redak katalog izložbe Arts and Olympic spirit grafike koje su Vorhol i Rozenkvist radili specijalno za olimpijadu u Sarajevu 1984. godine, za Olimpijsku mapu Arts and Olympic spirit, a koju je producirao Lazar Vujić Osim Vorhola i Rozenkvista, u izradi Olimpijske mape su učestvovali i sledeći svetski i domaći umetnici: Henri Mur, Si Tvombli, Mikelanđelo Pistoreto, Dejvid Hokni, Fridrih Hundertvaser, Đuzepe Santomas, Mimo Paladino, Pjero Doracio, Dževad Hozo, Jiri Kolar, Gabrijel Stupica, Gotfrid Helnvajn, Mišel Folon, Hauard Hočkin, Kju-Bajk Hvang, Emilio Greko, Frančesko Klemente, Jozo Hamaguči i Milton Glaser. Osim dva potpisana postera, svi ostali radovi su bile grafike u tehnici sito štampe i litografije. Za sarajevske ZOI 1984. godine odštampano je 50 primeraka Olimpijske mape za domaćina i 150 primeraka za izdavača. Trenutno je ova mapa, ili njeni delovi, rasuta po bivšoj Jugoslaviji. Projekat Arts and Olympic spirit je, kako je zamišljen na početku, kaže Lazar Vujić, u to doba vredeo oko milion dolara. `Ja sam to sve privatno finansirao. Imali smo mogućnost da dobijemo sufinansijera, ali je to propalo, ja sam ostao sam, pa smo na kraju sveli projekat na skromne mere. Svaki drugi mesec sam išao u Sarajevo na sastanke s Brankom Mikulićem. Bilo je tu i čestitih ljudi, naročito profesor dizajna Mladen Kolobarić, koji je spasio projekat od lokalnih umetničkih veličina koje su pokušale da ubede Mikulića da sam ja baraba i probisvet iz Jajca. Naravno da smo u Mapi morali da imamo i nekog lokalnog umetnika. Ali, ne možeš staviti Berbera među Mura, Vorhola, Rozenkvista i Tvombolija`, smatra Lazar Vujić. U katalogu kolekcije Muzeja ZOI piše da je novinsko-izdavačko preduzeće Svjetlost iz Sarajeva bilo saradnik na Olimpijskoj mapi. Lazar Vujić kaže da je morao da pristane na neke kompromise. Incident je izbio i zbog njegovog predloga Olimpijskom komitetu da `ulože još 150.000 dolara, pa da zarade mnogo više. Ne, oni su me pozvali i zapretili da kao privatnik ja ne mogu to da radim. A ja u Sarajevu nisam bio privatnik, nego u Milanu i u Beču. Na kraju sam morao da ubacim da je Svjetlost glavna. Ali, to nije sve: u junu 1983. godine, na najvećem svetskom art sajmu u Bazelu gde sam ja bio izlagač, premijerno sam izložio Olimpijsku mapu. To znači šest meseci pre Olimpijade, nema ljepše reklame, sve televizije su izveštavajući o sajmu besplatno reklamirale Sarajevo ‘84! Američka televizija ABC je napravila prilog o tome, `Sports Ilustejted` je napravio lepu reportažu i razgovor sa mnom, a njihov tiraž je 12 miliona primeraka. Na otvaranje sajma dolazi ekipa sa ambasadorom Jugoslavije na čelu, i vode princezu sarajevsku Planinku Mikulić, ćerku Branka Mikulića. Predstavljaju mi da je ona direktorka tog projekta. Ja padam u nesvest i kažem – to je zbilja too much. Ipak nisam hteo da pravim skandal pred svima, mi smo projekat završili i promovirali, televizije su snimale, ja sam ga izlagao po Italiji i Švajcarskoj. Počeo sam i da prodajem mape ne bih li povratio svoj novac što je bilo teško, s obzirom da je u to doba mapa bila oko 12.000 dolara. Danas, ako uopšte uspete da je dobijete, morali biste za nju da izdvojite 50-60.000 dolara. Samo Vorhol vredi oko 20.000 dolara. Bilo je još takvih neprijatnih situacija, jednom su mi zamalo otkazali ceo projekt zato što koristim logo olimpijade. Opet ih je Kolobarić ubedio da je to odlična reklama, jer koliko košta jedan minut na ABC-ju, a oni su je dobili besplatno. Da ne umeju da vide unapred, videlo se već na otvaranju olimpijskih igara: nikog nisu pozvali od umetnika. A Vorhol bi sigurno došao, i Rozenkvist, to su sve ljudi koji su voleli Jugoslaviju. Ali je trebalo platiti Vorholov put sa dva sekretara, i deluks apartman. Sve to košta, znam, ali je dobit mnogo veća zato što bi svetske televizije pratile Vorholov dolazak u Jugo

Knjiga je nova. ,,`Da mi zaključamo za svaki slučaj`, rekao je 24. marta 1999. u kabinetu broj 50 na Fakultetu dramskih umetnosti profesor Marko Babac. `Ako nas neko bude tražio, pravićemo se da nismo tu`, dodao je, osmehujući se šestorici studenata završne godine na katedri montaže. Nekako, ni profesoru Babcu, ni nama šestorici nije bilo nimalo neobično što to jutro nisu došle naše dve koleginice iz generacije. Prethodne noći NATO je objavio da je odobren vazdušni napad na Srbiju. Posle kratkog razgovora šta će se dalje dogoditi i šala (da pored zaključanih vrata ostane otvoren prozor ka krovnoj terasi radi rezervnog izlaza), uz poruke ohrabrenja, profesor Babac pustio nam je film kojeg se, danas, više niko od nas ne seća. Ostala je ta, gotovo dečija, zabrana ulaska nepozvanima u njegov kabinet. Zabrana je, nekako, obeležila kompletnu karijeru Marka Babca. Bio je jedan od osnivača čuvenog Kino kluba Beograd, kultnog, amaterskog umetničkog udruženja u kojem su se učili Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Saša Petrović, koji će samo koju godinu kasnije postati reditelji evropskog renomea. Oni i mnogi drugi autori doživeće da im filmovi odlukom raznih komisija ne budu pušteni u distribuciju zbog `moralno-političke nepodobnosti`. To se u filmskom žargonu zvalo `bunkerisanje`, a mnogo godina kasnije Radoslav Zelenović daće ovoj pojavi precizan naziv `Zabranjeni bez zabrane`. Omnibus film Kapi, vode, ratnici čije su tri priče režirali Vojislav Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović i Marko Babac doživeo je tu sudbinu 1962. pošto je posle jedinog javnog prikazivanja na festivalu u Puli bio nagrađen za najbolju režiju. Već sledeće, 1963. godine, ista grupa autora je sa svojim, takođe omnibusom, filmom Grad ušla u istoriju kinematografije SFRJ jer je to bio (i ostao) jedini film koji je sudskom odlukom zabranjen za javno prikazivanje i distribuciju. Dve godine kasnije Babac je režirao dugometražni igrani filma Ko puca, otvoriće mu se, a 1966. počeo je da predaje montažu na Akademiji za pozorište i film, radio i televiziju. U svojoj karijeri režirao je preko 80 kratkih i TV filmova, montirao je 13 dugometražnih i preko 100 kratkih filmova. Osnovao je katedru montaže na Fakultetu dramskih umetnosti 1971. godine, kao i katedre na akademijama u Ljubljani, Sarajevu i Banjaluci. Tokom devedesetih bio je angažovan na nekoliko najzahtevnijih montažerskih poslova – rekonstruisao je najranije srpske i jugoslovenske filmove koji su u Jugoslovenskoj kinoteci čekali da se opozove zvaničan početak domaće kinematografije za koji je proglašen film Slavica iz 1947. godine. Tako je Marko Babac na osnovu sačuvanog materijala rekonstruisao Krunisanje kralja Petra, film Vilsona i Meteršoa iz 1904, film Rudareva sreća Josipa Novaka iz 1926, zatim S verom u Boga Miroslava Al. Popovića iz 1931. i mnoge druge. Čuveni francuski teoretičar filma Andre Bazen je 1956. godine napisao svoj značajni esej Zabranjena montaža u kojem je tvrdio da je prosečan gledalac već dovoljno obrazovan da će shvatiti da ako u sceni u kojoj lav juri čoveka stalno vidimo kadrove čoveka koji trči kako se smenjuju s kadrovima lava koji juri, moguće je da su čovek i lav snimljeni odvojeno, možda čak i na dva različita kontinenta. `Moramo da vidimo bar neki kadar u kojem su i čovek i lav zajedno`, govorio je Bazen. E, tu vrstu montaže profesor Marko Babac je dosledno primenjivao u svojim filmovima i dosledno predavao svojim studentima. Nije ni slutio da će samo sedam godina posle Bazenovog teksta njegov rad biti doslovno zabranjen. Tek je odlukom suda u Sarajevu 1990. ukinuta zabrana za film Grad koja je važila punih 27. godina. Osam sati pre NATO agresije na Srbiju, oko podneva, završio se film koji nam je profesor Babac pustio. Otključavši vrata, rukovao se ponaosob sa svakim od nas poželevši nam sreću i `pamet u glavu`, kao i želju da se što pre opet vidimo. Sva je sreća, svi smo ga, kad se sve završilo, ponovo videli (uključujući i dve odsutne koleginice). Tog dana, 24. marta 1999, bio je naš poslednji čas kod profesora Marka Babca.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Expert at the Card Table The Classic Treatise on Card Manipulation „Stručnjak za kartaškim stolom je najpoznatija, najpažljivije proučavana knjiga ikada objavljena o umetnosti manipulisanja kartama za stolovima za igre. — iz predgovora Martina Gardnera. Skoro jedan vek ova knjiga se smatrala neophodnom za postizanje najvišeg nivoa majstorstva karata. U njoj, S. V. Erdnase, vrhunski majstor manipulacije kartama, uči entuzijaste kartama kako da izvode zaslepljujuće trikove i zavese - od kojih su mnoge njegove sopstvene kreacije - koje su ga učinile slavnim. Prvi deo knjige bavi se izmišljotinama na kartama, ili, jednostavnije rečeno, varanjem na kartama. Korak po korak, gospodin Erdnase demonstrira sopstvene sisteme lažnog mešanja, lažnog premetanja i sečenja, dele odozdo, i takve uglađene poteze kao što je palming karata, „oderavanje ruke“ —... S. W. Erdnase je pseudonim koji koristi autor knjige The Expert at the Card Table, knjige koja detaljno opisuje spretnost ruku, varanje i igranje karata. I dalje se smatra ključnim štivom za svakog kartaškog mađioničara, knjiga (obično poznata samo kao Erdnase, Expert, EATCT ili ponekad Biblija) objavljena je od 1902. Erdnaseov pravi identitet jedna je od trajnih misterija magične zajednice. Identitet S. W. Erdnase je najvjerojatnije bio način da autor sakrije svoj pravi identitet kako ne bi bio uhićen, budući da su savezni zakoni u to vrijeme zabranjivali objavljivanje i distribuciju `opscenog` materijala.[potreban citat] Krajem 19. i početkom 20. stoljeća mnogi su suci knjige o metodama kockanja smatrali opscenima (vidi Comstockove zakone). S. W. Erdnase napisan unatrag je `E. S. Andrews`, što je navelo mnoge istražitelje da potraže osobe s imenom Andrews kao moguće kandidate. Milton Franklin Andrews Martin Gardner je predložio da je autor sitni prevarant po imenu Milton Franklin Andrews. Drugi zagovornik koji je istraživao ovu teoriju bio je Barton Whaley, u svojoj knjizi The Man Who Was Erdnase, koja sadrži intervjue očevidaca iz 1940-ih. Policija je tražila Andrewsa radi ispitivanja u vezi s istragom ubojstva. Kada je policija pronašla Andrewsa, on se ustrijelio nakon što je smrtno stradao u svoju družicu. Andrews je imao samo 33 godine, kao što je navedeno u Čovjeku koji je bio Erdnase. Drugi se protive tome da je Andrews Erdnase jer su poznati primjeri njegova pisanja znatno inferiorni u odnosu na iznimna djela Stručnjaka za kartaškim stolom. Bilo je novih dokaza od 2000. godine koji pobijaju pretpostavku da je Milton Franklin Andrews bio Erdnase. Očito je da je Andrews varao karte, ali to je što se tiče njegove veze. Drugi su povjesničari također pronašli druge ljude koji bi doista mogli biti S.W. Erdnase.[1] Wilbur Edgerton Sanders Neki [tko?] tvrde da je Erdnase vjerojatno bio dobro obrazovan, lokalno istaknut pojedinac, koji se skrivao iza pseudonima kako bi zaštitio svoj društveni položaj. Pokojni David Alexander, mađioničar i privatni detektiv, napravio je dosta posla kako bi pronašao boljeg i mogućijeg kandidata od Miltona Franklina Andrewsa, te je rekao da je Erdnase bio istaknuti rudarski inženjer po imenu Wilbur Edgerton Sanders; `S. W. Erdnase` je anagram od `W. E. Sanders`. Nakon Alexanderove smrti, drugi su istraživali Wilbura Edgertona Sandersa.[1] Magazin Genii posvetio je veliki dio svog izdanja iz rujna 2011. istraživanju Alexanderove teorije, pružajući značajne posredne dokaze koji povezuju Sandersa s Erdnaseom. Edward Gallaway Chris Wasshuber je identificirao tiskara i cirkuskog izvođača (govornik na vratima, Punch i Judy, magija) Edwarda Gallawaya kao izvanredno dobrog partnera za Erdnasea.[2] Edward Gallaway je u to vrijeme radio u tiskari Jamesa McKinneya u kojoj je knjiga tiskana. Kasnije je Gallaway objavio druge knjige na nevjerojatno sličan način (samostalno izdanje, registrirano autorsko pravo, kontakt adresa navedena kao mjesto rada, a cijena otisnuta na naslovnoj stranici). Forenzička lingvistička analiza koju je proveo dr. John Olsson potvrdila je da se stil pisanja Gallawaya i Erdnasea vrlo dobro slaže, a posebice mnogo bolje slaže od drugih mogućih kandidata poput Wilbura Edgertona Sandersa. Gallaway također odgovara fizičkom opisu koji je dao ilustrator M. D. Smith (identificiran i intervjuiran od strane Martina Gardnera 1947.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike.[5][6] Muzika kao fizička nauka Muzička nastava Muzičku građu čine zvukovi, a oni nastaju oscilovanjem nekog tela, koje tako postaje izvor zvuka. Zvučni talasi se prenose vazduhom u obliku krugova od izvora zvuka do našeg uva. Kad su oscilacije u zraku redovne, ono što se čuje je ton - dakle pravilan, jasan zvuk. Kad su pak oscilacije neredovne, čuje se samo šum ili buka - zvukovi uglavnom više-manje neugodne ljudskom uvu (iako se i oni koriste u muzici).[7] Jedan izvor oscilacija može izazvati iste oscilacije i u drugim predmetima, ali njihove oscilacije moraju biti u skladu s oscilacijama izvora. To se zove rezonancija. Tako zvuk ljudskog glasa ne proizvode samo glasne žice nego i rezonantna oscilovanja u šupljini lubanje. Slično i zvučna kutija nekog muzičkog instrumenta osciluje rezonantno s početnim kretanjem koje je izvođač dao instrumentu. Na primer, violinska kutija rezonuje na oscilacije žice violine i pojačava ton. Frekvencija oscilovanja (broj oscilacija u sekundi) određuje visinu zvuka. Što je više oscilacija u sekundi, viši je i ton. Ljudsko uvo je izvanredno osetljivo na razlike u visini i ima opseg od oko 20 do čak 20.000 oscilacija u sekundi. Jedan mešoviti zbor proizvodi frekvencije između otprilike 64 i 1500, a koncertni klavir između 20 i 4176. Kad grupa muzičara svira zajedno, oni usklađuju svoje instrumente pri čemu je ton A definisan sa 440 Hz-a.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sirok izbor ilustracija iz djela Vesaliusa, Leonarda, Goye, Ingresa, Michelangela i drugih, novo proširen s 10 ploča iz Cloquetove `Anatomie de l`Homme` i 16 ilustracija iz Boscayeve `Anatomije`; 28 fotografija djece koja rastu iz istraživačkog rada Nancy Bayley, plus 6 akcijskih studija (svaka se sastoji od oko 30 fotografija) iz Muybridgea; bibliografiju sastavio Adolph Placzek; ukupno više od 350 ilustracija, koje prikazuju položaj, funkciju i karakteristike svakog anatomskog detalja od značaja za umjetnika. Više od četrdeset godina ova je knjiga prepoznata kao najtemeljitiji referentni rad o anatomiji umjetnosti u svijetu. Sada se ozbiljnom umjetniku još snažnije preporučuje kao važna pomoć u učenju. Među njegovim značajkama su: Jasna, sustavna prezentacija, vodeći učenika korak po korak od jednostavnijih crteža kostura na početku do kompliciranijih skica tijela u akciji na kraju. Suprotstavljanje anatomskih crteža i životnih fotografija, što olakšava usporedbu unutarnje strukture tijela s njegovim vanjskim oblikom. Crteži presjeka koji umjetniku daju temeljito razumijevanje međusobnog odnosa mišića, strukture kostiju i unutarnjih organa tijela. Anatomski akcijski crteži koji otkrivaju međuigru mišića i kostura u različitim položajima. (5) Usporedni omjeri muškaraca, žena, djeteta i adolescenata. Dopunski tekst o važnim značajkama svakog anatomskog položaja, uključujući djelovanje mišića i njihovo podrijetlo. `Atlas anatomije za umjetnike Fritza Schidera preporučujem onima koji žele poboljšati svoje razumijevanje ljudske figure.` — Robert Beverly Hale, predavač anatomije, Liga studenata umjetnosti u New Yorku. Usvojili Pratt Institute, Cleveland School of Art, Liga studenata umjetnosti New Yorka i drugi. Fric Šider (13. februar 1846. Salcburg, † 15. mart 1907. Bazel; povremeno i Fric Šider) bio je austrijski slikar i bakropisac. Fric Šider je rođen u Salcburgu 1846. godine kao sin proizvođača srednje veličine.[1] Pošto se otac protivio umetničkoj karijeri za svog sina, Šider se upisao na Bergakademie Leoben. Godine 1865. pod motivacijom svog prijatelja Hansa Makarta, upisao se na Carsku kraljevsku akademiju likovnih umetnosti u Beču, a decembra 1866. prelazi na Kraljevsku akademiju umetnosti u Minhenu. Od 1868. do 1873. studirao je kod Aleksandra fon Vagnera i Artura fon Ramberga. Fric Šider (1846–1907) slikar. Grob na groblju Volfgottesacker, Bazel Fric Šider, grob na groblju Volfgottesacker U Minhenu je bio pod uticajem Vilhelma Lajbla i pridružio se Lajbl krugu. Pored Lajbla, Šider se takođe divio Teodoru Altu i posebno ranim delima Alberta fon Kelera. Godine 1873. Šider je završio svoju sliku Kineski toranj u Minhenu, koja se danas smatra jednim od njegovih glavnih dela. Godine 1876. Šider je prihvatio poziv od Društva za promociju dobra i neprofitnosti u Bazelu i od tada je predavao kao predavač u školi crtanja i modeliranja tog društva. U Bazelu, između ostalog, Burkhard Mangold, Vilhelm Balmer, Maks Buri, Numa Donze, Maks Leu, Carl Burckhardt i Fritz Voellmi bili su njegovi učenici. Šider je radio za Julijusa Kolmana i pomogao mu da proizvede plastičnu anatomiju za umetnike. Sam Šider je stvorio veliki atlas anatomije pod nazivom Plastičko-anatomske studije za akademije, škole primenjenih umetnosti i za samonastavu, koji je objavljen između 1891. i 1894. godine. Godine 1895. dobio je državljanstvo u Bazelu. Godine 1896. dobio je počasni doktorat medicinskog fakulteta Univerziteta u Bazelu za naučna dostignuća. Godine 1877. Šider se oženio Reginom Sophie Karoline `Lina` Kirchdorffer (1854–1927), nećakom njegovog kolege Lajbla. Uljana slika njegove supruge, koja prikazuje njenu veličinu u prirodnoj veličini kako sedi u fotelji u tradicionalnoj nošnji Markgreflerlanda, sada je u posedu Residenzgalerie Salzburg. Godine 1904. u Sviss Illustrated Magazinu pojavio se članak Adolfa Vogtlina o Šniderovom životu i radu. Godine 1907. Albreht Majer je postao njegov naslednik u trgovačkoj školi. Fric Šider je umro u Bazelu u 61. godini i svoje poslednje počivalište našao na groblju Volfgotesaker

Autor: Tom Ang Godina izdanja: 2006. Br. str.: 160 Povez: Tvrd Format: 215mm x 285mm Pismo: Latinica Opis Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju Savladajte osnove digitalne fotografije, od izrade dobrog snimka do ispravljanja pogrešaka i obrade gotovih slika. Upoznajte osnovnu fotografsku opremu i specijalizirane programe za obradu slika. Naučite kako organizirano pohraniti svoje fotografije za jednostavan pristup i laku pripremu prezentacije. Digitalne fotografije u modernom svijetu susrećemo posvuda – čak i tamo gdje ih odmah ne zapazimo. Svaka slika objavljena u novinama ili časopisima prošla je kroz proces digitalizacije. Naravno, i svaka od stotina milijuna slika na stranicama interneta također je u digitalnom obliku. Pokušajte u internet pretraživač unijeti riječ „fotografija“ i kao odgovor će vam biti ponuđeno preko šest milijuna stranica. Ako unesete riječ „photo“, tada će vam ponuditi zapanjujućih 107 milijuna stranica. Uz knjigu Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju steći ćete profinjene vještine za stvaranje dojmljivih, učinkovitih i lijepih fotografija. Autor je objasnio fleksibilnost, snagu i ekonomičnost digitalne fotografije. Učeći kako spojiti to dvoje, radit ćete na samim granicama mogućnosti današnje tehnologije, pridonoseći razvoju vizualnog alata još uvijek neslućenog potencijala. Ovaj će vam priručnik pomoći da iskoristite snagu digitane tehnologije. Na jednom ćete mjestu naći mnoštvo tehničkih informacija, praktičnih savjeta i profesionalnih trikova. Ovo je jedina knjiga koja sve prefesionalne vještine obrađuje zajedno s temeljnim tehnikama digitalne obrade, a sve to s ciljem kako biste poboljšali svoju vještinu i razumijevanje komunikacijskog medija nazvanog fotografija. Digitalna fotografija nalazi se u pozadini svih modernih tehnologija, od satelitskog nadzora do prognoze vremena i digitalnih kamera, i televizijska slika te video sadržaji također su digitalni. Svaki je okvir koji čini pomične slike zapravo digitalna fotografija, i da zaključimo, izgleda da se ne možemo ni ustati ujutro iz kreveta, a da ne dođemo u dodir s nekom digitalnom fotografijom. Neka istraživanja govore da se tipični gradski stanovnici susreću s preko 2500 fotografija dnevno – od televizije do do reklamnih panoa, razglednica i ambalaže.

