Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine UZ SVAKU KUPLJENU SLIKU POTPISUJEMO KUPOPRODAJNI UGOVOR MOGUĆNOST PLAĆANJA NA RATE Mihailo-Bata Protić (1922.-Beograd-1999.-Beograd) Motiv: Serijal "Monastiri" Tehnika: Ulje na platnu Godina nastanka: 1975. Dimenzija sa ramom: 82x62 Dimenzija bez rama: 80x60 Šifra: 685 Diplomirao je na Filozofskom fakultetu ,a slikarstvom se bavio od 1950.godine.Od iste godine samostalno i grupno je izlagao u zemlji i inostranstvu.Za vreme privremenih boravaka u SAD,Francuskoj i Engleskoj odrzao je vise predavanja o srpskoj srednjovekovnoj umetnosti i jugoslovenskom slikarstvu. Dobitnik je tri nagrade za slikarstvo: -Greenwich Art Society,Greenwich,Conn:Druga nagrada za slikarstvo 1963. -Greenwich Art Society,Greenwich,Conn:Honorable mention 1964. -Rovinj:Nagrada Rovinjske kolonije 1973. Na kolektivnim izlozbama ULUSA ucestvuje od 1953.godine i jedan je od zacetnika prve slikarske kolonije u Srbiji i Negotinu.U inostranstvu je kolektivno izlagao od izlozbe u Galerie de Ventadour u Parizu 1956.godine, a kasnije izlaze u SAD, Londonu, Parizu, Italiji, Zapadnoj Nemackoj, Kanadi a stalni je gost u galerijama americke drzave Konetikat ( preko 12 izlozbi u Bruce i Stanford Museum). U inostranstvu je odrzao vise od trideset samostalnih izlozbi. Pomenimo samo neke od njih: Pariz,Galerie L'Echelle,1967.; New York,Gop Club,1963.; New York,Carnegie Hall 1968.; Avon Farmington Gallery(SAD),1972; Vindzor (Canada),A&M Gallery,1984; Yugoslav Pressand Cultural Center,New York 1992; A&M Gallery,Windsor,Ontario,1992. Samostalno je izlagao pet puta u galeriji ULUSA u Beogradu (1954-1977). Paviljon Cvijeta Zuzoric na Kalemegdanu. Izlagao je i u drugim beogradskim galerijama,i u Dubrovniku,Subotici.Ziveo je i radio u Beogradu.

Detalji predmeta Garancija Da Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Obrađujem vaše video zapise-snimke, sečenje deloava i spajanje delova video zapisa. Na primer, pošaljete mi video zapis u kome želite da vam izdvojim od 25 sekunde do 57 sekunde, ili da vam od , tri video snimka spojim u jedan snimak! Ili da vam od jednog snimka spojim delove određene a ostalo da izbacim! Sve to radim programom Bandicut, povoljno! Jedno isecanje ili spajanje košta 500 din! Uplatu vršite preko paypal ili preko žiroračuna.

Vlado Magjarević (Mađarević): KAZALIŠNE STUDIJE I - Krleža, Giraudoux, Salacrou, Flaubert-Strozzi, Izdanje autora Zagreb 1953, str. 97. Očuvanost 3. MAĐAREVIĆ, Vlado (Magjarević, Vladimir), književni i kazališni kritičar, publicist (Osijek, 13. III. 1911 — Zagreb, 22. V. 1993). Gimnaziju polazio u Osijeku i Karlovcu, maturirao kao privatist u Zagrebu 1938. Studirao pravo u Zagrebu 1938–40. i na Sorbonni, u Parizu polazio i Visoku novinarsku školu te Visoku školu društvenih znanosti; na Filozofskom fakultetu u Zagrebu apsolvirao južnoslavenske jezike i književnosti 1956. Od 1933. član SKOJ-a, od 1939. KPJ, iz koje je isključen 1940. Zbog političkoga djelovanja uhićivan, 1940. zatvoren u Lepoglavi, 1941. u Kerestincu i 1949. na Golom otoku. Od 1942. činovnik u Osijeku, od 1943. suradnik partizanskoga pokreta, na poč. 1945. priključio se partizanima. Bio urednik kulturne rubrike u Glasu Slavonije u Osijeku 1945. i u Narodnom listu u Zagrebu 1945–49, urednik dopisništva Politike 1945–47, sekretar Komiteta za kulturu i umjetnost NRH 1947, tehnički urednik i redaktor u MH 1950–60. te dramaturg i urednik kulturne i književne redakcije Radio-Zagreba 1961–67; zbog bolesti umirovljen 1966. U književnosti javio se pjesmom Smiješak proljeća (Mladost, 1930, 3). U zbirci Ogledalo vremena (1936) objavio ciklus pjesama Nalaženje smisla, koji u uspjelijim ostvarajima s humorom oslikava urbanu svakidašnjicu. Aktivizam u književnosti, za koji se zauzimao od 1931. kao suosnivač Književne akcije, promicao kao urednik 1933. mjesečnika Književni krug i suurednik almanaha Periferija (ondje objavio programatski članak Književnost i društvo o borbi protiv umjetničkoga primitivizma i malograđanštine), odgovorni urednik Književne kovačnice 1934 (zabranjeno nakon prvoga broja), izdavač i urednik Glasa omladine 1935–37. te urednik Novoga studenta 1939–40. Plodan kritičar, osvrtima, studijama, polemikama, memoarskim i dokumentarnim prinosima ostvario je znatan publicistički opus.

