Veoma jaka svetleća dioda - 100W. Nove generacije sa iskorišćenjem 90 LM/W i ima veoma dug radni vek. Potrebno je ograničenje struje na maksimalno 3000mA (drajver, otpornik, LM317 i sl.), kao i sve diode osetljiva je na skokove napona tj. struje, ne može se vezati direktno na 32-36V, LED se greje i potreban joj je hladnjak (otprilike veličine kao za PC procesor). Ne spajati (+) ili (-) na hladnjak! Ne sme raditi vise od 3-4 sekunde bez hladnjaka. Sve diode su nove, nekorišćene, isprobane pre slanja. Možete smanjiti snagu diode (smanjenjem struje) i umesto 100W da koristite na primer 50W. Na taj nacin vek trajanja će biti skoro neograničen. S` druge strane ako dioda nema dobro hlađenje i pregrava se onda se vek diode znatno skraćuje. Karakteristike: Snaga: 100W (po prozvođaču, polje od 100 tačaka) Napon: 32-36 V DC (jednosmerni) Sruja: 3000 mA (max) Osvetljenje: 8000-9000 LM Temperatura boje: 6000-6500 K Radni vek: 50.000 h Svetleća površina: 22x22 mm Ugao vidljivosti: 120-140 °

SMJEHULJICA I PLAČULJKO Enes Kišević Zagreb, 1986. Ilustracije: Borivoj Dovniković – Bordo Borivoj Dovniković Bordo (Osijek, 12. decembar 1930) filmski je reditelj, animator, stripar, karikaturist, ilustrator i grafički dizajner srpskog porijekla. Živi u Zagrebu. S grupom karikaturista sa koje je vodio Valter Nojgebauer, Dovniković započinje izradu prvog jugoslovenskog umjetničkog i satiričnog animiranog filma `Veliki miting`. Nešto kasnije postaje suosnivač `Duga filma`, tvrtke specijalizovane za proizvodnju animiranog filma. Animirao je na filmovima braće Nojgebauer, između ostalog i`Veliki miting`. Nakon što je odslužio vojni rok 1957. pridružuje se Vukotiću, Kristlu, Kostelcu, Grgiću, Nojgebauerima, Marksu, Boureku i drugima u tadašnjem Zagreb filmu. 1961. godine počinje raditi na svom autorskom filmu `Lutkica`, na kojem je većinom sve sam osmislio i animirao. Od tada sve do danas potpisuje brojne nagrađivane autorske filmove. Knjigu `Škola crtanog filma` objavljuje 1983. godine. Meki povez, format: 17x24 cm, 80 strane, ilustrovano, latinica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra odlicna. Posveta na prvoj strani. Kompaktna. Nema drugih tragova koriscenja. 25012022 ktj-20

Description Naručivanje iz kosmičke kuhinje – Patriša Krejn nezaobilazni vodič za moćne afirmacije koje će vam promeniti život Naručivanje iz kosmičke kuhinje: Univerzum je kao kosmička kuhinja beskrajno izdašnog menija koja samo čeka da primi porudžbine od vas i da vam ih isporuči. Naučite pravila za kreiranje porudžbina u oblasti karijere, kvaliteta života, zdravlja, putovanja i stanovanja. Naučite zašto vam kuhinja ponekad isporučuje samo limun i šta da radite kad se to desi. Otkrijte afirmacije i osećanja – najmoćniju kombinaciju za ostvarenje snova. Ako ste spremni da razmazite sebe ljubavlju i pozitivnim afirmacijama, ovo je knjiga za vas! Mark Viktor Hansen, jedan od autora Njujork tajmsovog bestseler serijala Pileća supa za dušu Naručivanje iz kosmičke kuhinje je praktičan vodič pun mudrosti koji će vam pomoći da u svoj život prizovete harmoniju za kojom čezne vaše srce. Primenite principe iz ove knjige i sigurno ćete naći ono što tražite. Ove afirmacije stvarno deluju! Alan Koen, autor bestselera Zmaj više ne stanuje ovde

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana: Radomir Perica Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Biografija i likovni opus Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

Poučne priče od kojih se „za dlaku“ poraste Maleni Čupavko je radoznali i veseli mališa. Optimističan i hrabar, sklon je neobičnim avanturama pomoću kojih svaki put nauči nešto novo. Maleni Čupavko se suprotstavlja stereotipima i uči o životu kroz odnose s drugim junacima koje sreće na svom putu. Šetnja Malenog Čupavka završila se sasvim neočekivano u dubokoj džungli. Ubrzo se sprijateljio sa devojčicom Kikiriki, ali njena porodica nije baš tako prijateljski nastrojena – naprotiv, oni nameravaju da opravdaju ime svog plemena i skuvaju Čupavka u kazanu. Šta raditi u naizgled beznadežnoj situaciji? Biti snalažljiv! Čupavko je zahvaljujući svojoj lukavosti, ali i dobrodušnosti, našao izlaz iz kazana smrti i postao novi kralj plemena. Ali naš junak shvata da je sloboda sve što želi da ima… Da li imati moć i bogatstvo uvek znači i biti srećan? Savremeni svet nas uči da su materijalne stvari jedini uslov za sreću. Knjiga „Pleme Gurmana“ na zanimljiv i duhovit način priča priču o onome što je svakom detetu potrebno da bi bilo srećno – sloboda i drugarstvo. Povez knjige : tvrd Strana : 32 Format : 21 cm Pismo : ćirilica

Knjaževac Prosveta, 1983. Druga knjiga uglednog pesnika Ivana Negrišorca, klasičan primer neoavangardne poezije. Dva-tri mala pečata neke biblioteke, ne javne/narodne, nejasno koje/čije, inače verovatno nekorišćena. Ređe u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Ima pečat Inače lepo očuvano PRAZNO NEBO ANTUN BRANKO ŠIMIĆ Prva književna komuna Mostar 1973 B I B L I O F I L S K O I Z D A NJ E PRAZNO NEBO `... Nebo je već dugo praznina bez boga i serafina, beskrajna pustinja siva kroz koju kadŠto aeroplan, grdna tica pliva. Ne lete više gore duše ko laste. Čovjek u zemlju legne i sav se raspe. K bogu izGubismo pute. Pjesnici stoje pred ništavilom i ćute... ` Антун Бранко Шимић (Дриновци, 18. новембар 1898 — Загреб, 2. мај 1925) био је хрватски песник, есејиста, критичар и преводилац. Антун Бранко Шимић Antun branko Šimić.JPG Пуно име Антун Бранко Шимић Датум рођења 18. новембар 1898. Место рођења Дриновци Аустроугарска Датум смрти 2. мај 1925. (26 год.) Место смрти Загреб Краљевина СХС Садржај Биографија Уреди Основну школу похађа у родним Дриновцима. Три разреда фрањевачке класичне гимназије завршава у Широком Брегу. Након Широкога Брега, уписао је четврти разред гимназије у Винковцима. Школовање је наставио у загребачкој Доњоградској класичној гимназији. У осмом разреду, 1917. године, напушта школовање због издавања књижевног часописа Вијавица у Загребу, а књижевни часопис Јуриш покреће 1919. године под утицајем експресионистичког листа Дер штурм. Године 1923. покреће и трећи часопис, Књижевник. Након тешке упале плућа 1924. године оболео је од туберкулозе и покушао се лечити у Дубровнику и Цавтату, а 1925. године вратио се у Загреб. Умро је од туберкулозе плућа, у двадесет и седмој години, у Загребу 2. маја 1925. године. Сахрањен је на загребачкоме гробљу Мирогоју.