Odlično bibliofilsko retko izdanje Sava Sandić Sava Sandic..jpg Datum rođenja 1915. Mesto rođenja Zaječar Kraljevina Srbija Datum smrti 2016. (100/101 god.) Mesto smrti Beograd Srbija Sava Sandić (Zaječar, 1915 — Beograd, 2016) bio je istaknuti i najstariji srpski vajar, koji je preminuo u 102 godini života. Borba za opstanak i život u teškim ratnim i poratnim godinama, u porodici čiji su potomci rano ostali bez roditelja, utemeljili su njegova osnovna životna načela – skromnost, upornost, vedrinu, posvećenost svome pozivu.[1] Prvu u nizu od petnaestak samostalnih izložbi priredio je u Beogradu 1953. Osvojio je niz značajnih nagrada i priznanja, među kojima je i Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). U svom stvaralaštvu ostao je veran klasičnim vajarskim koncepcijama i materijalima, u kojima je radio portrete, figure i predstave životinja.[2] Život i karijera[uredi | uredi izvor] Rođen je u Zaječaru 1915. godine u izbeglištvu, tokom Prvog svetskog rata, u porodici koja je rano ostala bez roditelja. Još kao dečak, Sava je pokazao svoju preferenciju za umetnost, a imao je poseban afinitet za plastični dizajn, koji se kasnije pretvorio u svoj životni poziv. U borbi za opstanak, „od nemila do nedraga”, život ga je vrlo rano primorao da se školuje i pripremi za buduću profesiju vajara „u kojoj je manuelnost važna veština”.[1] Od Pina Grasija, velikog majstora zanata, učio je (kao šegrt) u kamenorezačkoj radionici, a u Zanatskoj školi predavao mu je Mihailo Petrov. Kao i najpoznatiji vajari, posebno oni sa područja Balkanskog poluostrva, prvi je savladao zanat, umetničku obradu kamena, a potom je 1933. počeo da se usavršava u studiju poznatog vajara Toma Rosandića, koji je ubrzo postao njegov glavni saradnik.[3] Značajnu ulogu u budućem Sandićevom umetničkom formiranju imao je tečaj crtanja kod Petra Dobrovića i dugogodišnja uloga pomoćnika i učenika u ateljeu vajara Tome Rosandića. Da je Rosandić bio dobar Sandićev učitelj govori podatak da je skulpturu „Igrali se konji vrani” koja se danas nalazi ispred Narodne skupštine, inače Rosandićevo delo iz 1937, tehnički uspešno realizovao Sandić, i time potvrdio naučeno majstorstvo rada i veštine.[1] Jedan od značajnih datuma u njegovom životu je 1939. godina kada je upisao studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, sa već stećenim širokim likovnim obrazovanjem, i 1949. godina kada je primljen u Majstorsku radionicu Tome Rosandića, u kojoj ostao narednih pet godina. Potom je stvarao u sopostvenoj ateljeu, u svom domu koji je izgradio u ulici Vasilija Gaćeše 6 na Senjaku u Beogradu, zajedno sa suprugom, vajarkom Mirom Sandić (1924–2010), sa kojom je imao zajedničku likovnu preokupaciju, pa se kao čest motiv dela i Save i Mire Sandić javlja - materinstvo.[4] Bio je član ULUS-a od 1948. godine, ULUPUDS-a od 1956. godine, i pripadnik grupe „Samostalni” i FIDEM-a. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1995. godine iz kategorije dobrotvora i priložnika.[3] Za života Narodnom muzeju u Beogradu, Sandić je donirao 15 svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz porodične kolekcije. Ova ustanova je 2015. godine, u znak zahvalnosti prigodnom izložbom, obeležila 100. rođendan Save Sandića.[3] Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Sandićeva estetska načela... najbliža su evropskoj tradiciji figuralne plastike, bliska i njegovom učitelju Rosandiću. Put koji je prešao formirao je Sandićevo uverenje da sve nastaje dugotrajnim radom i krajnjim savladavanjem zanatskih veština, a tek posle toga talenat rađa umetničko delo. U svom radu negovao je figurativnu plastiku, kojoj je ostao veran tokom celokupnog stvaralaštva. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Grafičkom kolektivu u Beogradu 1953, a potom je svoj dar i majstorstvo, „bojio ličnim senzibilitetom” i ispoljio u stilizovanim formama vezanim za prirodu i realnost, više od pola veka na samostalnim i desetinuama grupnih izložbi u Beogradu, mnogim gradovima Jugoslavije, kao i u inostranstvu. Svoje radove Sansić je izvodio najviše u bronzi, gipsu, tikovini, orahovom drvetu i kamenu. Predstave portreta, aktova, ženskih figurina, animalističkih skulptura, izvedene su u punoj plastici, bareljefu i na medaljama. U reprezentativne primerke Sandićevog opusa spadaju monumentalne figure „Karijatida“ i „Flora“, izvanredni „Autoportet“, ekspresivni „Asketa“, nežne ženske figurine „Balerina“, „Sedeća devojka“, „Žena sa ogrlicom“.[2] Njegove skulpture krase muzeje i privatne kolekcije, ali i slobodan prostor, poput spomenik palim borcima u Vrdniku (1950), a 1952 i Žablju (1952), na svim kontinentima. Umetnik — darodavac[uredi | uredi izvor] Umetnikova ostvarenja danas se nalaze u poklon kolekcijama u Srbiji, poput one koju je 2008. umetnik darovao Muzeju grada Beograda, i kojom je želeo da ostavi spomen na svoj rad i život u Beogradu, kroz dela koja predstavljaju svojevrstan presek njegovog umetničkog izraza u rasponu od 1950. do 2003. godine. Ili poput one poklonjene Narodnom muzeju u Beogradu, u kojoj je umetnički (i bračni) par Sandić donirao veliki broj svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz njihove kolekcije. Ili poput one koju su vajari-Mira i Sava Sandić, učinili izuzetan i neprocenjiv gest - Narodnom muzeju u Kragujevcu, tačnije Istorijsko-umetničkoj zbirci - Zbirci vajarskih radova, sa ukupno 12 svojih radova. Ugovorom 07-739, 17.10.2005. Narodni muzej u Kragujevcu preuzeo je ove radove na čuvanje, Tags: mira sandić

Istorija svakodnevice: Fotografi i foto-ateljei u Beogradu do Drugog svetskog rata Fotografije iz kolekcije Zorana Trtice Odabrali Vladimir Perić i Zoran Trtica Kulturni centar Beograda, 2012. Tiraž 300 Istorija svakodnevice: Fotografi i foto-ateljei u Beogradu do Drugog svetskog rata predstavlja kolekciju fotografija, koju su za ediciju `Foto Artget - Monografije 5½` Kulturnog centra Beograda, priredili Vladimir Perić i Zoran Trtica. Fotografije birane upravo iz kolekcije Zorana Trtice nisu date strogim hronološkim redom, već okvirno po decenijama u kojima su fotografi i ateljei radili. Fotografije su birane sa željom da dočaraju svakodnevicu i ukus Beograđana u drugoj polovini XIX veka pa sve do kraja prve polovine XX veka, tačnije od sedme decenije devetnaestog veka do početka Drugog svetskog rata. Značajne ličnosti naše političke i kulturne istorije nisu posebno izdvojene, jer je akcenat pre svega na građaninu i njegovom svakodnevnom životu, na odabiru onih trenutaka koje je želeo da oko kamere zabeleži. `Građani imaju potrebu da fotografijom zabeleže sve važne događaje u svom životu - veridbu, venčanje, rođenje, završetak školovanja, odlazak u vojsku, porodične i religiozne svetkovine i sve drugo što smatraju značajnim. Najviše je sačuvano fotografija sa venčanja, jer je to jedan od najznačajnijih trenutaka u životu čoveka, kada on postaje samostalan i odgovoran porodici i društvu. Veliki broj građana je na fotografijama u vojnim i civilnim uniformama, s medaljama i statusnim simbolima koje su posedovali. Pažljivim posmatranjem možemo da uočimo i razlišite uticaje na estetiku i ukus naših predaka. Pored stare srpske građanske nošnje, na fotografijama dominira zapadnoevropska građanska odeća: primećuje se veliki uticaj Beča, mada i upliv drugih modnih centara, poput Pariza i Budimpešte. Period s kraja XIX i početka XX veka karakteriše i moda sakupljanja fotografija vladajuće dinastije, porodice i prijatelja. Fotografije su čuvane u bogato ukrašenim albumima. Građanska porodica koja je držala do svog statusa sakupljala je i fotografije vladalaca, javnih ličnosti iz sveta politike i kulture. Zahvaljujući ovom običaju, u porodičnim albumima je sačuvan značajan broj njihovih fotografija.` Odlomak iz predgovora Zorana Trtice Edicija Foto Artget - Monografije 5½ proistekla je iz programa specijalizovane fotografske galerije `Artget` Kulturnog centra Beograda koji svake godine uređuje drugi umetnički direktor. Ova edicija predstavlja po jednog autora ili jedan fotografski projekat sa nače scene koji su umetnički direktori izabrali iz svog programa. Zoran Trtica sakuplja, proučava i arhivira fotografiju preko trideset godina. Objavljene fotografije beogradskih fotografa i foto-ateljea do Drugog svetskog rata samo su deo njegove obimne i raznovrsne kolekcije, koja sadrži i bogatu zbirku fotografija iz Prvog svetskog rata. Prvu izložbu fotografija iz svoje kolekcije pod nazivom Istorija svakodnevice organizovao u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda 2009. godine. Vladimir Perić, multimedijalni umetnik, fotograf i stručni saradnik na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, bio je umetnički direktor Galerije Artget 2009. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Predraga Vranesevica! Prisutan je i CD na kraju knjige. Ulaz Slobodan Zivko Popovic Ira Prodanov Krajisnik Knjiga Ulaz slobodan posvećena muzici koju je Peđa Vranešević uradio za preko stotinu pozorišnih predstava važan je iskorak u borbi protiv zaborava, koji inače hronično podriva temelje našeg samopoštovanja Saša Rakezić Čak i u nekim razvijenijim zemljama dešava se da daroviti pojedinci svojim delom utiču na širu kulturnu scenu, da `ozrače` prostor u kojem deluju. Na taj način, upečatljivost individualne pojave ponekad liči na čitavu malu instituciju, koja često prevazilazi birokratsku skučenost onih `istinskih` institucija. Jedan od takvih slučajeva je Peđa Vranešević, čovek-scena, koji je – samostalno ili u saradnji sa bratom Mladenom – stvorio ogroman opus filmske, televizijske i pozorišne muzike, jednako kao i muzike za bend Laboratorija zvuka braće Vranešević, koji je osamdesetih godina nastupao na velikim koncertnim podijumima u Jugoslaviji (iako su zahvaljujući svom kolažno-vodviljskom pristupu definitivno bili nešto drukčije od tadašnjeg mejnstrima). Teatralnost njihovog scenskog nastupa imala je elemente cirkusa, sa koloritnim ličnostima kao što su Vilmoš Kauboj ili (bodi-bilder) Petar Čelik, koji su zajedno sa muzičarima nastupali na bini tokom koncerta. Kao svestrana ličnost, Peđa Vranešević se bavio još mnogim drugim aktivnostima – arhitekta po obrazovanju, bio je čak neko vreme zaposlen u Urbanističkom zavodu Novog Sada, ali je upamćen i kao multimedijalni umetnik, aktivan u grupi KOD (1971–1972), koja je bila važna za ranu novosadsku (i jugoslovensku) scenu konceptualne umetnosti. Neko vreme tokom sedamdesetih bio je i filmski kritičar u listu `Indeks`, kao i urednik filmskog programa na Tribini mladih, a počev od ranih devedesetih bio je muzički urednik na TV Novi Sad. Zahvaljujući prepoznatljivom stilu, a reklo bi se i humoru, generacije su odrastale uz, recimo, muziku špice za TV seriju `Poletarac` (koja se nekako organski uklapala uz animacije Dušana Petričića), a numere Laboratorije bile su pop sočinjenija koja su se prilično frekventno vrtela po medijima, što je često zamagljivalo `ezoteričnu` prirodu čoveka koji je u velikoj meri sve to pokrenuo. Predrag i Bata Vranešević ostavili su velikog traga u našoj filmskoj muzici – kritika je reagovala (a festivalski žiriji nagrađivali) na ovu vrstu njihove delatnosti. Njihov impresivan opus obuhvata čak 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija itd. Međutim, obimna produkcija muzike Peđe Vraneševića nastala za pozorište (preko stotinu predstava!) potpuno je drugačiji slučaj – iako je publika često bila u stanju da prepozna kompozitora muzičkih numera (iako nisu pročitali afišu ili plakat na kojem je pisalo ime autora muzike), ta muzika je živela koliko i postavka jedne pozorišne predstave. Razume se da, u nekim predstavama, muzika nije ni trebalo da bude nešto drugo nego zvučna kulisa, pa publika nije ni bila naročito ponukana da u muzici koja potcrtava dramaturgiju predstave prepoznaje nekakav individualni izraz. Važnost kompozitorovog rada je iz ovih razloga ponekad bila nepravedno relativizovana. Zato je hvale vredan pokušaj da se ova vrsta aktivnosti Peđe Vraneševića dokumentuje u knjizi, čiji su autori Živko Popović i Ira Prodanov Krajišnik, a izdavač Akademija umetnosti u Novom Sadu. Pored toga što je sarađivao sa značajnim jugoslovenskim rediteljima i pozorišnim kućama, što je već po sebi dovoljno da upiše njegovo ime u anale ovdašnjeg teatra, Vranešević je takođe i sam autor nekoliko projekata koji žanrovski lebde između toliko raznolikih autorovih interesovanja. Da podsetimo, Vranešević je, zajedno sa Želimirom Žilnikom, autor prve naše rok opere, pod nazivom Fabrike radnicima, nastale 1971. godine, a koja je pretpremijeru doživela tek osamdesetih, i to u Fabrici vagona Goša u Smederevskoj Palanci. Žilnik i Vranešević su zajednički potpisali i Gastarbajtersku operu, koja je najpre pripremljena za izvedbu a zatim odbijena od strane prestižnog minhenskog Kamerspil teatra, da bi 1977. bila postavljena u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Od značaja je i muzičko-scenski performans Peđe Vraneševića Uzjahati konje Svetog Marka, koji je 1984. godine bio čak pet puta uzastopce izveden u ICA (Institut za savremenu umetnost) u Londonu. Konačno, godine 2011. je Vranešević u Beogradu i Novom Sadu izveo svoju Slet operu Nema zemlja, koja je referisala na autorovu prethodnu saradnju sa Želimirom Žilnikom, ali je osvežena novim dizajnom i muzičkom obradom. Svi ovi projekti su po prvi put dokumentovani na jednom mestu upravo u knjizi Ulaz slobodan, koja je time obogatila istoriografiju našeg teatra ali i popularne muzike (uz sva moguća hibridna prožimanja koja karakterišu neuhvatljiv Vraneševićev opus). Knjiga beleži i brojne aspekte saradnje ovog autora sa pozorišnim rediteljima (Dejan Mijač, Branislav Mićunović, Dušan Jovanović, Vida Ognjenović i ko sve ne…), a posebnu zanimljivost čine anegdote sa rada na predstavama, često zabeležene kroz britke i duhovite Vraneševićeve reminiscencije. Pored svega, tu je i DVD sa muzikom i vizuelnim materijalima iz predstava, što ovaj poduhvat čini važnim iskorakom u borbi protiv zaborava, koji – valjda ćemo se složiti? – hronično podriva temelje našeg samopoštovanja. Predrag Peđa Vranešević (Novi Sad, 27. maj 1946 — Novi Sad, 6. februar 2022)[1][2] bio je srpski muzičar, konceptualni umetnik i arhitekta. Zajedno sa bratom Mladenom 1978. godine pokrenuo je sastav Laboratorija zvuka koji je funkcionisao do 1996. godine.[3] Preminuo je 6. februara 2022. godine posle duge i teške bolesti. Živeo je u Novom Sadu.[4] Muzička karijera Muzikom je počeo da se bavi kao student. U Beogradu je oformio grupu The Best Nothing, ali njihova muzika nije zabeležena. Bend je nastupio na prvoj Gitarijadi u Beogradu 1966. godine i privukao pažnju medija. Po povratku u Novi Sad 1970. i 1971. bio je aktivan kao konceptualni umetnik u okviru kolektiva nazvanog KOD, kojem je pripadao i drug iz detinjstva, Slobodan Tišma. KOD su se zalagali za kritički odnos prema tadašnjoj društvenoj stvarnosti i umetnosti, zbog čega su imali problema sa lokalnim moćnicima iz sfere kulture. Dva člana grupe KOD (Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović) osuđena su na 9, odnosno 8 meseci zatvora zbog svojih tekstova.[5] Zajedno sa bratom Mladenom je između 1969. i 1973. delovao u bendu Med, koji je predstavljao začetak ideje koja je vodila ka Laboratoriji zvuka.[5] Prvi singl Laboratorije zvuka `(Ljubite bez razlike supruge i svastike) Dok vam je još vreme` bio je lansiran na Opatijskom festivalu 1978.[5] Laboratorija zvuka je osamdesetih godina objavila tri albuma i jedan u devedesetim. Pod imenom Laboratorija XXI pojavio se i materijal nazvan `Slet opera Nema zemlja`, kao rimejk rok opere na kojoj su sedamdesetih radili Peđa Vranešević i Želimir Žilnik.[5] 1990. godine zaposlio se kao muzički urednik u Radio televiziji Novi Sad.[6] Braća Vranešević su napisali i u svom studiju snimili muziku i songove za 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija, niz kratkih televizijskih formi i nekoliko autorskih filmskih i video radova.[5] Napisao je muziku i za više pozorišnih predstava.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemack jezik Veci format Fransoa Ogist Rene Roden (franc. François-Auguste-René Rodin; Pariz, 12. novembar 1840 — Medon, 17. novembar 1917) bio je francuski vajar,[1] raskošnih bronzanih i mermernih statua, kog neki kritičari smatraju jednim od najvećih portretista u istoriji vajarstva. Njegova Vrata pakla, naručena 1880. godine za budući Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, ostala su nedovršena nakon njegove smrti, ali su iz njih ipak nastale dve Rodenove najpoznatije statue: Mislilac i Poljubac. Među Rodenove najpoznatije portrete se ubrajaju monumentalne statue francuskih pisaca Viktora Igoa i Onore de Balzaka. Njegova popularnost je i dalje velika, što se ogleda u brojnim kopijama njegovih dela koje se i dalje izrađuju. U Parizu postoji Rodenov muzej. Biografija Rođen je u siromašnoj porodici. Sa trinaest godina je ušao u jednu školu crtanja, gde je učuo crtanje i modelovanje u glini. Sa sedamnaest godina je prvi put pokušao da položi prijemni ispit za Školu lepih umetnosti u Parizu, ali je tri puta odbijen. Naredne, 1858. godine, je odlučio da se posveti primenjenim umetnostima, dekoraciji i izradi ukrasa kamenih zidova. Preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. Formativne godine Roden je rođen 1840. godine u radničkoj porodici u Parizu, kao drugo dete Mari Šefer i Žan-Batista Rodena, koji je bio službenik u policiji.[2] U velikoj meri se samoobrazovao,[3] i počeo je da crta sa 10 godina. Između 14 i 17 godina pohađao je Malu školu, školu specijalizovanu za umetnost i matematiku gde je učio crtanje i slikanje. Njegov učitelj crtanja Oras Lekok de Bvabodran je verovao u prvo razvijanje ličnosti svojih učenika tako da oni posmatraju sopstvenim očima i crpe iz svojih sećanja, i Roden je izrazio zahvalnost svom učitelju mnogo kasnije u životu.