Srpska rodoljubiva poezija iz periodike objavljivane u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji u periodu 1837-1941 Izdavač: Nevkoš, Novi Sad Biblioteka Antologije Priredio: Dejan Tomić Povez: broširan Broj strana: 316 Pečatirana, donji ćoškići malo dokačeni vodom inače veoma dobro očuvana. Zbirka „Srbobranke“ nastala je kao plod traganja po starim srpskim novinama, časopisima, almanasima i kalendarima za poezijom koja je posvećena Srpstvu, Srbima i Srbiji. Njihov broj, jednim delom sabran u „Srbobrankama“, svedoči o životnoj snazi, dubokoj nacionalnoj svesti i osećaju da se za svoj narod i njegovo ime treba, i mora boriti. Novine u kojima su pesme objavljivane mnogo puta su došle u ruke čitalaca praznih pasusa, stubaca, pa i čitavih strana. Događalo se i u samim pesmama da se umesto reči ili stihova pojave samo tačkice ili crtice. Cenzura je radila svoje! Ipak, srpski narod je na ovim prostorima, u vremenu iz koga su i stihovi u „Srbobrankama“, uspevao da izbori nacionalne slobode i očuva svoje narodno biće i ime. Ideju za naslov „Srbobranke“ dala je knjiga srpskog rodoljubivog pesnika Riste Milića „Serbobranke“, objavljena na Cetinju 1870. godine. (K-126)

Srpska rodoljubiva poezija iz periodike objavljivane u Bosni i Hercegovini u periodu 1886-1940 Izdavač: Nevkoš, Novi Sad Biblioteka Antologije Predgovor: Rajko Petrov Nogo Priredio: Dejan Tomić Povez: broširan Broj strana: 305 Odlično očuvana. Zbirka „Srbobranke“ nastala je kao plod traganja po starim srpskim novinama, časopisima, almanasima i kalendarima za poezijom koja je posvećena Srpstvu, Srbima i Srbiji. Njihov broj, jednim delom sabran u „Srbobrankama“, svedoči o životnoj snazi, dubokoj nacionalnoj svesti i osećaju da se za svoj narod i njegovo ime treba, i mora boriti. Novine u kojima su pesme objavljivane mnogo puta su došle u ruke čitalaca praznih pasusa, stubaca, pa i čitavih strana. Događalo se i u samim pesmama da se umesto reči ili stihova pojave samo tačkice ili crtice. Cenzura je radila svoje! Ipak, srpski narod je na ovim prostorima, u vremenu iz koga su i stihovi u „Srbobrankama“, uspevao da izbori nacionalne slobode i očuva svoje narodno biće i ime. Ideju za naslov „Srbobranke“ dala je knjiga srpskog rodoljubivog pesnika Riste Milića „Serbobranke“, objavljena na Cetinju 1870. godine. (K-76)

Knjaževac Prosveta, 1983. Druga knjiga uglednog pesnika Ivana Negrišorca, klasičan primer neoavangardne poezije. Dva-tri mala pečata neke biblioteke, ne javne/narodne, nejasno koje/čije, inače verovatno nekorišćena. Ređe u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Knjaževac Prosveta, 1990. Odlično očuvana zbirka poezije našeg uglednog pesnika. Srazmerno retko u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Ima pečat Inače lepo očuvano PRAZNO NEBO ANTUN BRANKO ŠIMIĆ Prva književna komuna Mostar 1973 B I B L I O F I L S K O I Z D A NJ E PRAZNO NEBO `... Nebo je već dugo praznina bez boga i serafina, beskrajna pustinja siva kroz koju kadŠto aeroplan, grdna tica pliva. Ne lete više gore duše ko laste. Čovjek u zemlju legne i sav se raspe. K bogu izGubismo pute. Pjesnici stoje pred ništavilom i ćute... ` Антун Бранко Шимић (Дриновци, 18. новембар 1898 — Загреб, 2. мај 1925) био је хрватски песник, есејиста, критичар и преводилац. Антун Бранко Шимић Antun branko Šimić.JPG Пуно име Антун Бранко Шимић Датум рођења 18. новембар 1898. Место рођења Дриновци Аустроугарска Датум смрти 2. мај 1925. (26 год.) Место смрти Загреб Краљевина СХС Садржај Биографија Уреди Основну школу похађа у родним Дриновцима. Три разреда фрањевачке класичне гимназије завршава у Широком Брегу. Након Широкога Брега, уписао је четврти разред гимназије у Винковцима. Школовање је наставио у загребачкој Доњоградској класичној гимназији. У осмом разреду, 1917. године, напушта школовање због издавања књижевног часописа Вијавица у Загребу, а књижевни часопис Јуриш покреће 1919. године под утицајем експресионистичког листа Дер штурм. Године 1923. покреће и трећи часопис, Књижевник. Након тешке упале плућа 1924. године оболео је од туберкулозе и покушао се лечити у Дубровнику и Цавтату, а 1925. године вратио се у Загреб. Умро је од туберкулозе плућа, у двадесет и седмој години, у Загребу 2. маја 1925. године. Сахрањен је на загребачкоме гробљу Мирогоју.[1] Књижевно стваралаштво Уреди Антуна Бранко Шимић почео је писати песме још као средњошколац. Његове песме су у почетку биле пејзажне и импресионистичке, веома сличне Матошевим. Након што је Шимић напустио школовање како би радио на свом часопису, променило се и његово песништво. Песме је почео писати на екавици и импресионистичку форму заменио експресионистичком, на шта га је подстакнуо часопис Дер Струм који је Шимића упознао с тим новим, свежим књижевним правцем. У свом песништву Шимић је почео негирати традицију и спону између стварности и песништва. Овај заокрет у његовом песништву подстакао га је да оснује свој часопис Вијавица. Ово је значило другу фазу Шимићевог песништва, ону експресионистичку или, често називану “анархистичком”. У песмама насталим у овој фази Шимић спомиње мотиве и обрађује теме које одишу немиром и очајем човека у градској средини. У своме новом стилу, он поједностављује граматику стихова, у њима изоставља интерпункцијске знаке и постиже експресиван ритам језичном једноставношћу. Ипак, својим песмама још увек жели створити помало импресионистичку сензацију. 1919. године Шимић је са Густавом Крклецом и Ником Милићевићем основао свој други часопис Јуриш, који је и престао с издавањем те исте године. Следеће године објавио је своју најзначајнију збирку песама “Преображења”, која су означила његову трећу фазу песништва. 1923. године Шимић је неко време радио с Миланом Беговићем и уређивао часопис Савременик, а те исте године покренуо је часопис Књижевник. Књижевник је био оштрија верзија Јуриша, у којем је Шимић изражавао протест против тадашњег стања духа међу људима и уметницима, те стања у култури. Једини излаз видео је у рушењу дотадашњих вредности и стварању нових, готово утопијских модела живљења и стварања. Шимић је био веома упућен у сва нова збивања и преокрете на пјесничкој и умјетничкој сцени Европе. Био је веома оштар књижевни критичар, па чак и према писцима које данас сматрамо великим умјетницима свог времена. Али он се није освртао само на домаће писце, већ и на Њемачке и Аустријске експресионисте, те се занимао и за француску и скандинавску књижевну сцену. Шимић се бавио и преводом, па је превео роман “Благослов земље” Кунта Хамсуна, али он је био тискан тек шездесет година касније. Шимић је превео и једну драму те неколико дјела кратке прозе свјетских модерниста.[2] Дела Уреди Преображења, Загреб, 1920. назива се каменом темељацем модерног хрватског песништва. Песници (лирска минијатура) Опомена Моја преображења Херцеговина Смрт и ја Постхумно Уреди Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1933. Приредио Иво Хергешић. Изабране пјесме, Зора, Загреб, 1950. Приредио Драгутин Тадијановић. Сабрана дјела, Знање, Загреб, 1960. У три свеска, приредио Станислав Шимић. Пјесме и проза, Матица хрватска: Зора, Загреб, 1963. Приредио Јуре Каштелан. Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 99. Пјесме и есеји, Матица хрватска, Загреб, 1964. Приредила и поговор написала Весна Крмпотић. Стихови и проза, Свјетлост: Напријед, Сарајево, 1967. Српски и хрватски писци XX века. Коло 3, Антун Бранко Шимић, св. 24. Пјесме и критике, Младост, Загреб, 1973. Празно небо: одабране пјесме, Прва књижевна комуна, Мостар, 1973. Избор пјесама Иван Кордић. Сабрана дјела, Аугуст Цесарец, Загреб - Свјетлост, Сарајево, 1988. У два свеска, приредили Неђељко Михановић (И. свезак) и Дубравко Јелчић (ИИ. свезак). Друго издање у наклади Дом и свијет, 1998., уредници Миле Пешорда и Божидар Петрач. Изабране пјесме, Ерасмус наклада, Загреб, 1996. Приредио и предговор написао Миле Пешорда. Тијело и ми: избор из дјела, Ријеч, Винковци, 1999. Приредио Делимир Решицки. Преображења и изабране друге пјесме, Профил Интернатионал, Загреб, 2005. Приредио Владо Панџић. Преобразбе - Преображења, словенско-хрватско издање, превела Инес Цергол, поговор Миле Пешорда, Копер-Загреб,2006. Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 2008. Приредио Анте Стамаћ. Пјесме, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза I, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза II, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Ране пјесме, Редак, Сплит, 2011. Приредила Мила Панџић. Изабране пјесме, Библиотека Стољећа хрватске књижевности, књ. бр. 113, уредио Анте Стамаћ, Матица хрватска, Загреб, 2012. Antun