[1] Књижевно стваралаштво Уреди Антуна Бранко Шимић почео је писати песме још као средњошколац. Његове песме су у почетку биле пејзажне и импресионистичке, веома сличне Матошевим. Након што је Шимић напустио школовање како би радио на свом часопису, променило се и његово песништво. Песме је почео писати на екавици и импресионистичку форму заменио експресионистичком, на шта га је подстакнуо часопис Дер Струм који је Шимића упознао с тим новим, свежим књижевним правцем. У свом песништву Шимић је почео негирати традицију и спону између стварности и песништва. Овај заокрет у његовом песништву подстакао га је да оснује свој часопис Вијавица. Ово је значило другу фазу Шимићевог песништва, ону експресионистичку или, често називану “анархистичком”. У песмама насталим у овој фази Шимић спомиње мотиве и обрађује теме које одишу немиром и очајем човека у градској средини. У своме новом стилу, он поједностављује граматику стихова, у њима изоставља интерпункцијске знаке и постиже експресиван ритам језичном једноставношћу. Ипак, својим песмама још увек жели створити помало импресионистичку сензацију. 1919. године Шимић је са Густавом Крклецом и Ником Милићевићем основао свој други часопис Јуриш, који је и престао с издавањем те исте године. Следеће године објавио је своју најзначајнију збирку песама “Преображења”, која су означила његову трећу фазу песништва. 1923. године Шимић је неко време радио с Миланом Беговићем и уређивао часопис Савременик, а те исте године покренуо је часопис Књижевник. Књижевник је био оштрија верзија Јуриша, у којем је Шимић изражавао протест против тадашњег стања духа међу људима и уметницима, те стања у култури. Једини излаз видео је у рушењу дотадашњих вредности и стварању нових, готово утопијских модела живљења и стварања. Шимић је био веома упућен у сва нова збивања и преокрете на пјесничкој и умјетничкој сцени Европе. Био је веома оштар књижевни критичар, па чак и према писцима које данас сматрамо великим умјетницима свог времена. Али он се није освртао само на домаће писце, већ и на Њемачке и Аустријске експресионисте, те се занимао и за француску и скандинавску књижевну сцену. Шимић се бавио и преводом, па је превео роман “Благослов земље” Кунта Хамсуна, али он је био тискан тек шездесет година касније. Шимић је превео и једну драму те неколико дјела кратке прозе свјетских модерниста.[2] Дела Уреди Преображења, Загреб, 1920. назива се каменом темељацем модерног хрватског песништва. Песници (лирска минијатура) Опомена Моја преображења Херцеговина Смрт и ја Постхумно Уреди Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1933. Приредио Иво Хергешић. Изабране пјесме, Зора, Загреб, 1950. Приредио Драгутин Тадијановић. Сабрана дјела, Знање, Загреб, 1960. У три свеска, приредио Станислав Шимић. Пјесме и проза, Матица хрватска: Зора, Загреб, 1963. Приредио Јуре Каштелан. Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 99. Пјесме и есеји, Матица хрватска, Загреб, 1964. Приредила и поговор написала Весна Крмпотић. Стихови и проза, Свјетлост: Напријед, Сарајево, 1967. Српски и хрватски писци XX века. Коло 3, Антун Бранко Шимић, св. 24. Пјесме и критике, Младост, Загреб, 1973. Празно небо: одабране пјесме, Прва књижевна комуна, Мостар, 1973. Избор пјесама Иван Кордић. Сабрана дјела, Аугуст Цесарец, Загреб - Свјетлост, Сарајево, 1988. У два свеска, приредили Неђељко Михановић (И. свезак) и Дубравко Јелчић (ИИ. свезак). Друго издање у наклади Дом и свијет, 1998., уредници Миле Пешорда и Божидар Петрач. Изабране пјесме, Ерасмус наклада, Загреб, 1996. Приредио и предговор написао Миле Пешорда. Тијело и ми: избор из дјела, Ријеч, Винковци, 1999. Приредио Делимир Решицки. Преображења и изабране друге пјесме, Профил Интернатионал, Загреб, 2005. Приредио Владо Панџић. Преобразбе - Преображења, словенско-хрватско издање, превела Инес Цергол, поговор Миле Пешорда, Копер-Загреб,2006. Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 2008. Приредио Анте Стамаћ. Пјесме, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза I, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза II, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Ране пјесме, Редак, Сплит, 2011. Приредила Мила Панџић. Изабране пјесме, Библиотека Стољећа хрватске књижевности, књ. бр. 113, уредио Анте Стамаћ, Матица хрватска, Загреб, 2012. Antun

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Okamenjeni vukovi / Medvijed Misko Ilustracije: Branka Cetkovic Moderna bajka, pisana u vidu kratkog romana, o žvotu u šumi, gde životinje, glavni junaci, doživljavaju lepe, strašne i uzbudljive stvari. Radnja se odvija brzo, događaji se sustižu, ne dozvoljavajući malom čitaocu da predahne dok ne dođe do kraja. Bajka Okamenjeni vukovi, kao i ostale Hromadžićeve priče, svojim korenima seže u piščevo djetinjstvo i zavičajne prostore. O genezi bajke autor je zapisao: “Isto onako kao što sam, obnavljajući uspomene na djetinjstvo i tvrđavu – počeo da pišem o patuljcima, tako sam negdje sjećajući se stare i drage planine, počeo da pišem i knjigu Okamenjeni vukovi. Pisao sam je i napisao prolazeći poznatim planinskim stazama, obilazeći poznate poljane i izvore, obilazeći mjesta koja sam zavolio. Ispričao sam priču o jednom srndaću i o čoporu vukova. Ispričao sam priču o večnoj borbi u planini.” Ahmet Hromadžić (Bosanski Petrovac, 11. oktobar 1923 - Sarajevo, 1. januar 2003), bosanskohercegovački književnik. Biografija Rođen je u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, gdje završava osnovnu školu. Tehničku i Višu pedagošku školu završava u Sarajevu. Učestvovao je u Drugom svjetskom ratu. Radio je kao novinar „Oslobođenja“ i Sarajevskog dnevnika, a i kao urednik lista „Krajina“ u Bihaću i kulturne rubrike sarajevskog lista „Oslobođenje“. Kao urednik izdavačkog poduzeća „Veselin Masleša“ osniva dječju biblioteku „Lastavica“. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle, književne i teatarske kritike, književne reportaže, crtice i članke. Djela su mu prevedena na mnoge svjetske jezike, uvrštene u izbore dječije literature i lektire nekih evropskih zemalja (Italija, Norveška, Belgija). Bio je član Redakcije međunarodne edicije Djeca svijeta, Akademije nauka i Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Izetom Sarajlićem, Velimirom Miloševićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju „Sarajevski dani poezije“ u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine. 2007.godine osnovna škola u Bosnakom Petrovcu dobija naziv OŠ ` Ahmet Hromadžić`, a također se na porodičnu kuću u Bosanskom Petrovcu u Ulici Pekiska postavlja se spomen ploča Ahmeta Hromadžića. U Bihaću se u okviru Kantonalne i univerzitetske biblioteke otvara spomen soba Ahmeta Hromadžića nakon sprovođenja dijela projekta obilježavanje imena Ahmeta Hromadžića. Aktivnost na projektu se nastavlja. Zbog svog stila pisanja i prihvatljivosti djela kod čitalačke publike,a posebno djece Ahmeta Hromadžića nazivaju `Bosansko-Hercegovački Andersen`. Djela Ahmeta Hromadžića sada su zastuplena u lektiri Osnovnih škola. U djelima Ahmeta Hromadžića prožima se djetinjstvo provedeno u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca,sa prepoznatljivosti krajolika planine Osječenice,Bjelajske kule,te prirodnih ljepota i izazova divljine sa svim ljepotama i prirodnim nepogodama,kao i šarolikost životinjskog svijeta u netakmutoj prirodi okoline Bosankog Petrovca. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava.Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom. Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, keko se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa. Vasko Popa je rođen 29. juna 1922. godine u Grebencu kraj Vršca. Diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskoga fakulteta u Beogradu. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Priredio je zbornike : Od zlata jabuka( Beograd, 1958.), Urnebesnik(Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesnickom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesnickog humora i u zborniku `Ponocno Sunce` (1962.), poetski svet pesnickih snovidenja. Umro je 5. januara 1991. godine u Beogradu. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronadena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajednickim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potice još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. Vasko Popa je jedan od najprevodenijih jugoslovenskih pesnika a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine, Vasko Popa osniva Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokreće neobičnu biblioteku na dopisnicama nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Umro je u Beogradu 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma.[1] Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca.[2] Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge.[3] Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”.[1] Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671—1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije (Akvareli): Radomir Stevic Ras Svi kažu da je u životu najlepše upravo đačko doba, a kad ih upitate zašto je to tako, umesto odgovora slegnu ramenima ili zaćute. Milovan Vitezović je rešio da otkrije tu tajnu pevajući o mladosti, prvim ljubavima i jednoj generaciji... Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića.

S posvetom pesnika! Od Orfeja do Ljubice Marić , pregršt muzikoloških pesama sa komentarima iz bogate muzikološke riznica Kolje Mićevića... Autor - osoba Mićević, Kolja, 1941-2020 = Mićević, Kolja, 1941-2020 Naslov Džepna istorija muzike : od Orfeja do Ljubice Marić : muzikološke pesme s komentarima / Kolja Mićević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zlatno runo, 2017 (Beograd : Ton plus) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDanteon / Zlatno runo, Beograd (broš.) Napomene Tiraž 300 Na koricama beleška o delu Registar. Kolja Mićević – rođen 1941. u Banjaluci, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, Mićević je završio studije Opšte književnosti u Beogradu. Živeo je i radio kao samostalni umetnik u Banjaluci, Beogradu i Parizu. Kao plodotvoran stvaralac, ostavio je bogat, raznovrstan i značajan opus. Prevodio je poeziju, uglavnom s francuskog, a povremeno i sa drugih jezika, slovenačkog (France Prešern), engleskog (Edgar A. Po - Celokupne pesme na srpski, devet verzija Gavrana na francuski), španskog (Federiko G. Lorka), italijanskog (Dante Aligijeri Komedija i Vita nova...). Preveo je i objavio sve velike i minorne francuske pesnike u osam antologija i tridesetak knjiga - Trubadura, Fransoa Vijona, Šarla Orleanskog, Morisa Seva, Žana de La Fontena, Viktora Igoa, Žerara de Nervala, Stefana Malarmea, Žila Laforga, Pola Valerija, Gijoma Apolinera… Sa srpskog na francuski je preveo Antologiju poezije jugoslovenskih pesnika, Les saluts slaves, od 1800. do 1900. Danteovu Komediju preveo je sa italijanskog na francuski. Objavio je i knjige iz muzikologije: Svete, laku noć!, Mocart susreće Skarlatija, Mocart, Zločin Marije Terezije, Lirska istorija muzike, Od Pitagore do Baha I-IV, Džepna istorija muzike, Od Orfeja do Ljubice Marić, Muzički roman I–V… Objavio zbirke pesama na srpskom (Stopa Sna, Stanje Nikoga, Klavirint, Vinovnik, Erosin Melos…) i francuskom (L`Hommealarmé, Lelitdéfait, Monsieurle Serpent…), kao i oglede iz prevodilaštva (Konstante i previdi, Afrička legenda) Dobitnik je mnogih značajnih domaćih i međunarodnih književnih i prevodilačkih priznanja, među kojima su i nagrade: Miloš N. Đurić (1972) za prevođenje, Nagrada beogradskih klokotrista za zbirku „Štrik i Šija”, nagrade „Stanislav Vinaver”, „Sreten Marić”, „Miroslav Antić”, Kočićeva nagrada, Vukova nagrada, Zlatni beočug Kulturno-prosvetne zajednice Beograda i Zlatna medalja Francuske akademije 1989. za širenje francuske kulture i jezika. Mićević je bio i član Srpskog književnog društva (SKD), koje je podsetilo povodom njegove smrti da je u italijanskom kulturnom centru u Parizu, u okviru festivala Festival Voix Vives, održao seriju predavanja „Dante naš blizanac” (Dante notre Gémeau). U SKD-u je održano više književnih večeri posvećenih stvaralaštvu Kolje Mićevića. Umro je u Banjaluci 17. novembra 2020. MG23

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cas je, Ozirise / antiantologija stare egipatske knjizevnosti Vesna Krmpotic Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu.[4] Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka... Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine.[7] Umrla je u Beogradu 2018. godine.