Mali spirou 3 - Ama! Šta to radiš?

Knjiga je u veoma dobrom stanju. Ovome rečniku, koji se zbog svoga enciklopedijskog karaktera pojavljuje pod naslovom Leksikon stranih reči i izraza, cilj je da bude što praktičniji, što potpuniji i, naročito, jasan i pouzdan u obaveštavanju onih koji se budu njim služili. Da bi ovome zadatku mogao što bolje odgovoriti, pisac je, svestan ozbiljnosti posla i teškoća koje treba savlađivati, godinama istrajno radio, odabirao i tragao, ne ograničavajući se na jednostrane izvore i interesovanja, nego svestrano, obuhvatajući sve čim se današnji čovek zanima i sa čim se može susresti...

Daša Drndić AFTER EIGHT Književni ogledi Meandar, 2005. 203 strane. Odlično očuvana sa posvetom autorke. Prethodnu knjigu Daše Drndić kritika je (pa i publika) vrlo dobro prihvatila, konstatirajući autoričine izvrsne pripovjedačke sposobnosti, njezin smisao za uvjerljivu fabulaciju, uporno i obimno istraživanje građe, detaljno poznavanje povijesti, posebice one koncentracionih logora i etničkih čišćenja, kao i ponovno stvaranje one bolne atmosfere njezinih prijašnjih romana u snažnoj emotivnoj priči s obiljem autobiografskih elemenata. Daša Drndić, autorica koja piše poeziju, prozu i prijevode i koja je napisala tridesetak radio drama, igranih i dokumentarnih, ovaj se put predstavlja kao “čitatelj” tj. osoba koja u svojim književnim ogledima promišlja pročitane literarne i kulturološke predloške. “Posebnost književnih ogleda Daše Drndić jest u tome što se u njima spajaju profesionalni književnokritički interes i literarna inspiracija, te na taj način dobivamo tekstove koji uz teorijsku imaju i književnu vrijednost. Daša Drndić je jasna i precizna u svojim analizama, vodeći računa da pojedino književno djelo kontekstualizira kako u okvirima domaće tradicije tako i u okvirima svjetske književne produkcije. Uz prevladavajući interes prema književnoj prozi, Daša Drndić u svojim se ogledima bavi i analizom značajnih kulturoloških, socioloških i politoloških studija, u kojima do izraza naročito dolazi njezina izoštrena i nezavisna intelektualna kritička misao. Riječ je o studiji koja ima sluha kako za kontinuitet dvadesetostoljetne književnosti tako i za pomake u redefiniranju tradicionalno postavljenih granica između književnosti i zbilje, te između književnih i izvanknjiževnih tekstova.` (Andrea Zlatar) Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistica boravila je na Southern Illinois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući `Vuk Karadžić`, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu `Đuro Salaj` i urednica-dramaturginja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučilištu u Rijeci gdje je na Odsjeku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljuje prozu, književnu kritiku, analitičke tekstove i prijevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

knjiga je kao NOVA Koliko god da su poreklom bili različiti, bilo je između ova dva pisca i neobičnih paralela. Obojica su - znak pobune protiv konvencionalnog građanskog nasleđa - okrenuli leđa školi i krenuli putem samoobrazovanja, kojim su stekli veoma široka i raznorodna znanja začuđujućeg obima i obuhvatnosti. Obojica su se na početku svog književnog rada radije za kratko opredelili za skromna radna mesta - Tomas Man je radio u jednom osiguravajućem društvu, a Herman Hese u jednoj antikvarnici - samo da bi mogli da se poptuno posvete onome što im je bilo najvažnije - pisanju. Izdavač: IK Zorana Stojanovića ISBN: 86-7543-053-1 Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 22.5 x 14 cm Godina izdanja: 2002 tags: pisma, budenbrokovi, josif i njegova braća, dnevnici, doktor faustus čarobni breg igra staklenih perli sidarta demijan...