[4] U Maloj školi je upoznao Žula Dala i Alfonsa Legrosa. Godine 1857, Rodin je predao glineni model svog pratioca Školi lepih umetnosti u pokušaju da dobije ulaz; on nije uspeo, a dve dalje prijave su takođe odbijene.[5] Zahtevi za upis nisu bili posebno visoki u Velikoj Školi,[6] te su odbijanja predstavljala znatne zastoje. Rodinova nemogućnost da uđe možda je bila posledica neoklasičnog ukusa sudija, dok je Rodin bio školovan za laku skulpturu iz 18. veka. On je napustio je Malu školu 1857. godine i zarađivao za život kao zanatlija i ukrasitelj veći deo naredne dve decenije, proizvodeći ukrasne predmete i arhitektonske ukrase. Rodenova sestra Marija, dve godine starija od njega, umrla je od peritonitisa u samostanu 1862. godine, a Roden je osećao krivicu jer ju je upoznao sa nevernim proscem. Odvratio se od umetnosti i pristupio katoličkom redu Kongregacije presvetog sakramenta. Sveti Petar Julijan Ejmard, osnivač i poglavar kongregacije, prepoznao je Rodenov talenat i osetio njegovu nepodobnost za red, te je podstakao Rodina da nastavi sa svojom skulpturom. Rodin se vratio da radi kao dekorater dok je pohađao časove kod vajara životinja Antuan-Lui Barija. Učiteljeva pažnja na detalje i njegova fino prikazana muskulatura životinja u pokretu značajno su uticali na Rodena.[7] Godine 1864, Roden je počeo da živi sa mladom krojačicom po imenu Rouz Bere (rođena juna 1844),[8] sa kojom je ostao do kraja života, uz različite stepen posvećenosti. Par je imao sina po imenu Ogaste Eugen Bere (1866–1934).[9] Te godine, Roden je ponudio svoju prvu skulpturu za izložbu i ušao u atelje Alberta-Ernsta Kari-Beluza, uspešnog masovnog proizvođača umetničkih predmeta. Rodin je radio kao glavni pomoćnik Kari-Beluza do 1870. godine, dizajnirajući krovne dekoracije i ukrase stepeništa i vrata. Sa dolaskom Francusko-pruskog rata, Roden je pozvan da služi u francuskoj nacionalnoj gardi, ali je njegova služba bila kratka zbog njegove kratkovidosti.[10] Potražnja za dekoraterskim radom se smanjila zbog rata, ali je Rodin morao da izdržava svoju porodicu, jer mu je siromaštvo predstavljalo stalnu teškoću sve do oko 30. godine.[11] Kari-Beluz ga je ubrzo zamolio da mu se pridruži u Belgiji, gde su radili na ukrasima za Briselsku berzu. Rodenovo delo Mislilac Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti. Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovek koji korača i Iris-glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija. Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, kapija pakla, mislilac, poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela. Kao avangardan umetnik, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama. Roden je o realizmu pisao: Bilo bi nemoguće da bilo koji živi model zadrži pozu tokom čitavog vremena potrebnog da se od njega napravi vajarski model. Zato ja u svojim mislima imam sklop poze i insistiram na tome da vajarski model odgovara mom sećanju živog modela. Još više od toga – i pošto je vajarski odlevak tek odraz spoljašnjeg izgleda živog modela – ja, pored toga, reprodukujem duh koji je sigurno takođe deo prirode.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ruski samovari Samovar (rus. самовар, od rus. само — „samo” i rus. варить — „variti — kuvati”) [1], samokuvalo od metala za zagrijevanje vode potrebne za pripremu čaja. Davne je prošlosti a danas je najpoznatiji u Rusiji.[2] Porijeklo riječi Riječ je pers. سماور izgovara se samovar i sanskritskog je porijekla. Istorija Uređaji za grejanje pića i hrane poznati su bili još starim Kinezima, u Egiptu i antičkom Rimu. Kao energent koristili su slamu i ugalj. I Persijanci su rano počeli da koriste samovar. On se širio azijskim kontinentu preko Turske do Rusije i dalje Evroom. Svi samovari i tog vremena radili su na istim principima. Voda se grijala i njome se prelivao čaj. Šema samovara i njegovi dijelovi Istorija samovara u Rusiji U 1989. godine su arheolozi u Azerbejdžanu iskopali grnčariju nalik samovaru. Identifikovana je posuda sa karakterističnom centralnom cijevi prekrivenom čađi koja sugeriše da je grejana iznutra. Nije izgledala kao moderan samovar. Imala je cev i bila je otvorena na dnu. što ukazuje da je bila na više od požara kao običan lonac. Starost suda je procijenjena na oko 3.600 godina. [3] Slični uređaji pronađeni su i u Kini. [3] Prvi poznati samovar modernog izgleda proizveden 1717.g. posjeduje kolekcionar samovara Sakid Gabibulajev. Prvu, u istoriji zabilježenu proizvodnju samovara u Rusiji, započela su braća Lisicin, Ivan Fjodorovič i Nazar Fjodorovič. Od djetinjstva su bili angažovani u obradi metala u fabrici mesinga njihovog oca, Fjodor Ivanovič Lisicina. 1778.g. su napravili samovar, a iste godine Nazar Lisicin je registrovao prvi samovar i prvu fabriku samovara u Rusiji. Oni možda nisu pronalazači samovara, ali su prvi dokumentovani proizvođači. Njihov dizajn je presudno odredio proizvodnju i izgled budućih samovara u svijetu. [4] Drugi rani proizvođač samovara živio je u Tuli, gradu poznatom po svojim metalcima i proizvodnji oružja. Od 18. veka Tula je bila glavni centar ruske proizvodnje samovara. Tulski samovar postao je brenda grada Tule. Do 19. veka samovar postaje karakteristika i brend ruske kulture čaja. Samovari su proizvedeni u velikom broju i izvoze u centralnu Aziju i druge svjetske regione. Opis i princip rada Samovar i njegovi glavni dijelovi: 1. otvori za isparavanje 2. kapa za pokrivanje 3. poklopac 4. posuda u kojoj se kuva voda 5. ručke samovara 6. rezervoar za gorivo i gorionik 7. slavina 8. zatvarač (ventil) slavine 9. ručke poklopca Samovari su obično izrađeni od gvožđa, bakra, poliranog mesinaga, bronze, srebra, zlata, kalaja, ili nikla. Tradicionalni samovar se sastoji od posude za vodu u dnu koje je smještena slavina a sredinom prolazi vertikalna cijev se zagrijava ugljem, špiritom ili električnom strujom i ona zagrijava i održava toplom vodu. Vrelom vodom, u mjeri ukusa, se preliva čaj. Nakon određenog vremena je spreman za konzumiranje. U starijim vremenima bio je svakodnvni izvor tople vode u domaćinstvima. Vatra u tim starim ruskiim samovarima se raspirivala spcijalnim mehovima. Samovar, više ili manje, koriste u svim dijelovima svijeta. Koriste ga od davnina u Iranu, Turskoj, na Kašmiru...

U dobrom stanju! Nasamo s Milanom Konjovićem : Razgovori, likovi, osvrti Miro Vuksanović Knjiga sadrži : Predgovor, biografiju slikara Milana konjovića, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Knjiga sadrži i dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Autor: Miro Vuksanović Žanrovi: Antologije i monografije, Domaći pisci, Publicistika, Umetnost Izdavač: Pravoslavna reč NS Godina izdanja: 2018. Broj strana: 272 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 22 cm Knjiga ima predgovor, biografiju slikara, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Sva kazivanja je stilski uobličio akademik Vuksanović, a za štampu ih svojevremeno odobrio Milan Konjović. Posebno poglavlje je posvećeno likovima s Konjovićevih portreta i pričama o njima. Doslovno je zabeležen razgovor o monografiji Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića Lazara Trifunovića iz 1979. godine. U knjizi su dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Tekstovi su nastajali između 1978. i 2018. godine. Stotinak kolor reprodukcija, crteža i portreta knjigu čine izuzetnom i dostojnom obeležavanja godišnjice rođenja Milana Konjovića. Miro Vuksanović (Krnja Jela, 4. maj 1944) je poznati srpski književnik, akademik Srpske akademije nauke i umetnosti. Objavio je brojne romane, pripovetke, zapise i poeme. Miro Vuksanović je rođen u Krnjoj Jeli, u Crnoj Gori, u seoskoj porodici. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Boanu. U Nikšiću je završio Višu realnu gimnaziju.[2] Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost.[3] Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Somboru. Bio je zamenik a potom deset godina glavni urednik časopisa „Dometi”. Od 1975. bio je upravnik Gradske biblioteke u Somboru. Taj posao je obavljao do 1988. Bio je potpredsednik Matice srpske od 2004. do 2008. godine i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu od 1988. do 2014. godine.[4] Direktor je Biblioteke SANU od 2011. godine. Učestvovao je sa saopštenjima na dvadesetak naučnih skupova u zemlji i na konferencijama IFLE u Briselu, Moskvi, Štokholmu, Pekingu i Kopenhagenu. Članstvo Miro Vuksanović je član Srpskog književnog društva (2003 -), Društva književnika Vojvodine (1979-), zatim predsednik Društva književnika Vojvodine (1985-86), član Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije (1985-87), član Predsedništva Zajednice nacionalnih biblioteka Jugoslavije (1988-1992), član Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (2004-),član Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika (2003-), potpredsednik Matice srpske (2004-2008, na dužnosti predsednika Matice srpske 2006-2008) , potpredsednik Skupštine i Saveta Vukove zadužbine (2003-2008), član Upravnog odbora Zadužbine Miloša Crnjanskog (2007-2012), član Upravnog odbora Matice srpske (1988-2008), predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića (2016-, član od 2010), predsednik Upravnog odbora Instituta za srpski jezik SANU (2010-2016), predsednik Nacionalnog saveta za kulturu 2015-2016, član 2011-2016), član Saveta Univerziteta u Beogradu (2020 -). član Uređivačkog odbora Srpske bibliografije; glavni urednik (3 serije, 29 tomova) kataloga starih srpskih knjiga i legata, Godišnjaka i drugih izdanja Biblioteke Matice srpske (1988 - 2014). Inicijator je osnivanja i glavni urednik i direktor Izdavačkog centra Matice srpske (2007); pokretač i glavni urednik Antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti (2008 - do 2020. objavljeno 110 knjiga) i Edicije Matica (2008). Pokretač i predsednik Uređivačkog odbora Kritičkog izdanja dela Ive Andrića (2016 - do 2020. izašlo 15 tomova). Na predlog Odeljenja jezika i književnosti izabran je za dopisnog člana SANU 5. novembra 2009. godine.[4] Za redovnog člana SANU izabran 5. novembra 2015. godine. U SANU od 2011. uređuje Tribinu za prikazivanje novih izdanja. Pokretač je i urednik izdanja SANU : Akademske besede (2016-), Prustupna predavanja dopisnih članova (2019-), Pristupne besede srpskih akademika od 1886. do 2012. godine (2020-), Bibliografije akademika i dipisnih članova (2019-) i Godišnjak Tribine BSANU (2013-).Predsednik je dva Akademijska odbora SANU. Uredio je nekoliko naučnih zbornika u SANU (Srpska književnost danas, Skerlić, Andrić, Crnjanski). Službeno je boravio u Mađarskoj, Rumuniji, Austriji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Švedskoj, Kubi, Kini, Danskoj, Grčkoj i drugim zemljama.[2] Nagrade Dobitnik je sledećih nagrada[2]: Nagrada Politike za kratku priču (1975) Nagrada Miroslavljevo jevanđelje za najbolju proznu knjigu u Jugoslaviji za period 1997-2000 Nagrada za umetnost Vukove zadužbine 2000 Prosvetina nagrada za prozu 2000 Borbina nagrada za knjigu godine 2001 Nagrada za knjigu godine Društva književnika Vojvodine 2002 Nagrada Svetozar Ćorović za prozu 2002 Vukova nagrada 2004 Nagrada Laza Kostić za pripovednu prozu 2005 NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 2005 Nagrada Meša Selimović za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2005 Zlatni hit liber 2006 Počasni građanin Bileće 2006 Nagrada Brankovog kola 2010 Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2012 Nagrada Veljkova golubica 2015 Pečat Hercega Šćepana Trga od ćirilice 2017. Republičke nagrade za doprinos kulturi: Milorad Panić Surep (1996), Zapis (2007), Đura Daničić (2009), Stojan Novaković (2012), Janko Šafarik (2014), kao i Oktobarska nagrada Sombora (1986). Nagrada Mihajlo Pupin za ukupno stvaralaštvo (2019)[5] Nagrada Marko Miljanov (2020) Bibliografija Bibliografija Vuksanovića je tokom leta 2020. sadržala 2.811 jedinica (radovi i literatura o delu). Romani Kletva Peka Perkova, 1977, 1978 Gradišta, 1989 Daleko bilo, 1995, 2018 Semolj gora, 2000, 2001, 2011, 2017 Točilo, 2001,2018 Kućni krug, 2003 Semolj zemlja, 2005, 2006 (4 izdanja), 2011, 2017 Semolj ljudi 2008, 2011, 2017 Bihpolje 2013 Pripovetke i zapisi Gorske oči, 1982 Nemušti jezik, 1984, 2013 Vučji tragovi, 1987,2013 Povratak u Ravangrad 2007, 2016 Otvsjudu 2008 Čitanje tavanice 2010 Danonoćnik 1, 2014 Silazak u reč 2015 Danonoćnik 2, 2019 Poeme Moračnik, 1994 Tamooni, 1992 Razgovori i priče Likovi Milana Konjovića, 1992. Dušanova knjiga, 2001. Nasamo s Milanom Konjovićem, 2018. Izabrana dela I−V, 2017 i 2018. Priređivač Laza Kostić u Somboru, 1980 Ravangrad Veljka Petrovića, 1984 Letopis Stevana Raičkovića, 2007 Antologijsko naučno izdanje Petar II Petrović Njegoš, 2010 Srpski rječnik ili azbučni roman Vuka Karadžića 2012 Milovan Đilas 2013 Njegoš, dva veka 2013 Njegoš dovijek 2016 Miodrag Bulatović 2016 Večiti kalendar maternjeg jezika Ive Andrića 2018 Gorska luča (antologija Njegoševih stihova) 2018 Naučni i stručni projekti Edicija Deset vekova srpske književnosti (pokretač i glavni urednik) Kritičko izdanje dela Ive Andrića (pokretač i predsednik Uređivačkog odbora)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ponegde ostavljane beleske na marginama grafitnom olovkom. Branimir Džoni Štulić (Skoplje, 11. april 1953) nekadašnji je jugoslovenski kompozitor,[1] pevač i gitarista rok grupe Azra. Smatra se kontroverznim autorom i jednim od najvećih mističara jugoslovenske rok scene.[2] Gitaru je počeo da svira od prvog razreda gimnazije, a tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima svira svoje i tuđe kompozicije. Jedno vreme studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je studije napustio. Početkom 1970-ih osniva grupu Balkan sevdah bend s kojom svira sve od autorskih pesama, preko sevdalinki i narodnjaka, do Bitlsa (The Beatles). Nakon uticaja panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Godine 1977. formirao je novi bend po imenu Azra. Prvi album Azre izašao je 1980. godine i smatra se jednim od najjačih debija u istoriji jugoslovenskog roka.[2] Samostalno i sa grupom Azra, snimio je 16 muzičkih albuma, od kojih su mnogi prodati u tiražu većem od sto hiljada primeraka, s ukupnim brojem koji premašuje milion prodatih nosača zvuka.[3] Od početka 1990-ih živi u Utrehtu, Holandija, i bavi se pisanjem i prevođenjem grčkih klasika. Biografija Detinjstvo Njegov otac Ivan Štulić, Srbin poreklom iz Nina kod Zadra[4], služio je kao oficir JNA u tenkovskoj jedinici u kasarni „Maršal Tito“ u Skoplju. Godinu dana nakon što je Branimir rođen, njegova majka Slavica rodila je i drugo dete, njegovu mlađu sestru Branku. Kada mu je bilo pet godina, njegov otac je dobio premeštaj u Jastrebarsko, nadomak Zagreba, gde se čitava porodica preselila u novi stan krajem 1950-ih. Branimir je nastavio da pohađa osnovnu školu u Jastrebarskom i bio je odličan učenik.[5] Godine 1960. porodica se seli u Novi Zagreb, u novoizgrađeno naselje Siget u stan na 11. spratu, gde Džonijeva majka i danas živi. U tom naselju, kada su se Štulićevi doselili, još nije bilo škole, pa su roditelji Branimira upisali u školu u obližnjem Trnskom. Na letovanje su često išli u Nin, koji Džoni smatra „prekrasnim gradićem i povijesnim mestom.“[5] U jednom intervjuu izjavio je da mu je mogući predak Grgur Ninski.[6] Rana mladost Džoni je kao tinejdžer počeo da luta ulicama Zagreba, gde se početkom 1960-ih rađala rok i hipi scena. Detinjstvo u Skoplju je obeležilo njegov govor, pa su zbog neobičnog naglaska u zagrebačkim gradskim krugovima mnogi mislili da je Bosanac.[7] Upisao je Šestu gimnaziju u Gornjem gradu. Pored gimnazije se nalazilo rok okupljalište Lapidarij (popularno Lap), gde su Džoni i ostali izlazili. U prvom razredu gimnazije počeo je da svira akustičnu gitaru. Prvu akustičnu gitaru mu je pozajmila drugarica Maja Oštir. Toliko ju je dugo zadržao kod sebe i svirao, da je prilikom vraćanja morao izmeniti sve pragove na vratu instrumenta.[7] Krajem 1960-ih su na ulicama mnogih gradova Evrope, pa i Zagreba, počeli studentski nemiri, što je uticalo i na mladog Štulića. U gimnaziji je maturirao 1972. godine radom „Pariška komuna“, koji je ocenjen odličnom ocenom. Rad oslikava njegovo zanimanje za socijalne teme, a pisan je neposredno nakon događaja u Hrvatskoj 1971. godine. Štulić je imao tek dvojku (dovoljnu ocenu) iz hrvatskosrpskog jezika.[8] Nakon gimnazije Štulić je prvo odslužio vojsku. Otišao je u proleće 1973. godine a vratio se 15 meseci kasnije i počeo studirati. Studentski dani Kada sam došao iz vojske upisao sam fonetiku i povijest ali to sam napravio isključivo zato da bih imao alibi pred starcima. Morao sam nešto raditi, meni je život kod kuće oduvijek bio pakao. U njoj sam se osjećao kao stranac. Upisao sam se, dakle, da bih dobio na vremenu, jer nisam mogao očekivati da ću odmah moći živjeti od muzike. — Štulić u prvom intervju u Polet-u, 30. 01. 1980. Štulić je studirao Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, a odsek je više puta menjao (fonetika, istorija, sociologija). U to vreme Štulić se fanatično posvetio akustičnoj gitari, akordima, tekstovima i komponovanju. Sviranje je preselio u podrum Filozofskog fakulteta, gde je svirao svaki dan od dva do devet. Na fakultetu se Čupko (kako su ga tada zvali) uglavnom družio s ljudima koje je zanimao anarhizam, a svoje „revolucionarne“ aktivnosti su uglavnom izvodili za šankom. Tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima je svirao svoje i tuđe kompozicije.