[8] Pokopana je u Beogradu na Novome groblju... Krmpotić, Vesna, hrvatska književnica (Dubrovnik, 17. VI. 1932 – Beograd, 21. VIII. 2018). Završila studij psihologije i engleskog jezika na Filozofskome fakultetu u Zagrebu 1959. Radila u književnoj redakciji Radio Zagreba (1961–62), a kao stipendistica indijske vlade bila na studijskome boravku u Indiji (1962–64) te 1964. završila jednogodišnji studij bengalskoga jezika na Filozofskome fakultetu u New Delhiju. Potom je uglavnom živjela u Beogradu, a dulje je vrijeme boravila u Egiptu, SAD-u i Gani te opetovano u Indiji. Javila se pjesmama 1950-ih. Zbirke Poezija (1956) i Plamen svijeće (1962) napisane su uglavnom u tradiciji međuratnog intimističkoga pjesništva. U zbirkama Jama bića (1965), Jednina i dvojina (1981), Orfelija (1987), Druga strana ničega (2003) i Žar-ptica (2012), napisanima tijekom intenzivnoga, cjeloživotnog upoznavanja s indijskom duhovnošću, naglašenija je mistična crta te tematizirano dvojstvo Ja – Ti kao pojavni oblik prajedinstva, vječnoga Jednoga. Ljevanica za Igora (1978) pjesnički je dnevnik osobne tragedije – gubitka sina. U zbirci Vilin svlak (1983), tražeći sklad svega živog i neživoga, nalazi pravi izgled svijeta u nutrini te spiritualiziranom pjesničkom slikom pokušava izraziti mistično iskustvo. Od 1990. objavljivala je seriju od 108 pjesničkih zbirki s po 108 pjesama-molitava, intimnih ispovijesti ili bajalica pod nazivom Stotinu i osam, smatrajući sebe tek posrednikom nadzemaljskoga glasa (sabrane u knjizi 108 x 108, 2006), pri čemu sama brojka ima mističnu vrijednost indijskog podrijetla. Istu strukturu ima i opsežna trilogija »pjesmenih priča« Divni stranac (I–III, 2003–04). U knjizi Dijamanti faraon (1965) iznosi, nadahnuta upoznavanjem tradicija i lokaliteta Egipta i Indije, svojevrsnu duhovno-poetsku autobiografiju, a u autobiografsko-dnevničkoj knjizi Brdo iznad oblaka (1987) razvoj sinove bolesti i borbu za njegov život, usporedno pripovijedajući o svijetu njegovih snova. Košulja sretnog čovjeka (1987) knjiga je priča o poetskom traganju za srećom, otkrivanjem njezine biti i ostvarivanjem kontakta s vječnošću. Objavila je i prozne knjige Indija (1965), Pir Sunca i Mjeseca (1989), Bhagavatar (1990), To ljubav ide prema nama (1993) i dr., a 1986. izvedeno joj je dramsko djelo Kešava Madhava. Sastavila je i prevela mnogobrojne antologije indijske i egipatske književnosti (npr. Hiljadu lotosa, 1971; Čas je, Ozirise, 1976), pisala kulturnopovijesne knjige (npr. Portret majke Indije, 2013), a objavljivala je i eseje, književne prikaze i prijevode (npr. Rabīndranāth Tagore, Rumi, Kāmasūtra). Dobitnica je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1999).

Lepo očuvano Nolit Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Sadržaj 1 Kratki životopis 2 Nepotpuna bibliografija: 3 Nagrade 4 Izvori Kratki životopis[uredi | uredi kod] Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Nepotpuna bibliografija:[uredi | uredi kod] Nečastivi iz ruže 1968. `Hvalnica maslini` 1994. Tri farse 1981. Jutarnja kocka, 1983. Na rubu tijela, 1987. Slike s izložbe, 1992. Nevenka Arbanas, 1997. Pjesni na dubrovačku, 1997. Hrvatske teme, 1999. Pojmovnik Malog čovjeka, 2001. Lapadski Soneti Iva Vojnovića 2002. Sastavljanje Orfeja: Studije, drame, pjesme, ogledi, 2005. Skroviti vrt, 2004. Crna kronika, 2006. Grenlandski leptiri, 2006. Nevidljiva zastava, 2008. Knjige za djecu: Miševi i mačke naglavačke, 1973., 1975.,1980., 1984., 1986., 1994. Slastičar orangutan, 1982. Ledomat tata, 1985. Roda u drugom stanju, 1988. Priče iz male sobe, 1989. Lavice na kavici, 1990. Duhovi sa Strahurna, 1995. Izabrane pjesme za djecu, 1996. Nagrade[uredi | uredi kod] Neke od mnogobrojnih nagrada i priznanja: Nagrada Fonda A.B. Šimić 1968. Nagrada Ivana Brlić Mažuranić 1975. Župančičeva listina 1982. Orden Republike s brončanim vijencem 1984. Godišnja nagrada Vladimir Nazor 1985. Nagrada Lastavica 1988. Nagrada Tin Ujević 1990. Goranov vijenac 1995. Godišnja nagrada HAZU 1996. Odličje Danice hrvatske s likom Marka Marulića 1996. Časna listina IBI-ja, međunarodne udruge izdavača knjiga za djecu, 2002. Zlatna povelja mira Linus Pauling 2005. Bosanski stećak 2005. Nagrada grada Dubrovnika za životno djelo 2005. Godišnja nagrada Vladimir Nazor (za roman Skroviti vrt) 2005. Godišnja nagrada Ksaver Šandor Gjalski (za roman Skroviti vrt) 2005. Kiklop 2005. za najbolji roman godine - Skroviti vrt Nagrada `Susreti pod starom maslinom` 2007. - za cjelokupno stvaralaštvo za djecu; dodjeljuje Kulturni centar Bar, Crna Gora Nagrada Josip Sever 2008. - za zbirku pjesama Nevidljiva zastava 2008 Nagrada `Josip Sever` Hrvatska postmoderna poezija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nives Kavuric - Kurtovic Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Biblioteka Vjeverica

Вилијам Саројан: МАЛА ДЕЦА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1980.год. Тврди повез, 150 страна, латиница. Недостаје оригинална рикна, санирање видљиво на фотографијама. Дивна књига, дивне приче, диван писац. Много пропуштају они који га нису читали. `Вилијам Саројан (енгл. William Saroyan, јерм. Վիլյամ Սարոյան; Фрезно, 31. август 1908 — Фрезно, 18. мај 1981) био је амерички писац јерменског порекла. Поред писања романа и прича, бавио се и кинематографијом. Детињство Вилијам Саројан рођен је као син америчког имигранта у граду Фресно, 31. августа 1908. године. Град Фресно је мање место у Калифорнији које је познато по томе што у њему живи много досељеника из Јерменије. Његов отац, Арменак Саројан, 1905. године преселио се у Њу Џерзи где је почео да производи вина јер је имао властите винограде. Вилијамов отац се школовао за презбитаријанског свештеника, али се у новој држави морао бавити пољопривредом како би породица преживела. Он је умро 1911. године у Кемпбелу (Калифорнија). Након што је Вилијамов отац умро, финансијска ситуација породице Саројан је постала веома лоша. Такохи Саројан је била припорана да своју децу- Вилијама, Хенрија, Забел и Косет пошаље Фред Финч сиротиште у Оукленду, о чему је Вилијам много пута писао у својим делима. За Такохи је било веома тешко да пронађе себи посао, јер су Јермени имали лошу репутацију у Сједињеним Америчким Државама. Посао је успела да нађе тек после неколико година и почела је да ради као кућна помоћница. Финансијски је ојачала, па се Вилијем са браћом и сестарама, после пет година проведених у сиротишту, могао вратити мајци. Она је успела да поново купи кућицу у Фресну, тако да се читава породица вратила у тај град. Такохи је тамо пронашла нови посао, али су и деца морала радити како би породица преживела. Такохи је паковала воће у месној фабрици, а Вилијам и Хенри су радили као колпортер (касније телеграфисти). Улога политичких фактора у стваралаштву Вилијема Саројана Вилијам Саројан преживљава емотивно тежак период, када 1915. године турска влада издаје налог на основу кога је убијено 1,5 милиона Јермена, што је тада чинило око 80% популације. Јермени су били масакрирани и слани у концентрационе логоре. 1920. године, СССР је анексирала Јерменију. Туга коју је осећао због проблема своје, како је сам говорио друге земље, исказао је у многим делима, као што су Покољ невиних, Јерменкса трилогија, Јермени, Зовем се Арам и друге. Школовање Године 1921, Вилијам Саројан је уписан у Техничку школу како би се учио дактилографији. 