Autor - osoba Lopušina, Marko, 1951- = Lopušina, Marko, 1951- Naslov Mafije sveta / Marko Lopušina Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjiga-komerc, 2005 (Beograd : Knjiga-komerc) Fizički opis 343 str. : fotogr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / [Knjiga-komerc] (broš.) Napomene Tiraž 1.500 Beleška o autoru: str. 343 Bibliografija : str. 342. Predmetne odrednice Mafija Organizovani kriminalitet Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja 21. vek će biti era kriminala. Ove procene su toliko pesimističke da se predviđa da će kriminalci, zavladati svetom, ako ih države u tome ne spreče. Neće biti ni malo slučajno ako u vreme Novog svetskog političkog poretka dobijemo i Novi svetski kriminalni poredak. U ovoj knjizi saznaćete sve o: Italijanskoj, američkoj, kineskoj, japanskoj, kolumbijskoj, ruskoj, albanskoj i jugoslovenskoj MAFIJI. Krajem devedesetih ispalo je da je podzemlje svuda oko nas. Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja, 21. vek će biti vek kriminala. Ove procene su toliko pesimističke, da se predviđa da će kriminalci zavladati svetom ako ih države u tome ne spreče. Ovo je bio generalni utisak sa XI Međunarodnog kongresa kriminologa održanog 1995. godine u Budimpešti, na kome je učestvovalo preko 300 kriminologa, peneloga, pravnika i policajaca iz čitavog sveta. Ekspertski zaključak je bio da kriminal, krajem 20. veka, svuda u svetu beleži ogroman rast. Umnožavanje kriminala i kriminalaca je toliko da neke zemlje, poput Češke, SAD i Velike Britanije, danas imaju problema sa zatvorima prepunim osuđenika. A čitava planeta ima problema sa organizovanim kriminalom kao sve masovnijom profesijom. Mafijaši su nekada nosili bokser i revolver, a sada olovku i mobilni telefon. Mafija je danas organizovani sistem za nezakonito poslovanje, koji je uspeo toliko da se uzdigne da čak stvori i svoju globalnu infrastrukturu. Ovo nije novokomponovana bajka. Kumovi ruske, kineske, italijanske i kolumbijske mafije imali su 1992. godine prvi zajednički sastanak, najpre u Pragu, pa u Varšavi i u Cirihu. Na ovim samitima mafijaša postignut je dogovor o strateškom savezu mafija u ilegalnoj trgovini narkoticima, jer je to roba koja danas obezbeđuje najveći i najbrži profit. Sicilijanci su ponudili svoje iskustvo i znanje, kao i veze na tržištu droga; Rusi dobro obezbeđenje švercerskih kanala širom sveta; Kinezi svoju dilersku mrežu od Tokija preko Nju Delhija do Njujorka, a Kolumbijci su ponudili svoj kokain i bliskoistočni heroin, najboljeg kvaliteta, po najnižim mogućim cenama. Tako je nastala prva globalna mafijaška osovina. Pisac Marko Lopušina je 2004. godine u Srbiji od strane Udruženja novinara Srbije proglašen za najboljeg novinara. Godine 2014. za najboljeg publicistu kada je dobio nagradu „Dragiša Kašiković”. Imenovan je 2018. godine za počasnog doktora nauka Slobomir Univerziteta u Bijeljini. Rođen je 1951. godine u Raškoj, Srbija. Završio je osnovnu školu i gimnaziju u Brusu i Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radio je u listu „Sekundarne sirovine” 1976. kao novinar i urednik, u listu „Zdravo” 1978. kao novinar, u magazinu „Intervju” od 1981. kao novinar, urednik, a 1997. bio i glavni urednik. A potom je bio urednik u magazinu „Profil” (do 1999) i lista „Nedeljni telegraf” (do 2008). Danas je penzioner i reporter „Ilustrovane politike”, „Večernjih novosti”, „Serbiane” iz Detroita, „Ogledala” iz Čikaga, „Srpskog glasa” iz Melburna, Srpskog radija u Los Anđelosu, Srpske zajednice u Mariboru. Saradnik je SANU i Matice srpske na Srpskoj enciklopediji, poglavlje o iseljenicima i dijaspori. Saradnik je Akademije Republike Srpske o Srbima u rasejanju u Enciklopediji Republike Srpske. Saradnik je Srpskog instituta u Vašingtonu i Matice iseljenika Srbije. Autor je Enciklopedije srpske dijaspore i još desetak knjiga o rasejanju, tajnim službama i tajnim društvima. Nosilac je Ordena Vuk Stefanović Karadžić države Srbije i drugih priznanja. Živi u Zemunu. MG75 (N)

VANJSKA POLITIKA PREMIJERA INDIJE! Ovo je prva cjelovita knjiga koja pruža uvid u međunarodne odnose Indije u doba Modija. Pod vodstvom premijera Narendre Modija, indijska je vanjska politika postala dinamičnijom i pažljivije planiranom. Tijekom njegova mandata, ostvarena su brojna prijelomna postignuća i probici koji su odreda preobrazili globalnu poziciju Indije. Njegovi napori da dosegne svaki kutak planeta postavili su snažne temelje za unaprjeđenje indijskih ekonomskih, strateških i kulturnih interesa. Jasnoća njegove vizije, njegova snažna odlučnost, srdačnost njegova osobnog stila i brzina njegovih mjera na globalnoj razini bila je iznimna i po sadržaju i po formi. Udahnuo je indijskoj vanjskoj politici novi smisao i entuzijazam. Nije nikakvo pretjerivanje reći da se „Modijev učinak“ također može osjetiti i u multilateralnim forumima kao što su Ujedinjeni narodi, G20, u domeni klimatskih promjena, i u globalnom trgovinskom sustavu, gdje se danas na Indiju gleda kao na važan čimbenik koji nosi mogućnost da postane velikom silom i faktorom rješenja brojnih problema. U pogledu svih kriza koje su zadesile međunarodnu zajednicu, kao što su terorizam, oružani sukobi, ekološka ugroza i ekonomski šokovi, g. Modi je bio vrlo uočljiv u svojim pokušajima da udruži svoje kolege svjetske vođe i pokrene zajedničku frontu. Sklapanjem novih prijateljstava i partnerstava između Indije i ključnih zemalja u različitim regijama svijeta, donio je novu nadu za mir, stabilnost i ekonomski prosperitet. G. Modija smatraju čovjekom koji sam vlastitim snagama poboljšava ugled Indije kombinacijom gospodarske diplomacije, povezivanjem s dijasporom i izgradnjom strateških odnosa s regionalnim silama. Golemi priljevi inozemnih izravnih ulaganja iz državnih investicijskih fondova zaljevskih država potvrda su sposobnosti g. Modija da pretvori mogućnosti Indije u stvarne sposobnosti. Autor, g. Sreeram Chaulia, talentirani je mladi znanstvenik koji se istaknuo kao oštroumni promatrač i komentator uloge Indije u svijetu. Njegovi brojni znanstveni i novinski tekstovi te televizijska gostovanja podučili su auditorij nekim suptilnijim aspektima vanjske politike i državništva. Ova knjiga potvrda je njegovom intelektualnom umijeću glede jedne veoma važne teme za suvremeni svijet. Velika azijska civilizacija kao što je Indija treba na svom čelu nekog tko je kadar poslati pozitivnu poruku i poduzeti odlučne mjere. Knjiga dr. Chaulije do detalja objašnjava zašto je g. Modi u ovom trenutku nasušno potreban te zašto je, u tom smislu, prava osoba na pravom mjestu koju Indija sada treba, a svijet iščekuje. SREERAM CHAULIA profesor je i dekan na Školi za međunarodne odnose Jindal pri Globalnom sveučilištu O. P. Jindal u Sonipatu u Indiji. Eklektični je politolog specijaliziran za međunarodnu sigurnost i međunarodnu političku ekonomiju. Autor je i urednik djela People Who Influenced the World (Murray Books, Adelaide, 2005.) te autor djela International Organizations and Civilian Protection: Power, Ideas and Humanitarian Aid in Conflict Zones (I. B. Tauris, London, 2011.) i Politics of the Global Economic Crisis: Regulation,Responsibility and Radicalism (Routledge, New Delhi, London i New York, 2013.). Obrazovanje je stekao na institucijama kao što su Koledž Sv. Stjepana, Sveučilište u Delhiju; Sveučilišni koledž, Sveučilište u Oxfordu; Londonska škola ekonomije i političkih znanosti, Sveučilište u Londonu te Škola za građanstvo i javne poslove Maxwell, Sveučilište Syracuse. Vodeći je kolumnist za indijske novine – The Economic Times i The Asian Age – gdje razmišlja i piše o svjetskim zbivanjima, te komentator aktualnih međunarodnih problema na radiju i televiziji u Indiji i inozemstvu. Radio je kao međunarodni civilni mirovnjak u ratnim zonama Šri Lanke i Filipina.

Ljubomir A. Đikanović : NIČIJA ZEMLJA , Obodsko slovo / Komovi Podgorica 2008, tvrdi povez, str. 224. Sadržaj na slici. Prevlaka; Rt Oštro ; Boka. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Novinar Ljubo Đikanović preminuo je 23. oktobra 2019. u 88. godini života, u Podgorici. Na vijest o odlasku Đikanovića, podsjećamo na djelo istaknutog novinara i publiciste koji je u jednom periodu plodonosne karijere sarađivao i sa „Danom”. U svijet žurnalizma otisnuo se 1954. godine započevši rad u Radio Titogradu. Godinu kasnije (1955) prelazi u Ured za informacije Izvršnog vijeća Crne Gore, gdje je jedno vrijeme obavljao dužnost zamjenika direktora. Od 1968. do 1993. bio je dopisnik „Politike” iz Podgorice i Crne Gore. Deset godina je bio dopisnik „NIN”-a. Sarađivao je sa „Omladinskim pokretom”, „Pobjedom”, „Titogradskom tribinom”, „Komunistom”, „Oslobođenjem”, Televizijom Crne Gore. Pisao je i za časopis „Čovjek i okolina” Jugoslovenskog savjeta za zaštitu životne sredine, izdanju „Politike” za inostranstvo. Đikanović je bio među onima koji su se prvi pozabavili Prevlakom i javno postavili pitanje - čija je Boka, kad je Hrvatska prije dvadesetak godina počela otvoreno da izražava pretenzije prema „nevjesti Jadrana” i spori pravo ostatka Jugoslavije, odnosno Crne Gore na jedan od izuzetno važnih kućnih pragova, na vratima koja se nikako ne mogu i ne smiju zatvoriti. U to vrijeme bio je dopisnik uglednog srpskog dnevnika „Politika”, iz Titograda. „Oslanjajući se na tada dostupne pravne i druge akte, on je u seriji tekstova počeo da dokazuje da oko Prevlake nema nikakvog spora ako će neko da poštuje ono što u tim dokumentima piše i što je nepobitna realnost: to je crnogorsko i Crna Gora nikako ne može zatvoriti jedan od najvažnijih izlaza i prozora u svijet. Tako, međutim, nije mislio tadašnji ministar inostranih poslova Crne Gore, koji je 1992. godine, negirao stanovišta novinara Đikanovića i ostalih na koje se on oslanjao i pozivao u svojim napisima. Iskusnog, postojanog i fanatično upornog novinarskog vuka to, međutim, nije deprimiralo niti navelo da odustane i tvrdnju jednog političara prihvati zdravo za gotovo. Iako već na završetku profesionalne novinarske karijere, on se mladalački, sa elanom i zanosom početnika i na temeljima ogromnog iskustva, prekaljen u mnogim bitkama za istinu i pravdu, latio istraživanja oko Prevlake, ne osvrćući se na politička nadgornjavanja i dnevno-politikantske kalkulacije i nagodbe režimskih garnitura sa jedne i druge strane, na licemjerna podilaženja i izvinjavanja i sitnošićardžijske dogovore i ustupke. Kao plod tog dugogodišnjeg rada, za sve vrijeme se tek gdjekad oglašavajući u javnosti na tu temu, Ljubomir Đikanović je napisao obimnu studiju, analitičnu i nepobitnim dokazima podastrtu, koju više niko ko se bude ozbiljno bavio problemom Prevlake ne može olako zaobići – ni istoričari, publicisti i novinari, a naročito ne političari i oni kojima padne u dio da na tom dijelu granice između Crne Gore i Hrvatske pobijaju granične međaše...” – zabilježio je publicista Budo Simonović, a objavio „Dan” povodom Đikanovićeve knjige „Ničija zemlja”. On dodaje da se generalno, Ljubomir Đikanović u toj knjizi, čini se, ponajviše od svih koji su se do sada bavili ovim pitanjem primakao istini o Prevlaci. Đikanović je ovjenčan vrijednim priznanjima za svoj rad: Nagradom oslobođenja Cetinja; nagradom za životno djelo „Veljko Vlahović” Udruženja novinara Crne Gore i nagradom za životno djelo Saveza novinara SFR Jugoslavije; Zlatnom plaketom „Politike”; Ordenom zasluge za narod sa srebrnom zvijezdom; „Pančićeve omorike”; poveljom Pokreta gorana Crne Gore i SFRJ, poveljom Pokreta gorana Srbije, poveljom Savezne konferencije SSRN.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Neuronauka nam daje zabavne i intrigantne odgovore na pitanja o tome zbog čega nas ponekad sabotira naš sopstveni mozak Zbog čega gubite u raspravama s ljudima koji znaju mnogo manje od vas? Zašto nikako ne možete da se setite imena žene s kojom ste upravo razgovarali iako ste je prepoznali i tačno znate ko je ona i ko vas je s njom upoznao? I zašto ste se, kad ste nedavno raskinuli vezu, danima ležali sklupčani na kauču, pomerajući se tek koliko da s vremena na vreme obrišete suze i nos koji curi? Svima nam se desi da uđemo u kuhinju, ili otvorimo laptop, ili samouvereno stupimo za govornicu, i odjednom ni najblažeg pojma nemamo šta smo ono beše hteli da uradimo. A sve zahvaljujući tome što je mozak rešio da pravi gluposti. Ljudski mozak – tako blistavo pametan, tako visoko razvijen – prilično je zbrkan, pogrešiv i neorganizovan. Jeste li, na primer, znali da je vaše pamćenje egocentrično? Da su teorije zavere i sujeverje neizbežno dela jednog zdravog ljudskog mozga? Ili da alkohol može u izvesnoj meri da vam poboljša pamćenje (samo pažljivo pročitajte knjigu pre nego što rešite da ovo lično ispitate)? U knjizi Kad mozak pravi gluposti neurolog Din Barnet upoznaje nas sa tajanstvenom sivom (i belom) materijom, tako sklonom da pravi nepodopštine, i usput nam objašnjava nesavršenstva veličanstvenog ljudskog mozga i kako to nesavršenstvo utiče na sve što radimo, govorimo i doživljavamo. Stručna, duhovita i zabavna, ova knjiga je namenjena svima koji se ponekad pitaju zašto im rođeni mozak sabotira život i šta li je, za ime sveta, sad opet smislio. ``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