Odlično stanje Naslov Mrtvo mišljenje / Vojislav Despotov Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 156 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; ǂknj. ǂ169 ǂKolekcija ǂ`Semafor` ; 13 Sadržaj S a d r ž a j: 1. Cepanje cipela (5); 2. Amor est titillatio (6-7); 3. Ovde nema štamparskih grešaka (8); 4. Muška materica (9); 5. Šubi dubi du a (10); 6. Panker-jugend (11); 7. Moždana kora, zemljina kora (12-13); 8. Sedamdeset i deveta generacija (14); 9. I najkvalitetnije zdravlje je pola smrti (15-17); 10. Večiti kalendar (18); 11. Riđa prostitutka (kurva) (19-20); 12. Mi samo vodimo poreklo od ljudi (21); 13. Bela braća (22-26); 14. Body art (27-30); 15. Hare krsna (31-33); 16. Drug fašista (34-35); 17. Prisluškivanje i snimanje (36-37); 18. Telefon 988 (38); 19. Prisluškivanje i snimanje II (39-40); 20. Nekoliko stotina hiljada starica (41); 21. Ljubičasti stratokumulus (42-43); 22. Ljubavni par (44); 23. Ništa nije O. K., bog ih materin (45); 24. Zakon džungle (46); 25. Twenty Century Fox (47); 26. Probušili smo vam himen, druže svemir (48-49); 27. Antiporođajni bolovi (50); 28. Prevrnuti Filips (51-52); 29. Padajuća oplodnja (53); 30. Jadni duhovni sitnosopstvenici (54); 31. Udruženje književnika (55); 32. Ima boga (56); 33. Mali tanatisti (57); 34. Krvavi zamotuljak (58); 35. Knjitaa bo ma mpinge (59-60); 36. As above as below (61-62); 37. Gradska priroda (63-65); 38. Sava-centar (66-67); 39. Isus revolucija (68-69); 40. Ubistvo u Sava centru (70-76); 41. Boli me migrena (77-78); 42. Trula višnja (79); 43. Lezbejka (80); 44. Vranin mozak (81); 45. Opsadno stanje (82); 46. Naše zanimanje je sporedna opasnost (83-84); 47. Good evening (85); 48. Veoma brza besmrtnost (86); 49. Für uns alle - kaufhalle (87); 50. Evropa je puna nesrećnih plavuša (88-89); 51. Školjka (90-91); 52. Rudolf Štajner (92-94); 53. Divna nova umetnost (95-96); 54. Gajenje cveća (97); 55. Nova genetska objektivizacija (98-99); 56. Sprej protiv bubica (100); 57. Beznadežne tune (101); 58. Simpatična karijatida (102); 59. Nevin je onaj ko to isto skrivi (103-106); 60. Tropical moral insanity (107); 61. Astralna zanatska radnja (108-109); 62. Mačka (110); 63. Još jedna trudnoća (111); 64. Duplo grlo (112-113); 65. Vežbe letenja (114-117); 66. Da li smo još uvek ljudi? (118-119); 67. Dvonožno krdo (120-121); 68. Let, let (122-125); 69. Follow me (126-129); 70. Svinjska koža (130-131); 71. Sveži beton (132-134); 72. Električni stub (135); 73. Sova u Vrnjačkoj banji (136-139); 74. Marihuana (140-141); 75. Evena, jesi li mrtva? (142-143); 76. Godišnji odmor (144); 77. Biće spašeni samo spasioci (145); 78. Gde si bila? (146-147); 79. Novo doba (148-153); 80. Ovog? Onog? (154-155). ISBN 86-7331-152-7 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost neoavangarda vojvođanska avangarda čekić tautologije Vujica resin tucic katalin ladik judita salgo slavko matkovic

Nov strip album 142 str Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek... Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč. Čarobna knjiga vam u tri toma donosi priče od zvaničnog nultog pa do devetog albuma Marsupilamija, što su priče na kojima je Franken direktno radio ili su stvarane pod njegovim nadzorom.

Kao na slikama Unutra sve čisto Stanko Lasic - Sukob na knjizevnoj ljevici 1928-1952 Izdavac - Liber, Zagreb Godina - 1970. Stanko Lasić (Karlovac, 25. lipnja 1927. – Pariz, 5. listopada 2017.) je hrvatski književni teoretičar, povjesničar i esejist, poznati krležolog, dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Pred smrt je živio u Parizu. Životopis[uredi | uredi kôd] Rodio se je u Karlovcu. U rodnom gradu pohađao je osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gdje je diplomirao jugoslavenske književnosti i filozofiju. Doktorirao je na M. Cihlaru Nehajevu. Od 1955. do 1976. predavao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za noviju hrvatsku književnost. Nakon toga radio je kao lektor i profesor na slavističkim katedrama u Francuskoj i Nizozemskoj. Uređivao je časopise Croaticu i Književnu smotru. Zbog svoje znanstvene uvjerljivosti, rezignirane mudrosti i nepokolebljivosti u potrazi za činjenicama, Lasićevo djelo Krleža, kronologija života i rada jedno je od najvažnijih djela hrvatske književnosti. Djela[uredi | uredi kôd] Sukob na književnoj ljevici 1928-1952, 1970. Poetika kriminalističkog romana, 1973. Struktura Krležinih »Zastava«, 1974. Problemi narativne strukture, 1977. Krleža. Kronologija života i rada, 1982. Književni počeci Marije Jurić Zagorke (1873-1910), 1986. Mladi Krleža i njegovi kritičari, 1987. Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži, I-VI, 1989-93. Tri eseja o Evropi, 1992.

K11 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! Delcourt “One Ø Wan, mlada ubojica koja je plaćena tajnom društvu 9 tigrova, trenutno je na putu da završi svoj posljednji ugovor, pogubljenje časne 90-godišnje bake. „Na kraju herojski vođenog dvoboja između dvije žene, One Ø Wan dobiva prednost i pobjeđuje. “Prije nego što umre, starica joj kaže nešto što zaustavlja One Ø Wan u njezinim tragovima: upravo je ona naručila vlastito ubojstvo i unajmila glavnog ubojicu 9 Tigrova – koji je nitko drugi nego njezina vlastita unuka! `Traži od One Ø Wan još jednu posljednju uslugu, a nakon što se za to pobrine, njezina se unuka može slobodno vratiti u 9 Tigrova... to jest, ako to i dalje želi.` Olivier Vatine studirao je likovnu umjetnost u Rouenu 1977., kada je upoznao Thierryja Cailleteaua. Zajedno su snimili `Fred et Bob` za Pilote, `Sam Pulsar` za Fluide Glacial i `Aquablue`. Zatim je Vatine radio u reklami i animaciji. Godine 1991., zajedno s Alainom Clémentom, napisao je svoj prvi scenarij: `Adios Palomita`, vestern koji je ilustrirao Fabrice Lamy. Kasnije je s Lamyjem napisao `500 Fusila`. S Fredom Blanchardom počeo je raditi za američko tržište sa stripom `Ratovi zvijezda: Nasljednik Carstva`. Godine 1995. stvorio je seriju `Carmen McCallum` sa piscem Fredom Duvalom i umjetnikom Gessom, a zatim `Tao Bang` s Blanchardom i Didierom Cassegrainom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Autor: Andre Franken NOVO Broj strana: 142 Povez: Tvrd Format: 21x30 cm Godina izdanja: 2021. Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek...Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč.Čarobna knjiga vam u tri toma donosi priče od zvaničnog nultog pa do devetog albuma Marsupilamija, što su priče na kojima je Franken direktno radio ili su stvarane pod njegovim nadzorom.