1925. године, након неколико опомена, избачен је из школе због непримерног понашања. Није успео да добије диплому за завршену дактилографију. Вилијам је добио од своје мајке неке од текстова које је писао његов отац. Након што их је прочитао, Вилијам је одлучио да ће постати писац. Тада је кренуо да се даље самостално образује тако што ће што више читати дела познатих писаца. Посао и селидбе Пошто је школу напустио без дипломе, Вилијам је био приморан да се у почетку бави физичким пословима попут брања грожђа у виноградима. Након тога, запослио се у адвокатском предузећу свог стрица Арама Саројана. 1926. године, Вилијам напушта Фресно и одлази у Лос Анђелес где је радио у Калифорнијској Националној Стражи. Након тога, враћа се на кратко у свој родни град да посети породицу, а потом одлази у Сан Франциско. Имао је великих материјалних проблема и морао је под хитно да пронађе себи посао. Успео је да се запосли у Телеграфској компанији Сан Франциска где је радио као службеник. После тога, бавио се разним професијама како би зарадио. Био је телеграфиста, поштар, дактилограф, и, на крају, запослио се као руководилац у Postal Telegraph компанији, за коју је још у Фресну радио са својим братом. Наредне, 1927. године, Хенри доводи Такохи, Забел и Косет да живе у Сан Франциску. У августу 1928. године, Вилијам се преселио у Њујорк од новца који је добијао од свог ујака Михрана. Његова селидба у Њујорк неуспешно се завршила. Вратио се у Сан Франциско својој породици. Радио је послове за које је био веома слабо плаћен, а који су изискивали пуно труда. Све своје слободно време проводио је за писаћом машином и у библиотеци. Прва дела Један скеч који је Саројан написао, објављен је у недељном часопису The Overland Monthly, а прва збирка прича одштампана је 1930. године и звала се Сломљени точак (енгл. The Broken Wheel). Ово дело је потписао под псеудонимом Сирак Горјан (енг. Sirak Goryan). Збирка је била је објављена у издавачкој кући Јерменски журнал. 1932. године јерменски журнал Hairenik (Отаџбина) објавио је у неколико наврата Саројанове поеме. Исти журнал ће наредне године почети да објављује и његове приче, међу којима су прве биле Песница, Борба, Јерменија и Сломљени точак. Ово није било први пут да Hairenik објављује дела неког од Саројанових. Исти журнал је пре више година објавио скеч Нонех, који је написала Вилијамова бака. Скеч који је Вилијам Саројан написао, био је веома добро прихваћен од стране публике, па је она продужена и претворена у новелу која се звала Трапез кроз универзум. То је заправо била основа за његову прву збирку прича Неустрашиви младић на летећем трапезу, као и за 70.000 Асираца. Тада су и други листови почели да објављују Саројанове радове. Саројан је постао члан највећих литерарних друштава Лос Анђелеса и Сан Франциска. Врхунац литерарне каријере Вилијам постаје популаран написавши дело Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. године. Протагониста овог романа је млади, сиромашни писац који покушава да преживи у окрутном времену. Читаоци нису ни могли да претпоставе да је Вилијем у овом делу, у ствари, представио себе. Главни лик овог дела имао је многе сличности са делом скандинавског Нобеловца Кнута Хамсона које се зове Глад (енг. Hunger, 1890), али у Саројановом делу није било нихилизма приказаног у Хамсоновом делу. Пошто је роман постао веома популаран, Вилијам је на њему поприлично зарадио, па је одлучио да од тог новца финансира своје путовање у Европу и Јерменију, где је купио прву руску цигарету, која ће касније постати његов заштитни знак. Чак је и у свом делу Не умрети (енг. Not Dying, 1963) написао и чувену реченицу Можеш добити канцер од ствари које те терају да много пушиш, али не од самог пушења. — Вилијам Саројан Многе од Вилијамових прича биле су базиране на догађајима из његовог детињства, као што је била крађа воћа која је била неопходна за преживљавање или тежак живот досељеника у Америку. Збирка прича Зовем се Арам (енг. My name is Aram) постала је интернационални бестселер. Она говори о дечаку Араму Гарогланијану и многим другим живописним ликовима из Арамове имигрантске породице. Наредних година, Вилијам ће се готово у потпуности посветити кинематографији на уштрб писања. Када се вратио књижевним делима, почео је да пише есеје и мемоаре у којима је писао о мање познатим људима које је сретао током својих путовања у Совјетски Савез и Европу, али и о познатијим људима као што су Џо Бернард Шо, фински композитор Јан Сибелиус и Чарли Чаплин. Окушао се и као песник, али је од његове поезије сачувано само једно дело- Дођи у мој дом (енг. Come On-a My House) која се базира на јерменским народним песмама. Кинематографија Након збирке прича Зовем се Арам, Вилијам се посветио драми. Његова прва драма била је Моје срце у планинама (енг. My heart in the highlands, 1939), била је комедија о младићу и његовој јерменској породици. Она је први пут изведена у Guild Theatre-у у Њујорку. Након што је исте године написао своју најпознатију драму Време твог живота (енг. The time of your life), освојио је Пулицерову награду, коју је одбио да прими. Том приликом је изјавио да се нада да је престало доба у коме материјалне вредности гуше праву уметност. Након тога је бацио новчану награду коју је освојио. 1948. године, његова драма била је приказана на малим екранима захваљујући Џејмсу Џегнију. Људска комедија (енг. The human comedy, 1943) први пут је изведена у Итаци. У овој драми, главни лик је млади Хомер, телеграфиста, који је очајан због дешавања током Другог светског рата. Публика је са одушевљењем прихватила ову драму која је Вилијаму донела прву већу зараду од 1,500$ недељно за посао продуцента. Такође, добио је и 60,000$ за сценарио. Вилијам је почео озбиљније да се бави филмском продукцијом, тако да су у његовим филмовима почели да глуме велики глумци као што су Мики Руни и Френк Морган. Иако се озбиљно бавио кинематографијом, веома кратко је радио у Холивуду, и то само за време снимања филма Златни дечко 1939. године. За филмску верзију дела Људска комедија освојио је Оскар за најоригиналнији сценарио. Филм је такође био номинован за најбољу слику, најбољег режисера, најбољу костимографију и најбољег глумца. Саројан се у врхунцу филмске каријере вратио књижевности. 1942. послат је у Лондон како би радио на представи за коју је сам написао сценарио, Авантурама Веслија Џексона (енг. The adventures of Wesley Jackson). Филмови за које је Вилијам Саројан писао сценарија су: Филм Година снимања Оригинални назив Режисер Главна улога Људска комедија 1943. The Human Comedy Clarence Brown Мики Руни Време твог живота 1948. The Time of your Life H. C. Potter Џејмс Кегни Омнибус 1952-1959 Omnibus Peter Brook Леондард Барнштајн Париска комедија 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Карл Радац Време твог живота (римејк) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Вилијем Саројан Приватни живот Током Другог светског рата, Вилијам се прикључио америчкој војсци. Био је стациониран у Асторији, али је много времена проводио и у хотелу Ломбардија у Менхетну. 