61357) ŠKORPIONI dizajn zločina , Jasmina Tešanović , VBZ Beograd 2009 , Psiholozi kažu da čovjek suočen s neugodnom istinom prolazi kroz četiri faze – poricanje, bijes, racionalizacija i depresija – prije nego um uspije prihvatiti neizbežno. Snimke iz Trnova pokrenule su taj proces u kolektivnoj svijesti Srba. I dok Srbija prolazi kroz svoje faze, otvaraju se nova, još neugodnija pitanja. Da je riječ o jednoj snimci, jednoj jedinici i jednom zločinu, sve bi bilo lakše probaviti. Srebrenica je bila najteži zločin u bosanskom ratu, ali ne i jedini, a Škorpioni nisu bili jedini koji su mučki ubijali. Ipak, uloga ove postrojbe u Slavoniji, Srebrenici i Cazinskoj krajini, kao i njena pozicija unutar srpskog policijskog podzemlja, daje povoda da se povijest njihovog `junačkog vojevanja` podrobnije ispriča. Iz predgovora Dejana Anastasijevića `Oduvijek sam znala da moja mama ne voli kako se oblačim, a Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu ima ukus moje mame. Svih ovih mjeseci, policajac na ulazu odgovoran za naše ponašanje, nas, male grupe žena koje smo povezane sa žrtvama ili zločincima, grdi ako žvaćemo žvaku, ako glasno jecamo, grdi nas šta god da radimo. Sad me zaustavlja, moja majica nije pristojna. Prevelik dekolte. Sandale su definitvno zabranjene u sudu, ali ovo što ja imam na nogama proći će. Dužina rukava je OK, kaže, ali... Pokušavam ga uvjeriti da ni u ludilu neću iznenada razotkriti svoje rame usred suđenja, ali on mi ne vjeruje. U tom trenutku, jedna Škorpionka nudi mi pomoć. Suknja joj je kraća od moje ali ima zihericu kojom zakopčava moj dekolte. Tada Škorpionka i policajac razmenjuju tople osmjehe. Ja kažem, sljedeći put obući ću burku... pravila su pravila, ne shvaća moju opasku.` Jasmina Tešanović mek povez, format 15,5 x 23,5 cm , latinica, ilustrovano, 166 strana

Fransoa Žongen : PRIKLJUČENIJA LUTAJUĆEG BELGIJANCA , Radio B92 Beograd 1997, str. 108. Očuvanost 4. Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiorno st nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.

Autor - osoba Stanković, Siniša Naslov Ohridsko jezero i njegov živi svet / Siniša Stanković Vrsta građe knjiga Jezik srpski, hrvatski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Skopje : Kultura, 1957 (Skopje : `Goce Delčev`) Fizički opis 381 str. : ilustr. ; 21 cm. ISBN (Karton) Napomene Bibliografija: str. 367-[379]. Predmetne odrednice Vodene biocenoze -- Ohridsko jezero Ohridsko jezero (mak. Охридско Езеро, alb. Liqeni i Ohrit) je jezero u jugozapadnom delu Makedonije i istočnom delu Albanije. Ono pokriva površinu od 358,2km². Najveća širina iznosi 14,8 km, a dužina jezera je 30,8 km. Ohridsko jezero se ubraja u red većih evropskih jezera, uz Ženevsko, Bodensko i dr. Na jugu Evrope, to je svakako jedno od najvećih, a istovremeno i jedno od najdubljih jezera. Nјegova dubina dostiže do 289 m. Jezero je smešteno u dubokoj i zatvorenoj kotlini. Sa svih strana, a posebno sa zapadne i istočne okružuju ga visoke planine. Na istoku je planina Galičica (2.255 m), a na zapadu Mokra Planina i Jablanica (1.945 m). Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 695 metara. Slivu Ohridskog jezera pripada 40 reka, od kojih 23 na albanskoj i 17 na Makedonskoj teritoriji. Ohridsko jezero se odlikuje jedinstvenim ekosistemom, bogatim endemskim i retkim biljnim i životinjskim vrstama. Posebnost jezera nastala je usled geografske izolacije i velike geološke starosti. Takođe i sliv Ohridskog Jezera se odlikuje bogatim biodiverzitetom i ima nekolko biljnih vrsta endemičnih za Balkansko Poluostrvo. Obale Ohridskog jezera su bile naseljene od praistorijskog vremena. Najstarije arheološke naseobine datiraju iz neolitskog perioda, oko 6000 godia p. n. e. Samo na makedonskom delu sliva je otkriveno više od 170 arheoloških mesta. Svjetska baština Kao redak prirodni fenomen, Ohridsko jezero pruža utočište brojnim endemskim vrstama slatkovodne faune i flore koje potječu iz tercijarnog perioda. Kao duboko i drevno jezero tektonskog porijekla, Ohridsko jezero postoji kontinuirano otprilike dva do tri milijuna godina. Njegove oligotrofne vode čuvaju preko 200 vrsta biljaka i životinja jedinstvenih za jezero, uključujući alge, turbelarne pljosnate crve, puževe, rakove i 17 endemskih vrsta riba uključujući dve vrste pastrmke, kao i bogat svet ptica. Zahvaljujući ovakvim osobenostima 1980. godine Ohridsko jezero i grad Ohrid su proglašeni za Svetsku baštinu, pod zaštitom UNESKO-a, pod nazivom – Prirodna i kulturna baština ohridske regije. Siniša Stanković (Zaječar, 26. mart 1892 – Beograd, 24. februar 1974) je bio srpski biolog, član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Instituta za ekologiju i biogeografiju SANU, direktor Biološkog instituta Srbije. Prirodne nauke je studirao na univerzitetima u Beogradu i Grenoblu. Bio je predavač nekoliko bioloških disciplina na univerzitetu u Beogradu, gde je 1934. godine izabran za redovnog predavača. Siniša Stanković je bio član SANU i dopisni član Akademije u Nansiju i Masarikove akademije u Pragu. Bio je predsednik akademskog saveta FNRJ. Za dopisnog člana SANU izabran je 1934. godine, a za redovnog 1946. godine. Bio je član Komisije za obnovu univerziteta od 1944. godine. Dok je Srbija bila okupirana u Drugom svetskom ratu bio je član Glavnog narodnoslobodlilačkog odbora. Veliki deo rata je proveo u koncentracionom logoru na Banjici odakle je krajem rata pobegao i ilegalno živeo u okupiranom Beogradu. Posle oslobođenja bio je predsednik Narodnooslobodilačkog fronta Beograda, ASNOS-a, a od 1944. do 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Srbije. U posleratnom periodu zastupao je Jugoslaviju na međunarodnim skupovima i radio na obnavljanju naučne delatnosti. Siniša Stanković je jedan od utemeljivača ekološkog pravca u biologiji. Bavio se i proučavanjem živih bića u jezerima, ali i u drugim slatkim vodama, kao i problemima biogeografije. Njegovi najznačajniji radovi nastali su na osnovu ispitivanja života u Ohridskom jezeru. Po njemu je jedna vrsta lažnih skorpija dobila ime, to je retka vrsta koja živi samo u Srbiji (Neobisium stankovici). Po njemu je takođe dobio ime Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. Njegov sin je lekar Ivan Stanković. Dela Siniša Stanković je napisao veliki broj naučnih radova i univerzitetskih udžbenika. Od krupnijih dela objavio je: „Životni prostor“ – delo u kome kritikuje rasizam i nacizam „Okvir života“ – popularna ekologija „Ohridsko jezero i njegov živi svet“ – monografija MG125 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom klasiku, David Bohm nam je prvi ponudio svoje kauzalno tumačenje kvantne teorije. Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici nastavlja da omogućava dalji uvid u značenje kvantne teorije i predlaže načine da se teorija proširi u nove pravce. Dejvid Bom (20. decembar 1917 — 27. oktobar 1992) bio je američki naučnik koji se smatra jednim od najznačajnijih teorijskih fizičara 20. veka [1] i koji je doprineo nestandardnim idejama u kvantnoj mehanici, neuropsihologiji i filozofiji uma. Dobitnik je nagrade Kraljevskog društva u Londonu.[2] Bom je smatrao da kvantna fizika sugeriše da je stari dualistički model realnosti, u kome postoje dve vrste supstance, mentalna i fizička koje međusobno interaguju, previše ograničen. Da bi dopunio ovaj model, razvio je matematičku i fizičku teoriju „implicitnog“ i „eksplicitnog“ redosleda.[3] Smatrao je da mozak, na ćelijskom nivou, radi u skladu sa matematikom nekog kvantnog efekta, i postulirao je da je misao nelokalizovana baš kao i kvantni entiteti. Bomovo glavno intersovanje je bilo razumevanje prirode realnosti uopšte, a posebno svesti kao koherentne celine, koja, po Bomu, nikada nije statična i završena već proces koji se odvija.[4] Mladost i školovanje Dejvid Bom je rođen u Pensilvaniji. Pored toga što je odgajan u jevrejskoj porodici, postao je agnostik u ranoj mladosti.[1] Diplomirao je na Pensilvanijskom državnom univerzitetu 1939. godine, posle čega je godinu dana pohađao Kalifornijski institut tehnologije. Doktorirao je pod mentorstvom Roberta Openhajmera pri Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Doktorat i rad Doprinos Projektu Menhetn Iako je Robert Openhajmer pozvao Boma da radi sa njim na Projektu Menhetn, čiji je cilj bio pravljenje prve nuklearne bombe, direktor projekta general Lesli Gruvs nije to odobrio zbog Bomovih političkih stavova i veza sa komunistima. Za vreme rata predavao je fiziku u Berkliju i bavio se istraživanjima u oblasti fizike plazme, kao i sinhotrona i sinhociklotrona. Doktorirao je 1943. pod neobičnim okolnostima. Naime, neki od proračuna u njegovom doktorskom radu su bili važni za projekat „Menhetn“, te je njegov rad bio zaplenjen i dobio status „strogo poverljivog“, a samom Bomu uskraćen pristum. Zbog toga Bom nije branio svoj rad, već je doktorirao tako što je Robert Openhajmer uverio univerzitet da je Bom uspešno završio svoje istraživanje. Posle rata radio je kao profesor na Univerzitetu Prinston. Blisko je sarađivao sa Albertom Ajnštajnom. Zbog njegovih veza sa optuženim komunistima i odbijanjem da svedoči protiv njih prekinut mu je radni ugovor na Prinstonu. Openhajmer i Ajnštaj su mu svojim preporukama pomogli da dobije poziciju profesora na Univerzitetu Sao Paolo u Brazilu.[5][6] Kvantna teorija i Bomova difuzija U svojim ranim radovima Bom je dao značajni doprinos fizici, naročito kvantnoj mehanici i teoriji relativnosti. Kao postdiplomac na Berkliju, razvio je teoriju plazme, otkrivši elektronski fenomen, danas poznat kao Bomova difuzija.[7] Njegova prva knjiga „Kvantna teorija“ bila je dobro prihvaćena, između ostalih i od strane Alberta Ajnštajna. Međutim, Bom je postao nezadovoljan ortodoksnom interpretacijom kvantne teorije o kojoj je pisao u svojij knjizi. Bomov cilj nije bio da razvije deterministički, mehanički pogled na svet, već da pokaže da se fizičke karakteristike mogu pripisati dubljoj realnosti. Počeo je da razvija svoju sopstvenu interpretaciju kvantne mehanike (De Brolj-Bomova teorija), čija su se predviđanja savršeno slagala sa nedeterminističkom kvantnom teorijom. Na početku je svoj pristup nazivao teorija skrivenih promenljivih, ali ju je kasnije nazvao ontološka teorija.[8][9] Svest i misao Pored svog načnog rada, Bom je bio duboko zainteresovan za proučavanje prirode svesti, sa posebnom pažnjom na ulogu mišljenja i na njegove veze sa pažnjom, motivaciojom i unutrašnjim i spoljašnjim sukobima jedinke. Svoje stavove je preciznije formulisao kroz saradnju sa psihologom-filozofom Džidu Krišnamurti, koja je započela 1961. i trajala četvrt veka.

