Novo BRANKO VUČIČEVIĆ – CELOKUPNA DELA 1–5 Izdavač: Filmski centar Srbije 1. TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO Filmska kritika, Film 2020; Broširani povez; latinica; 24 cm; 283 str.; 978-86-7227-109-6; 2. ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... Filmski scenario, Film 2020; Broširani povez; latinica; 24 cm; 347 str.; 978-86-7227-110-2; 3. PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE ...u podnaslovu, „istoriju avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače“, i sadrži tekstove o avangardnom filmu, poseban blok tekstova o crnom talasu i poglavlja o eksperimentalnom filmu, alternativnom filmu, ekscentričnom filmu kao i tekstove o fluxus filmu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ ima 395 strana, a za njen dizajn i prlom se, kao i za prethodne dve knjige u ediciji, pobrinuo Borut Vild. Predgovor „B. V. – Dada-flaneur : Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače)“ napisao je Jovan Čekić, nakon čega slede sedam poglavlja u koje su tematski razvrstani Vučićevićevi tekstovi: „Avangardni film III“ (novi američki film, nemački avangardni film, Maja Deren, razgovor o knjizi „Avangardni film 1895-1939“…), „Paper movies“ (serbian cutting, razgovor o knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“), „Fluksus i film“, „Eksperimentalni film“, „Crni talas 1968. itd“ (tekstovi i razgovori o kontroverznim filmovima Makavejeva, Žilnika, Godine, Puriše Đorđevića…), „Alternativni film“ i „Ekscentrični film“ (završno poglavlje sadrži po prvi put objavljene transkripte izlaganja Branka Vučićevića, kao i intervju Miroljuba Stojnovića sa Vučićevićem urađen sa časopis „Oko“). Ilustracija na koricama knjige „Putujuće zabavne radnje“ donosi fotografiju Vučićevića i drvenog konjića nastalu na snimanju filma „Veštački raj“ Karpa Godine. 2021; Broširani povez; latinica; 21 cm; 395 str.; 978-86-7227-119-5; 4. RADNJA MEŠOVITE ROBE Istorija umetnosti, Teorija umetnosti, Umetnost 2021; Broširani povez; latinica; 24 cm; 561 str.; 978-86-7227-121-8; 5. MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO Ova knjiga uključuje Vučićevu prepisku sa nekoliko eminentnih stvaralaca s kraja prošlog i početkom ovog veka: Fransoa Trifoom, Gi Deborom, Anet Majklsom, Dušanom Makavejevim… 2022; Broširani povez; latinica; 24 cm; 373 str.; 978-86-7227-126-3; Branko Vučićević (1944–2016) bio je filmski kritičar, scenarista i prevodilac s engleskog, a radio je kao urednik, pomoćnik reditelja i dizajner, dok je filmske kritike i tekstove o filmu pisao u časopisima: „Književne novine“, „Filmska kultura“, „Delo“, „Film danas“, „Danas“, „Reč“, „Arkazin“, „Vreme“, „Zarez“, „Vidici“... Kako svako malo biva ukazivano o teretu i ne baš punoj smislenosti života i rada pod senkom sveopšteg diskontinuiteta na ovim prostorima, a kako je kultura sećanja barem nominalno jasno i javno prepoznata kao nužnost i na polju kulturnog stvaralaštva, više je povoda za jedno ovakvo izdanje i u ovom trenutku. To potvrđuju i sledeći redovi uvodnika Miroljuba Stojanovića, inače i urednika izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije, koji je, naglasivši da je Projekat Branko Vučićević zapravo neverending story, istakao: „Projekat je zamišljen kao pre svega svojevrsni omaž čitave jedne generacije kojoj je Branko bio spiritus movens, ali i duhovni i kreativni uzor, te intelektualni katalizator koji je srpsku filmsku kulturu radikalno preveo u evropske filmske prostore i ambijentalizovao je prostorima kosmopolitske neponovljivosti. To opet govori o jednoj vrsti obaveze ovog naraštaja da traga za svojim duhovnim i intelektualnim pretečama i inspiratorima, ali, s druge strane, da reaktualizuje Branka na način primeren savremenim potrebama.“ Nakon knjiga „To je najlepši film koji sam ikada gledao“ (2019) i „Ma sve su to samo komedije sa plakanjem“ (2020), Filmski centar Srbije je u okviru svoje edicije celokupnih dela Branka Vučićeviće objavio i treću naslov u nizu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ donosi, kako stoji u podnaslovu, „istoriju avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače“, i sadrži tekstove o avangardnom filmu, poseban blok tekstova o crnom talasu i poglavlja o eksperimentalnom filmu, alternativnom filmu, ekscentričnom filmu kao i tekstove o fluxus filmu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ ima 395 strana, a za njen dizajn i prlom se, kao i za prethodne dve knjige u ediciji, pobrinuo Borut Vild. Predgovor „B. V. – Dada-flaneur: Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače)“ napisao je Jovan Čekić, nakon čega slede sedam poglavlja u koje su tematski razvrstani Vučićevićevi tekstovi: „Avangardni film III“ (novi američki film, nemački avangardni film, Maja Deren, razgovor o knjizi „Avangardni film 1895–1939“…), „Paper movies“ (serbian cutting, razgovor o knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“), „Fluksus i film“, „Eksperimentalni film“, „Crni talas 1968. itd“ (tekstovi i razgovori o kontroverznim filmovima Makavejeva, Žilnika, Godine, Puriše Đorđevića…), „Alternativni film“ i „Eksentrični film“ (završno poglavlje sadrži po prvi put objavljene transkripte izlaganja Branka Vučićevića, kao i intervju Miroljuba Stojnovića sa Vučićevićem urađen sa časopis „Oko“). Ilustracija na koricama knjige „Putujuće zabavne radnje“ donosi fotografiju Vučićevića i drvenog konjića nastalu na snimanju filma „Veštački raj“ Karpa Godine. Branko Vučićević, scenarista, publicista, prevodilac, filmski kritičar i autor je rođen 1934. godine u Beogradu. Vučićević je autor ili koautor scenarija za desetak filmova, uključujući filmove Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967), „Nevinost bez zaštite“ (1968) i „Mister Montenegro“ (1981), zatim za film „Rani radovi“ (1969) Želimira Žilnika, „Slike iz života udarnika“ (1972) Bate Čengića, „Splav Meduze“ (1980) i „Veštački raj“ (1990) Karpa Aćimovića Godine, kao i scenarija za TV film Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića „Šumanović – komedija umetnika“ (1987). Vučićević je autor knjiga „Imitacija života“ (1992), „Avangardni film 1895-1939“ (u dva dela, 1984, 1998), „Paper Movies“ (1998), „Srpske lepe umetnosti“, (2007)… Takođe, bio je i prevodilac sa engleskog (Nabokov, Tven, Vonegat, Dojl, Klark, Plat…). Branko Vučićević je preminuo je 18. januara 2016. u svom rodnom gradu. Podsećamo… Krajem 2019. Filmski centar Srbije započeo je kapitalni izdavački poduhvat – objavljivanje celokupnih dela Branka Vučićevića (1934-2016). Plan je da u sedam tomova bude objavljena intelektualna ostavština našeg poznatog kritičara, teoretičara filma i scenariste, čoveka koji je bio duhovni i kreativni uzor mnogih generacija naših filmskih stvaralaca. Prvi tom celokupnih dela Branka Vučićevića, „To je najlepši film koji sam ikada gledao“, donosi Vučićevićeve tekstove o sedmoj umetnosti nastale u periodu od 1956. do 2013. godine. Drugi tom, „Ma sve su to samo komedije sa plakanjem“, donosi filmske scenarije iz Vučićevićevog pera: „Splav Meduze“ (1978), „Šumanović“ (1982), „Umetni raj“ (1986) i „Benjamin u Moskvi“ (2015). Ova kapitala izdanja Filmskog centra Srbije udruženim snagama uredili su Miroljub Stojanović (urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije), Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović i Borut Vild. Projekat objavljivanja celokupnih dela Branka Vučićevića zamišljen je kao omaž čitave jedne generacije kojoj je on bio duhovni i kreativni uzor. Preostalih četiri toma celokupnih dela Branka Vučićevića su u pripremi. Paper movies zenit dadaizam splav meduze fluxus neoavangarda avangardni film srpska filmska avangarda

BRANKO VUČIČEVIĆ – CELOKUPNA DELA 1–5 Izdavač: Filmski centar Srbije 1. TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO Filmska kritika, Film 2020; Broširani povez; latinica; 24 cm; 283 str.; 978-86-7227-109-6; 2. ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... Filmski scenario, Film 2020; Broširani povez; latinica; 24 cm; 347 str.; 978-86-7227-110-2; 3. PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE ...u podnaslovu, „istoriju avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače“, i sadrži tekstove o avangardnom filmu, poseban blok tekstova o crnom talasu i poglavlja o eksperimentalnom filmu, alternativnom filmu, ekscentričnom filmu kao i tekstove o fluxus filmu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ ima 395 strana, a za njen dizajn i prlom se, kao i za prethodne dve knjige u ediciji, pobrinuo Borut Vild. Predgovor „B. V. – Dada-flaneur : Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače)“ napisao je Jovan Čekić, nakon čega slede sedam poglavlja u koje su tematski razvrstani Vučićevićevi tekstovi: „Avangardni film III“ (novi američki film, nemački avangardni film, Maja Deren, razgovor o knjizi „Avangardni film 1895-1939“…), „Paper movies“ (serbian cutting, razgovor o knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“), „Fluksus i film“, „Eksperimentalni film“, „Crni talas 1968. itd“ (tekstovi i razgovori o kontroverznim filmovima Makavejeva, Žilnika, Godine, Puriše Đorđevića…), „Alternativni film“ i „Ekscentrični film“ (završno poglavlje sadrži po prvi put objavljene transkripte izlaganja Branka Vučićevića, kao i intervju Miroljuba Stojnovića sa Vučićevićem urađen sa časopis „Oko“). Ilustracija na koricama knjige „Putujuće zabavne radnje“ donosi fotografiju Vučićevića i drvenog konjića nastalu na snimanju filma „Veštački raj“ Karpa Godine. 