1943. године, оженио се седамнаестогодишњом Керол Маркус (1924—2003) са којом је имао двоје деце: Арама и Луси. Када је Вилијам открио да је Керол илегално досељена Јеврејка, развео се од ње. Након одређеног времена, они су се опет венчали, али се и други покушај заједничког живота завршио разводом. Луси је постала глумица, а Арам песник, који је објавио књигу о свом оцу. Керол се касније удала за глумца Валтера Метјуа. Последњи радови и смрт Вилијамова финансијска ситуација постала је врло лоша након Другог светског рата, када више нико није желео да његове сценарије претвори у позоришне комаде или филмове, јер су говорили да је у тим делима превише сентименталности. Вилијам је у својим послератним делима славио слободу, братску љубав и једнакост међу људима, али је тај идеализам одбијао продуценте. Након неколико писама разочараних читалаца, Вилијам је покушао да мења начин писања у делима која су следила. 1952. године објавио је прву од неколико књига његових мемоара, а књига се звала Бициклиста из Беверли Хилса (енг. The bicycle rider in Beverly Hills). У наредним делима као што су Асиријске и друге приче (енг. The Assyrian, and other stories, 1950), Вилијам је помешао алегоријске елементе, са реалистичним приказом америчког живота. Дела Кућа Сема Егоа (енг. Sam Ego`s house) и Покољ невиних (енг. The slaughter of the innocents), објављена 1949. и 1958. године постављају морална питања која већ дуго муче самог писца. У тим делима он помиње масовне геноциде над јерменским народом током којих је преко 1 500.000 Јермена побијено. Продуценти су након ових дела одлучили да поново почну да сарађују са Саројаном, који је опет доживео популарност делима као што су Париска комедија (енг. The Paris Comedy, 1960), Лондонска комедија (енг. The London Comedy, 1960) и Исељени са двора (енг. Settled out court, 1969), а ова дела су премијерно извођена у Европи. Сва Вилијамова дела чувају се у Станфорд Универзитету са свим његовим белешкама и важнијим предметима везаним за његов живот. Вилијам је почео да се одаје алкохолу и да се коцка. Од 1958. године углавном је живео у Паризу, где је поседовао један апартман. Запоставио је писање и рад у позоришту и филму. Умро је од канцера, 18. маја 1981. године у граду у коме је и рођен. Његово тело је кремирано, те је пола пепела просуто на тлу Калифорније, а остатак у Јерменији, у Пантеон парку у Јеревану. Наслеђе У Саројановом родном граду Фресно, у част великом писцу подигнута је велика статуа. Израдио ју је локални уметник и Саројанов лични пријатељ, Вараз Самјуелиан (енг. Varaz Samuelian). Статуа представља око четири стопе набацаних књига на којима стоји велика скулптура која представља Саројанову главу. Статуа се налази у Мерипоуз Авенији у предграђу Фресна. Поред ове, Саројану су одане још многе почасти. У заједничком пројекту САД и Совјетског Савеза, издате су поштанске маркице које се састоје из два дела: прва маркица је на енглеском, а друга на руском језику. Била је у употреби у обема државама. Дела Дело Година Оригинални назив Врста дела Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze збирка прича Ти који их пишу и ти који их сакупљају 1934. Those who write them and those who collected them збирка прича Удисати и издисати 1936. Inhale and Exhale роман Три пута три 1936. Three times three збирка прича Весељак и бујица сете 1937. A gay and melancholy flux збирка прича Мала деца 1937. Little children роман Рођени Американац 1938. A native American роман Љубав- овај мој шешир 1938. Love- here`s my hat роман Невоља са тигровима 1938. The Trouble With Tigers роман Лето прелепог белог коња 1938. The Summer of the Beautiful White Horse роман Време твог живота 1939. The Time of Your Life драма Слатка стара љубавна песма 1939. Love`s old sweet song песма Харлем виђен Хиршфилдовим очима 1939. Harlem as seen by Hirschfield прича Моје срце у планинама 1939. Sydämeni on kukkuloilla прича Божић 1939. Christmas прича Мир- то тако дивно звучи 1939. Peace- it`s wonderful прича Елмер и Лили 1939. Elmer and Lily драма Три фрагмента и једна прича 1939. Three fragments and a story прича Зовем се Арам 1940. Nimeni on Aram збирка прича Време твог живота 1940. Tämä elämäsi aika сценарио за филм Највећи херој на свету 1940. Hero of the world драма Пинг-понг циркус 1940. The ping pong circus драма Специјално обавештење 1940. A special announcement драма Слатка стара љубавна песма 1940. Love`s old sweet song драма Подземни циркус 1940. Subway circus драма Хеј, ви тамо! 1941. Hello-out there! драма Саројанова прича 1941. Saroyans fables прича Три драме 1941. Three plays роман Осигурање за Салесмана 1941. The insurance Salesman прича Руси у Сан-Франциску 1941. Russians in San Francisco прича Прелепи људи 1941. The Beautiful People драма Људи са светлом 1941. The people with light драма Преко позорнице до сутра ујутру 1941. Across the Board on Tomorrow Morning драма Засенити ругања 1942. Razzle Dazzle прича Причати с тобом 1942. Talking to You драма Лош човек на западу 1942. Bad Men in the West драма Доћи кроз раж 1942. Coming throught the rye драма Поетична ситуација у Америци 1942. The poetic situation in America драма Људска комедија 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä сценарио за филм Држи се подаље од старог човека 1943. Get away, old man прича Драга бебо 1944. Dear baby прича Држи се подаље од старог човека 1944. Get away, old man драма Гладни људи 1945. Hungerers драма Авантуре Веслија Џексона 1946. The adventures of Wesley Jackson роман Џим Денди 1947. Jim Dandy драма Не иди далеко од лудила 1947. Don`t Go Away Mad драма Специјално од Саројана 1948. The Saroyan special роман Фискалне скитнице 1949. The fiscal hoboes роман Скромно рођење 1949. А decent birth прича Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house драма Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house роман Асирци 1950. The Assyrians прича Двоструке авантуре 1950. Twin adventures збирка прича Син 1950. The son драма Опера, опера! 1950. Opera, opera! драма Рок Веграм 1951. Rock Wagram роман Трејсијев тигар 1951. Tracy‘s tiger роман Бициклиста са Беверли Хилса 1952. The bicycle rider in Beverly Hills роман Покољ невиних 1952. The Slaughter of the Innocents роман Шаљиво значење 1953. The laughing matter драма Украдена тајна 1954. The Stolen Secret драма Љубав 1955. Love роман Мама, волим те или Лоптица-скочица 1956. Mama, I love you; The bouncing ball роман Цело путовање 1956. The whole voyald збирка прича Тата, ти си луд! 1957. Papa, you‘re crazy роман Да ли сте икада били заљубљени у патуљка? 