Muhamed Huković : ALHAMIJADO KNJIŽEVNOST I NJENI STVARAOCI , Svjetlost Sarajevo 1986, tvrdi povez, str. 344. Očuvanost 4. Muhamed Huković rođen u Čajniču 6. maja 1922. godine, gdje je stekao osnovno obrazovanje. Školovanje je nastavio na Šerijatskoj gimnaziji u Sarajevu, nakon toga se upisuje na Višu islamsku šerijatsko-teološku školu. Usljed njena ukidanja 1945. godine, kad je bio završio tri godine studija, upisuje studij slavistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1946.), gdje diplomira 1952. godine. Jedno je vrijeme radio kao nastavnik u Zagrebu, pa na Šumarskoj školi u Banjoj Luci, Ženskoj gimnaziji u Sarajevu, te, kao direktor, u sarajevskoj Zubotehničkoj školi. Penzionisan je 1985. godine kao savjetnik za prosvjetu Prosvjetno-pedagoškog zavoda u Sarajevu. Magistrirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, tema je bila: “Književni rad Alije Sadikovića”, a doktorsku tezu “Alhamijado književnost i njeni stvaraoci” odbranio na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Alhamijado književnost, divanska književnost, Osmanlije, mevlud, nasihat, jezik, pismo, kultura Alhamijado književnost javlja se kao civilizacijski fenomen preplitanja Istoka i Zapada, slovenskih jezika i semitskog pisma. Preplitanje ovih kultura i pisama u nizu slučajeva proizvelo je značajna dela književnosti južnoslovenskih naroda, a i književna kritika im je u malobrojnim radovima posvetila izvesnu pažnju. Međutim, alhamijado književnost na našim prostorima do danas nije istražena u meri u kojoj to zaslužuje i napisi o njoj su veoma skromni, te se i danas pojavljuju novi primerci dela ove književne vrste širom prstora nekadašnjeg Osmanskog carstva. Poezija i u manjoj meri proza alhamijado književnosti, koja vuče korene iz Španije, predstavlja svojevrstan spoj kultura i civilizacija balkanskih, odnosno evropskih i azijskih naroda.

Ex libris, 2011. Tekstovi Kalmana Mesarića (1900-1983) o modernim strujanjima u kazališnoj umjetnosti u prvim desetljećima proteklog stoljeća, prethodno objavljeni u raznim časopisima. Ponovnim objavljivanjem ovih tekstova pokušava se revalorizirati Mesarićeva uloga u počecima hrvatske avangardne književnosti i umjetnosti. Tekstovi su grupirani u nekoliko cjelina, Smjerovi moderne umjetnosti, Kazalište, Film, Kritika, Razgovori te Od klasne svijesti do avangardističke scene. Na kraju je objavljena bilješka o autoru. Mesarić, Kalman, hrvatski književnik i redatelj (Prelog, 17. IX. 1900 – Zagreb, 29. I. 1983). Radio u Zagrebu kao činovnik, novinar i pomoćni redatelj u HNK-u, studirao dramaturgiju u Berlinu. Do kraja II. svjetskog rata režirao je i prevodio u HNK-u, poslije je bio ravnatelj drame i redatelj u nekoliko hrvatskih i bosanskih kazališta. Režirao je velik broj djela, u rasponu od klasike do suvremene drame. U početku književnog i kazališnog djelovanja blizak avangardnim umjetničkim pokretima (ekspresionistička novela Divlji ples, 1921; zbirka avangardističkih pjesama Tragigroteske, 1923; drame tiskane u knjizi Kozmički žongleri, 1925). Na prijelazu iz 1920-ih u 1930-e odredio se za »socijalnu umjetnost« (brošura Smjerovi moderne umjetnosti, 1929). U zagrebačkome HNK-u 1931. izveden mu je pučki igrokaz Joco Udmanić te potom nekoliko komedija iz zagrebačkoga društvenog života (objavljene u knjizi Među nama, 1937). Njegova komedija Gospodsko dijete, što ju je 1936. postavio u zagrebačkome HNK-u, jedna je od najboljih i najpopularnijih hrvatskih komedija između dvaju svjetskih ratova. U 1950-ima i 1960-ima objavljivao je dramaturške i teatrološke studije u tuzlanskome časopisu Pozorište. Objavio je i pučki roman Dravom zlato plovi (1973), a posmrtno mu je objavljen roman Poker Baltazara Bodora ili Dugme na Fortune kapi (2000).