2021; Broširani povez; latinica; 21 cm; 395 str.; 978-86-7227-119-5; 4. RADNJA MEŠOVITE ROBE Istorija umetnosti, Teorija umetnosti, Umetnost 2021; Broširani povez; latinica; 24 cm; 561 str.; 978-86-7227-121-8; 5. MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO Ova knjiga uključuje Vučićevu prepisku sa nekoliko eminentnih stvaralaca s kraja prošlog i početkom ovog veka: Fransoa Trifoom, Gi Deborom, Anet Majklsom, Dušanom Makavejevim… 2022; Broširani povez; latinica; 24 cm; 373 str.; 978-86-7227-126-3; Branko Vučićević (1944–2016) bio je filmski kritičar, scenarista i prevodilac s engleskog, a radio je kao urednik, pomoćnik reditelja i dizajner, dok je filmske kritike i tekstove o filmu pisao u časopisima: „Književne novine“, „Filmska kultura“, „Delo“, „Film danas“, „Danas“, „Reč“, „Arkazin“, „Vreme“, „Zarez“, „Vidici“... Kako svako malo biva ukazivano o teretu i ne baš punoj smislenosti života i rada pod senkom sveopšteg diskontinuiteta na ovim prostorima, a kako je kultura sećanja barem nominalno jasno i javno prepoznata kao nužnost i na polju kulturnog stvaralaštva, više je povoda za jedno ovakvo izdanje i u ovom trenutku. To potvrđuju i sledeći redovi uvodnika Miroljuba Stojanovića, inače i urednika izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije, koji je, naglasivši da je Projekat Branko Vučićević zapravo neverending story, istakao: „Projekat je zamišljen kao pre svega svojevrsni omaž čitave jedne generacije kojoj je Branko bio spiritus movens, ali i duhovni i kreativni uzor, te intelektualni katalizator koji je srpsku filmsku kulturu radikalno preveo u evropske filmske prostore i ambijentalizovao je prostorima kosmopolitske neponovljivosti. To opet govori o jednoj vrsti obaveze ovog naraštaja da traga za svojim duhovnim i intelektualnim pretečama i inspiratorima, ali, s druge strane, da reaktualizuje Branka na način primeren savremenim potrebama.“ Nakon knjiga „To je najlepši film koji sam ikada gledao“ (2019) i „Ma sve su to samo komedije sa plakanjem“ (2020), Filmski centar Srbije je u okviru svoje edicije celokupnih dela Branka Vučićeviće objavio i treću naslov u nizu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ donosi, kako stoji u podnaslovu, „istoriju avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače“, i sadrži tekstove o avangardnom filmu, poseban blok tekstova o crnom talasu i poglavlja o eksperimentalnom filmu, alternativnom filmu, ekscentričnom filmu kao i tekstove o fluxus filmu. Knjiga „Putujuće zabavne radnje“ ima 395 strana, a za njen dizajn i prlom se, kao i za prethodne dve knjige u ediciji, pobrinuo Borut Vild. Predgovor „B. V. – Dada-flaneur: Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače)“ napisao je Jovan Čekić, nakon čega slede sedam poglavlja u koje su tematski razvrstani Vučićevićevi tekstovi: „Avangardni film III“ (novi američki film, nemački avangardni film, Maja Deren, razgovor o knjizi „Avangardni film 1895–1939“…), „Paper movies“ (serbian cutting, razgovor o knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“), „Fluksus i film“, „Eksperimentalni film“, „Crni talas 1968. itd“ (tekstovi i razgovori o kontroverznim filmovima Makavejeva, Žilnika, Godine, Puriše Đorđevića…), „Alternativni film“ i „Eksentrični film“ (završno poglavlje sadrži po prvi put objavljene transkripte izlaganja Branka Vučićevića, kao i intervju Miroljuba Stojnovića sa Vučićevićem urađen sa časopis „Oko“). Ilustracija na koricama knjige „Putujuće zabavne radnje“ donosi fotografiju Vučićevića i drvenog konjića nastalu na snimanju filma „Veštački raj“ Karpa Godine. Branko Vučićević, scenarista, publicista, prevodilac, filmski kritičar i autor je rođen 1934. godine u Beogradu. Vučićević je autor ili koautor scenarija za desetak filmova, uključujući filmove Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967), „Nevinost bez zaštite“ (1968) i „Mister Montenegro“ (1981), zatim za film „Rani radovi“ (1969) Želimira Žilnika, „Slike iz života udarnika“ (1972) Bate Čengića, „Splav Meduze“ (1980) i „Veštački raj“ (1990) Karpa Aćimovića Godine, kao i scenarija za TV film Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića „Šumanović – komedija umetnika“ (1987). Vučićević je autor knjiga „Imitacija života“ (1992), „Avangardni film 1895-1939“ (u dva dela, 1984, 1998), „Paper Movies“ (1998), „Srpske lepe umetnosti“, (2007)… Takođe, bio je i prevodilac sa engleskog (Nabokov, Tven, Vonegat, Dojl, Klark, Plat…). Branko Vučićević je preminuo je 18. januara 2016. u svom rodnom gradu. Podsećamo… Krajem 2019. Filmski centar Srbije započeo je kapitalni izdavački poduhvat – objavljivanje celokupnih dela Branka Vučićevića (1934-2016). Plan je da u sedam tomova bude objavljena intelektualna ostavština našeg poznatog kritičara, teoretičara filma i scenariste, čoveka koji je bio duhovni i kreativni uzor mnogih generacija naših filmskih stvaralaca. Prvi tom celokupnih dela Branka Vučićevića, „To je najlepši film koji sam ikada gledao“, donosi Vučićevićeve tekstove o sedmoj umetnosti nastale u periodu od 1956. do 2013. godine. Drugi tom, „Ma sve su to samo komedije sa plakanjem“, donosi filmske scenarije iz Vučićevićevog pera: „Splav Meduze“ (1978), „Šumanović“ (1982), „Umetni raj“ (1986) i „Benjamin u Moskvi“ (2015). Ova kapitala izdanja Filmskog centra Srbije udruženim snagama uredili su Miroljub Stojanović (urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije), Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović i Borut Vild. Projekat objavljivanja celokupnih dela Branka Vučićevića zamišljen je kao omaž čitave jedne generacije kojoj je on bio duhovni i kreativni uzor. Preostalih četiri toma celokupnih dela Branka Vučićevića su u pripremi. MG103 (N)

Marko A. Kovačič - Naprej v preteklost Brizgni tisk, 1994. Marko A. Kovačič - Napred u prošlost štampa, 1994. 20x15cm. Na samoj grafici nema potpisi, vec samo potpis na poledjini nekadasnjeg rama. Vidi slike! MARKO A. KOVAČIČ Rojen 13. oktobra 1956 v Ljubljani. Diplomiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, 1988 končal specialko za kiparstvo. Ustanovni član Gledališča Ane Monro (1981–1991), skupine R IRWIN S (1983–1985) in skupine Zlati kastrioti (od 2000). Kot samostojni polimedijski in interdisciplinarni umetnik se ukvarja s performansom, skulpturo, z instalacijami, videom, glasbo, s filmom in teatrom. Za svoje delo je leta 1987 prejel nagrado Zlata ptica in leta 1994 Zupančičevo nagrado mesta Ljubljane. Mednarodno združenje ICAN, International Contemporary Art Network s sedežem v Amsterdamu, je razglasilo razstavni projekt Civilizacija plastosov za Delo meseca (februar 2003). Samostojni projekti 1994–2006 Performansi 1996 The Drug of the Natyon (z/with 2227, Fourklor, etc.), Ljubljana, Lutkovno gledališče > Kopenhagen, Kronborg For Your Eyes Only, Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1998 Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 1999 Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227 (This Is Your Shadow on My Wall), ARTileria, Kluže Katastropolis 2227, Maribor, Razstavni salon Rotovž; Ljubljana, Galerija Škuc; Ljubljana, Galerija Gornji trg; Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227, Limerick, City Gallery of Art 2000 Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica Preživela civilizacija, Novo mesto, Knjižnica Jožeta Mazovca 2001 Preživelo mesto: Katastropolis, Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra Ruska utopija (predavanje), Ljubljana, Trubarjev antikvariat 2002 Nejeverni Tomaž (Zlati kastrioti), Ljubljana KUD France Prešeren > Maribor, Pekarna 2002/2003 Dr. Skavčenko vodi po razstavi Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2005 Zlati res (Zlati kastrioti), Ljubljana, KUD France Prešeren > Ljubljana, Ana Desetnica Street Theatre Festival > Metelkova mesto, Menza pri koritu Video Naprej v preteklost / Forward to the Past, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana & VPK, Ljubljana 1995, 10’ Plastosi / Plastoses, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana, 2000, 10’ Lab Party, Mini DV, Digital D3 mastering, Forum Ljubljana/Zwiks, 2002, 4’ Dosje 83:03. Video rekonstrukcija / Dossier 83:03. Video Reconstruction, DVD, 2003, 48’ Svetla prihodnost: Plastos Fedor pomaga / Bright Future: Plastos Fedor Assists, Mini DV, stop-motion animacija, Forum Ljubljana, 2003, 6’ Zlati res, DVD, Zlati Kastrioti/SCCA–Ljubljana, 2004, 31’ Samostojne razstave 1994 Naprej v preteklost / Forward to the Past, Ljubljana Galerija Škuc > Celje, Galerija sodobne umetnosti; Maribor, Razstavni salon Rotovž 1995 Laterna magica, Ljubljana, Moderna galerija: Mala galerija Stolovid (Urbanaria – drugi del) / Chair-View (Urbanaria – Part Two), Ljubljana Katastropolis 2227, Koper, Galerija Loža 1996 Zatišje pred viharjem / The Lull Before the Storm, Ljubljana, Bežigrajska galerija Disinfected for Your Protection (For Your Eyes Only), Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1997 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon, Ljubljana, Galerija Kapelica Fragmenti pozabe / Fragments of Oblivion, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja 1998 Fiziognomika plastosa / Physiognomy of Plastos, Ljubljana, Informacijski center Moderne galerije Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 Med bližnjiki in sorodniki (z/with Žiga Koritnik & Miha Krivic), Ljubljana, Galerija Kapelica 1999 Izgubljeno vrijeme, Rovinj, Galerija Sv. Toma Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica 2000 Sije zvezda petokraka, Ljubljana, Galerija Dvorni trg Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica 2001 Plastos: Paleontropološki muzej II, Maribor, Razstavni salon Rotovž Plastosi potujejo, ICS vlaki Ljubljana–Maribor–Ljubljana, Mestni avtobusi Ljubljana in Maribor Preživela civilizacija, Beograd, Studentski kulturni centar 2002 Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2003 Pri 3D ekranu, Ljubljana, Metelkova mesto, umetnikov atelje / artist’s studio Dosje 83:03, Likovni salon Celje > Zagreb, Galerija Studentskog centra 2004 Prestop, Ljubljana, Peterokraki stolp na Ljubljanskem gradu Nazaj v prihodnost, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja Plastoratorij, Ljubljana, Galerija Kapelica 2005 Dosje 83:03, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka In memoriam Metelkovi 93–98. Pozabljena petletka, Ljubljana, Metelkova mesto, Jalla, Jalla Plastosi, Ljubljana, Galerija Art.si Flash Back, Maribor, Kibla, Kibela Izguba želje, Ljubljana, Projektna soba SCCA 2006 Ljubeči pogled, Ljubljana, Mestna galerija Skupinske razstave in festivali (izbor) 1994 Best of Ostranenie 93, New York, Knitting Factory > Ljubljana, Moderna galerija > Zagreb, Umjetnički paviljon > Berlin, Czech Cultural Center > Bonn (Europa–Europa), Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany •• A Past Memorized – A Future Conceived: Video From Slovenia, Rotterdam, Zaal die Unie > Amsterdam, Netherlands Film Museum > Dunaj/Vienna, Medienwerkstatt > Gradec/Graz, ESC > München, Marstal, Bayerischer Staatscheuspiel > Iowa, School of Art and Art History > Kassel •• Slovenački video danas, Beograd, Bitef teatar •• Monumental Propaganda, Ljubljana, Moderna galerija •• Od alternativne scene do avtorskega videa: Video produkcija v Sloveniji (1992–94) / From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Rijeka, Moderna galerija > Maribor, Media Nox > Ljubljana, KUD France Prešeren > Skopje, Muzej na sovremenata umetnost > Videm/Udine (Videokids ’94), Sala Video Cinema Ferroviario > Portogruaro •• Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, Universitätsmuseum für bildende Kunst > Wiesbaden > Bonn > Brussels > Göttingen > Hamburg > Darmstadt > Stuttgart •• Cetinjski bienale, Cetinje, Plavi dvorac •• 22. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• U3, 1. trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Urbanaria – prvi del/ Urbanaria – Part One (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, NUK 1995 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s, Budimpešta/Budapest, Mücsarnok > Bochum, Museum Bochum •• Tunel (Dan planeta Zemlje ‘95), Zagreb, Tunel pod Gričem •• Mikulići ‘95, Zagreb, Pongračev dvorac •• Arte a Pordenone, Pordenone •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Moskva/Moscow, Centre for Contemporary Arts > St. Peterburg, Soros Center for Contemporary Arts – St. Petersburg •• Cash & Carry, Ljubljana, Galerija Škuc •• 5. slovenski filmski maraton, Portorož, Avditorij •• International symposium de sculpture (Luxembourg Ville Européenne de la Culture), Esch-sur-Alzette 1996 Najnowsza sztuka video ze Slowenii, Varšava/Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle •• Alpe Adria Cinema, Trst/Trieste, Cinema Excelsior •• Videoformes 96, Clermont Ferrand, Maison des Congres, Salle Multimedia •• Tanz-Geschichten 24, Köln, Cinemathek Köln •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Los Angeles, CalArts > LACE Gallery •• 24. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• Senzatitolo – Eventi, Azioni, Esposizioni, Rovereto, Auditorium R. Zandonai •• Trnfest, Ljubljana, KUD France Prešeren •• Immaginario altro, Trst, Sala Franco •• Pepelkova – Gromki festival, Ljubljana, Metelkova mesto •• LUR, Mostar, Kulturni dom •• Monumental Propaganda, Fullerton, Muckenthaler Art Center > Miami Beach, Bass Museum of Art > Kansas City, Kemper Museum of Contemporary Art and Design •• Cybersalon akvarij, Celje, Likovni salon Celje •• Študentski kulturni dnevi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• 6e Mondial de la video – 18e Festival International du Film Super 8 et Video, Bruselj, Centre culturel Jacques Franck •• 5e Biennale Internationale du Film sur l’Art, Paris, Centre Georges Pompidou •• Hi-Tech umeni, Brno, Dum umeni 1997 Medij v mediju (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, Mestna galerija •• Kabinet najdenih predmetov, Koper, Galerija Loža •• Monumental Propaganda, Helsinki, Helsinki City Art Museum > Uppsala, Uppsala Konstmuseum •• Videospotting (Evropski mesec kulture), Ljubljana, Klub Metropol •• Modra roka – Majski salon ‘97, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• 3. Sarajevo film festival, Sarajevo, Kinoteka BIH •• Hicetnunc, San Vito al Tagliamento, Pordenone, Ex Essiccatoio Bozzoli •• LUR, Sarajevo, Collegium artisticum, Euro Club •• This Art is Recycled, Ljubljana, Galerija Škuc •• Interstanding 2, Tallinn, Eesti Kunstakadeemia > Tartu, Eesti Rahva Museum •• Slovenski plakat devetdesetih let, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Fiat – festival internacionalnog alternativnog teatra, Podgorica, Dom omladine Budo Tomović, pozorište Dodest •• Tzara Marathon Night (Tzara Rerum Novara), Chisinau 1998 Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Maribor, Pekarna > Koper, Mladinski kulturni center > Postojna, Mladinski kulturni delovni center > Črnomelj, Mladinski kulturni klub > Železniki, Kulturno društvo Rov Železniki > Krško, Atrij Valvasorjeve hiše •• Avant-garde Films and Videos from Central Europe (Festival of Central European Culture), London, Cinema Lux •• Body and the East, Ljubljana, Moderna galerija •• Intra muros – Med zidovi, ARTileria, Kluže •• Permanent Instability (Onufri’98), Tirana, National Gallery 1999 Art from a Rucksack, Limerick City Gallery of Art & Belfast, Catalyst Arts Gallery •• Art in Slovenia, Koper, Galerija Loža •• This Is Your Shadow on My Wall, ARTileria, Kluže •• Eastern Europe After The Berlin Wall, St. Peterburg, Marble Palace, State Russian Museum •• ‘Beyond Time’ Shelter, Novosibirsk •• European Art Avant-garde, Budimpešta/Budapest, Balazs Bela Studio •• Campo video, Benetke/Venice, IUAV – Tolentini 2000 American Dreams, Maribor, Umetnostna galerija •• Homo.sapiens.3000, Maribor, Kibla, Kibela •• Basel, Videoszene Slowenien, Kunsthalle Basel •• Videodokument, Ljubljana, Metelkova mesto, Teater Gromki & Galerija Alkatraz •• Crossing Over 4, Ljubljana, Ljudmila •• Dreamwatcher, Kiev •• East West Video, Novosibirsk •• Communication, Almaty •• Film Video Monitor:Video Gong, Gorica/Gorizia •• Video Medea, Novi Sad •• Media.art.theory.week, Labin •• Co-operation, Dubrovnik 2001 Oko in njegova resnica, Ljubljana, Moderna galerija •• Slovene Way, Bologna, Galleria Neon •• Konverzacija, Beograd, Muzej savremene umetnosti •• Vulgata: U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Vulgata: Kunst aus Slowenien, Berlin, Neuer Berliner Kunstverein •• Becoming digital,Zagreb, net.center Mama •• Black Box Recorder, Maribor, Razstavni salon Rotovž •• Salon mladih, Zagreb •• Beograjska izkušnja, Beograd,Škola za istoriju i teoriju umetnosti •• 4 International Film festival: PAC Multimedia center, Skopje, New Media Space 2002 Sao Paolo Biennial, San Paulo •• Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950–2000), Ljubljana, Moderna galerija •• Metelkova v San Paulu, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Utopia Travel, Kairo – Beirut – Istanbul – Sofia – Skopje – Beograd – Sarajevo – Zagreb – Ljubljana – Dunaj/Venna •• Videodokument, Nova Gorica, Mestna galerija 2003 Do roba in naprej: Slovenska umetnost 1975–1985, Ljubljana, Moderna galerija •• European Photography Projects I – Parallel Avantgardes, Dunaj/ Wien, Artspace •• Video Art From Slovenia, Erevan, NPAK, Armenian Center for Contemporary Experimental Art •• Animateka, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Retrospektiva: Celje po Celju – dokumentarni filmi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Metelkova mesto: Praznovanje obletnice, Ljubljana, Metelkova mesto •• Z novimi animacijami v novo leto, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Videodokument, Stazione Topolo/Postaja Topolovo •• Borderphonics, IRC: irc.indymedia.org – Webradio •• Beyond the Map – Deconstructing Narratives, Bourges cedex, La Box 2004 Demistifikacija medijev, Sarajevo, Pro.ba (SCCA) •• Dotik, Udine/Videm, podzemni bunker/shelter •• Arteria – simpozij o sodobni umetnosti, Škofja Loka, Atelje CLOBB •• Obrazi kiparstva, Ljubljana, Magistrat •• Razširjeni prostori umetnosti, Slovenska umetnost 1985–1995, Ljubljana, Moderna galerija •• Sopotniki premoderne, Sp. Hotič, Muzej premoderne umetnosti •• Slovenski filmski festival, Ljubljana, Cankarjev dom •• Home made marmelade, 3rd International Video Art Fest, Priština, Centre for Contemporary Arts •• Sedem grehov: Ljubljana–Moskva / Seven Sins: Ljubljana–Moscow, Arteast razstava, Ljubljana, Moderna galerija 2005 Towards Zero Gravity – Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja, Ljubljana, Moderna galerija, svetovni splet/www •• Hevreka 05, Ljubljana, Gospodarsko razstavišče •• Festival stalne grožnje – Poletje v Mali šoli, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka •• 9. kolonija Iveta Šubica, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja •• PostsovkhoZ 5 (mednarodni simpozij), Mooste, MoKS •• Teritoriji, identitete, mreže, Slovenska umetnost 1995–2005, Ljubljana, Moderna galerija •• Materika, Grad Kromberk in Gorica, Castello di Gorizia •• Prva linija, 26. grafični bienale, Ljubljana, MGLC •• Kiparske krajine, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Proces Metelkova, Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz •• Visages francophones/Obrazi Slovenije, Cahors, Quenze Donadieu •• Zvezdni prah, 60 let prve slovenske Akademije za likovno umetnost, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, Budimpešta/Budapest Ludwig Muzeum – Palace of Arts > Moskva/Moscow, The State Tretyakov Gallery 2006 Prostor mesta. Predstavitev likovnih ustvarjalcev AKC Metelkova mesto, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, St.Petersburg, State Russian Museum, The Marble Palace Publikacije in katalogi Programiranje pogleda (Barbara Borčić), Galerija Škuc, Ljubljana, 1988 Kralj Matjaž in Winetoujevi dediči (Barbara Borčić), Center IDCO, Ljubljana, 1990 Kabinet M, (Barbara Borčić), Prešernova hiša, Kranj, 1990 Fragmenti / Fragments (Goran Tomčić, Barbara Borčić), Likovni salon Celje, 1990 No More Heroes Any More (Bogdan Lešnik, Barbara Borčić), Forum Ljubljana, 1992 Marko A. Kovačič. Thing. Short History - Part One / Stvar. Kratka zgodovina - prvi del, 1981-1994 (ur./ed. Barbara Borčić), Studia humanitatis, Ljubljana, 1994 Laterna magica (Nadja Zgonik), Moderna galerija Ljubljana, 1995 For Your Eyes Only: Disinfected for Your Protection (ur./ed. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1995 Katastropolis 2227 (Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1995 Zatišje pred viharjem / The Lull before the Storm (Bogdan Lešnik), Bežigrajska galerija, Ljubljana, 1996 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon (Jurij V. Krpan), Galerija Kapelica, Ljubljana, 1998 Izgubljeno vrijeme / Tempo perduto, Zavičajni muzej grada Rovinja, 1999 Sije zvezda petokraka (Mišo Alkalaj), Galerija Dvorni trg, Ljubljana, 2000 Plastos - časopis / newspaper (ur. Marko A. Kovačič), Forum Ljubljana, 2001 Dosje 83:03 / Dossier 83-03 (Irena Čerčnik), Likovni salon Celje, 2003 Prestop (Petra Skaberne), DLU, Ljubljana, 2004 Nazaj v prihodnost (Barbara Sterle Vurnik), Galerija Ivana Groharja, Škofja Loka, 2004 STVAR 2. Kratka zgodovina. Drugi del (1994-2006) / THING 2. Short History. Part Two (1994-2006), (ur./ed. Barbara Borčić), Mestna galerija Ljubljana, 2006 Obsežni intervjuji z avtorjem Bogdan Lešnik in Barbara Borčić, Ujeti gledalca, Problemi-razprave »Podoba-kristal«, Ljubljana, 1988, št. 9 Barbara Borčić, Pesem mesa in podoba je telo postala, Likovne besede »Umetnost je močnejša od smrti«, Ljubljana, 1992, št. 21/22 Nadja Zgonik, Marko A. Kovačič: Dve zgodbi / Marko A. Kovačič: Two Stories, M`ARS, Časopis Moderne galerije Ljubljana, 1993, letnik V/št. 3,4 Zoran Srdić, Marko Kovačič, Obnašam se kot arheolog, Likovne besede, Ljubljana, 2003, št. 63, 64 Lilijana Stepančič, Creative Trickster, Essence of Life/Art, Adamo, Ljubljana, 2005 Lukan Blaž: Sto triindvajset značk z likom Lenina. Delo, Ljubljana, 10.6.2006 Televizijske oddaje o avtorju Zemira Alajbegović in Neven Korda, Podoba št. 5, A Kanal, december 1992 Igor Vrtačnik, TV Slovenija 1: Izzivi, oktober 2001 Amir Muratovič, TV Slovenija 1: Evropski kulturni magazin Alica, marec 2003 Saša Šavel, TV Slovenija 1, Osmi dan, 8. 6. 2006 Sunčica Ostoić, HTV 1, Transfer, 29. 7. 2006 Publikacije in katalogi skupinskih razstav (izbor po letu 1994) Urbanaria - prvi del / Urbanaria - Part One (ur. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), SCCA-Ljubljana, Ljubljana, 1994 Interregnum, Notice o sodobni slovenski umetnosti / Interregnum, Notes on Contemporary Slovene Art, U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Tomaž Brejc), Ljubljana 1994 Meta Gabršek Prosenc, Die Slowenische Kunst der Neunziger Jahre, katalog Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, 1994 Od alternativne scene do avtorskega videa: video produkcija v Sloveniji 1992–1994 (Barbara Borčić), Moderna galerija, Rijeka, 1994 > Muzej sodobne umetnosti Skopje, 1994 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s (ur. Mika Briški), Moderna galerija, Ljubljana, 1995 Barbara Borčić, Od alternative do autorstva (separat Ljubljana u Beogradu), Vreme, št. 232, Beograd, 3. 4. 1995 Andrej Medved, Skrivnostna nadčasovna alkimija, Primorske novice, Koper, 22. 12. 1995 Letni katalog Galerije Škuc 1994 / 1994 Annual Catalogue of the Škuc Gallery (ur. Alenka Pirman), Galerija Škuc, Ljubljana, 1996 Immaginario altro (Maria Campitelli), Trieste 1996 Kabinet najdenih predmetov (ur. Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1997 Realisation: Kunst in der leipziger Messe. The Blurring of the Public Sphere: Working in Interstices (ur. B. Oetker, Ch. Schneider), Oktagon, Köln, 1997 Modra roka (ur. J. Krivec Dragan, N. Zgonik), ZDSLU, Ljubljana, 1997 Zbornik Svet umetnosti. This Art Is Re This Art is Recycled (ur. L. Klančar, L. Stepančič, I. Španjol), Galerija Škuc, Ljubljana, 1997 Urbanaria – drugi del / Urbanaria – Part Two (ur./eds. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Medij v mediju / Media in Media (ur./eds. B. Borčić, V. Cvahte, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Campo video - videoarte slovena / Campo video – Slovenian videoart, Castelvecchi editoria, Rome, 1999 Art from a Rucksack (ur. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1999 Interstanding 2 (ur. Sirje Helme), SCCA-Tallinn, 1999 (Barbara Borčić, Škuc-Forum Video Production & Creatures) Eastern Europe After The Berlin Wall, Marble Palace, State Russian museum, St. Peterburg Videodokument. Video umetnost v slovenskem prostoru 1969-1998 / Video Art in Slovenia1969-1998 (ur. Barbara Borčić), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1999 Slovene Way (ur. A. Fonda, M. Gabršek Prosenc), PatagoniaArt, Benetke, 2000 American Dreams. 6. mednarodni trienale Ekologija in umetnost / 6th Intenational Triennial The Ecology and the Art, Umetnostna galerija Maribor, 2000 Konverzacija / A Short Notice Show, Muzej savremene umetnosti & CCA- Beograd, 2001 Vulgata: U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Gregor Podnar), Moderna galerija Ljubljana, 2001 Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950-2000), Moderna galerija Ljubljana, 2002 Do roba in naprej - Slovenska umetnost 1975-1985 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991, (ur. Dubravka Djurić, Miško Šuvaković), MIT Press, Massachussetts, 2003 (Barbara Borčić, Video Art from Conceptualism to Postmodernism) Razširjeni prostori umetnosti - Slovenska umetnost 1985-1995 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2004 Arteria - simpozij o sodobni umetnosti (ur. Tomaž Furlan), zbornik, Atelje CLOBB, Škofja Loka, 2004 (Barbara Borčić, Raba videa na primeru projekta Videodokument) Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005 Teritoriji, identitete, mreže - Slovenska umetnost 1995-2005 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Sedem grehov: Ljubljana-Moskva / Seven Sins: Ljubljana-Moscow, Moderna galerija Ljubljana, 2004 Materika (ur. Dario Cimorelli), Silvana Editoriale, Milano, 2005 Kiparske pokrajine (ur. Miloš Bašin), Mestna galerija Ljubljana, 2005 Prva linija, 26. grafični bienale (ur. Lilijana Stepančič), MGLC, Ljubljana, 2005 Towards Zero Gravity - Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja (Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2005 Essence of Life/Art (ur. Jadran Adamović), Adamo, Ljubljana, 2005 Članki (izbor po letu 1994) Aleksandra Kostić, Naprej v preteklost, M’zin, št. 28/29, april/maj 1994 •• Jaša K. Kacin, Kovačičevo kukalo, Mladina, št. 12, 1994 •• Nadja Zgonik, Pogled v drobovje vizualnosti, Delo, 31. 3. 1994 •• Tomislav Vignjević, Parodija množičnih medijev, Razgledi, 1. 4. 1994 •• Zdenka Badovinac, The Art Scene in Slovenia during a Time of Political and Social Change in the Balkans, Artworld Europe, št. 4, Largo, 1994 •• Tanja Lesničar Pučko, Kdo potrebuje kip(arja)?, Dnevnik, 22. 12. 1995 •• Barbara Borčić, To ni muzej / This Is Not a Museum, M’Ars, št.VII/1, 2, 1995 •• Marjetica Potrč, Slovenska umetnost in Amerika: kraji in predmeti / Slovenian Art and America: Places and Objects, M’Ars, št. 3/4, 1995 •• Nadja Zgonik, Catastropolis, The SCCA Quaterly, No. 1, Tallinn 1996 •• Aldo Milohnić, Što je alternativa?, Frakcija, št. 3, Zagreb 1996 •• John O’Brian, Ljubljana Goes International, Art in America, No. 6, New York, June 1996 •• Barbara Borčić, From Alternative Scene to Art Video, Video Production in Slovenia, Reader V2_East Meeting, No. 1, Rotterdam 1996 •• Alenka Pirman, Urbanaria v Ljubljani / Urbanaria in Ljubljana, M’Ars, št. 1/2, 1996 •• Nancy Buchanan, Smisel za kulturno zgodovino, Slovenski video v ameriških očeh, Delo, 24. 3. 1997 •• Vesna Teržan, Telefonirati konstrukcijo, Razgledi, 1997, št. 12, 11 •• Lilijana Stepančič, Slovenia, Flash Art, Milan, April/May 1997 •• Barbara Borčić, Marko Kovačič: Organizacija prostora, Ars Vivendi, št. 32, 1997 •• Jaša K. Kacin, Ko niti televizija ne pomaga več, Mladina, 14. 2. 1997 •• Vesna Teržan, Modulator No. 1, Mladina, 26. 10. 1998 •• Barbara Sterle, Čudesa iz leta 2227, Dnevnik, 23. 12. 1999 •• Blaž Lukan, Naseljene komore, Delo, 24. 12. 1999 •• Jure Aleksič, Plastosologija, mlada znanost, Mladina, 27. 12. 2000 •• Nataša Petrešin, Konstrukt možne realnosti, Delo, 21.12.2000 •• Sašo Schrott, Ko (znova) zasije petokraka, SP Panorama, 27.7.2000 •• Jaša K. Kacin, Izsledki plastosologov zamajali temelje znanosti, Mladina, št. 49, 4.12.2000 •• Jelka Šutej Adamič, Ali je ključ do sožitja v katastrofi? (pogovor), Delo, 1.10.2001•• Simona Vidmar, Skrivnost civilizacije Plastos, Večer - kultura, 4. 9. 2001 •• Jolanda Gosak, Vlak kot umetniška galerija. Pogled v 23.stoletje na InterCity Slovenia, Nova proga, oktober 2001, št. 9 •• Danijela Purešević, Plastosi, Beorama, Beograd, marec 2001 •• Zora Dorin, Umetnik Marko A. Kovačič o novi civilizaciji: Kdo so Plastosi?, PIL PLUS, št. 19, 2002 •• Esad Babačić, Marko Kovačič: inženir človeških duš, Glamur – Panorama, 2002 •• Jelka Šutej Adamič, Plastosi, nori na zvezde, Delo, 24. 12. 2002 •• Urša Dolinšek, Arheološko kopanje po prihodnosti, Dnevnik, 27. 12 2002 •• Zoran Srdić, Močnejši od katastrof, Delo, 22. 1. 2003 •• Semira Osmanagić, Z belo brado in belo haljo v muzej (intervju), Nedelo, 16. 2. 2003 •• Danijel Nikola Popović, Video muzej zvan »Dosje 83 – 03«, Vjesnik, 18. 12. 2003 •• Rastko Močnik, EastWest, Maska, letnik XIX, št. 3-4 (86-87), poletje 2004 •• Barbara Sterle Vurnik, Zabrisane meje realnosti, Finance, 26. 4. 2004 •• Petja Grafenauer, Marko Kovačič na ljubljanskem gradu, Radio Študent: Art-area, 4. 5. 2004 •• Peter Karba, Marko Kovačič.Izguba želje, Radio Študent: Art-area, št. 63, 27. 12. 2005 •• Brulc Matjaž: Recikliranje spomina. Polet, Ljubljana, 29.6.2006, št. 25, str. 37, ilustr. •• Menaše Lev: Ideje na razprodaji. Delo,Ljubljana, 30.6.2006, št. 149, str. 14, ilustr. •• Osmanagić Semira: Pregledna iskrivost. Nedelo, Ljubljana, 25.6.2006, št. 25, str. 20, ilustr. •• Sterle Vurnik Barbara: Povabilo v galerijo: Fantastični prostori čudes. Finance, 20.6.2006, št. 116, ilustr. •• Zrinski Božidar: Pritisni in poglej. Dnevnik, Ljubljana, 22.6.2006, št. 167, str. 16, ilustr. •• RTV Portal, `Polidisciplinarni Marko A. Kovačič. 23 let sprehajanja med umetniškimi žanri`, ilustr. http://www.rtvslo.si/kultura (pripravila Polona Balantič), 29. 5. 2006 •• Miha Colner (Miha Colner se je sprehajal po razstavi Marka Kovačiča v Mestni galeriji) Radio Študent: Fine umetnosti, Ljubljana, 22.6.2006. tags: avangarda, irwin, laibach, grupa oho, konceptuala, konceptualna umetnost, neoavangarda, marko pogacnik, Iztok Geister Plamen, Marjan Ciglič, Milenko Matanovic, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun, David Nez, Matjaž Hanšek, Naško Križnar, Vojin Kovač Chubby, Aleš Kermavner, Franci Zagoričnik, Marika Pogačnik, Zvona Ciglič, Nuša i Srečo Dragan, a saradnici Ivo Volarič-Feo, Slavoj Žižek, Braco Rotar, Bojan Brecelj, Drago Dellabernardina, Dimitrije Rupel, Rudi Šeligo...