PRIKLJUČENIJA LUTAJUĆEG BELGIJANCA - Fransoa Žongen Izdanje: RADIO B92 Beograd, 1997. F: 15x22 cm O: 106 str Mek povez, latinica. S3 Knjiga je potpuno N O V A, neotvorena. U kome prevodilac upozorava čitaoca na skepticizam koji bi mogao da ga obuzme dok čita ovo delo, s obzirom na upravo paradoksalan karakter izvesnih u njemu opisanih situacija. Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiornost nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. Čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.

Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kusturica, Emir, 1954- = Kusturica, Emir, 1954- Naslov Kad mrtve duše marširaju / Emir Kusturica Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Catena mundi, 2023 (Pirot : Pi-press) Fizički opis 196 str. ; 24 cm (karton) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 1.000. Kad mrtve duše marširaju je knjiga koja uznemirava, budi i ohrabruje! Kako je kapitalistička pohlepa stvorila tehnološkog monstruma koji preti čitavom čovečanstvu? Zato se bez Dostojevskog i Gogolja ne može razumeti rat Zapada protiv Rusije? Hoće li čovek ostati čovek ili će biti hakovana životinja? Da li će stenice pojesti svetski film, ili je holivudski film već pojeo svoju publiku? Kad mrtve duše marširaju je knjiga koja se čita u dahu, i prepoznaje u svetu oko nas. Njene teme i motivi vidljivi su kada izađete na ulicu, pričate telefonom, gledate televiziju ili lutate bespućima društvenih mreža. Proslavljeni filmski reditelj piše o mangupima iz Davosa, opasnostima četvrte industrijske revolucije po Srbiju, ratu u Ukrajini i transhumanizmu. Ali šta sve povezuje sve te teme? Lucidna Kusturičina zapažanja u širokom luku obuhvataju raspon od renesanse do 21. veka, ali uvek sa jednim jedinstvenim ciljem: otkriti ko to slobodnom i uspravnom čoveku radi o glavi i kako pohlepa za svetskih moćnika ruši sve pred sobom dok ne sretne dostojnog protivnika. Ali ko je on danas? Emir Kusturica je rođen 1954.godine u Sarajevu.Za svoje kratke filmove nagrađivan još u srednjoj školi. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Njegov studentski film „Gernika“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“. Po završetku studija Kusturica se vraća u zemlju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“ , izazvao je dosta kontroverzi a potom bio i zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“. Više sreće je imao sa narednim televizijskim filmom „Bife Titanik“ zasnovanom na priči nobelovca Ive Andrića, za koji je osvojio nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu. U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Dolly Bell“ , nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine.Za ovaj film Emir Kusturica je nagrađen Zlatnim lavom na filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRECI , AGIS i CIDLAC na festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981.godine. Svoj talenat pokazao je i u sledećem filmu „Otac na službenom putu“ (1985), koji je radio sa istim scenaristom. Ovo ostvarenje Kusturici donosi Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na domaćim festivalima : Na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985. Godine 1989. Emir Kusturica je, ponovo na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju filma „Dom za vešanje“ i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Emir Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, „Arizona Dream“(1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993.godine. Naredni film, „Underground“(1995), doneo je Emiru Kusturici drugu Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu. U Rok grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas gitaru a sada kao gitarista zajedno nastupaju kao EMIR KUSTURICA & NO SMOKING ORCHESTRA. MG98 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Retko !!! I Izdanje !!! 1959 g, Supekovo delo nije ni fizika, ni istorija, ni filozofija - ono je zapravo sve troje zajedno. Pisano je živim i tečnim stilom, naučna je materija izložena kontinuirano i svakome pristupačno, a problemi o kojima se govori prikazani su sažeto i celovito. Izdavač IKP Naprijed Zagreb, 1959. godine, 16 x 23 cm, tvrdi povez, 289 + 278 stranica Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

Autor - osoba Dimitrijević, Vojin, 1932-2012 = Dimitrijević, Vojin, 1932-2012 Naslov Strahovlada : ogled o ljudskim pravima i državnom teroru / Vojin Dimitrijević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1985 (Beograd : Kultura Slobodan Jović) Fizički opis 233 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂRad (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Prikaz knjige : Vojin Dimitrijević : `Strahovlada-ogled o ljudskim pravima i državnom teroru`, Beograd, 1985, str. 234. Bibliografija odabranih dela : str. 215-217 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Dimitrijević, Vojin, pravnik, 1932-2012 -- Prikazi -- `Strahovlada-ogled o ljudskim pravima i državnom teroru` Ljudska prava -- Ogledi Državni teror Političko nasilje Država – Strahovlada UVODNA NAPOMENA Napisavši svojevremeno knjigu o terorizmu kao metodu političke borbe protiv vlasti stekao sam utisak da je teror koji sprovode posednici vlasti opasniji, da odnosi mnogo više nevinih žrtava, daleko niže spušta ljudsko dostojanstvo i postoji kao stalna pretnja društvu. Ovaj je teror ostao uglavnom zanemaren, ne samo s moje strane, nego i u literaturi uopšte. Naročito su pravnici, zbog prividnih i stvarnih dilema – o kojima će biti više reči – malo doprineli razumevanju i razjašnjavanju pojave strahovlade. Jasno je, naravno, da se u radu ove dužine vladanje putem izazivanja straha i strepnje može posmatrati samo kao političko sredstvo. Za to su potrebna uopštavanja, traženjem za¬jedničkih osobina savremenih strahovlada, na koje je ovde obraćena najveća pažnja, i njihovim poređenjem s pojavama u prošlosti. Svestan sam da se ovakvom pokušaju može staviti prigovor da je neistoričan, jer ne uzima uvek u obzir sve konkretne i jedinstvene okolnosti i uzroke. Međutim, potpuno poštovanje ovakve vrste zamerki značilo bi da je nauka o politici, kao napor da se ustanove neki opšti pojmovi i utvrde neke univerzalne zakonitosti, nemoguća. Rizik se, dakle, mora prihvatiti. Radi bolje čitljivosti, naučna aparatura svedena je na minimum. Čitalac se, međutim, upućuje na odabranu literaturu, sadržanu u spisku na kraju knjige. Dužan sam da izrazim svoju zahvalnost na pomoći koju sam prilikom istraživanja i pisanja dobio od studenata postdiplomskih stadija Branka Milinkovića, Biljane Petković, Vesne Petrović i Lore Stojanović. Beograd, 15. novembra 1984. V. D. Vojin Dimitrijević (Rijeka, 9. jul 1932 – Beograd, 5. oktobar 2012) bio je srpski univerzitetski profesor, javni intelektualac, borac za ljudska prava i jedan od najuglednijih srpskih stručnjaka za međunarodno pravo i međunarodne odnose. Profesor Dimitrijević bio je dugogodišnji direktor Beogradskog centra za ljudska prava, član Instituta za međunarodno pravo (Institut de Droit international), počasni doktor Univerziteta Makgil (Montreal, Kanada) i Univerziteta Kent (Kenterberi, Velika Britanija), i nosilac francuskog ordena Legije časti. Profesor Dimitrijević rođen je 9. jula 1932. godine u Rijeci (u to vreme Kraljevina Italija, danas Hrvatska). Diplomirao je 1956. godine, a doktorirao 1965. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je radio kao nastavnik od 1960. do 1998. Prevremeno je penzionisan 1998. u zvanju redovnog profesora zbog protivljenja novom Zakonu o univerzitetu. Od 1995. bio je direktor Beogradskog centra za ljudska prava, a od 2005. profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Dimitrijević je bio i gostujući profesor na univerzitetima u Splitu, Sarajevu, Virdžiniji (SAD), Oslu (Norveška) i Lundu (Švedska). Od 2000. bio je član Venecijanske komisije Saveta Evrope za demokratiju putem prava, a od 2001. je član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Bio je komesar Međunarodne komisije pravnika od 2003, a od 2006. i član njenog izvršnog odbora. Bio je član i potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija (1983-1994) i sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde (2001–2003). Profesor Dimitrijević bio je i predsednik Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo (2001–2003), kao i član Saveta za borbu protiv korupcije pri Vladi Republike Srbije (2001–2004). Jedan je od osnivača Foruma za međunarodne odnose (osnovanog 1995) i Balkanskog političkog kluba (osnovanog 2001), a bio je i član Srpskog PEN centra (od 1986). Bibliografija Profesor Dimitrijević bio je autor ili koautor knjiga Teritorijalni azil, Međunarodne organizacije, Međunarodni odnosi, Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Terorizam, Strahovlada, Insecurity of Human Rights after Communism, Ljudska prava – udžbenik, Ljudska prava i pripadnici oružanih snaga, Osnovi međunarodnog javnog prava, Međunarodno pravo ljudskih prava, O pravu i nepravu, Silaženje s uma, Transnational Terrorism, Organized Crime and Peace-Building: Human Security in the Western Balkans, Haške nedoumice. Objavio je više od 250 naučnih članaka. Smrt Profesor Dimitrijević iznenada je preminuo u Beogradu 5. oktobra 2012. godine. Sahranjen je 10. oktobra 2012. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. MG135