K283 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponos vragova Darko Macan (Zagreb, rujan 1966.) je hrvatski romanopisac i autor stripa. Diplomirao je povijest i arheologiju 1994. godine na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a pisanjem se profesionalno bavi od 1986. g. Stripom se počeo baviti u osnovnoj školi, a profesionalno za vrijeme studija: u siječnju 1988. objavljuje prve gegove `Bočka` i prve stranice licencnog `Toma i Jerrya`. Slijede, uz brojne kraće stripove, `Kolumbo` u Večernjem listu, `Salomon` u sarajevskoj Nedjelji, `Walter Egg` u Patku i Kvadratu, `Volim TV` u Glasu Slavonije, `Pirati` (prekrštavani u `Surfere` i `Hakere`) u nekoliko časopisa te, od 1992, `Borovnica` u Modroj lasti. Usporedo s crtanjem, počinje pisati strip scenarije za domaće i inozemne izdavače. Među potonjima ističu se za nagradu Eisner nominirani `Grendel Tales` (s crtežima Edvina Biukovića) te scenariji u okviru serija `Tarzan` (crteži Igora Kordeja), `Star Wars`, `Hellblazer`, `Sandman Presents`, `Captain America`, `Soldier X`, `Donald Duck` i `Mickey Mouse`. Od scenarija za hrvatsko tržište valja spomenuti serijale `Svebor i Plamena` (u Modroj lasti, crteži Gorana Sudžuke i Matije Pisačića), `Saša` (u Frci, crteži Gorana Sudžuke i Roberta Solanovića), `Komarac` (u Zvrku, crteži Štefa Bartolića), `Mister Mačak` (u Prvom izboru, crteži Roberta Solanovića) te `Dick Long` (U Playboyu, crteži Štefa Bartolića). Godine 1995. dobio je dvije nagrade vinkovačkog Salona stripa za scenarij, a 2001. g. je bio još jednom nominiran za Eisnera, za kratku priču `A Prayer to the Sun` (crteži Edvina Biukovića). Paralelno se baveći prozom, Macan je objavio četrdesetak priča (većinom žanra znanstvene fantastike), za koje je četiri puta nagrađen nagradom SFERA. S Tatjanom Jambrišak uredio je sedam zbirki hrvatske znanstvene fantastike. Piše romane za djecu od kojih je prvi, `Knjige lažu!` dobio državnu nagradu `Grigor Vitez` kao najbolja knjiga za djecu, a 2008. godine dobio je SFERU za roman `Dlakovuk`. Urednik je strip časopisa Q strip. Bibliografija Bočko Dlakovuk i nagrada SFERA Stripovi Scenarist i crtač Bočko (svezak; samizdat, 1992.) Čubi i Ćebe (mini; samizdat, 1997.) Borovnica (album; Školska knjiga, 1998.) Spiro Spermij (mini; samizdat, 1999.) Borovnica 2: Borovnica protiv Paje Pauka (Mentor, 2005.) Kolumbo (sabrano izdanje; Mentor, 2007.) Pirati: Cio svijet na internet! (sabrano izdanje; Mentor, 2007.) Borovnica 3: Borovnica predvodi čopor (Mentor, 2008.) Scenarist Citati (album s Edvinom Biukovićem; Stripagent, 1993., 2000.) Strossmayer (album s Radovanom Devlićem i Dušanom Gačićem; Glas koncila, 1993.) Grendel Tales: Devils and Deaths (album s Edvinom Biukovićem; Dark Horse, 1996. prevedeno 2003. kao Ponos vragova; Nacional, 2003.) X-Wing: The Phantom Affair (album s Mikeom Stackpoleom i Edvinom Biukovićem; Dark Horse, 1997.) Tarzan: Carson of Venus (album s Igorom Kordejem; Dark Horse, 1999.) Star Wars: Vader`s Quest (album s Daveom Gibbonsom; Dark Horse, 2000.) Star Wars: Chewbacca (album s desetak crtača; Dark Horse, 2001.) Komarac: Prop`o plan (album sa Štefom Bartolićem; Profil, 2001.) Star Wars: Jedi vs Sith (album s Ramonom Bachsom; Dark Horse, 2002.) La Bete Noire 1-5 (svesci s Milanom Jovanovićem; Drugi pogled, 2001/2.) Mister Mačak (album s Robertom Solanovićem i Tihomirom Tikulinom; Bookglobe, 2002.) Cable: The End (album s Igorom Kordejem, Davidom Tischmannom i Mikeom Huddlestoneom; Marvel, 2003.) Svebor i Plamena 1 i 2 (s Goranom Sudžukom i Matijom Pisačićem, sabrano i objavljeno u integralnoj verziji; Fibra, 2007.) Mali Guj i njegov Zmuj (s Franom Petrušom; Mentor, 2008.) Hrvatski velikani (s raznim crtačima; Astoria, 2007.-2008.) Proza Knjige lažu! (roman; Znanje, 1997.) Ona koju vole bogovi (roman s Tatjanom Jambrišak, Goranom Konvičnim i Damirom Starešinićem, u zbirci Zagreb 2014; SFERA, 1998.) Koža boje masline (kratki SF roman, u zbirci Dvije tisuće šarenih aliena; SFERA, 2000.) Pavo protiv Pave (roman, Mozaik knjiga, 2002.; nagrada Grigor Vitez) Teksas Kid (i još neka moja braća) (priče; Biblioteka Sfera, Mentor, 2003.) Žuta minuta (Rock `n` roll bajka; Autorska kuća, Zagreb, 2005.; nagrada Grigor Vitez) Stripocentrik (Kvintalove tjedne kartice) (esejistička proza; Mentor, 2005.) Dlakovuk (roman za djecu; Knjiga u centru, 2007.) Macan čita - Obdukcija SF žanra u Hrvata (kritike; Mentor, 2007.) Hrvatski strip 1945.-54. (Mentor, 2007.) Urednik izdanja Q strip Duboko i slano Biblioteka Sfera Biblioteka Q Stripovi za djecu XXI. stoljeća Fantastične priče za djecu XII. stoljeća Hrvatski velikani Edvin `Eddy` Biuković (Zagreb, 22. lipnja 1969. - Zagreb, 5. prosinca 1999.), hrvatski autor stripa. Životopis Prvi strip, `Dokaz`, objavio je na osamnaesti rođendan, 1987. u `Patku`, gdje je kasnije kreirao i popularog Salvatorea, strip o malom gubavcu koji stalno gubi dijelove tijela. Nakon odslužene vojske i kratkotrajnog rada za gornjemilanovačke `Dečje novine` (za koje je nacrtao dvadesetak stranica nikad dovršenog stripa `Glad`), Eddy je oko dvije godine povremeno radio za njemački časopis `Gespenster`. Priče koje je za taj časopis radio s Darkom Macanom, kao i druge njihove suradnje, sabrane su albumu `Citati`, objavljenom u dva izdanja, 1993. i 2000. godine. Od 1992. do 1994. g. u Modroj lasti crtao je strip `Koko` po popularnim romanima Ivana Kušana. Dvije epizode tog stripa, `Ljubav ili smrt` te `Koko u Parizu` sabrane su 2000. u album `Koko`. U isto vrijeme za fanzin `Endem` stvorio je novu geg-seriju `Funny Comix`, pod pseudonimom Pepe Orbito. Od 1993. radio je mahom za američke izdavače, crtajući serije `Grendel Tales`: Devils & Deaths te Grendel Tales:Devil`s Choices (scenarij Darka Macana, album objavljen 1996.), `X-Wing Rogue Squadron`: The Phantom Affair (scenarij Darka Macana, album 1997.), Star Wars: The Last Command (scenarij Mikea Barona po romanu Timothya Zahna, album 1999.) i Human Target (scenarij Petera Milligana, album 2000.), te niz kraćih stripova u izdanjima poput `Strange Adventures` i `Weird War Tales Special`. Bavio se i animacijom te ilustracijom. Kao najbolji mladi autor nagrađen je 1992. na vinkovačkom Salonu stripa, a 1995. je dobio nagradu `Russ Manning` kao crtač koji najviše obećava. Bio je jedan od najuspješnijih hrvatskih autora stripa, ali je preminuo mlad ne napunivši ni 30 godina. Umro je u Zagrebu, nakon kratke i teške bolesti.

