- Knjiga je iz knjizare, potpuno nova i nekoriscena! - Delo, tj. zbirka pesama `Alkoholi` iz ovog izdanja `Alkoholi i Kaligrami` na Mond-ovoj je listi 100 najboljih knjiga XX veka!!! - Francuski pesnik Gijom Apoliner svoju najpoznatiju zbirku pesama Alkoholi objavljuje 1913. godine. Uz ovu zbirku, stekao je svetsku slavu, a Pablo Pikaso je radio originalni portret za njenu prvu ilustraciju. Slika na ovom izdanju je Salvador Dali. - Ova zbirka pesama predstavlja osoben spoj klasičnog i modernog, pokazuje moderne slike u tradicionalnim oblicima, a smatra se i da označava važnu tačku prelaska simbolizma u nadrealizam u francuskoj poeziji. - Motivi pesama iz zbirke Alkoholi su iz savremenog života, uključujući tehnologije i otuđenje modernog postojanja, i tradicionalne poetske teme, kao što su rat i romantika. Gijom Apoliner razmišlja na osnovu nove tačke gledišta, eksperimentiše sa estetikom kubizma haotičnim spajanjem različitih motiva i tema iz kafea i sa javnih mesta i spontanom i namernom konfuzijom stvara i smelo povezuje zapanjujuće, neobične slike koje zbunjuju čitaoca. U oblikovanju stiha često postiže pomalo paradoksalan efekat kroz stilske inovacije, kao što je izbegavanje znakova interpunkcije. - Prva pesma iz zbirke Alkoholi, Zone koja se smatra i centralnom u umetničkom stvaralaštvu Gijoma Apolinera, počinje stihom `Naposletku umorom taj drevni svet te ovlada`. U svom beskrajnom traganju za sobom pesnik nalazi jednaku inspiraciju u religiji i aerodromu, železničkom terminalu, kao i u Krivom tornju u Pizi i Ajfelovom tornju u Parizu. Suština pesme nije u budućnosti i ona zrači anksioznošću i tugom. - 320 str. - Izdavac : Vreme knjige, 1995. - Izvrsna prilika da dodjete do NOVE knjige, zbirke poezije izdate jos 1995. godine, autora koji se retko srece kod nas i iz cuvenog izbora francuskog Monda, 100 najvecih dela XX veka! - Bonus: Kaligrami!

Ima ex libris pečat kao na slici Lepo očuvano Vesna Parun Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretragu Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922.- Stubičke Toplice, 25. listopada 2010.) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Poezija 1.2 Proza 1.3 Dječja poezija 1.4 Dramska djela (izvedena) 2 Nagrade i priznanja Biografija[uredi | uredi kod] Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku `Pjesme` (1948.) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku `Crna maslina` (1955.) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman `Mačak Džingiskan i Miki Trasi` (1968.) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka `Zore i vihori` (1947.) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija[uredi | uredi kod] `Zore i vihori`, 1947., `Pjesme`, 1948., `Crna maslina`, 1955., `Vidrama vjerna`, 1957., `Ropstvo`, 1957., `Pusti da otpočinem`, 1958., `Ti i nikad`, 1959., `Koralj vraćen moru`, 1959., `Konjanik`, 1961., `Jao jutro`, 1963., `Bila sam dječak`, 1963., `Vjetar Trakije`, 1964., `Pjesme`, 1964., `Gong`, 1966., `Otvorena vrata`, 1968., `Ukleti dažd`, 1969., `Tragom Magde Isanos`, 1971., `Sto soneta`, 1972., `I prolazim životom`, 1972., `Stid me je umrijeti`, 1974., `Olovni golub`, 1975., `Apokaliptičke basne`, 1976., `Ljubav bijela kost`, 1978., `Čitač snova`, 1978., `Izabrane pjesme`, 1979., `Mapa Magdica`, 1979., `Šum krila, šum vode`, 1981., `Salto mortale`, 1981., `Izabrana djela`, 1982., `Grad na Durmitoru`, 1988., `Kasfalpirova zemlja`, 1989., `Indigo grad`, 1990., `Sonetni vijenci`, 1991., `Tronožac koji hoda`, 1993., `Začarana čarobnica`, 1993., `Izbor iz djela`, 1995., `Ptica vremena`, 1996., `Smijeh od smrti jači`, 1997., `Pelin basne`, 1998., `Spužvica i spužva`, 1999., `Političko Valentinovo`, 2000., `Grijeh smrti`,2000.. Proza[uredi | uredi kod] `Pod muškim kišobranom`, 1987., `Krv svjedoka`, 1988., `Hrvatska kraljica`, 1999., `Noć za pakost - moj život u 40 vreća`, 2001. Dječja poezija[uredi | uredi kod] `Patka Zlatka`, 1957., `Tuga i radost šume`, 1958., `Zec mudrijan`, 1958., `Kornjačin oklop`, 1958., `Mačak Džingiskan i Miki Trasi`, 1968., `Mačak na mjesecu`, 1969., `Miki Trasi i baka Pim Bako`, 1968., `Miki slavni kapetan`, 1970., `Karneval u Kukljici`, 1974., `Poznanstvo s danima malog Maksima`, 1974., `Igre pred oluju`, 1979., `Dvanaest slikovnica o psima`, 1983., `Hoću ljutić, neću mak`, 1983., `Roda u školi`, 1988., `Pokraj Kupe kad se vrapci skupe`, 1989., `Moj prijatelj šišmiš`, 1990., `Uspavanka za poljubac`, 1995., `Kroz prozorčić zime`, 1995., `Pčela, duga i mlin`, 1997., `Tri morske pustolovke`, 2000., `Morska kočijica`, 2001. Dramska djela (izvedena)[uredi | uredi kod] `Marija i mornar`, `Apsirt`, `Magareći otok, oliti homo homini asinus`, `Škola za skitnice`. Nagrade i priznanja[uredi | uredi kod] Poetum oliveatus na manifestaciji `Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što - baštinski dani` 1995. nagrada `Tin Ujević` 2003., za zbirku soneta `Suze putuju` `Nagrada Vladimir Nazor` 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo

Autor - osoba Stǎnescu, Nichita, 1933-1983 = Stanesku, Nikita, 1933-1983 Naslov Stanje poezije / Nikita Stanesku ; [izbor, pogovor i prevod Petru Krdu] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1980 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 104 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Cârdu, Petru, 1952-2011 = Krdu, Petru, 1952-2011 Zbirka Reč i misao. Nova serija ; 354 (Broš.) Napomene Mašinerija reči i nereči: str. 97-102. Predmetne odrednice Stanesku, Nikita, 1933-1983 Posveta na najavnom listu. Nikita Hristov Stanesku, jedan od najznačajnijih a svakako najpoznatiji rumunski pesnik XX veka, rođen je 31.januara 1933. godine u Ploeštiju. Zbog ratnih okolnosti, a i problema sa zdravljem školovanje u rodnom gradu završio je u školi „Apostoli Petar i Pavle“ 1952. godine. Potom se upisuje na Filološki fakultet Univerziteta u Bukureštu i studije rumunskog jezika i književnosti završava 1957. godine. Tri godine kasnije, 1960. objavio je svoju prvu knjigu Smisao ljubavi. Veliko oduševljenje književne kritike izazvali su njegovi stihovi: Tuga moja sluša nerođene pse / kako laju na ljude nerođene / iz knjige Pravo na vreme, a potonje zbirke dokazale su da je za to oduševljenje koje i dan danas traje bilo valjanih razloga. Poslednju pesničku knjigu za života Čvorovi i znaci objavio je 1982. godine. Radio je kao urednik u značajnim rumunskim književnim časopisima, tri godine uzastopno za svoje pesničko umeće dobijao je nagradu Saveza rumunskih pisaca. Dobitnik je i Herderove nagrade za književnost 1985. godine. Bio je i kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Nikita Stanesku važi za jednog od najplodnijih evropskih pesnika, objavio je čak trideset zbirki, a za najvažnije se smatraju: Smisao ljubavi(1960), Vizija osećanja (1964), Pravo na vreme (1965), II elegija (1966),Alfa (1967), Jaje u sferi (1967), Laus Ptolomaci (1968), Nereči (1969), U slatkom klasičnom stilu (1970), Gordosti hladnoće (1972), Epika Magna (1978),Nesavršena dela (1979)i poslednju Čvorovi i znaci (1982). Posmrtno je proglašen za lana rumunske Akademije, a u njegovom rodnom mestu svake godine se održava internacionalni festival poezije koji nosi njegovo ime. Umro je 11. decembra 1983. godine. MG24 (N)