ORION ART BEOGRAD - 2011 - 75 STRANA, MEK POVEZ. Neokonceptualna umetnost se javlja sa mesta borderlajna. Borderlajn je na granici besmisla i raspadanja, ustrašen i užasnut, gde nema objekata, i koji mora odbaciti sebe kao abjektnog da bi krenuo na mučni uspon ka stanju subjektnosti u nekom poretku. Dok Julija Kristeva postavlja pitanje šta raditi sa tim abjektnim, jer se ono može skrenuti prema libidu, da bi se od njega načinio predmet želje, ili prema simboličkom, da bi se pretvorilo u znak ljubavi, mržnje, zanosa ili prokletstva, Hal Foster pravi lom unutar datog simboličkog poretka, eksponira ga u krizi, i otvara nove mogućnosti u savremenoj umetnosti.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Dimenzije: 30x20cm, tehnika kolaž Igumanija Efimija, rodjena kao Jasna Topolski 1965. u Beogradu je po obrazovanju akademski slikar. 1991. godine otišla je u manastir Gradac. Tamo je kao igumanija provela skoro 20 godina i napravila je svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Nakon svog 50. rođendana otišla je u Francusku, u Manastir Uspenija Presvete Bogorodice. Nekadašnji motel pretvoren je u manastir. Uradio je to jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se. Tu živi kao jedina monahinja. Oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu. Radila je ikonostas između ostalog u manastiru Mileševa.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine naslov: Krokodili dimenzije: 20x15cm tehnika: kolaž Igumanija Efimija, rodjena kao Jasna Topolski 1965. u Beogradu je po obrazovanju akademski slikar. 1991. godine otišla je u manastir Gradac. Tamo je kao igumanija provela skoro 20 godina i napravila je svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Nakon svog 50. rođendana otišla je u Francusku, u Manastir Uspenija Presvete Bogorodice. Nekadašnji motel pretvoren je u manastir. Uradio je to jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se. Tu živi kao jedina monahinja. Oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu. Radila je ikonostas između ostalog u manastiru Mileševa.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine naslov: Krokodili dimenzije: 20x15cm tehnika: kolaž Igumanija Efimija, rodjena kao Jasna Topolski 1965. u Beogradu je po obrazovanju akademski slikar. 1991. godine otišla je u manastir Gradac. Tamo je kao igumanija provela skoro 20 godina i napravila je svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Nakon svog 50. rođendana otišla je u Francusku, u Manastir Uspenija Presvete Bogorodice. Nekadašnji motel pretvoren je u manastir. Uradio je to jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se. Tu živi kao jedina monahinja. Oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu. Radila je ikonostas između ostalog u manastiru Mileševa.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Zdravo! Ja sam Anita, kroz kurs ćemo se voditi knjigom Fotografija Vladimira Tatarevića i konsultacijama Vaših fotografija.. (kako da ih unapredite, šta da radite bolje..) (Knjiga Vam nije potrebna, potreban je samo foto aparat i želja za rad!) (Ukoliko nemate odmah foto aparat i to je u redu, bavićemo se teorijom dok ga ne nabavite.) Časovi su online - 60min - 1500din. Ukoliko su uživo onda je veća cena. (Mogu se realizovati ako je vreme napolju adekvatno). Ukoliko kod mene idete i na časove engleskog, dobijate popust na oba. Javite mi se i zakažite svoj prvi čas!

SVETLANA BOJKOVIĆ Ksenija Šukuljević Marković Str 448 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Ovo izdanje posvećeno je popularnoj dramskoj umetnici kao 21. laureatu „Dobričinog prstena“, najprestižnije glumačke nagrade koja joj je, u ovom istom pozorištu, uručena prošle godine. U obrazloženju žirija, kojim je predsedavao Mihailo Janketić, između ostalog je navedeno da je Svetlana Bojković „mnogostruko obdarena ličnost kojoj ne nedostaje nijedna dimenzija koja bi je omela da bude to što jeste; glumica prve vrste, od onih vanrednih i posebnih“. Svetlana „Ceca“ Bojković (Zemun, 14. decembar 1947) je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica. Bojkovićeva je diplomirala na Akademiji za pozorište, film, radio, i televiziju u Beogradu 1970. godine. Ostvarila je veliki broj uloga u pozorištu, kao i na filmu i na televiziji, od kojih treba istaći sledeće : „Pas koji je voleo vozove“ (1977), „Neka druga žena“ (1981), „Halo taksi“ (1983), „Bolji život“ (TV serija) (1987–1991), „Smrt gospođe ministarke“ (TV) (1991), „Srećni ljudi“ (TV serija) (1993–1996), „Porodično blago“ (TV serija) (1998–2001). Karijeru je započela 1967. godine, filmom Jednog dana moj Jamele, da bi deset godina kasnije ostvarila svoj najveći uspeh na filmu, zahvaljujući ulozi Mike u socijalnoj drami Pas koji je voleo vozove. Ceca je devedesetih svakako bila najveća domaća televizijska zvezda zahvaljujući ulogama u izuzetno popularnim TV serijama Siniše Pavića: najpre kao Emilija Popadić u Boljem životu, zatim kao sestra Antonija u Srećnim ljudima, i na kraju kao Valerija Gavrilović u Porodičnom blagu. Uloga glavne medicinske sestre Antonije smatra se remek-delom domaćeg glumišta. Iz braka sa glumcem Milošem Žutićem za koga se udala 1968. godine, ima kćerku, takođe glumicu Katarinu Žutić (1972). Bojkovićeva se 2011. godine udala po treći put, za diplomatu Slavka Kruljevića, ambasadora Republike Srbije u Finskoj. Naredne godine se preselila u Helsinki, i na kratko prekinula svoju karijeru...