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Halo Bing,intervju sa Maxom Bunkerom Halo Bing,intervju sa Maxom Bunkerom.Poklon Grunf poster.Izdavaci Sandorf/Vecernji list O knjizi Knjiga Halo Bing: intervju s Maxom Bunkerom donosi zanimljiv i zabavan razgovor izdavača Ivana Sršena i prevoditeljice Antonije Radić s tekstopiscem legendarnog stripa Alan Ford, koji je utjecao na brojne generacije stripovske publike u Hrvatskoj, ali i na području cijele bivše Jugoslavije. Za mnoge je taj karikaturalni crno-bijeli strip tamnih tonova predstavljao alternativno obrazovanje, formulu kako se nositi s nesmiljenim pritiskom života u velegradu, sebičnim i pohlepnim sugrađanima i političarima, luđacima i kriminalcima, kao i sa svakom drugom pošasti. Osamdesetogodišnji Max Bunker pristao je susresti se s autorima ove knjige uživo u svom uredu u Milanu i otvoriti im svoju dušu i svoj zaigrani, ironični um, što u pravilu ne čini. Između Bunkera i Sršena uslijedila je spontana prepiska o mnogim alanfordovskim i izdavačkim temama, a potom je, na prijedlog autora, Bunker pristao obaviti poduži intervju i time pokazao da zna koliko je njegov strip omiljen istočno od talijanske granice. Sršen je na pripremi intervjua radio s kolegicom Antonijom Radić te potom okupio suradnike na knjizi koji su redom fanovi Alana Forda: Marko Kovačić, talijanist i filolog, Darko Milošić, glavni urednik Sandorf, strip-crtač Josip Sršen, koji je osmislio karikaturalne viceve kao poseban retro-prilog na kraju knjige, Sandorfov talentirani i beskompromisni dizajner Nikša Eršek te na kraju Teofil Pančić, poznati zagrebačko-beogradski publicist. Knjiga Halo Bing predstavlja intimnu ispovijest nekolicine vjernih obožavatelja Bunkerovog stripa različitih generacija, životnih putova i interesa, koji su se udružili sa željom da odaju počast velikom zabavljaču, ironičaru, piscu i strip-umjetniku Lucianu Secchiju, poznatijem pod imenom Max Bunker. Izdanje obiluje originalnim ilustracijama, a pored intervjua s Maxom Bunkerom vođenog prošle godine u Milanu, knjiga donosi i teskt Ivana Sršena o odrastanju s Bunkerovim stripovima, tekstove Marka Kovačića o značenju Brixyjevog prijevoda i jezika za našu pop-kulturu i književnost općenito te esej Teofila Pančića o odjecima alanfordomanije u novinskim krugovima uoči raspada Jugoslavije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