Lepo očuvano kao na slikama Ima pečat Novi Sad 1955 Matica srpska Prvo izdanje Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959.

Izdavač: Paideia, Beograd Biblioteka Poezija Izbor, uvod i biobibliografske beleške: Dante Mafija Prevod: Milana Piletić Povez: tvrd Broj strana: 491 Dvojezična: tekst uporedo na italijanskom i srpskom jeziku Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Priređivač ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedač i pesnik. Mafija je pisao u najznačajnijim italijanskim časopisima, uređivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivač je časopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su pažnju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvećih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po rečima prevodioca, Milane Piletić, na srpskom se već mogao čuti, na Trećem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujući književnom sluhu Radmile Gligić, pre više meseci mogli čuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,Romana o Tomazu Kampaneli`, s kojim će se naša publika uskoro susresti i putem slova, takođe zahvaljujući sluhu Petra Živadinovića. Prevodilac ističe da će ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo štampano dvojezično; delo će biti značajno i slavistima u Italiji. Piletićeva dalje navodi da je izbor poezije sačinjen vrlo neobično: u svom predgovoru, Dante ističe da je antologiju - s obzirom na to da antologičar nije istoričar književnosti - sačinio prvenstveno vođen ličnim afinitetima, što znači da ćete u njoj prevashodno čuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do naših savremenika, sa namerno šturim bio-bibliorafskim beleškama, da bi što više ostalo za čistu pesničku atmosferu i neposredno iščitavanje, bez glomaznog kritičkog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako ćemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kritičare (kao što su Spanjoleti, Čeki, Borđeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, često tragično prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim školama i ličnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Piletićeva, na kraju, izrazava želju da kao i priređivač svaki čitalac ovde pronađe ponekog bliskog... (K-75)

Kao na slikama Bagdala Slovenačka poezija Janez Menart (izgovor ikone audio zvučnika (pomoć·info)) (29. rujna 1929. – 22. siječnja 2004.) bio je slovenski pjesnik, najpoznatiji po svojoj intimističkoj poeziji. Preveo je niz klasičnih francuskih i engleskih pjesničkih i dramskih djela na slovenski, uključujući Shakespeareove sonete. Menart je rođen u Mariboru. Majka mu je bila kazališna glumica. Ubrzo se razboljela pa se obitelj vratila u Ljubljanu. Njegov otac je radio kao hitni medicinski tehničar i počinio je samoubojstvo kada je Janez imao sedam godina. Majka mu je umrla osam godina kasnije. Zbog loših društvenih prilika Janez i njegova starija sestra živjeli su gotovo od početka školovanja u internatima. Janez je mogao upisati gimnaziju samo zato što je 1940. godine dobio jednu od četiri stipendije Dravske banovine. Završivši je pohađao je Filozofski fakultet Sveučilišta u Ljubljani gdje je diplomirao slovensku filologiju i komparativnu književnost. Nakon odsluženja vojnog roka najprije je bio čitatelj nakladnika, zatim redatelj i na kraju ravnatelj lutkarske sekcije Triglav filma. U to vrijeme se i oženio i dobio kćer. Od 1963. godine, kada je napustio film, zarađivao je pisanjem i prevođenjem. Potom se zaposlio kao urednik dramskog uredništva na RTV Ljubljana. Slijedom političkih okolnosti kasnije je degradiran u redatelja, a posljednje tri godine radio je kao prevoditelj za aktualne potrebe. Godine 1979. odlučio je napustiti posao i zaposliti se kao voditelj programa knjižarskog kluba Svet knjige pri Mladinskoj knjizi. Tu je ostao do umirovljenja 1990. godine. Preminuo je u Ljubljani od bolničke infekcije. Raditi Janez Menart bio je jedan od najpopularnijih slovenskih pjesnika u drugoj polovici 20. stoljeća. Preko četiri stotine njegovih pojedinačnih pjesama prevedeno je na oko 25 stranih jezika, a više od polovice tih prijevoda objavljeno je u samostalnim izdanjima. Više od stotinu njegovih pjesama i tekstova šansone uglazbljeno je, a neke od njih snimljene su i na kazetama i diskovima. Menart je počeo ozbiljno pisati pjesme kada je imao 15 godina, a prve je objavio u posljednje dvije godine gimnazije. Postupno ih je objavljivao u sve većem broju književnih časopisa i putem radija. Njegova karijera istaknutog književnika započela je 1953. godine kada je u suradnji s Kajetanom Kovičem, Tonetom Pavčekom i Cirilom Zlobcem objavio zbirku Pjesme četvorice (Pesmi četirih). Poezija mu je tradicionalno ispovjedna, pripovijedanje realistično i satirično, a forma počiva na tradicionalnom metru s romantičnim slikama i svakodnevnom stvarnošću. Poznati su i njegovi epigrami. Menart je izvornu poeziju nadopunio prevođenjem književnosti na stranom jeziku. Slovenci mu moraju zahvaliti, među ostalim, i na izvrsnim prijevodima Shakespeareovih soneta, Byronove, Burnsove i Prévertove poezije te Villonovih Sabranih djela. Također je prevodio engleske renesansne drame kao što su Volpone Jonsona i Doctor Faustus Christophera Marlowea. Iako uglavnom poznat kao pjesnik i prevoditelj, Menart je napisao i scenarije za lutkarske i dokumentarne filmove te televizijske predstave. Ujedno je i prvi u Sloveniji objavio CD audioknjigu, a pjesme je u velikoj mjeri interpretirao sam. U glazbi Godine 1975. njegova pjesma `Domovina` (slovenski: Domovina) u prijevodu hrvatskog pjesnika Zvonimira Goloba korištena je kao tekst za pjesmu `Domovina` koju je otpjevao hrvatski rock i folk glazbenik Drago Mlinarec.... Janez Menart (pronunciation (help·info)) (29 September 1929 – 22 January 2004) was a Slovene poet, best known for his Intimist poetry. He translated a number of classic French and English poetry and drama works into Slovene, including Shakespeare`s sonnets. Janez Menart Janez Menart.jpg Born September 29, 1929 Maribor, Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes Died January 22, 2004 (aged 74) Ljubljana, Slovenia Occupation poet, translator Period first post-war generation Genre lyrical, narrative, and satirical poetry Literary movement Intimism Notable works Poems of the Four, First Autumn, Newspaper Verse, White Fairytale, Traffic Lights of the Youth, Under the Plague Spot, Medieval Ballads, translations of classical French and English poetry and plays Notable awards Award of the City of Ljubljana 1965 Translation of Shakespeare`s sonnets Sovre Award 1975 Reworkings of poems by Robert Burns and Lord Byron Župančič Award 1978 collection of poems Under the Plague Spot Prešeren Award 1979 (declined) collections and translations of poetry Sovre Award 1988 Collected works of François Villon Spouse Tonka Menart Children one daughter: Barbara Menart Senica Biography Edit Menart was born in Maribor. His mother was a theatre actress. She soon fell ill, so the family moved back to Ljubljana. His father worked as an emergency medical technician and committed suicide when Janez was seven years old. His mother died eight years later. Due to poor social circumstances Janez and his older sister lived almost from the beginning of schooling in the boarding schools. Janez was able to enter grammar school only because he won one of the four scholarships offered by Drava Banovina in 1940. Having finished it he attended the Faculty of Philosophy at the University of Ljubljana where he graduated in Slovene philology and in comparative literature studies. After compulsory military service he was at first a publisher`s reader, then a stage director and finally a director of puppet section at Triglav film. In that time he also married and got a daughter. Since 1963, when he left film, he earned his money by writing and translation. Then he employed himself as the editor of drama editorial board at RTV Ljubljana. Due to political circumstances he was later degraded to a stage director and in the final three years he worked as a translator for current needs. In 1979 he decided to leave his job and employ himself as a programme leader of the book sales club Svet knjige at Mladinska knjiga. He stayed there till his retirement in 1990. He died in Ljubljana due to a hospital infection. Work Edit Janez Menart was one of the most popular Slovene poets in the second half of the 20th century. Over four hundred of his individuals poems have been translated to about 25 foreign languages and over half of these translations were published in independent editions. Over one hundred of his poems and chanson lyrics have been set to music, some of them have also been recorded on cassettes and discs. Menart began seriously writing songs when he was 15 and had first of them published in the last two years of attending grammar school. He gradually published them in a continuously larger number of literary journals and by radio. His career of a prominent literate began in 1953 when he published the collection Poems of the Four (Pesmi štirih) in collaboration with Kajetan Kovič, Tone Pavček and Ciril Zlobec. His poetry is traditionally confessional, the narration realistic and satirical while the form rests on traditional meter with romantic images and everyday reality. Also well known are his epigrams. Menart complemented original poetry by translating foreign language literature. Slovenes have to thank him for, among others, the excellent translations of Shakespeare`s Sonnets, Byron`s, Burns`s and Prévert`s poetry and Villon`s Collected Works. He also translated English Renaissance plays such as Volpone by Jonson and Doctor Faustus by Christopher Marlowe. Although mainly known as a poet and translator, Menart also wrote scripts for puppet and documentary films and television plays. He was also the first in Slovenia to publish a CD audiobook, with his poems largely interpreted by him himself.

Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)

Kao na slikama mala mana u vidu zacepljenja na zadnjoj koricami uslikana Pisac: BOGDAN CIPLIC Izdavac: MATICA SRPSKA Izdanje: 1971. Povez: MEKI Broj strana: 107 Format (cm): 20 Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959. prvo izdanje prva izdanja 1. izdanje

Prva knjiga Jelene Lengold objavljena u kultnoj ediciji „Pegaz“ Književne omladine Srbije. Rikna požutela, unutra odlično očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Lengold, Jelena, 1959- = Lengold, Jelena, 1959- Naslov Raspad botanike / Jelena Lengold Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1982 Fizički opis 30 str. ; 20 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Pegaz ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Broš.) Maštovite i smele slike i njihovi spojevi služe ovde širenju jednog imaginativnog prostora, u kojem se osnovna emocija preobražava u višeslojna naslućivanja onoga što je prevazilazi. Poezija jakih, ali i pesnički uspešno kontrolisanih emocija. – Ivan V. Lalić Pesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj. – Mileta Aćimović Ivkov Jelena Lengold nije pisac minornih preokupacija niti kratkog daha: njena poezija, pa i proza, motivski se nadovezuju na Ijubavni diskurs liričara u izvornom smislu reči. – Dragana V. Todoreskov Pesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama. – Gojko Božović Participirajući u diskursu srpske poezije kako je on konstituisan 80-ih godina XX. stoleća, Jelena Lengold proizvodi poeziju koja je zasnovana na modernističkoj, urbanoj, pesničkoj paradigmi, izrazito lirskog naboja. – Dubravka Đurić Lirsko ja, iako dovedeno do neke vrste zaokružene psihološke figure putem memoarske retrospekcije sećanja i povlašćenih trenutaka prošlosti, aktualizuje se u sadašnjem dnevničkom beleženju osećanja između onoga nekada i sada. – Bojana Stojanović Pantović Jelena Lengold rođena je 1959. godine u Kruševcu. Do sada je objavila šest knjiga poezije, šest knjiga priča i jedan roman. Njene knjige su prevedene na brojne svetske jezike. Dobila je književne nagrade: Đura Jakšić, Biljana Jovanović, Žensko pero, Zlatni Hit liber, Jefimijin vez, kao i nagradu Evropske unije za književnost. Radila je kao novinar Radio Beograda, a zatim kao projekt-koordinator Nansenskolen humanističke akademije u Norveškoj. Sada je samostalni umetnik. Bibliografija: RASPAD BOTANIKE, poezija, Pegaz, 1982. VRETENO, poezija, Nolit, 1984. PODNEBLJE MAKA, poezija, Nolit, 1986. PROLAZAK ANĐELA, poezija, Nolit, 1989. SLIČICE IZ ŽIVOTA KAPELMAJSTORA, poezija, Prosveta, 1991. POKISLI LAVOVI, priče, Srpska književna zadruga, Biblioteka Savremenik, 1994. LIFT, priče, Stubovi kulture, Biblioteka Minut, 1999. BALTIMOR, roman, Stubovi kulture, Biblioteka Peščanik, 2003; Drugo izdanje, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2011. VAŠARSKI MAĐIONIČAR, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2008, 2009, 2012. PRETESTERIŠI ME, izabrane priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2009. BUNAR TEŠKIH REČI, poezija, Arhipelag, Biblioteka Element, 2011. U TRI KOD KANDINSKOG, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2013, 2014. RAŠČARANI SVET, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2016. MG112 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gabrijela Mistral (šp. Gabriela Mistral; Vikunja, 7. april 1889 — Njujork, 10. januar 1957), je pseudonim koji je koristila Lucila de María del Perpetuo Socorro Godoy Alcayaga, čileanska pesnikinja, prosvetitelj, diplomata i feministkinja. Bila je prva Latinoamerikanka kojoj je dodeljena Nobelova nagrada i to 1945.[1] Neke od osnovnih tema njene poezije su: priroda, izdajstvo, ljubav, majčinska ljubav, tuga, putovanja, i proces obrazovanja latinoameričkog identiteta kao mešavine indijanskih i evropskih uticaja. Biografija Rođena je u Vikunji u Čileu, gde je završila osnovnu i srednju školu. Otac, Huan Viljanueva, napušta porodicu kada joj je bilo tri godine. Već u četrnaestoj počinje da izdržava i sebe i majku radeći kao učiteljeva pomoćnica. Njena majka, Petronila Alkajaga, umire 1929. Godine 1904. objavljuje prve pesme u lokalnim novinama koristeći razne pseudonime. Dok je radila kao učiteljica 1906. upoznaje Romea Uretu, radnika na železnici. On se ubija 1909. Iako su elementi smrti već prožimali njena dela, ovo samoubistvo još jače utiče na njen budući rad. Strastvene veze koje je vodila sa nekolicinom muškaraca i žena ostavile su dubok trag u njenom stvaralaštvu. Prvo zvanično priznanje dobila je 1914. godine kada joj je uručena prva nagrada nacionalnog književnog konkursa u Santijagu, za delo „Soneti o smrti“. Ministar obrazovanja Meksika je poziva u posetu 1922. u okviru reforme škola i biblioteka, sa zadatkom da započne stvaranje nacionalnog sistema obrazovanja. Međunarodna slava koju stiče omogućava joj brojna putovanja po Evropi i Americi. Tokom 1925. obilazi Brazil, Urugvaj i Argentinu. Između 1925. i 1934. živela je u Francuskoj i Italiji. Tih godina je radila pri Ligi Naroda i predavala na nekoliko univerziteta u svetu. Od 1932. do svoje smrti, kao što je čest slučaj sa čileanskim umetnicima i intelektualcima, služila je i kao konzul u Napulju, Madridu, Petropolisu, Nici, Lisabonu, Los Anđelesu, Santa Barbari, Verakruzu, Meksiku i Njujorku. Na mestu konzula u Madridu često je imala profesionalnih kontakata sa jednim drugim čileanskim nobelovcem i konzulom u Madridu, Pablo Nerudom. Njen sedamnaestogodišnji nećak, Huan Migel, izvršio je samoubistvo 1943. Žal za njegovom smrću i hladnoratovske tenzije u Evropi obeležiće njeno stvaralaštvo do same smrti. Pred smrt se nastanila u Njujorku, gde je i umrla od raka 1957. god.