Borivoje Stevanovic Sa Dusanovca, oko 1922 (rad potice iz skicen bloka sa drugim motivima i zapisima ovog impresioniste) olovka 13,5 x 19,2 cm Fotosertifikat Nikola Kusovac Боривоје Стевановић (Ниш, 14. октобар 1879 — Београд, 19. мај 1976) је био српски сликар, академик САНУ. Први је уметник пореклом са југа Србије и први од уметника рођених у Нишу који је стекао академско ликовно образовање. Овај уметник чији је значај националног карактера, аутохтони је ликовни стваралац и припадник генерације уметника са којима почиње српскa Модерна. Заједно са Костом Миличевићем, Миланом Миловановићем и Надеждом Петровић, био је главни прoтагониста колористичког сликарства у Србији, а по формално-стилским елементима сликарства представља једног од утемељивача београдске варијанте импресионизма. Био је члан и оснивач Удружења ликовних уметника Србије и члан уметничке групе Лада.[1] Садржај 1 Живот и каријера 2 Ликовно стваралаштво 3 Самосталне изложбе 4 Награде и признања 5 Види још 6 Извори 7 Литература 8 Спољашње везе Живот и каријера Рођен је у Нишу 14. октобра по старом односно 27. октобра по новом календару 1879. године, десетак месеци након ослобођена Ниша од Османлија, у варошици која када је ушла у сасатав Кнежевини Србијие имала око двадесетак хиљада становника.[2][3] Породица, нишког адвоката Стевановића и његове супруге Љубице, пореклом из угледне породице, која је живела у махали поред Саборне цркеве, изродила је поред Боривоја још три сина и две кћери. Због потреба очеве службе 1884. године, када је Боривоје имао шест година, прво се са породицом преселило у Пирот, а потом седам година касније трајно у Београд.[4] Школовање Основно ликовно образовање стекао је у Београду од 1895. до 1899. у Првој цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика, заједно са Костом Миличевићем са којим ће се дружити и сликати и касније. У време овог школовања, као двадесетогодишњи младић Боривоје Стевановић је у лето 1898. године одлучио да поново дође у родни град Ниш, овог пута са својим сликама, као млади уметник након прве три године школовања код Кирила Кутлика у Београду, и жељом да организује прву самосталну изложбу икада одржану у Нишу. Изложба је одржана у кафани хотела „Европа” јер организатор Ђорђе Стаменковић није могао пронаћи у Нишу никакву погодну просторију за изложбу слика.[5] Након што је добио стипендију Министарства привреде у Београду, наставио је школовање код Антона Ажбеа у Минхену (1898−1899), након чега је уписао ликовну Академију коју је завршио 1904. године у класи Карл Мара. У Минхену је проширио своје опште и уметничко образовање, овладао одличном техником и стекао наклоност ка природном осветљењу. Наставничка делатност После повратка у земљу годину дана је провео у Скопљу, радећи као наставник цртања у гимназији и Учитељској школи. Када се 1905. године вратио у Београд, радио је најпре као наставник цртања у вечерњој Занатској школи, а 1912. године је постављен за наставника у Трећој мушкој гимназији, све до пензионисања 1932. године. Ратне године Током Првог светског рата због слабог здравља додељен му је рад у војној пошти, а 1916. године заробиле су га окупационе власти у Рашкој. Други светски рат снажно је утицао на Боривоја. Тада се и онако повучен сликар потпуно изолује од било какве друге активности осим сликања. Чланство у ликовним организацијама и САНУ Био је члан и један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије (1907), а од 1908. године члан „Ладе“. Први пут је самостално излагао 1898. године у Нишу. Најзначајнија Стевановићева ретроспектива одржана је у Галерији Српске академије наука и уметности 1970. године. Године 1965. Боривоје Стевановић је, у деветој деценији живота, изабран за дописног, а 1968. за редовног члана Српске академије наука и уметности, уврстивши се тако и формално међу великане српске културе. Након ослобођења живео је у Београду усамљеничким животом, све до своје смрти у Београду 19. маја 1976. године. Ликовно стваралаштво Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана стваралаштво Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је пејзаже, најчешће периферију Београда, мртву природу, фигуре у планеру и портрете. Да је интерес за чист пејзаж, једна од карактеристика Стевановићевог сликарства, говори чињеница, да је почевши од раног пролећа па до у дубоку јесен, на отвореном простору тражио инспирацију за своја ликовна дела, какву су пружали Карабурма, Чубура или Душановац. Тиме је он постао највернији сликар београдске периферије, прве половине 20. века. Импресионистичко стваралаштво Боривоја Стевановића Још за време студија у Минхену усмерава се ка импресионизму. У том смислу серија слика Стари грм са Дунава (1920), заједно са сликама Девојка са књигом (1906) и Савиначка црква (1911) представљају уметника као радозналог и храброг новатора. Из читавог опуса Боривоја Стевановића највише импресионистичка дела јесу студије Старог грма крај Дунава, од којих је сачувано укупно четири. Једно од њих се чува у Галерији Матице српске и изложено је у сталној поставци 20. века. „ Четири различите слике малог формата представљају четири различита доживљаја истог мотива, везана за тренутак дневног осветљења. Сликана брзо, у сеансама од по сат-два, оне носе у себи свежину и карактеристике импресионистичког сликања: разлагање на комплементарне боје сунчевог спектра, ваздушну перспективу, дезинтегрисану форму. Ова серија слободних пејзажа је сликана са јасном тенденцијом да се у њима достигне брзи поступак и звук француских импресиониста, тачније, Клода Монеа. Стевановић бира мотив који ради више пута, у различито доба дана, настојећи да фиксира један одређен тренутак осветљења, да на платно пренесе „импресију“. При том је његова претходна, нешто уздржана палета заснована на контрасту зелених и ружичастих тонова, замењена потпуно расветљеном палетом заснованом на комплементарним сазвучјима у којој се јављају слободне црвене и плаве боје. Сликајући овај једноставни мотив, Стевановићев циљ је сличан као код Монеа када слика своје пластове сена у серијама, тражи посредника између онога што видимо и онога што осећамо.[6] ” Након Четврте југословенске уметничке изложбе 1912. године Стевановић се ослобађа сваког академског утицаја и дефинитивно прихвата импресионизам као уметнички израз. Конструктивизам и посткубизам у стваралаштву Боривоја Стевановића У трећој деценији 20. века, у времену богатом различитим тенденцијама и инспирацијама, његово сликарство попримило је елементе конструктивизма и посткубизма. Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је периферију Београда, али и портрете и нарочито мртве природе. Постреализам и поетски реализам у стваралаштву Боривоја Стевановића Окрећући се проблемима форме приклонио се токовима новог реализма. Тако нпр. његов аутопортрет припада поетском реализму са постимпресионистичким тенденцијама. Према Љ. Миљковићу: „ до краја свог стваралаштва, неговао је традиционални приступ, враћао се импресионистичком проступку ... поетском реализму који је прилагођавао себи.[7] ” За каснији његов рад карактеристично је затварање у специфичну тамну палету и повратак чврстој форми. У том периоду се определио за интимистичко, традиционалистичко сликарство. Самосталне изложбе Хотел Европа у Нишу у коме је уметник одржао прву самосталну изложбу 1898. године 1898. — Ниш, Хотел „Европа” Прва самостална изложба слика Боривоја Стевановића. Десет пута је излагао у Београду — Шабац, Изложба слика 1956. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, заједно са вајарем Илијом Коларевићем.[8] 1960. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1966. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1965. — Ниш, Изложбени павиљон у Тврђави. Ретроспективна изложба слика. [9] 2008. — Београд, Галерија РТС, Боривоје - Бора Стевановић, из приватних колекција.[10] 2018. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, Изложба слика: Боривоје Стевановић, сликар и академик Награде и признања 1961. — Награда за животно дело (Седмојулска награда). 1965. — дописни члан Српске академије наука и уметности. 1968. — редовни члан Српске академије наука и уметности

BRANKO VUČIĆEVIĆ CELOKUPNA DELA 1-5 1. TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO 2. ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... 3. PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE 4. RADNJA MEŠOVITE ROBE 5. MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2022 24 cm Edicija - Branko Vučićević: celokupna dela Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO Urednici - Miroljub Stojanović, Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović, Borut Vild 284 str ISBN - 978-86-7227-109-6 SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Uvodnik KNJIŽEVNE NOVINE (1956-1958) Sinemaskop i magija filma Posle Pravila igre (1939: Osvajanje filmskog prostora) Nastajanje posebnog sveta Kaput novog kroja / Gogolj i Latuada Lažni Monte Karlo Mali katalog novina - uz filmove A. Kurosave FILM CULTURE (1957) Jugoslovenski film dospeva do zrelosti FILMSKA KULTURA (1957-1958) Prostor u filmu Savetovanje o filmskoj kulturi Eksperimenti Filmovi Andžeja Vajde DELO (1958, 1961) O metodi (definicije i pojmovi) Izjava ravnodušnosti FILM DANAS (1958-1959) Ka teoriji prividne imitacije. Obaveze genija / French cancan (Žan Renoar, 1995) Put saznanja vodi u vrt / Legenda o Ugetsu (Kendzi Micoguči, 1953) Dokaz nadmoćnosti / Elena i muškarci (Žan Renoar, 1956) Samo za odrasle! / Umetnici i modeli (Frenk Tešlin, 1955) Vragolanka (Mišel Boaron, 1955) Stenli Kubrik Podzemlje gospodari ekranom Forma i sadržina / H-8 (Nikola Tanhofer, 1958) Da li ste ZA sinemaskop... ili PROTIV Smrt velikog kritičara Poljski eksperimentalisti, Borovčik, Lenica i ostali Posledice preterivanja / Veštice iz Salema (Rejmon Rulo, 1957) Najzad sagledana istina / Noć i magla (Alen Rene, 1955) Mala tešlinologija za početnike Razgovor sa Žakom Rivetom Jedan od zaista velikih (Senso, Lukino Viskonti, 1954) Zašto niste spalili filmove