Miloš Paramentić: BOJA MRAKA, Formark Beograd 1995, str. 120. Film; Filmske kritike. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Ugledni filmski poslenik i publicista Miloš Paramentić preminuo je 26. aprila 2019. u Beogradu. Veliki zaljubljenik u sedmu umetnost celu svoju karijeru posvetio je filmu i televiziji. Rođen je 1954. godine u Valjevu, gde je završio znamenitu Valjevsku gimnaziju. Diplomirao je 1976. etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je kasnije pohađao postdiplomske studije moderne umetnosti – filma kod velikana prof. Lazara Trifunovića. Miloš Paramentić je bio urednik Beograd filma, zatim i generalni direktor tog nekada najvećeg prikazivačkog preduzeća u našoj zemlji. U dva navrata bio je odgovorni urednik u TV Beograd (Komercijalni program i Redakcija filmskog i stranog igranog programa). Zatim je tokom devet godina bio direktor Direkcije Festa i vodio naš najpopularniji međunarodni festival Fest, kao i Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma i festival domaćih ostvarenja Sofest u Sopotu. Paramentić je objavio pet knjiga. Među njima su one filmsko-publicističkog karaktera: „Boja mraka”, „15 godina Boje mraka – Autori i glumci govore, Srpski igrani film od 1988. do 2003.”, „Deset godina Direkcije Festa”. Bio je jedan od koautora značajnog izdanja SANU i Jugoslovenske kinoteke „100 godina filma u Srbiji”. Objavio je više od 200 stručnih članaka o filmu (analiza, feljtona, kritika, razgovora, izveštaja) u časopisima i listovima NIN, Oko, Sineast, Filmograf, Večernje novosti, Blic, na Radio Beogradu… Godine 2012. objavio je i „Tri knjige u jednoj”, koju čine moderan roman u 20 priča „Rastanci i susreti”, scenario za igrani biografski film o lirici i životu Desanke Maksimović pod naslovom „Tražim pomilovanje” i autobiografija „Bilo, jednom”. U njegovom opusu su i dva televizijska projekta – „Bisko”, sa kratkim reklamno-filmskim emisijama (1986-87 ) i dokumentarno-igrana tv-serija, u 18 jednosatnih epizoda, „Boja mraka – Srpski igrani film od 1988. do 2003.”. Bio je producent dva domaća igrana filma – „Poslednji krug u Monci i „Mala”.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine naslov: Jadan ja tehnika: kolaž dimenzije: 20x15cm Igumanija Efimija, rodjena kao Jasna Topolski 1965. u Beogradu je po obrazovanju akademski slikar. 1991. godine otišla je u manastir Gradac. Tamo je kao igumanija provela skoro 20 godina i napravila je svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Nakon svog 50. rođendana otišla je u Francusku, u Manastir Uspenija Presvete Bogorodice. Nekadašnji motel pretvoren je u manastir. Uradio je to jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se. Tu živi kao jedina monahinja. Oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu. Radila je ikonostas između ostalog u manastiru Mileševa.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine nalov: Ja letim tehnika: kolaž dimenzije: 30x20cm Igumanija Efimija, rodjena kao Jasna Topolski 1965. u Beogradu je po obrazovanju akademski slikar. 1991. godine otišla je u manastir Gradac. Tamo je kao igumanija provela skoro 20 godina i napravila je svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Nakon svog 50. rođendana otišla je u Francusku, u Manastir Uspenija Presvete Bogorodice. Nekadašnji motel pretvoren je u manastir. Uradio je to jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se. Tu živi kao jedina monahinja. Oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu. Radila je ikonostas između ostalog u manastiru Mileševa.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Vuka Dukić Dis Godina nastanka:1967 Dimenzija sa ramom: 128x92cm Dimenzija bez rama: 114x 78cm Tehnika: Ulje na platnu Vrhunska srpska slikarka. Bila je udata za direktora pozorišta u Rusiji gde je živela do 1917., kada se zbog oktobarske revolucije vraća u Srbiju u Beograd. Tu je slikala i radila do smrti. Jedine podatke o slikarki je Imao novinar Miloš Vasić koji je imao nekoliko njenih slika. Vuka je bila bliska prijateljica sa majkom Miloša Vasića koja je imala krojački salon u Kosovskoj ulici u Beogradu. Na žalost odlskom G-dina Vasića otišli su i bilo kakvi podatci o slikarki. Šifra:208