S posvetom pesnika, očuvano, retko u ponudi! Autor - osoba Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Naslov Heruvimske tajne : pesme / Saša Jelenković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1994 (Novi Beograd : Goragraf) Fizički opis 54 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 500. Kao i knjiga „Ono što ostaje“, i „Heruvimske tajne“ najpre čitaoca suočavaju sa jednim sasvim posebnim vidom pesnikove opsesije oblikom. Ako je u knjizi „Ono što ostaje“ u čitaočev vidokrug prizvan jedan od najpoznatijih klasičnih pesničkih oblika (sonet) i ako je potom došlo do izostavljanja njegovog izuzetno važnog elementa (rima), u knjizi „Heruvimske tajne“ sam oblik je drugačije komponovan. Ovoga puta se Saša Jelenković odlučio da iskoristi jednu vrstu slobodnog stiha koji je ritmički raščlanjen u gotovo neuobičajenoj meri, da bi potom pristupio i osobenom vidu parcelacije iskaza. Ono što ostaje neizmenjeno svakako je tematsko područje, tačnije pesnikovo nastojanje da neprekidno prati promicanje unutarnjih prizora i da pesmu pretvori u hroniku tog promicanja. Otuda je Saša Jelenković više nego drugi pesnici mlađeg naraštaja blizak simbolističkoj poetici, budući da nastoji da udeo empirijskog dovede do one granice ispod koje se ne može ići jer bi pesma skliznula u sferu u kojoj osim verbalne materije nema više ničeg. „Heruvimske tajne“ Saše Jelenkovića su još jedan pokušaj da se domen lirskog govora preispita i preuredi. Saša Jelenković, pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči“ i „Reči“, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik“ i „Poezija“ od 1992. do 1999. godine. Knjige pesama Neprijatna geometrija (1992) Ono što ostaje (1993) Heruvimske tajne (1994) Kraljevska objašnjenja (1998) Knjiga o srcu (2002) Elpenorova pisma (2003) Elpenorovo buđenje (2004) Elpenori (2006). Knjiga o sumnji (2010) Gola molitva (2013) Pedeset (2014) Sećanja počinju posle smrti (2017) Gibraltar (2018) Izabrane pesme (2019) Književne nagrade „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija) „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje) „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu) Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. Disova nagrada za celokupno pesničko delo. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva. MG48 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

Knjaževac Prosveta, 1983. Druga knjiga uglednog pesnika Ivana Negrišorca, klasičan primer neoavangardne poezije. Dva-tri mala pečata neke biblioteke, ne javne/narodne, nejasno koje/čije, inače verovatno nekorišćena. Ređe u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Ima pečat Inače lepo očuvano PRAZNO NEBO ANTUN BRANKO ŠIMIĆ Prva književna komuna Mostar 1973 B I B L I O F I L S K O I Z D A NJ E PRAZNO NEBO `... Nebo je već dugo praznina bez boga i serafina, beskrajna pustinja siva kroz koju kadŠto aeroplan, grdna tica pliva. Ne lete više gore duše ko laste. Čovjek u zemlju legne i sav se raspe. K bogu izGubismo pute. Pjesnici stoje pred ništavilom i ćute... ` Антун Бранко Шимић (Дриновци, 18. новембар 1898 — Загреб, 2. мај 1925) био је хрватски песник, есејиста, критичар и преводилац. Антун Бранко Шимић Antun branko Šimić.JPG Пуно име Антун Бранко Шимић Датум рођења 18. новембар 1898. Место рођења Дриновци Аустроугарска Датум смрти 2. мај 1925. (26 год.) Место смрти Загреб Краљевина СХС Садржај Биографија Уреди Основну школу похађа у родним Дриновцима. Три разреда фрањевачке класичне гимназије завршава у Широком Брегу. Након Широкога Брега, уписао је четврти разред гимназије у Винковцима. Школовање је наставио у загребачкој Доњоградској класичној гимназији. У осмом разреду, 1917. године, напушта школовање због издавања књижевног часописа Вијавица у Загребу, а књижевни часопис Јуриш покреће 1919. године под утицајем експресионистичког листа Дер штурм. Године 1923. покреће и трећи часопис, Књижевник. Након тешке упале плућа 1924. године оболео је од туберкулозе и покушао се лечити у Дубровнику и Цавтату, а 1925. године вратио се у Загреб. Умро је од туберкулозе плућа, у двадесет и седмој години, у Загребу 2. маја 1925. године. Сахрањен је на загребачкоме гробљу Мирогоју.[1] Књижевно стваралаштво Уреди Антуна Бранко Шимић почео је писати песме још као средњошколац. Његове песме су у почетку биле пејзажне и импресионистичке, веома сличне Матошевим. Након што је Шимић напустио школовање како би радио на свом часопису, променило се и његово песништво. Песме је почео писати на екавици и импресионистичку форму заменио експресионистичком, на шта га је подстакнуо часопис Дер Струм који је Шимића упознао с тим новим, свежим књижевним правцем. У свом песништву Шимић је почео негирати традицију и спону између стварности и песништва. Овај заокрет у његовом песништву подстакао га је да оснује свој часопис Вијавица. Ово је значило другу фазу Шимићевог песништва, ону експресионистичку или, често називану “анархистичком”. У песмама насталим у овој фази Шимић спомиње мотиве и обрађује теме које одишу немиром и очајем човека у градској средини. У своме новом стилу, он поједностављује граматику стихова, у њима изоставља интерпункцијске знаке и постиже експресиван ритам језичном једноставношћу. Ипак, својим песмама још увек жели створити помало импресионистичку сензацију. 1919. године Шимић је са Густавом Крклецом и Ником Милићевићем основао свој други часопис Јуриш, који је и престао с издавањем те исте године. Следеће године објавио је своју најзначајнију збирку песама “Преображења”, која су означила његову трећу фазу песништва. 1923. године Шимић је неко време радио с Миланом Беговићем и уређивао часопис Савременик, а те исте године покренуо је часопис Књижевник. Књижевник је био оштрија верзија Јуриша, у којем је Шимић изражавао протест против тадашњег стања духа међу људима и уметницима, те стања у култури. Једини излаз видео је у рушењу дотадашњих вредности и стварању нових, готово утопијских модела живљења и стварања. Шимић је био веома упућен у сва нова збивања и преокрете на пјесничкој и умјетничкој сцени Европе. Био је веома оштар књижевни критичар, па чак и према писцима које данас сматрамо великим умјетницима свог времена. Али он се није освртао само на домаће писце, већ и на Њемачке и Аустријске експресионисте, те се занимао и за француску и скандинавску књижевну сцену. Шимић се бавио и преводом, па је превео роман “Благослов земље” Кунта Хамсуна, али он је био тискан тек шездесет година касније. Шимић је превео и једну драму те неколико дјела кратке прозе свјетских модерниста.[2] Дела Уреди Преображења, Загреб, 1920. назива се каменом темељацем модерног хрватског песништва. Песници (лирска минијатура) Опомена Моја преображења Херцеговина Смрт и ја Постхумно Уреди Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1933. Приредио Иво Хергешић. Изабране пјесме, Зора, Загреб, 1950. Приредио Драгутин Тадијановић. Сабрана дјела, Знање, Загреб, 1960. У три свеска, приредио Станислав Шимић. Пјесме и проза, Матица хрватска: Зора, Загреб, 1963. Приредио Јуре Каштелан. Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 99. Пјесме и есеји, Матица хрватска, Загреб, 1964. Приредила и поговор написала Весна Крмпотић. Стихови и проза, Свјетлост: Напријед, Сарајево, 1967. Српски и хрватски писци XX века. Коло 3, Антун Бранко Шимић, св. 24. Пјесме и критике, Младост, Загреб, 1973. Празно небо: одабране пјесме, Прва књижевна комуна, Мостар, 1973. Избор пјесама Иван Кордић. Сабрана дјела, Аугуст Цесарец, Загреб - Свјетлост, Сарајево, 1988. У два свеска, приредили Неђељко Михановић (И. свезак) и Дубравко Јелчић (ИИ. свезак). Друго издање у наклади Дом и свијет, 1998., уредници Миле Пешорда и Божидар Петрач. Изабране пјесме, Ерасмус наклада, Загреб, 1996. Приредио и предговор написао Миле Пешорда. Тијело и ми: избор из дјела, Ријеч, Винковци, 1999. Приредио Делимир Решицки. Преображења и изабране друге пјесме, Профил Интернатионал, Загреб, 2005. Приредио Владо Панџић. Преобразбе - Преображења, словенско-хрватско издање, превела Инес Цергол, поговор Миле Пешорда, Копер-Загреб,2006. Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 2008. Приредио Анте Стамаћ. Пјесме, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза I, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза II, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Ране пјесме, Редак, Сплит, 2011. Приредила Мила Панџић. Изабране пјесме, Библиотека Стољећа хрватске књижевности, књ. бр. 113, уредио Анте Стамаћ, Матица хрватска, Загреб, 2012. Antun