[9] U to vreme je kosu pleo u dugačak perčin, na glavi je nosio heklanu kapicu, izučavao je mudrosti indijske filozofije i pevao uglavnom romantične balade. Džoni je jedno vreme bio vegetarijanac. Neko vreme je boravio kod kolege Bože Kovačevića, koji je studirao filozofiju i sociologiju. Božo je u sobi 22 u studentskom domu na Savi kao ilegalce udomljavao razne mlade umetnike, među kojima su bili Ivan Ivas, Darko Rundek, Jura Stublić i drugi. Štulić bi došao rano izjutra pa bi satima svirao u Božinoj sobi. Stanari nisu mogli učiti, razgovarati, a neretko ni zaspati od njegove svirke.[10] Tih godina je Štulić letovao na ostrvu Silba, gde su mladi alternativci (članovi Buldožera, Lajbaha, Irvina i drugi) provodili vreme svirajući i sunčajući se nagi, odnosno upražnjavajući nudizam. Tamo je i svirao u letnjem bendu „Dobra voda“, koji je imao petnaestak akustičnih gitara i svirao klasiku, makedonske narodne pesme i obrade Bitlsa. Na tom ostrvu je upoznao i Graciju Pedić, u koju je bio zaljubljen i kojoj je posvetio čuvenu pesmu Gracija, napisavši je za jedan dan. Tu je letovala i Austrijanka Suzi F. iz Beča, s kojom je bio u kratkoj ali strasnoj vezi i kojoj je posvetio pesme „Suzy F“ i „Hladan kao led”.[11] Inače, Štulić je mnogim svojim devojkama i prijateljicama posvećivao pesme, a nekima je i svirao pod prozorom. Mada ga hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić smatra „odvratnim seksistom, muškom šovinističkom svinjom“, žene koje su ga volele smatraju ga najnežnijim muškarcem kojeg su upoznale.[5] Fakultet nije završio, odnosno „zalutao“ je negde „između prve i četvrte godine“. Dogurao je do šestog semestra, ali nagomilavši veliki broj nepoloženih ispita (pošto je tada polaganje nekih ispita moglo da se odlaže do diplome), Džoni napušta fakultet. Sviranje Mnogi Džonijevi poznanici iz tog vremena govore da on nije znao note, da je svirao prosečno i da mu ukus nije bio u skladu s vremenom. Smatrao je da je sevdah naš autentični zvuk, koji najbolje dolazi do izražaja u makedonskim pesmama. Iako samouki gitarista, on je vežbao danonoćno, i uvek je bio u potrazi za prostorom za vežbanje. Prva grupa koju je osnovao se zvala Balkan sevdah bend. Svirali su sve, od autorskih pesama, preko sevdalinki, narodnjaka, do Bitlsa. Glavni hit im je bila pesma Balkan koju je Štulić napisao po povratku iz vojske, 1974. godine, a izvorno je vukla na melanholičnu bosansku sevdalinku. Zbog njegovog, još uvek neizgrađenog glasa, prijatelji su ga odgovarali od pevanja. Da nema tog novog vala vjerovatno nikad ne bih ni zapjevao. Tek pod uticajem panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Na te promene dosta je uticao prvi zagrebački nastup Pankrta, kojima je bio oduševljen (što je i opevao u pesmi Balkan). Ubrzo nakon toga je korenito promenio imidž, ošišavši dugu kosu i obrijavši bradu i brkove. Tada je Štulić samom sebi dao nadimak Džoni, umesto dotadašnjeg Čupko. Svoje iskustvo sa Balkan sevdah bendom je kasnije komentarisao: „Balašević je zadnji roker prema onome što smo mi tada radili. Ja u stvari nisam brutalan čovjek, to su me tek kasnije naučili.“

Biblioteka muzika - Nolit 1 - 7 - komplet - veoma redak komplet knjiga ,gledam na netu da nema nigde da se kupi ceo komplet -broširani povez. Izdanje Nolit - Beograd, od 1982 do 1987. godine. Komplet sadrži: 1. Um za tonom - Pavle Stefanović, 370. strana, 2. Jezik muzike - Derik Kuk, 326. strana, 3. Jezik moderne muzike - Donald Mičel, 192. strane, 4. Barokni koncert - Roksanda pejović 416. strana, 5. Južni sloveni u istoriji evropske muzike - Dragotin Cvetko, 340. strana, 6. Mocart - Alfred Ajnštajn, 548. strana. 7. Ideologije u operi - Filip Žozef Salazar 230 strana -vrlo dobro očovane knjige ,na svakoj knjizi ima potpis hemijskom na najavnoj stranici , a na 1 knjizi ima posveta napisana hemijskm olovkom -nema saranja po knjigama ,malo su zuci gornji bokovi knjiga ,od stajanja ,a 1 knjiga ima malo zuitla na pocetku ,par mmm ,na donjem rubu knjige Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart, kršteno: Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart[1]; Salcburg, 27. januar 1756 — Beč, 5. decembar 1791) bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike.[2] Mocartov rad od preko šest stotina dela, pokriva gotovo sve žanrove njegovog doba, uključujući simfonije, koncerte, kamernu muziku, muziku za klavir, operske i horske kompozicije. U svom najranijem detinjstvu u Salcburgu, Mocart je pokazao neverovatne sposobnosti svirajući klavijature i violinu. Sa samo pet godina njegovo komponovanje i nastupi su bili cenjeni i uvažavani od strane evropskog plemstva i aristokratije. Kada je napunio sedamnaest godina, dobio je posao muzičara na dvoru u Salcburgu. Međutim, odrastao je nespokojan i nezadovoljan, često je putovao u potrazi za boljim položajem, ali uvek aktivno komponujući. Tokom posete Beču 1781. godine, nakon što je dobio otkaz na dvoru, odlučio je da se naseli u ovom gradu, gde je kasnije stekao slavu. Interesantno da je Mocart ostao u Beču do kraja života, uprkos tome što je prolazio kroz teške finansijske situacije. U poslednjim godinama svog života, komponovao je mnoga poznata dela, veliki broj simfonija, poznate koncerte i opere, kao i njegovo poslednje delo, Rekvijem. Okolnosti njegove prerane smrti, predmet su mnogih spekulacija, digavši Mocarta na nivo mita. Biografija Mocart je rođen 27. januara 1756. godine, u Salcburgu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu.[3] Bio je najmlađi sin Leopolda Mocarta,[4] muzičara koji je radio za princa arhiepiskopa Salcburga.[5] Leopold je bio podkapelmajstor na dvoru arhiepiskopa od Salcburga, povremeno je i komponovao po narudžbini, ali je bio iskusan učitelj.[6][7] Volfgangova majka bila je Ana Marija Pertl. Zbog velike stope smrtnosti male dece u Evropi u to vreme, od sedmoro dece iz ovog braka, preživeli su samo starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, i Volfgang Amadeus. Volfgang Amadeus je kršten dan nakon rođenja, u katedrali sv. Ruperta imenom Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart.[8] Mocart se rodio i proveo detinjstvo sve do svoje sedamnaeste godine, u ulici Getreidegasse, broj 9, u Salcburgu. U toj kući se danas nalazi veliki broj predmeta, posebno instrumenata, iz Mocartovog detinjstva. To je jedno od najposećenijih mesta u Salcburgu i predstavlja utočište za muzičare i muzičke fanove širom sveta. Mocartova muzička veština već je bila vidljiva kada je imao samo nekoliko godina. Otac mu je bio Leopold Mocart, jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga Pisani članak o osnovama sviranja violine (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Nakon Volfgangovog rođenja, on zapostavlja posao, kako bi se posvetio isključivo učenju i vaspitavanju svog deteta. Otac ga je i naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina. Leopold mu je istovremeno bio i učitelj i roditelj, i sve vreme je bio svestan toga da mora Volfganga da formira i kao čoveka, ali i kao umetnika. Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Mocartova starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata na Leopoldovim turnejama.[9] Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda, nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu. Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru princa Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa ocem, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Hagu, ponovo u Parizu, i na kraju, natrag domu kroz Cirih i Minhen. Otišli su ponovo u Beč pri kraju 1767. godine i ostali tu do decembra 1768. godine. Godine putovanja (1762—73) Leopold Mocart nije dugo oklevao da iskoristi nadarenost svoje dece u obostranu korist. Oni će mu biti podrška u njegovoj starosti. Kratkotrajna tronedeljna turneja u Minhenu u januaru 1762. dok Mocartu nije bilo ni šest godina bila je samo uvod u naredne mnogo veće pohode. Ovaj očigledni uspeh ubrzo je doveo do dužeg boravka u Beču do kraja te iste godine, sa obaveznim muzičkim nastupima na imperijalnom dvoru uz velikodušne novčane naknade. Za manje od mesec dana boravka u Beču Leopold Mocart je ostavio 120 zlatnih dukata u svoju salcburšku banku, što je bilo više nego nečija dvogodišnja zarada. Pa ipak ovi izleti su bili zasenjeni velikom turnejom koja je zadržala četiri člana porodice Mocart u inostranstvu više od tri godine, od juna 1763. do novembra 1766. Veliki deo te turneje je prošao u produženim boravcima u važnim muzičkim središtima: pet meseci u Parizu, 15 meseci u Londonu,[10] a onda u povratku još tri meseca u Parizu, sa čestim zastajanjima duž puta, uglavnom u nemačkim državama i Holandiji. Slava brat-sestra dueta proširila se zapadnom Evropom, a dobili su ogromne mogućnosti u pokazivanju njihovog šarma i njihovog prerano razvijenog muzičkog majstorstva. U svakom od gradova porodica Mocart mogla je sa sigurnošću očekivati poziv od lokalnog vladara, vlastele i bogate aristokratije. Obično su nakon jednog nastupa sledili pozivi za druge nastupe. U Londonu reklame za Mocartove koncerte koje je u najvećoj meri pisao Leopold Mocart odnosile su se na vlastelu i plemstvo. Svugde gde su išli porodica Mocart se isključivo oslanjala na ovu vrstu publike. Mocart je napisao svoju prvu simfoniju kad je imao osam godina. Moguće je da je njegov otac zapisao najveći deo sadržaja koji je Mocart proizveo.[11] (veliki beli ormar)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deli savete o prošivenoj odeći, donjem vešu, brzom krojenju, dizajnerskoj završnoj obradi i osnovnim tehnikama šivenja Nancy L. Zieman (rođena Luedtke; 21. lipnja 1953. - 14. studenog 2017.) bila je američka spisateljica i dizajnerica nadaleko poznata kao voditeljica televizijske emisije Šivanje s Nancy. Pozadina Maloprodajna trgovina Nancy`s Notions u Beaver Damu, Wisconsin Zieman je rođen 21. lipnja 1953. i odrastao je na farmi mliječnih krava u Wisconsinu.[1] Bila je kći Ralpha i Barbare Luedtke.[1] Zieman je diplomirao kućanstvo i novinarstvo na Sveučilištu Wisconsin-Stout. Udala se za Richarda Ziemana 1977. godine.[1] Neki od njezinih ranih poslova uključivali su rad za nacionalni lanac trgovina šivanjem u Chicagu i kao slobodna instruktorica šivanja u Minnesoti. Godine 1979. osnovala je Nancy`s Notions, tvrtku za izravnu poštu specijaliziranu za šivanje proizvoda, potrepština i dodataka. Nancy`s Notions je 2003. kupila Tacony Corporation iz St. Louisa, Missouri. Bila je autorica i dizajnerica za McCall Pattern Company i Clover Needlecraft. Bellova paraliza Ziemanovo lice bilo je djelomično paralizirano zbog Bellove paralize. Dobila ga je zbog infekcije uha dok je bila mala.[2] Zieman je uvijek otvoreno govorio o njezinom stanju; pisala je o tome, intervjuirali su je novinari i vodila segment u svojoj televizijskoj emisiji s medicinskim stručnjacima. U šali je sebe nazivala `djetetom s plakata za Bellinu paralizu.` [2] Zieman je napisao da je `šivanje postalo moj ispušni ventil, strast i konačna karijera` jer je `osvajanje lente na županijskom sajmu ili nagrada na natjecanju Napravi sam s vunom zahtijevalo vještinu, a ne izgled.` [2] Šivanje s Nancy Šivanje s Nancy je polusatna emisija koju je Zieman koproducirao na Wisconsin Public Television.[3] U eteru od rujna 1982., Šivanje s Nancy najduži je program o šivanju na sjevernoameričkoj televiziji, s preko 900 snimljenih epizoda. Prema njezinoj autobiografiji, `Što se tiče godina, samo je Letterman imao dulji staž.`[4] U početku su se programi snimali u Ziemanovoj dnevnoj sobi, sa snimateljskom ekipom od jedne osobe. U ranim godinama, Zieman je vodio nastup s jednom ženom, razvijao scenarije, pravio uzorke i snimao programe. Zieman je bila voditeljica i izvršna producentica od njezine inauguracije, do njezinog umirovljenja zbog lošeg zdravlja u rujnu 2017. Od sredine 1980-ih, Wisconsin Public Television u Madisonu, Wisconsin bila je Nancyn partner u televizijskoj produkciji s Laurie Gorman koja je radila kao direktorica u prošlosti. 19 godina. Osobno Zieman je živjela u Beaver Damu u Wisconsinu sa svojim mužem. Umirovljenje i smrt Zieman je u ožujku 2015. dijagnosticiran osteosarkom, vrsta raka kostiju. U srpnju 2015. dijagnosticiran joj je rak dojke. Zieman je nastavila snimati svoj Sewing With Nancy prema izmijenjenom rasporedu, nastavljajući s punim rasporedom 2016. Dana 2. rujna 2017., Zieman je na svom blogu objavila da nakon 910 emisija Sewing with Nancy odlazi u mirovinu, objašnjavajući da je jedan od njezinih karcinoma metastazirao i da `dodatni tretmani ne bi bili od pomoći.`[5][6] Zieman je umrla 14. studenog 2017. u svom domu.[7] Iza sebe je ostavio muža i dva sina.[1] Njezina smrt dogodila se samo dan nakon emitiranja posljednje epizode Sewing with Nancy. Počasti i nagrade Udruga žena poduzetnica Wisconsina proglasila ju je 1988. godine poduzetnicom godine.[1] Zieman je 1991. godine dobila nagradu National 4-H Alumni Award, a 2014. Sveučilište Wisconsin-Extension 4-H Youth Development Programme uvrstilo ju je u Wisconsin 4-H Hall of Fame.[1] Zieman je 2013. godine osvojio nagradu Istaknuti alumni Sveučilišta Wisconsin-Stout.[1] Knjige i publikacije Zieman je objavila svoju autobiografiju, Seams Unlikely: The Inspiring True Life Story of Nancy Zieman, 2014. godine. Napisala je preko 40 knjiga o šivanju, uključujući The Art of Landscape Quilting, Serge with Confidence, Machine Embroidery with Confidence, Sew with Confidence, Landscape Quilts with Natalie Sewell, Let`s Sew, 10-20-30 Minutes to Sew, The Best of Sewing with Nancy, Sew Clever Bags i 501 savjet za šivanje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Osnovni vodič za šivanje Nancy L. Zieman (rođena Luedtke; 21. lipnja 1953. - 14. studenog 2017.) bila je američka spisateljica i dizajnerica nadaleko poznata kao voditeljica televizijske emisije Šivanje s Nancy. Pozadina Maloprodajna trgovina Nancy`s Notions u Beaver Damu, Wisconsin Zieman je rođen 21. lipnja 1953. i odrastao je na farmi mliječnih krava u Wisconsinu.[1] Bila je kći Ralpha i Barbare Luedtke.[1] Zieman je diplomirao kućanstvo i novinarstvo na Sveučilištu Wisconsin-Stout. Udala se za Richarda Ziemana 1977. godine.[1] Neki od njezinih ranih poslova uključivali su rad za nacionalni lanac trgovina šivanjem u Chicagu i kao slobodna instruktorica šivanja u Minnesoti. Godine 1979. osnovala je Nancy`s Notions, tvrtku za izravnu poštu specijaliziranu za šivanje proizvoda, potrepština i dodataka. Nancy`s Notions je 2003. kupila Tacony Corporation iz St. Louisa, Missouri. Bila je autorica i dizajnerica za McCall Pattern Company i Clover Needlecraft. Bellova paraliza Ziemanovo lice bilo je djelomično paralizirano zbog Bellove paralize. Dobila ga je zbog infekcije uha dok je bila mala.[2] Zieman je uvijek otvoreno govorio o njezinom stanju; pisala je o tome, intervjuirali su je novinari i vodila segment u svojoj televizijskoj emisiji s medicinskim stručnjacima. U šali je sebe nazivala `djetetom s plakata za Bellinu paralizu.` [2] Zieman je napisao da je `šivanje postalo moj ispušni ventil, strast i konačna karijera` jer je `osvajanje lente na županijskom sajmu ili nagrada na natjecanju Napravi sam s vunom zahtijevalo vještinu, a ne izgled.` [2] Šivanje s Nancy Šivanje s Nancy je polusatna emisija koju je Zieman koproducirao na Wisconsin Public Television.[3] U eteru od rujna 1982., Šivanje s Nancy najduži je program o šivanju na sjevernoameričkoj televiziji, s preko 900 snimljenih epizoda. Prema njezinoj autobiografiji, `Što se tiče godina, samo je Letterman imao dulji staž.`[4] U početku su se programi snimali u Ziemanovoj dnevnoj sobi, sa snimateljskom ekipom od jedne osobe. U ranim godinama, Zieman je vodio nastup s jednom ženom, razvijao scenarije, pravio uzorke i snimao programe. Zieman je bila voditeljica i izvršna producentica od njezine inauguracije, do njezinog umirovljenja zbog lošeg zdravlja u rujnu 2017. Od sredine 1980-ih, Wisconsin Public Television u Madisonu, Wisconsin bila je Nancyn partner u televizijskoj produkciji s Laurie Gorman koja je radila kao direktorica u prošlosti. 19 godina. Osobno Zieman je živjela u Beaver Damu u Wisconsinu sa svojim mužem. Umirovljenje i smrt Zieman je u ožujku 2015. dijagnosticiran osteosarkom, vrsta raka kostiju. U srpnju 2015. dijagnosticiran joj je rak dojke. Zieman je nastavila snimati svoj Sewing With Nancy prema izmijenjenom rasporedu, nastavljajući s punim rasporedom 2016. Dana 2. rujna 2017., Zieman je na svom blogu objavila da nakon 910 emisija Sewing with Nancy odlazi u mirovinu, objašnjavajući da je jedan od njezinih karcinoma metastazirao i da `dodatni tretmani ne bi bili od pomoći.`[5][6] Zieman je umrla 14. studenog 2017. u svom domu.[7] Iza sebe je ostavio muža i dva sina.[1] Njezina smrt dogodila se samo dan nakon emitiranja posljednje epizode Sewing with Nancy. Počasti i nagrade Udruga žena poduzetnica Wisconsina proglasila ju je 1988. godine poduzetnicom godine.[1] Zieman je 1991. godine dobila nagradu National 4-H Alumni Award, a 2014. Sveučilište Wisconsin-Extension 4-H Youth Development Programme uvrstilo ju je u Wisconsin 4-H Hall of Fame.[1] Zieman je 2013. godine osvojio nagradu Istaknuti alumni Sveučilišta Wisconsin-Stout.[1] Knjige i publikacije Zieman je objavila svoju autobiografiju, Seams Unlikely: The Inspiring True Life Story of Nancy Zieman, 2014. godine. Napisala je preko 40 knjiga o šivanju, uključujući The Art of Landscape Quilting, Serge with Confidence, Machine Embroidery with Confidence, Sew with Confidence, Landscape Quilts with Natalie Sewell, Let`s Sew, 10-20-30 Minutes to Sew, The Best of Sewing with Nancy, Sew Clever Bags i 501 savjet za šivanje.