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine naslov: Evo bolja fotka dimenzije: 30x20cm tehnika: kolaž Igumanija Efimija, rodjena kao Jasna Topolski 1965. u Beogradu je po obrazovanju akademski slikar. 1991. godine otišla je u manastir Gradac. Tamo je kao igumanija provela skoro 20 godina i napravila je svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Nakon svog 50. rođendana otišla je u Francusku, u Manastir Uspenija Presvete Bogorodice. Nekadašnji motel pretvoren je u manastir. Uradio je to jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se. Tu živi kao jedina monahinja. Oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu. Radila je ikonostas između ostalog u manastiru Mileševa.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Krinka Belić- (Vrnjačka Banja 1921 – Beograd, 2000) Tehnika: Gvaš na papiru Motiv: Sen Trope Dimenzija sa ramom:54x69,5cm Dimenzija bez rama: 46,5x61,5cm Godina nastanka: Oko 1977. Šifra:837 Krinka Belić je rodjena u Vrnjačkoj Banji. Pohadjala je Školu za primenjenu umetnost, u klasi profesora Svetislava Lukića, a podučavali su je Zora Petrović, Milo Milunović i Jovan Bijelić. Posle rata udala se za slikara Božu Ilića sa kojim je provela 15 godina. Od 1960. živela je i radila u Parizu. Borba za opstanak, primorala ju je da crta portrete na Monmartru, ali je celog svog života u potpunosti bila predana slikarstvu. Kritičar Žan Katlen je zapazio 1970. da Belić u svojim delima otkriva i objedinjuje svoje srpsko sa grčko-vizantijskim nasleđem. Izlagala je u Beogradu, Parizu, Tulonu, Minhenu. Bila je član ULUSa

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Unikatne ikone po narudžbi Izrađujem ikone sa pažnjom i ljubavlju, pružajući svakoj ikoni posebnu pažnju. Sve ikone su izrađene metodom kaširanja, što garantuje kvalitet i trajnost. Cenovnik: - Ikone sa zlatotiskom: - 30x40cm: 1199 din - 22x32cm: 999 din - 10,5x14cm: 699 din Moguće su samo sledeći svetitelji sa zlatotiskom: Sv. Bogorodica Trojeručica Sv. Bogorodica Sv. Petka Sv. Jovan Sv. Nikola Sv. Djordje-Djurdjevdan Gospod-Isus Hrist Sv. Mihajlo ___________________________ - Obične ikone: - 21x30cm: 500 din - 30x42cm: 900 din (izbegavam da radim ove dimenzije) Moguće su sve ikone za koje mogu da pronađem sliku. Napomena: Plaćanje je avansno. Za izradu ikona potrebno je malo duže vreme, ali svakako ću vas obavestiti čim pošaljem paket. Dostava: Pakete šaljemo postexpresom, a moguće je slanje kao cc paket radi manje poštarine. Vaše želje i potrebe su mi prioritet. Kontaktirajte me kako bismo zajedno stvorili ikonu koja će odisati duhovnošću i lepotom.

NOVO! ! ! HANDMADE Idealan i originalan poklon, ručno pleteni privezak za goste na venčanju koji će sve goste podsećati na najlepši dan u životu mladenaca ili krštenju, punoletstvu, devojačko-momačkoj večeri i raznim drugim proslavama. . . Makrame tehnikom pletenja su urađeni privesci od čistog pamuka koji se češlja, izbor boje birate sami, kao i oblik figure koja će biti ispletena (ovde na slikama je: andjeo, srce i dva spojena cveta), veličine 5x16cm. Postavljeni su na tvdom hamer-papiru, sami birate tekst koji će biti ispisan kao i sliku koja se štampa kao detalj (u ovom slučaju palma), upakovani u čvrst celofan, veličina poklona je 10x20cm. Cena bez štampe slike i teksta, je 120 dinara. Primam razne predloge i ideje, radim veći broj komada, sve po dogovoru. Postoji mogućnost: - slanje putem kurisrske službe post express i plaćanje pouzećem. - uplatom na moj tekući račun i slanje CC pošiljke, pri preuzimanu se plaća cena ptt usluge, - lično preuzimanje u centru Beograda ili u Mladenovcu, po dogovoru.