Miodrag Pavlović Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[1] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[2] Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. odlično očuvana kao nova LaRa.8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava.Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom. Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, keko se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa. Vasko Popa je rođen 29. juna 1922. godine u Grebencu kraj Vršca. Diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskoga fakulteta u Beogradu. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Priredio je zbornike : Od zlata jabuka( Beograd, 1958.), Urnebesnik(Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesnickom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesnickog humora i u zborniku `Ponocno Sunce` (1962.), poetski svet pesnickih snovidenja. Umro je 5. januara 1991. godine u Beogradu. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronadena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajednickim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potice još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. Vasko Popa je jedan od najprevodenijih jugoslovenskih pesnika a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine, Vasko Popa osniva Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokreće neobičnu biblioteku na dopisnicama nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Umro je u Beogradu 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

S posvetom pesnika! Od Orfeja do Ljubice Marić , pregršt muzikoloških pesama sa komentarima iz bogate muzikološke riznica Kolje Mićevića... Autor - osoba Mićević, Kolja, 1941-2020 = Mićević, Kolja, 1941-2020 Naslov Džepna istorija muzike : od Orfeja do Ljubice Marić : muzikološke pesme s komentarima / Kolja Mićević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zlatno runo, 2017 (Beograd : Ton plus) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDanteon / Zlatno runo, Beograd (broš.) Napomene Tiraž 300 Na koricama beleška o delu Registar. Kolja Mićević – rođen 1941. u Banjaluci, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, Mićević je završio studije Opšte književnosti u Beogradu. Živeo je i radio kao samostalni umetnik u Banjaluci, Beogradu i Parizu. Kao plodotvoran stvaralac, ostavio je bogat, raznovrstan i značajan opus. Prevodio je poeziju, uglavnom s francuskog, a povremeno i sa drugih jezika, slovenačkog (France Prešern), engleskog (Edgar A. Po - Celokupne pesme na srpski, devet verzija Gavrana na francuski), španskog (Federiko G. Lorka), italijanskog (Dante Aligijeri Komedija i Vita nova...). Preveo je i objavio sve velike i minorne francuske pesnike u osam antologija i tridesetak knjiga - Trubadura, Fransoa Vijona, Šarla Orleanskog, Morisa Seva, Žana de La Fontena, Viktora Igoa, Žerara de Nervala, Stefana Malarmea, Žila Laforga, Pola Valerija, Gijoma Apolinera… Sa srpskog na francuski je preveo Antologiju poezije jugoslovenskih pesnika, Les saluts slaves, od 1800. do 1900. Danteovu Komediju preveo je sa italijanskog na francuski. Objavio je i knjige iz muzikologije: Svete, laku noć!, Mocart susreće Skarlatija, Mocart, Zločin Marije Terezije, Lirska istorija muzike, Od Pitagore do Baha I-IV, Džepna istorija muzike, Od Orfeja do Ljubice Marić, Muzički roman I–V… Objavio zbirke pesama na srpskom (Stopa Sna, Stanje Nikoga, Klavirint, Vinovnik, Erosin Melos…) i francuskom (L`Hommealarmé, Lelitdéfait, Monsieurle Serpent…), kao i oglede iz prevodilaštva (Konstante i previdi, Afrička legenda) Dobitnik je mnogih značajnih domaćih i međunarodnih književnih i prevodilačkih priznanja, među kojima su i nagrade: Miloš N. Đurić (1972) za prevođenje, Nagrada beogradskih klokotrista za zbirku „Štrik i Šija”, nagrade „Stanislav Vinaver”, „Sreten Marić”, „Miroslav Antić”, Kočićeva nagrada, Vukova nagrada, Zlatni beočug Kulturno-prosvetne zajednice Beograda i Zlatna medalja Francuske akademije 1989. za širenje francuske kulture i jezika. Mićević je bio i član Srpskog književnog društva (SKD), koje je podsetilo povodom njegove smrti da je u italijanskom kulturnom centru u Parizu, u okviru festivala Festival Voix Vives, održao seriju predavanja „Dante naš blizanac” (Dante notre Gémeau). U SKD-u je održano više književnih večeri posvećenih stvaralaštvu Kolje Mićevića. Umro je u Banjaluci 17. novembra 2020. MG23