Ruski jezik tvrd povez 1975 god 480 strana i 433 strane Lepo očuvane Тамм И.Е. Зборник научних радова. Том 1. Електродинамика. Квантна механика и теорија чврстог стања. Теорија нуклеарних сила и атомског језгра. Примењени рад Збирка радова академика И.Е.Тама садржи практично сва његова научна дела објављена од 1924. до 1972. године у домаћим и страним публикацијама, као и део критика, научно-популарних чланака итд. Е. Тамм су врло опсежни и покривају делове као што су електродинамика, квантна механика и теорија чврстих тела, теорија нуклеарних сила и атомског језгра, теорија елементарних честица и интеракције при високим енергијама. И. Ие.Таммов допринос развоју основних проблема теорије поља је велик. Такође је обављао доста примењених радова. Научне и новинарске активности ИЕ Тамм су широко познате. Том И обухвата чланке о електродинамици, квантној механици и теорији чврстих тела, теорији нуклеарних сила и атомског језгра, као и нека примењена дела. Публикација је од великог интереса за научнике из области физике, инжењере-физичаре, као и наставнике, студенте и постдипломце физичких специјалности универзитета. Игор Евгенович Тамм (1895-1971) - совјетски теоријски физичар, добитник Нобелове награде за физику (заједно са П. А. Черенковом и И. М. Франком, 1958). Добитник две Стаљинове награде. Јунак социјалистичког рада (1953). Игор Евгенијевич Тамм рођен је 26. јуна (8. јула) 1895. године у Владивостоку у породици инжењера Евгенија Федоровича Тамма (Немац по националности) и Олге Михаиловне Давидове. 1898. његова породица се преселила у Елисаветград (касније Кировоград, Украјина), где је Игоров отац дуги низ година радио као „градски инжењер“: надгледао је снабдевање водом и изградњу градске електране. 1901. године рођен је Игоров млађи брат Леонид, који је касније постао заменик главног инжењера Главног директората азотне индустрије СССР-овог Народног комесаријата за тешку индустрију (стрељан је 28. маја 1937. под оптужбом за учешће у контрареволуционарној троцкитско-зиновистичкој терористичкој организацији). По завршетку средње школе у ​​Елисаветграду, Игор Тамм студирао је на Универзитету у Единбургу. Пре избијања Првог светског рата прешао је на Физичко-математички факултет Московског универзитета, на којем је дипломирао из физике 1918. године. Јавио се на фронт као „брат милости“. Након краткотрајне страсти према политици (мењшевик-интернационалиста, заменик 1. конгреса совјета из Елисаветграда), започиње академску каријеру. Предаје на разним високошколским установама: Универзитет Таврицхескии (Симферопол) (1919-1920), од 1920 сарађује са Л.И. Манделстамом, ради на Одеском политехничком институту (од 1993 - Одески национални политехнички универзитет) (1921-1922) , где је одељење водио Л. И. Манделстам. Од 1922. (са две кратке паузе) и до краја каријере, активности И.Е.Тама одвијале су се у Москви. Дуго година је био на челу Одељења за теоријску физику на Одељењу за физику Московског државног универзитета, где постаје ванредни професор и професор. Ово одељење је било једно од кључних одељења факултета, с обзиром да је држало опште течајеве: теоријска механика, електродинамика, квантна механика, статистичка физика. Од 1934. године додатно ради у ФИАН-у П.Н. Лебедев-а, тамо оснива и руководи теоријским одељењем. Првог фебруара 1933. И. Ие. Тамм је изабран за дописног члана Академије наука СССР-а за Одељење математичких и природних наука. Овај метеорски успон његове каријере завршио се 1939. године, након што су његов брат, такође блиски пријатељ БМ Гесена, ухапшени и стрељани. Притисак је почео од руководства ФИАН-а, и. О томе. За шефа одељења изабран је В.С.Фурсов. 1942. постао је први шеф Одељења за теоријску нуклеарну физику на МЕПхИ. Његов противник био је А. А. Власов, кога су подржали декан А. С. Предводителев и Академско веће факултета. Као резултат, Тамм је изгубио од Власова (5 гласова против 24), али научна заједница оспорила је ове резултате у облику писма 14 академика. В.А.Фок-а је на место шефа одељења поставило руководство странке. 1949. године Игор Евгенијевич се вратио на Московски државни универзитет Ломоносов на Одељење за квантну теорију и електродинамику (део Одељења за теоријску физику након његовог одељења). И. Ие. Тамм прима Стаљинову награду из руку самог И. В. Стаљина. 23. октобра 1953. ИЕ Тамм постао је академик Академије наука СССР-а на Одељењу за физику и математику. 1955. потписао је „Триста писма“. 1960-их, И. Ие. Тамм је био активни учесник покрета научника из Пугвасх-а. 1966. године потписао је писмо 25 културних и научних радника генералном секретару ЦК ЦПСУ Л. И. Брежњеву против рехабилитације Стаљина. ИЕ Тамм је умро 12. априла 1971. од АЛС-а, што је довело до парализе респираторних мишића. Убрзо пре смрти, морао је да посегне за механичком вентилацијом помоћу посебних апарата.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od najboljih svetskih učesnika u debati `Evolucija`. Izuzetno dokumentovana i aktuelna, ova knjiga naglašava da fosili kažu NE evoluciji. Evolucionisti stalno izmišljju nove priče, ali su nemoćni u iznošenju naučnih dokaza za evoluciju na polju fosilnog zapisa, koje je jedno od najvažnijih. Knjiga to ubedljivo dokazuje i sadrži obilje ilustracija i fotografija. Duane Tolbert Gish (17. veljače 1921. - 5. ožujka 2013. [1]) bio je američki biokemičar i istaknuti član kreacionističkog pokreta.[2] Mladi zemaljski kreacionist, Gish je bio bivši potpredsjednik Instituta za istraživanje stvaranja (ICR) i autor brojnih publikacija o znanosti o stvaranju. Gish je nazvan `kreacionističkim T. H. Huxleyem` zbog načina na koji je `uživao u konfrontacijama` formalnih rasprava s istaknutim evolucijskim biolozima, koje su se obično održavale na sveučilišnim kampusima, [3] dok je napuštao formalna načela debate. Jedna kreacionistička publikacija zabilježila je u njegovoj osmrtnici da je `možda njegova osobna prezentacija bila glavna. Ukratko, publika ga je voljela.`[4] Rani život i obrazovanje Gish, blizanac, rođen je u White Cityju, Kansas, kao najmlađi od devetero djece. Služio je u Drugom svjetskom ratu, postigavši čin satnika i odlikovan Brončanom zvijezdom.[5] Diplomirao je 1949. godine na Kalifornijskom sveučilištu u Los Angelesu, a doktorirao je biokemiju. s kalifornijskog sveučilišta u Berkeleyu 1953. Radio je kao pomoćni znanstveni suradnik na Berkeleyu i kao docent na Medicinskom fakultetu Sveučilišta Cornell osamnaest godina, pridruživši se tvrtki Upjohn kao znanstveni suradnik 1960. [6]. Kreacionizam Metodist od desete godine, a kasnije fundamentalistički baptist, Gish je vjerovao da je pripovijest o stvaranju u Postanku povijesna činjenica.[7] Nakon što je kasnih 1950-ih pročitao knjižicu Evolucija, `Lažno takozvana znanost`, Gish se uvjerio da je znanost proizvela krivotvorive dokaze protiv evolucijske teorije, posebice podrijetla života, te da razna područja znanosti nude potkrepljujuće dokaze koji podupiru teoriju. Pripovijest o stvaranju Postanka.[8] Pridružio se American Scientific Affiliation (ASA), udruzi kršćanskih znanstvenika, pogrešno pretpostavljajući da grupa podržava kreacionizam. Kroz svoje članstvo u ASA-i, Gish je upoznao genetičara i kreacionista Williama J. Tinklea, koji je 1961. pozvao Gisha da se pridruži novoformiranom klubu protiv evolucije unutar ASA-e. Godine 1971. Gish je postao član nastavnog osoblja na San Diego Christian Collegeu, radeći u njegovom istraživačkom odjelu prije nego što je prihvatio mjesto u Institutu za istraživanje stvaranja (nezavisan od 1981.). Bio je autor nekoliko knjiga i članaka koji su zagovarali kreacionizam. Njegovo najpoznatije djelo, Evolucija: Fosili govore ne!, objavljeno 1972., kreacionisti su naširoko prihvatili kao mjerodavnu referencu.[6] Gish je u početku `dodijelio nizak prioritet pitanju starosti [Zemlje]`.[9] Nakon njegove smrti 5. ožujka 2013., Gish je obnašao dužnost višeg potpredsjednika emeritusa u ICR-u.[10] Rasprave Gishovi debatni protivnici rekli su da je on tijekom debate koristio brz pristup, iznoseći argumente i brzo mijenjajući teme. Eugenie Scott, izvršna direktorica Nacionalnog centra za znanstveno obrazovanje, nazvala je ovaj pristup `Gish galopom`, opisujući ga kao `gdje je kreacionistu dopušteno trčati 45 minuta ili sat vremena, izbacujući bujice pogrešaka koje evolucionist nije otkrio `nije molitva opovrgavanja u obliku rasprave`.[11] Također je kritizirala Gisha jer nije odgovorio na prigovore svojih protivnika. Izraz se također počeo koristiti kao pejorativ za opisivanje sličnih stilova rasprava koje koriste zagovornici drugih, obično rubnih uvjerenja, poput homeopatije ili prijevare o slijetanju na Mjesec.[13][14] Međutim, Gish je rekao slično o svojim debatnim protivnicima, posebice o Kennethu Milleru. Gish je optužio Millera da koristi široku raspravu, tj. da govori vrlo brzo i iznosi toliko točaka da nije bilo šanse odgovoriti na sve.[15] Gish je također kritiziran zbog korištenja standardizirane prezentacije tijekom rasprava. Dok je provodio istraživanje za debatu s Gishom, Michael Shermer primijetio je da je Gish ponovno koristio slične uvode, pretpostavke o svom protivniku, slajdove, pa čak i šale. Na primjer, tijekom debate Gish je pokušao dokazati da je Shermer doista bio ateist i stoga nemoralan, iako je Shermer rekao da nije ateist i da je spreman prihvatiti postojanje božanskog stvoritelja.[16] Massimo Pigliucci, koji je pet puta raspravljao o Gishu, rekao je da je Gish ignorirao dokaze protivne njegovim vjerskim uvjerenjima.[17] Robert Schadewald optužio je Gisha za falsificiranje argumenata izmišljenim podacima.