Izdavač: Darkwood Naslovna strana: AndréFranquin Scenario: AndréFranquin Crtež: AndréFranquin Naslov originala: L’Héritage / Radar le robot / La voix sans maî tre et 5 autres aventures / Fantasio et le fantô me et 4 autres aventures Naslov epizoda: Nasledstvo / Robot radar / Glas razuma / Fantazio i fantom Broj originala: 1-4 Format: A4 Povez: meki Boja: kolor Broj strana: 192 Kad je Spiru bio mlad… Darkwood vam u prvom Karusel Integralu ponosno predstavlja avanture vašeg omiljenog potrčka! U ovom integralu možete naći četiri albuma „ hors de serie“ , vanredne serije Spirua i Fantazija, od kojih su prva dva izašla sedamdesetih godina prošlog veka i sakupljaju prve Frankenove radove na Spiruu, a druga dva su objavljena povodom 75 godina serijala, i sakupljaju kratke priče svih autora koji su dotad radili na dvojici avanturista – od njihovog tvorca Rob-Vela, preko Žižea, Frankena, Furnijea, Nika, čak i Iva Šalana, pa do Toma i Žanrija. Najbolji pregled Spirua kroz vreme – jer, Spiru je za sva vremena!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! K18 The Good, The Bad & The Billy Redje u ponudi! Branislav Kerac - Bane (rođen 7. septembra 1952. u Novom Sadu) je srpski crtač stripa, scenarista, ilustrator. Bio je jedan od prvih domaćih crtača stripova koji je bio zaposlen sa punim radnim vremenom u novosadskom Dnevniku. Stripovi mu se objavljuju širom sveta, a istoričari stripa ga smatraju za najuticajnijeg srpskog i jugoslovenskog crtača modernog doba. Dobitnik je Specijalnog priznanja za doprinos srpskom stripu 2005. na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Debitovao je serijalom „Poručnik Tara“ sa scenaristom Svetozarom Obradovićem u Zlatnom klikeru (1975). Enormnu popularnost je stekao tokom osamdesetih godina 20. veka kada je bio najznačajniji autor Ju strip magazina, Eks almanaha, kao i „Dnevnikovih“ i „Forumovih“ izdanja. Radio je najviše po scenarijima Svetozara Obradovića, Gordana Mihića, Petra Aladžića, Slavka Draginčića, Marka Hamila (Luk Skajvoker iz „Zvezdanih ratova“) i sopstvenim. Kerčevi najpoznatiji originalni stripski serijali su: „Poručnik Tara“, „Kobra“, „Bili D Pljuc“ („Billy The Pljuc“), „Ket Klou“ („Cat Claw“), „Oliver“, „Troje nesalomljivih“, „Partizan Goran“, „Balkan Ekspres“, „Keli Brando“ („Kelly Brando“) i „Nindža“. Licencno je crtao „Tarzana“ i „Velikog Bleka“,[1] a pod pseudonimom H. M. Baker za američke izdavače i serijale „Ghost“ i „The Black Pearl“. Sa „Ket Klou“ je osvojio skandinavske zemlje i pojavio se u još desetak zemalja širom sveta. Kako je postao strip crtač Kerac je interes za strip pokazivao od malih nogu. Dok je išao u osnovnu i srednju školu tokom šezdesetih i sedamdesetih, U Novom Sadu je izlazio velik broj strip časopisa i magazina. Kerac je počeo da crta svoje prve stripove sa pojavom lista Kekec. Br. 5 ovog lista je bio prva strip revija koju je Kerac video u životu (prvi broj Kekeca je izašao 1957. godine[2]). Prvi stripovi koji su ga inspirisali bili su Krcko, Čapa i Gru Gru, Princ Valijant i Dejvi Kroket.[3] U 7. razredu dolazi njegov prijatelj Slavko Pejak sa kojim počinje zajedno da sarađuje. počinju da prave svoje prve zajedničke stripove. Međutim, osoba s kojom je Kerac neraskidivo vezao početak i dobar deo svoje karijere bio je scenarista Svetozar Obradović s kojim je počeo da sarađuje 1975. godine.[3] Prvi strip na kom su zajedno počeli da rade bio je Poručnik Tara. Kerac je završio zubno-tehničku školu i upisao stomatologiju 1970. godine. POčeo je da studira i pao prvu godinu (zbog hemije). Dok je studirao zajedno je sa Slavkom Pejakom išao na časove slikanja i crtanja u Višu pedagošku školu. Kerac je pao i 2. i 3. godinu, a onda je 1976. godine končano odlulio da napusti studije i posveti se isključivo stripu. Tada je već uveliko radio na Poručniku Tari i shvatio da od stripova može sasvim lepo da se živi. Roditelji su teško prihvatili ovu njegovu odluku, dok ga je tadašnja devojka napustila jer je htela stabilnu vezu sa zubarem. Uticaji na Kerčeve stripove dolazili su iz filma, muzike i, razume se, stripova drugih autora. Na lik Poručnika Tare najviše je uticao lik američkog glumca Klinta Istvuda. Na Kobru je uticao karakter Bernarda Prinsa (glavni junak istoimenog stripa). Dok je Ket Klou nastala kao direktan uticaj Marvelovih stripova.[4] Najpoznatiji strip junaci 1975-1979. Poručnik Tara (22. epizode) 1979-1991: Kobra (18. epizoda) 1981-1994: Cat Claw (44. epizode)[5] 1981-1982: Veliki Blek (2. epizode) 1982-1990: Tarzan 1985-1987: Troje nesalomivih Naslovne strane Kerac je nacrtao ogroman broj naslovnih strana za druge strip junake (od kojih neke sam nikada nije crtao). Najveći broj strana objavljeni su u Lunov magnus stripu i Zlatnoj seriji za Malog rendžera, Kena Parkera, Kapetana Mikija i Velikog Bleka. Osobenosti obeležavanja epizoda Kerac je poznat po dve osobenosti obeležavanja: po broju epizoda i stranica, i datumu nastanka epizoda. Na svakoj strani nalazila bi se, ispod potpisa njega i scenariste, dva broja razdvojena crticom. Prvi broj bi označavao epizodu serijala, a drugi ukupan broj stranica. (Stranice konkretne epizode bi se ponekad nalazile u donjem desnom uglu.) Recimo, ako bi ispod stilski ukrašenog potpisa autora (npr. Kerac & Obradović) videli da stoji 8-148, to bi značilo da čitate 8. epizodu, a da je ukupno nacrtano 148 stranica stripa. Osobenosti obeležavanja datuma nastanka Kerac je obavezno u svakoj epizodi ostavio po najmanje jedan datum koji bi precizno obeležavao kada je strip nastao. Recimo, na str. 210 u 11. epizodi Kobre u jednom kadru može da se vidi broj 270480. To znači da je ta tabla (stranica) nastala 27. aprila 1980. god. što takođe daje indikaciju kada je nastala i cela epizoda. Muzički uticaji i muzička aktivnost Kerac obožava hevi-metal muziku, tako da se motivi hevi-metal grupa često provlače kroz njegove stripove. Sam Kerac je bio bubnjar hevi-metal benda GeroMetal, koji je izdao dva diska. Priznanja (sekcija pod izradom) Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[6] Za strip Nema kraja dobio je zajedno sa Svetozarem Obradovićem 1979. godine nagradu Dečjih novina.