Grete Garbo? (Mata Hari, Džordž Ficmoris, 1932) Kabirijine vrline (Kabirijine noći, Federiko Felini, 1957) Izuzeci su pravilo (Lift za gubilište, Luj Mal, 1957) Moderna režija (Potamneli anđeli, Daglas Sirk, 1958) DANAS (1961-1963) Džin Keli umesto Sadula Serjoža (Talankin i Danelija, 1960) Mačka na usijanom limenom krovu (Ričard Bruks, 1958) Pevajmo na kiši (Stenli Donen i Džin Keli, 1952) Da li će Marsovci pravilno shvatiti? Betonska saksija Najbolje od svega (Žan Negulesko, 1959) Coćara (Vitorio De Sika, 1960) Nagrade, nagradjeni i oni koji su nagrađivani Crveni Žideks Lastavica (Grigorij Lipšic) i Crveno lišće (V.Korš-Sablin) Skrivena tvrđava (Akira Kurosava, 1958) Mladi lavovi (Edvard Dmitrik, 1958) Sumrak idealizma Nirnberški proces (Feliks fon Podmanicki, 1961) Kauboj (Delmer Dejvs, 1958) Onaj koji mora da umre (Žil Dasen, 1957) Možda niste gledali Prva ljubav (Rangel Vlčanov, 1960) Predgovor za Pulu Vasiona kao boravište ideologije Planeta smrti (Kurt Mecig, 1960) Christmas Carol Veliki poslovi (Lio Mek Keri, 1929) Pouke (Razne) Zrikava sreća (Andžej Munk, 1960) Pouka o ljubavi (Ingmar Bergman, 1954) Prijatno je pusto loviti Tigar iz Ešnapura i Indijski nadgrobni spomenik (Fric Lang, 1958, 1959) Berkovičijevi pokrovitelji Ivičin prst Mein Kampf (Ervin Lajzer, 1960) Gospodin Hanibal (Zoltan Fabri, 1956) Amerikanci zbogom! Žiži (Vinsent Mineli, 1958) Kako da uredimo svoj kavez udaraca (Fransoa Trifo, 1959) Vaskrsenje Čisto nebo (Gregorij Čuhraj, 1961) Trifo tragom Limijera Federi su bili prvoklasni Dnevnik Ane Frank (Džordž Stivens, 1959) Slatki život (Federiko Felini, 1960) Sreća u torbi (Radivoje Đukić, 1961) Filmovi, kritičari itd. Nadirodijada Dvostruki obrtaj (Klod Šabrol, 1960) Abeceda straha (Fadil Hadžić, 1961) Moderato kantabile (Piter Bruk, 1960) Naivne devojke (Klod Šabrol, 1960) Velika turneja (Žorž Skrigin, 1961) `Bratskom ljubavlju budite jedan drugom ljubazni` Roko i njegova braća (Lukino Viskonti, 1960) Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961) Prozvan je i V/3... (Milenko Štrbac, 1961) Godarorama Noć (Mikelanđelo Antonioni, 1961) Prekobrojna (Branko Bauer, 1962) Jednostavne stvari Viridijana (Luis Bunjuel, 1961) Hirošimo, ljubavi moja (Alen Rene, 1959) Čudna devojka (Jovan Živanović, 1962) Dr (Soja Jovanović, 1962) Kako je lepo živeti (Rene Kleman, 1960) Ne živi crtež... već animirana fotografija Govorimo o Puli Majka Jovana andjeoska (Ježi Kavalerovič, 1961) Beli šeik (Federiko Felini, 1951) `Zamak` i konclager Koliko su nove `Filmske novosti` Alamo (Džon Vejn, 1960) Definicija Demaskirani De Sika Samson (Andžej Vajda, 1961) Saša (Radenko Ostojić, 1962) Gde je istina? Najmiliji učenik (Džordž Siton, 1957) Maratonska bitka (Žak Turner, 1959) Izbor Nazarećanin (Luis Bunjuel, 1958) lli-ili, Kako da postanete voštana figura u dvanaest pristupačnih lekcija Subotom uveče, nedeljom ujutru (Karel Rajš, 1960) Kritičari su odabrali filmove, izaberite svog kritičara! Zadušnice (Dragoslav Lazić, 1963) Apartman (Bili Vilder, 1960) Razgovor sa Bressonom Rimska robinja (Serdo Grieko, 1958) ROK (1969) Mane Ranih radova 1971-2013 Branko Vučićević (ZMKS), 38. LEVI FRONT, FEST, 1971. Avangardni film viden iz 1999. 6. međunarodni festival autorskog filma 1999. Napomene uz napomene, home movies = Vukica Djilas, Reč, 2003. Predgovor za II tom Beogradski filmski kritičarski krug Ranka Munitića Najkraća filmska kritika, Mediantrop, 2013. Biografija Indeks imena ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... 348 str ISBN - 978-86-7227-110-2 SADRŽAJ: Boris Miljković - Pisati film SCENARIJI Splav Meduze, 1978 Šumanović (Choumanovitch), 1982 Umetni raj, 1986 Benjamin u Moskvi, 2015 FILMOGRAFIJA Scenarist Koscenarist Pomoćnik reditelja Dokumentarni filmovi Prilozi za istoriju filma i politpornografiju Nerealizovani projekti Ostalo Biografija PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE 396 str ISBN - 978-86-7227-119-5 SADRŽAJ: B. V. - Dada-flaneur JOVAN ČEKIĆ - Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače) AVANGARDNI FILM III Istorija avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače Avangarda i alternativna estetika Amerika posle Drugog svetskog rata, Maja Deren Novi američki film Film nema budućnosti Nemački avangardni film Život i smrt nadrealističnog filma Život i smrt nadrealističkog filma (Poučna priča) Moj pogled na avangardni film Kako popuniti rupu u istoriji? Pismo iz 1925. i komentari Splav Meduze, 1980, Sinopsis Čovek iz senke Razgovor o knjizi Avangardni film 1895-1939. PAPER MOVIES Stvar kojom sam vrlo zadovoljan Papirni film iz Mixed media Šta to čita gospođica? Nesuđeni montažer ili srpsko pitanje Serbian Cutting Uloga maketa u autorovoj biografiji (Odlomak) Ovo je vreme vesele nauke Spajanje činjenica Inventar Veštačkog raja Činjenice su početak... sve ostalo je izmišljotina Sa filmovima je... kao sa ljubavlju Film počinje: Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika Razgovor o knjizi Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika FLUKSUS I FILM O fluxus filmu Pisamce Džordžu Makjunasu, 1967. Dim koji izlazi iz cigarete Fluxus kutije EKSPERIMENTALNI FILM Eksperimentalni filmovi Bogougodni razgovor Dramolet Branka Vučićevića CRNI TALAS 1968. itd. Aktivizam oko filma Precizni posmatrač Iz razgovora sa Brankom Vučićevićem Polemika oko filma Jutro Puriše Đorđevića 1967. Crveno nasleđe Razgovor o uticaju 1968. na jugoslovenski film BV. 1968. Mene će da uhapse! Neće te uhapsiti! Mi njima šljagu... oni nama šljagu... Zabranjeni bez zabrane Šta hoće ti ludaci? Osvajanje slobode Serija Prilozi za istoriju YU filma i polit pornografiju Želimir Žilnik, Prilozi za istoriju YU filma i polit pornografiju Karpo Godina, Ram za nekoliko poza Misterija Makavejev Kao mehur od sapunice Raspad Jugoslavije na filmu ALTERNATIVNI FILM Alternative Film/Video, Miodrag Miša Milošević Alternative Film 1983. Ka novoj percepciji, razgovor Alternative Film 1983. Razgovori o filmovima Alternative Film 1984. Razgovor članova žirija EKSCENTRIČNI FILM Srpski ekscentrični film Mač za bludnike, Dejan Ilić Mene pojava ovakvih filmova obraduje Srpski ekscentrični film, u čast Branka Vučićevića Ja sam zadovoljan čovjek Godišnja Nagrada BV BV - biografija Errata Zahvalnost izdavača RADNJA MEŠOVITE ROBE 562 str ISBN - 978-86-7227-121-8 SADRŽAJ: DEJAN SRETENOVIĆ - Čovek koji (ni)je bio fluksus FLUKSUS Prepiska Maciunas - BV Flux Year Box (01, 02) Maciunas finds Asylum in Serbia? Fluxus East Spatial Poems 1-9, Mieko Shiomi Prepiska Friedman - BV Fluxus performans BV u filmu Home Movies Vukice Dilas Performansi-vežbe protiv mucanja: BV i Tom Gotovac ROK br. 1, 1969. BV Povodom smrti Emmeta Williamsa Zainteresovani posmatrač Rezanje i mišljenje, Branko Dimitrijević UMETNIČKI PROJEKTI Ilija Dimić Projekat Ilija Dimić, Biografija i kataloške anotacije 1990. Scene iz života lažova, 2003. O projektu Ilija Dimić Oko Dimića 1895-1938, Hronologija, 2015. O zenitizmu O Dadi Benjamin u Beogradu, 1994. Pretty Woman, 1996. DESIGN Američki nezavisni film - Filmske sveske br. 7, 1969. Rani radovi, ROK br. 3, 1969. Mixed Media, 1970. New Moment, Jovan Čekić ID: Ideologija dizajna, 2009, Zoran Pantelić O dizajnu II izdanje Mixed Media, 1970-2010, Vladimir Arsenijević Lančani efekti VIZUELNE UMETNOSTI Pismo Branka Vučićevića (Mixed Media, Bora Ćosić, 1970) TEKSTOVI O FOTOGRAFIJI I KOLAŽU Ovo je Atge Trijumf mrtve prirode Sve(s)t u malom Žena sa kamerom (Goranka Matić, 1995) Iz memoara makaza (Jelena Trpković, 2000) Zvezda je rođena (Snežana Ristić, 2002) Idila na plaži (Vesna Pavlović, 2002) Boje u tekstu (Jelena Trpković, 2003) Guerrilla Girls (Olivera Batajić i Jana Oršolić, 2008) Tzv. pitanja (Ivan Šijak, 2015) KNJIŽEVNOST I KOMENTARI Lepi ljudi u lepim pejzažima Četrdeset peta, četrdeset šesta Lepo je biti lep Poezija danas Napast reči Nesuđena muza Vladavina predmeta Kad kiša pokvari praznik Šta je čiji posao Gheldeprode i `Pantagleize` Pisanje kao hobi Samoglasnici Velika obmana: Henri Ford? Američki dramatičari realisti Pokajnik Kao u priči 1942, 1952, 1962 Dickens umesto,,Baedekera` Kraj legende Demanti 2 x 5.000 = 10.000 Happy Birthday! Birs ili pesimistička mašina Pismo Mari Ristić, 9. maj 1995. Hronika debakla (lli: Otkud sad Dnevnik M.R.) 2000. Ostavi sve i čitaj CURIOSE / POLEMIKE / REAKCIJE / KOMENTARI Predlog terapije Kritika kritike Fin-de-siècle Razumeti Boru Ćosića ili Kobna greška Curiosa Danto među Srbima Džek Trbosek: Ars longa vita brevis A=A Pažnja! Ovaj tekst je besmislen! Pošast savremene umetnosti Srpski nadrealizam Nelagodnost avangardi u politici Krleža je bio dadaist Srpske lepe umetnosti Razgovor - Radio Beograd 2 Razgovor - Akademski filmski centar Srpske lepe umetnosti, godišnje izložbe u čast BV AKTIVIZAM 1968, 1969, 1970... 21. avgust 1968, Protest ispred Češke ambsade. 16. septembar 1968, Malograđani na Bitefu Ruski tenk-Padinjak-CZ, Bojana Makavejev Razgovori Socijalizam i kultura, 26. novembar i 3. decembar 1969. Fragment stenograma sa Skupštine studenata BU 1969, 1970. AKTIVIZAM 90-TIH I POČETAK 2000-IH... Mrtav Srbin govori Razumeti Miru Marković Šta ste radili u ratu Hvala na pitanju - uklonili smo brešu Pogibelji glume Hepening na zgarištu, Milena Dragićević Šešić Vreme uživanja Pokvarena roba Podmazivanje razgovora Od uranka do uranka BILO, PA NIJE PROŠLOV Prijatelji, 17. maj 1991. Sudbina svega, 3.11. 2015 Biografija Zahvalnost izdavača MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO 374 str ISBN - 978-86-7227-126-3 SADRŽAJ: SAŠA RADOJEVIĆ - Predgovor PREPISKE Fransoa Trifo - BV, 1958-1961 Gi Debor - BV, 1964-1966 Maciunas - BV, 1966-1975 Bora Ćosić - BV, kraj 60-ih-do kraja 80-ih Dušan Makavejev - BV, 1966-2006 Dušan Otašević - BV, 1989 Milorad Miša Milošević - BV, 1990 Milutin Petrović - BV, 2000 Anet Majklson - Pavle Levi - BV, 2000-2003 Karpo Godina - BV, 2010-2016 Dejan Kršić - BV, 2011-2015 Svebor Midžić - BV, 2015 Razglednice Biografija Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.