Unutra odlično očuvano samo je dopisano na naslovnoj strani ispod stoleće - vek Omot kao na slici, korice odlične Rubens i njegovo stoleće. Frans Boduen. Izdavač: Vuk Karadžić, Jugoslovenska revija, Beograd 1977 veliki format Петер Паул Рубенс (хол. Peter Paul Rubens; Зиген, Вестфалија, 28. јун 1577 — Антверпен, 30. мај 1640) био је дипломата и фламански уметник барока. Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући члановима његове радионице.[1] Његови ученици су Јакоб Јорданс и Антонис ван Дајк.[2] Рубенс је владао са доста језика, био је велики хуманиста и добар дипломата.[1] Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства. Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији. Изузетно богато Рубенсово дело заступљено је у богатству мотива, актови и митолошке теме, теме из лова као и мртве природе у којима се очитује традиција фламанске уметности у време барока и својим патосом и покретом представља најаутентичније изразе свога времена. Његова палета се карактерише топлим бојама и тоновима који блијеште са његових платна са до тада невиђеном жестином као да се утицаји које је направио могу сагледавати не само у сликарству фламанског барока већ у сликарству уопште и могу се пратити све до појаве Евген Делакроа а упоређујући га са сликарем свих времена назван је “сликарем тела” насупрот Рембранту који је назван “сликарем душе”. Мало је уметника у историји уметности било тако чувено и утицајно у своје време попут Рубенса. Историјски контекст[уреди | уреди извор] У 16. веку, Антверпен, престоница Фландрије, био је велики и богат пословни центар због своје важне луке, одакле је стизала роба из свих земаља. Зарађени новац трошио се брзо са лакоћом и великом радошћу, не само на забаву, већ и на културу, уметност и штампање радова који су углавном били намењени за увоз. Сликарство у Антверпену редовно прати трендове ренесансе захваљујући доприносима из Италије, који се шире по целој Холандији. Дирер, на путу до земље 1520. године, је срео сликаре Метсиса, Патинира и Холанђанина Лејдена. Фламанска уметност је утицала, допуштајући маниризму и реализму да живе њихове традиције. Са појавом Питера Бројгела, уметник је био у могућности да покаже више фламенка у својим делима од којих Рубенс гради потпуно иновативан ликовни израз, који је довео до генијалности у бароку.[3] Холандија је била под шпанску владавину, од времена кад су у браку Филип I од Кастиље и Хуана I од Кастиље, а касније и за време њихових наследника Карла V и након абдикације Филипа II 1555. Ни обичан народ ни аристократија, на челу са Вилемом Ћуталицом, није подржао диктатуру Филипа II, који је донео 15. априла 1566. Ни људи ни властеле, са Вилемом Ћуталицом на челу, уз подршку диктатуру Филип II, који је донео 15. априла 1566. представља Гов Маргарет, назван по Филипу II, петицију познату као `компромис од племића`, чији је циљ био елиминисање инквизиције и обнова слободе. То је промовисано од стране калвиниста, који користи конфликт који је довео овај захтев, цркава уништених, оскрнављена слике и запалили села. Овај устанак је био гувернер тражи помоћ за Филипа II, који је послао војвода од Албе. То, 1567. након неколико жестоких борби и освете, да ли се поново успостави мир и калвинисти су побегли у Немачку.[4] Површина је остала под шпанском влашћу до Споразума у Утрехту 1713, када се поново враћа у аустријски део Хабзбург. Уметници су радили и нашли своје мецене међу шпанском монархијом и племством, што је утицало на то шта је приказано радовима, нарочито у верским темама и темама битака, као и портрета. Фламанска школа сликања је утврђена у јужној Холандији, где је Католичка црква повећала највећи приказ тријумфа као религије. Ова победа је имала највећег интерпретатора Рубенса, који је био римокатолички дубоко религиозан.[5] Биографија[уреди | уреди извор] Портрет дечака (1619). Рубенс је често користио своју децу као моделе. Сматра се да је то био његов син Николас. Рубенс је био поносан на лепоту своје деце. Рубенс је насликао себе и Изабел Брант убрзо након њиховог венчања. Када је Изабел умрла, Рубенс је изјавио да `она је била оличење доброте и поштења`. Рани дани[уреди | уреди извор] Рубенс је рођен у Зигену, Немачка, од родитеља Јана Рубенса и Марије Пyпелинцкс. Петар Паул Рубенс добио је то име јер се родио 28. јуна, што је било уочи дана Св. Петра и Павла. Родио се као шесто од седморо деце. Његов отац и мајка су калвинисти који су побегли из Антверпена у Келн 1568. године након појачаних верских превирања и прогона протестаната за време Шпанске владавине Холандијом Фернанда Алвареза од Толеда, трећег војводе од Албе. Јан Рубенс је постао правним саветником (и љубавником) Ане Саске, друге жене Вилијама I те се доселио у њен двор у Зигену 1570. Уследило је притварање због прељуба. Породица се вратила у Келн следеће године. Године 1589, две године након очеве смрти, Рубенс се с мајком вратио у Антверпен где је примљен у католичку школу. Религија је одиграла важну улогу у његовом каснијем раду и Рубенс је касније постао водећи глас католичког противреформаторског сликарства.[6] У Антверпену, Рубенс је завршио хуманистичко образовање, учио латински и класичну литературу. С четрнаест година започео је уметничко образоваwе код понајбољих градских сликара тог доба.[7] Већина његовог образовања састојала се у копирању ранијих дела, као што су дрворези Ханса Холбеина млађег и графике Маркантонија Рајмондија према Рафаелу. Рубенс је завршио своје школовање 1598. у време када је примљен у “Цех св. Луке” као независан мајстор.[8] Коњанички портрет војводе од Лерма, Прадо, Мадрид. Рубенс је насликао ову слику приликом свог првог путовања у Шпанију 1603. Обожавање Девице, 1608. уље на легури и бакру, Санта Марија у Валичели, Рим. Ово је средишња плоча високог олтара. Године 1600. Рубенс је путовао у Италију, најприје у Венецију, где је видео дела Тицијана, Веронезе и Тинторета пре него што се сместио у Мантови на двору војводе Винченза I Гонзаге. Начин бојења и композиције Веронезеа и Тинторета имале су директан учинак на Рубенсово сликарство, а на његов каснији, зрели стил утицао је више Тицијан.[9] С војводином финансијском подршком Рубенс је отпутовао до Рима и Фиренце 1601. Тамо је студирао дела класичне грчке и римске уметности и копирао дела италијанских мајстора. Хеленистичка скулптура Лаоконт са синовима је имала посебан утицај на њега, као и уметност Микеланђела, Рафаела и Леонарда.[10] На њега су такође утицале и изразито натуралистичке слике Каравађа. Касније је чак направио копију његовог Полагања у гроб, те предложио је свом мецени, војводи од Мантове, да купи од Каравађа његову Смрт девице (Лувре).[11] Рубенс је путовао у Шпанију у дипломатској мисији 1603. носећи поклоне породице Гонзага на двор Филипа III. Док је био тамо видео је богату колекцију Рафаелових и Тицијанових дела које је скупио краљ Филип II.[12] Ово је било прво његово путовање, од многих у каријери, на којима је комбиновао уметност и дипломатију. Од 1604. провео је четири године у Мантови, Ђенови и Риму гдје је насликао бројне портрете на особит начин који ће касније утицати на рад сликара као што су: Антонис ван Дајк, Џошуа Рејнолдс и Томас Гејнсборо.[13] У то време започиње да слика градске палате и црквене олтаре као што је троделни олтар `Санта Марија у Валичелл`.[14] Утицај Италије на Рубенса био је изузетан. Поред уметничких утицаја, Рубенс се наставио да се дописује с италијанским пријатељима током цилог свој живота; чак се и потписивао као „Пиетро Паоло Рубенс“ и често говорио о повратку на полуострво – жеља која му се није остварила.[15] Принцеза Изабела Клара Еуђенија (1566–1633), 1615. Музеј историје уметности у Бечу. Зреле године у Антверпену (1609–1621)[уреди | уреди извор] Podizanje крста, 1610–11, средишња плоча олтара Госпине катедрале у Антверпену. Чувши за мајчину болест 1608, Рубенс се упутио у Антверпен, али мајка му је умрла пре његовог доласка. Његов повратак у Антверпен се подударао с годинама новог просперитета захваљујући „Антверпенском споразуму“ из 1609. којим је наступило „дванестогодишње примирје“. У октобру исте године Рубенс је постављен за дворског сликара аустријског војводе Алберта и Изабеле Шпанске, управитеља холандских покрајина. Дозвољено му је да свој студио из двора у Бриселу пресели у Антверпен. С надвојвоткињом Изабелом остао је у добрим односима све до њене смрти 1633, не само као њен сликар него и велепосланик. Још је више учврстио везе с градом 1609, оженивши Изабелу Брандт, кћерку водећег Антверпенског грађанина и хуманисте Јана Брандта. Године 1610, Рубенс се преселио у нову кућу с атељеом који је сам дизајнирао у маниру италијанских вила. Данас позната као Rubenshuis музеј у центру Антверпена, њему је служила као радионица, али и као школа за његове ученике и галерија за његову личну колекцију уметничких дела и књига која је била највећа у Антверпену. Његов најпознатији ученик био је Антонис ван Дајк, који ће постати водећим фламанским портретистом који је често сарађивао с Рубенсом. Такође је сарађивао с другим уметницима у граду, попут сликара животиња Франса Снајдерса, који је заслужан за орла на његовој слици Оковани Прометеј, као и сликаром цвећа и његовим добрим пријатељем Јаном Бројгелом Старијим. Петер Паул Рубенс и Франс Снајдерс, Оковани Прометеј, 1611-12, Музеј уметности, Филаделфија. Олтарске слике за Госпину катедралу у Антверпену су утврдиле његово место као водећег сликара Фландрије. „Подизање крста“, централна слика олтара, на пример, показује његову способност да уклопи Тинторетово Распело из Венеције, Микеланђелове динамичне фигуре и свој лични стил. Ова слика постала је репрезентативним примером барокног религијског сликарства.[16] Рубенс је искористио штампане илустрације у књигама како би још више проширио своју славу широм Еуропе. Изузев неколико сјајних бакрописа, он је само цртао скице по којима су стручњаци као Лукас Ворстерман правили графике.[17] Ипак је сам урадио неколико дрвореза. Рад за Марију де Медичи и дипломатске мисије (1621–1630)[уреди | уреди извор] Искрцавање Марије де Медичи у Марсељу, 1622—25., уље на платну, 394 × 295 cm, Лувр. Године 1621, краљица Француске, Марија Медичи наручила је од Рубенса две велике алегоријске слике које је требало да славе њен живот и њеног покојног мужа Анрија IV за „Луксембуршку палату“ у Паризу. Циклус Марије Медичи (сад у Лувру) је постављен 1625. Мада је он почео рад на другој серији то никада није било довршено.[18] Марију је протерао из Француске њен син Луј XIII, а умрла је у Келну 1642. године, у истој кући у којој је Рубенс живео као дечак.[19] По истеку Дванаестогодишњег примирја 1621. године, Шпански Хабсбурговци су поверили Рубенсу више дипломатских мисија и он је био веома активан до 1630. Кретао се од Енглеског до Шпанског двора у покушају да постигне мир између Шпанске Холандије и Холандских уједињених покрајина. Такође је путовао у северну Холандију као уметник, али и као дипломата. У том раздобљу двапут је примио витешки наслов, најприје од краља Филипа IV Шпанског 1624, а потом и од краља Карла I Енглеског 1630. Примио је и почасну титулу мајстора уметности универзитета у Кембриџу 1629.[20] Рубенс је провео неколико месеци у Мадриду од 1628.–1629. где је поред своје дипломатске мисије насликао и неколико важних дела за краља Филипа IV. Ту се спријатељио са сликаром Веласкезом, те су њих двојица планирали да заједно отпутују у Италију, али Рубенс се морао вратити у Антверпен и Веласкез је путовао без њега.[21] Рубенс је убрзо морао да отпутује у Лондон где је остао до 1630. и насликао једну од најважнијих слика овог периода – Алегорија Мира и Рата (1629; Национална галерија у Лондону.[22] Она осликава уметниково снажно залагање за мир, а поклоњена је краљу Карлу I. Портрет Хелене Фурман (Хет Пелскен), око 1630-их, Музеј историје уметности у Бечу. Посљедње године (1630–1640)[уреди | уреди извор] Рубенс је посљедњу деценију провео у АнтВерпену и околини. Иако је био заокупљен сликањем за свод Дворане за банкете архитекте Иниго Џоунса у Палати Вајтхол у Лондону, нашао је времена за лична уметничка истраживања. Године 1630, четири године након смрти његове супруге, 53-годишњи сликар оженио је 16-годишњу Јелену Фурман. Јелена је инспирисала позамашне фигуре на много његових слика из 1630-их, укључујући: Венерина гозба (Музеј историје уметности у Бечу), Три Грације (Прадо, Мадрид) и Парисов суд (Прадо, Мадрид). У каснијим сликама које је радио за шпански двор, уметникову младу жену су препознали на сликама. Фармери се враћају с поља, око 1635-8, Галерија Пити, Фиренца. Године 1635, Рубенс је купио имање изван АнтВерпена, дворац де Стен (Хет Стен) где је провео много свог времена сликајући пејзаже који одражавају његов касни стил који се ослања на холандску традицију Питера Бројгела. Рубенс је преминуо од гихта 30. маја, 1640. Сахрањен је у цркви св. Јакова у Антверпену. Оставио је за собом осморо деце, три с Исабелом и петоро с Јеленом; његово најмлађе дете је рођено осам месеци након његове смрти. Дела[уреди | уреди извор] Отмица Леукипових кћери, 1615, уље на платну, 224 x 211 cm, Стара пинакотека, Минхен. Рубенс је био плодан аутор који је стварао углавном религијске теме, историјске мотиве и ловачке сцене у које је укључивао митолошке ликове. Насликао је неколико портрета, углавном пријатеља и аутопортрете, као и неколико пејзажа пред крај свог живота. Дизајнирао је таписерије и графике, али и своју кућу. Његови цртежи су изузетно снажни али без детаља; такође је често користио скице с уљаним бојама. Посљедњи је уметник који је поред сликања на платну још сликао и на дрвеним плочама, те олтарне слике на камену шкриљевцу како би избегао рефлексије. Како је било уобичајено у то време, Рубенс је имао велику радионицу у којој је сликао, али понекад допуштајући другим сликарима да сликају поједине делове слике, а понекад само надгледајући стварање слике. Парисов суд, 1630, уље на платну, Национална галерија, Лондон. Његова страст за сликањем пунашних жена постала је појмом за Рубенсизам или Рубенсовски, док се користи и израз „Рубенсовске“ за пунашне жене, нарочито у Холандији. На аукцији куће Сотбис 10. јуна 2002, Рубенсова новопронађена слика “Масакр невиних” продана је за £49,5 милиона, или 76,2 милиона УСА $ лорду Томпсону. Хронолошки попис познатијих Рубенсових дела[уреди | уреди извор] Скидање с крста, 1602, -уље на дасци, 420.5 × 320 cm, олтар Госпине катедрале у Антверпену. Врт љубави, 1633—1634, -уље на платну, 286 × 198 cm, Прадо, Мадрид. Маркиза Бригида Спинола-Дориа, 1606, -уље на платну, Национална галерија, Вашингтон. Самсон и Далила, 1609-1610, -уље на платну, 185 × 205 cm, Национална галерија, Лондон. Битка с Амазонкама, 1619, -уље на платну, 121 × 165 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Аутопортрет са Изабелом Брант, 1609-1610, -уље на платну, 178 × 136.5 cm, Стара пинакотека, Минхен. Подизање крижа, 1610-1611, -уље на дасци, 462 × 341 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Масакр невиних, око 1611, -уље на платну, колекција Лихтенштајн, Беч. Оковани Прометеј, 1611-1612, -уље на платну, 243,5 × 209,5 cm, Музеј уметности, Филаделфија. Свети Јурај са змајем, око 1620, -уље на платну, 427 × 312 cm, Прадо, Мадрид. Циклус слика за Марију де Медичи, 1621–1630. Узнесење Девице, 1625-1626, -уље на дасци, 490 × 325 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Пад човека, 1629, -уље на платну, 288 × 255 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Венерина свечаност, око 1635, -уље на платну, 217 × 358 cm, Уметничко-историјски музеј, Беч. Три грације, 1636-1638, -уље на платну, 221 × 181 cm, Прадо, Мадрид. Парисов суд, око 1638-1639, -уље на платну, 144,8 × 193,7 cm, Национална галерија, Лондон.