Nov strip album 144 str Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek... Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč. Čarobna knjiga vam od četvrtog do šestog toma donosi priče na Kojima su, između 1996. i 2005, radili razni autori, sada bez Frankenove dirigentske palice. Oni su serijalu udahnuli svežinu i raznovrsnost, pošto naš junak polako izlazi iz okvira palombijske džungle i susrećese sa potpuno novim izazovima.

Autor: Andre Franken NOVO Broj strana: 144 Povez: Tvrd Format: 21x30 cm Godina izdanja: 2021. Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek...Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč.Čarobna knjiga vam od četvrtog do šestog toma donosi priče na Kojima su, između 1996. i 2005, radili razni autori, sada bez Frankenove dirigentske palice. Oni su serijalu udahnuli svežinu i raznovrsnost, pošto naš junak polako izlazi iz okvira palombijske džungle i susrećese sa potpuno novim izazovima.

Autor - osoba Loisel, Régis, 1951- = Loazel, Režis, 1951- Djian, Jean-Blaise, 1953- = Đian, Žan-Blez, 1953- Mallié, Vincent, 1973- = Malije, Vinsent, 1973- Naslov Veliki mrtvac. 1 / Loazel, Džijan, Malije ; [prevod sa francuskog Ilija Čanak] Jedinstveni naslov Le Grand Mort. srpski jezik Vrsta građe strip Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čarobna knjiga, 2020 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 236 str. : ilustr. ; 31 cm Drugi autori - osoba Čanak, Ilija, 1973- = Čanak, Ilija, 1973- Zbirka ǂBiblioteka ǂOlovka, tuš i pero / Čarobna knjiga ; ǂbr. ǂ247 Stari kontinent ; 22 Loazel ; 2 ISBN 978-86-7702-827-5 (karton) Napomene Prevod dela: Le Grand Mort / Régis Loisel, Jean-Blaise Djian, Vincent Mallié Tiraž 1.000 Autori: str. 237 Opis: Veliki Mrtvac 1, Režis Loazel POLINA JE PLANIRALA da se za magistarski rad iz ekologije sprema, prikladno, u prirodi – drugarica joj je pozajmila kuću u Bretanji i automobil, i ostavila je da na miru provede nedelju dana učeći. Međutim, noć je pala na bretanjsku šumu, a Polinin automobil je ostao bez goriva baš ispred Ervanove kuće, dvadeset kilometara od najbližeg sela. Ervan joj predlaže da podele supu i nudi joj smeštaj za noć... Nemajući bolje rešenje, Polina pristaje. Tokom večere, Ervin joj iz jedne knjige magije čita o „malom narodu”, ali za nju su takve priče prosto blesave. Međutim, ona nije ni svesna da je taj susret sa Ervinom samo polazna tačka putovanja ka drugačijem svetu, drugom prostoru i vremenu, u kojem će njeno dotadašnje životno iskustvo i načela biti preispitani... Posledice fantastične avanture u koju će se otisnuti osetiće ona, ljudi oko nje, ali i čitavo čovečanstvo... Režis Loazel (1951) francuski je stripski umetnik, najpoznatiji po serijalu Potraga za Pticom Vremena, koji je pisao Serž Le Tandr. Prve radove objavio je u novinama 1970, a potom je sarađivao s raznim časopisima, među kojima su Pilot, Pif, Fluid glasijal, Metalirlan... Od aprila 1982. u časopisu Šarli mensuel počinje, s Le Tandrom, da objavljuje strip Potraga za Pticom Vremena. Taj strip ga je ustoličio kao jednog od najboljih crtača svoje generacije i doneo mu široku publiku. Krajem osamdesetih objavljuje naslov Troubles Festivals, a 1990. započinje sopstveni poduhvat, stripsku interpretaciju Barijevog Petra Pana. Godine 1998, posle 11 godina pauze, učestvuje u stvaranju nastavka priče o junacima iz Potrage za Pticom Vremena, ovog puta pre svega kao scenarista, zajedno s Le Tandrom, dok crteže poveravaju raznim crtačima. Kao scenarista radi i na još jednom značajnom serijalu, Veliki Mrtvac, koji je realizovan u periodu 2007–2019. Postoje i drugi naslovi u kojima tekst potpisuje on, dok crtež poverava drugim umetnicima (Pyrénée, Les Farfelingues, Fanfreluches pour une sirène). Takođe, pružila mu se prilika da ispuni želju iz detinjstva i sarađuje s Diznijevim studijima. Učestvovao je u radu na filmovima Mulan i Atlantida, Izgubljeno carstvo. Za svoj rad je 2002. dobio gran pri na salonu u Angulemu. Vensan Malije (1973) francuski je stripski umetnik. Nakon što je pohađao crtačku radionicu i školu za grafički dizajn, radio je kao stori-border i scenograf u filmskoj industriji. Sa Žoelom Parnotom objavio je prvu stripsku priču krajem 