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine NOVO! ! ! HANDMADE Idealan i originalan poklon, ručno pleteni privezak za goste na venčanju koji će sve goste podsećati na najlepši dan u životu mladenaca ili krštenju, punoletstvu, devojačko-momačkoj večeri i raznim drugim proslavama. . . Makrame tehnikom pletenja su urađeni privesci od čistog pamuka koji se češlja, izbor boje birate sami, kao i oblik figure koja će biti ispletena (ovde na slikama je: andjeo, srce i dva spojena cveta), veličine 5x16cm. Postavljeni su na tvdom hamer-papiru, sami birate tekst koji će biti ispisan kao i sliku koja se štampa kao detalj (u ovom slučaju palma), upakovani u čvrst celofan, veličina poklona je 10x20cm. Cena bez štampe slike i teksta, je 120 dinara. Primam razne predloge i ideje, radim veći broj komada, sve po dogovoru. Postoji mogućnost: - slanje putem kurisrske službe post express i plaćanje pouzećem. - uplatom na moj tekući račun i slanje CC pošiljke, pri preuzimanu se plaća cena ptt usluge, - lično preuzimanje u centru Beograda ili u Mladenovcu, po dogovoru.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Boža Ilić (Žitni Potok, 17. april 1919 — Leskovac, 15. jul 1993) je bio srpski slikar socijalističkog realizma. Tehnika: Pastel Godina nastanka: 1974 Signatura: Potpisana dole levo Stručno mišljenje: Da Dimenzija bez rama:30x27,5cm Dimenzija sa ramom: 40x37,5cm Šifra:897 Rođen je u selu Žitni Potok kod Prokuplja. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u klasi slikara i pedagoga Mila Milunovića. U detinjstvu je potpuno ostao bez sluha. Član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) postaje 1947. i od tada redovno izlaže. Likovni kritičari su ga još 1947. proglasili vodećim predstavnikom socijalističkog realizma. Njegovo delo obuhvata monumentalne figuralne kompozicije, enterijere, portrete, mrtve prirode i pejzaže. Radio je uglavnom tehnikom ulja. Celokupno Ilićevo stvaralaštvo podeljeno je na dva perioda. Prvi do 1950. u kome je nastalo nekoliko monumentalnih kompozicija koje su snažno obojene romantičarski nadahnućem, da svedoče o davnim vremenima velikih nadanja i ponesenosti, viđenih slikarskom paletom ovog umetnika. Drugi period obuhvata period od 1950. do kraja života. Pedesetih godina socrealizam postaje prevaziđen i Boža Ilić sve više biva potiskivan i zaboravljan. Više od dvadeset godina primao je socijalnu pomoć i slikao mala platna iako je bio oprobani uspešni slikar sa velikim kompozicijama. Neke od njegovih poznatih slika su „ Sondiranje terena na Novom Beogradu“ iz 1948. dimenzija 240 x 440cm kao i „ Omladina gradi prugu“ . Kada se posle socijalističkog realizma opredeljuje za rešavanje složenije likovne problematike poznato delo mu je „ Seoska porodica“ . U Beogradu je samostalno izlagao 1953, 1955, 1958. i na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (XXV bijenale u Veneciji 1950). Zanimljivo je istaći da je Boža Ilić u rodnom selu, o svom trošku 1975. sazidao česmu i ukrasio je velikim mozaikom dimenzija pet i po sa dva metra. Na tom mozaiku je predstavljena Sloboda, žena u kočijama koja iz ruke pušta golubove. Ovaj mozaik je uradio motivisan primedbama njegovih kritičara da je staromodnog umetničkog izraza. Postavljanje mozaika na zid spomen česme u Žitnom potoku nije ostvareno. U okolnostima partijskog jednoumlja, nije imao sreće: lokalna organizacija bivših partizana zahtevala je da se mozaik ukloni jer njima, rekli su, „ sloboda nije došla na točkovima“ , nego su je „ krvlju izvojevali“ . Imao je veliki broj izložbi, jedna od njih bila je 16.9 - 1.10. 1982. u Galeriji savremene umetnosti u Nišu. 1994. je održana u Narodnom muzeju u Beogradu retrospektivna izložba in memoriam. Njemu u čast umetnička galerija u Prokuplju nosi naziv „ Boža Ilić“ i tu se svake godine održava likovna kolonija pod istim imenom. Osim toga ustanovljena je i slikarska nagrada „ Boža Ilić“ koju dodeljuje Muzej Toplice u Prokuplju. Na brdu Hisar u Prokuplju 1999. otkrivene se biste Bože Ilića i Rada Drainca. Njegova slika „ Boj na Čegru” dimenzija 6,5 sa 3,5 metra nalazi se u velikoj sali Višeg suda u Nišu.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Boža Ilić (Žitni Potok, 17. april 1919 — Leskovac, 15. jul 1993) je bio srpski slikar socijalističkog realizma. Tehnika: Pastel Godina nastanka: 1974 Signatura: Potpisana dole levo Stručno mišljenje: Da Dimenzija bez rama:17x13cm Dimenzija sa ramom: 37x33cm Šifra:896 Rođen je u selu Žitni Potok kod Prokuplja. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u klasi slikara i pedagoga Mila Milunovića. U detinjstvu je potpuno ostao bez sluha. Član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) postaje 1947. i od tada redovno izlaže. Likovni kritičari su ga još 1947. proglasili vodećim predstavnikom socijalističkog realizma. Njegovo delo obuhvata monumentalne figuralne kompozicije, enterijere, portrete, mrtve prirode i pejzaže. Radio je uglavnom tehnikom ulja. Celokupno Ilićevo stvaralaštvo podeljeno je na dva perioda. Prvi do 1950. u kome je nastalo nekoliko monumentalnih kompozicija koje su snažno obojene romantičarski nadahnućem, da svedoče o davnim vremenima velikih nadanja i ponesenosti, viđenih slikarskom paletom ovog umetnika. Drugi period obuhvata period od 1950. do kraja života. Pedesetih godina socrealizam postaje prevaziđen i Boža Ilić sve više biva potiskivan i zaboravljan. Više od dvadeset godina primao je socijalnu pomoć i slikao mala platna iako je bio oprobani uspešni slikar sa velikim kompozicijama. Neke od njegovih poznatih slika su „ Sondiranje terena na Novom Beogradu“ iz 1948. dimenzija 240 x 440cm kao i „ Omladina gradi prugu“ . Kada se posle socijalističkog realizma opredeljuje za rešavanje složenije likovne problematike poznato delo mu je „ Seoska porodica“ . U Beogradu je samostalno izlagao 1953, 1955, 1958. i na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (XXV bijenale u Veneciji 1950). Zanimljivo je istaći da je Boža Ilić u rodnom selu, o svom trošku 1975. sazidao česmu i ukrasio je velikim mozaikom dimenzija pet i po sa dva metra. Na tom mozaiku je predstavljena Sloboda, žena u kočijama koja iz ruke pušta golubove. Ovaj mozaik je uradio motivisan primedbama njegovih kritičara da je staromodnog umetničkog izraza. Postavljanje mozaika na zid spomen česme u Žitnom potoku nije ostvareno. U okolnostima partijskog jednoumlja, nije imao sreće: lokalna organizacija bivših partizana zahtevala je da se mozaik ukloni jer njima, rekli su, „ sloboda nije došla na točkovima“ , nego su je „ krvlju izvojevali“ . Imao je veliki broj izložbi, jedna od njih bila je 16.9 - 1.10. 1982. u Galeriji savremene umetnosti u Nišu. 1994. je održana u Narodnom muzeju u Beogradu retrospektivna izložba in memoriam. Njemu u čast umetnička galerija u Prokuplju nosi naziv „ Boža Ilić“ i tu se svake godine održava likovna kolonija pod istim imenom. Osim toga ustanovljena je i slikarska nagrada „ Boža Ilić“ koju dodeljuje Muzej Toplice u Prokuplju. Na brdu Hisar u Prokuplju 1999. otkrivene se biste Bože Ilića i Rada Drainca. Njegova slika „ Boj na Čegru” dimenzija 6,5 sa 3,5 metra nalazi se u velikoj sali Višeg suda u Nišu.

RADMILA GRAOVAC - reprodukcije Izdanje: oktobara, 1985. POVODOM IZLOŽBE U DOMU JUGOSLOVENSE NARODNE ARMIJE U BEOGRADU Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Radmila Graovac (Vučitrn, 6. jun 1920 — Beograd, 16. januar 2011) bila je srpska vajarka. Rođena je kao Radmila Ris. Ona je živela u Novom Sadu od 1932. godine gde je i maturirala. Studirala je hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu ali njene studije prekida početak Drugog svetskog rata. Diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1949. godine kod profesora Sretena Stojanovića, Tome Rosandića i Ilije Kolarovića. Po završetku osnovnih studija 1953. Graovčeva se vratila u Novi Sad gde je radila kao profesor vajarstva i keramike na Višoj pedagoškoj školi, do 1976. Tokom 1956. godine usavršavala se u Pragu. Izlagale je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.Retrospektivnu izložbu imala je 1985. godine u Domu Jugoslovenske narodne armije u Beogradu. Bila je članica Udruženja likovnih umetnika Srbije. Dodeljena joj je nagrade Umetničke kolonije u Ečki 1962. i Zlatnog dleta 1965. godine. Autor je dvadesetak spomenika širom Srbije, predominatno bisti u bronzi. Kreatorka je medalje nagrade „Paja Jovanović”. Njeno omiljeno sredstvo za pravljenje skulptura bila je glina. Kasnije se okreće upotrebi teraokote. Legat Radmile i Nikole Graovac nalazi se u Galeriji Matice srpske i bio je izložen tokom 2021.