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

LJUBAVNA TEOREMA: Slobodan Đorđević Tapi **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Ljubavna teorema : pesme / Slobodan Đorđević Tapi Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, engleski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : XX vek, 2018 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 62 str. : fotogr. ; 18 cm + [14] nalepnica sa QR kodovima Drugi autori - osoba Čolović, Ivan ISBN 978-86-7562-145-4 Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova. Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević+ HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai. Beleška o piscu Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta. Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber. Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine. Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu. U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama. U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo: Stani i prosudi, dragi Đorđeviću, Ne veruj mi na reč, već se sam uveri: Najveća ti radost na rođendan kćeri Nije u veselju, trpezi i piću. Ali ne daj da te zavede dubina, Da u tome vidiš razlog svojoj sreći Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći I kada nas bude skrila pomrčina. Složimo se stoga, Đorđeviću dragi: Danas ti se srce puni i preliva Razgaljeno ničim drugim, samo time Što je iznenada jedan glasić blagi, Jasniji od štiva, dublji od saštiva, Izrekao tvoj nadimak ili ime. Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije. Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim. Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli. Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama. Ivan Čolović td

Milosav Slavko Pešić : SMRT JE LOVAC SAMOTAN, Narodna biblioteka Smederevo 1990, str. 48. Poezija. Očuvanost 4. Милосав Славко Пешић (Ниш, 1943) је српски књижевник, критичар и новинар[1]. Школовао се у Смедереву, Београду, Загребу и Љубљани. Књижевни рад започео је поезијом. Пре изласка прве збирке песама (Књига постања) 1972, ушао је у антологије Зорана Глушчевића (У време несигурно), Богдана А. Поповића (Поезија и традиција) и у неколико критичких избора. Стваралаштво Милосава Славка Пешића креће се оригиналним путевима, изван праваца и мода, али по песничким темама, имагинацији и инспирацији, упркос чињеници да је улазак у литературу био на традиционалистичком поетском трагу, припада својој генерацији и времену постмодернизма. Раскид са версом традиционалистичког звука дошао је убрзо по објављивању антологије Богдана А. Поповића. Пешић у поезији сучељава искуство и снове, меша горку свест о пролазности са опојним зовом животних радости, користећи често архаичиан, готово заборављени језик и компликовану риму, растварајући митско наслеђе у савремени тренутак свеприсутне тескобе модерног човека. Последњих година Пешић се враћа православним митологемама, мада донекле одмакнут од типизираног односа српских песника хришћанске провинијенције, јер његови стихови, милозвучног бруја и опијајућег тона, дају пластичне слике дешавања уз одмерену дозу скептицизма према наводима светих књига и житија. Пешић опевава религијске теме од прве збирке Књига постања, која се појавила годину дана по изласку антологије Богдана А. Поповића. Књигу постања историчари књижевности доживели су као последњи глас о традицији. Збирка је била веома запажена упркос чињеници да су српски песници увелико већ трагали за новим зденцима. Био је члан редакције и уредник листа Студент, члан редакције сатиричног листа Страдија, графички је опремио више бројева Књижевне речи (бавио се и ликовним решењем књига, плаката, постера) један је од промотера оснивања Књижевне омладине, уредник часописа Смедерево, члан редакције и уредничког колегијума недељника Смедеревац, главни и одговорни уредник Радио Смедерева и уредник информативног програма Телевизије Смедерево, касније главни и одоговорни уредник Телевизије Смедерево. Четврт века живео је као професионални књижевник. Писао је много поштујући високе критерије. Писао је критику: књижевну, ликовну, филмску, телевизијску, позоришну. Двадесетак година готово искључиво писао је еротске приче за специјализоване ревије у СФРЈ и телефонске говорне аутомате. Еротске приче објављивао је ревијама Еротика (Загреб), Врочи кај (Марибор), Sexpress и Пан еротика (Нови Сад), Еротски додир, Страст плус и Страст (Београд) и специјалном избору Еротика приче (Загреб). Издавачи тог жанра, попут Александра И. Спасића, сматрали су Пешића најбољим писцем еротске прозе у СФРЈ. О томе је Спасић више пута говорио у разговорима о издавачким плановима и еротској литератури. Поједине Пешићеве приче, песме рецензије, чак и новински текстови преведени су на енглески, италијански, мађарски, руски, кинески, пољски, бугарски, турски, словеначки и македонски.