ISIDORA ŽEBELJAN DOK SLUŠAMO MUZIKU, SADAŠNJOST JE VEČNA - intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan Fotografije - Kristina Miljković, Nebojša Babić, Igor Pavićević, Zoran Marinković, Snježana Bartolec, Borislav Čičovački, Dušan Mihalek, Martina Šimkovičova Predgovor - Borislav Čičovački Izdavač - Akademska knjiga, Novi Sad Godina - 2021 382 strana 24x22 cm ISBN - 978-86-6263-363-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: BORISLAV ČIČOVAČKI - Predgovor LJUDMILA BEĆKOVIĆ - Isidora Žebeljan, između dva pertlanja volim da bančim, naročito danju ISIDORA ŽEBELJAN - Nekada daroviti klinci IVANA SEMERAD - Razotkrivanje: Isidora Žebeljan ) NADA SAVKOVIĆ - Predana posvećenost muzici ISIDORA ŽEBELJAN - O mogućem načinu komponovanja opere danas SANJA MILIĆ - Opera u začaranom krugu ANA GRUJIĆ - Tajanstveni zapis u fajlu IVAN DESPOTOVIĆ - Udar na intelektualnu onaniju MILENA MILORADOVIĆ - Vrhovi BEMUS-a: Isidora Žebeljan, Morbidna pastorala OLIVERA MILOŠ TODOROVIĆ - Tonalitet duha i praznine SVJETLANA HRIBAR - Umjetnost se ne može naručiti - ona se, naprosto, dogodi DRAGANA MARKOVIĆ - Sa muzikom u sebi TATJANA NJEŽIĆ - Ljubav je najlepša muzika OLGA NIKOLIĆ - Istorijska šansa Srbije TATJANA NJEŽIĆ - Akademik MILICA JOVANOVIĆ - Još uvek kofama izbacujemo mrak iz sobe MUHAREM ŠEHOVIĆ - Njene note putuju svetom NEVENA ŠARČEVIĆ - Od A do Z VESNA ROGANOVIĆ - Inspirisana dela daju smisao postojanju umetnosti ANA KOTEVSKA - Transcendentalna putovanja do i od beogradske fantastike RADMILA STANKOVIĆ - Lepota maminog arhaičnog zvuka TATJANA NJEŽIĆ - Bilija zamenila Ružica Piton JELENA DOJČINOVIĆ - Počasni krug SNEŽANA NIKOLAJEVIĆ - Bezuslovna ljubav i predanost RADMILA STANKOVIĆ - Muzika je moj usud MIRJANA JURČIĆ - Muzika je mene otkrila ISIDORA ŽEBELJAN - Mistični vitraži zvuka VESNA ROGANOVIĆ - Opera u metrou DRAGAN JOVIĆEVIĆ - U Srbiji postoji strah od savremene umetnosti SLAVICA LAZIĆ - Vera je sve u mom životu ISIDORA ŽEBELJAN - Visoka umetnost kao osobenost srpskog identiteta TATJANA NJEŽIĆ - Svet živi u dekadenciji VROUWKJE TUINMAN - Slatke muke ISIDORA ŽEBELJAN - Odlazak muzičkog Pavića ISIDORA ŽEBELJAN - Plačem na koncertima ISIDORA ŽEBELJAN - Paganski ritual protiv Sajber-performansa VESNA LAVRNJA - Intervju: Isidora Žebeljan i Borislav Čičovački ALEKSANDRA PALADIN - Sa mojom muzikom se desilo čudo! ISIDORA ŽEBELJAN - Najlepši pokloni Prokofjeva ISIDORA ŽEBELJAN - Moja muzika, moja istina TATJANA NJEŽIĆ - Samo vreme sudi umetnosti SUZANA OBRADOVIĆ - Više od ljubavi SONJA ĆIRIĆ - Ukus muzike ISIDORA ŽEBELJAN - Tajna rođačka veza ISIDORA ŽEBELJAN - San o Evropi FRANČESKO ERMINI POLAČI - Kako izgubiti glavu ELIZABETA TORZELI - Zamenjene glave TATJANA NJEŽIĆ - Htela sam da napravim uvrnutu bajku ZORICA KOJIĆ - Oni nisu ljudi, već anđeli ISIDORA ŽEBELJAN - Dok slušamo muziku, sadašnjost je večna TATJANA NJEŽIĆ - Do moderne države treba nam još 200 godina ALEKSANDRA MALUŠEV - Ljuljamo se na klatnu ekstrema TAMARA NIKČEVIĆ - Sindromi nacionalnog poremećaja MARIJA ĐORĐEVIĆ - Zapelo je zbog sujeta TATJANA NJEŽIĆ - Ubi nas jeftina zabava ISIDORA ŽEBELJAN - Šta je vrednije od veličine Stevana Mokranjca RADMILA STANKOVIĆ - Gerilsko žitije pank akademika ISIDORA ŽEBELJAN - Od A do Z ISIDORA ŽEBELJAN - Forum beogradskih gimnazija ISIDORE ŽEBELJAN -Politički žongleraj u akademiji (Pismo) BILJANA LIJESKIĆ - Kako je Nahod Simon privukao Nemce ISIDORA ŽEBELJAN - Nahod Simon u Nemačkoj TAMARA NIKČEVIĆ - Ministar Tasovac je produkt filozofije palanke ……… ANA POPADIĆ - Lepotom protiv besa MIRJANA SRETENOVIĆ - Klin-čorba u berlinskoj filharmoniji LJUDMILA CVETKOVIĆ - Vučić igra ulogu `Japi Gandija` BORIS MARKOVIĆ - Dobra umjetnost djeluje na sve TANJA NIKOLIĆ - Sad sam na konju MARINA MIRKOVIĆ - Inspiriše me srpski dert NENAD ČALUKOVIĆ - Okovani smo potrebom da budemo vođeni ISIDORA ŽEBELJAN - Kako čuti druge i stati na stranu dobra ISIDORA ŽEBELJAN - Katastrofalan odnos prema baštini ISIDORA ŽEBELJAN - Hoću da čujem tišinu ŽIVANA JANJUŠEVIĆ - Zapadna Evropa ne poznaje našu umjetničku muziku ŽIVANA JANJUŠEVIĆ - Tišina je preduslov za otrežnjenje DRAGAN JOVIĆEVIĆ - Ako se vlast u Srbiji uskoro ne promeni, Srbija će postati brod ludaka VELIMIR PEROVIĆ - Predsednik je pretvorio Srbiju u mafijašku ludnicu BRANKO ROSIĆ - Budućnost sveta je u rukama žena O Isidori Žebeljan Biografija Isidore Žebeljan `Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan, uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

DIGITALNA FOTOGRAFIJA Najbolje iz edicije FOTOGRAFIJA Šifra artikla: 331850 Isbn: 9788675554165 Autor : Scott Kelby Izdavač : MIKRO KNJIGA "Skot Kelbi, autor najprodavanijih knjiga o fotografskim tehnikama u poslednjih pet godina, pažljivo je izabrao najbolje, najkorisnije I najpraktičnije tehnike iz svoje inovativne edicije Digitalna fotografija I objedinio ih u ovu „kolekciju najvećih hitova“. Knjige iz ove edicije najprodavanije... Detaljnije "Skot Kelbi, autor najprodavanijih knjiga o fotografskim tehnikama u poslednjih pet godina, pažljivo je izabrao najbolje, najkorisnije I najpraktičnije tehnike iz svoje inovativne edicije Digitalna fotografija I objedinio ih u ovu „kolekciju najvećih hitova“. Knjige iz ove edicije najprodavanije su knjige svih vremena o digitalnoj fotografiji zato što Skot ima dar da teške stvari pojednostavi, da vam potpuno približi tehnike za koje ste mislili da ih ne možete savladati I da vam kaže – baš kao što bi rekao svom prijatelju – koje tačno dugme da pritisnete, koje parametre da koristite I šta da radite kako biste počeli da pravite fotografije o kakvim ste uvek maštali ali niste znali kako da dođete do njih (upravo takve tajne profesionalnih fotografa saznaćete iz ove knjige). Knjige iz edicije Digitalna fotografija oberučke su prihvatili fotografi širom sveta (prevedene su na gotovo svaki jezik koji vam padne na pamet), zato što u njima nema teorije pune zbunjujućih termina I detaljnih objašnjenja principa foto- grafskih tehnika. One vam govore samo ono što treba da znate I tipa su „pokaži mi kako to da uradim“ a ne „reci mi nešto o tome“. U rukama trenutno držite autorov lični izbor „najboljeg od najboljeg“ (kolekciju tekstova iz svih pet knjiga iz ove edicije), ažuriran dodavanjem najnovijih informacija, I sa samo jednom idejom, samo jednom tehnikom I samo jednim praktičnim savetom na svakoj stranici. Sadržaj Poglavlje 1: Profesionalna upotreba blica Sedam stvari koje biste voleli da ste znali… …pre čitanja ove knjige! Još dve takve stvari I, poslednja stvar Ugrađeni blic: koristite ga kao oružje Prednosti namenskog blica Profesionalan izgled fotografije: skinite blic sa aparata I umekšajte mu svetlost Korišćenje ugrađenog blica kao okidača Korišćenje bežičnog okidačkog sistema Usporite zatvarač blende da biste videli više pozadine Umekšavanje svetla blica Umekšavanje svetla odbijanjem Kako sa blicem postići kvalitet osvetljenja kao sa softboksom Rear Sync je zakon (I zašto treba da ga koristite) Četvrta tajna za dobijanje profesionalnih rezultata u radu s blicem Korišćenje gel-filtara (I zašto vam oni trebaju) Korišćenje drugog blica Upotreba blica za snimanje portreta pri zalasku sunca Snimanje pomoću blica u ručnom režimu Prednost upotrebe blica na dnevnom svetlu Dodatna kontrola pomoću prenosnog softboksa Uobičajeno podešavanje snage blica Dobijanje još mekšeg svetla Instant crna pozadina Poglavlje 2: Istina o objektivima Kada koristiti širokougaoni objektiv Kada koristiti objektiv riblje oko Kada koristiti superbrze objektive Kada koristiti „univerzalni“ objektiv S telekonvertorom priđite još bliže sceni VR ili IS objektivi Upotreba senila za objektiv Zašto neki objektivi imaju dva f-broja (npr. f/3.5-5.6) Šta treba da znate o kompresiji objektiva Izaberite otvor blende zbog kojeg ste kupili dati objektiv Kako da podesite fokus objektiva na beskonačno Kada koristiti makroobjektiv Koji je otvor blende (f-broj) najbolji Zašto treba da isključite autofokus Poglavlje 3: Profesionalni saveti za dobijanje oštrih fotografija „Oštro ko žilet“ počinje sa stativom Ne pritiskajte okidač na aparatu (koristite daljinski okidač) Ne povećavajte ISO osetljivost kada je aparat na stativu Prislonite laktove uz telo Isključite funkciju VR (odnosno IS) Zumirajte da biste proverili oštrinu Naknadno izoštravanje u Photoshopu Izoštravanje slika za štampu Poglavlje 4: Profesionalno korišćenje studija Korišćenje studijskog blica Šta raditi kada ne možete dodatno smanjiti snagu blica Bežično aktiviranje studijskog blica Umekšavanje oštrog svetla studijskih bliceva Gde postaviti glavno svetlo Dodavanje svetla za kosu Dobijanje drugačijeg izgleda bez pomeranja svetala Želite mekše, ravnomernije svetlo? Primenite tehniku umekšavanja ivica Studijske pozadine Upotreba sklopive pozadine Jedna pozadina, tri različita izgleda Dobijanje bogate boje pozadine Zilberice: kada koristiti srebrnu ili belu I gde ih postaviti Korišćenje rešetke za blic Kako se koristi svetlomer U kom režimu da snimam? Kako podesiti određeni balans belog na foto-aparatu Lako dobijanje silueta profila sa osvetljenom konturom Upotreba ventilatora za dobijanje efekta vetra Prednosti korišćenja računara na foto-sesijama Upotreba sive ton-karte Nemojte ravnomerno osvetliti celu osobu koju snimate Kako osvetliti par ili malu grupu Veliko, lepo, obavijajuće svetlo Konturno osvetljavanje sportista Osvetljavanje za postizanje izgleda koji imaju portreti fotografa Pitera Harlija Poglavlje 5: Profesionalno snimanje portreta Šta ne treba da snimate pomoću objektiva žižne daljine 50 mm Koji otvor blende koristiti Dobijanje male dubinske oštrine pomoću studijskih bliceva Na koju visinu postaviti aparat I osobu koju fotografišete Bolji način za pozicioniranje osobe koju slikate Izbegavajte da se vidi prevelik deo beonjača Izoštrite jedno oko osobe, pa promenite kompoziciju Ne snimajte decu iz stojećeg položaja Pravljenje lepih fotografija beba Da biste dobili bolje svetlo napolju, snimajte u hladu Raspršivanje svetla na većoj površini Snimanje na direktnoj sunčevoj svetlosti Divni snimci osvetljeni otpozadi Snimanje boljih portreta na prirodnom svetlu pomoću zilberice Direktno, kontrastno prozorsko svetlo Umekšavanje svetla koje dolazi kroz prozor Poglavlje 6: Profesionalno snimanje venčanja Sastavite spisak Trikovi za slikanje u slabo osvetljenoj crkvi, prvi deo Trikovi za slikanje u slabo osvetljenoj crkvi, drugi deo Da li vam zaista treba objektiv f/1.4? Svetlo iza mlade Pronalaženje savršenog svetla za slikanje mlade Protokolarni grupni portreti: šta je u fokusu Protokolarni snimci: ne odsecajte zglobove Protokolarni snimci: na koju visinu postaviti aparat Promenite visinu s koje snimate da biste dobili zanimljiviju scenu Snimanje detalja (I koje detalje snimiti) Snimci detalja izbliza Fotografije iz sale: naterajte ih da igraju Blic u svečanoj Sali Snimanje epske scene pomoću superširokougaonog objektiva Odblesak objektiva Poglavlje 7: Snimanje sportskih fotografija Koje objektive koristiti Dodavanje telekonvertora radi dobijanja krupnog plana Kako profesionalni sportski fotografi izoštravaju slike Snimanje široko otvorenom blendom uz velike brzine zatvarača Automatska kontrola ISO osetljivosti uvek zamrzava pokrete Snimate noću ili u zatvorenom prostoru? Povećajte vrednost ISO! Slikanje u rafalnom režimu Korišćenje udaljenog aparata Dve najpopularnije sportske fotografije Profesionalci poznaju dati sport I snimaju detalje Prikazivanje objekta u pokretu Ne plašite se opsecanja fotografija Poglavlje 8: Profesionalno snimanje pejzaža Zlatno pravilo fotografisanja pejzaža Komponovanje lepih pejzaža Gde smestiti liniju horizonta Uključite „migavce“ da biste zadržali više detalja Tajna snimanja zalazaka sunca Snimak pejzaža mora imati jasan objekat Trik za uštedu vremena pri snimanju panorama Gde postaviti fokus na fotografijama pejzaža Sedam smrtnih grehova pejzažne fotografije Postizanje efekta zvezdastog svetla Snimajte oblake da biste bolje dočarali boje Upotreba neutralnog gradacionog filtra Kako da vam napolju oprema ostane suva Instant duotonovi za slike pejzaža Snimanje vodopada Fotografisanje životinja Fotografije iz zoološkog vrta Snimanje panorama gradova u sumrak Poglavlje 9: Saveti za snimanje fotografija s putovanja U ovom slučaju, što manje opreme to bolje Moji omiljeni objektivi za putovanja Kako snimiti nešto što je slikano zilion puta Umesto celine, snimajte detalje Sakrivanje turista, automobila, autobusa itd. Još jedan trik za sakrivanje turista Sakrivanje ometajućih elemenata zumiranjem Tamo negde postoji dobra slika Ljudi na fotografijama s putovanja – posebno deca I stari Zamolite ljude da vam poziraju Angažujte model (nije tako skupo kao što mislite) Tražite napadne, žive boje Jednostavnost ostavlja najjači utisak Slikajte hranu Trik za noćno snimanje Snimanje tragova svetala Ubacivanje Meseca uz zadržavanje detalja Slikanje vatrometa Poglavlje 10: Profesionalno snimanje drugih stvari Ne slikajte cveće odozgo Ne čekajte kišu – napravite je sami! Snimanje HDR slika: oprema Snimanje HDR slika: osnovna ideja Podešavanje aparata za snimanje u rasponu ekspozicija Šta vam ne govore o HDR-u Napravite sto za snimanje proizvoda Prednost korišćenja strip-banka Upotreba ploča od karton pene Uporedite LCD ekran na svom foto-aparatu s monitorom računara Koliko vam megapiksela treba? Štampanje kvalitetnih slika Od čega zavisi koji ćete papir upotrebiti? Usklađivanje monitora sa štampačem Izgled fotografije smanjene zasićenosti, s efektom Bleach Bypass Starinski, grandž izgled fotografije Poglavlje 11: Saveti za dobijanje boljih fotografija Koju marku aparata treba da kupite? Pazite da slučajno ne obrišete memorijske kartice Izbegavanje problema s balansom bele boje U kom formatu snimati (RAW, JPEG ili TIFF) Zašto JPEG-ovi izgledaju bolje od RAW slika WHIMS – da izbegnete nevolje Kako zaključati fokus Pomeranje tačke fokusa Korišćenje LCD ekrana foto-aparata Uklanjanje tačkica I mrljica nakon snimanja Želite da vas shvate ozbiljno? Napravite selekciju svojih fotografija Merenje intenziteta svetlosti u jednoj tački Zaštitite autorska prava na fotografije Pri slabom osvetljenju snimite više fotografija Začkoljica pri korišćenju stilova slika Opcija Rotate Tall, opcija Rotate Image ili obe? Smanjivanje šuma na fotografijama snimljenim pri slabom osvetljenju Šta ljudi prvo vide na vašoj fotografiji Poglavlje 12: Od foto-aparata u mobilnom telefonu do DSLR aparata Ispravan način držanja DSLR aparata Kako fokusirati Počnite s ovim režimom snimanja (deluje poznato) Kako da gledate svoje slike Menjanje objektiva (I još ponešto o objektivima) Koliko velike memorijske kartice vam trebaju? Dobijanje oštrih slika korišćenjem opcije Auto ISO Kako napraviti selfi Gde držati DSLR aparat Koje aplikacije koristiti za obradu slika Kako praviti panorame Kako snimati HDR slike Dobijanje meke, mutne pozadine Rad sa ugrađenim blicem Korišćenje tražila (nemojte samo uperiti aparat I škljocati) Iskorišćavanje namenskih režima snimanja scena Kako snimati video Kako podesiti ekspoziciju RAW ili JPEG? Za početak, snimajte napolju Poglavlje 13: Deset stvari koje bih voleo da mi je neko rekao #1: Kupovanje skupljeg foto-aparata ne znači obavezno I bolje slike #2: Morate naknadno da izoštrite sliku #3: Profesionalci prave mnogo loših fotografija #4: Naučite da kompenzujete ekspoziciju #5: Ne brinite o ručnom režimu #6: Danas bi verovatno trebalo da snimate široko #7: Ništa ne ostavlja tako dobar utisak kao odštampana fotografija #8: Ignorišite histogram #9: Otkrijte koja ste vrsta fotografa #10: Uradite sve što treba da biste dobili fotografije kakve želite #11: Treba vam portfolio #12: Prestanite da čitate knjige o fotografiji Poglavlje 14: Recepti za dobijanje najboljeg snimka INDEKS O autoru Skot Kelbi je urednik I izdavač cenjenog časopisa Photo­shop User I rukovodi obukom u on-lajn zajednici name­njenoj fotografima širom sveta – KelbyOne. Jedan je od voditelja uticajnog nedeljnog kontakt programa na vebu – The Grid – posvećenog fotografiji, I širom sveta drži radionice I semi­na­re o digitalnoj fotografiji. Nagrađivan je za više od 60 knjiga, uključujući The Photoshop Book for Digital Photographers, The Lightroom Book for Digital Photographers I Light It, Shoot It, Retouch It: Learn Step by Step How to Go from Empty Studio to Finished Image." 04/03/19 Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FOTOGRAFIJA Autor Scott Kelby Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MIKRO KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2018 Format 15x23 Strana 288 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! MUZIKA 1-2 ljudi, instrumenti, dela - Norber Difurk Izdavač: VUK KARADZIĆ Beograd Godina izdanja: 1982. Povez: tvrd povez Broj strana: 398 + 423 Pismo: latinica Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike. Prvi oblici muzike Prvi oblici muzike nastaju u starijem kamenom dobu - paleolitu. Prva istraživanja vrši Čarls Darvin u 19. veku. Naučnici koji su se tada bavili istraživanjem muzike nisu bili obrazovani muzikolozi. Postoji više teorija o nastanku muzike.[8] Čovek je počeo da ispušta nizove glasova pokušavajući da privuče suprotan pol. Čovek peva iz potrebe da komunicira sa drugim ljudima iz zajednice. Čovek pokušava da imitira zvukove iz prirode. Tokom rada čovek udara grančicama koje koristi kao alat i shvata da se taj zvuk može ponoviti. Te teorije nisu prihvaćene zato što nije postojalo materijalnih dokaza. Žil Kombarje je tvrdio da muzika zahteva intelekt (razvijene mentalne sposobnosti). Tokom vršenja raznih ekspedicija i istraživanja Afričkih i Amazonskih prašuma otkrivene su zajednice (plemena) na niskom stepenu razvoja. Žil Kombarje prisustvuje obredima i ritualima raznih plemena i dolazi do zaključka da muzika nastaje i razvija se kao deo magijskog obreda. Ljudi prvobitne zajednice pevaju jednostavne pesme (samo nekoliko tonskih visina koje se stalno ponavljaju). Pevanje je imalo ulogu da dovede vrača u stanje transa kako bi on mogao da komunicira sa bogovima (sile prirode). Muzika bila je strogo funkcionalna. Nije se smela pevati van obreda jer se smatralo da to može razbesneti bogove. Muzika je najčešće bila ritmička. Kao instrumenti koriste se ljudski glas i telo. Sve vreme učestvuje u obredu. Ljudi su pljeskali dlanovima ili su se udarali po telu (mirovanje nije bilo dozvoljeno). Muzika je bila vrlo izražajna i glasna jer se smatralo da će tako lakše dopreti do bogova. Ova muzika najpre podrazumeva tekst i melodiju. Ovi rituali se smatraju za poreklo umetnosti uopšte jer objedinjuju sve vrste umetnosti. Takva pojava naziva se sinkretizam. Tokom obreda koji je služio kao priprema za lov ljudi su crtali likove životinja koje idu da love. Isto tako ritual je vremenom dobio i oblik scenske igre zato što su ljudi po povratku prikazivali celom plemenu scene iz lova (takođe u okviru obreda). Godine 1877. američki istraživač i pronalazač Tomas Alva Edison izumeo je fonograf (prvi uređaj koji je mogao da snimi i ponovo reprodukuje zvuk). Ovaj uređaj se koristio za snimanje pesama Američkih Indijanaca koji žive u rezervatima. Koristeći ove snimke i upoređujući ih sa drugim obrednim pesmama naučnici su potvrdili teoriju Žila Kombarjea. Muzika starih robovlasničkih civilizacija Od IV milenijuma p. n. e. do 476. godine, na području Sredozemlja, Srednjeg i Dalekog istoka razvijale su se moćne robovlasničke civilizacije: Egipat, Indija, Kina, Mesopotamija, Izrael, Grčka i Rim. Klasnim društvenim raslojavanjem, javila se i podela na muziku vladajuće klase - robovlasnika i muziku obespravljenog naroda - robova. Muzika naroda Starog veka Vrsta egipatske harfe O muzici starog Egipta zna se ponajpre zbog raznih nalaza na području Grčke, s kojom su bili u dodiru, a i značenje muzičke kulture Egipta je baš u tome što grčke teorije vuku koren iz Egipta. Egipćanima je muzika služila prvenstveno za verske obrede, a poznavali su harfe, koje su umetnički izrađivali, flaute i sistrume (vrsta metalnih udaraljki). U Kini, koja je imala veoma dugu muzičku tradiciju, muzika je povezivana s filozofijom. Njihov najveći filozof Konfucije je učio da „muzika oplođuje klice vrlina koje čovek nosi u srcu“. Dobra je muzika značila red, a loša nered u državi. Pet tonova njihove lestvice predstavljalo je pet elemenata, a kasnija lestvica od 12 tonova mesece u godini. Muziku su izvodili na velikim ceremonijama, a poznavali su dosta instrumenata. Božica Sarasvati drži vinu u rukama Indija je takođe davala važno mesto muzici. Smatrali su je božjim darom, koji treba vraćati bogovima pesmom i svirkom. Čini se da je indijska lestvica bila veoma slična kineskoj - bila je pentatonska (od pet tonova). Jednim od najstarijih njihovim instrumenata smatramo vinu (sa sedam žica i rezonatorom), a cenili su i zvona. Većinu ovih podataka istoričari crpe iz religiozno-filozofskih knjiga, veda. Muzika je u Palestini doživela procvat u vreme Davida i Salomona. Jevrejima je muzika služila u bogoslužju, ali su posebni jer im nije predstavljala magijsko sredstvo. Nisu se muzikom opijali, već su njome izazivali svečano raspoloženje. Imali su veoma bogatu selekciju instrumenata: triangle, rogove, bubnjeve, svirale, harfe, lutnje. Njihovo pevanje psalama i zborsko pevanje preuzela je srednjovekovna katolička muzika. Antička Grčka i Rim Boetius i Pitagora, a u sredini je Aritmetika. U Grčkoj je muzika smatrana naukom kao i matematika, a ovde se vidi njihova povezanost s brojevima U antičkoj Grčkoj država se brinula o razvoju umetnosti, a u središtu njihove umetnosti bila je muzika. Takvo zanimanje za umetnost nastaje iz činjenice da su u Grčkoj tekovine kulture bile dobro celog naroda. Iako je od grčke muzike sačuvano samo dvanaestak zapisa, o njoj se saznaje iz literature, pa se zna da je muzika imala važnu ulogu u državi i društvu, odgoju omladine i, naravno, mitologiji. Na primjer, Apolon, bog (među ostalim) sunca, dakle sklada i sreće, bio je zaštitnik i bog muzike. Primjena muzike kod njih je bila svestrana: pevali su u zboru lirske pesme, slavili bogove himnama, a i u drami je muzika imala važnu ulogu. Bilo je doba kad su svi muškarci do tridesete morali primati muzičku obuku iz državnih muzičkih škola. Postojale su Pitijske igre, muzičko-umetnički pandan olimpijskima. Razvili su teoriju muzike, i imali su lestvice (silazne), koje su nazive dobijale po pokrajinama: dorska, frigijska i lidijska. Kitari, liri i drugim žičanim instrumentima pripisivali su svojstvo produbljivanja ljudskih osjećaja i unošenja sklada, a duvačkim moć uzbuđivanja i dovođenja u ekstazu. Kad su Rimljani pokorili Grčku, preuzeli su i njihovu muziku, instrumente i notno pismo, od ostalih naroda trube, ali tu muziku nisu dalje unapređivali, pa joj je vrednost pala. Onoliko muzičkog smisla nisu imali, pa im je muzika služila za ulepšavanje gozbi, priredaba i igara. Tu je muziku sačuvao filozof Boetius u delu De institutione musica, na kojoj počiva razviće celokupne današnje muzike. Srednji vek Starija sakralna muzika nadovezuje se na židovsku i grčko-rimsku, a preuzela je mnogo i od nehrišćanskih naroda, prvenstveno istočnjačkih, što je vešto primenjivala u svom liturgijskom pevanju. Važan deo liturgijske muzike do danas čini gregorijansko pevanje, jednoglasno i nepromenjivo crkveno pevanje. Zbirku takvih misnih napeva sastavio je i pročistio u suradnji sa svojim benediktincima u knjigu Antifonarij papa Grgur I, te ga možemo nazvati reformatorom liturgijske muzike[9] Iz Rima se takvo pevanje proširilo po celom hrišćanskom svetu, čemu je pomogao i Karlo Veliki. Svetovna muzika je u 12. veku dobila novu vrstu pesama koju su gajili trubaduri. U njima je najčešće reč o viteškim vojnim i ljubavnim poduhvatima, njihova odanost, poštenje, milosrđe itd. U Nemačkoj su takvi pevači nazivani Minesengerima, a imali su pravilnike (tabulaturu) po kojem se učila umetnost. Sve su to bili putujući muzičari, koje su vlasti i crkva progonili, ali ih je narod voleo, jer su bili veseli, šaljivi i lakoumni, a objedinjavali su mnogo zanimanja u jednom. Znali su da sviraju devet instrumenata, izmišljati rime, žonglirati, oponašati glasove životinja, ...