Knjiga je dobro očuvana.Ima natpis na prvoj beloj strani. ,,„Ukoliko ste se pitali kako svakodnevicu doživljava psiholog, toplo vam preporučujem da čitate izuzetno suptilne kratke psihološko-poetske zapise objedinjene naslovom: „Ženska sreća i druge priče”. Tako je jednostavno pisano, a tako moćne uvide donosi! Kroz priče iz svakodnevice, saznaćete kako u praksi izgleda: voleti sebe, zauzimati se za sebe, živeti svoju istinu, negovati lepe odnose sa ljudima, radovati se životu…. ukratko- istinski živeti. Iz priče u priču, nežno i strpljivo će vas podsećati da budete dobri prema sebi. Da je u redu da Vi budete baš Vi. Da ste važni. Daće vam inspiraciju i konkretne smernice kako da volite sebe. Ideje kako da odnose sa drugima učinite lakšim i lepšim. I mnoštvo primera kako da životnu radost utkate u svoju svakodnevicu.Ova knjiga je namenjena svim nežnim, ranjivim dušama, koje čeznu za više topline, hrabrosti i razigranosti u svojoj svakodnevici. Tragaocima za smislom i životnom radošću. Vitezovima i viteškinjama kada posustanu i zbune se na putu svoje istine. Kada im zatreba da ih pomiluju reči poput: vrediš to što osećaš je normalno to što radiš je dovoljno nisi sam “

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cas je, Ozirise / antiantologija stare egipatske knjizevnosti Vesna Krmpotic Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu.[4] Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka... Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine.[7] Umrla je u Beogradu 2018. godine.[8] Pokopana je u Beogradu na Novome groblju... Krmpotić, Vesna, hrvatska književnica (Dubrovnik, 17. VI. 1932 – Beograd, 21. VIII. 2018). Završila studij psihologije i engleskog jezika na Filozofskome fakultetu u Zagrebu 1959. Radila u književnoj redakciji Radio Zagreba (1961–62), a kao stipendistica indijske vlade bila na studijskome boravku u Indiji (1962–64) te 1964. završila jednogodišnji studij bengalskoga jezika na Filozofskome fakultetu u New Delhiju. Potom je uglavnom živjela u Beogradu, a dulje je vrijeme boravila u Egiptu, SAD-u i Gani te opetovano u Indiji. Javila se pjesmama 1950-ih. Zbirke Poezija (1956) i Plamen svijeće (1962) napisane su uglavnom u tradiciji međuratnog intimističkoga pjesništva. U zbirkama Jama bića (1965), Jednina i dvojina (1981), Orfelija (1987), Druga strana ničega (2003) i Žar-ptica (2012), napisanima tijekom intenzivnoga, cjeloživotnog upoznavanja s indijskom duhovnošću, naglašenija je mistična crta te tematizirano dvojstvo Ja – Ti kao pojavni oblik prajedinstva, vječnoga Jednoga. Ljevanica za Igora (1978) pjesnički je dnevnik osobne tragedije – gubitka sina. U zbirci Vilin svlak (1983), tražeći sklad svega živog i neživoga, nalazi pravi izgled svijeta u nutrini te spiritualiziranom pjesničkom slikom pokušava izraziti mistično iskustvo. Od 1990. objavljivala je seriju od 108 pjesničkih zbirki s po 108 pjesama-molitava, intimnih ispovijesti ili bajalica pod nazivom Stotinu i osam, smatrajući sebe tek posrednikom nadzemaljskoga glasa (sabrane u knjizi 108 x 108, 2006), pri čemu sama brojka ima mističnu vrijednost indijskog podrijetla. Istu strukturu ima i opsežna trilogija »pjesmenih priča« Divni stranac (I–III, 2003–04). U knjizi Dijamanti faraon (1965) iznosi, nadahnuta upoznavanjem tradicija i lokaliteta Egipta i Indije, svojevrsnu duhovno-poetsku autobiografiju, a u autobiografsko-dnevničkoj knjizi Brdo iznad oblaka (1987) razvoj sinove bolesti i borbu za njegov život, usporedno pripovijedajući o svijetu njegovih snova. Košulja sretnog čovjeka (1987) knjiga je priča o poetskom traganju za srećom, otkrivanjem njezine biti i ostvarivanjem kontakta s vječnošću. Objavila je i prozne knjige Indija (1965), Pir Sunca i Mjeseca (1989), Bhagavatar (1990), To ljubav ide prema nama (1993) i dr., a 1986. izvedeno joj je dramsko djelo Kešava Madhava. Sastavila je i prevela mnogobrojne antologije indijske i egipatske književnosti (npr. Hiljadu lotosa, 1971; Čas je, Ozirise, 1976), pisala kulturnopovijesne knjige (npr. Portret majke Indije, 2013), a objavljivala je i eseje, književne prikaze i prijevode (npr. Rabīndranāth Tagore, Rumi, Kāmasūtra). Dobitnica je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1999).

1949 Kao na slikama Retko u ponudi Ilustrovao akademski slikar Spasoje Jaraković MOMČILO D. TEŠIĆ (Glumač, 29.12.1911 — Glumač, 25.02.1992) M. Tešić od najboljih je izdanaka seoske književnosti. Baveći se celog života zemljoradnjom i poezijom, objavio je veći broj knjiga stihova za decu. Tešić je pesnik sela i života u njemu. Čistota rustikalne idile i život deteta u njoj; kiša, nebo, mirisi zavičaja, žeteoci, divlje i domaće životinje, ptičji svet i ostali sitnež što graji po travi, prisan su i neiscrpan pesnikov motivsko-tematski okvir. Oskudica obrazovanja i seoska izopštenost, nisu se odrazili kao deficit na njegovom pesničkom delu. Domaće životinje i divlje zveri, pesnik prihvata kao lepši deo prirode. Stihovi u kojima se doživljava bruj četvoronožnih ili pernatih stvorova, idu u red bisera dečje literature. U antologijskim pesmama `Prvi koraci`, `Pada kiša`, `Puž`, `Mali trubač`, `Đačka torba` — opevana je lepota života i čitalac zasmejan blagim humorom. Edukacija i didaktiziranje susvedeni na najmanju meru. Jezik vukovske čistote, prirodna i netražena rima — uzdižu autora zbirke `Žeteoci` kao stvaraoca visokog reda. Pesničko delo autora nenadmašnih stihova pesme `Žeteoci, dobar dan`, uzima se kao ostvarenje pred kojim se zastaje sa dužnom pažnjom i estetskim poštovanjem. Izdvojivši se od pokreta kome pripada poetskom inspiracijom visokog reda, vlastitim lirskim biserom od prekohiljadu pesama, Tešić s pravom nosi zaslugu jednog od utemeljivača nove srpske dečje književnosti. [Autor teksta nepoznat] * * * Momčilo Tešić (1911) počeo je da piše između dva rata. Rođen je u Glumču kod Požege. Posle četvrtog razreda gimnazije prekinuo je školovanje i živeo na selu. Posle drugog svetskog rata radio je kao knjižničar i upravnik Gradske biblioteke u Požezi. Član Udruženja seljaka književnika postao je 1938. godine. Jedan je od osnivača Družine pesnika sa sela `Suncokret` (1968) i časopisa `Raskovnik`. Dobitnik je Vukove nagrade. Od 1949. do 1985. godine Tešić je objavio dvadesetak knjiga pesama, bajki i pesama za decu: `Traktorista peva` (1949), `Tri pionira` (1951), `Čime se ko brani` (1951), `Gde ko zimuje` (1952), `Dečja radost` (1953), `Od kuće do škole` (1953), `Mače` (1957), `Poštareva torba` (1964), `Kako su deda i baba postali đaci prvaci` (1965), `Seje baka brašno` (1970), `Otkucaji` (1970), `Dobro jutro, dobar dan, dobro veče` (1973), `Cvetnik detinjstva` (1975), `Šareni igrači` (1977), `Kladenac` (1977), `Žeteoci, dobar dan` (1978), `Miris zavičaja` (1980) i `Šeretska posla` (1983), `Pesme jednog seljaka` (na italijanskom jeziku, 1983), `Šta ko želi to i sanja` (1986), `Male priče` (1985), `Narodni život i običaji požeškog kraja` (1988). Tešićeve pesme su objavljivane u mnogim listovima i časopisima, prevodene na strane jezike i zastupljene u mnogim antologijama. Poezija Mimčila Tešića je neraskidivim nitima vezana za rodno tlo i prirodu, za život i rad seljaka, njihove radosti i strahovanja. I u Tešićevim bajkama i pesmama za decu najznačajnije mesto zauzima rad. U njima živi svet satkan od mašte i snova, želja i radosti. Umro je 1992. godine. [Grad Užice]

Lepo očuvano Nolit Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Sadržaj 1 Kratki životopis 2 Nepotpuna bibliografija: 3 Nagrade 4 Izvori Kratki životopis[uredi | uredi kod] Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Nepotpuna bibliografija:[uredi | uredi kod] Nečastivi iz ruže 1968. `Hvalnica maslini` 1994. Tri farse 1981. Jutarnja kocka, 1983. Na rubu tijela, 1987. Slike s izložbe, 1992. Nevenka Arbanas, 1997. Pjesni na dubrovačku, 1997. Hrvatske teme, 1999. Pojmovnik Malog čovjeka, 2001. Lapadski Soneti Iva Vojnovića 2002. Sastavljanje Orfeja: Studije, drame, pjesme, ogledi, 2005. Skroviti vrt, 2004. Crna kronika, 2006. Grenlandski leptiri, 2006. Nevidljiva zastava, 2008. Knjige za djecu: Miševi i mačke naglavačke, 1973., 1975.,1980., 1984., 1986., 1994. Slastičar orangutan, 1982. Ledomat tata, 1985. Roda u drugom stanju, 1988. Priče iz male sobe, 1989. Lavice na kavici, 1990. Duhovi sa Strahurna, 1995. Izabrane pjesme za djecu, 1996. Nagrade[uredi | uredi kod] Neke od mnogobrojnih nagrada i priznanja: Nagrada Fonda A.B. Šimić 1968. Nagrada Ivana Brlić Mažuranić 1975. Župančičeva listina 1982. Orden Republike s brončanim vijencem 1984. Godišnja nagrada Vladimir Nazor 1985. Nagrada Lastavica 1988. Nagrada Tin Ujević 1990. Goranov vijenac 1995. Godišnja nagrada HAZU 1996. Odličje Danice hrvatske s likom Marka Marulića 1996. Časna listina IBI-ja, međunarodne udruge izdavača knjiga za djecu, 2002. Zlatna povelja mira Linus Pauling 2005. Bosanski stećak 2005. Nagrada grada Dubrovnika za životno djelo 2005. Godišnja nagrada Vladimir Nazor (za roman Skroviti vrt) 2005. Godišnja nagrada Ksaver Šandor Gjalski (za roman Skroviti vrt) 2005. Kiklop 2005. za najbolji roman godine - Skroviti vrt Nagrada `Susreti pod starom maslinom` 2007. - za cjelokupno stvaralaštvo za djecu; dodjeljuje Kulturni centar Bar, Crna Gora Nagrada Josip Sever 2008. - za zbirku pjesama Nevidljiva zastava 2008 Nagrada `Josip Sever` Hrvatska postmoderna poezija

Odlična Retko u ponudi Nagrada Tin Ujević za 1987 Autor - osoba Maroević, Tonko Naslov Trag roga ne bez vraga / Tonko Maroević Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1987 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Centar za kulturnu djelatnost, 1987 Fizički opis 72 str. ; 18 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Znaci. Mala edicija ; knj. 25 Maroević, Tonko, hrvatski književnik, povjesničar umjetnosti i prevoditelj (Split, 22. X. 1941 – Stari Grad, 11. VIII. 2020). Studij komparativne književnosti i povijesti umjetnosti završio 1963. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1976. doktorirao temom Likovna umjetnost u hrvatskoj književnosti od moderne do danas (objavljeno kao knjiga 2007. pod naslovom Napisane slike), a 1965–70. bio asistent na Odsjeku za povijest umjetnosti. Od 1970. do umirovljenja 2011. radio je u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. Redoviti član HAZU od 2002. Javio se zbirkama pjesama u prozi Primjeri (1965) i Slijepo oko (1969) u okviru generacijske »razlogovske« poetike. U kasnijoj fazi njegovo pjesništvo obiluje intertekstualnim i metatekstualnim referencijama, a odlikuje ga i povratak vezanomu stihu i tradicionalnim oblicima (Motiv Genoveve, 1986; Trag roga, ne bez vraga, 1987; Četveroručno, 1992; Sonetna struka, 1992; Black & Light: versi od prigode, 1995; Redak mulja, redak pjene, 2013). Kao književni kritičar sustavno je pratio suvremeno hrvatsko pjesništvo, a bavio se i starijom hrvatskom književnošću te talijanističkom problematikom; eseje, kritike i prikaze skupio je u više knjiga (Dike ter hvaljenja, 1986; Zrcalo adrijansko: obilježja hrvatsko-talijanskog jezičnog dijaloga, 1989; Klik!: trenutačni snimci hrvatskog pjesništva, 1998; Pohvala pokudi, 1998; Družba da mi je: domaći književni portreti, 2008; Skladište mješte sklada, 2010). Sastavio je antologije hrvatskog pjesništva 1971–95. Uskličnici (1996) i 1996–2019. Svjetlaci (2019) te antologije katalonskoga pjesništva Bikova koža (1987) i Riječi za jedan lapidarij (2018). Istraživao je suvremenu hrvatsku likovnu umjetnost; objavljivao likovne kritike i rasprave u stručnim časopisima i novinama, pisao predgovore katalozima i grafičkim mapama (Z. Bourek, J. Bratanić, R. Goldoni, Z. Keser, A. Kuduz, V. Kuliš, Ž. Lapuh, I. Lovrenčić, E. Murtić, Š. Perić, H. Šercar, I. Šiško, M. Šutej i dr.) – od kojih je mnoge probrao u knjizi Slikanje i slikama predgovaranje: pisani portreti (2006) – te monografije (Nives Kavurić-Kurtović, 1986; Zlatko Kauzlarić Atač, 1996; Vojin Bakić, 1998; Antun Zuppa, 2000; Antun Babić, 2002). Članke o naivnoj umjetnosti, pisane 1968–2012., skupio je u knjizi O naivi i autsajderskoj umjetnosti (2013). Prevodio je s nekoliko jezika (G. Cavalcanti, Dante, F. García Lorca, G. Mascioni, G. Papini, F. Petrarca, R. Queneau, L. Sciascia i dr.); o iskustvu prevođenja Jorgea Luisa Borgesa napisao je traduktološko-esejističku knjigu Borgesov čitatelj (2005). Izabrane pjesme objavio je 2009 (Drvlje i kamenje). Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 2013. te nagrade Goranov vijenac za pjesnički opus 2018. (Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.)