Izvod iz krivičnih prijava protiv optuženih za ratne zločine u BiH 1992—1995. Grupa autora Str 506 POVEZ MEK sTANJE KNJIGE KAO NOVA Izdavač: Dokumentacioni centar Republike srpske 2002 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Na prvi pogled se čini da knjizi koja nosi naslov `Izvod iz krivičnih prijava optuženih za ratne zločine u Bosni i Hercegovini 1992-1995“ i nije potreban nikakav predgovor. Radi se o izvodima iz zaista velikog broja krivičnih prijava za ove zločine, koje su naši organi podnijeli opet našim organima, u skladu sa našim procesnim zakonom. Naime, iznesena je sukcesivno glavna sadržina svake od tih prijava, a svaka se odnosi na (konkretno) određenog učinioca i određeno krivično delo. Sve je to sistematizovano isključivo po azbučnom `mjestu` prezimena učinioca krivičnog djela. Drugi mogući, i smije se reći plodotvroniji kriterijumi (priroda krivičnog dela, osobeno mjesto izvršenja ili osobeni istorijski poddogađaj kome pripada i sl.) nisu ovde upotrijebljeni. U stvari, ovi drugi kriterijumi podrazumijevaju daljnje i virtuelno raznovrsne sintetičke zahvate i obrade različitih nivoa i usmjerenja. Sve to pokazuje da knjiga označava primarnu fazu u “prikupljanju podataka“ o ovim zločinima - fazu koja se ne može preskočiti i čime Dokumentacioni centar mora ponajprije da se bavi. Toj čisto faktografsko-skupljačkoj preokupaciji i odgovarajućem dometu knjige, lako se mogu uputiti još i prigovori nepotpunosti i osobene jednostranosti, ali tu i jeste Dokumentacioni centar - da se dalje bavi ovim poslom. Treba se pri tom podsjetiti da je ova primarna faza prikupljanja podataka u pravilu najteža. Jer činjenice, ti delići stvarnosti i njihove uzročno-posljedične veze, gotovo se uvijek utvrđuju `u znoju lica svog“, a tek iza toga dolazi mučni posao njihovog slaganja u mozaik većih i sve većih cjelina, traženje njihovog “porijekla` i smisla u okviru ovih cjelina itd. Potreba za ovim, po logici stvari, kasnijim obradama i višim spoznajama istog materijala, nikako ne potkopava tezu da baš ova primarna faza `prikupljanja” podrazumijeva veoma obiman angažman. Zbog toga su i Dokumentacioni centar i oni koji su prije njega radili, zaslužili sve pohvale što su ovaj važni posao obavili.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprodukcija proizvodnih odnosa Izdavači: Svjetlost, Sarajevo / Globus, Zagreb Biblioteka Etos, knjiga 3 Prevod: Besim Ibrahimpašić Povez: broširan Broj strana: 217 Anri Lefevr (16. jun 1901 – 29. jun 1991) bio je francuski marksistički filozof i sociolog, poznat kao začetnik kritike svakodnevnog života, po uvođenju koncepta prava na grad i proizvodnju društvenog koncepta, i po svom radu na dijalektici, otuđenju, i kritici staljinizma, egzistencijalizma i strukturalizma. U svojoj plodonosnoj karijeri Lefevr je napisao više od šezdeset knjiga i trista članaka henri lefebvre, marksizam Lefevr je rođen u Ažemu u Francuskoj. Studirao je filozofiju na Pariskom univerzitetu (Sorboni), diplomirao je 1920. godine. Do 1924. radio je sa Polom Nizanom, Džordžom Fridmanom, Džordžom Pulicerom i Pjerom Moranzom u filozofskoj grupi tražeći „filozofsku revoluciju”.[2] Ovo ih je dovelo u kontakt sa nadrealistima, dadaistima, i drugim grupama pre nego što su krenuli dalje ka Francuskoj komunističkoj partiji. Lefevr se pridružio Francuskoj komunističkoj partiji 1928. i postao jedan od najistaknutijih francuskih marksističkih intelektualaca tokom druge polovine 20. veka, pre stupanja u Francuski pokret otpora.[3] Od 1944. do 1949. bio je direktor Radiodifuzije Francuske, francuski radio se emituje u Tuluzu. Među njegovim radovima visoko uticajan bio je antistaljinistički tekst nazvan Dijalektički materijalizam (1940). Sedam godina kasnije, Lefevr objavljuje svoju prvu knjigu Kritika svakodnevnog života, koja će kasnije služiti kao primarna intelektualna inspiracija za osnivanje COBRA-e i na kraju Situcionističke internacionale.[4] Njegov rani rad na metodu je bio pozdravljen i pozajmljen od strane Šartra u Kritici dijalektickog razloga (1960). Tokom Lefevrove tridesetogodišnje saradnje sa Komunističkom partijom bio je izabran da objavi kritičke napade na protivničke teoretičare, naročito egzistencijaliste poput Šartra i Lefreovog bivšeg kolege Nizana[5] samo da bi namerno doveo do sopstvenog isključenja iz partije zbog svojih jeretičkih teoretskih i političkih mišljenja 50-ih godina 20. veka. Ironično, tada je od služenja kao primarni intelektualac u PCF-u postao jedan od najvažnijih francuskih kritičara politike PCF. 11961. Lefevr je postao professor sociologije na Univerzitetu u Strazburu, pre pridruženja fakultetu na novom univerzitetu na Nanteru 1965. bio je jedan od najpoštovanijih profesora, i uticao je i analizirao Majsku pobunu 1968. Lefevr je uveo koncept prava na grad u svojoj knjizi Le Droit à la ville[6][7] (objavljivanje knjige prethodi majskim pobunama 1968 koje su se dogodile u mnogim francuskim gradovima). Nakon objavljivanja ove knjige, Lefevr je napisao nekoliko uticajnih radova o gradovima, urbanizmu i prostoru, uključujući i The Production of Space (1974) koji je postao jedan od najuticajnijih i tečko citiranih radova urbane teorije. Do 1970. Lefevr je takoše objavio neke od prvih ktitičkih izjava o radu post-strukturalista, posebno Fukoa.[8] U narednih nekoliko godina je bio uključen u uređivacku grupu Argumenti, a časopis Nova levica koji je u velikoj meri poslužio da omogući Francuskoj javnosti da se upozna sa centalnoevropskim revizinizmom.[9] Lefevr je umro 1991. Časopis Radikalna filozofija je izdao čitulju, ceneći njegovu dugu i kompleksnu karijeru i uticaj: Najplodniji francuski marksistički intelektualac umro je u noći između 28. i 29. juna, manje od dve nedelje nakon njegovog devedesetog rođendana. Tokom svoje duge karijere, njegov rad je postao moderan i izašao iz mode nekoliko puta, i imao je uticaj na razvoj ne samo filozofije, vec i sociologije, geografije, politickih nauka i knjizevnih kritika. Kritika svakodnevnog života Jedan od Lefevrovih najvažnijih doprinosa socijalnoj misli je ideja „kritike svakodnevnog života”, čiji je začetak 1930. Lefevr je definisao svakodnevni život, dijalekticki kao raskršće između „iluzije i istine, moći i bespomoćnosti, raskršće između sektora koji čovek kontroliše i sektora koji ne kontrolise” i gde se neprestano javlja transformativni sukob između različitih, specifičnih ritmova: telesnih poliritmičnih snopova prirodnih ritmova, fizioloških (prirodnih) ritmova i socijalnih ritmova.[10] Svakodnevnica je bila ukratko prostor u kom se ceo život pojavljuje između kog sve fragmentirane aktivnosti zauzimaju mesto. To je bio ostatak. Dok je tema prezentovala sebe samu u mnogim radovima, bilo je posebno naglašeno u njegovim istoimenim studijama 3 koje su izasle u nastavcima, posle nekoliko decenija, 1947. 1961. i 1981. Lefevr je tvrdio da je svakodnevni život bio nerazvijen sektor u poređenju sa tehnologijom i proizvodnjom, štaviše, sredinom 20. veka kapitalizam je promenio svakodnevni život tako što ga je kolonizovao, pretvorio u zonu čiste potrošnje. U ovoj zoni svakodnevnice (dosade), zajedničko za sve bez obzira na klasu i specijalizovanost, jeste to da samokritika svakodnevne realnosti uprkos socijalnim obećanjima slobodnog vremena može da dovede ljude do razumevanja, a onda i do promena njihovih svakodnevnih života. Ovo je bila suština za Lefevra zato što je za njega svakodnevni život bio tamo gde je video da kapitalizam preživljava i reprodukuje se. Bez revolucije svakodnevnog života, kapitalizam će nastaviti da umanjuje kvalitet svakodnevnog života i da inhibira stvarni samoizražaj. Kritika svakodnevnog života je bila presudna jer po njemu samo kroz razvoj uslova ljudskog života, a ne kroz apstraktnu kontrolu proizvodnih snaga, ljudi mogu da dostignu utopijsko postojanje. [11] Lefevrov rad o svakodnevnom životu je bio izrazito uticajan u francuskoj teoriji, naročito za situacioniste, kao i u politici. Socijalna produkcija prostora Lefevr je posvetio veliki deo svojih filozofskih dela razumevanju važnoće prostora, kako je on nazvao, reprodukcija društvenih odnosa proizvodnje. Ideja je glavni argument u knjizi The Survival of Capitalism, pisana kao uvod u La Production de l’espace (1974) (Produkt prostora). Ova dela su jako uticala na određene na trenutne urbane teorije, uglavnom u ljudskoj geografiji, viđenoj u trenutnim delima pisaca kao što su Dejvid Harvi, Dolores Hejden i Edvard Soja, i na savremene diskusije oko pojma Prostorne pravde. Lefevr je širom poznat kao marksista i bio je odgovoran za širenje marksističke teorije, obuhvativši svakodevni život i savremena značenja urbanizma u zapadnom svetu tokom 20. veka. Generalizacija indrustrije i njene povezanosti sa gradovima (koja je pomenuta u La Pansée marxiste et la vile), The Right to the City i The Urban Revolution, Lefevrova dela pisana šezdesetih godina, koja su smatrana, među ostalim aspektima, dubokom transformacijom „grada” u „urban”, koja je kulminirala u omni-prisustvo („kompletna urbanizacija društva”). Lefevre trvrdi da postoji više načina proizvodnje prostora (spatialization), od prirodnog prostora („aspolutni prostor”) do složenijih spatijalizacija čiji je značaj društveni proizvod (društveni prostor).[12] Lefevr analizira svaki istorijski režim kao trodelnu dijalektiku između svakodevne prakse i percepcije, reprezentacije ili teorije prostora i prostornu imaginaciju vremena. Lefevreov argument u The Production of Space je da je prostor društveni produkt, ili kompleks društvenih konstrukcija (baziran na vrednostima i društvenih produkta značenja), koji utiče na prostorne prakse i percepcije. Ovaj argument podrazumeva promenu istraživačke perspektive od svremira do procesa njegove proizvodnje; zagrljaj raznovrsnosti prostora, koja su društveno proizvedena i produktivno napravljena u društvenim praksama; i fokus na kontradiktorne, konfliktne procese političkog karaktera prizvodnje prostora.[13] Kao marksista (ali vrlo kritičan prema ekonomskom strukturalizmu, koji je dominirao akedemskim diskursom u njegovom vremenu), Lefevr je tvrdio da je ovaj društveni produkt urbanog prostora od fundamentalnog značaja za reprodukciju društva, samim tim i samog kapitalizma. Socijalnom proizvodnjom prostora komanduje hegemonijska klasa kao sredstvo za reprodukovanje dominacije. „(Društveni) prostor je (društveni) produkt [...] prostor tako proizveden takođe služi kao sredstvo misli i akcije [...] pored toga što je sredstvo proizvodnje takođe sredstvo kontrole, a samim tim i dominacije, moći.”[14] Lefevre tvrdi da svako društvo — i stoga svaki oblik proizvodnje — daje određeni prostor, svoj prostor. Grad antičkog sveta ne može biti shvaćen kao jednostavna aglomeracija ljudi i stvari u prostoru — imala je svoju prostornu praksu, praveći svoj prostor (koji je pogodan za sebe — Lefevre tvrdi da je intelektualna klima grada u antičkom svetu bila veoma vezana za društvene proizvode svoje prostornosti). Onda ako svako društvo proizvodi svoj prostor, bilo koje „društveno postojanje” teži da bude pravo ili da proglasi sebe pravim, ne proizvodeći sopstveni prostor, bio bi čudan entitet, vrlo specifična apstrakcija nesposobna da pobegne od ideološke ili čak kulturne sfere. Na osnovu ovog argumenta, Lefevr je kritikovao sovjetske urbaniste na osnovu toga što nisu uspeli da proizvedu socijalistički prostor, pošto su samo reprodukovali modernistički model urbanog dizajna (intervencije na fizičkom prostoru, koje su bile dovoljne da shvati društveni prostor) i primenjivali u tom kontekstu: „Promeni život! Promeni društvo! Ove ideje gube u potpunosti svoj smisao bez stvaranja odgovarajućeg prostora. Lekcija koju treba naučiti iz sovjetske konstruktiviste iz 1920-ih i 30-ih, i njihovog neuspeha, je da novi društveni odnosi zahtevaju novi prostor.”[15] Kritika na Društvenu proizvodnju prostora i odgovor U svojoj knjizi The Urban Question Manuel Kastels kritikuje Lefevreov marksistički humanizam i pristup gradu pod uticajem Hegela i Ničea. Kastelsova politička kritika Lefevrovom pristupu marksizmu odjeknuo je strukturalističkoj naučnoj marksističkoj školi Luisa Altusera, čiji je Lefevr bio neposredni kritičar. Mnogi odgovori na Kastelsa su u The Survival of Capitalism - a neki tvrde da bi prihvatanje tih kritika u akademskom svetu mogle biti motiv za postojanje Lefevreovog The Production of Space...