1996. godine. Za njom je usledio serijal od tri albuma Hong Kong triad, a od 2000. do 2006. potpisuje šest tomova stripa Les Aquanautes (takođe s Parnotom) i tri toma naslova L’Arche. Potom se njegovo ime uglavnom vezuje za Režisa Loazela, s kojim sarađuje na naslovima U potrazi za pticom vremena i Veliki mrtvac. Godine 2021. izlazi prvi album stripa Mračna, koji je Malije crtao po scenariju Ibera. MG125 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredili: DRAGAN NEDELJKOVIĆ MIODRAG RADOVIĆ Dragan Nedeljković (Ravnje, 2. avgust 1925 — Beograd, 5. jun 2015) bio je slavista, profesor univerziteta u Beogradu, Bordou i Parizu.[1] Biografija Rođen je u selu Ravnje u Mačvi, od oca Rastka, trgovca, i majke Jelene.[2] Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Rumi. Tokom Drugog svetskog rata bio je na Sremskom frontu kao vojnik.[3] Studirao je u Beogradu, a uporednu i francusku književnost studirao je na Sorboni. Doktorirao je 1957. u Strazburu, a francuski državni doktorat je stekao u Bordou. Bio je redovni član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti sa sedištem u Parizu. Bio je predsednik Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“.[4] Objavio je oko 400 stručnih, naučnih i književnih radova.[1] Napisao je trilogiju svetlosti koju čin knjige „Izdaleka - svetlost“ (1996), „Svetlost izbliza“ (2000) i „Iz dubine svetlost - u predvorju smrti“ (2003).[3] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Miodrag Radović (profesor) (Kamenjača, 1945 – Novi Sad, 2018) bio je komparatista, profesor književnosti, prevodilac sa francuskog, nemačkog i engleskog jezika. Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Biografija Miodrag Radović rođen je 1945. godine u Kamenjači. Osmogodišnju školu završio je u Trsteniku, a gimnaziju u Kruševcu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirao je Opštu književnost sa teorijom 1968. Magistrirao je sa temom „Funkcija snova u romanu Zločin i kazna F. M. Dostojevskoga” (1976), a doktorirao na temi „Poetika Laze Kostića i njeni izvori u zapadnoevropskim književnostima” (1980) na beogradskom Univerzitetu. Kao stipendista francuske vlade završio je postdiplomske studije u Evropskom univerzitetskom centru u Nansiju (1969–1970). Bio je stipendista Humboltove fondacije u dva maha: u Minhenu i na Univerzitetu Hajdelberg u Nemačkoj. Kao bibliotekar radio je u Biblioteci Matice srpske (1970–1972). U svojstvu lektora, predavača i profesora bio je nastavnik na univerzitetima u Lionu, Renu, Banja Luci, Nikšiću, Novom Sadu i Frankfurtu na Majni (Gete Univerzitet). Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Njegova knjiga Pčelojavljenje, koja razmatra simboliku pčele u književnosti, objavljena je 2017.godine, a afinitete za svet pčela, njihovu magiju i njihove tajne poneo je iz porodice u kojoj je pčelario na tradicionalni način deda Stanislav Radović. Preminuo je 26. jula 2018. u Novom Sadu, na svojoj terasi, okružen cvećem, limunom koji je gajio i pčelama radilicama. Serije i festivali: Miodrag Radović je autor serije Velikani nauke u limbu zaborava, ciklusa predavanja iz 2015. godine koji je, u okviru obeležavanja 25 godina postojanja, Fondacija Laza Kostić pokrenula sa Kolarčevom zadužbinom. Sa ciljem čuvanja kontinuiteta naučne tradicije u Srbiji, ciklus obrađuje stvaralaštvo Zorana Konstantinovića, Mirona Flašara, Anice Savić-Rebac, Vojislava Đurića, Miroslava Pantića, Novice Petkovića i Miodraga Ibrovca. Kostić Lazi na zvezdanoj stazi (Julijani dr-a Laze Kostića, rođenoj Palanački) je festival nastao u Somboru 2017. godine iz saradnje crkvene opštine Sombor, Narodnog pozorišta Sombor i Srpske čitaonice Laza Kostić. Povodom 50 godina Muzeja pčelarstva u Sremskim Karlovcima, kreirana je serija koncerata, izložbi, predavanja, razgovora i različitih programa pod nazivom Zvezdani ukrštaj J. Živanović - L. Kostić. Serija je u Muzeju pčelarstva najavljena promocijom knjige Pčelojavljenje prof. dr Miodraga Radovića na Sveta Tri Jerarha, 12.februara, dan rođenja dva prijatelja. Počast Kostić Lazi na zvezdanoj stazi je u maju 2017. godine održana u saradnji Narodne biblioteke „Jefimija“, Narodnog univerziteta Trstenik i Gimnazije „Vuk Stefanović Karadžić“.