ODLIČNO OČUVANA Beograd/Pariz 2010 SLAVKO KRUNIĆ, SLIKAR I ILUSTRATOR PRIČE: ELODIE PINEL Više od 100 kolektivnih, više od 30 samostalnih izložbi i nebrojeno mnogo kolonija, “broji” slikar Slavko Krunić, Beograđanin koji uživa i u ilustraciji knjiga, priča i albuma svetskih bendova ska muzike, i čovek koji je uvek otvoren za druženje. Što ne čudi, jer je od malih nogu bio okružen posebnim ljudima. Zapravo, nema ni jednog umetnika koji je nešto značio u bivšoj Jugoslaviji, a da nije svratio u majstorsku radionicu njegovog oca Dragiše Krunića. Da, ONU “majstorsku radionicu”, Zdravka Šotre, koja je na televiziji 1981. godine oživela garažu u Slavkovom dvorištu, u kojoj je njegov tata Dragiša provodio vreme i družio se sa čuvenim svetom toga doba. Tako je Slavko odrastao, uz glumce, umetnike, slikare, muzičare, a četkica i platno su mu postali redovan “pribor” još pre polaska u školu, uz stručni “nadzor” Milića od Mačve, Mihajla Đokovića Tikala, Mladena Srbinovića. I danas se u Slavkovoj kući, na balvanima kojima je, na primer, “nacrtan pod”, nađe po neki detalj oslikan rukom Milića od Mačve. Slavkove slike danas se nalaze u javnim i privatnim zbirkama, odnosno kod kolekcionara sa najneočekivanijih strana sveta. Višestruko je nagrađivan umetnik, a njegove ilustracije su našle put do brojnih knjiga i časopisa. Sa francuskom književnicom Elodi Pinel je objavio knjigu “Satirikone”. Slavko živi punim plućima, uglavnom na relaciji Beograd – Novi Sad, a njegova platna nam donose predivne bajke koje ostaju urezane duboko u sećanju. Portreti jednog od najzanimljivijih slikara fantastike danas, su portreti pitomih ljudi, kakav je i on sam, ali nije da ne voli da poseti neke “divlje” predele Srbije, poput jezera Zaovine na Tari ili planine Kopaonik. I čest je slučaj da se umetnost prepliće sa dobrim crvenim vinom, najzanimljivije serviranim slanim i slatkim đakonijama, inspirativnim putovanjima… Tako je i kod Slavka. Njegove preporuke u intervjuu koji je dao Premium Srbiji mogu biti mesta i predeli koje ćete posetiti, hrana i piće koje ćete probati, a hoteli oni u kojima ćete odsesti. Satirikone Gospođica Elodi Pinel tvrdi da se do slika Slavka Krunića stiže preko sudbina nekolicine osoba koje su se sklonile u njegovu radionicu za vreme velikog potopa. Slavkove slike su bile jedino mesto u kojima se moglo preživeti. Gospođica Pinel je radila kao spremačica u njegovim slikama i pažljivo kontrolisala da neprimereni sadržaji iz potopljenog sveta ne uđu u slike. Kako je vreme proticalo, a sudbine ovih neobičnih osoba postajale sve neizvesnije, slike su izgledale sve lepše i celovitije. Kako tvrdi čuveni Aleksandrijski istoričar i mag, gospodin Pljakić, slikama je prijala što neizvesnija i zagonetnija sudbina njihovih stanara. Gospođica Livija, vratarka u odsustvu, uspela je da pobegne iz ćelije, a zatim i od sebe. Videli su je kineski trgovci u Kapadokiji, kako traga za ranim Slavkovim slikama, ali je zaboravila kako izgledaju. Sudbina “Gospodara čvrstih namera”, pravnika i stručnjaka za nadgledanje regularnosti dvoboja, možda izgleda tragično, ali je olakšica što je u večnost otišao sa svojom profesijom. Gospođica Leticija Sforca, čudesne lepote i blagog spokoja, spravljala je čudesni melem od blagosti i lepote. Umela je Leticija da suvu granu vrati u cvetanje, bila je vesnica proleća i života, ali za kratko. Niko ne zna kako je nestala, ostao je samo njen portret koga je S.K. u tajnosti naslikao. Posebna pažnja mora se obratiti na viteza koji se rodio sa srebrnom krljušti po telu. Vešto je govorio, što je skrivalo njegov izgled, i niko nije pomišljao da bi on mogao biti riba koja govori. Sve je na njemu bilo suvo osim očiju, iz kojih je počela teći nekakva velika i poznata reka. Gospođica Laura, ovenčana slavom i lovorikama, nije Petrarku poznavala. Nikada joj taj miris slave , koji se širio oko nje, nije bio razumljiv. Žena bez srca, koja pesnika nikada nije ni pogledala, živi u dubokoj šumi na severu Italije i čeka da je neko oslobodi iz mreže zabluda. Slava joj ne dozvoljava da se preseli u večnost, dosađuje se i verovatno još uvek čeka. Slavko Krunić je pokušao da naslika malo topline u njenim očima, ali se slikajući zaledio. Španski moreplovac Raul Albergo tragao je za zemljom koju je nazvao Dulcinea. Plovio je po opasnim morima, i kada je bilo, i kada nije bilo vode. Naročito je voleo da vuče svoj brod po suvom, kao što deca vuku kolica. Ništa ga nije moglo sprečiti da plovi. Njegov brod se kretao kroz vreme, onako kako se druga vozila kreću prostorom. Gospodim Triton kompozitor panično beži od devojke koju je izmislio. Gospođa Rezonanta beži iz Moskve od crvenih, čije ideje nije mogla da razume. Beži u svoj izmišljeni svet koji jedino ona vidi, i niko nikada neće razumeti zašto baš u njemu nalazi utočište. Gospodin Bezuhov, izuzetan čovek i učitelj, veliki sanjar, oseća veliki strah od promena i žena. Svaki put kada bi se udvarao nekoj devojci, ona bi se udavala za drugog. Jedino rešenje je, mislio je Bezuhov, da otputuje u predele ptica i da tamo sanjari o putovanju. Nekoliko dana kasnije nađen je zagledan u nulu. Devojka mandalinog drveta, gospođica Ernestina, tuguje zbog toga što postoji, i moli svet da joj oprosti. Šetajući vrtom, uvek je čula laku Šopenovu melodiju koju je izvodio nepoznati muzičar. Od izmišljenog života uvek je stvarnija izmišljena melodija. Gospodin Piter Frimen, holandski doseljenik spreman da se žrtvuje za puritansku Ameriku, otkriva sveštenički poziv u četrdeset drugoj godini. Petnaest godina ranije zaljubljuje se u uličnu devojku slatkog imena: Tereza Ativelt. Devojka biva uhapšena i poslata u Novi svet, koji je bio pun evanđelista, osuđenika, siromašnih ljudi koji su pratili svoje snove. Piter nikada nije našao Terezu. Shvatio je da ljudski život ne postoji. Svaki trenutak njegovog života postoji, ali ne i njegova zamišljena sveukupnost. Tikalo Beograd 2010.

Kombinovana tehnika Retko Posveta umetnika 1987 Svetislav Feđa Pešić rođen je u Beogradu, 12. novembra 1936. godine, gde je i završio srednju školu i Akademiju primenjenih umetnosti. Diplomirao je 1967. godine. Kolektivno izlagao na raznim bijenalima i grupnim izložbama. Nema slikarske tehnika koja je Pešiću strana i nema konkretnog materijala koga on ne bi mogao pretvoriti u sliku. Za izložbu koja je pred nama odlučio se za reljefne kolaže u drvetu, akvarele, klasične kolaže i slike na platnu, kombiovana tehnika (ulje, pigment, gvaš, tempera). Od svega što ima mogao je izdvojiti samo jedan mali deo iz svoga imponzantnog zbira i izložiti u, po obimu, skromnom izložbenom prostoru. Izlažući tako malo, a radeći tako mnogo, skoro četrdeset godina, slikar ima osećaj da je daleko od pogleda javnosti pa kaže: „Radim za neka druga dolazeća umna bića iz kosmosa“. Očigledno je da ta „umna bića„ ne dolaze i slikar ih u svim svojim slikama traži i rekonstruiše, slično Diogenu koji je sa fenjerom tražio čoveka. Pešić traži čoveka iz slike u sliku kao da je najusamljeniji čovek na svetu. Konstrukcije su takvog oblika i sadržaja da se gledaocu može učiniti da ih autor ne stvara već da ih razara. I taj utisak ne bi morao biti pogrešan. Ali ruke, koje su prisutne i dominantne na većini njegovhi slika, odaju želju za kontaktom, a njihova bespomoćnost pokazuje da kontakta nema. Zato što nema ljudskog kontakta i istinskog razumevanja slikar kaže: „Ne mogu da naslikam sliku koja bi bila tako ružna koliko je sam život odvratan. U odnosu na život moje su slike beskrajno čedne“. Motivi ruku i krsta najčešće se prožimaju i ponavljaju, tako da se može reći da je tema raspeća glavna slikareva preokupacija. Ova tema je ključni izraz slikareve ambivalencije. To je istorijska tačka ukrštanja dobra i zla, kada se žrtvuje pravednik da bi se iskorenila nepravda. Slikar se ne miri sa činjenicom da se za pravdu moraju žrtvovati najbolji ljudi, iz prostog razloga što njih ima sve manje. Slikar kaže: „Ostali su samo lopovi, budale i podlaci“. Najveći broj Pešićevih likovnih figura koje se razlažu ili slažu, lebde u beskonačnom plavetnilu kao u nadzemaljskom kraljevstvu ili u sterilnoj belini koja, prema verovanju mnogih naroda, služi za teranje zlih duhova i nesreće. Upotrebom ovih protivrečnih boja slika, takodje, izražava svoja ambivalentna stanja. Dok belina cepa i razdvaja, plavetnilo izražava težnju za prijateljstvo, višim vrednostima i nadrealnom metafizikom. Tako se slikar i verbalno iskazuje tvrdeći da je „slika izraz moći i nemoći autora“, da je ona „slikareva lepota i muka“. A najveća muka ovog slikara je potraga za odgovorom na pitanje: „Kako naslikati misao?“ Drugim rečima, kako na likovni način prikazati nešto što nema lik, što je nevidljivo. A ovo je osnovno pitanje aktuelnog slikarstva uopšte. Pešić je, prema tome, moderan slikar, i pri tumačenju njegovih slika ne treba tražiti rešenje u vidljivom svetu već samo pomoću čiste refleksije. Zato je tumačenje ove vrste slikarstva teže i važnije od samih slika. One bez tumačenja ostaju zbunjujuće šarenolike površine, više neprijatne nego prijatne. One su i za samoga slikara tajna i zato ga najčešće bez naziva, a ako ga i ima to je pridodata slobodna asocijacija kao. „Njih dve ili njih dvoje izučavaju umetnost sladostrašća na sunčanoj strani“. I ovde, dakle, pri sklapanju naziva, slikar ostaje u dilemi. Razapet izmedju dva svoja bazična motiva, koji se isljučuju naš autor se vrti kao u začaranom krugu. Varira tehnike, materijale, formate, elemente i sklopove svojih figura, ali tema je uvek ista – raspeće. I čovek je uvek isti – zbir elemenata, a nikada-sinteza. Ako se nešto sintezira na Pešićevim slikama to je jedino - žensko telo. Samo ono ponekad, kao glatka i lepa površina, izroni iz buvljaka mehaničkih elemenata, ali sa glavom monstruma ili bez nje. A slikar u svojim pesmama, koje ponekad piše, kaže: „Ja sam čudo u ponoru strasti...ja sam samovanje, život iskona u kriku slobode, okovan vama, ja se gušim.“ Ove stihove navodimo zbog toga da bi pokazali da slikareva ambivalencija nije nikakva poza. Ona je činjenica koja je došla do izražaja u njegovim slikama kao i u pesmama koje je napisao, a dolazi do izraza i u svemu što o svojim slikama govori – njihovom značenju, porukama, njihovoj vrednosti, originalnosti, motivima i sličnom. I kritičari koji su analizovali Pešićeva dela, ne samo da ih vide različito već su često i neodlučni. Za njegova dela kažu da su „lavirint“ i da „izmiču interpretaciji“ (Miro Glavurtić, „komplikovana fenomenologija“, „tajanstvena“ (Djordje Kadijević), „zagonetni spletovi linija i oblika“ (Sreto Bošnjak), „provala bezglasnih krikova“ (Jovan Despotović). Unutarnji motivi Svetislava Fedje Pešića, sukobljeni na život ili smrt, stvaraju višeznačne i protivrečne simbole koji više skrivaju nego što otkrivaju. Bez tumačenja oni će ostati izvan interesa običnih gledalaca. Sa ovakvim slikama umetnik sam mora da izadje pred lice javnosti sa svojom poetikom. Ne treba da zazire od dekodiranja, od otkrivanja svojih poruka, dilema i motiva jer su oni (ovi poslednji), manje ili više u svima nama. Zato izjave slikara, navedene ovde, mogu da budu početak takve saradnje izmedju kritike, autora i publike. Pešićev stvaralački proces, sa malim stepenom sublimacije, iskazuje neposrednu projekciju negativnih naboja, skoro čistu eksternalizaciju dva sukobljena motiva. Eksternalizacija ove vrste, svakako prija autoru jer smanjuje tenzije, ali gledalac se oseća neprijatno i mučno. Sa više sublimacije likovna dela S. F. Pešića izgubila bi na žestini, ali bi dobila u stepenu privlačnosti i omogućila svestraniji i intimniji kontakt sa publikom. Jer umetnosti bez publike ostaje da čeka „umna bića iz kosmosa“ koja, možda, nikada neće ni doći. Iskorak iz začaranog kruga usamljenog i u sebe zagledanog čoveka, Pešić pravi sa najnovijom serijom slika reljefnih kolaža u drvetu. Na njima nema rastočenih i razapetih figura već se na svakoj od njih oseća „osmišljeni lirizam“ (Kosta Bogdanović) i čovekov stvaralački duh u celini. Gledajući samo njih mogao bi se napraviti pogrešan o uravnoteženosti sigurnosti civilizovanog i urbanizovanog ljudskog roda. Medjutim, ove slike treba gledati zajedno sa svim drugim radovima našeg autora, i tek tada možemo dobiti pravu meru racionalnosti i iracionalnosti savremenog čoveka i pravu vrednost iskrene i opominjujuće poruke Pešićevog stvaralačkog dela. 7. i 12. II 2001 Beograd Prof. dr. Vladislav Panić, psiholog Avangarda

The Society of Unlimited Responsibility - Art as social strategy tvrd povez, ilustracije u boji, 293strane Irena Lagator Pejović 2001-2011 Nakon diplome u oblasti grafičkog dizajna 1999, na Fakultetu Likovnih Umjetnosti Cetinje gdje je studirala od 1995. godine, vizuelna umjetnica Irena Lagator Pejović provela je specijalističku godinu u oblasti savremene umjetnosti na l’École Nationale Supérieure des Beaux-Arts, Le Mans u Francuskoj. Magistrirala je grafički dizajn 2004. godine i grafiku 2011. godine na FLU Cetinje. Doktorirala je 2012. godine na Centru za interdisciplinarne studije u oblasti višemedijske umjetnosti na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu. Doktorirala je i 2021. godine na transdisciplinarnim studijama savremene umetnosti i medija na Fakultetu za medije i komunikacije FMK, Univerziteta Singidunum, u Beogradu. Na Univerzitetu Crne Gore radila je kao saradnica u nastavi na Fakultetu Likovnih Umjetnosti, Cetinje, studijski program Grafički dizajn, a u periodu 2001 do 2004. godine.Zatim, kao saradnica u nastavi na Fakultetu Likovnih Umjetnosti, Cetinje, studijski program Grafika, radila je u periodu od 2008 do 2011. godine. U periodu 2009 do 2010. godine bila je i saradnica u nastavi na Fakultetu Likovnih Umjetnosti, Cetinje, na predmetima Osnovi likovnih elemenata I i II i Metodika likovne umjetnosti I i II (specijalisticka godina). Na Univerzitetu Donja Gorica predaje od 2013. godine na Fakultetu za dizajn i multimediju FDM, Fakultetu za kulturu i turizam, FKT, Fakultetu umjetnosti FU na osnovnim i master studijama. Od 2017. godine predaje u svojstvu docenta na istom univerzitetu. Prva monografska publikacija o njenoj umjetničkoj praksi pod nazivom Irena Lagator Pejović, Društvo neograničene odgovornosti. Umjetnost kao socijalna strategija, 2001-2011, koju su priredile Christa Steinle i Karin Buol-Wischenau a čiji je pokrovitelj Ministarstvo kulture Crne Gore, urednik muzej umjetnosti Neue Galerie Graz am Universalmuseum Johanneum u gracu u Austriji, objavljena je 2012. godine sa izdavačem Valter Konig iz Kelna, Njemačka. Samostalnom Izložbom Misliti slikom, izlagala je na 55. internacionalnoj izložbi umjetnosti - La Biennale di Venezia, 2013. godine u paviljonu Crne Gore i to putem selekcijie na pozivnom konkursu. Kustoskinja izložbe je bila istoričarka umjetnosti Nataša Nikčević, dok je izložbu otvorio emeritus profesor i umjetnik iz Njemačke, Bazon Brock. Ovom prilikom, izvršni producent, Centar savremene umjetnosti Crne Gore objavio je trojezični katalog sa esejima Nataše Nikčević i Bazona Brokaa, kao i sa tekstom umjetnice Irene Lagator Pejović. http://www.irenalagator.net/exhibitions/Image%20Think/ NAGRADE: 41. salon 13. novembar. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje, 2019. 39. salon 13. novembar. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje, 2017. Crnogorska Akademija Nauka i Umjetnosti, CANU, Podgorica, nagrada za stvaralaštvo do 35 godina, 2010. Nominacija za International CEE Henkel Art Award, Beč, Austrija, 2009. Transformacija sećanja. Politike slike: internacionalni bijenale savremene umjetnosti / 24. Nadežda Petrović Memorijal, Čačak, Srbija, 2007. Milunović, Stijović, Lubarda, nagrada Umjetničkog Paviljona Udruženja Likovnih Umjetnika Crne Gore, ULUCG, Podgorica, 2006. 22. internacionalni bijeniale savremene umjetnosti mediteranskih zemalja, Aleksandrija, Egipat, 2003. 4. internacionalni trijeniale grafike, Kairo, Egipat. Prva nagrada, zlatna presa, 2003. 4. cetinjski bijenale savremene umjetnosti Rekonstrukcija, UNESCO nagrada za vizuelne umjetnosti http://portal.unesco.org/culture/fr 2002. 35. herceg-novski zimski likovni salon, Crna Gora, 2002. Velibor Bucko Radonjić, Crnogorsko Narodno Pozorište, Podgorica, 2001. 9. bijenale jugoslovenske studentske grafike, Beograd, 1998. GRANTOVI - Umjetničke rezidencije (izbor): Responsibility and Response-Ability: On the Art of Sharing Research and Reshaping the Future, Department of Visual Culture & Artistic Research, Academy of Fine Arts, Warsaw, in collaboration with Dr Karolina Majewska-Güde, 2021 Art Space Connect conference program 06/07 November 2020 Teritorija kulture: Kako skrenuti sa puta i naći se na pravom mjestu? / Cultural Territory: How to Turn From the Road and Find Yourself in the Right Place 2020. Irena Lagator Pejovic:Un-Limited Responsibility - Artist Talk, Kepler salon, Linz, part of the ,,Global or Alter-Globalist? Contemporary Art Histories from Central and Eastern Europe` symposium, KU Linz. Curated by Karolina Mejwska Guede. 2020. Velike promjene: devedesete. Muzej moderne umjetnosti + Muzej savremene umjetnosti Metelkova, MG+MSUM, Ljubljana, 2019. Konstruisanje utopije. Istočno evropske avangarde i njohovo nasledje, Muzej moderne umjetnosti + Muzej savremene umjetnosti Metelkova, MG+MSUM, Ljubljana, 2018. Postistorija sa Borisom Budenom, ISU-Institut za savremenu umjetnost (NU) sa Narodnim muzejem Crne Gore, Cetinje, 2017. A Natural Oasis? A Transnational Research Program. Institute of Contemporary Art Cetinje (ngo) Montenegro, Art Museum of Montenegro, Montenegrin Gallery of Arts Miodrag Dado Đurić, 2016. BONE_bucky`s classroom, Performance Festival, Universität Bern, MA Contemporary Arts Practice und MA Scenic Art Practice, Bern, Švajcarsk, 2013. Teatro Rossi Aperto, Piza, Italija, 2012. Umetnik kao publika, Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd, Srbija, 2012. AiR (Umjetnička rezidencija): Krems an der Donau, Austrija, 2009/2010. AiR/simposium: ORTung, Salzburger Kunstverein/Deutschvilla, Strobl, Austrija, 2009. AiR: KulturKontakt, Beč, Austrija, 2009. AiR: Viafarini, Milano, Italija, 2007. AiR: Neue Galerie am Universalmuseum Joanneum, Grac, Austrija, 2005/2006. Modelmania: sa Olafur Eliasson i Yona Friedman, ArtExperience Domus Academija, Venecija, Italija, 2005. AiR:Festival D´Avignon, Francuski Kulturni Centar, Podgorica. Avinjon, Francuska, 1998. SAMOSTALNE IZLOŽBE (izbor): 2022. Povezani pejzaži, Fondacija Petrović Njegoš u saradnji sa centrom savremene umjetnosti Crne Gore, kustoskinja Kaarolina Majewska-Gude. 2019. Za opšte dobro - For the Common Good, KU Linz, sa razgovorom umjetnice u Kepler Salonu, Austrija, Kustos: Karolina Majewska-Güde. 2013 Image Think. Montenegrin Pavilion at the 55th International Art Exhibition - La Biennale di Venezia. http://www.irenalagator.net/exhibitions/Image%20Think/ 2012. Društvo neograničene odgovornosti, centar savremene umjetnosti Villa Pacchiani, Santa Croce sull`Arno, Italija. Društvo neograničene odgovornosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd, Srbija. 2010. Sfere: Irena Lagator & Wendelin Pressl. IG Bildende Kunst, Beč, Austrija. 2008. What We Call Real, Atelje DADO galarija za savremenu umjetnost, Narodni muzej, Cetinje. 2007. Is It Still Winter, Outside: Muzej savremene umjetnosti, Banja Luka, Bosna&Hercegovina. Living Space, galerija ”Beograd”’, Beograd, Srbija 2006. Living room, Umjetnički paviljon ULUCG, Podgorica. Crna Gora. Un abbraccio nello spazio, GAP, sala za čekanje, Željeznička stanica, Bari, Italija, site specific projekat 2005. Opening of the book, Galerija Macchi, Piza, Italija. Please wait here, Crkva San Zeno, u sadardnji sa Fondacijom TESECO za savremenu umjetnost, Piza, Italija, site specific projekat Šta nedostaje, Galerija HAOS, Beograd, Srbija. 2004. Passerby! Galerija Kulturni Centar Beograda, Srbija Otvaranje knjige, Galerija Biljarda, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Crna Gora. GRUPNE IZLOŽBE (izbor): 2022 Collections For A Solidary Future, Koroška galerija likovnih umetnosti (KGLU), Slovenj Gradec, Slovenia, curators: Nada Baković, Marina Čelebić, Anita Ćulafić, Natalija Vujošević, Katarina Hergold Germ, Andreja Hribernik. Art at Work. At the Crossroads Between Utopianism and (In)Dependence, Museum of Contemporary Art Metelkova (+MSUM), Ljubljana, Slovenia. Curated by Zdenka Badovinac, Ana Mizerit, Bojana Piškur, Igor Španjol. 18th Tallinn Print Triennial - Warm. Checking Temperature in Three Acts, Tallinn Print Triennial, Estonia, curated by: Rona Kopeczky 2021 Beyond Art Groups – The New Art Apparatus, P74 Gallery, Ljubljana, Slovenia, curated by: Miško Šuvaković, Darko Šimčić Future in Debris/Future Ecologies, Petrović Njegoš Foundation, Podgorica, Montenegro, curated by Natalija Vujošević. Awarded at Memorials. From the XX to XXX Memorials of Nadežda Petrović, Galery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia. 2020 Night in Montenegro and Other Stories, Art gallery “Miodrag Dado Đurić“, 13. November salon, National Museum, Cetinje, Montenegro, curated by Petar Ćuković. Mines of Culture - From Industrial to Art Revolution, Academy of Applied Arts Rijeka, exhibition is part of the 3rd Biennial of Industrial Art `Ride into the Sun`, Labin, Croatia. Reflections of Our Time: MoCA Acquisitions 1993-2019, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2019 41. salon 13. novembar. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. 100 godina Bauhausa. Kontekstualizacije i rekontekstualizacije bauhausa u Jugoslovenskom umjetničkom prostoru, Arhitektonski fakultet I Gete institute Beograd; Umejtnički paviljon Podgorica, kustos: Miško Šuvaković. 2018 Perceptions: Why Have There Been No Great (Wo)Men Artists? Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Unprofessional, Art galerija_Muzeji i galerije Podgorice, Podgoričko kulturno ljeto. Comrades - Women`s Movement in Montenegro 1943-1953, Petrović Njegoš Foundacija, Podgorica, Montenegro. 2017. 39. salon 13. novembar. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Drugarice: ženski pokret u Crnoj Gori 1943-1953. Umjetnička galerija “Miodrag Dado Đurić“, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Od industrijske do umjetničke revolucije, Art radionica Lazareti - Galerija Otok, Dubrovnik, Hrvatska. Mitologije, Phest 2017, palata Palmieri, Monopoli Italija. 2016. D´une Méditerranée, l´autre - FRAC - Provence-Alpes-Côte d’Azur, Marseille, kustosi: Francesco Bonami, Emanuela Mazzonis, Pascal Neveux, Ricardo Vazquez. How to Picture Living Systems, with artists: Peter Weibel, Martin Walde, Mariateresa Sartori, Petra Maitz, Irena Lagator Pejovic and John Aslanidis; kustos Petra Maitz. KLI Institute, Klosterneuburg (Beč), Austria. Normalities, Austrian Cultural Forum New York, New York City, NY. Kustos: Marko Lulić i Christine Moser #Makeamericagreatagain - Whitebox Art Center, New York City, NY Normalities, Austrian Cultural Forum New York, New York City, NY. Kustos: Marko Lulić iChristine Moser http://www.acfny.org/media/press-images-texts/normalities/ #Makeamericagreatagain - Whitebox Art Center, New York City, NY http://whiteboxnyc.org/event/makeamericagreatagain/ 2015 Fiery Greetings - Lothringer13 - Städtische Kunsthalle München, Munich http://www.lothringer13.com/ausstellungen/fiery-greetings-2/ the voices of the sirens - Space for conemporary art. Montagu bastion, Gibraltar, Velika Britanija From Industrial to Art Revolution - Remont galerija, Beograd Fiery Greetings, Museum of Yugoslav History, Belgrade. Coexistence: for a New Adriatic Koinè, Fondazione Pino Pascali, Polignano a Mare, Bari, Italija. 2014 Mines of Culture - from Industrial to Art Revolution, Labin Art Express L.A.E. XXI, Labin Criatia. Kustos: Branko Franceschi. Coexistence: for a New Adriatic Koinè, Museum of Modern and Contemporary Art of Rijeka, Hrvatska. the Sea is My Land. Artisti dal Mediterraneo, La Triennale di Milano. Design Museum, Milan, Italy. Curated by: Francesco Bonami and Emanuela Mazzonis. https://bnl.it/comunicazione/theseaismyland/ 2013 BONE 16, Performance Art Festival, Bern, Switzerland the Sea is My Land - Artisti dal Mediterraneo. MAXXI, Rome, Italy. Curated by: Francesco Bonami and Emanuela Mazzonis. https://bnl.it/comunicazione/theseaismyland/ Spring Exhibition 2013, Kunsthal Charlottenborg, Copenhagen, Danska Subjective Maps/Disappearances, National Gallery of Iceland, Reykjavik,Island Roaming. On File. Platforma Space, MNAC Annex, National Museum of Contemporary Art, Bukurešt. 2012 Crossings - Montenegrin Contemporary Art in the XXI Century, `Erarta` Museum of Contemporary Art, Saint-Petersburg /// NCCA, National Centre for Contemporary Art, Ekaterinburg, Rusija. Est/Ovest, Museum of Contemporary Art `Palazzo Pino Pascali`, Polignano a Mare, Italy. Kustosi: Rosalba Brana, Mariapaola Spinelli, Antonio Frugis. The Land Seen From the Sea, Museum of Contemporary Art, `Villa Croce`, Genova, Italy Tag, International festival Sarajevo - `Sarajevo Winter`, Collegium Artisticum, Sarajevo, B&H 2011. Untitled (History),12. Istanbulsko bijenale savremene umjetnosti, Istanbul, Turska. Algebra, ITS-Z1 International Test Site, Beograd, Srbija. 2010. Geografija bliskosti, MCA, centar savremene umjetnosti, Valletta, Malta. Orte/Nicht-Orte. Ortung 2009. Salzburger Kunstverein, Salzburg, Austrija. Ortung 2009. Deutschvilla, Strobl, Austrija. Little Constellation – Pogled na savremenu umjetnost u Geo-Kulturalnim Mikro zonama i malim državama Evrope, Fabbrica del Vapore/Careof, Milano, Italija. 2009. Little Constellation – Pogled na savremenu umjetnost u Geo-Kulturalnim Mikro zonama i malim državama Evrope, galerija Neon Campobase, Bolonja, Italija. Grafika i novi mediji, Centar savremene umjetnosti, Podgorica; Moderna galerija ,,Likovni susret”, Subotica, Srbija. AiR 2009: Petrusevska, Bazak, Lagator, ArtPoint galerija, KulturKontakt, Beč, Austrija. 2008. Biblioteka. Otvorena knjiga Balkana. I internacionalni bijenale savremene umjetnosti, galerija Kulturni Centar, Čačak, Srbija. Biblioteka. Otvorena knjiga Balkana. I internacionalni bijenale savremene umjetnosti, Collegium Artisticum, Sarajevo. B&H. Grad. Lice grada, galerija Kulturni Centar, Srbija. Grad. Lice grada, ČačakNarodni muzej, Kruševac, Srbija. 2007. Transformacija sećanja. Politike slike: Internacionalni bijenale savremene umjetnosti /24. Nadežda Petrović Memorijal, Čačak, Srbija. Prepoznavanje, Art Paviljon, ULUCG. Podgorica. Crna Gora. No Restriction, 40. hercegnovski zimski likovni salon, Herceg Novi. Crna Gora. 2006. Artist-in-residence 2006+2006, Neue Galerie am Universalmuseum Joanneum, Grac, Austrija. Gates, GAP. Bari, Italija. Fuori è un giorno fragile, Galleria Studio legale, Caserta, Italija. Eastern neighbours, Cultural center Babel, Utreht, Holandija. Na drugi pogled, Pavelhaus, Lafeld, Austrija. Ennui, FACT, Foundation for Art and Creative Technology, Liverpul, Velika Britanija. Fuori è un giorno fragile, Imbiancheria del Vajro, Chieri, Torino, Italija. Non places, Roda Stein, Gotenborg, Švedska. Novi talas, o specifičnostima izraza na umjetničkoj sceni u Crnoj Gori, Centar Savremene Umjetnosti, Podgorica. Crna Gora. Novi talas, o specifičnostima izraza na umjetničkoj sceni u Crnoj Gori, Colegium Artisticum, Sarajevo. B&H. 2005. Montenegrin Beauty, Künstlerhaus Bethanien, Berlin, Njemačka. Montenegrin beauty, Motorenhalle, Drezden, Njemačka. Na drugi pogled, Salon Muzeja Savremena Umjetnosti, Beograd. Srbija. Ennui, S1 salon, Šefild, Velika Britanjia 2004. Violenta Imaginii, Imaginae Violenti, 1. Buckurešt bijenale savremene umjetnosti, Bukurešt, Rumunija. V cetinjski bijenale: Orhideja, zatvor “Bogdanov kraj“, Cetinje V cetinjski bijenale: Love it or Leave it, galerija Biljarda, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Artikuliranje, BELEF ’04, beogradski letnji festival, Beograd. Srbija. Paralelni svjetovi-čudna tačka tenzije, galerija Biljarda, Narodni muzej Crne Gore, Cetinje. Aktuelni trenutak u crnogorskoj likovnoj umjetnosti, Mestna galerija, Ljubljana, Slovenija. 2003. Varijacije u balkanskim prostorima, Solun, Grčka. internacionalni bijeniale savremene umjetnosti mediteranskih zemalja, Aleksandrija, Egipat. FONA internacionalna izložba savremene umjetnosti, Muzej Savremene Umjetnosti, Rijeka, Hrvatska. Logično, BELEF ’03, beogradski letnji festival, Beograd, Srbija. Montenegrin Beauty, Budva Grada teatar, Crna Gora. Montenegrin Beauty, Paviljon Veljković,CKZD-Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, Srbija. 4. internacionalni trijeniale grafike, Kairo, Egipat. Trash Aesthetics, Trash Ideology, Trash Technology, 25. Moskovski internacionalni filmski festival. Moskva, Rusija. 36. herceg-novski zimski likovni salon, Crna Gora. 2002. XII prostorni internacionalni bijenale grafike, Seul, Koreja. Lice, identitet, Narodni muzej, Kraljevo Rekonstrukcija, 4. Cetinje internacionalni bijenale savremene umjetnosti, Crna Gora. Aprilski susreti, galerija SKC, Beograd, Srbija. 5. Koči Internacionalni Triejnale grafike, Ino-cho muzej papira, Ino, Japan. as02: aprilski susreti, SKC, Beograd, Srbija. 35. herceg-novski zimski likovni salon, Crna Gora. 2001. 15. internacionalna izložba crteža, Muzej savremene umetnosti, Rijeka, Hrvatska. 21. internacionalni bijeniale mediteranskih zemalja, Aleksandrija, Egipat. Lanac otkrivanja, svremena crnogorska umjetnost. Lokacija Kosmač (Cetinje-Budva). L’Arte per la Citta per l’Arte, Sala Murat, Bari Italija. Vatra, St. Paul de Vence, Francuska. Château d’Oiron, Oiron, Francuska III internacionalni trijeniale grafike, Kairo, Egipat. 1998. Agart World Print Festival, Ljubljana, Slovenija. IX bijenale jugoslovenske studentske grafike, Beograd, Srbija.