Milosav Mićo Ristanović : Mića Ristanović sa svojim ansamblom Serbian Dance Folk Music - Najlepša kola za slušanje i igranje / Notni zapisi Književni klub Sirin Beograd 2017, str. 94., ilustrovano, 25 cm. Pogovor Milutin J. Todorović str. 93- 94 Ovo je samo knjiga sa notnim zapisima bez CD. Očuvanost 4. Malo je majstora na violini kao što je Milosav Mićo Ristanović - umetnik u sviranju, umetnik u izradi muzičkih instrumenata. Svoju umetničku radionicu nikad nije skrasio na jedno mesto, a stalno ima posla. - Rođen sam u Gornjoj Gorevenici kod Čačka, tačnije iznad Čačka, jer ona Donja je kod Mrčajevaca. U mojoj porodici su svirali, neki harmoniku, neki klanet, posebnu vrstu klarineta. U mojoj porodici bilo je i zanatlija: jedan stric kovač, drugi stolar, treći opančar. Kao dete sam im pomagao u poslu, još kad se varilo bez švajsaparata. Pravili smo ćumur od šljivovog drveta i smrvljenog belog kamena koji je bukvalno topio gvožde - priča Mića Ristanović. - Kod jednog zanatlije, kolarice, upoznah neke Cigane koji skupljaju `sekundarne sirovine`. Jedan od njih je imao izdrndanu violinu koja mi se mnogo svidela. Moj otac je obavio razmenu, i tako sam dobio prvu violinu. Malo sam je doveo u red, i na osnovu nje počeo da pravim novu. Imao sam 12 godina kad sam počeo da gradim prvu violinu, u četrnaestoj sam je završio. Mićina umetnička svestranost proključala je u više pravaca: pravio je razne predmete i figure od drveta, pisao pesmice, sviruckao po narodnim veseljima. - Počeo sam da sviram na sluh i odlazio kod komšije kolarice i njegovog ansambla. Vodili su me kao atrakciju po svadbama i igrankama, služio sam kao jelka za kićenje. Muzičari me popnu na stolicu, ja u sredini, a kolo svuda naokolo. Neke malo slobodnije devojčice dođu i sednu na tu stolicu, baš između mojih nogu. Svirajući violinu počeh i da se zaljubljujem, i to odmah pa čulom dodira. Družeći se sa muzikantima, naleteo je na zbirku Krnjevčevih kola sa notnim zapisima. Bio je to početak Mićinog muzičkog opismenjavanja. - Zakucam u Muzičku školu u Čačku. Nastavnici su se začudili kad sam im pokazao violinu koju sam sam napravio. Pozvali su novinare i pojavio se prvi članak o meni: `Dečak sa svojom violinom`. Tad sam dobio i prave savete, da učim i muziku i graditeljstvo uporedo. - Ubrzo mi se i sudbina osmehnula. Svirajući na sestrinoj svadbi, oduševio sam zetovog brata Božu Milovanovića. Odmah me pozvao u svoj Zagreb i odveo kod Gradskog sekretara za kulturu gospodina Donadinija. Gospodin me odveo kod nekih majstora za violine da me nauče zanatu. Odveo me i u `Poduzeće Glazbalo` i posle nedelju dana dobijem posao. - U tom čuvenom preduzeću za izradu muzičkih instrumenata položio sam majstorski ispit i dobio zvanje graditelja gudačkih i trzačkih instrumenata. Ostao sam sedam godina u tom preduzeću. Toliku su me voleli u Zagrebu, da sam morao da izmislim da su mi roditelji bolesni kako bih se vratio u Srbiju i zaposlio u preduzeću `Skala`. Početkom sedmdesetih u Beogradu upoznaje Miju Krnjevca, Miodraga Jašarevića, Dragana Aleksandrića, Tomicu Miljića, Antuša Gabrića, i sa njihovim ansamblima učesetvuje na koncertima i na snimanjima gramofonskih ploča. Pre pola veka snimio je Mićo i dve gramofonske ploče sa svojim autorskim kolima: `Moravski zaplet`, `Čačanski vez`, `Ciganska zavrzlama`, `Mićino čergarsko kolo`, `Mićina Carevka`, `Ćaletovo`, `Veljkovo`, `Momački poskok`. - Komponovao sam kola i za merak i za igru, trudeći se da svako kolo bude jedna priča na violini. Najveći kompliment mi je kada kolege muzičari prepoznaju moje kolo na radiju. Primera radi, zamišljao sam kako Cigani lutaju svojim čergama. Kad se nađu pored reke, tu se usidre, rašire šatre, založe vatre, a Ciganka ode da gata i skuplja jaja i koke po selu. Kad se dobro najedu kreće igra. Taj ambijent sam zamislio i pretočio u `Mićino čergarsko kolo`. U sviračkoj karijeri oduševio je i šefove Narodnog orkestra. U Mićinu umetničku radionicu dolaze i klasičari, simfoničari, džezeri. - Kad je šef Narodnog orkestra Miodrag Jašarević (naš bata Rade) čuo moja kola, pozvao me je da budem stalno zaposlen u Radio Beogradu, da se javim na audiciju. Posle nekoliko dana bata Rade je nastardao u saobraćajnoj nesreći, a ja više nikad nisam imao želju da uđem u Narodni orkestar. - Pravio sam i oporavljao mnoge instrumente: kontrabas, violončelo, violu, violinu, tambure, buzuki, balalajke, sve što ima žicu. Ne samo da sam pravio i popravljao instrumente, ja sam pravio i alate kojima pravim instrumente.