Dimitrije Tucović Izabrani spisi Meki povez Knjiga I O autoru Димитрије Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 13. мај 1881 — Враче брдо, код Лајковца, 20. новембар 1914) био је правник, политичар, новинар и публициста, као и истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији и један од оснивача Српске социјалдемократске партије (ССДП).Прва сазнања о социјализму добио је у Ужичкој гимназији од свог друга Радована Драговића. Школовање је наставио 1899. у Београд, где је такође наставио са радом на пропагирању социјализма. Године 1901, након обнављања Београдског радничког друштва, формирао је социјалистичку групу великошколаца и постао члан Управе радничког друштва са жељом да ради на формирању модерних синдиката. Током 1902. и 1903. био је организатор неколико демонстрација против режима краља Александра Обреновића, због чега је морао да емигрира.Након Мајског преврата, вратио се у Србију и августа 1903. учествовао у оснивању Српске социјалдемократске странке (ССДС). Тада је постао уредник страначког листа Радничке новине. На Другом конгресу Радничког савеза и ССДС 1904. одржао је реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. је дипломирао право на Београдском универзитету, након чега је отишао у Беч на специјализацију, али се 1908. вратио у Србију и исте године био изабран за секретара ССДС.Почетком 1910. је у Београду организовао Прву балканску социјалистичку конференцију, на којој је покренута идеја о стварању Балканске федерације. Исте године је покренуо теоријски часопис Борба, чији је био главни уредник. Као представник ССДП учествовао је на многим међународним радничким конгресима и скуповима. На међународном плану, ССДП је била чланица Друге интернационале, а он је сарађивао са многим истакнутим личностима попут Розе Луксембург. На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену, августа 1910. одржао је значајан говор у коме је критиковао социјалисте западних земаља због њиховог држања поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У полемици са аустријским социјалистом Карлом Ренером указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске.Као резервни официр током 1912. и 1913. учествовао је у Првом балканском рату и војном походу у Албанији. Своја неслагања са овом политиком изнео је у књизи Србија и Арбанија, где се супротставио освајачким плановима Владе Николе Пашића, оцењујући их као империјалистичке. Након повратка из војске поново се посветио раду у радничком покрету, а 1914. је члан Међународног социјалистичког бироа.Непосредно пред почетак Првог светског рата, отишао је у Берлин са циљем да докторира, али се одмах по избијању рата вратио у Србију и ступио у Српску војску. Као резервни капетан друге класе, погинуо је у току Колубарске битке, на Враче брду у околини Лазаревца. Након смрти, његови посмртни остаци су чак пет пута сахрањивани на разним локацијама, а 2016. су пренете у Алеју великана на Новом гробљу. Године 1974. снимљена је телевизијска серија о његовом животу.Написао је неколико брошура и збирки репортажа, међу којима су — За социјалну политику, У изборну борбу, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије, Србија и Арбанија и др. Писао је за многе иностране новине и часописе, а преводио је дела Маркса, Бебела и Кауцког.БиографијаРођен је 13. маја[а] 1881. у Туцовићима, засеоку златиборског села Гостиље, код Чајетине, где се данас налази његова родна кућа. У време његовог рођења, кроз ово село пролазио је пут којим се од Ужица путовала према Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Како је многим путницима било згодно да заноће управо у овом селу, оно је прозвано Гостиље. Као и већина становништва ужичког краја, породица Туцовић је водила порекло из црногорских и херцеговачких крајева.[б] Били су познати као бистри и разборити људи и трудили су се да школују своју децу, више него остали Гостиљци, али и Златиборци, па су у неколико генерација дали велики број свештеника, учитеља, правника и др. Димитрије је на рођењу добио име свога деде који је био свештеник, а жеља његовог оца је била да и он кад порасте настави породичну традицију и буде свештеник.[3]Димитријев отац Јеврем Туцовић је веома млад завршио богословију, али се није могао одмах запопити, па је извесно време радио као учитељ у Карану и Ариљу. Након што се у тридесетој години оженио Јефимијом Цицварић, ћерком богатог трговца Јована Цицварића из Никојевића, добио је парохију. У периоду од 1874. до 1890, Јеврем и Јефимија су изродили осморо деце, пет синова и три кћери — Владимира, Мару, Јеленку, Чедомира, Димитрија, Стевана, Косту и Драгицу. Најмлађа ћерка Драгица је рођена у Ужицу, а сви остали у Гостиљу. Двојица од петорице браће Туцовић су рано преминули — Коста као трогодишњи дечак, а Чедомир као ученик четвртог разреда Ужичке реалке. Поред Димитрија, у историји су остала забележена и његова два брата, официри Владимир и Стеван Туцовић.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nuklearna fizika je grana fizike koncentrisana na jezgro atoma. Istorija Radioaktivnost je otkrio 1896. francuski naučnik Henri Bekerel dok je radio na fosforoscentnim materijalima. Ovi materijali svetle u mraku nakon izlaganja svetlu, i on je mislio da bi sjaj proizveden u katodnim zračnim cevima (cathode ray tubes) od strane X-zraka mogao nekako biti povezan sa fosforoscencijom. Zato je pokušao da uvije fotografsku pločicu (plate) u crnu hartiju i da stavi razne fosforoscentne minerale na nju. Svi rezultati su bili negativni dok nije isprobao korišćenje uranijumovih soli. Rezultat sa ovim jedinjenjima je bilo duboko crnjenje pločice. Ipak, ubrzo je postalo jasno da crnjenje pločice nema nikakve veze sa fosforoscencijom jer je ona crnela kada je mineral držan u mraku. Takođe ne-fosforoscentne soli uranijuma pa i metalski (metallic) uranijum su pocrnjivali pločicu. Bilo je jasno da postoji neka nova vrsta zračenja koja je mogla da prođe kroz papir koja je uzrokovala crnjenje pločice (U mnogim knjigama piše da je Bekerel slučajno otkrio radioaktivnost.) Isprva se činilo da je ovo novo zračenje bilo slično nedavno otkrivenim x-zracima. Ipak kasnija istraživanja Bekerela, Pjera Kirija, Marije Kiri, Ernesta Raderforda i drugih su otkrila tri različite vrste radioaktivnosti: alfa, beta i gama raspad. Ovi istraživači su takođe otkrili da mnogi drugi hemijski elementi imaju radioaktivne izotope. Opasnosti radioaktivnosti nisu odmah otkrivene. Akutno trovanje radiacijom je brzo otkriveno, ali je početna pretpostavka bila da, kao kod vatre, ako se odmah ne primeti efekat, nema opasnosti. Štaivše nije se znalo da će ako se unesu u telo, radioaktivni materijali nastaviti da zrače unutar tela, često prouzrokujući kancer ili druge ozbiljne probleme. Mnogi lekari i firme su počeli da reklamiraju radioaktivne supstance kao sredstvo lečenja; jedan posebno uzbunjujuć primer je bilo lečenje klistiranjem radijumom. Marija Kiri je pred smrt govorila protiv ovakve vrste lečenja, upozoravajući da efekti radijacije na ljudsko telo još nisu dobro ispitani. Za vreme Drugog svetskog rata, se došlo na ideju da bi se energija koju radioaktivnost oslobađa mogla koristiti kao oružje za masovno uništenje. I sile osovine i savezničke snage su započele projekte u cilju razvoja ovakvog oružja; Projekat Menhetn u SAD se na kraju pokazao uspešnim. Dve od prve tri bombe koje su proizvedene su bačene na Japan; tada je planirano da se proizvodnja ubrza na oko jednu bombu nedeljno, ali se Japan predao pre nego što je još atomskih bombi bačeno. Za vreme Drugog svetskog rata i u ranom hladnom ratu je nastavljen razvoj nuklearne tehnologije, dok se malo pažnje obraljalo na dugoročne opasnosti radijacije i radioaktivne kontaminacije. Jači otpad nastao proizvodnjom uranijuma je skladišten u velike tankove sa rokom trajnosti od samo par decenija, i nije bilo planova za dugoročnije skladištenje dok je manje jakom otpadu dopušteno da procuri u zemljište bez temeljnih proračuna o dugoročnim posledicama. Mnoga nuklearna oružja su testirana u atmosferi (to jest iznad povvršine Zemlje), što je oslobodilo dovoljno radioaktivnog materijala da veoma značajno podigne svetski nivo pozadinskog zračenja. Konačno je sporazum o ograničenim probama prekinuo ove probe u SAD i SSSR-u (mada su podzemne probe nastavljene u obe zemlje, a Francuska i Kina su nastavile atmosferske probe još dugo vremena). Zatim su razvijeni nuklearni reaktori za korišćenje u podmornicama, brodovima i za komercijalnu upotrebu. Od 1960-ih, protivnici nuklearne energije su tvrdili da dugoročno izlaganje niskim nivoima zračenja može da dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema, i da radioaktivna kontaminacija iz životne okoline može da pređe na ljude dovodeći do ovakvih dugoročnih izlaganja. Ove tvrdnje su ostale kontrovrezne, vidi linear no threshold model, radiation hormesis. Usled ovih tvrdnje je javna zabrinutost dramatično porasla, sigurnosne mere su pojačane, a korišćenje radioaktivnih materijala poput torijuma u plinskim mrežicama (gas mantles) je smanjeno. Javna zabrinutost je znatno porasla usled nuklearnih nezgoda posebno onih u Tri majl ajlendu (Three Mile Island) i Černobilju. Ova zabrinutost se u mnogim slučajevima sastoji iz nenalačkog straha od svega što u svom imenu sadrži odrednicu `nuklearno`. Na primer, nuklearno magnetno rezonantna spektroskopija (nuclear magnetic resonance imaging spectroscopy) (NMRI), koja nema nikakve veze sa radioaktivnošću je preimenovana u magnetnu rezonancu (magnetic resonance imaging) (MRI) da bi se se ugušio javni strah. Radioaktivni izotopi i dalje imaju mnoge značajne primene, uključujući praćenje bioloških procesa u ljudskom telu za potrebe dijagnostike, očuvanje hrane u teglama ubijanjem bakterija i određivanje starosti geoloških nalaza bazirano na procenama o brzini raspada izotopa. Od ovih primena, pa do upotrebe nuklearne energije, nuklearna tehnologija je još uvek u širokoj upotrebi uprkos javnoj zabrinutosti. Izgradnja novih reaktora se nastavlja, posebno u Aziji, kao i razvoj novih tipova reaktora koji koriste nuklearnu fisiju i nuklearnu fuziju.