Retko Robert Tili je rođen 1959. u Subotici. Studirao je filozofiju u Beogradu. Bavi se književnošću od 1977, a muzikom od 1979. godine. Prevodi sa engleskog i mađarskog jezika (Ezra Paund, Imamu Amiri Baraka, Gil-Skot Heron, Peter Esterhazi, Džejms Džojs, Dilan Tomas, Lorens Ferlingeti, Kenet Reksrot, Adrijan Mičel, Karl Sandberg, Lengston Hjuz, Li-Taj-Po i Jožef Atila). Bio je član sarajevske grupe „Teška Industrija“. Objavio je 19 nosača zvuka (albuma, audio i video kaseta, CD-ova i DVD-jeva), na prostoru bivše Jugoslavije i u Mađarskoj. Njegov album s mladim sastavom psychodelic-indie-americana orijentacije „Wooden Ambulance“, naslovljen „Northern Sadness“, uvršten je u pet najznačajnijih albuma amerikane na svetu u 2015. godini. Sve pesme su autorsko delo R. Tilija. Pesme i priče objavljivao je u časopisima s teritorije bivše Jugoslavije, Mađarske, Holandije i SAD. Dobitnik je književne nagrade „Miroslav Dereta” za roman „Izdah iz staklenika”, 2012. godine, i nagradu „Pro Urbe“ grada Subotice, 2013.godine. Pisao je muziku za pozorište i film („Evropa preko plota“ Želimira Žilnika). Glumio je u dokumentarnim i igranim filmovima, u avangardnim pozorišnim predstavama i predstavama za decu. Igrao je glavnu mušku ulogu u srpsko-mađarskom filmu „Čudna šuma/Minotaur“, reditelja Sabolča Tolnaija. Imao je sedam samostalnih izložbi i učestvovao u nekolicini kolektivnih u zemlji i inostranstvu. Sarađivao je sa svim članovima najznačajnije umetničke avangardne likovne grupe sa ovih prostora „Bosch&Bosch“, najviše s pokojnim Slavkom Matkovićem, Balintom Sombatijem, pokojnim Antom Vukovim i Katalin Ladik. Godine 1994. Karolj Viček snimio je o njemu dokumentarni film „Trubadur“. Dobitnik je nagrade „Dr Ferenc Bodrogvari“ 1999. godine za knjigu irskih bajki, koju je sam ilustrovao.Vodio je i uređivao samostalne emisije na subotičkim TV stanicama K 23,YU Eco i Super TV. Honorarno je uređivao i vodio muzičke i književne autorske emisije na Radio Subotici, za uredništva na srpskom i hrvatskom jeziku. Živeo je na tri kontinenta: Severnoj Americi, Africi (Maroko,Tunis), Evropi (Holandija, Švedska, Nemačka, Austrija, Mađarska, Slovenija). Autor je romana Izdah iz staklenika (2012), knjige eseja Woodstock generacija, Herojsko doba roka (2011) i knjiga poezije: Trubadur (1982), Kralj ribara (2003), Pomoćni (bez)izlaz (2004), Zen-pijandura (trojezično izdanje, 2011), Budućnost mrtvaca (2015). Priredio je enciklopedije: Veliki stilisti bluza (1991), Veliki stilisti džeza (2000), Savremeni džez (2011), a i ilustrovao Antologiju rok-poezije: električna snoviđenja (2008) i Antologij(ic)u rok-poezije: stihovi na struju (2011). Preveo je i ilustrovao veliki broj naslova. Živi u Subotici. Bluz je vokalni i instrumentalni oblik muzike,[1] koji svoje korene ima u američkoj muzici 19. veka. Prvih decenija prošlog veka izlazi iz anonimnosti i prodire u šire krugove američke i kasnije svetske kulture Bluz istorija bluza dzeza ... bluesa blues jazz avangarda Slavko matkovic katalin ladik bosch+bosch balint sombati neoavangarda subotica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nives Kavuric - Kurtovic Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Biblioteka Vjeverica

Polovan, ispravan, satelitski risiver dreambox 5620 S, sa mreznom kartom. Uz risiver ide i skart kabal i njegov daljinski upravljac. DreamBox 5620 Features: * - 250 MHz IBM PowerPC Processor (350 Mips) * - Linux Operating System * - 2 x DVB Common-Interface * - 1 x Smartcard-Reader * - MPEG2 Hardware decoding * - V.24/RS232 Interface * - 10/100Mbit compatible Ethernet Interface (only DM5620) * - 4-digit 7-segment display * - Up to 64 MByte of RAM * - unlimited channel lists for TV/Radio * - channel-change time < 1 second * - full automatic service scan * - supports directly bouquet-lists * - supports EPG (electronic program guide) * - supports multiple LNB-Switching control (supports DiSEqC) * - fully adaptable OSD in many languages and skin-support * - SPDI/F Interface for digital bit stream out (AC-3 / DTS) * - RF - Modulator and Video/Audio-Cinch out * - 2 x Scart-interfaces DreamBox DM5620 technical data DBS-Tuner: Frequency Range 950 .. 2150 MHz Signal Level - 65 dBm .. - 25 dBm Signal-to-Noise Level 12 dB max. DBS-Tuner Input Connector F-Type female Input Impedance 75 Ohm AFC +/- 3 MHz Demodulation Shaped QPSK FEC Viterbi and Reed-Solomon Viterbirate 1/2, 2/3, 3/4, 5/6, 7/8, automatic assimilation Roll-off Factor 35 % Demultiplexing according ISO 13818-1 Common-Interface: Common-Interface Power Consumption max. 0,3A/5V Video decoder: Video Compression MPEG-2 and MPEG-1 compatible Video Standard PAL G/ 25 Hz Video Formats 4:3 / 16:9 Footage 16:9, automatic assimilation for 16:9 TV-Device (over Scart) Letterbox precolating for 4:3 TV-Device Audio decoder: Audiokompression MPEG-1 & MPEG-2 Layer I and II Audio Mode Dual (main/sub), Stereo Frequency: 32 kHz, 44.1 kHz, 48 kHz, 16 kHz, 22.05 kHz, 24 kHz Output analog: Output Level L/R 0,5 Vss on 600 Ohm THD > 60 dB (1 kHz) Crosstalk < -65 dB Output digital: Output Level 0,5 Vss on 75 Ohm Sampled Data Filtering 32 kHz, 44.1 kHz, 48 kHz S/PDIF-Output optical (AC3) Video parameter: Input Level FBAS 1 Vss +/- 0.3 dB on 75 Ohm TV-Scart: Output: FBAS,RGB,S-VHS over OSD selectable VCR-Scart: FBAS Serielle Interface RS 232: Typ RS232 bidirectional Bitrate 115,2 kBit/s max. Plug Connector SUB-D-9 Function: Update of Firmware Ethernet (only DM5620): 10/100 MBit compatible interface Function: Update of Firmware, Connect to PC LNB Power and polarisation: LNB Current 500mA max. ; short-circuit-proof LNB Voltage vertical < 14V without load, > 11,5V at 400mA LNB Voltage horizontal < 20V without load, > 17,3V at 400mA LNB shut-off at Standby-Mode Count of active satellite position: DiSEqC 1.0/1.2 SAT POSITION / SAT OPTION DiSEqC - Rotor Control Power consumption: < 20W (in operation, horizontal polarization / 400mA LNB current) < 11W (in operation, without LNB) Input voltage: 230V / 50 Hz alternating acurrent +/- 15% Physical specification: Ambient Temperature +15°C...+35°C Humidity < 80% Size (W x D x H): 370 mm x 242 mm x 65 mm Weight: 1,0 kg