1957. Ever been in love with a midget драма Становници јаме 1958. The Cave Dwellers роман Покољ невиних 1958. The Slaughter of the Innocents драма Несрећа 1958. The accident драма Читалац Вилијема Саројана 1958. The William Saroyan reader прича Мачка, миш, човек, жена 1958. Cat, mouse, man, woman драма Једном око брвна 1959. Once arund the block драма Лилина тајна 1959. Once arund the block драма Вешање око Вабаша 1960. The secret of Lily драма Насукани у дворишту 1960. Settled out of a court драма Сем- највећи скакач од свих 1961. Sam, the highest jumper of them all драма Иди ми, дођи ми. Знаш ко! 1961. Here comes, there goes, you know who! драма Гастон 1962. Gaston роман Белешка на врху Хилари 1962. A note on Hilaire hiler прича О, човече! 1962. Ah, man! драма Не умрети 1963. Not dying прича Ја 1963. Ме прича Дечаци и девојчице заједно 1963. Boys and girls together прича Истрајност- верујем у њу 1963. Patient, this I believe драма Сценариста и публика 1963. The playwright and the public драма Једног дана у поподне 1964. One Day in the Afternoon роман После тридесет година 1964. After thirty years прича Дуга вожња, кратка кола 1966. Short drive, sweet chariot прича Погледај нас 1967. Look at us прича Зубар и стрпљиви 1968. Dentist and patient драма Хорси Џорси и жаба 1968. Horsey Gorsey and the frog прича Муж и жена 1968. Husband and wife драма Пси, или Париска комедија 1969. The Dogs, or the Paris Comedy драма Мислио сам да ћу живети вечно, али сада нисам толико сигуран у то 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure прича Прављење новца и 19 других, веома кратких прича 1969. Making money and 19 other very short plays збирка прича Дани живота, смрти и бекства на Месец 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon роман Нова драма 1970. The new play драма Јермени 1971. Armenians драма Места где сам проводио време 1972. Places Where I`ve Done Time роман Јуриши 1974. Assassinations драма Зуби и мој отац 1974. The tooth and my father драма Синови дођу и оду, мајке остају вечно 1976. Sons come and go, mothers hang in forever прича Познати људи и други пријатељи 1976. Famous faces and other friends прича Морис Хиршфилд 1976. Morris Hirschfield прича Говори јесењег дрвећа 1977. The ashtree talkers прича Промена састанака 1978. Change meetings прича Животописи 1979. Obituaries роман Приче са бечких улица 1980. Tales from the Vienna Streets драма Рођења 1981. Births драма Зовем се Саројан 1983.° My name is Saroyan роман Јерменкска трилогија 1986.° An Armenian trilogy роман Циркус 1986.° The Circus прича Човек са срцем у висинама и друге приче 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories збирка прича Лудило у породици 1988.° Madness in the family роман Варшавски посетилац 1991.° Warsaw visitor прича

Odlično očuvano! Autor - osoba Petrović, Branislav, 1937-2002 = Petrović, Branislav, 1937-2002 Naslov Izabrane pesme / Branislav Petrović ; izbor i predgovor Zvonimir Kostić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXXVI, 187 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ79, ǂknj. ǂ525 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Str. VII-XXXVI: Pesništvo Branislava Petrovića / Zvonimir Kostić Beleška o piscu: str. 183. Predmetne odrednice Petrović, Branislav, 1937-2002 Branislav Petrović (Bjeluša kod Užica, 7. april 1937 — Beograd, 26. septembar 2002) je bio srpski pesnik i novinar. Rođen je 1937. godine u selu Bjeluša koje sada pripada opštini Arilje. Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za jugoslovensku književnost i srpski jezik. Radio kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“, urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi „Kvadratura kruga“. Osvajao je više nagrada za svoju poeziju. Njegove pesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima. Po njemu je nazvana OŠ „Branislav Petrović” Slatina. Zbirke pesama: Moć govora, Prosveta, Beograd, 1961; Obod, Cetinje, 1972. (drugo izdanje) Gradilište, Prosveta, Beograd, 1964 O prokleta da si ulico Rige od Fere, Prosveta, Beograd, 1970. i 1971. (drugo izdanje) Predosećanje budućnosti, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. Tragom prah, Glas, Beograd, 1976. Sve samlji, Rad/Narodna knjiga/BIGZ, Beograd, 1977. Odbrana sveta(izabrane pesme i poeme), Rad, Beograd, 1980. Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1986. Da vidiš čuda, Jedinstvo, Priština, 1990. Žeževasion, NIN, Beograd, 2004. (knjiga iz pesnikove zaostavštine objavljena posthumno) Pesnik o poeziji „Nije pesnik taj koji stvara poeziju, ne dolivajmo njegovoj lepoj sujeti. Nije on taj koji stvara (peva) iz ničega, iz nepostojećeg, ili najposle iz jezika. Poezija je svojstvo sveta kao jedinstvene, božanske poezije, koja se nama ukazuje kao vidljivo i nevidljivo u svekolikom postojanju. Pesnik samo otkriva to svojstvo sveta da u sebi sadrži i poeziju kao što sadrži i električnu struju i atomsku energiju i ko zna šta sve još što niti slutiti možemo. Nama nije dato da u potpunosti razumemo genijalnu tvorevinu našeg Tvorca, veličajnu građevinu postojećeg i nepostojećeg. Sad, kad se AVANTURA DIVNA privodi kraju, ja mislim da je pesnik samo onaj koji pentrajući se po urvinama sveta iz svog iskustvenog viđenja tog sveta, dolazi do rasutog grumenja poezije i da ih, to grumenje, prilaže u riznicu jezika. Na pitanje ŠTA JE POEZIJA moram odgovoriti onako kao što je veliki naučnik iz srpskih Smiljana za struju: Ja mislim da je poezija Bog. I mislim da je ta misao za mene definitivna.“ Nagrade: Nagrada „Branko Miljković“ Nagrada „Isidora Sekulić“ Zmajeva nagrada Žička hrisovulja Disova nagrada za ukupno pesničko delo Nagrada „Desanka Maksimović“. MG46 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Mačak u čizmama` je evropska bajka, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa.[1] Najraniji pronađeni tekst pripadao je Đovaniju Frančesku Straparoli, a drugu verziju je nešto kasnije objavio Đambatista Bazile.[1] `Mačak u čizmama` je vekovima pružao inspiraciju kompozitorima, koreografima i drugim umetnicima. Mačka se pojavljuje u trećem činu pas de caractère baleta Čajkovskog Uspavana lepotica,[2] pojavljuje se u nastavcima i istoimenom izdanju animiranog filma Šrek i označena je u logotipu japanskog anime studija Toei Animation. Mačak u čizmama je takođe popularna pantomima u Velikoj Britaniji. Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928[1] — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete[1]. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[2] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[3] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja.