Miloš Jevtić OBELEŽJA VREMENA 2015 Razgovori sa Miodragom Zečevićem Kolekcija Odgovori tvrd povez 280 strana Beogradska knjiga posveta narodnom heroju knjiga kao nova Lib32 Милош Јевтић – Обележја времена (разговори са Миодрагом Зечевићем) „Београдска књига“, 2015 Miodrag Mica Zecevic Разговори које су аутор и професор др Миодраг Зечевић водили током 2014. и на самом почетку 2015. године штампани су у знаменитој едицији Одговори (књига је 208. по реду у овој колекцији). Мада Јевтић са жаљењем констатује како „разговори нису обухватили све упитаности и све теме због изненадне смрти професора Зечевића“, извесно је да се ова укоричена казивања могу убројати у важна „сведочења о важним временима наше прошлости“. Колико важна, може се наслутити и из напомена писца предговора Драгана Драгојловића: „Из Зечевићевих одговора може се сазнати о раду Комунистичке партије, партијској кадровској политици, о студентима и студијама на Правном факултету у Београду… о познатим и водећим политичким именима ондашње Србије и Југославије. Зечевић је са завршеним Правним и Филозофским факултетом био један од најобразованијих чланова политичке елите Србије и Југославије. Радио је на многим пословима у сфери политике, као и на стручним пословима и у институцијама у којима се креирао правни и друштвени систем… Читајући његове одговоре, можемо закључити да је био човек свога времена и политичког система за који се борио као илегалац, као партизан, као припадник Службе безбедности, из ког времена је посебно интересантан детаљ који говори о расколу Српске православне цркве у Америци…“ Miodrag Zečević (Lipovac, 4. septembra 1930 — Beograd, 2. februar 2015) je bio društveno-politički radnik i predsednik SUBNOR-a Srbije. Rođen je 4. septembra 1930. godine u selu Lipovcu opština Topola, Srbija gde je završio osnovnu školu a gimnaziju u Aranđelovcu i Beogradu. Ima dve godine učilišta Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (1947—1949). Završio Pravni i Filozofsko-istorijski fakultet na Beogradskom univerzitetu i dvogodišnju specijalizaciju na Institutu za društvene nauke. Magistrirao na Visokoj školi političkih nauka (magistar političkih nauka) i doktorirao na Pravnom fakultetu (doktor društvenih nauka). Položio državni i advokatski ispit. Na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta od 1961-1970. godine asistent (spoljni saradnik) na predmetu Komunalni sistem i komunalna politika. Od 1970. do 1996. godine na Fakultetu političkih nauka na predmetima Proces stvaranja normativnih akata i Ustavno pravo. Od 1979. godine u zvanju redovnog profesora. Jedno vreme bio profesor na Višoj školi unutrašnjih poslova na predmetu Ustavno pravo. Učesnik NOR-a od aprila 1944. godine. Rad u omladinskim organizacijama; u Saveznom serkretarijatu unutrašnjih poslova; Institutu društvenih nauka (Odeljenje za političko-pravne nauke); Glavni odbor Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije; Sekretar organizaciono-političkog veća Skupštine Srbije; Predsednik Zakonodavno-pravne komisije Skupštine SR Srbije, 1969-1974; Predsednik Komisije za reviziju republičkih propisa SR Srbije, i član Predsedništva Ustavne komisije Skupštine Srbije; Predsednik Zakonodavno-pravne komisije Saveznog veća Skupštine SFRJ (1974—1982.); istovremeno u tom periodu bio Predsednik Zajedničkog radnog tela Skupštine SFRJ za praćenje ostvarivanje Ustava SFRJ (1974—1978); Predsednik Komisije za izradu Saveznog zakona o osnovama penzionog i invalidskog sistema i koordinator rada delegata iz Srbije u saveznom veću Skupštine SFRJ; funkcioner na radu u Skupštini SFRJ; Savezni Savetnik u SIV-u; Direktor Arhiva Jugoslavije (1987—1994), Šef jugoslovenske delegacije – Grupe za aktivu i pasivu imovine bivše SFRJ u Briselu 1992/1993. godine. Penzionisan u zvanju redovnog profesora Fakulteta političkih nauka 1995. godine. Član Ustavne komisije Skupštine Srbije u više saziva; Predsednik Podkomisije za politički sistem Ustavne komisije SR Srbije i član radnih tela Ustavne komisije Skupštine SFRJ; član Koordinacione ustavne komisije Jugoslavije; učesnik u radu saveznih saveta i član Koordinacionog tela Saveta za društveno uređenje SFRJ. Član raznih tela organa društveno-političkih organizacija; Predsednik Naučnog veća Instituta za političke studije u Beogradu; Predsednik Društvenog saveta advokatske komore Srbije; Predsednik Društvenog saveta jugoslovenske smotre „Mermer i zvuci“ u Aranđelovcu; predsednik Izdavačkog saveta dnevnog lista Ekspres politika; potpredsednik Saveta univerziteta „Svetozar Marković“ iz Kragujevca i predsednik Komisije za reformu ovog Univerziteta; član Saveta Filozofskog i pravnog fakulteta u Beogradu, itd. Član Uređivačkog odbora i urednik časopisa za pravne i društvene nauke „Arhiv“; Predsednik Komisije za polaganje pravosudnih ispita u SR Srbiji; glavni i odgovorni urednik časopisa „Samoupravno pravo“; član Redakcionog odbora časopisa „Ekonomika“, „Privredni pregled“ i dr. Predsednik Udruženja „Nauka i društvo Jugoslavije“; predsednik Udruženja za zaštitu životne sredine Jugoslavije; predsednik Saveza arhivskih radnika Jugoslavije; sekretar Lovačkog saveza Jugoslavije; Sekretar SUBNOR-a Jugoslavije; Predsednik Komiteta SUBNOR-a Srbije i Crne Gore; zamenik predsednika i predsednik SUBNOR-a Srbije i predsednik Komiteta za međunarodnu saradnju SUBNOR-a Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Relativity for the Millions Martin Gardner Anthony Ravielli Martin Gardner (engl. Martin Gardner; 21. oktobar 1914 — 22. maj 2010) bio je američki pisac čija su dela dugo bila popularna među ljudima širokog spektra interesovanja: od matematike i nauke, preko ljubitelja magije, pa sve do protivnika pseudonauke i zagovornika skepticizma. Martin Gardner posedovao je jedinstvenu kombinaciju književne širine, rigorozne logike, matematičke intuicije i živahnog, zanimljivog pisanja. Za života, napisao je preko 100 knjiga i veliki broj kolumni za časopis Sajentifik Amerikan (engl. Scientific American), po kojima je i najpoznatiji. Smatra se ocem osnivačem modernog skepticizma[1], kao i čovekom koji je svojim nesvakidašnjim zagonetkama stvarao veliko interesovanje za rekreacionu matematiku i matematiku uopšte iako nije imao nikakvo formalno obrazovanje iz matematike sem srednje škole. Gardner se pored matematike interesovao za čitav spektar drugih oblasti među kojima su mikromagija, filozofija, religija i književnost. Biografija Mladost Martin Gardner rođen je 21. oktobra 1914. godine u Talsi, Oklahoma, gde je njegov otac, naftni geolog, osnovao naftnu kompaniju. Kao dečak voleo je magične trikove, šah, nauku i sakupljao je mehaničke slagalice. Bez pomoći svoje majke u to vreme, naučio je da čita gledajući reči na stranici dok mu je čitala knjige o čarobnjaku iz Oza (engl. The Wizard of Oz) Franka Bauma (engl. Lyman Frank Baum).[2] Za zagonetke se zainteresovao zahvaljujući knjizi Sema Lojda (engl. Sam Loyd) koju mu je otac poklonio, a koja je sadržala preko 5000 zagonetki i trikova. Pohađao je Univerzitet u Čikagu (engl. University of Chicago) gde je i stekao diplomu iz filozofije 1936. godine. 1937. godine se vraća u Oklahomu, gde će raditi kao reporter u Talsa Tribjunu(engl. Tulsa Tibune), ali će mu posao vrlo brzo dosaditi, nakon čega se vraća na Univerzitet u Čikagu da bi radio u odnosima sa javnošću. Pridružio se mornarici i služio na razaraču za vreme Drugog svetskog rata. Dok je obavljao dužnost noćne straže, smišljao je neverovatne priče, uključujući i priču „Konj na pokretnim stepenicama“, koju je prodao časopisu Eskvajer(engl. Esquire). Gardnerova karijera kao pisac Nakon što je bio urednik dečijeg časopisa Amti Damti (engl. Humpty Dumpty), Martin Gardner je započeo dugu vezu sa časopisom Sajentifik Amerikan, koja će ga i proslaviti. Njegov prvi članak u ovom časopisu izdao je 1956. godine na temu fleksagona. Fleksagon je sastavljen od traka papira koje se mogu preklopiti na određene načine kako bi se prikazala lica, pored dva koja su se već prvobitno nalazila na prednjoj i zadnjoj strani. Kada mu je izdavač predložio da piše kolumnu o matematičkim igrama, iskoristio je priliku sa zadovoljstvom. Godine 1960. izdaje svoju najbolje prodavanu knjigu, „Anotirana Alisa” koja je nastavak poznate knjige Luisa Kerola (engl. Lewis Carroll) - „Alisa u zemlji čuda” (engl. Alice`s Adventures in Wonderland). Nakon raskida saradnje sa Sajentifik Amerikanom, nastavio je da piše kolumne za drugi časopis, po imenu Skeptikal Inkvajrer (engl. Skeptical Inquirer), za koji je pisao sve do 2002. godine. Tokom svoje duge karijere kao pisac, objavio je veliki broj knjiga u kojim raspravlja na temu religije, nauke, znanja, pseudonauka, kao i knjiga za decu. Starost Martin se nikada nije stvarno penzionisao, već je nastavio da piše članke za brojne časopise na temu matematike. 2004. godine, nakon smrti svoje supruge, vraća se u Oklahomu gde će živeti sve do svoje smrti. Nakon što je preminuo, posthumno je objavljena autobiografija pod imenom „Nerazređeni hokus-pokus: Autobiografija Martina Gardnera“. [3] Uticaj „Martin Gardner bio je odgovoran za uvođenje matematike u svet na potpuno nov način pretvarajući nešto zastrašujuće i nepristupačno za mnoge u zabavu i igre ili još bolje - magiju. Kaže se da je time doveo više matematike do više miliona nego iko drugi.“ (Ričard K. Gui) „Pokupite sve što je [Martin Gardner] napisao. Nasmešićete se i naučiti nešto.“ (Persi V. Diakonis)[4] „Za pisca i majstora zagonetki Martina Gardnera, jednom se govorilo da je na desetine nevinih omladinaca pretvorio u profesore matematike - a hiljade profesora matematike u nevine omladince.“ (Kolm Mulkahi) „Može se, u čisto praktičnom smislu, izneti slučaj za Martina Gardnera kao jednog od najuticajnijih pisaca 20. veka. Njegova popularizacija nauke i matematičkih igara u Sajentifik Amerikanu, tokom 25 godina za vreme kojih je pisao za njih, verovatno je pomoglo stvaranju više mladih matematičara i informatičara nego bilo koji drugi faktor pre pojave ličnog računara.` (David Oberbah) Martin je imao nemerljiv doprinos u približavanju, popularizaciji i promovisanju matematike među širokim masama, radeći to na sasvim drugačiji i nesvakidašnji način kroz matematičke zagonetke i priče. Zaslužan je za to što su se kroz njegove kolumne i druge radove mnogi priznati naučnici i intelektualci prvi put susreli i zavoleli ne samo matematiku, već i logiku, skepticizam, filozofiju i magiju. Samo neki od njegovih obožavalaca i prijatelja bili su: Artur Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke), Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), Džon Horton Konvej (engl. John Horton Conway) , Rodžer Penrouz (engl. Roger Penrose), Karl Sagan (engl. Carl Edward Sagan), Salvador Dali(kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech)... Takođe, kao osnivač „Matematičke vinove loze`, zaslužan je za promovisanje i pružanje podrške i pomoći mladim i još neafirmisanim naučnicima. Magija, za koju se interesovao još od detinjstva, predstavljala je jednu od glavnih tema u njegovim radovima. U polju magičnih trikova, zagonetki i iluzija, dao je nemerljiv doprinos pre svega zahvaljujući njegovim originalnim idejama i kreativnosti. Ogroman doprinos dao je u zasnivanju i razvitku modernog skepticizma, pre svega zahvaljujući njegovom izuzetno kritičkom stavu prema svakoj vrsti pseudonauka, rubnim naukama i iracionalnom. Bio je veliki protivnik svega što je bilo iracionalno i bez naučne potpore. Dela i radovi [5] Tokom svoje izdavačke karijere koja je trajala preko 80 godina, objavio je veliki broj kako kolumni i recenzija, tako i preko stotinu knjiga od kojih su samo dve bile na temu fikcije: „Let Petra Froma“ (1973) i „Posetioci iz Oza“ (1998).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Literarna zanimljivost i uverljivost odvela me je nužno u neistražene paralelne svetove obaveštajnih službi, policijskih i diplomatskih tajni, pustolovina i avantura, kaprica moćnika, ličnih i porodičnih drama i tragedija. Pobednici i heroji, suvereni junaci i sudije istorije, literarno najčešće deluju nezanimljivo, izveštačeno i lažno, za razliku od pobeđenih, sklonjenih, isključenih, onih u manjini – odbačenih grubo kao narodni neprijatelji, izdajnici, smutljivci, kolebljivci, nezadovoljnici i neistomišljenici svih boja. Ljudi koji su, kad je grmelo, pogrešno procenili političku situaciju, odnos snaga, zaigrali na slabiju kartu ili neoprezno trčali ispred rude. Milomir Marić je uvek težio da obelodani ono što su drugi želeli da sakriju. Uporno nastojeći da razobliči zablude i tabue jugoslovenskog komunističkog sistema, autor je gotovo jednu deceniju proveo prikupljajući sklonjenu i neobjavljenu istorijsku građu iz domaćih i inostranih arhiva. Kontroverzna knjiga Deca komunizma, koja je krajem osamdesetih godina, kada je objavljena, izazvala burne reakcije u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti, rezultat je ovog dugogodišnjeg rada. „Marić pripada neustrašivoj generaciji koja je videla u šta su se pretvorili naši lepi snovi i ideali!“ – Vladimir Dedijer „Deca komunizma su pripovest o revolucionarnoj avanturi, ispričana u jedino primerenom žanru – akcionom. Pred nama se javljaju ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, pobedama i porazima, uverenjima i zabludama, istinama i lažima. Ni anđeli, ni đavoli. Prosto ljudi kojima se dala prilika ili su je sami stvorili da u zgusnutim periodima istorije odigraju važne i dalekosežne uloge.“ – Ljubomir Kljakić Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji. Živojin Pavlović je napisao nadahnuti esej o mojoj političkoj pornografiji. Svuda su me hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač. Jedino me je tri dana u nastavcima napadao Milovan Danojlić na francuskom radiju u Parizu. Niko nije mogao da poveruje da neko moćan ne stoji iza mene i da me kroz život vode isključivo luda glava i puka radoznalost. U samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane obaveštajne službe, pošto su mi te sumnje dugo bile praktično jedina zaštita. Milomir Marić je decenijama istraživao zabranjene stranice naše istorije, rušio usađene zablude i opsesije i otvarao opasne tabu-teme, svestan da je prošlost, posle svega, možda neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. U ovoj knjizi on pokušava da prepozna šta se zapravo događalo i šta se krilo iza političkih kulisa i obmana, istovremeno sladostrasno prebirajući po namerno zaturenim i sklonjenim dokumentima, domaćim i inostranim arhivama, i beležeći sećanja koja su junaci naše epohe želeli da ponesu u grob – da bi ih kao opomenu za budućnost štampao u knjizi Deca komunizma.