Autor Milošević, Nenad, 1962- Naslov Pesme iz limba / Nenad Milošević Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2019 (Novi Sad : Sajnos) Ostali autori Brajović, Tihomir Fizički opis 87 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Edicija Džepni anagram Napomene Tiraž 300 Str. 73-81: Pogovor: Obrisi, senke, prašina duha / Tihomir Brajović. Predmetne odrednice Milošević, Nenad, 1962- Posveta pesnika! Nagrada Branko Miljković za 2019!!! Na dva-tri mesta uredno podvučeno grafitnom (lako se uklanja). „Скоро опсесивно евоцирање минулих времена, догађаја, предела, предмета, особа овде је често носталгично и сетно, али никада није и заиста меланхолично. Оно је, наиме, жива чежња за прошлим и прохујалим, чак и кад је то жигосано идеолошким или политичким илузијама и предубеђењима. Но то за чим се чезне није заувек изгубљено и мртво, оно је и те како дејствено у језику ове поезије и у језику песме, који их поново обелодањује у битности за песника и за нас, и као такве алтернира фактицитету садашњости, за разлику од истински меланхоличног жаловања које је заправо изгубљеност сама, у смислу неповратне несталости и немогућности да се оно чега више видљиво нема задржи у свести као и даље присутно и присно.“ (Извод из поговора Тихомира Брајовића) Ненад Милошевић рођен је 5. јула 1962. године у Земуну. Објавио је седам књига песама: Поспаност (Матица српска, Нови Сад 1992), Умањења (Просвета, Београд, 1996), Јурећи у рај (Народна књига, Београд, 2000), Места (избор из поезије, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2004), Песме са Саве и Дунава (Рад, Београд, 2005), Тиме цоде (изабране песме, Аора наклада, Загреб, 2009), Воде и ветрови (Уметничко друштво ВРТ, Нови Сад‒Београд, 2012). Објавио је књигу микроесеја Лутајућа планета (Службени гласник, Београд, 2014). Приредио је и Антологију новијег српског песништва Из музеја шумова (ВБЗ, Загреб, 2010). Његове песме и есеји превођени су на руски, грчки, пољски, француски, енглески, шпански, немачки, словеначки и македонски језик. Заступљен је у неколико антологија српске поезије на страним језицима као и у неколико домаћих антологија. Пише књижевну критику, есеје о књижевности, култури и политичкој теорији. Био је уредник за поезију у часопису Књижевне новине (1998–2001), деведесетих година члан уредништва часописа за женску књижевност ПроФемина, гост уредник (уредио пет бројева) часописа Тиса из Бечеја. Завршио је Факултет политичких наука у Београду. Радио је као уредник у Редакцији за културу, Редакцији за науку и образовање а сада ради као уредник у Редакцији документарног програма РТС-а. Уредио је и режирао преко сто ТВ емисија разних жанрова. Ожењен је, има ћерку Марту.

Autor - osoba Mićević, Kolja, 1941-2020 = Mićević, Kolja, 1941-2020 Naslov Mogućnosti soneta / Kolja Mićević = Les Possibilités du sonet / Kolja Mićević Uporedni naslov ǂLes ǂPossibilités du sonet Vrsta građe poezija Jezik srpski, francuski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Smederevo : ǂMeđunarodni festival poezije ǂSmederevska pesnička jesen ; = Smederevo : ǂInternational Festival of Poetry ǂSmederevo`s Poet Autumn, 2012 (Kovin : Ika-print) Fizički opis 75 str. : autorova slika ; 20 cm Zbirka Meridijani (broš.) Napomene Tekst na srp. ili franc. jeziku Tiraž 300 Kolja Mićević: str. 75. Kolja Mićević – rođen 1941. u Banjaluci, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, Mićević je završio studije Opšte književnosti u Beogradu. Živeo je i radio kao samostalni umetnik u Banjaluci, Beogradu i Parizu. Kao plodotvoran stvaralac, ostavio je bogat, raznovrstan i značajan opus. Prevodio je poeziju, uglavnom s francuskog, a povremeno i sa drugih jezika, slovenačkog (France Prešern), engleskog (Edgar A. Po - Celokupne pesme na srpski, devet verzija Gavrana na francuski), španskog (Federiko G. Lorka), italijanskog (Dante Aligijeri Komedija i Vita nova...). Preveo je i objavio sve velike i minorne francuske pesnike u osam antologija i tridesetak knjiga - Trubadura, Fransoa Vijona, Šarla Orleanskog, Morisa Seva, Žana de La Fontena, Viktora Igoa, Žerara de Nervala, Stefana Malarmea, Žila Laforga, Pola Valerija, Gijoma Apolinera… Sa srpskog na francuski je preveo Antologiju poezije jugoslovenskih pesnika, Les saluts slaves, od 1800. do 1900. Danteovu Komediju preveo je sa italijanskog na francuski. Objavio je i knjige iz muzikologije: Svete, laku noć!, Mocart susreće Skarlatija, Mocart, Zločin Marije Terezije, Lirska istorija muzike, Od Pitagore do Baha I-IV, Džepna istorija muzike, Od Orfeja do Ljubice Marić, Muzički roman I–V… Objavio zbirke pesama na srpskom (Stopa Sna, Stanje Nikoga, Klavirint, Vinovnik, Erosin Melos…) i francuskom (L`Hommealarmé, Lelitdéfait, Monsieurle Serpent…), kao i oglede iz prevodilaštva (Konstante i previdi, Afrička legenda) Dobitnik je mnogih značajnih domaćih i međunarodnih književnih i prevodilačkih priznanja, među kojima su i nagrade: Miloš N. Đurić (1972) za prevođenje, Nagrada beogradskih klokotrista za zbirku „Štrik i Šija”, nagrade „Stanislav Vinaver”, „Sreten Marić”, „Miroslav Antić”, Kočićeva nagrada, Vukova nagrada, Zlatni beočug Kulturno-prosvetne zajednice Beograda i Zlatna medalja Francuske akademije 1989. za širenje francuske kulture i jezika. Mićević je bio i član Srpskog književnog društva (SKD), koje je podsetilo povodom njegove smrti da je u italijanskom kulturnom centru u Parizu, u okviru festivala Festival Voix Vives, održao seriju predavanja „Dante naš blizanac” (Dante notre Gémeau). U SKD-u je održano više književnih večeri posvećenih stvaralaštvu Kolje Mićevića. Umro je u Banjaluci 17. novembra 2020. MG23

Miodrag Pavlović Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[1] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[2] Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. odlično očuvana kao nova LaRa.8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava.Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom. Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, keko se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa. Vasko Popa je rođen 29. juna 1922. godine u Grebencu kraj Vršca. Diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskoga fakulteta u Beogradu. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Priredio je zbornike : Od zlata jabuka( Beograd, 1958.), Urnebesnik(Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesnickom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesnickog humora i u zborniku `Ponocno Sunce` (1962.), poetski svet pesnickih snovidenja. Umro je 5. januara 1991. godine u Beogradu. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronadena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajednickim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potice još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. Vasko Popa je jedan od najprevodenijih jugoslovenskih pesnika a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine, Vasko Popa osniva Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokreće neobičnu biblioteku na dopisnicama nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Umro je u Beogradu 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Zoran Đerić : UNUTRAŠNJA OBELEŽJA , Bratstvo-jedinstvo Novi Sad 1990, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Zoran Đerić, rođen 1960. u Bačkom Dobrom Polju. U Novom Sadu živi od 1979. godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa više slovenskih jezika. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Član je odelenja za scensku umetnost i muziku Matice srpske u Novom Sadu. Član uredništva Zbornika Matice srpske za scensku umetnost i muziku, kao i uredništva Zbornika Matice srpske za slavistiku. Član saveta Evropskog filmskog festivala Palić. Član uredništva časopisa Zlatna greda (Društvo književnika Vojvodine). Član redakcije časopisa za lutkarsku umetnost Niti, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine i časopisa za pozorišnu i vizuelnu umetnost Agon (Banja Luka). U redakciji Enciklopedije Republike Srpske. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Scena (Sterijino pozorje), kao i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. U tri mandata bio upravnik, odnosno direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Radio u Kulturnom centru Novog Sada, kao urednik književnih programa, a potom i kao urednik izdavačke delatnosti. Bio lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu, Poljska. Gostujući profesor na univerzitetima u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Objavio je 65 knjiga (autorskih i prevodilačkih). Iz oblasti pozorišta: Nezasićenje: poljska dramaturgija XX veka (2006), Istorija Vitolda Gombroviča (2008), Testosteron. Nova poljska dramaturgija (2009), Pozorište i film (2010), Vitkacijeva Luda lokomotiva: između filma i pozorišta (2010), Dramaturški postskriptum (2014), Pozorište lutaka u Novom Sadu / osnivanje (sa LJ. Dinić, 2014), Lutka i maska u srpskoj kulturi: od obrednog do pozorišnog čina (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2014), Lutkarstvo u Srbiji: od vašarskih do sokolskih scena (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2015), Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost. Međunarodni simpozijum, Priredio Zoran Đerić / Dramatic opus of Branislav Nušić – Tradition and Contemporariness. International Symposium, Edited Zoran Đerić (Sterijino pozorje, Novi Sad 2015, 360), Jurkovskom u čast. Zbornik radova (priredio Z.Đ., 2016), A tribute to Jurkowski. Collection of Papers. Edited by Zoran Đerić, The Theatre Museum of Vojvodina, International Children’s Theatre Festival, Open University Subotica 2017; 144. Preveo s poljskog jezika knjige: Vjeslav Hejno, Umetnost lutkarske režije; Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva, II; Henrik Jurkovski, Lutka u kulturi, I i II. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Objavljivana u antologijama u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na međunarodnim književnim (pesničkim) festivalima u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Srbiji. Dobitnik više nagrada za književnost i prevodilaštvo.

Knjiga je dobro očuvana.Ima natpis na prvoj beloj strani. ,,„Ukoliko ste se pitali kako svakodnevicu doživljava psiholog, toplo vam preporučujem da čitate izuzetno suptilne kratke psihološko-poetske zapise objedinjene naslovom: „Ženska sreća i druge priče”. Tako je jednostavno pisano, a tako moćne uvide donosi! Kroz priče iz svakodnevice, saznaćete kako u praksi izgleda: voleti sebe, zauzimati se za sebe, živeti svoju istinu, negovati lepe odnose sa ljudima, radovati se životu…. ukratko- istinski živeti. Iz priče u priču, nežno i strpljivo će vas podsećati da budete dobri prema sebi. Da je u redu da Vi budete baš Vi. Da ste važni. Daće vam inspiraciju i konkretne smernice kako da volite sebe. Ideje kako da odnose sa drugima učinite lakšim i lepšim. I mnoštvo primera kako da životnu radost utkate u svoju svakodnevicu.Ova knjiga je namenjena svim nežnim, ranjivim dušama, koje čeznu za više topline, hrabrosti i razigranosti u svojoj svakodnevici. Tragaocima za smislom i životnom radošću. Vitezovima i viteškinjama kada posustanu i zbune se na putu svoje istine. Kada im zatreba da ih pomiluju reči poput: vrediš to što osećaš je normalno to što radiš je dovoljno nisi sam “

Antologija novije srpske lirike (1911) je jedinstveno delo srpske književnosti prve polovine 20. veka i predstavlja knjige poezije sastavljene po strogim estetskim kriterijumima, u19 decembarskim pesmama. je 20. veka. Ova zbirka je, kako je istakao njen sastavljač, nastala upravo iz želje da se na jednom mestu nađu najlepše pesme srpske književnosti romantizma, realizma i moderne, počev od najlepših stihova Radila, Zv. preko Vojislava Ilića do Jovana Dučića, Milana Rakića i Stevana Lukovića. Bogdan Popović je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista. Rođen je u Beogradu 1863. godine. Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine je postao profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. godine, sa prerastanjem Velike škole u univerzitet, postao i univerzitetski profesor. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedna od najvećih Popovićevih zasluga je pokretanje časopisa „Srpski književni glasnik“ 1901. godine. https://www.lektire.rs/predgovor-antologiji-novije-srpske-lirike-bogdan-popovic/ Tvrd povez, 351 str

Desanka Maksimović OSLOBOĐENJE CVETE ANDRIĆ Sazvežđa prema izdanju iz 1945 god 23 str Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj,te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju. Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor] Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) K.D.S.3.2.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cas je, Ozirise / antiantologija stare egipatske knjizevnosti Vesna Krmpotic Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu.[4] Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka... Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine.[7] Umrla je u Beogradu 2018. godine.[8] Pokopana je u Beogradu na Novome groblju... Krmpotić, Vesna, hrvatska književnica (Dubrovnik, 17. VI. 1932 – Beograd, 21. VIII. 2018). Završila studij psihologije i engleskog jezika na Filozofskome fakultetu u Zagrebu 1959. Radila u književnoj redakciji Radio Zagreba (1961–62), a kao stipendistica indijske vlade bila na studijskome boravku u Indiji (1962–64) te 1964. završila jednogodišnji studij bengalskoga jezika na Filozofskome fakultetu u New Delhiju. Potom je uglavnom živjela u Beogradu, a dulje je vrijeme boravila u Egiptu, SAD-u i Gani te opetovano u Indiji. Javila se pjesmama 1950-ih. Zbirke Poezija (1956) i Plamen svijeće (1962) napisane su uglavnom u tradiciji međuratnog intimističkoga pjesništva. U zbirkama Jama bića (1965), Jednina i dvojina (1981), Orfelija (1987), Druga strana ničega (2003) i Žar-ptica (2012), napisanima tijekom intenzivnoga, cjeloživotnog upoznavanja s indijskom duhovnošću, naglašenija je mistična crta te tematizirano dvojstvo Ja – Ti kao pojavni oblik prajedinstva, vječnoga Jednoga. Ljevanica za Igora (1978) pjesnički je dnevnik osobne tragedije – gubitka sina. U zbirci Vilin svlak (1983), tražeći sklad svega živog i neživoga, nalazi pravi izgled svijeta u nutrini te spiritualiziranom pjesničkom slikom pokušava izraziti mistično iskustvo. Od 1990. objavljivala je seriju od 108 pjesničkih zbirki s po 108 pjesama-molitava, intimnih ispovijesti ili bajalica pod nazivom Stotinu i osam, smatrajući sebe tek posrednikom nadzemaljskoga glasa (sabrane u knjizi 108 x 108, 2006), pri čemu sama brojka ima mističnu vrijednost indijskog podrijetla. Istu strukturu ima i opsežna trilogija »pjesmenih priča« Divni stranac (I–III, 2003–04). U knjizi Dijamanti faraon (1965) iznosi, nadahnuta upoznavanjem tradicija i lokaliteta Egipta i Indije, svojevrsnu duhovno-poetsku autobiografiju, a u autobiografsko-dnevničkoj knjizi Brdo iznad oblaka (1987) razvoj sinove bolesti i borbu za njegov život, usporedno pripovijedajući o svijetu njegovih snova. Košulja sretnog čovjeka (1987) knjiga je priča o poetskom traganju za srećom, otkrivanjem njezine biti i ostvarivanjem kontakta s vječnošću. Objavila je i prozne knjige Indija (1965), Pir Sunca i Mjeseca (1989), Bhagavatar (1990), To ljubav ide prema nama (1993) i dr., a 1986. izvedeno joj je dramsko djelo Kešava Madhava. Sastavila je i prevela mnogobrojne antologije indijske i egipatske književnosti (npr. Hiljadu lotosa, 1971; Čas je, Ozirise, 1976), pisala kulturnopovijesne knjige (npr. Portret majke Indije, 2013), a objavljivala je i eseje, književne prikaze i prijevode (npr. Rabīndranāth Tagore, Rumi, Kāmasūtra). Dobitnica je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1999).

Prvo izdanje, odlično očuvano, s posvetom Blaža Šćepanović. Izuzetno retko! Autor - osoba Šćepanović, Blažo Naslov Smrt pjesnikova / Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1961 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 107 str. ; 19 cm Zbirka Savremeni jugoslovenski pisci. Poezija Kako su se udavili pesnici Blažo Šćepanović i Lazar Vučković i kakvu ulogu je u tome imao Oskar Davičo, za Nova.rs otkriva pesnik Ljubiša Đidić, svedok tragičnog događaja. „Struške večeri poezije“ u Strugi na Ohridskom jezeru, jedan su od najstarijih i svakako jedan od najvažnijih pesničkih susreta u nekadašnjoj Jugoslaviji, koji se održava od 1962, a od 1966. i kao internacionalni festival poezije. Tamo se baš 1966, pre 55 godina, 26. avgusta dogodila jedna od najvećih tragedija za jugoslovensku književnost i pesništvo, udavila su se dvojica mladih pesnika, Blažo Šćepanović (32) i Lazar Vučković (29). Čamac u kojem su bili još i legendarni Oskar Davičo, pesnik iz Prištine Fahredin Gunga i novinar Milan Matić, od težine se prevrnuo, a Blažo i Lazar nisu isplivali. Iako je Šćepanović bio plivač, nije uspeo da se spase jer ga je Lazar, neplivač, u očajničkoj borbi za život uhvatio čvrsto za noge i tako su obojica stradali. – Bio je mali čamac koji je okupio pesnike oko Oskara Daviča, koji je tada bio ne samo sjajan pesnik, već je bio i član Centralnog komiteta. Oko njega se sve vrtelo. Bili su tu Blažo, Gunga, Lazar, Davičo i još neko. Otišli su malo dalje ka pučini i mali vetrić je bio dovoljan da se čamac zaljulja i prevrne. Ja sam tada sedeo sa prijateljima pesnicima na terasi i onda su se čule sirene hitne pomoći. Do nas je dotrčao makedonski pesnik Kotevski i javio nam da se desila tragedija – priseća se Đidić tragedije na Ohridskom jezeru. Ljubiša Đidić je učestvovao u spasavanju albanskog pesnika Fahredina Gunge koji se borio sa talasima. – Pritrčao sam do vode i spasio sam Gungu koji se uhvatio za nekakvu trsku i odvukao sam ga do obale. Davičo je isplivao, a neko se uhvatio za onu malu rešetku od čamca i sa njom doplivao. Ali ovu dvojicu niko nije mogao da spase, našli su ih na dnu. Bez obzira što je Blažo bio vrstan plivač, Lazar je bio apsolutni neplivač, a panika je panika. Naravno, na obali su posle pokušali oživljavanje, ali nije im bilo spasa – dodaje on. Zanimljivo je da nakon tragedije nije prekinuta pesnička manifestacija. To je bila godina kada su večeri postale internacionalne i bilo je dosta stranih pesnika. – Na završnoj večeri na mostu, kada se čitala poezija, narod je bio naokolo sa leve i desne strane izlazećeg Drima. Svečanost je održana, a ja sam bio taj koji je imao tu nesreću da u ime opraštanja od Lazara, čita njegovu pesmu. Sećam se da je to bila divna pesma o leptirima – kaže Đidić. Đidić se priseća da su pesnici posle međusobno komentarisali da je Davičo koji je bio najstariji i oko koga su se svi okupili, najodgovorniji za ovu nesreću, jer je morao da reaguje i ne dozvoli preveliki broj ljudi u malom čamcu. Pesnik Božidar Šuica, koji nije bio tada u Strugi, ali se dobro seća te tragedije, kaže za „Novu“ da je Blažo Šćepanović bio pošten i moralan čovek, i svim pesnicima je pomagao jer je radio u Maršalatu, a da je Lazar bio poznat po lepoti. – Oskar Davičo se nikad nije oporavio od toga. Uvek je bio sentimentalan prema Blaži i Lazaru. To je jedna od najvećih tragedija. Dva mlada i darovita čoveka – seća se Šuica. Blažo Šćepanović je rođen u Bijelom Polju, 7. aprila 1934, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa pesnikom Brankom Miljkovićem. Lazar Vučković je rođen u Gornjem Selu kod Prizrena 1937. Bio je novinar i reporter lista „Jedinstvo“ u Prištini. Jedan je od prvih srpskih posleratnih pesnika na Kosovu i Metohiji. Susreti „Lazar Vučković“ organizuju se na Kosovu još od 1970. godine i posvećene su rano preminulom pesniku. Takođe, na završnoj večeri uručuje se i nagrada „Lazar Vučković“. Poslednjih godina manifestacija se organizuje u Gračanici. Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića, a o njegovom životu 2017. godine snimljen je dokumentarni film „Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića“. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića. Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno KC (L)

1949 Kao na slikama Retko u ponudi Ilustrovao akademski slikar Spasoje Jaraković MOMČILO D. TEŠIĆ (Glumač, 29.12.1911 — Glumač, 25.02.1992) M. Tešić od najboljih je izdanaka seoske književnosti. Baveći se celog života zemljoradnjom i poezijom, objavio je veći broj knjiga stihova za decu. Tešić je pesnik sela i života u njemu. Čistota rustikalne idile i život deteta u njoj; kiša, nebo, mirisi zavičaja, žeteoci, divlje i domaće životinje, ptičji svet i ostali sitnež što graji po travi, prisan su i neiscrpan pesnikov motivsko-tematski okvir. Oskudica obrazovanja i seoska izopštenost, nisu se odrazili kao deficit na njegovom pesničkom delu. Domaće životinje i divlje zveri, pesnik prihvata kao lepši deo prirode. Stihovi u kojima se doživljava bruj četvoronožnih ili pernatih stvorova, idu u red bisera dečje literature. U antologijskim pesmama `Prvi koraci`, `Pada kiša`, `Puž`, `Mali trubač`, `Đačka torba` — opevana je lepota života i čitalac zasmejan blagim humorom. Edukacija i didaktiziranje susvedeni na najmanju meru. Jezik vukovske čistote, prirodna i netražena rima — uzdižu autora zbirke `Žeteoci` kao stvaraoca visokog reda. Pesničko delo autora nenadmašnih stihova pesme `Žeteoci, dobar dan`, uzima se kao ostvarenje pred kojim se zastaje sa dužnom pažnjom i estetskim poštovanjem. Izdvojivši se od pokreta kome pripada poetskom inspiracijom visokog reda, vlastitim lirskim biserom od prekohiljadu pesama, Tešić s pravom nosi zaslugu jednog od utemeljivača nove srpske dečje književnosti. [Autor teksta nepoznat] * * * Momčilo Tešić (1911) počeo je da piše između dva rata. Rođen je u Glumču kod Požege. Posle četvrtog razreda gimnazije prekinuo je školovanje i živeo na selu. Posle drugog svetskog rata radio je kao knjižničar i upravnik Gradske biblioteke u Požezi. Član Udruženja seljaka književnika postao je 1938. godine. Jedan je od osnivača Družine pesnika sa sela `Suncokret` (1968) i časopisa `Raskovnik`. Dobitnik je Vukove nagrade. Od 1949. do 1985. godine Tešić je objavio dvadesetak knjiga pesama, bajki i pesama za decu: `Traktorista peva` (1949), `Tri pionira` (1951), `Čime se ko brani` (1951), `Gde ko zimuje` (1952), `Dečja radost` (1953), `Od kuće do škole` (1953), `Mače` (1957), `Poštareva torba` (1964), `Kako su deda i baba postali đaci prvaci` (1965), `Seje baka brašno` (1970), `Otkucaji` (1970), `Dobro jutro, dobar dan, dobro veče` (1973), `Cvetnik detinjstva` (1975), `Šareni igrači` (1977), `Kladenac` (1977), `Žeteoci, dobar dan` (1978), `Miris zavičaja` (1980) i `Šeretska posla` (1983), `Pesme jednog seljaka` (na italijanskom jeziku, 1983), `Šta ko želi to i sanja` (1986), `Male priče` (1985), `Narodni život i običaji požeškog kraja` (1988). Tešićeve pesme su objavljivane u mnogim listovima i časopisima, prevodene na strane jezike i zastupljene u mnogim antologijama. Poezija Mimčila Tešića je neraskidivim nitima vezana za rodno tlo i prirodu, za život i rad seljaka, njihove radosti i strahovanja. I u Tešićevim bajkama i pesmama za decu najznačajnije mesto zauzima rad. U njima živi svet satkan od mašte i snova, želja i radosti. Umro je 1992. godine. [Grad Užice]

Lepo očuvano Nolit Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Sadržaj 1 Kratki životopis 2 Nepotpuna bibliografija: 3 Nagrade 4 Izvori Kratki životopis[uredi | uredi kod] Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Nepotpuna bibliografija:[uredi | uredi kod] Nečastivi iz ruže 1968. `Hvalnica maslini` 1994. Tri farse 1981. Jutarnja kocka, 1983. Na rubu tijela, 1987. Slike s izložbe, 1992. Nevenka Arbanas, 1997. Pjesni na dubrovačku, 1997. Hrvatske teme, 1999. Pojmovnik Malog čovjeka, 2001. Lapadski Soneti Iva Vojnovića 2002. Sastavljanje Orfeja: Studije, drame, pjesme, ogledi, 2005. Skroviti vrt, 2004. Crna kronika, 2006. Grenlandski leptiri, 2006. Nevidljiva zastava, 2008. Knjige za djecu: Miševi i mačke naglavačke, 1973., 1975.,1980., 1984., 1986., 1994. Slastičar orangutan, 1982. Ledomat tata, 1985. Roda u drugom stanju, 1988. Priče iz male sobe, 1989. Lavice na kavici, 1990. Duhovi sa Strahurna, 1995. Izabrane pjesme za djecu, 1996. Nagrade[uredi | uredi kod] Neke od mnogobrojnih nagrada i priznanja: Nagrada Fonda A.B. Šimić 1968. Nagrada Ivana Brlić Mažuranić 1975. Župančičeva listina 1982. Orden Republike s brončanim vijencem 1984. Godišnja nagrada Vladimir Nazor 1985. Nagrada Lastavica 1988. Nagrada Tin Ujević 1990. Goranov vijenac 1995. Godišnja nagrada HAZU 1996. Odličje Danice hrvatske s likom Marka Marulića 1996. Časna listina IBI-ja, međunarodne udruge izdavača knjiga za djecu, 2002. Zlatna povelja mira Linus Pauling 2005. Bosanski stećak 2005. Nagrada grada Dubrovnika za životno djelo 2005. Godišnja nagrada Vladimir Nazor (za roman Skroviti vrt) 2005. Godišnja nagrada Ksaver Šandor Gjalski (za roman Skroviti vrt) 2005. Kiklop 2005. za najbolji roman godine - Skroviti vrt Nagrada `Susreti pod starom maslinom` 2007. - za cjelokupno stvaralaštvo za djecu; dodjeljuje Kulturni centar Bar, Crna Gora Nagrada Josip Sever 2008. - za zbirku pjesama Nevidljiva zastava 2008 Nagrada `Josip Sever` Hrvatska postmoderna poezija