Izdavač:AUTORSKO IZDANJE Broj strana:111 Pismo:LATINICA Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1996 Očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Tipovi lutaka Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni....

Knjiga enigmatičnog naziva Odložba nije izložena rađena je kao istorijsko-umetnička studija o radu Likovne galerije Kulturnog centra Beograda kao reprezentativnog izlagačkog prostora tokom 55 godina delovanja u likovnoj kulturi grada i šireg prostora nekadašnje zemlje, od osnivanja početkom 60-ih do sredine druge decenije novog milenijuma. U tekstovima u formi prikaza, analitičkih studija, recenzija i intervjua kritičara i kustosa predstavljena je programska politika Galerije koja se menjala etapno, sa razvojem institucije u društveno-političkom okruženju, izlagačkim koncepcijama koje su se formirale prema kretanjima na savremenoj likovnoj i vizuelnoj sceni kod nas i u svetu, kustoskim praksama u skladu sa razvojem novih medija i tehnologija, i participativnim procesima komunikacije sa publikom. Sadržaj knjige ima više tematskih celina. Dominantno mesto pripada tekstovima i prilozima koji se bave elaboracijom pojedinih izlagačkih faza koje su obeležile decenije rada Galerije tokom njenog dugog trajanja a koje potpisuju profesonalci različitih generacija, naši renomirani kritičari savremene vizuelne umetnosti, kao što su Jerko Denegriji, Jovan Despotović, Radonja Leposavić, Nela Tonković, Bojan Kovačević, i kustosi, nekadašnji i sadašnji, od dr Stanislava Živkovića, Srete Bošnjaka, Aleksandre Estele Bjelice Mladenović i Gordane Dobrić. Dragocen prilog autorskim i studijskim tekstovima predstavlja i hrestomatija odabranih eseja, recenzija i predgovora preuzetih iz kataloga izložbi, čiji pisci su naši i strani renomirani istoričari umetnosti, teoretičari i sami umetnici, kojima se akcentuju oni inovativni i tradicionalni projekti, manifestacije i događaji koji su obeležili programski identitet i poziciju Likovne galerije u muzejsko-galerijskoj mreži institucija savremene umetnosti u prestonici i okruženju. Poseban segment monografije, takođe, čini hronologija programa koji se dešava u periodu 1961-2015, sa spiskom od oko 2500 samostalnih, tematskih, autorskih, revijalnih izložbi. Programi evidentirani na godišnjem nivou sadrže sve relevantne podatke koji se odnose na ime izlagača i naziv izložbe, medij izlaganja, termin održavanja, autore teksta i prevoda, tehničku podršku, štampu, itd. Vizuelni segment knjige čine crno-bele fotografije umetničkih dela, postavki, kataloga izložbi, pratećih programa i kreativnih radionica preuzetih iz galerijske dokumentacije, kao i kolor blok sa oko 30-tak reprodukcija slika, skulptura, izlagačkih ambijenata iz ličnih arhiva umetnika, dokumentacije galerije i dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Narodnog muzeja i Galerije reprodukcija u Beogradu. Monografija ima prateću naučnu aparaturu, obim je 450 strana. Grafički dizajn knjige je radila Isidora M. Nikolić, urednica izdanja je Gordana Dobrić. ✰Izdavač: Kulturni centar Beograda, 2019. ✰Povez: Broširan, 449 strana, tiraž 700 ✰Nepodvlačena, ima posvetu, bogato ilustrovana, težina 660 grama **

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914 — Beograd, 8. januar 2009) bila je srpska slikarka i akademik SANU. Tehnika: Ulje na lesonitu Dimenzija bez rama:55x38 Dimenzija sa ramom:50x47 Godina nastanka: oko 1984. Šifra:845 Rođena je kao kćerka Manojla Sokića (1887—1941), prvog vlasnika i glavnog urednika beogradskog lista „Pravda“ i njegove supruge Ruže, rođene Kuzmanović. Gimnaziju je pohađala u Beogradu, gde joj je profesor crtanja bila Zora Petrović, a kasnije upisuje i Kraljevsku umetničku školu. Slikanju su je učili profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Jovan Bijelić i Ivan Radović. Ljubica Sokić je radila i izlagala u Parizu u godinama od 1936. do 1939. Po povratku iz Pariza, prvi put je samostalno izlagala svoje radove februara 1939. u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. Godine 1968. postala je dopisni član SANU, a od 1978. bila je redovni član. Pored slikarstva, bavila se ilustracijom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove. Njeno slikarstvo se opisuje kao intimističko. U početku je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala. Bavila se crtanjem stripa. Preminula je 8. januara 2009. u Beogradu i sahranjena 13. januara na Novom groblju u Beogradu. Sačuvan je njen dnevnik iz 1940-1941 godine. Slikarska grupa „Desetoro“[uredi | uredi izvor] Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput. Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu. Nagrade Gran pri Prvog bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti (1989) - za tempere na platnu „Bez naziva“, Gornji Milanovac. Nagrada "Boža Ilić" (2006) - nagradu dodeljuje opština Prokuplje i Narodni muzej Toplice