Jasmina Tešanović: BALKAN NE POSTOJI, Feministička 94 Beograd 2004, str. 160. Publicistika; Feminizam; Druga Srbija. Očuvanost 4. Јасмина Тешановић (Београд, 7. март 1954) је политичка активисткиња, књижевница и феминисткиња. Поред учешћа у покретима Жене у црном и Ружичасти код, бави се превођењем и режијом. Садржај Биографија Јасмина Тешановић је рођена у Београду, у Југославији, 7. марта 1954. Њена мајка, Вера Стефановић Тешановић је по професији била педијатар, а отац Гојко Тешановић инжењер и економиста. Обоје су били политички активни у Савезу комуниста Југославије Јосипа Броза Тита. Као дете, Јасмина се заједно са родитељима преселила у Каиро, у Египат, где је похађала основну школи Порт Саид на енглеском језику. У Каиру је похађала часове клавира са хрватском пијанисткињом Мелитом Лорковић. Године 1966. заједно са родитељима се преселила у Милано, у Италији, где је наставила школовање у међународној британској школи. Године 1971. је уписала Универзитет у Милану, где је студирала право две године, а након тога се преписала на студије драмске уметности.[1] Дипломирала је 1976. са тезом на тему Андреја Тарковског. Године 1975. преселила се у Рим, где је живела са глумицом Лауром Бети, где се спријатељила са Пјером Паолом Пазолинијем. Године 1978, заједно са Жараном Папић и Дуњом Блажевић, организовала је прву феминистичку конференцију у источној Европи доводећи разне италијанске феминисткиње, попут Дачие Марајини, Ане Марије Бети и Летиције Паилоци у Југославију. Међународна конференција је била осуђена од стране владајуће Комунистичке партије, као покушај увоза западне идеологије у земљу. Снимила је пар видео перформанса са Студентским културним ценром Београда, као и кратке филмове заједно са Радославом Владићем. Преводила је италијанске књижевнике попут Итала Калвина, Елзе Моранте и Алберта Моравије, те објавила Антологију италијанске приповетке у оквиру Југославије. Радила је као заменица режисера и писца Живојина Павловића на филму Задах тела, који је освојио главне награде на Филмском фестивалу у Пули 1983. На почетку ратова деведестих, постала је антиратна активисткинја против режима Слободана Милошевића: Жене у црном, Женске студије и сл. Заједно са Славицом Стојановић је 1994. године отворила непрофитну издавачку кућу „Феминистичка 94“. Прва књига есеја Јасмине Тешановић, „Невидљива књига“ постала је манифест алтернативне српске феминистичке/пацифистичке културе. Од тада је објавила неколико књига и збирки есеја преведених на неколико језика. Ауторка је широко распрострањеног „Дневника политичког идиота“, дневника написаног за време рата током 1999. на Косову. Када је 2004. године додељена главна Хирошима награда за мир и културу Борки Павићевић, српске књижевнице и мировне активисткиње, Биљана Србљановић и Јасмина Тешановић су добиле додатне награде, као, такорећи, другопласиране. Јасмина Тешановић је чланица норвешког ПЕН центра. Дела ствара на три језика: енглеском, италијанском и српском. Приватни живот Јасмина Тешановић има кћерку Ксенију из брака са песником Рашом Ливадом. Током деведесетих година, била је удата за новинара и писца Душана Величковића. Године 2005, удала се за америчког научно-фантастичног писца Бруса Стерлинга.

Mihailo Petrovic - Fenomenolosko preslikavanje SKA, Beograd, 1933. Mek povez, 236 strana, na predlistu zalepljen periodni sistem. Povez razdvojen. RETKO! Mika Alas Mihailo Petrović Alas (Beograd, 6. maj 1868 — Beograd, 8. jun 1943) je bio srpski matematičar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik Srpske kraljevske akademije i alas. Sadržaj 1 Biografija 2 Ribarstvo, književni rad 3 Reference 4 Spoljašnje veze Biografija Rođen je 5. juna (24. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. godine u Beogradu, na Savskoj padini, nedaleko od Konaka kneginje Ljubice, kao prvo dete oca Nikodima, profesora Bogoslovije, i majke Milice (rođene Lazarević). Završio je Prvu beogradsku gimnaziju u periodu 1878-85, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Jovanom Cvijićem, Pavlom Popovićem i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“, a zatim upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Studije u Beogradu završio je 1889. godine. Posle toga, u septembru 1889. otišao je u Pariz radi daljeg školovanja i spremanja prijemnog ispita za upis na École Normale Supérieure (Visoka normalna škola, Naučni odsek). Na Sorboni je diplomirao matematičke nauke 1891. godine, a fizičke nauke 1893. godine. Kao najbolji student svoje generacije prisustvovao je prijemu kod predsednika Francuske republike 1893, a isto tako i 1894. godine. Radio je na pripremi doktorata i 21. juna 1894. godine odbranio je doktorsku disertaciju na Sorboni, pred komisijom profesora Šarl Ermit, Emil Pikar i Pol Penleve i stekao stepen Docteur és sciences mathematiques (doktor matematičkih nauka). Njegov doktorat je bio iz oblasti diferencijalnih jednačina. Godine 1894. godine postao je profesor za matematičku grupu predmeta na Velikoj školi u Beogradu, nasledivši na tom mestu Dimitrija Nešića, prilikom izbora imao je samo jedan glas više od protivkandidata Petra Vukićevića. Kralj Aleksandar I Obrenović ga je svojim ukazom od 22. oktobra 1894. postavio za profesora matematike na Velikoj školi. Alas je u to vreme bio jedan od najvećih stručnjaka u svetu za diferencijalne jednačine. Predavao je mnogim generacijama studenata, sve do odlaska u penziju 1938. godine. Godine 1897. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije i dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Redovni član Srpske kraljevske akademije postao je 1899. godine, kada je imao 31. godinu. Konstruisao je hidrointegrator i sa njime osvojio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.[1] Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede, sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje, sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Kada je 1905. godine Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet među prvih osam redovnih profesora koji su dalje birali ceo nastavni kadar bio je i Mika Alas. Predavao je na Filozofskom fakultetu gde je 1908/09 bio dekan. Objavio je veliki broj pronalazaka, naučnih radova, udžbenika i putopisa sa svojih pomorskih putovanja. Dobio je veliki broj nagrada i priznanja i bio je član nekoliko inostranih akademija nauka (Prag, Bukurešt, Varšava, Krakov) i naučnih društava. 1927. posle smrti Jovana Cvijića, akademici su ga predložili za predsednika Akademije, ali vlasti nisu prihvatile ovaj predlog. Razlog je verovatno bio taj što je Mihailo Petrović Alas bio blizak prijatelj princa Đorđa Karađorđevića, kraljevog brata, koji je 1925. uhapšen i nalazio se u kućnom pritvoru. Godine 1931. akademici su ga jednoglasno predložili za predsednika Akademije, ali vlasti ponovo nisu prihvatile predlog. Godine 1939. postao je počasni doktor Beogradskog univerziteta. Iste godine nagrađen je ordenom Svetog Save prvog reda. Po svom naučnom radu i rezultatima Mihailo Petrović Alas spada u najveće srpske matematičare, jedini matematičar među 100 najznamenitijih Srba. Njegova zasluga je posebno velika što je bio osnivač beogradske matematičke škole, iz koje proistekao veliki broj njegovih učenika koji su nastavili njegovo delo. Sve doktorske disertacije iz matematike odbranjene na Beogradskom univerzitetu od 1912. do Drugog svetskog rata, bile su pod njegovim mentorstvom. Bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata kao oficir, i posle rata je bio rezervni oficir. Bavio se kriptografijom, njegovi šifarski sistemi su dugo godina korišćeni u vojsci, sve do Drugog svetskog rata. Godine 1941. on je ponovo pozvan u rat kao rezervni oficir, Nemci su ga zarobili ali su ga posle nekog vremena pustili zbog bolesti. Profesor Mihailo Petrović je umro 8. juna 1943. u svom domu na Kosančićevom vencu u Beogradu. Ribarstvo, književni rad Bavio se ribarstvom, otuda i njegov nadimak Alas. Godine 1882. postao je ribarski šegrt, 1888. ribarski kalfa, a 1895. položio je ispit za ribarskog majstora. Učestvovao je donošenju prvog „Zakona o slatkovodnom ribolovu“ na jezerima i rekama Srbije 1898. godine. Na međunarodnoj izložbi u Torinu 1911. dobio je zlatnu medalju za izložene eksponate iz ribarstva. Rekordan ulov je imao 1912. kada je ulovio soma od 120 kg. Bio je ne samo ljubitelj, nego i dobar poznavalac ribarstva, pa je u tom svojstvu učestvovao u pregovorima za zaključenje konvencije o ribolovu sa Rumunijom, kao i u pregovorima o zaštiti ribolova na Savi, Dunavu i Drini sa Austrougarskom. Bio je jedna od najpopularnijih ličnosti starog Beograda, poznat kao Mika Alas. Svirao je violinu, 1896. osnovao je sviračko društvo pod nazivom „Suz“. Mihailo Petrović bio je pasionirani putnik, proputovao je kroz sve evropske zemlje i upoznao njihove glavne gradove, a obišao je i severni i južni pol. Pisao je i putopise, a napisao je i „Roman jegulje“. Objavio je i knjigu „Đerdapski ribolovi u prošlosti i sadašnjosti“. Mihajlo Petrović Alas, tabla na osnovnoj školi Deveta beogradska gimnazija je dobila ime po njemu, kao i centralnobeogradska Osnovna škola „Mihailo Petrović Alas“ na Jovanovoj pijaci.

Marko Lopušina Ubij bližnjeg svog Meki povez Izdavač Tea books Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada da izađu kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima. Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“. A u vreme Slobodana Miloševića tajna policija zvana Resor državne bezbednosti bila je njegov politički i tehnički servis. I jedna i druga policija SFRJ i SRJ koristile su svoje političke simpatizere, ali i plaćenike kao tajnu političku armiju. U Titovoj Jugoslaviji oni su bili saradnici Službe, a u Miloševićevoj paravojska. Ljudi iz podzemlja radili su i za doktora Franju Tuđmana i za Aliju Izetbegovića, a ni Milan Kučan ih nije previše mrzeo. Tako je svaka nova država dobila i nove ulične narodne heroje, svoje Arkane, Tute i Juke. Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije. Malo je reči u našem jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu. Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, Četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice, devetog marta, zime 1996. godine, nesreće na Ibarskoj magistrali. Bile su to direktne posledice građanskog rata, među Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog građanskog rata koji je kasnije vođen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve. Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji. Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera. U njoj su novi lideri bili ili vojskovođe ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji, kao i Milan Kučan u Sloveniji. Za Oznu, Udbu, SDB odnosno RDB su radili Josip Đerđa, Janez Zemljarič, Vladimir Rolović, Svetislav Ćeća Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. A zatim i Dušan Mihajlović, Nenad Đorđević, Jovica Stanišić, Rade Marković, Uroš Šuvaković. Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički. U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Kako se kretao odnos političkih snaga između federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, između vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Međusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko leđa tajnih policajaca. Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale međusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko-internacionalnom receptu Moskve i NKVD-a, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka.