Mali spirou 3 - Ama! Šta to radiš?

Nov strip album 142 str Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek... Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč. Čarobna knjiga vam u tri toma donosi priče od zvaničnog nultog pa do devetog albuma Marsupilamija, što su priče na kojima je Franken direktno radio ili su stvarane pod njegovim nadzorom.

K11 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! Delcourt “One Ø Wan, mlada ubojica koja je plaćena tajnom društvu 9 tigrova, trenutno je na putu da završi svoj posljednji ugovor, pogubljenje časne 90-godišnje bake. „Na kraju herojski vođenog dvoboja između dvije žene, One Ø Wan dobiva prednost i pobjeđuje. “Prije nego što umre, starica joj kaže nešto što zaustavlja One Ø Wan u njezinim tragovima: upravo je ona naručila vlastito ubojstvo i unajmila glavnog ubojicu 9 Tigrova – koji je nitko drugi nego njezina vlastita unuka! `Traži od One Ø Wan još jednu posljednju uslugu, a nakon što se za to pobrine, njezina se unuka može slobodno vratiti u 9 Tigrova... to jest, ako to i dalje želi.` Olivier Vatine studirao je likovnu umjetnost u Rouenu 1977., kada je upoznao Thierryja Cailleteaua. Zajedno su snimili `Fred et Bob` za Pilote, `Sam Pulsar` za Fluide Glacial i `Aquablue`. Zatim je Vatine radio u reklami i animaciji. Godine 1991., zajedno s Alainom Clémentom, napisao je svoj prvi scenarij: `Adios Palomita`, vestern koji je ilustrirao Fabrice Lamy. Kasnije je s Lamyjem napisao `500 Fusila`. S Fredom Blanchardom počeo je raditi za američko tržište sa stripom `Ratovi zvijezda: Nasljednik Carstva`. Godine 1995. stvorio je seriju `Carmen McCallum` sa piscem Fredom Duvalom i umjetnikom Gessom, a zatim `Tao Bang` s Blanchardom i Didierom Cassegrainom....

Autor: Andre Franken NOVO Broj strana: 142 Povez: Tvrd Format: 21x30 cm Godina izdanja: 2021. Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek...Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč.Čarobna knjiga vam u tri toma donosi priče od zvaničnog nultog pa do devetog albuma Marsupilamija, što su priče na kojima je Franken direktno radio ili su stvarane pod njegovim nadzorom.

K283 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponos vragova Darko Macan (Zagreb, rujan 1966.) je hrvatski romanopisac i autor stripa. Diplomirao je povijest i arheologiju 1994. godine na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a pisanjem se profesionalno bavi od 1986. g. Stripom se počeo baviti u osnovnoj školi, a profesionalno za vrijeme studija: u siječnju 1988. objavljuje prve gegove `Bočka` i prve stranice licencnog `Toma i Jerrya`. Slijede, uz brojne kraće stripove, `Kolumbo` u Večernjem listu, `Salomon` u sarajevskoj Nedjelji, `Walter Egg` u Patku i Kvadratu, `Volim TV` u Glasu Slavonije, `Pirati` (prekrštavani u `Surfere` i `Hakere`) u nekoliko časopisa te, od 1992, `Borovnica` u Modroj lasti. Usporedo s crtanjem, počinje pisati strip scenarije za domaće i inozemne izdavače. Među potonjima ističu se za nagradu Eisner nominirani `Grendel Tales` (s crtežima Edvina Biukovića) te scenariji u okviru serija `Tarzan` (crteži Igora Kordeja), `Star Wars`, `Hellblazer`, `Sandman Presents`, `Captain America`, `Soldier X`, `Donald Duck` i `Mickey Mouse`. Od scenarija za hrvatsko tržište valja spomenuti serijale `Svebor i Plamena` (u Modroj lasti, crteži Gorana Sudžuke i Matije Pisačića), `Saša` (u Frci, crteži Gorana Sudžuke i Roberta Solanovića), `Komarac` (u Zvrku, crteži Štefa Bartolića), `Mister Mačak` (u Prvom izboru, crteži Roberta Solanovića) te `Dick Long` (U Playboyu, crteži Štefa Bartolića). Godine 1995. dobio je dvije nagrade vinkovačkog Salona stripa za scenarij, a 2001. g. je bio još jednom nominiran za Eisnera, za kratku priču `A Prayer to the Sun` (crteži Edvina Biukovića). Paralelno se baveći prozom, Macan je objavio četrdesetak priča (većinom žanra znanstvene fantastike), za koje je četiri puta nagrađen nagradom SFERA. S Tatjanom Jambrišak uredio je sedam zbirki hrvatske znanstvene fantastike. Piše romane za djecu od kojih je prvi, `Knjige lažu!` dobio državnu nagradu `Grigor Vitez` kao najbolja knjiga za djecu, a 2008. godine dobio je SFERU za roman `Dlakovuk`. Urednik je strip časopisa Q strip. Bibliografija Bočko Dlakovuk i nagrada SFERA Stripovi Scenarist i crtač Bočko (svezak; samizdat, 1992.) Čubi i Ćebe (mini; samizdat, 1997.) Borovnica (album; Školska knjiga, 1998.) Spiro Spermij (mini; samizdat, 1999.) Borovnica 2: Borovnica protiv Paje Pauka (Mentor, 2005.) Kolumbo (sabrano izdanje; Mentor, 2007.) Pirati: Cio svijet na internet! (sabrano izdanje; Mentor, 2007.) Borovnica 3: Borovnica predvodi čopor (Mentor, 2008.) Scenarist Citati (album s Edvinom Biukovićem; Stripagent, 1993., 2000.) Strossmayer (album s Radovanom Devlićem i Dušanom Gačićem; Glas koncila, 1993.) Grendel Tales: Devils and Deaths (album s Edvinom Biukovićem; Dark Horse, 1996. prevedeno 2003. kao Ponos vragova; Nacional, 2003.) X-Wing: The Phantom Affair (album s Mikeom Stackpoleom i Edvinom Biukovićem; Dark Horse, 1997.) Tarzan: Carson of Venus (album s Igorom Kordejem; Dark Horse, 1999.) Star Wars: Vader`s Quest (album s Daveom Gibbonsom; Dark Horse, 2000.) Star Wars: Chewbacca (album s desetak crtača; Dark Horse, 2001.) Komarac: Prop`o plan (album sa Štefom Bartolićem; Profil, 2001.) Star Wars: Jedi vs Sith (album s Ramonom Bachsom; Dark Horse, 2002.) La Bete Noire 1-5 (svesci s Milanom Jovanovićem; Drugi pogled, 2001/2.) Mister Mačak (album s Robertom Solanovićem i Tihomirom Tikulinom; Bookglobe, 2002.) Cable: The End (album s Igorom Kordejem, Davidom Tischmannom i Mikeom Huddlestoneom; Marvel, 2003.) Svebor i Plamena 1 i 2 (s Goranom Sudžukom i Matijom Pisačićem, sabrano i objavljeno u integralnoj verziji; Fibra, 2007.) Mali Guj i njegov Zmuj (s Franom Petrušom; Mentor, 2008.) Hrvatski velikani (s raznim crtačima; Astoria, 2007.-2008.) Proza Knjige lažu! (roman; Znanje, 1997.) Ona koju vole bogovi (roman s Tatjanom Jambrišak, Goranom Konvičnim i Damirom Starešinićem, u zbirci Zagreb 2014; SFERA, 1998.) Koža boje masline (kratki SF roman, u zbirci Dvije tisuće šarenih aliena; SFERA, 2000.) Pavo protiv Pave (roman, Mozaik knjiga, 2002.; nagrada Grigor Vitez) Teksas Kid (i još neka moja braća) (priče; Biblioteka Sfera, Mentor, 2003.) Žuta minuta (Rock `n` roll bajka; Autorska kuća, Zagreb, 2005.; nagrada Grigor Vitez) Stripocentrik (Kvintalove tjedne kartice) (esejistička proza; Mentor, 2005.) Dlakovuk (roman za djecu; Knjiga u centru, 2007.) Macan čita - Obdukcija SF žanra u Hrvata (kritike; Mentor, 2007.) Hrvatski strip 1945.-54. (Mentor, 2007.) Urednik izdanja Q strip Duboko i slano Biblioteka Sfera Biblioteka Q Stripovi za djecu XXI. stoljeća Fantastične priče za djecu XII. stoljeća Hrvatski velikani Edvin `Eddy` Biuković (Zagreb, 22. lipnja 1969. - Zagreb, 5. prosinca 1999.), hrvatski autor stripa. Životopis Prvi strip, `Dokaz`, objavio je na osamnaesti rođendan, 1987. u `Patku`, gdje je kasnije kreirao i popularog Salvatorea, strip o malom gubavcu koji stalno gubi dijelove tijela. Nakon odslužene vojske i kratkotrajnog rada za gornjemilanovačke `Dečje novine` (za koje je nacrtao dvadesetak stranica nikad dovršenog stripa `Glad`), Eddy je oko dvije godine povremeno radio za njemački časopis `Gespenster`. Priče koje je za taj časopis radio s Darkom Macanom, kao i druge njihove suradnje, sabrane su albumu `Citati`, objavljenom u dva izdanja, 1993. i 2000. godine. Od 1992. do 1994. g. u Modroj lasti crtao je strip `Koko` po popularnim romanima Ivana Kušana. Dvije epizode tog stripa, `Ljubav ili smrt` te `Koko u Parizu` sabrane su 2000. u album `Koko`. U isto vrijeme za fanzin `Endem` stvorio je novu geg-seriju `Funny Comix`, pod pseudonimom Pepe Orbito. Od 1993. radio je mahom za američke izdavače, crtajući serije `Grendel Tales`: Devils & Deaths te Grendel Tales:Devil`s Choices (scenarij Darka Macana, album objavljen 1996.), `X-Wing Rogue Squadron`: The Phantom Affair (scenarij Darka Macana, album 1997.), Star Wars: The Last Command (scenarij Mikea Barona po romanu Timothya Zahna, album 1999.) i Human Target (scenarij Petera Milligana, album 2000.), te niz kraćih stripova u izdanjima poput `Strange Adventures` i `Weird War Tales Special`. Bavio se i animacijom te ilustracijom. Kao najbolji mladi autor nagrađen je 1992. na vinkovačkom Salonu stripa, a 1995. je dobio nagradu `Russ Manning` kao crtač koji najviše obećava. Bio je jedan od najuspješnijih hrvatskih autora stripa, ali je preminuo mlad ne napunivši ni 30 godina. Umro je u Zagrebu, nakon kratke i teške bolesti.

Halo Bing,intervju sa Maxom Bunkerom Halo Bing,intervju sa Maxom Bunkerom.Poklon Grunf poster.Izdavaci Sandorf/Vecernji list O knjizi Knjiga Halo Bing: intervju s Maxom Bunkerom donosi zanimljiv i zabavan razgovor izdavača Ivana Sršena i prevoditeljice Antonije Radić s tekstopiscem legendarnog stripa Alan Ford, koji je utjecao na brojne generacije stripovske publike u Hrvatskoj, ali i na području cijele bivše Jugoslavije. Za mnoge je taj karikaturalni crno-bijeli strip tamnih tonova predstavljao alternativno obrazovanje, formulu kako se nositi s nesmiljenim pritiskom života u velegradu, sebičnim i pohlepnim sugrađanima i političarima, luđacima i kriminalcima, kao i sa svakom drugom pošasti. Osamdesetogodišnji Max Bunker pristao je susresti se s autorima ove knjige uživo u svom uredu u Milanu i otvoriti im svoju dušu i svoj zaigrani, ironični um, što u pravilu ne čini. Između Bunkera i Sršena uslijedila je spontana prepiska o mnogim alanfordovskim i izdavačkim temama, a potom je, na prijedlog autora, Bunker pristao obaviti poduži intervju i time pokazao da zna koliko je njegov strip omiljen istočno od talijanske granice. Sršen je na pripremi intervjua radio s kolegicom Antonijom Radić te potom okupio suradnike na knjizi koji su redom fanovi Alana Forda: Marko Kovačić, talijanist i filolog, Darko Milošić, glavni urednik Sandorf, strip-crtač Josip Sršen, koji je osmislio karikaturalne viceve kao poseban retro-prilog na kraju knjige, Sandorfov talentirani i beskompromisni dizajner Nikša Eršek te na kraju Teofil Pančić, poznati zagrebačko-beogradski publicist. Knjiga Halo Bing predstavlja intimnu ispovijest nekolicine vjernih obožavatelja Bunkerovog stripa različitih generacija, životnih putova i interesa, koji su se udružili sa željom da odaju počast velikom zabavljaču, ironičaru, piscu i strip-umjetniku Lucianu Secchiju, poznatijem pod imenom Max Bunker. Izdanje obiluje originalnim ilustracijama, a pored intervjua s Maxom Bunkerom vođenog prošle godine u Milanu, knjiga donosi i teskt Ivana Sršena o odrastanju s Bunkerovim stripovima, tekstove Marka Kovačića o značenju Brixyjevog prijevoda i jezika za našu pop-kulturu i književnost općenito te esej Teofila Pančića o odjecima alanfordomanije u novinskim krugovima uoči raspada Jugoslavije

Izdavač: Darkwood Naslovna strana: AndréFranquin Scenario: AndréFranquin Crtež: AndréFranquin Naslov originala: L’Héritage / Radar le robot / La voix sans maî tre et 5 autres aventures / Fantasio et le fantô me et 4 autres aventures Naslov epizoda: Nasledstvo / Robot radar / Glas razuma / Fantazio i fantom Broj originala: 1-4 Format: A4 Povez: meki Boja: kolor Broj strana: 192 Kad je Spiru bio mlad… Darkwood vam u prvom Karusel Integralu ponosno predstavlja avanture vašeg omiljenog potrčka! U ovom integralu možete naći četiri albuma „ hors de serie“ , vanredne serije Spirua i Fantazija, od kojih su prva dva izašla sedamdesetih godina prošlog veka i sakupljaju prve Frankenove radove na Spiruu, a druga dva su objavljena povodom 75 godina serijala, i sakupljaju kratke priče svih autora koji su dotad radili na dvojici avanturista – od njihovog tvorca Rob-Vela, preko Žižea, Frankena, Furnijea, Nika, čak i Iva Šalana, pa do Toma i Žanrija. Najbolji pregled Spirua kroz vreme – jer, Spiru je za sva vremena!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! K18 The Good, The Bad & The Billy Redje u ponudi! Branislav Kerac - Bane (rođen 7. septembra 1952. u Novom Sadu) je srpski crtač stripa, scenarista, ilustrator. Bio je jedan od prvih domaćih crtača stripova koji je bio zaposlen sa punim radnim vremenom u novosadskom Dnevniku. Stripovi mu se objavljuju širom sveta, a istoričari stripa ga smatraju za najuticajnijeg srpskog i jugoslovenskog crtača modernog doba. Dobitnik je Specijalnog priznanja za doprinos srpskom stripu 2005. na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Debitovao je serijalom „Poručnik Tara“ sa scenaristom Svetozarom Obradovićem u Zlatnom klikeru (1975). Enormnu popularnost je stekao tokom osamdesetih godina 20. veka kada je bio najznačajniji autor Ju strip magazina, Eks almanaha, kao i „Dnevnikovih“ i „Forumovih“ izdanja. Radio je najviše po scenarijima Svetozara Obradovića, Gordana Mihića, Petra Aladžića, Slavka Draginčića, Marka Hamila (Luk Skajvoker iz „Zvezdanih ratova“) i sopstvenim. Kerčevi najpoznatiji originalni stripski serijali su: „Poručnik Tara“, „Kobra“, „Bili D Pljuc“ („Billy The Pljuc“), „Ket Klou“ („Cat Claw“), „Oliver“, „Troje nesalomljivih“, „Partizan Goran“, „Balkan Ekspres“, „Keli Brando“ („Kelly Brando“) i „Nindža“. Licencno je crtao „Tarzana“ i „Velikog Bleka“,[1] a pod pseudonimom H. M. Baker za američke izdavače i serijale „Ghost“ i „The Black Pearl“. Sa „Ket Klou“ je osvojio skandinavske zemlje i pojavio se u još desetak zemalja širom sveta. Kako je postao strip crtač Kerac je interes za strip pokazivao od malih nogu. Dok je išao u osnovnu i srednju školu tokom šezdesetih i sedamdesetih, U Novom Sadu je izlazio velik broj strip časopisa i magazina. Kerac je počeo da crta svoje prve stripove sa pojavom lista Kekec. Br. 5 ovog lista je bio prva strip revija koju je Kerac video u životu (prvi broj Kekeca je izašao 1957. godine[2]). Prvi stripovi koji su ga inspirisali bili su Krcko, Čapa i Gru Gru, Princ Valijant i Dejvi Kroket.[3] U 7. razredu dolazi njegov prijatelj Slavko Pejak sa kojim počinje zajedno da sarađuje. počinju da prave svoje prve zajedničke stripove. Međutim, osoba s kojom je Kerac neraskidivo vezao početak i dobar deo svoje karijere bio je scenarista Svetozar Obradović s kojim je počeo da sarađuje 1975. godine.[3] Prvi strip na kom su zajedno počeli da rade bio je Poručnik Tara. Kerac je završio zubno-tehničku školu i upisao stomatologiju 1970. godine. POčeo je da studira i pao prvu godinu (zbog hemije). Dok je studirao zajedno je sa Slavkom Pejakom išao na časove slikanja i crtanja u Višu pedagošku školu. Kerac je pao i 2. i 3. godinu, a onda je 1976. godine končano odlulio da napusti studije i posveti se isključivo stripu. Tada je već uveliko radio na Poručniku Tari i shvatio da od stripova može sasvim lepo da se živi. Roditelji su teško prihvatili ovu njegovu odluku, dok ga je tadašnja devojka napustila jer je htela stabilnu vezu sa zubarem. Uticaji na Kerčeve stripove dolazili su iz filma, muzike i, razume se, stripova drugih autora. Na lik Poručnika Tare najviše je uticao lik američkog glumca Klinta Istvuda. Na Kobru je uticao karakter Bernarda Prinsa (glavni junak istoimenog stripa). Dok je Ket Klou nastala kao direktan uticaj Marvelovih stripova.[4] Najpoznatiji strip junaci 1975-1979. Poručnik Tara (22. epizode) 1979-1991: Kobra (18. epizoda) 1981-1994: Cat Claw (44. epizode)[5] 1981-1982: Veliki Blek (2. epizode) 1982-1990: Tarzan 1985-1987: Troje nesalomivih Naslovne strane Kerac je nacrtao ogroman broj naslovnih strana za druge strip junake (od kojih neke sam nikada nije crtao). Najveći broj strana objavljeni su u Lunov magnus stripu i Zlatnoj seriji za Malog rendžera, Kena Parkera, Kapetana Mikija i Velikog Bleka. Osobenosti obeležavanja epizoda Kerac je poznat po dve osobenosti obeležavanja: po broju epizoda i stranica, i datumu nastanka epizoda. Na svakoj strani nalazila bi se, ispod potpisa njega i scenariste, dva broja razdvojena crticom. Prvi broj bi označavao epizodu serijala, a drugi ukupan broj stranica. (Stranice konkretne epizode bi se ponekad nalazile u donjem desnom uglu.) Recimo, ako bi ispod stilski ukrašenog potpisa autora (npr. Kerac & Obradović) videli da stoji 8-148, to bi značilo da čitate 8. epizodu, a da je ukupno nacrtano 148 stranica stripa. Osobenosti obeležavanja datuma nastanka Kerac je obavezno u svakoj epizodi ostavio po najmanje jedan datum koji bi precizno obeležavao kada je strip nastao. Recimo, na str. 210 u 11. epizodi Kobre u jednom kadru može da se vidi broj 270480. To znači da je ta tabla (stranica) nastala 27. aprila 1980. god. što takođe daje indikaciju kada je nastala i cela epizoda. Muzički uticaji i muzička aktivnost Kerac obožava hevi-metal muziku, tako da se motivi hevi-metal grupa često provlače kroz njegove stripove. Sam Kerac je bio bubnjar hevi-metal benda GeroMetal, koji je izdao dva diska. Priznanja (sekcija pod izradom) Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[6] Za strip Nema kraja dobio je zajedno sa Svetozarem Obradovićem 1979. godine nagradu Dečjih novina.

Nov strip album 144 str Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek... Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč. Čarobna knjiga vam od četvrtog do šestog toma donosi priče na Kojima su, između 1996. i 2005, radili razni autori, sada bez Frankenove dirigentske palice. Oni su serijalu udahnuli svežinu i raznovrsnost, pošto naš junak polako izlazi iz okvira palombijske džungle i susrećese sa potpuno novim izazovima.

Autor: Andre Franken NOVO Broj strana: 144 Povez: Tvrd Format: 21x30 cm Godina izdanja: 2021. Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek...Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč.Čarobna knjiga vam od četvrtog do šestog toma donosi priče na Kojima su, između 1996. i 2005, radili razni autori, sada bez Frankenove dirigentske palice. Oni su serijalu udahnuli svežinu i raznovrsnost, pošto naš junak polako izlazi iz okvira palombijske džungle i susrećese sa potpuno novim izazovima.

Autor - osoba Loisel, Régis, 1951- = Loazel, Režis, 1951- Djian, Jean-Blaise, 1953- = Đian, Žan-Blez, 1953- Mallié, Vincent, 1973- = Malije, Vinsent, 1973- Naslov Veliki mrtvac. 1 / Loazel, Džijan, Malije ; [prevod sa francuskog Ilija Čanak] Jedinstveni naslov Le Grand Mort. srpski jezik Vrsta građe strip Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čarobna knjiga, 2020 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 236 str. : ilustr. ; 31 cm Drugi autori - osoba Čanak, Ilija, 1973- = Čanak, Ilija, 1973- Zbirka ǂBiblioteka ǂOlovka, tuš i pero / Čarobna knjiga ; ǂbr. ǂ247 Stari kontinent ; 22 Loazel ; 2 ISBN 978-86-7702-827-5 (karton) Napomene Prevod dela: Le Grand Mort / Régis Loisel, Jean-Blaise Djian, Vincent Mallié Tiraž 1.000 Autori: str. 237 Opis: Veliki Mrtvac 1, Režis Loazel POLINA JE PLANIRALA da se za magistarski rad iz ekologije sprema, prikladno, u prirodi – drugarica joj je pozajmila kuću u Bretanji i automobil, i ostavila je da na miru provede nedelju dana učeći. Međutim, noć je pala na bretanjsku šumu, a Polinin automobil je ostao bez goriva baš ispred Ervanove kuće, dvadeset kilometara od najbližeg sela. Ervan joj predlaže da podele supu i nudi joj smeštaj za noć... Nemajući bolje rešenje, Polina pristaje. Tokom večere, Ervin joj iz jedne knjige magije čita o „malom narodu”, ali za nju su takve priče prosto blesave. Međutim, ona nije ni svesna da je taj susret sa Ervinom samo polazna tačka putovanja ka drugačijem svetu, drugom prostoru i vremenu, u kojem će njeno dotadašnje životno iskustvo i načela biti preispitani... Posledice fantastične avanture u koju će se otisnuti osetiće ona, ljudi oko nje, ali i čitavo čovečanstvo... Režis Loazel (1951) francuski je stripski umetnik, najpoznatiji po serijalu Potraga za Pticom Vremena, koji je pisao Serž Le Tandr. Prve radove objavio je u novinama 1970, a potom je sarađivao s raznim časopisima, među kojima su Pilot, Pif, Fluid glasijal, Metalirlan... Od aprila 1982. u časopisu Šarli mensuel počinje, s Le Tandrom, da objavljuje strip Potraga za Pticom Vremena. Taj strip ga je ustoličio kao jednog od najboljih crtača svoje generacije i doneo mu široku publiku. Krajem osamdesetih objavljuje naslov Troubles Festivals, a 1990. započinje sopstveni poduhvat, stripsku interpretaciju Barijevog Petra Pana. Godine 1998, posle 11 godina pauze, učestvuje u stvaranju nastavka priče o junacima iz Potrage za Pticom Vremena, ovog puta pre svega kao scenarista, zajedno s Le Tandrom, dok crteže poveravaju raznim crtačima. Kao scenarista radi i na još jednom značajnom serijalu, Veliki Mrtvac, koji je realizovan u periodu 2007–2019. Postoje i drugi naslovi u kojima tekst potpisuje on, dok crtež poverava drugim umetnicima (Pyrénée, Les Farfelingues, Fanfreluches pour une sirène). Takođe, pružila mu se prilika da ispuni želju iz detinjstva i sarađuje s Diznijevim studijima. Učestvovao je u radu na filmovima Mulan i Atlantida, Izgubljeno carstvo. Za svoj rad je 2002. dobio gran pri na salonu u Angulemu. Vensan Malije (1973) francuski je stripski umetnik. Nakon što je pohađao crtačku radionicu i školu za grafički dizajn, radio je kao stori-border i scenograf u filmskoj industriji. Sa Žoelom Parnotom objavio je prvu stripsku priču krajem 1996. godine. Za njom je usledio serijal od tri albuma Hong Kong triad, a od 2000. do 2006. potpisuje šest tomova stripa Les Aquanautes (takođe s Parnotom) i tri toma naslova L’Arche. Potom se njegovo ime uglavnom vezuje za Režisa Loazela, s kojim sarađuje na naslovima U potrazi za pticom vremena i Veliki mrtvac. Godine 2021. izlazi prvi album stripa Mračna, koji je Malije crtao po scenariju Ibera. MG125 (N)

Ms Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova raskošno nacrtana svemirska epopeja prati doživljaje futurističkog reportera LEA ROE koji će na svom putovanju kroz vreme i prostor neizbežno nailaziti na svemirske pirate, galaktičke teroriste i najrazličitija stvorenja iz mašte maestra Himeneza. Vizuelno na istom visokom nivou kao i Metabaroni i Četvrta sila, LEO ROA je bez sumnje jedinstveni `eye candy`. Juan Antonio Giménez López ([ˈxwaŋ xiˈmenes]; 26. studenog 1943. - 2. travnja 2020.) bio je argentinski crtač stripova i pisac, najpoznatiji po svojim detaljnim slikama nalik strojevima. Među njegovim zapaženim djelima su priče za francuski Métal Hurlant i argentinski časopis L`Eternauta, te strip serijal Metabarons koji je zajedno razvio Alejandro Jodorowsky. Biografija Giménez López rođen je u Mendozi u Argentini. Završio je srednju školu kao industrijski dizajner. Zatim je pohađao Školu za umjetnost i dizajn Nacionalnog sveučilišta Cuyo, a zatim Akademiju likovnih umjetnosti u Barceloni.[1] Dok je njegova rana profesionalna karijera bila provedena u oglašavanju, s pisanjem i crtanjem stripova kao sporednom aktivnošću, na kraju je prešao u strip kao profesiju s punim radnim vremenom u svojim tridesetima.[2] Giménez je svoje vlastite priče počeo objavljivati kada je imao šesnaest godina u argentinskim časopisima Frontera, Misterix i Hora Cero.[3] Njegove prve priče, za argentinske urednike kao što su Colomba i Record,[4] bile su uvelike inspirirane Hugom Prattom (tijekom godina koje je proveo u Argentini) i Franciscom Solano Lópezom. Vrativši se u Španjolsku, radio je za španjolske časopise Zona 84 i Comix International [4] te talijanske (Lanciostory, Skorpio) časopise.[3] Njegovo stvaralaštvo ovog razdoblja uglavnom je vezano za ratne i znanstveno-fantastične žanrove. Objavio je svoje prvo francusko izdanje Leo Roa (The Starr Conspiracy) 1979. godine.[4] Godine 1980. dizajnirao je segment `Harry Canyon` filma Heavy Metal.[5] Tijekom 1980-ih surađivao je s nekoliko europskih časopisa, uključujući španjolsko izdanje Josepa Toutaina iz 1984., francuski Métal Hurlant i talijanski časopis L`Eternauta, eksperimentirajući s grafičkim i narativnim inovacijama.[5] Iz tog razdoblja datira ono što se ubraja među njegove najbolje serije, kratke znanstveno-fantastične priče poznate pod naslovom Paradoks vremena.[6] Također su vrijedni pažnje Ciudad, koji je napisao Ricardo Barreiro, [2] i Le Quatrième Pouvoir (Četvrta moć), koji je sam napisao.[1] Giménezov stil postao je poznat po iznimnoj pažnji koju posvećuje tehničkim i povijesnim detaljima; njegov serijal Pik As definiran je kao `komična enciklopedija Drugog svjetskog rata.` [7] Giménez je također surađivao s važnim autorima kao što su Carlos Trillo, Emilio Balcarce i Roberto Dal Prà.[8] Jedna od njegovih najpoznatijih suradnji bila je s Čileancem Alejandrom Jodorowskim za popularnu seriju stripova Metabarons koja je započela 1992. i trajala do 2003. u izdanju Humanoidsa.[5] Djelo se temeljilo na likovima koji su se pojavili u Incalu Jodorowskog i Jeana Girauda, te adaptiranim elementima koje je Jodorowsky planirao upotrijebiti u filmskoj adaptaciji Dine Franka Herberta. Giménezova umjetnost za seriju hvaljena je jer obuhvaća široku viziju i raspon koji je postavio Jodorowsky. Jodorowsky je o Giménezovoj smrti rekao: `Blisko sam surađivao s Juanom Giménezom 10 godina i zajedno smo stvorili sagu Metabarons. Ono što mi je olakšalo zadatak jer smo mu ponudili da radi na složenom svijetu Metabarona bilo je to što je on već utjelovio besmrtno Ne -Ime, posljednji Metabaron. U mojoj nesvijesti, Juan Giménez ne može umrijeti. Nastavit će dalje, crtajući poput majstora ratnika kakav je i bio.` [4] Giménez je među ostalim dobio nagradu Yellow Kid za najboljeg stranog umjetnika na Međunarodnom sajmu stripa u Lucci 1990. i nagradu Gaudia na Međunarodnom sajmu stripa u Barceloni 1990. [5] Umro je u Mendozi 2. travnja 2020. od COVID-19; bio je hospitaliziran od 22. ožujka nakon što se nedavno vratio s putovanja u Sitges u Španjolskoj gdje se vjerovalo da je bio zaražen.

K11 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! Stupides ! Stupides espions ! Tutu je još uvijek u dolini gdje je zima vječna. Još uvijek mora raditi u tvornici i uvijek je prate zečevi špijuni, ali jednog jutra je pozvana kod cara... Richard Marazano (rođen 27. siječnja 1971.) je francuski karikaturist. Njegovi radovi objavljeni su u mnogim europskim zemljama uključujući Francusku, Englesku, Njemačku, Španjolsku, Nizozemsku, Belgiju, Švicarsku, Italiju, kao i širom svijeta u Sjedinjenim Državama, Kini i Japanu. Marazano je rođen u Fontenay-aux-Roses, blizu Pariza. Nakon kratkih znanstvenih studija, umjetnik Moebius ga je upoznao s nekoliko izdavača stripova. Ranije ga je u strip gurnuo umjetnik Jean Giraud, poznatiji kao Moebius, koji ga je nekoliko godina savjetovao i upoznao s nekoliko izdavača. Također je surađivao s atelierom Sanzot, ateljeom koji okuplja nekoliko francuskih umjetnika u Angoulêmeu. Susret i suradnja s Victorom Delafuenteom i Antoniom Parrasom u Parizu imali su veliki utjecaj na njegovu umjetnost i tintu. Unatoč tome što je također olovka, Marazano uglavnom radi kao pisac s drugim umjetnicima. Godine 2003. stvorio je Cuervos, seriju smještenu u Kolumbiju i govori o djelima ubojice u trgovini drogom Medellínskog kartela. Umjetnik serije bio je Michel Durand, a kritičari su je hvalili i nominirali za najbolju priču na međunarodnoj konvenciji stripa u Angoulêmeu. Od 2007. do 2008. napisao je znanstvenofantastičnu trilogiju The Chimpanzee Complex, s umjetnošću Jean-Michela Ponzia koja je doživjela javni uspjeh. Ostale Marazanove serije uključuju fantastične avanture, `le monde de Milo`, i retro scifi `Les trois fantômes de Tesla`, obje serije koje su također postigle uspjeh kritike i javnosti u Europi. Ostala zapažena djela uključuju `ekspediciju` s umjetnošću Marcela Frusina, SAM With Shang Xiao koja je postala uspješna u Francuskoj i Kini) ili Trelawney, sa španjolskim umjetnikom Alfonsom Fontom, koja priča priču o korsaru iz 19. stoljeća Edwardu Johnu Trelawneyju. Tetralogija sf-fantasy-trilera Le Protocole Pélican (The Pelican Protocol), objavljena 2011.-2013., također je sadržavala umjetnost Ponzia. 2014. godine prati predavanje slikarstva američkog slikara Maxa Ginsburga na Art Student League u New-Yorku....

Osamu Tezuka - Black Jack volume 2 Vertical INC, New York, 2008. Mek povez, 303 strane, na naslovnom listu pecat bivseg vlasnika. RETKO! Osamu Tezuka (手塚 治虫 r. 手塚 治, Tezuka Osamu; Tojonaka, 3. novembar 1928 — Tokio, 9. februar 1989) je bio japanski crtač mangi i animator. Nazvan je „ocem mange“ zbog svojih umetničkih dostignuća, razvoja novih crtačkih tehnika i redefinisanja žanrova u okviru sveta stripa i animacije, zbog čega je smatran i japanskim Voltom Diznijem. Započeo je strip revoluciju u Japanu objavljivanjem mange Novo ostrvo sa blagom 1947. godine. Proizveo je neke od najuticajnijih, najuspešnijih i voljenih stripova kao što su dečje mange Astroboj, Ribon no Kiši, Kimba, beli lav, i zreliji radovi kao što su Blek Džek, Feniks i Buda. Umro je 1989. godine od raka želuca. U njegovu čast otvoren je muzej u Takarazuki i dodeljene su mu posthumne nagrade. Radio je na par animacija uoči smrti i na poslednjim poglavljima Feniksa, koji nikada nije dovršen. Biografija Detinjstvo (1928–1945) Tezuka je rođen u Osaki, u gradu Tojonaka, kao najstariji od troje dece.[2][3] Odrastao je u veoma uspešnoj i dobro obrazovanoj porodici. Njegov otac, Jutaka, je bio rukovodilac u fabrici metala Sumimoto, deda mu je bio advokat, a pradeda i pra-pradeda su mu bili doktori. Porodica sa majčine strane je imala dugu istoriju u vojsci.[4] Majka ga je često vodila u Takarazuku u pozorište, gde je ponekad nastupao ženski ansambl za koje je Tezuka kasnije u životu rekao da su mu bile velike inspiracije. Njihovi kostimi, pesme i velike bistre oči uticali su na njegovo stvaralaštvo i crtež.[5] Otac ga je upoznao sa Volt Dizni filmovima. Iznova ih je gledao, uključujući Bambija koga je odgledao više od osamdeset puta.[6] U drugom razredu osnovne škole crtao je stripove u tolikoj meri da je majka morala da mu briše crteže jer mu je ponestajalo papira. Takođe su ga inspirisali radovi Suiha Tagave i Una Džuze.[7] Kasnije u životu, Tezuka će navesti kineski animirani film Princeza Gvozdena lepeza (engl. Princess Iron Fan) kao najveću inspiraciju.[8] Godine 1944, dok je još uvek bio u srednjoj školi, regrutovan je u vojsku i primoran da radi u fabrici. Međutim, čak i tada je nastavio da crta. Naredne godine je upisao Univerzitet u Osaki i počeo da uči medicinu. U tom periodu je takođe objavio svoje prve radove.[9] Početak karijere (1946–1951) Tezuka pedesetih godina. Nakon Drugog svetskog rata, kada je imao 17 godina, Tezuka je u dečjem časopisu Shokokumin Shinbun objavio Mali Ma i njegov dnevnik (engl. Diary of Ma-chan). Na predlog Šičime Sakaja, Tezuka je nacrtao strip baziran na romanu Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona. Strip je objavljen 1947. godine i preko noći postao hit, pokretajući zlatno doba stripa u Japanu.[10] Pod uticajem novonastale popularnosti, Tezuka je otišao u Tokio kako bi našao još izdavača. Kobunša ga je odbila, dok je Šinseikaku objavio Čudno putovanje dr Tigra (engl. The Strange Voyage of Dr. Tiger), a izdavačka kuća Domej Šupanša je objavila Tajanstveni dr Koronko (engl. The Mysterious Dr. Koronko). Dok je još uvek studirao, Tezuka je objavio triologiju epskih, naučnofantastičnih priča sa elementima stimpanka: Izgubljeni svet (1948), Metropolis (1949) i Sledeći svet (1951).[11] Ubrzo nakon toga objavio je jedan od svojih najpoznatijih stripova: Kimba, beli lav (1951-1954).[12] Diplomirao je 1951,[13] i iste godine objavio Ambasador Atom, strip u kome će se po prvi put pojaviti lik Astroboja. Tada se takođe pridružio Udruženju za dečje mange u Tokiju, u kome su se nalazili umetnici kao što su Baba Noboru, Ota Džiro, Furusava Hideo, Eiči Fukuj, Irie Šigeru i Negiši Komiči.[13] Astroboj i početak animacije (1952–1960) Iako Ambasador Atom nije bio previše popularan, jedan od likova je privukao pažnju čitalaca: čovekoliki robot zvani Atom.[14] Tezuka je čak dobio pisma zbog njega,[15] i na predlog svog urednika dao Atomu ljudska osećanja.[16] Odlučio je da će se Atom boriti protiv vanzemaljaca nakon što ga je jedan američki vojnik udario u lice dok je radio u bolnici.[17] Tecuvan Atom, odnosno Astroboj, objavljen je 4. februara 1952. godine i ubrzo postao hit u Japanu. Naredne godine objavio je šodžo mangu Ribon no Kiši,[18] a potom i Feniksa 1954. godine.[19] Produkcijska karijera (1959–1989) Saijuki je bila prva Tezukina manga adaptirana u anime film. Nastala je u produkciji studija Toej, a za režisera je kreditovan sam Tezuka. Doduše, produkcijski tim je kasnije priznao da je bilo teško motivisati ga da radi. Režiju je većinski vršio Jabušita Taidži. Tezuka je radio na planiranju scena (storybording), tako da se nije bavio animacijom. Međutim, nije poštovao rokove, i tek nakon godinu dana i mnogih pretnjih, predao je plan od 500 strana i time omogućio da se nastavi sa produkcijom. Mada i tu je bilo problema. Njegove ideje su bile prikladne za nedeljne stripove, ali ne za film od sat i po vremena. Na kraju je za tekstopisca kreditovan Uekusa Keinosuke, i film je objavljen 1960. godine pod nazivom Alakazam Veliki (engl. Alakazam the Great). Poster japanskog animiranog filma Saijuki, odnosno Alakazam Veliki. Bazirana na kineskom klasiku Putovanje na zapad, ovo je prva Tezukina manga koja je adaptirana u film. Uprkos tome što je film bio uspešan, Tezuki se nije svidelo što nije imao kontrolu nad sopstvenom pričom.[20] Iskustvo u Toeju, međutim, smatra se velikom preokretnicom u istoriji animacije. Tezukin jednostavan stil omogućio je brzo i efikasno animiranje. Cukikoka Sadao, jedan od Tezukinih asistenata, će kasnije postati režiser prve TV serije studija Toej. Tezuka je tamo takođe upoznao mnoge animatore koji će kasnije raditi u njegovom studiju.[21] Tezuka je 1961. godine osnovao Muši Prodakšn, započevši rivalstvo sa studijom Toej. Nagovorio je mnoge animatore iz Toeja da rade za njega tako što im je udvostručio plate i obećao besplatnu hranu. Prvi projekat Tezukinog studija bio je eksperimentalni „anti-Dizni“ film Priče jednog uličnog kutka (engl. Tales from a Certain Street Corner). Opet je bilo problema sa vremenom, ali uprkos tome što je prikazan samo jednom u bioskopima, film je sadržao mnoge animacijske „trikove“ koji će kasnije postati standard (kao što su ponavljanje istih pokreta u scenama sa plesom i duže držanje frejmova). Isti dan su prikazane prve dve epizode Astroboja, osam nedelja pre premijere.[22] Astroboj je prvi put emitovan 1963. na Novu godinu i postaće prva japanska animacija koja će biti sinhronizovana na engleski jezik. Tezuka je koristio mnoge „trikove“ kako bi smanjio cenu pravljenja epizoda za 2.5 miliona jena. Neki od trikova su bili očigledni, ali zbog dobre muzike i zvučnih efekata to nije bilo toliko bitno.[23] Tezuka je planirao da proda licencu za Astroboja američkoj kompaniji NBC, ali je slučajno to pravo dao kompaniji NBC Enterprises. Kompanija je potom poručila 52 epizode, što je bilo mnogo više nego što bi Tezuka mogao da proizvede bez njihove investicije. Američka sinhronizacija je dodala još zvučnih efekata koji će kasnije postati klasici u anime produkcijama. Međutim, Amerikanci su imali mnoge uslove: svaka epizoda treba da bude priča za sebe, svi znakovi moraju biti prevedeni na engleski, ne sme da bude religijskih i „zrelih“ motiva, i serija ne sme biti očigledno japanska. Tezuka je prihvatio uslove jer mu se svidelo da priča ima neodređenu lokaciju. Doduše, ubrzo je postao razočaran američkom kompanijom jer su posle 52 epizode rekli da će nastaviti da ih repriziraju, te da im ne treba više epizoda.[24] Tezukina kompanija je nastavila da adaptira njegove mange, kao što je Vladar džungle (poznatiji kao Kimba, beli lav), koji će postati prva japanska animirana serija u koloru.[25][26] NBC Enterprises je dobio licencu i za ovu seriju, ali je opet imao uslove. Isprva su hteli da sve životinje budu obučene, ali kasnije je odlučeno da „životinje mogu biti gole u prirodi,“ kao i da je prikaz crnaca u seriji „dozvoljen sve dok su prikazani na civilizovan način“.[27] Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, Muši Prodakšn je bio na ivici bankrota. Tezuka je odlučio da se okrene pravljenju „zrelih“ filmova kao što su Hiljadu i jedna noć (1969) i Kleopatra (1970), ne bili zaradio dovoljno para da plati investitore, ali poduhvat je bio neuspešan.[28] Godine 1968, Tezuka se povukao iz Mušija i osnovao novi animacijski studio, Tezuka Prodašns. Muši je bankrotirao 1973. godine, ali kao rezultat toga nastali su mnogi uticajni studiji kao što je Sanrajz (danas Bandaj Namko Filmvorks). Gekiga (1967–1989) Popularizacijom gekiga stripova i časopisa Garo, Tezuka je odlučio da osnuje magazin COM.[26] Pošto gekiga podrazumeva realističnije priče, Tezuka je promenio svoj skoro pa Dizni stil crtanja i uveo zrelije teme u svoje mange, uključujući nasilje i erotiku. Prva Tezukina manga ovog tipa je bila Dororo iz 1967. godine, pa potom Vampiri, i Gutanje Zemlje (engl. Swallowing the Earth) koja se smatra njegovom prvom „pravom“ gekigom.[29] Međutim, Tezuka nije bio zadovoljan radom, pa je potom objavio I.L. (1969). Ostale Tezukine mange ovog tipa su Feniks, Blek Džek, Buda, kao i jednokratne priče Ajako, Oda Kirihitu, Alabaster, Apolova pesma, Barbara, MV, Knjiga o ljudskim insektima, i kolekcije kratkih priča kao što su Pod vazduhom (engl. Under Air), Paklena jabuka (engl. Clockwork Apple), Krater, Melodija Gvožđa i ostale kratke priče (engl. Melody of Iron and Other Short Stories), Zapisnik staklenog zamka (engl. Record of the Glass Castle). Osamdesetih je takođe objavio mange Poruka Adolfu, Ponoć, Ludvig B (nedovršeno) i Neo Faust. Smrt Tezuka je umro 9. februara 1989. godine od raka želuca.[30] Njegove poslednje reči — „Preklinjem te, pusti me da radim!“ bile su upućene medicinskoj sestri koja je htela da mu skloni olovke.[31] Iako agnostik, sahranjen je na budističkom groblju u Tokiju.[32] Rumiko, Tezukina ćerka, je 2014. godine otključala jednu od očevih fioka i našla polupojedenu čokoladu, pismo upućeno Kacuhiru Otomu u kome hvali njegov rad na Akiri, razne crteže, i erotične skice antropomorfnih životinja.[33] Zanimljivosti Tezukin predak je bio Hatori Hanzo,[34] poznati nindža i samuraj koji je u Sengoku periodu služio Tokugavu Ijejasua. Kada je bio mali zvali su ga „čupavko“ (jap. gashagasha-atama). Već kao dete je odlučio da želi da se bavi medicinom nakon što mu je doktor pomogao kada su mu se ruke nadule. Pitao je majku da li treba da se posveti crtanju mangi ili medicini, na šta je ona odgovorila da treba da radi ono što najviše voli. Tezuka se potom posvetio mangi, ali je takođe završio medicinski fakultet u Osaki. Koristio je to znanje da obogati svoje priče, kao što je Blek Džek.[35][36] Tezuka je voleo entomologiju, dodavajuću čak svom pseudonimu kandži za „bubu” (虫). Voleo je takođe Dizni filmove i bejzbol, do te mere da je licencirao lika Kimbe za logo bejzbol tima Seibu Lajonz.[37][38] Bio je član kluba za ljubitelje Supermena.[39] Oženio se 1959. godine sa Ecuko Okadom. Par je imao dvoje dece, ćerku Rumiko i sina Makota. Makoto Tezuka je kasnije postao filmski i anime direktor.[37] Tezuka je 1965. godine dobio pismo od Stenlija Kjubrika koji je bio fan Astroboja. Režiser je hteo da Tezuka dođe u Englesku i radi sa njim na filmu 2001: Odiseja u svemiru. Tezuka je morao da odbije ponudu jer nije mogao da napusti Japan na godinu dana. Ipak, bio je veliki fan filma i često bi slušao njegov saundtrek.[40][41] Nasleđe Muzej Osamua Tezuke. Osamu Tezuka je bio pionir japanskog stripa i animacije. Osmislio je danas klasične karakteristike „anime“ stila, kao što su velike oči na likovima. Obučavao je mnoge velikane kao što su Šotaro Išimori i Go Nagai. Mangake Manki Panč, Kacuhiro Otomo, Akira Torijama i Naoki Urasava, naveli su Tezuku kao najveću inspiraciju.[42][43][44][45] Urasava i Takaši Nagasaki su u mangu Pluto ubacili elemente iz Tezukinog Astroboja.[46] U gradu Takarazuka je 25. aprila 1994. godine otvoren muzej u Tezukinu čast. Zgrada ima tri sprata i dvorište. U podrumu se nalazi radionica u kome posetioci mogu da prave sopstvene animacije, maketa grada i replika Tezukinog radnog stola. Na prizemlju se nalazi stalna izložba mangi i animea, dok se na drugom spratu nalaze mnoge izložbe, kao i biblioteka sa Tezukinim mangama i prostorija dekorisana motivima iz Kimbe. Napravljene su markice u Tezukinu čast, kao i igračke bazirane na njegovim likovima. Maurizio de Soza, Tezukin prijatelj, je 2012. godine objavio strip Monica Teen u kome se pojavljuju Tezukini likovi. On je bio prvi inostrani umetnik kome je Tezuka Prodašns dala to pravo.[47] Oktobra 2019. godine objavljen je „Tezuka 2020” projekat, u kome je veštačka inteligencija programirana da crta mange u Tezukinom stilu. Crteži su na početku bili izobličeni i jezivi, ali prikupljanjem novih informacija, program je uspeo da kopira mangakin stil.[48] Jedan od likova je inspirisao Urumua Cunogaja da napravi mangu. Iste godine, korporacija Kioxia je osmislila program koji će da napravi novu „Tezukinu“ mangu zvanu Paidon, odnosno Phaedo. U projektu su učestvovali i stvarni umetnici kao što su Šigeto Ikehara, Keniči Kiriki i već pomenuti Urumu. Tezukin sin je 26. februara 2020. godine održao ceremoniju u čast projekta, a sama manga je objavljena narednog dana u časopisu Morning. Izdavačka kuća je potvrdila da planira nastavak.[49][50][51][52][53][54]

Db Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fantom (engl. The Phantom) američki je strip koji je stvorio scenarista Li Folk, takođe tvorac stripa Mandrak. Strip o Fantomu, maskiranom borcu protiv kriminala koji živi u afričkoj džungli, prenet je na mnoge druge medije, uključujući televiziju i film. Strip serijal započeo je kao dnevni novinski strip 17. februara 1936, da bi se 28. maja 1939. godine pojavilo i nedeljno izdanje u boji. Li Folk je umro 1999. godine. Od 2005. do 2016. dnevni strip rade scenarista Toni Depol (Tony DePaul) i crtač Pol Rajan (Paul Ryan). Prethodni crtači novinskog stripa bili su Rej Mur (Ray Moore), Vilson Mekoj (Wilson McCoy), Bil Linjanti (Bill Lignante), Saj Beri (Sy Barry), Džordž Olsen (George Olesen), Kit Vilijams (Keith Williams), Fred Frederiks (Fred Fredericks) i Grejam Nolan (Graham Nolan). Nove priče o Fantomu štampaju se i u obliku strip svezaka širom sveta, među kojima su Moonstone Books za SAD, Egmont za skandinavske zemlje, Frew Publications za Australiju i Eurobooks (podružnica kuće Egmont) za Indiju. Strip albume o Fantomu su na srpskom jeziku izdavale Dečje novine. Iako Fantom nije prvi izmišljeni maskirani borac protiv zločina, prvi je koji je nosio kostim pripijen uz telo, što je postalo obeležje stripskih superheroja, i prvi koji je nosio masku bez vidljivih zenica, takođe jedna od superherojskih odlika.[2] Fantom u Srbiji Strip je tokom decenija izlazio u časopisima Boomerang, Denis, Eks, Majin strip, Mandrak magazin, Mika Miš, Pegaz, Politikin zabavnik, Strip 81, Stripoteka i Super. Fantom se takođe pojavio kao protivnik, a potom saveznik jednog domaćeg junaka. Zigomar je stripski lik kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev 1939. godine, baš po uzoru na popularnog američkog heroja. Iste godine u drugoj epizodi pod naslovom „Zigomar protiv Fantoma“ došlo je i do borbe između ova dva junaka, što je jedno od prvih superherojskih „ukrštanja“ ikada. Srpski autori Branislav Kerac[3] i Vladimir Kuzmanov[4] ilustrovali su po jednu epizodu Fantoma za strane izdavače. Vizuelni umetnici Uroš Đurić i Vladimir Miljković[5] u nekim svojim radovima bili su nadahnuti ovim stripom. Fantom se pominje u pesmi „Betmen, Mandrak, Fantom“ grupe Disciplina kičme sa albuma „Zeleni Zub na planeti dosade“ iz 1989. godine. Lion Harison Gros (engl. Leon Harisson Gross), poznatiji pod pseudonimom Li Folk (engl. Lee Falk; 28. april 1911 — 13. mart 1999) je bio američki scenarista, režiser i producent, ali najpoznatiji kao kreator stripova o superherojima Fantomu i Mandraku. Takođe je bio pisac pozorišnih komada i pozorišni režiser/producent. U njegovim predstavama su glumili Marlon Brando, Čarlton Heston, Pol Njumen, Čiko Marks i Itel Veters. Folk je takođe snimio TV seriju Fantom po temama iz svog stripa. Preminuo je 13. marta 1999. godine u 88. godini. Raymond S. Moore (1905. - 13. siječnja 1984.) bio je američki strip crtač. Nakon Leeja Falka, bio je prvi umjetnik na onome što će postati najpopularniji pustolovni strip na svijetu, The Phantom, koji je započeo 1936. godine.[1] Biografija Moore je rođen u Montgomery Cityju, Missouri, 1905. Bio je sin draguljara[2] i urara, i prvotno je namjeravao postati inženjer (na zahtjev svog oca), prije nego što je shvatio da može živjeti od svog posao kao umjetnik. Pohađao je Umjetničku školu Sveučilišta Washington u St. Louisu.[1] Moore je počeo crtati The Phantom 1936. nakon što je tvorac Falk shvatio, dva tjedna nakon stripa, da neće imati vremena sam napraviti ilustracije na stripu. Moore je prethodno radio kao pomoćnik Phila Davisa na stripu Mandrake the Magician koji je kreirao Lee Falk, zbog čega se smatralo da je on prikladan izbor za crtanje Falkove nove kreacije. Moore je dijelio umjetnički studio s Wilsonom McCoyem. Godine 1941., kada je Moore otišao služiti vojsku tijekom Drugog svjetskog rata,[3] McCoy je preuzeo odgovornost za ilustriranje Fantoma.[2] Nakon povratka iz rata, Moore se usredotočio samo na nedjeljne stranice, ali je bio prisiljen otići u mirovinu 1947. [4]. Različiti izvori sukobljavaju se u svojim prikazima prijelaza s Moorea na McCoya. U intervjuu s piscem Fantoma Falkom iz 1978. opisao je promjenu na sljedeći način: McCoy je bio Mooreov pomoćnik i dobar prijatelj. Kada je Moore pozvan u vojsku, McCoy je preuzeo dužnost, a nastavio je i kada se Moore vratio. Od tada je Moore crtao u iznimno rijetkim prilikama, ali je i dalje bio na platnoj listi, a isprva je njegov potpis bio i na nekim serijama koje nije crtao.[5] U još jednom intervjuu, Falk je izjavio: `Ray je to crtao samo tri ili četiri godine, a onda je otišao u rat kao pilot. Onda je Wilson McCoy, koji mu je bio prijatelj, ... preuzeo to u njegovoj odsutnosti. Ali zadržao je Rayevo ime na njemu kroz cijeli rat.[6] Osobni život i smrt Moore je bio poznat kao misteriozan kao i lik Fantoma kojeg je ilustrirao. Većinu svog života proveo je u Missouriju, zajedno sa suprugom Claire.[2] Prije 2011. znalo se da postoje samo dvije njegove fotografije, obje u profilu. Njegovo je lice stoga bilo sasvim nepoznato svijetu. I ako je u rijetkim prilikama davao intervju, rijetko je spominjao svoj privatni život.[potreban citat] Vjeruje se da je ideja o Fantomovom kućnom ljubimcu vuku Đavolu proizašla iz Mooreova životnog zadovoljstva crtanjem vukova i njegove ljubavi prema psima.[potreban citat] Ray Moore umro je u Manchesteru, Missouri, 1984. od moždanog udara.[1] Iza njega je ostala supruga Claire, koja je umrla 2005.; Mary Adelia Moore (sada pokojna); njegov mlađi brat, David Yerly Moore Jr.; [1] njegov nećak, John Alt Moore; i njegove pranećakinje, Maria Moore Zeig i Gina Moore Reiners. 13 jutara (53.000 m2) šume koju su Claire i Ray posjedovali u Des Peresu, Missouri, donirano je Odjelu za očuvanje Missourija i nazvano `Fantomska šuma` po njegovom stripovskom junaku.[potreban citat] U srpnju 2011., u znak zahvalnosti obožavateljima Phantoma diljem svijeta iu čast 75. godišnjice stripa Phantom, njegova pranećakinja Gina Moore Reiners objavila je seriju fotografija obitelji Moore u rasponu od djetinjstva Raya Moorea do odrasle dobi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mika Miš je zabavni list u stripu, odnosno strip magazin koji je izlazio u Beogradu od 1936. do 1941. Prvi broj izašao je 21. marta 1936. godine, a poslednji u kontinuitetu, 504. izašao je 4. aprila 1941. godine, dva dana pre bombardovnja Beograda. Sasvim neočekivano, 8. oktobra 1941. godine, u okupiranom Beogradu pojavio se i 505. broj, zvanično poslednji.[2] Vlasnik i pokretač lista bio je Aleksandar J. Ivković, a izdavač Izdavačko-knjižarsko preduzeće i cinkografija `Rus`.[3] Naziv časopisa Mika Miš je ime dobio po istoimenom crtanom junaku, koji se prvi put pojavio u strip magazinu Veseli četvrtak 1932. godine. Na njemu su radili crtač Ivan Šenšin i scenaristi Božidar Kovačević i Svetislav Lazić. Miku Miša treba razlikovati od Mikija Mausa. Radilo se o domaćoj kopiji slavnog Diznijevog junaka, koji je i pored toga što je bio kopija bio po mnogo čemu samosvojstven i nezavistan. Zapravo, Mika Miš se, zbog nepostojanja ugovora Diznija sa domaćim izdavačima, na našim kioscima našao nešto pre Mikija Mausa (1935).[4] Glavni članak: Mika Miš (crtani lik) Format i sadržaj List je u početku izlazio subotom i prodavan je po ceni od jedan dinar. Imao je osam strana formata 21 × 29 cm, a korice i srednje strane štampane su u tri boje. Od 14. broja list se štampa u jednoj boji, ali je zato broj strana povećan sa 8 na 12. Od 24. broja počeo je da izlazi dva puta nedeljno. Tom prilikom redakcija je izdala sledeće saopštenje: „Za Beograd izlazi utorkom i petkom, a u unutrašnjosti sredom i subotom“. Broj 61. izlazi sa prvom i poslednjom stranom odštampanom u boji, a obim je povećan na 20 strana. Sledeći broj, božićno izdanje, takođe ima korice u boji, ali već od 63. broja list se ponovo štampa u jednoj boji i na 16 strana. Krajem 1939. godine, osećajući sve više na tržištu snagu moćnog Politikinog zabavnika, a delimično i konkurentskog Mikijevog carstva, naslovne strane Mike Miša štampaju se u dve boje i počinje da izlazi na 24 strane. Trudeći se da ostane konkurentan na tržištu, od 1939. godine Mika Miš osim stripova počinje da objavljuje i tekstualne romane i priče, vesti iz sporta i avijacije, enigmatske strane (ukrštene reči, rebuse i sl.), ne menjajući cenu. Do 27. broja (od 12. septembra 1936. godine) list je izlazio sa datumom na naslovnoj strani. Naredni brojevi, do broja 60, izlaziti su bez datuma, a od 5. januara 1937. godine (61. broj) Mika Miš ponovo označavati datume izlaska svojih brojeva.[2] Istorija Prvi broj Mike Miša pojavio se 21. marta 1936. godine. U početku se zvao Dečji strip Mika Miš i bio je zamišljen kao dečiji časopis, ali je ubrzo postao list za sve generacije.[5] Startovao je sa četiri stripa: „Mali instruktori“, „Miki spasava Mim iz Abisinskog ropstva” (nevešta imitacija Diznijevog Miki Mausa), „Lav, vuk i lisica” prema basni Dositeja Obradovića i „Mika čuva decu malu sa rđavom pravi šalu“. U drugom broju pojavljuju se „Koralno ostrvo“ i „Mika u Beogradu“. Ovi stripovi su izlazili u nastavcima. Prvi se završio u 9. a drugi nešto kasnije, u 15. broju. U prvih šest brojeva objavljeni su isključivo stripovi domaćih autora. U 7. broju lista Mika Miš prvi put objavljuje jedan inostrani strip, pod naslovom „Kako Spira reklamira“, što se nastavilo i u kasnijim brojevima. Zanimljivo je da se od prvog broja na naslovnim stranama objavljuje crtež, da bi od tog pravila odstupio od 10. do 12. broja i kasnije u gotovo svim brojevima od 22. do 29. Kod pomenutih izuzetaka list je na naslovnoj strani donosio strip, i to uvek stranog autora. U 14. broj pojavljuje se i Rejmondov „Flaš Gordon“, a u 16. i „Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa. U 26. broju prvi put se javljaju tri člana budućeg Beogradskog kruga: Đorđe Lobačev sa „Carevim glasnikom“ Žila Verna, a Nikola Navojev i Branko Vidić sa „Hajdukovim sinom“ i „Osvajačima severnog pola“.Zanimljivo je da u 51. broju svoj prvi strip, pod nazivom „Junaci Pavlove ulice“, završava Žika Mitrović, posle rata poznati filmski režiser. U narednim godinama domaći autori, posebno oni okupljeni oko Beogradskog kruga, bili su zaslužni za to što je Mika Miš dsostigao neverovatnu popularnost. Domaći stripovi zasenili su radove stranih autora.[6] Krajem 20. veka objavljen je reprint prvih brojeva Mika Miša iz 1936. godine.[7] Postojala je ideja da se objave reprint izdanja svih 505 brojeva, ali ona nikada nije realizovana.[5] Danas se mnogi brojevi mogu čitati u elektronskom izdanju. Poslednji broj Mika Miša Poslednji broj Mika Miša koji je izašao u kontinuitetu bio je broj 504. On se pojavio u petak, 4. aprila 1941. godine, dva dana pre šestoaprilskog bombardovanja Beograda. Ovo, međutim, nije bio kraj lista koji je tokom neprekidnog šestogodišnjeg izlaženja postao jedan od najpopularnijih strip magazina na ovim prostorima. Sasvim neočekivano, 8. oktobra 1941. godine pojavio se u okupiranom Beograd i 505. broj. Sudeći prema oglasu objavljenom na desetoj strani: „Dvadesetosma sveska Krnje izlazi u četvrtak, 10. aprila“, list je verovatno već bio grafički pripremljen, a naknadno je promenjen samo datum na naslovnoj strani. Ovaj poslednji broj „Mike Miša“ doneo je nastavke priča započetih u prethodnim brojevima i prve dve table nove epizode „Tarzana“. Nijedan od objavljenih stripova nije bio završen.[2] Vlasništvo i uredništvo Vlasnik i izdavač lista bio je Aleksandar J. Ivković a urednik prvih devet brojeva Borivoje Josimović. Od 10. broja njega će zameniti Milutin S. Ignjačević, koji će list uređivati sve do 282. broja kada taj posao preuzima Svetislav B. Lazić.[2] Autori stripova Mika Miš bio je jedan od najpopularnijih, ali ne i prvi takav časopis u Kraljevini Jugoslaviji. U periodu pred Drugi svetski rat strip je u Srbiji, kao i u ostatku države bio izuzetno popularan medij. Tražnja je bila veća od ponude, a kvalitet i originalnost nisu presudno uticali na prihode. Konkurencija je brzo reagovala na novine ostalih crtača i izdavača. Prvi specijalizovani magazin Strip pokrenut je u proleće 1935. godine, a svega dve nedelje kasnije, u aprilu, počeo je da izlazi i konkurentski Crtani film, koji je za svega godinu i po dana, koliko je izlazio, objavio čak 158 svezaka, a imao je redakciju i u Zagrebu. U Crtanom filmu je prvi put kod nas objavljen čuveni junak Hala Fostera `Tarzan`, kao i `Džim iz džungle` Aleksa Rejmonda. Ovaj magazin je objavljivao i Mekmanusovu `Porodicu Tarana`. Posle njih na kioscima su se pojavili i mnogi drugi časopisi sa stripovima, od kojih su najvažniji Mika Miš, Mikijevo carstvo i Politikin zabavnik. Osim njih izlazili su i drugi magazini, koji nisu opstali tako dugo. Među njima su: Robinzon, Mikijeve novine, Zabavnik, Veseli zabavnik, Crveni vrabac, Truba, Tarcan, Plavi zabavnik, Paja Patak. Svi su prekinuli da izlaze po izbijanju rata 1941. godine.[8] Popularnosti Mika Miša najviše su doprineli domaći strip crtači, među kojima su se isticali članovi Beogradskog kruga. Među najistaknutijim domaćim autorima bili su: Đorđe Lobačev, Nikola Navojev, Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Đuka Janković, Aleksije Ranhner, Ivan Šenšin i Branko Vidić kao scenarista Od 7. broja Mika Miš počinje da objavljuje i stripove stranih autora, pa su se na stranama ovog časopisa našla dela nekih od najpoznatijih strip crtača tog vremena: Aleks Rejmond (Flaš Gordon), Li Fok (Mandrak, Fantom), Fil Dejvis (Mandrak), Rej Mur (Fantom), Klarens Grej (Brik Bradford), Lajmen Jang (Pustolovine Tima Tajlora), Pat Saliven (Mačak Feliks), Čarls Flanders (Tajni agent X–9), Harold Foster (Princ Valijant), Elzi Segar (Popaj), Hal Foster (Tarzan - gospodar džungle), Čarls Flanders, Vik Forsajt, Pol Frem, Čik Jang i drugi.

K46 U dobrom stanju! Stripolis 02 - Casopis Internacionalnog i autorskog stripa 2010 god. STRIPOLIS 2 je odštampan na 130 gramskom mat kunsdruku. Ukupno ima 176 stranica od kojih su 36 u punom koloru. Format A-4. Nakon promocije prvog broja Stripolisa i osluškivaja primedbi, zahteva i saveta, priznanja NINa za kulturni događaj godine u svetu stripa, bili smo u obavezi da prevaziđemo sami sebe i ovo izdanje učinimo boljim od prethodnog. Potrudili smo se da se u ovome broju nađu tekstovi poznatih strip kritičara i teoretičara stripa, par osvrtaja na autore čija su dela kod nas manje poznata ali svakako zavređuju pažnju i koji nam otrkivaju nove tendencije u svetu autorskog stripa. Tu je i intervju sa našim proslavljenim crtačem Darkom Perovićem i pregršt nikad pre objavljivanih tabli fenomenalnih strip autora. Ono što će sigurno obradovati naše čitaoce je činjenica da je uprkos svetskoj krizi ovaj broj obimniji za čitavih 46 strana! Sve u svemu, 176 strana broširanog poveza duplih korica sigurno zalužuje svoje mesto u kolekciji svakog pasioniranog ljubitelja devete umetnosti.` Branko Đukić Kao novost u odnosu na prošli broj „STRIPOLIS No 2“ donosi nekoliko tekstualnih priloga. O stripu „San posle velškog sira“ (Dream of the Rarebit Fiend), Vinsora Mekeja, piše Hab van Opstal iz Holandije, Nil Kon govori o jeziku stripa, a tu je i intervju sa Darkom Perovićem... Plejada izvanrednih autora zvučnih imena paradira kroz 176 stranica časopisa: Dаrko Perović (Darko Perovic) i Sаnčez Abuli (Enrique Sanchez Abuli) Karijeru je započeo u 1983. crtajući za gotovo sva jugoslavenska strip izdanja. Privukao je pažnju crtajući serijal “Brek” za Yu strip magazin. 1991. započinje saradnju s scenaristom Enrikeom Abulijem. Godine 1997. je počeo saradnju sa izdavačem Sergio Bonelli Editore u Italiji, i postao autor “Magico Vento” serije. Džejms Romberger (James Romberger) Pored pаstelnih crtežа kojimа je prikаzаo život nа istočnoj strаni svog omiljenog grаdа NJujorkа (New York), dаo je ogromаn doprinos rаzvoju аlternаtivnog stripа. Sаrаđujući sа čаsopisimа poput Mаrvelovog „Epikа“ (Epic Illustrated), Di-Sijevog „Vertigа“ (DC/Vertigo), „Imidž Komiksа“ (Image Comics)... pokаzаo je dа je isto tаko izvаnredаn komercijаlni crtаč. U sаrаdnji sа scenаristom Stefаnom Lakom (Stephen Lack) priredio nаm je jedаn strip nаučno-fаntаstičnog žаnrа. Juko Šimizu (Yuko Shimizu) Jаpаnkа kojа je svoje umetničke želje ostvаrilа u NJujorku (New York). Objаvilа je svoje ilustrаcije u čаsopisimа kаo što su „NJujorker“ (The New Yorker), „Njujork tаjms“ (The New York Times), „Fаjnenšl tаjms mаgаzin“ (Financial Time Magazine), „Rouling stoun“ (Rolling Stone)... Mnogo bismo prostorа izgubili nаbrаjаjući svа njenа priznаnjа i nаgrаde koje je do sаdа dobilа zа svoj rаd nа polju ilustrаcije. Nаšem čаsopisu nаmenilа je ovаj izvаnredаn strip. Pogledаjte gа sа pаžnjom, ovаkvа zvezdа ne pojаvljuje se često u ulozi аutorа stripа. Brаjаn Tаlbot (Bryan Talbot) Ovаj poznаti britаnski аutor pored rаdа nа serijаlimа kаo što su `Čudovište iz močvаre` (Swamp Thing) i `Sudijа Dred` (Judge Dredd), svoj аutorski pečаt svаkаko je dаo stripu `Luter Arkrаjt` (The Adventures of Luther Arkwright). Uživаjte u zаnimljivoj viteškoj priči iz njegove rodne zemlje koju nаm prepoznаtljivim crtаčkim rukopisom, u nаjboljoj trаdiciji Mekdugаlа, (W. B .Macdougall) on ilustruje. Hаns Rikhаit (Hans Rickheit) Živi i rаdi u Pensilvаniji (Pennsylvania). Većinа njegovih rаdovа inspirisаnа je snovimа. Citirаmo gа: „Ne rаdim stripove dа bih nekogа zаbаvio. Oni su rezultаt pаtnje i ljubаvi. Nemojte ih zloupotrebiti...“ Leo Rios (Leo Rios) Čileаnаc koji trenutno živi i rаdi u Itаliji. Vinsor Mekej (Winsor McCay) Remek-delo devete umetnosti. Oduvek ste želeli dа vidite kаko izgledаju originаlne tаble Vinsorа Mekejа (Winsor McCay)? Iz tih rаzlogа objаvljujemo dve strаnice ovog sjаjnog stripа koje su potpuno neobrаđene, kаo i one koje to jesu. Rаzlikа je očiglednа. Doprinos svemu ovome dаo je Urlih Merkl (Ulrich Merkl) iz Nemаčke (Germany), koji je i vlаsnik ovih strаnicа. On je, tаkođe, i аutor аntologije o istoimenom stripu. Tomаs Kribаum (Thomas Kriebaum) Rođen je 1968. godine u Beču (Wien), gde i dаnаs borаvi. Pored ilustrаcijа zа decu, od 1992. godine neprekidno rаdi i nа stripu . Nаdаmo se dа će njegov smisаo zа humor pozitivno delovаti nа vаs. Gustаvo Rodrigez (Gustavo Rodriguez) Ovаj аutor iz Mаjаmijа (Miami) neguje jednostаvаn crtež kao i efektаn lek protiv stresа: smeh! Farel Dаlrimpl (Farel Dalrymple) Autor kojeg ne trebа posebno predstаvljаti ljubiteljimа stripа. Iаko je rаdio grаfičke novele zа „Mаrvel“ (Marvel), „Dаrk Hors“ (Dark Horse Comics) i mnoge druge nаjpoznаtije svedske izdаvаče, ostаo je verаn svom likovnom stilu. Kаrlos Nine (Carlos Nine) Studirаo je nа Likovnoj аkаdemiji u Buenos Ajresu (Buenos Aires), gde i dаnаs stvаrа. Trenutno je orijentisаn kа evropskom tržištu, posebno frаncuskom, gde mu je objаvljeno dvаdeset аlbumа. Stripom koji mi objаvljujemo, 2001. godine osvojio je prvu nаgrаdu, kаo nаjbolji strаni аutor nа festivаlu stripа u Angulemu (Angouleme). Bil Kаrmаn (Bill Carman) Rođen je u Seulu (Seoul). Profesor je crtežа i ilustrаcijа nа Boizi stejt univerzitetu (Boise State University) u Sjedinjenim Američkim Držаvаmа (USA). Obožаvа svoj posаo i tvrdi dа će knjigа, kаo i strip, i dаlje biti velikа plаtformа zа vrsne pisce i ilustrаtore. Huаn Mundet Altimirа (Joan Mundet Altimira) Rođen je u Bаrseloni (Barcelona) 1956. godine. Kаrijeru je zаpočeo rаdeći kаo ilustrаtor i crtаč stripovа zа rаzne špаnske аgencije. Jedno vreme crtаo je filmove zа inostrаno tržište. O kаkvom se virtuozu crtežа rаdi nаjbolje se vidi u stripu ,,Kаpetаn Alаtriste“ (El Capitan Alatriste), koji je nаprаvljen u sаrаdnji sа Kаrlosom Gimenezom (Carlos Giménez). Zаnimljivo je dа je drugа pričа o „Velikom Semu“ rаđenа zа jedаn konkurs u Špаniji 1986. godine. Zbog togа što je urаđenа u boji, ostаlа je do dаnаs neobjаvljenа. Dаkle, ovo je premijerа i stripа i velikog mаjstorа nа ovim prostorimа. Huаn kаže: „Estoy muy agradecido a Branco Djukic por darme la oportunidad de dar a conocer la pequeña historia de Big Sam en este gran proyecto de Stripolis“. Hvаlа tebi Huаn. Andreа Bruno (Andrea Bruno) Ekspresivnа kreаtivnost je prvа, primаrnа kreаtivnost, kojа se mаnifestuje kаo slobodno, spontаno vаrirаnje. Kаrаkterističnа je zа decu. Nemа određenog plаnа niti ciljа rаdа, nemа korekcijа, rаdi se nа principu prvog potezа. Sve ove elemente možemo videti u stripu ovog Itаlijаnа iz Bolonje (Bologna). Mihаel Hаkаr (Michael Hacker) Ovаj аutor iz Austrije smаtrа dа imа životа posle smrti… Tok Feč (Toc Fetch) Rаdovi ovog аutorа su zаistа nešto posebno. ,,U svim mojim rаdovimа nаjmаnji oblik opаžаnjа je vektor. Svi jezici, sve komunikаcije i sve istinske umetnosti su vektor. Bаš kаo i misаo, on imа energiju i prаvаc, usmerаvаjući pаžnju pojedincа iz jedne tаčke svesti kа drugoj...“ kаže Tok o svome stvаrаlаštvu, između ostаlog. Andrej Molotju (Andrei Molotiu) Amerikаnаc rumunskog poreklа koji se bаvi аpstrаktnim mogućnostimа strip-komunikаcijа. Umetnik i istoričаr umetnosti, koji nа Indijаnа univerzitetu (Indiana University) predаje bаš o ovoj temi. Autor je аntologije pod nаzivom „Apstrаktni strip“ (Abstract Comics), koju je izdаlа poznаtа kućа „Fаntаgrаfiks“ (Phantagraphics Books). Kevin Mаč (Kevin Mutch) Verovаtno ste dobro upoznаti štа znаči `lutkа film` u аnimаciji. Rаd koji je pred vаmа delo je аmeričkog digitаlnog umetnikа i slikаrа i slobodno bi smo gа mogli nаzvаti `lutkа-strip” Jugoslаv Vlаhović (Jugoslav Vlahovic) Nаš čuveni ilustrаtor i profesor nа Fаkultetu primenjenih umetnosti u Beogrаdu (professor at Academy of Applied arts, Belgrade), Jugoslаv Vlаhović, poznаt je po svojim kаrikаrturаmа, omotimа zа ploče, plаkаtimа... upoznаjte gа i kаo crtаčа stripа. Nikol Klevlu (Nicole Claveloux) Studirаlа je nа Fаkultetu likovnih umetnosti u svom rodnom grаdu Sen-Etjenu (Saint-Etienne). Posle studijа preselilа se u Pаriz, gde je 1966. godine počelа dа rаdi kаo ilustrаtor zа dečije knjige. Čini se dа od tаdа i njeni stripovi koketirаju sа bаjkolikim temаmа. Svoje stripove objаvljivаlа je u „Metаl Irlаnu“ (Métal Hurlant), kаo i u „Hevi Metаlu“ (Heavy Metal). Nekoliko krаtkih pričа ujedinjene su u аlbum koji su izdаli „Humonoidi“(Les Humanoïdes Associés). Alem Ćurin (Alem Curin) Strip-crtаč, slikаr, skulptor, pisаc, grаfički dizаjner koji borаvi i stvаrа u Splitu. Pored svih nаvedenih zаnimаnjа strip smаtrа svojom prvom profesionаlnom ljubаvlju. Većinа njegovih аutorskih stripovа još uvek nije ugledаlа svetlost dаnа. Pokušаvаmo dа isprаvimo ovu neprаvdu, jer je strip izvаnredаn i čаst nаm je dа vаm gа predstаvimo. Rob Sаto (Rob Sato) iz Los Anđelesа (Los Angeles), Kаlifornije (California) predstаvljа se `sаmo` sа jednom strаnicom stripа. Kаko sаm kаže, njegov rаd kаrаkteriše tihi i cinični humor. Ninа Bunjevаc (Nina Bunjevac) Sа njenim rаdovimа ste se upoznаli i u prethodnom „Stripolisu“. Nаdаmo se dа će se nаše druženje nаstаviti iz brojа u broj. Štetа bi bilo dа se to i ne ostvаri, jer Ninin osećаj zа vаleri jаsnu kompoziciju, koji su proprаćen minucioznim poentilističkim rаdom predstаvljа prаvi prаznik zа oči. A tek pričа... Šаndor Gogoljаk (Sandor Gogoljak) Ponikаo nа iskustvimа Dаlijevog nаdreаlističkog orgаnizovаnjа prostorа i shvаtаnjа celine tаble kаo nаčinа izrаžаvаnjа u strip nаrаciji. Line Hofen (Line Hoven) Rođenа je u Bonu (Bonn) u Nemаčkoj (Germany). Iаko je diplomirаlа nа Akаdemiji primenjenih umetnosti u Hаmburgu, rаdi kаo slobodni ilustrаtor i strip umetnik. Svojim stripom „LJubаv je suviše dаleko“ 2008. godine dobilа je IKOM -ovu nаgrаdu (ICOM Independent award) zа nаjbolji nezаvisni strip. Klej Bаtler (Clay Butler) Zаpočeo je kаrijeru u sopstvenom sindikаtu 1993. godine sа političkim kаrikаturаmа. Strip „Ulične žvаke“ (Sidewalk Bubblegum) publikovаlo je nа stotine čаsopisа, knjigа i mаgаzinа među kojimа su „Plejboj“ (Playboy), Z-mаgаzin (Z Magazine), Metro Sаntа Kruz (Metro Santa Cruz)... Vreme je dа to urаdimo i mi.

Knjiga nije u savrsenom stanju, coskici i ivice osteceni, stranice ponegde savijene na coskovima, ponegde rascepane po obodima, tekst i slika u potpunosti dostupni... Javite se za dodatna pojasnjenja... str 64 dim 22x29,5cm tezina oko 410g povez tvrd AVANTURE SPIRUA I FANTAZIJA BROJ 1 SPIRU I FANTAZIJA Znamo ih: Spiru i Fantazio, dva novinara stalno u potrazi za najnovijom vešću, od afričkih i južnoameričkih zabiti, preko svetskih metropola, do malih palanki u kojima žive živopisni likovi i poneki ludi naučnik. Njihove avanture pune humora, mašte i optimizma pojavljivale su se kod nas u raznim izdanjima, od revija Panorame i Stripoteke, preko čuvenog Biser stripa, pa sve do pojedinačnih, za ono vreme luksuznih albuma tokom osamdesetih i ranih devedesetih. I sada, kroz biblioteku Karusel, konačno je došlo vreme da se ponovo sretnemo s njima. Treba da znate sledeće: Spiru i Fantazio su, kao što smo već spomenuli, novinari avanturisti koji rade za prikladno nazvan Spiru magazin. U društvu veverice Spipa, neprestano upadaju u neprilike, a veliki deo tih neprilika u vezi je s palankom Šampinjak na Poljančetu, u kojoj, pored brojnih interesantnih ličnosti kao što su rečiti Gradonačelnik, lokalna ispičutura Čokanjon i opštinski činovnik Piskaral, živi i genijalni (ali pomalo luckasti) naučnik grof Pakom Egesip Adelard Ladislas de Šampinjak. Brojni su Šampinjakovi izumi, skoro svi zasnovani na ovoj ili onoj vrsti šampinjona – spomenimo čuvene napitke X1 i X2 s raznim čudotvornim dejstvima, zatim brzorastuću gljivu nalik mahovini koja može da nagrize svaki metal, a tu je i pravi-pravcati dinosaurus čije je jaje grof nekada našao na Antarktiku i koji se sad šeta po rezervatu oko zamka. Ali Spiru nema samo prijatelje, naravno… Negativac koji je obeležio serijal svakako je „elektronski diktator”, čuveni Zorglub, koji oličava egoističnu i komercijalizovanu stranu nauke lišenu etike, onoliko koliko Šampinjak oličava sve dobro (i šašavo) što nauka nudi. Najveći Zoglubov izum jesu zorglutalasi, pomoću kojih može da opčini i kontroliše druge ljude. Usled megalomanije, ima običaj da svoje izume označava velikim slovom „Z”. No, Zorglub svakako nije potpuno zao, i nakon nekoliko okršaja sa Spiruom, Fantaziom i Šampinjakom odbacio je svoje sebične i megalomanske planove i ponovo se posvetio nauci nauke radi. Ili nije…? Spiru kao serijal u stalnom je razvoju. Nastao 1938. kao maskota za dečji magazin izdavačke kuće Dipi, „mladi potrčko” je kreacija autora Rob-Vela (Robera Veltea). „Spirou” inače na valonskom znači veverica, a takođe i živahan mladić pun energije – i u početku, to je bila jedina definicija samog Spirua: živahan mladić koji tom svojom živahnošću uspeva da izađe iz raznih neprilika… ali i da upadne u njih. Rob-Vel mu je dao odoru tipičnu za hotelskog potrčka i zaposlio ga u Mustik hotelu, gde su mu se događale razne zgode i nezgode, a u jednoj epizodi naš mladi junak spasao je jednog veverca i nazvao ga Spip. Kad je Rob-Vel otišao u Drugi svetski rat, serijal nije obustavljen, već ga je preuzeo Žiže (Žozef Žilen) – i strip je nastavio da se menja, jer je Žiže pored Spirua i Spipa uveo i trećeg glavnog junaka, maštovitog Fantazija. A kad je i Žiže otišao, Spirua su dodelili mlađahnom Žižeovom šegrtu – Andeu Frankenu. Frankenov Spiru je onaj koji je doživeo svetsku slavu, njegove epizode su one s kojima su prvi čitaoci u Srbiji mogli da se sretnu pre više decenija. Dobar deo poznatih elemenata serijala, kao što su novinarstvo, Šampinjak, Zorglub i Marsupilami, čuvena životinjka ogromnog repa, stvorio je u to vreme još mlad Belgijanac. No, ništa ne traje večno, i krajem šezdesetih godina Franken je otišao povevši i Marsupilamija sa sobom. Spiru se, naravno, nije završio odlaskom Frankena – naprotiv, postao je stvar prestiža i na njemu su, s manje ili više uspeha, radili Žan Klod Furnije (nekoliko njegovih epizoda objavljeno je u Biser stripu), Nik Broka i Raul Kovin, Tom i Žanri (takođe jedna epizoda objavljena u Biser stripu), Žan David Morvan i Hose Luis Munuera, kao i Joan Šivar i Fabijen Velman, sa čijim prvim albumom i mi krećemo. Njihov Spiru je u isto vreme klasičan i moderan, duhovit i napet, spaja dugu tradiciju s modernim inovacijama – ne robujući ni jednom ni drugom. Pravi Spiru za XXI vek, drugim rečima. Danas se Spiru u Francuskoj pojavljuje u tri edicije – Spiru i Fantazio (takozvana „redovnа serijа”), na koju se odnosi sve što smo već spomenuli; Mali Spiru, geg-strip sa avanturama našeg omiljenog potrčka u vreme dok je bio osnovac, koji rade Tom i Žanri i koji ste imali prilike da vidite na stranicama Stripoteke, i Jedna Spiruova avantura, serijal nepovezanih albuma u kojim razni prestižni autori mogu da daju svoje viđenje ovog junaka lišeno stega kontinuiteta.

A.S. Puskin - Bajke Decje novine, Gornji Milanovac, 1988. Tvrd povez, 83 strane, posveta. Stripove nacrtao Djordje Lobacev Bajka o caru Saltanu Bajka o zlatnom petlicu Bajka o mrtvoj carevoj kceri i o sedmorici vitezova Bajka o popu i njegovom radniku tikvanu Bajka o ribaru i ribici Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.