MIODRAG PAVLOVIĆ 87 PESAMA - I IZDANJE Izdavač - Novo pokolenje, Beograd Godina - 1952 224 strana 18 cm Edicija - Savremena poezija Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: І SLOBODNI STIHOVI Šuma prokletstva (Probudim se) (Ovoga puta) (Da se bude stranac) (Naivnost) (Budite zadovoljni svojim licem) Budimo jednostavni (Neskromne su) (Zalazak sunca) Rekvijem (U noći) (Na daščanom zidu) Strah Šostakoviću Hoć (Livada krvi) (Šuma prokletstva) Ljubavi Mariji (Iz ove sobe) (Prolaze tvoje stope) (Pogled) Rastanak (Šta si izgubio) (Šta će se desiti) (Nepoznata žena) Pomozimo im (Dva mača su udarila) (Ako zaželiš) (Nas dvoje mladih) Prizori Svitanje Kpyr (Neka mi ruke) (Srećna i tiha deca) Za Lj. R. (Dolaze) (Nerad) Preludijum (Na prozoru stoje komadi mesa) (Posle kiše) (Poslednja noć) Novo naselje (Prašina pada na obrve) Na smrt jedne koke Kost Mansarda (U mraku) II U PROZI Noć Karijatid Iz šume (Gledam) (Bosa devojčica) (Ko je zapravo) (Ja je zovem) Psalm I Psalm II (Toliko je njih svuda stiglo) Podratak I, II, III III RIME Pozdrav Komuni (Bolje grob) Majski madrigal Zimski madrigal Ribarski madrigal Madrigali za nju (I, II, IV, V, VI, VII) Ljubav Ruka Nokturno (Opet je mirno sve) Ona mi daje narcise Sonet Smrt ljubavnika (Široko sada) (U ovo jutro) In Memoriam Zapamti! O rukama (Svoje ime) (Istine mlaz) Moj Epitaf (Dosta je tramvaja) Dockan je (Treba ponovo) `87 pesama – prva je pesnička knjiga Miodraga Pavlovića koja je postala manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Donela je promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kompozicija knjige izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat… Miodrag Pavlović (1928-2014) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu. Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971) Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Odlična Retko u ponudi Nagrada Tin Ujević za 1987 Autor - osoba Maroević, Tonko Naslov Trag roga ne bez vraga / Tonko Maroević Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1987 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Centar za kulturnu djelatnost, 1987 Fizički opis 72 str. ; 18 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Znaci. Mala edicija ; knj. 25 Maroević, Tonko, hrvatski književnik, povjesničar umjetnosti i prevoditelj (Split, 22. X. 1941 – Stari Grad, 11. VIII. 2020). Studij komparativne književnosti i povijesti umjetnosti završio 1963. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1976. doktorirao temom Likovna umjetnost u hrvatskoj književnosti od moderne do danas (objavljeno kao knjiga 2007. pod naslovom Napisane slike), a 1965–70. bio asistent na Odsjeku za povijest umjetnosti. Od 1970. do umirovljenja 2011. radio je u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. Redoviti član HAZU od 2002. Javio se zbirkama pjesama u prozi Primjeri (1965) i Slijepo oko (1969) u okviru generacijske »razlogovske« poetike. U kasnijoj fazi njegovo pjesništvo obiluje intertekstualnim i metatekstualnim referencijama, a odlikuje ga i povratak vezanomu stihu i tradicionalnim oblicima (Motiv Genoveve, 1986; Trag roga, ne bez vraga, 1987; Četveroručno, 1992; Sonetna struka, 1992; Black & Light: versi od prigode, 1995; Redak mulja, redak pjene, 2013). Kao književni kritičar sustavno je pratio suvremeno hrvatsko pjesništvo, a bavio se i starijom hrvatskom književnošću te talijanističkom problematikom; eseje, kritike i prikaze skupio je u više knjiga (Dike ter hvaljenja, 1986; Zrcalo adrijansko: obilježja hrvatsko-talijanskog jezičnog dijaloga, 1989; Klik!: trenutačni snimci hrvatskog pjesništva, 1998; Pohvala pokudi, 1998; Družba da mi je: domaći književni portreti, 2008; Skladište mješte sklada, 2010). Sastavio je antologije hrvatskog pjesništva 1971–95. Uskličnici (1996) i 1996–2019. Svjetlaci (2019) te antologije katalonskoga pjesništva Bikova koža (1987) i Riječi za jedan lapidarij (2018). Istraživao je suvremenu hrvatsku likovnu umjetnost; objavljivao likovne kritike i rasprave u stručnim časopisima i novinama, pisao predgovore katalozima i grafičkim mapama (Z. Bourek, J. Bratanić, R. Goldoni, Z. Keser, A. Kuduz, V. Kuliš, Ž. Lapuh, I. Lovrenčić, E. Murtić, Š. Perić, H. Šercar, I. Šiško, M. Šutej i dr.) – od kojih je mnoge probrao u knjizi Slikanje i slikama predgovaranje: pisani portreti (2006) – te monografije (Nives Kavurić-Kurtović, 1986; Zlatko Kauzlarić Atač, 1996; Vojin Bakić, 1998; Antun Zuppa, 2000; Antun Babić, 2002). Članke o naivnoj umjetnosti, pisane 1968–2012., skupio je u knjizi O naivi i autsajderskoj umjetnosti (2013). Prevodio je s nekoliko jezika (G. Cavalcanti, Dante, F. García Lorca, G. Mascioni, G. Papini, F. Petrarca, R. Queneau, L. Sciascia i dr.); o iskustvu prevođenja Jorgea Luisa Borgesa napisao je traduktološko-esejističku knjigu Borgesov čitatelj (2005). Izabrane pjesme objavio je 2009 (Drvlje i kamenje). Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 2013. te nagrade Goranov vijenac za pjesnički opus 2018. (Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.)

Retko Robert Tili je rođen 1959. u Subotici. Studirao je filozofiju u Beogradu. Bavi se književnošću od 1977, a muzikom od 1979. godine. Prevodi sa engleskog i mađarskog jezika (Ezra Paund, Imamu Amiri Baraka, Gil-Skot Heron, Peter Esterhazi, Džejms Džojs, Dilan Tomas, Lorens Ferlingeti, Kenet Reksrot, Adrijan Mičel, Karl Sandberg, Lengston Hjuz, Li-Taj-Po i Jožef Atila). Bio je član sarajevske grupe „Teška Industrija“. Objavio je 19 nosača zvuka (albuma, audio i video kaseta, CD-ova i DVD-jeva), na prostoru bivše Jugoslavije i u Mađarskoj. Njegov album s mladim sastavom psychodelic-indie-americana orijentacije „Wooden Ambulance“, naslovljen „Northern Sadness“, uvršten je u pet najznačajnijih albuma amerikane na svetu u 2015. godini. Sve pesme su autorsko delo R. Tilija. Pesme i priče objavljivao je u časopisima s teritorije bivše Jugoslavije, Mađarske, Holandije i SAD. Dobitnik je književne nagrade „Miroslav Dereta” za roman „Izdah iz staklenika”, 2012. godine, i nagradu „Pro Urbe“ grada Subotice, 2013.godine. Pisao je muziku za pozorište i film („Evropa preko plota“ Želimira Žilnika). Glumio je u dokumentarnim i igranim filmovima, u avangardnim pozorišnim predstavama i predstavama za decu. Igrao je glavnu mušku ulogu u srpsko-mađarskom filmu „Čudna šuma/Minotaur“, reditelja Sabolča Tolnaija. Imao je sedam samostalnih izložbi i učestvovao u nekolicini kolektivnih u zemlji i inostranstvu. Sarađivao je sa svim članovima najznačajnije umetničke avangardne likovne grupe sa ovih prostora „Bosch&Bosch“, najviše s pokojnim Slavkom Matkovićem, Balintom Sombatijem, pokojnim Antom Vukovim i Katalin Ladik. Godine 1994. Karolj Viček snimio je o njemu dokumentarni film „Trubadur“. Dobitnik je nagrade „Dr Ferenc Bodrogvari“ 1999. godine za knjigu irskih bajki, koju je sam ilustrovao.Vodio je i uređivao samostalne emisije na subotičkim TV stanicama K 23,YU Eco i Super TV. Honorarno je uređivao i vodio muzičke i književne autorske emisije na Radio Subotici, za uredništva na srpskom i hrvatskom jeziku. Živeo je na tri kontinenta: Severnoj Americi, Africi (Maroko,Tunis), Evropi (Holandija, Švedska, Nemačka, Austrija, Mađarska, Slovenija). Autor je romana Izdah iz staklenika (2012), knjige eseja Woodstock generacija, Herojsko doba roka (2011) i knjiga poezije: Trubadur (1982), Kralj ribara (2003), Pomoćni (bez)izlaz (2004), Zen-pijandura (trojezično izdanje, 2011), Budućnost mrtvaca (2015). Priredio je enciklopedije: Veliki stilisti bluza (1991), Veliki stilisti džeza (2000), Savremeni džez (2011), a i ilustrovao Antologiju rok-poezije: električna snoviđenja (2008) i Antologij(ic)u rok-poezije: stihovi na struju (2011). Preveo je i ilustrovao veliki broj naslova. Živi u Subotici. Bluz je vokalni i instrumentalni oblik muzike,[1] koji svoje korene ima u američkoj muzici 19. veka. Prvih decenija prošlog veka izlazi iz anonimnosti i prodire u šire krugove američke i kasnije svetske kulture Bluz istorija bluza dzeza ... bluesa blues jazz avangarda Slavko matkovic katalin ladik bosch+bosch balint sombati neoavangarda subotica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nives Kavuric - Kurtovic Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Biblioteka Vjeverica

Lepo očuvano АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ ТРАГОМ ПЛЕНА И КОМЕНТАРИ ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1973 Брош Ћирилица Шивен повез 119 страна Aleksandar Vukadinović - Alek (Milovanac, kod Peći, 13. septembar 1938) je srpski pesnik. Alek Vukadinović Alek Vukadinovic2.JPG Alek Vukadinović Puno ime Aleksandar Vukadinović Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Milovanac, kod Peći, Kraljevina Jugoslavija Nagrade Nagrada grada Beograda (2018) Biografija Uredi Detinjstvo je proveo u Andrijevici, jedno vreme živeo je u Peći, do preseljenja porodice u Beograd. Školovao se u Andrijevici, Peći i Beogradu, u kome živi od 1959. godine. Bio je predsednik Beogradske sekcije pisaca Udruženja književnika Srbije (1982—1984). Pored poezije, piše lirsku prozu, članke i eseje o književnosti. Jedno vreme bio je urednik časopisa Udruženja književnika Srbije `Relations`. Na Trećem programu Radio Beograda komentarisao je pojave u kulturi i umetnosti (1972—1979). Držao je kurs kreativnog pisanja u Domu kulture Studentski grad u Beogradu. Zastupljen je u brojnim antologijama srpske poezije u zemlji i svetu i u većini međunarodnih enciklopedija i leksikona. Prevođen na strane jezike. Član je Srpskog PEN kluba i Udruženja književnika Srbije. U okviru manifestacije „Dučićevi dani“, 6. i 7. aprila 2013. u Trebinju održan je dvodnevni naučni skup o pesničkom delu Aleka Vukadinovića.[1] Dela Uredi Poezija Uredi Prvi delirijum, 1965, Kuća i gost, 1969, Tragom plena i komentari, 1973, Daleki ukućani, 1979, Ukršteni znaci, 1988, Ruža jezika, 1992, Tamni tamtam i bele basme, 1995, Božji geometar, 1999, Pesnički atelje, 2005, Pesnički atelje 2, 2017, U vatri se Bog odmara, 2018 Izabrane pesme Uredi Ponoćna čarovanja, 1981, Pesme potonjeg vremena, 1990, Bajka, kućne slike, 1992, Noćna trilogija (sabrane pesme iz zbirki: Ruža jezika, Tamni tamtam i bele basme i Božji geometar), 2002, Pesme, SKZ, 2003, Pesnički atelje, 2005, Knjiga prstenova, 2007, Prevedene knjige Uredi Seleced Poems (izbor pesama na engleskom, preveo Dejvid Hil), Milano, 1989, Dream and Shadow (izbor pesama na engleskom), Toronto, 2002, Poetska proza Uredi Duša sećanja, 1989, Nagrade Uredi Nagrada Milan Rakić, 1982, Disova nagrada, 1992, Nagrada Branko Miljković, 1993, Povelja Beogradskog univerziteta, 1993, Nagrada Radoje Domanović, 1994, Nagrada Prvog sajma knjiga pravoslavnih zemalja u Peći, 1995, Nolitova nagrada, 1996, Zmajeva nagrada, 1996, Nagrada Stanislav Vinaver, 1996, Dučićeva nagrada, 1999, Žička hrisovulja (nagrada), 2000, Nagrada Laza Kostić, 2002, Nagrada Kočićeva knjiga, 2003, Nagrada Zaplanjski Orfej, 2005. Rade Drainac, 2005, Nagrada Desanka Maksimović, 2006, Jefijimin vez, 2006, Nagrada za životno delo, 2017, Nagrada grada Beograda, 2018, Nagrada Meša Selimović, 2019 Pesnik o svojoj poeziji Uredi `U celom svom bogotražiteljskom iskustvu, u šta spada najveći deo moje poezije, nastojao sam da sugeriram odsustvo i prisustvo Boga, na način koji je meni bio određen, zadat i zapisan. A šta pesniku i ostaje da čini drugo, u najoskudnijem času Oskudnog vremena?` Avangarda neoavangarda Konkretna vizuelna poezija Poetika prostora Kuća ...