Gradina, 1982. Bibliotečki primerak, sa dva-tri mala pečata. U odličnom stanju, naročito s obzirom na slab kvalitet štampe. Vrlo retko u ponudi. Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928[1] — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete[1]. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[2] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[3] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Slobodan Kuzmanov Rođen je u Svilojevu kod Apatina 4. aprila 1936. godine, ali tu nije dugo živeo jer mu je otac bio železničar, pa su se često selili. Kada mu je otac 1939. godine umro, prihvatila ga je baka u selu Baretići u Dalmaciji, gde je ostao do kraja rata. Tragičnim slučajem izgubio je vid 1944. godine, dotakavši zaostalu italijansku bombu, koja mu je razmrskala i šaku leve ruke. Nakon oporavka, majka ga je odvela u Beograd, gde je teškom mukom izdržavala devetoro dece. Iako je u osmoj godini života ostao bez vida, veoma uspešno je završio školovanje i stekao fakultetsku diplomu i natprosečno i veoma univerzalno se obrazovao. Po završetku srednje škole nastanio se u Novom Sadu, gde je ostao do smrti. Radio je najpre kao profesor istorije na Radničkom univerzitetu, a potom kao stručni saradnik u Pokrajinskoj konferenciji slepih, gde je 1992. godine penzionisan. Objavio je i nekoliko knjiga poezije, te pokrenuo časopise za slepe „Vidici’’ i „Odjek’’. Iza sebe je ostavio suprugu Zoru, kćerku Gordanu i dvoje unučadi – Ivu i Miloša. Posebno treba istaći da je imao veliki broj prijatelja i poštovalaca i da je bilo zadovoljstvo pričati sa njim, kako o šahu, tako i o drugim temama. Dolaskom u Novi Sad počela je njegova blistava šahovska karijera i po tome će Baja, kako su ga prijatelji zvali, biti najduže zapamćen. Šah je naučio u specijalnoj školi za slepe u Zemunu, a u Novom Sadu se aktivno uključio u sva zvanična takmičenja. Vrlo brzo se probio u sam vrh najboljih šahista Novog Sada i Vojvodine i to u konkurenciji „okatih’’ šahista, kako je on zvao videće, pa je po dva puta bio prvak Novog Sada i prvak Vojvodine. Šahovski majstor je postao 1971., a titulu FIDE majstora je osvojio 1979. godine. Veoma uspešno je nastupao i za brojne šahovske klubove: Napredak (Beograd), Itis (Novi Sad), Uljmanski ŠK, Novosadski ŠK (nekoliko puta u Prvoj ligi), i poslednje tri decenije za novosadski ŠK slepih „Anpasan’’. U konkurenciji slepih i slabovidih šahista je bio neprevaziđen. Šest puta je bio prvak Jugoslavije. Za reprezentaciju je igrao od 1961. do 1980. godine i osvojio pet olimpijskih medalja – tri zlatne i dve srebrne. Na svetskom prvenstvu u Brižu 1978. godine osvojio je bronzanu medalju. Pobedio je takođe na deset majstorskih turnira u konkurenciji videćih šahista. Tokom karijere odigrao je 15 partija sa „okatim’’ velemastorima i osvojio osam poena, što je takođe podatak za divljenje. Baretić je igrao oštar i kombinatoran šah i iza sebe je ostavio desetine prelepih partija koje su objavljivanje u časopisima širom sveta. Na kraju, pomenimo njegovu misao o šahu koju je izrekao u jednom od svojih poslednjih pojavljivanja u medijima: „Kao što kombinacija u šahu predstavlja trijumf duha nad materijom, tako i šah, iako ga definišem kao dobrovoljno mučilište mozga, smatram načinom koji mi je pomogao da, iako hendikepiran, dosegnem sreću i ostvarim svoju ljudsku misiju: da budem prihvaćen, uvažavan i uspešan među ljudima zdravog vida’’.

Na prodaju led lampice za razne namene. [Božićna dekoracija]Ove božićne pahuljice se mogu koristiti za unutrašnju i spoljašnju upotrebu, možete ih koristiti za ukrašavanje božićne jelke, zavese, spoljašnjeg prozora itd, sa napajanjem baterije, bilo bi veoma bezbedno. naš proizvod je prošao CE i UL test. [Pogodno napajanje iz baterije]: U poređenju sa napajanjem iz utičnice, kutija za baterije je jednostavna za upotrebu i jednostavno za napajanje. Samo instalirajte baterije u kutiju za baterije i pritisnite dugme, pahulja će raditi. Može se koristiti na bilo kom mestu koje želite da ukrasite bez problema sa strujom. To je idealan ukras za vas. [ Lako se instalira i široko se koristi]: Nije potrebno sklapanje, samo stavite bateriju u kutiju za baterije i pritisnite dugme, pahulja LED niz će početi da radi. Možete to kreativno pomoću „uradi sam“. Može se koristiti u spavaćim sobama, zavesama i ogradama. Takođe se može koristiti u raznim prilikama: Noć veštica, Božić, rođendan, venčanje, praznik itd. [IP65 vodootporan i siguran za upotrebu]: Naše tople bele pahuljice i kućište baterije su vodootporne IP65 i mogu da izdrže kišu i sneg tokom cele godine. Neće uticati na upotrebu tokom kišnih dana ili vlažnih dana. Sa niskom emisijom toplote, ne brinite da ćete je dodirnuti čak i tokom dužeg vremena, jer toplotno izolovana žica neće dovesti do pregrevanja tokom upotrebe. A9

Autor - osoba Müller, Heiner, 1929-1995 = Miler, Hajner, 1929-1995 Naslov Ja sam anđeo očajanja : (izabrane pesme 1949-1995) / Hajner Miler ; preveo s nemačkog, izabrao i priredio Dragoslav Dedović Jedinstveni naslov ǂDie ǂGedicthe. scc Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera, 2010 (Beograd : Altera) Fizički opis 131 str. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Dedović, Dragoslav Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremena poezija / [Altera] ; ǂknj. ǂ28 ISBN 978-86-6007-056-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Die Gedicthe / Heiner Müller Na presavijenom delu kor. lista autorova slika Tiraž 500 Str. 123-131: Anđeo istrorije, anđeo očajanja / Dragoslav Dedović Objašnjenja: str. 109-121. Predmetne odrednice Miler, Hajner, 1929-1995 – Poezija Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG1 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....