Knjiga odlično očuvana ima posvetu Možda bi se, kad govorimo o slikarstvu, mada na prvi pogled izgleda trivijalno, moglo reći da je Jovan Zonjić cetinjski, a naš. Zonjić, jedan od naših najznačajnih slikara na prelazu iz akademskog u moderno slikarstvo, koji potiče iz Кralja kod Andrijevice – njegov otac Radisav, odselio se u Podgoricu, pa u Cetinje, gdje je držao kafane, a u Cetinju oženio Hercegovku iz Berova, Milicu Popović – staje u red najznačajnijih slikara grada, neugaslog izvorišta, neprestano pulsirajućeg, likovnog pogleda na svijet. On je, kako bi rekao Vladimir Visocki, rastao iz dva korijena – iz crnogorskog i hercegovačkog. Кad je, za sliku „Fetija“, koju je izložio 1934. na VII jesenjoj izložbi u Beogradu, dobio Nagradu „Beograđani beogradskim umetnicima“, etablirani beogradski slikari nadali su dreku, upitno uzvikujući kako to da mlad i nepoznat slikar – provincijalac iz Peći (pošto je, zbog materijalnih neprilika, napustio Pariz, sklonio se kod svojih roditelja, koji su tada živjeli u Peći) – bude nagrađen tako značajnom nagradom, pored njih živih. Naravno, čovjek iz epskih krajeva uzvratio je beskompromisno, kao što se cijelog svog života zalagao za beskompromisno slikarstvo. U pismu, u „Politici“, između ostaloga, pisao je: „Žalim što je među izvesnim mojim kolegama, slikarima i vajarima, izbor moje slike izazvao toliko ogorčenje. Žalim to na prvom mestu što mi njihove neodmerene reči zagorčavaju jednu veliku radost koja mi je iznenada bila data. A žalim, zbilja, i što protesti mojih kolega, koji ovoga puta nisu imali sreće da dobiju nagradu, bacaju vrlo ružnu svetlost na našu sredinu, na svakoga od nas, što nas pokazuje kao ljude sitne, zavidljive, bez horizonta. Međutim, baš mi, umetnici, ne bi trebalo da budemo ni sitni, ni zavidljivi, ni ograničenih vidika.“ Ali, to što su se prestonički slikari pobunili, zbog toga što im je izmakla ta nagrada, a možda više zbog toga što je Zonjić poljuljao njihov pogled na slikarski stvaralački postupak, bilo je znak da se tu, iza brda, valja nešto veliko, nešto nesvakidašnje. Jer, uobičajenosti ne dovode do talasanja. Ravna linija u umjetnosti, a ne samo na kardiogramu, znači smrt. Ta nagrada omogućila mu je da se vrati u Pariz, da se tamo, u najoštrijoj konkurenciji, usavršava. Na Izložbi jugoslovenskih umjetnika u Parizu, u martu 1939, jedina slika koju je otkupio Nacionalni muzej moderne umjetnosti jeste „Crnkinja“ Jovana Zonjića (bilo je izloženo devet Zonjićevih slika). Već taj postupak, sam za sebe, učinio je ovoga slikara značajnim. A značaju te slike, a time i njenog autora, indirektno je doprinio postupak njemačkih okupacionih vlasti. Okupiravši Pariz, nacisti su, kao ratni plijen, iz toga muzeja uzeli ono što su smatrali značajnim. Među opljačkanim slikama bila je i ta njegova slika. A vrh zanimljivosti izoštrava to što se radilo o ženi crne rase, a zna se da su nacisti bili rasisti. „Crnkinji“ se gubi svaki trag, a ja sam, pišući knjigu o Zonjiću, objavljenu na sto godina od njegovog rođenja, zahvaljujući Branki Bogavac, nekadašnjoj direktorici Кulturnog centra Jugoslavije u Parizu, dobio reprodukciju te slike, koja je bila pohranjena na nekom od podzemnih spratova Nacionalnog muzeja moderne umjetnosti u Parizu. Zonjić nije bio omiljen među beogradskim slikarima, jer je ugrožavao njihovu pozicioniranost u slikarskom establišmentu, pa, pošto nijesu mogli da mu ospore slikarske sposobnosti, pronijeli su priču da je bio konfliktan. S obzirom na to da ja, kad se radi o slikaru, o književniku, o umjetniku uopšte, obraćam pažnju na njegovo djelo, to što je, kako kolokvijalno kažemo, bio prč, bio je gas za moj istraživački motor. U tom smislu, navešću primjer njegove navodne konfliktnosti. Povodom obilježavanja stogodišnjice Njegoševe smrti, 1951, uradio je studiju za portret Njegoša u prirodnoj veličini, za šta je koristio litografiju Anastasa Jovanovića. Pri kraju te godine, na XII jesenjoj izložbi ULUS-a, žiri nije prihvatio da se izlaže njegova slika „Njegošev potret“, a on je, demonstrativno, povukao i onu sliku koju su prihvatili. Zbog toga ga je ULUS, kao redovnog svog člana, pozvao na odgovornost. Zamjerili su mu zbog nepokoravanja, a u mojim očima je veliki i u tome što se nije dao, kad je bio u pravu. Jer, više je znao on, nego oni koji su ocjenjivali njegov rad. Dok sam prikupljao građu za knjigu, u Beranama, u kancelariji predsjednika Opštine, našao sam Zonjićevu sliku za koju su mi rekli da se naziva „Žena u plavom“. U kasnijem istraživanju, iskopao sam da se radi o „Portretu sestre Danice“. Ta njegova sestra umrla je mlada. (Jovan je svojoj mlađoj kćerki nadio ime te svoje sestre, s tim što su je češće zvali Dada, a starija njegova kćerka Milica, nosi ime njegove majke.) Dvije-tri godine pošto je, 2007, objavljena moja knjiga „Jovan Zonjić slikar”, u Beranama i Andrijevici je upriličena izložba Zonjićevih slika iz fonda Cetinjskih muzeja. Prije toga, mojim trudom i dobrotom Branka Кostića, tada predsjednika Predsjedništva SFRJ, u Andrijevicu je stigla, i tu se zadržala, Zonjićeva slika „Brigada bušača“. Tekst preuzet iz 10. broja časopisa “Nova Sloboda” 2

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - studentski park - kolarac - beograd - zima - sneg - PM fakultet dim. 39 x 29 , nepotpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике. --------------------- ------------------- ------------------ Универзитетски парк налази се у најужем центру Београда (у старом градском језгру) у склопу Студентског трга. Парк се налази прекопута Капетан-Мишиног здања, седишта Ректората Универзитета у Београду, док са друге стране излази на зграду некадашњег Природно-математичког факултета. Био је познат и као Панчићев парк, а назива се још и Студентски парк као и Академски парк. За време турске владавине овде је било турско гробље, које је уклоњено половином 19. века. Потом је на једном делу данашњег парка направљена највећа и најпознатија пијаца (уклоњена тек 30-их година 20. века). Први урбаниста Београда, Емилијан Јосимовић, сматрао је да овом простору доликује нешто репрезентативније од пијаце, па је после 1869. године, када су почели радови на регулацији, скратио за половину Велику пијацу, а преостали део претворио у парк. Интересантно је да је пијаца померена нешто ниже на место где је данас основна школа `Михајло Петровић Алас`. Непосредно испод музеја Вука и Доситеја. Та пијаца је била позната под именом `Јованова пијаца`. Нестала је изградњом наведене школе... Прве урбане контуре парк добија крајем 19. века, када је у њему откривен споменик Јосифу Панчићу, а дефинитивно је уобличен 30-их година 20. века преношењем споменика Доситеју Обрадовићу са Калемегдана и подизањем садашње барокне ограде. Споменик Јосифу Панчићу је постављен 1897. године а његов аутор је српски вајар Ђорђе Јовановић. Током 2012. године је урађена реконструкција комплетног парка. Тротоари су уз комплетан парковски мобилијар замењени новим. -------------- ------------------------------ --------------- Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима. Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година. Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната. После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја. Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу. Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света. Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао. Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство. Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји. Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877 (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica na pocetku se odvojilo od tabaka, to je cest slucaj kod ovih izdanja, znaci nije pocepano vec se samo odvojilo, sve ostalo uredno! Prvo izdanje!!! Retko !!! Izdavači: Slobodan Mašić, Petar Volk. Nezavisno izdanje: knj. 8. Numerisan primerak 227 od 500 Dr Petar Volk (Bosanski Petrovac, 9. novembar 1931 — Beograd, 4. decembar 2021) bio je srpski pozorišni i filmski kritičar, istoričar i teoretičar slovenačkog porekla. Biografija Rođen je 1931. godine u Bosanskom Petrovcu, završio je 1949. godine Gimnaziju u Banjoj Luci.[1]Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a filmsku i pozorišnu estetiku doktorirao 1971. godine je u Pragu. Univerzitet umetnosti u Beogradu dodelio mu je 1986. godine doktorat nauka iz oblasti istorije filma. Bio je, pored ostalog, direktor Festivala jugoslovenskog filma, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1977-1981). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je redovni profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju, predsednik upravnog odbora Instituta za film. Bio je u braku sa glumicom Mirjanom Kodžić. Otac je Maje Volk. Preminuo je 4. decembra 2021. godine.[2] Dela (izbor) Autor je preko 60 značajnih knjiga o pozorišnoj i filmskoj umjetnosti. Balada o trubama i maglama, Epoha Zagreb, 1965. Estetika moderne animacije, Slavija Beograd, 1970. Sloboda filma, Slavija Beograd, 1970. Opasne slike, Nezavisna izdanja Beograd, 1971. Moć krize, Institut za film beograd, 1972. Svedočenje I, Nezavisna izdanja Beograd, 1973. Svedočenje II, Književne novine Beograd, 1975. Savremeni jugoslovenski film, Institut za film i Univerzitet umetnosti Beograd, 1982.[3] Pozorišni život u Srbiji 1944/1986, Beograd, 1990. Pozorišni život u Srbiji 1835-1944, Fakultet dramskih umetnosti i Pozorišni muzej Srbije Beograd, 1992.[4] Pisci nacionalnog teatra, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995. Srpski film, Institut za film Beograd, 1997. Pozorište i tradicija (studije i eseji), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2000. 20. vek srpskog filma, Institut za film i Jugoslovenska kinoteka Beograd, 2001. Žanka Stokić, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane. ISBN 978-86-84897-03-1.[5] Dobrica Milutinović, Beograd : Narodno pozorište, 2005, (2. dopunjeno izdanje). ISBN 978-86-84897-09-3.. Milivoje Živanović, Narodno pozorište, Beograd, 2006, 365 strana. ISBN 978-86-84897-13-0.. Između kraja i početka (Pozorišni život u Srbiji od 1986. do 2005. godine), Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd, 2006. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 — Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Biografija Plakat za FEST 1972. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Plakat za 6. BITEF Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966—1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručioc – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću - u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. LEK OD BRESKVINOG LISCA, Zorica Kuburović Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Plakat za 11. BITEF Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Fotografija Mašića u svojoj kancelariji Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Плакат за позоришну представу Троил и Кресида у Југословенском драмском позоришту у Београду из 1994. године. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Omot knjige `Opasne slike` Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Omot knjige ,,Glasovi` Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnh izdanja“ (1966-2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnh izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine...

ima posvetu iz 1914. dobro ocuvano kao na slikama, malo uprašena i požutela od godina Richard Wagner PARSIFAL 1911 Foto des Verkäufers Wagner, Richard: Richard Wagner : Parsifal - Ein Bühnenweihfestspiel - Vollständiger Klavier -Auszug Mainz : Schott, 1911 RETKO U PONUDI Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner; Lajpcig, 22. maj 1813 — Venecija, 13. februar 1883) bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar. Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana. Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata. Vagnerova dela kategorišu se sa WWV, što je skraćeno od nemačkog Wagner-Werke-Verzeichniss („Indeks Vagnerovih dela“). Detinjstvo i mladost[uredi] Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera, policijskog činovnika, i kršten je u protestantskoj luteranskoj crkvi sv. Tome.[1] Karl Fridrih je umro od tifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta 1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se za glumca i dramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem[2] (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim poslednjim godinama, a špekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu)[2] i čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Porodica se preselila u Drezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu. Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac je pokušavao da piše drame, a puno je čitao Šekspira. Čak mu je pošlo za rukom da prevede 12 knjiga Odiseje.[3] Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska dela Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea (s ovim poslednjim je jedno vreme i prijateljevao), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnoj Evropi. Vagner je 1828, kada je imao 15 godina, prvi put došao u blizak dodir sa muzikom Ludviga van Betovena. U januaru je čuo njegovu Sedmu simfoniju, a u martu i Devetu, kojom je bio do te mere pogođen da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike duguje nekoliko meseci časova kod čuvenog muzičara Kristijana Teodora Vajnliga (učitelj Klare Šuman, žene Roberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen njegovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove. Godine 1832, Vagner piše svoju Simfoniju u ce-duru, što mu omogućava karijeru kao dirigent. Odmah zatim pokušava da napiše svoju prvu operu, Venčanje, koju nikada nije završio usled sestrinog negodovanja. Njoj se gadila radnja opere, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto. Godine 1833, uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner uspeva da postane horovođa u Varcburgu. Tada piše i svoju prvu kompletnu operu, Vile, koja je bila napisana potpuno u stilu Karla Marije fon Vebera. Opera nije izvedena za njegova života. Premijerno izvođenje je bilo 1888. u Minhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kralju Ludvigu II Bavarskom, da bi nekoliko decenija kasnije bila poklonjena Adolfu Hitleru, velikom ljubitelju Vagnerovog opusa.[3] Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena u Firerbunkeru tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata. Godine 1836, komponuje komičnu operu Zabrana ljubavi, čija je premijera bila u Magdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje.[1] Dana 24. novembra 1836. Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Preselili su se u Rigu, koja je tada pripadala carskoj Rusiji, gde je Vagner bio direktor opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti 1866, iako je bio veoma nesrećan. Tek nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali je ovo bio tek prvi sukob u trodecenijskom braku koji se završio potpunom otuđenošću muža i žene. Vagner će kasnije i sam imati mnoge poznate ljubavne afere, koje će izazivati užasne skandale u nemačkom društvu.[3] Godine 1839, Mina i Vagner su morali da pobegnu iz Rige zbog dugova,[1] koji će Vagnera mučiti još nekoliko decenija. Njih dvoje su, zajedno sa svojim njufaundlenderom, Roberom, pošli brodom za London. Ova naporna i olujna plovidba uz norvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu, Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od nedelje, a 1840. i 1841. godinu su proveli u Parizu, gde je Vagner završio Rijencija i Holanđanina lutalicu. Pariz, Drezden i ustanak[uredi] U Parizu je Vagner 1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitora Đakoma Majerbera, izveo Rijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost,[4] budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu možda možemo naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bio Jevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne.[5] Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što je Rijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisuje Hansu fon Bilovu).[6] U 1842. Vagnerovi su se vratili u Drezden, gde je Rijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveo Holanđanina lutalicu a kasnije i Tanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora - najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati. Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost u politiku levice: u nemačkim državama je jačao nacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo i demokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta,[1] propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskog anarhistu, Mihaila Bakunjina. Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kralj Fridrih Avgust II raspustio parlament i odbio ustav koji mu je tražio narod. To je dovelo do Majskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe.[1] Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanja poternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne iz Nemačke, najpre u Pariz, a odatle u Cirih. Izgnanstvo, povratak i sazrevanje stavova[uredi] Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke. Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitor Franc List. List je operu izveo veoma uspešno u Vajmaru, u avgustu 1850. Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što na Loengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posle Rijencija. Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti u Prsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvao Zigfridova smrt (nem. Siegfrieds Tod). Libreto je napisao 1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto za Rajnsko zlato i Valkiru, pod uticajem humanističke filozofije Ludviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u 1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima.[7] Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od 1854, imala je filozofija Artura Šopenhauera,[7] koja ga je zainteresovala za budizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima. Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao „potpunoj umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk). Vagner je radio na Prstenu Nibelunga do 1856. Do tada je završio Rajnsko zlato i Valkiru, kao i prva dva čina Zigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom na Prstenu i napiše posebno delo: Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza sa Matildom Vezendonk, ženom Ota Vezendonka, Vagnerove pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu.[8] Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su i Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku. Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen 1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi za Beč. Tek od 1862. su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti 1866. godine. Porodica Vagner i prijatelji 1881. ispred Vile Vanfrid. Sleva nadesno, gore: Blandina fon Bilov, Hajnrih fon Štajn (Zigfridov učitelj), Kozima i Rihard Vagner, Paul fon Jukovski; dole: Izolda Vagner, Danijela fon Bilov, Eva i Zigfrid Vagner. Iz Beča Vagner je opet otišao u Pariz, gde je pokušao da izvede novu verziju Tanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena na francuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere.[9] Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadnici aristokratskog Džokej kluba (franc. Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju,[9] a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu.[10] Godine 1861, Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komediju Majstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvede Tristana i Izoldu u Beču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je, 1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kralj Ludvig II došao na presto. Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito u Loengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvorac Nojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, danas se često precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562914 maraka, što je i nije nebeska cifra, ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka.[11] Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede u Minhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio. Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh. Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom velikog dirigenta Hansa fon Bilova,[12] koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeri Tristana i Izolde. Godine 1865, ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku,[12] koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga.[13] Rihard Vagner sa ćerkom Evom 1867. u Tribšenu Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen kraj Lucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru 1868, a za Vagnera se udala 25. avgusta 1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života. Vagner se 8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologom Fridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa.[14] Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertire Tristana i Izolde i Majstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentora Fridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je video dionizijski preporod evropske kulture. Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu na Prstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetku Zigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada na Prstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenja Prstena. Godine 1871, se odlučio da opersku kuću sagradi u Bajrojtu, malom mestu kraj Minhena. Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig 1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstio Vanfrid (nem. Wahnfried, bukvalno „mir od ludila“). Pozorište, koje je nazvano Bajrojt festšpilhaus (nem. Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je 1876. premijernim izvođenjem kompletnog Prstena Nibelunga, koje je trajalo od 13. do 17. avgusta.[15] To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina. Poslednje godine[uredi] Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo u Italiji, gde radi na svojoj poslednjoj operi, Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara 1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila da Parsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvode Parsifala. U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je 1874. Vagneru pokušao da približi muziku Bramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posvetio veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu.[14] Krajem oktobra 1876. su njih dvojica, prilikom boravka u Sorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog zdravlja), poslednji put zajedno otišli u šetnju.[16] Vagner je tu Ničeu pričao o svom Parsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od „opsesivne masturbacije“[16] i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo. Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito u Niče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: „Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom“.[17] Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici. Do 1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napada angine, pa je sa porodicom otišao u Veneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro 13. februara 1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala u Parsifalu.[12] Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: „Moj sat“.[18] Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid. Dela[uredi] Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su sa WWV. Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice. Opera[uredi] Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere,[19] dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim. Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionom stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta. Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana („Tristanov akord“). Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima.[6][7] Rani period[uredi] Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike. Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila).[20] Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad. Venčanje (nem. Die Hochzeit; 1832) Vile (nem. Die Feen; 1833) Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot; 1836) Rijenci (nem. Rienzi; 1837) Srednji period[uredi] Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode. Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer; 1843) Tanhojzer (nem. Tannhäuser; 1845) Loengrin (nem. Lohengrin; 1848) Kasni period[uredi] Bajrojt festšpilhaus 1900. godine Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame. Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde; 1859) Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg; 1867) Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera: Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold; 1854) Valkira (nem. Die Walküre; 1856) Zigfrid (nem. Siegfried; 1871) Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung; 1874) Parsifal (nem. Parsifal; 1882) Instrumentalna i ostala muzika[uredi] Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća: Simfonija u ce-duru; Simfonija u e-duru (nezavršena); Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije: Polonija uvertira u ce-duru (1836), u slavu Poljske; Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom; Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine); Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843); Tri klavirske sonate: Klavirska sonata u be-duru (1831); Klavirska sonata u a-duru (1832); Klavirska sonata u as-duru (1853); Fantazija u fis-molu(1831); Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir; Zigfrid idila za mali orkestar (1870). Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara). Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871) Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom. Teoretski radovi i eseji[uredi] Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera. Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben). Vagnerova autobiografija je započeta 1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka. U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850. Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela[uredi] Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala. Leubald (nem. Leubald), poema, 1828. Visoka mlada, ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842. Muškarci lukaviji od žena, ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837. Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840. Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841. Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841. Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841—1843. Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841 — 1842. Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846—1848. Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849. Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849—1850. Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850. Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856. Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868. Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870. Reforma opere[uredi] Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere: menja strukturu opere; dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo; izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“; uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi); umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive; simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog; horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva. Gezamtkunstverk[uredi] U svom delu Umetnost budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1849. godine, teorijski je postavio osnovu onoga što on naziva „sveukupna umetnost“ (nem. Gesamtkunstwerk), ubeđenje po kojem opera predstavlja sintezu svih umetnosti, i ukazao na problem dotadašnje opere, u kojoj je dramska radnja bila zapostavljena u korist muzike. Prema Vagneru, opera se sastoji iz glavnih grana umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovnih umetnosti. Verovao je da je takva sinteza umetnosti postojala u starogrčkoj tragediji, ali je kasnije izgubljena kada su se ove umetnosti izdvojile. Problem opere je ležao u činjenici što je dramska radnja zapostavljena u korist muzike. Vagner je verovao da, uprkos tome što je antička Grčka posedovala sintezu tih umetnosti, drama je dostigla vrhunac u delima Šekspira, a muzika u delima Betovena. Bilo je potrebno samo povezati ta postignuća i dobiti istinsku muzičku dramu. Vagner određuje tri centralne veštine ljudskog bića koje je utkao i muzičku dramu po čemu se ona razlikuje od opere: umetnost plesa (gestikulacija, pokret, mimika, ali ne balet, koji je bio zastupljen u operi), umetnost tona i umetnost poezije. Ove tri umetnosti naziva „čisto ljudskim“ umetnostima (nem. reinmenschliche). Pored ovih, dodaje tri plastične umetnosti: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo kao pomoćne umetnosti koje učestvuju u stvaranju totalne umetnosti na sceni. U pozorište je uneo revoluciju korišćenjem scenskih efekata kako bi omogućio publici da se u potpunosti uživi u iluziju muzičke-drame; iako se danas takvi efekti podrazumevaju u pozorištu, sredinom 19. veka je to bila krupna inovacija. Dijalozi i monolozi u operi su više kao pozorišni — bez ponavljanja tokom pevanja, a hor Vagner koristi sasvim retko jer veruje da narušava iluziju stvarnosti. U čitavom Prstenu Nibelunga hor se koristi samo u drugom i trećem činu Sumraka bogova. Ličnost[uredi] Spomenik Rihardu Vagneru u Berlinu. Slika iz 1904. godine Osim što je bio izuzetan kompozitor i mislilac, Vagner je bio i fascinantna ličnost, što njegovim biografima nije promaklo. Tu ličnost je svakako potrebno podrobno ispitati, jer je ona u bliskom dodiru sa njegovim delom. Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši.[21] Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma, što je i bio. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su bili - sluge, koji su na svet postavljeni za njegovo uživanje.[22] Njegov čudovištan odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: gledali su u njega kao u boga, i, uprkos svem njegovom omalovažavanju i nezahvalnosti, nastavljali su da ga služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre. Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer je bečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega.[21] Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent „Parsifala“, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na „Parsifalu“: Rubinštajn, Porges i Levi, a sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije dodirivao teme. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je „najbolji i najplemenitiji među ljudima“.[23] Ovo nije jedini takav primer u Vagnerovoj biografiji. Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer je Ničeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: „Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike... Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana u Lajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem... Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji“.[22] Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta.[24] Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u njegovim kasnijim godinama, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, bolesna sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. „Parsifal“, Vagnerova sveta drama, iziskivala je od njega najčulniju moguću inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku).[25] Kontroverza[uredi] Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom 20. veka u Nemačkoj, održale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Velika prašina se digla baš oko Vagnerovih komentara o Jevrejima, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od 1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizam Adolfa Hitlera. Odnos prema Jevrejima[uredi] Vagnerova navodna netrpeljivost prema Jevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla, Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svom eseju Jevrejstvo u muzici, objavljenom 1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem. K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku u Nemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte.[26] Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi, Džejms Livajn, Đerđ Šolti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigent Parsifala).[27] Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijom francuskog pisca Artura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina „viših“ i „nižih“ rasa, nikada nije verovao u superiornost germansko-nordijske rase.[28] Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnik crnačkog ropstva u Americi, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka.[16] Nacizam i Hitler[uredi] Neki današnji Vagnerovi istoričari i biografi smatraju da njegove opere (kao, na primer, Zigfrid i Parsifal) sadrže skrivene poruke rasizma i antisemitizma.[16][21] Te teorije su neosnovane i netačne, kao što su mnogi drugi naučnici dokazali,[29] najpre zato što ni u operama ni u Vagnerovim proznim skicama i tumačenjima istih ne postoji ništa što bi ukazivalo na antisemitizam, a s druge strane, takođe stoji i činjenica da su nacionalsocijalisti po izbijanju Drugog svetskog rata, postavili zabranu na izvođenja Parsifala zbog pacifizma koji ovo delo zastupa.[30] Međutim, Hitler je voleo Vagnerova dela, a naročito Parsifala[31] (iako ga je tokom rata zabranio, nikada nije prestao da mu se divi) i Majstore pevače iz Nirnberga. Hitler je u Parsifalu Amfortasovu propast tumačio kao posledicu fizičkog kontakta sa Kundri (predstavnicom niže rase), jer je Parsifal bio čist, arijevski junak koji je prevazišao iskušenje da vodi ljubav sa ženom niže rase.[31] Vagner je, međutim, lično objasnio prirodu kako Parsifalove čistote, tako i Amfortasove propasti: Parsifal je „čista budala“ jer su mu ljudski gresi strani, a Amfortas pati jednostavno zato što je poklekao pred iskušenjem.[32] S druge strane, Hitleru su se sviđali Majstori pevači zbog patriotske poruke opere koju iznosi Hans Saks na kraju trećeg čina: „Čak i da nestane Sveto rimsko carstvo, nama će ostati sveta nemačka umetnost“ (nem. Zerging´ in Dunst das heil´ge Röm´sche Reich, uns bliebe gleich die heil´ge deutsche Kunst). Kao Firer, Hitler je prisustvovao preko stotini izvođenja ove opere.[33] O Loengrinu Hitler je takođe imao visoko mišljenje, budući da je, kako sam kaže u svojoj knjizi, Moja borba (nem. Mein Kampf), to prva opera koju je video u svom životu, sa 12 godina. Po viđenju nekih biografa, Vagner je, pred kraj svog života, postao donekle razočaran u svoj narod, pošto, kako je Vagner to video, većina Nemaca nije bila zainteresovana da ga finansijski pomaže. Kao primer može da posluži njegova rečenica koju je Kozima zabeležila u svoj dnevnik 2. decembra 1877. godine: „I dalje ću da pišem Parsifala zbog svoje žene, ali ne bih rekao da je to više znak vere u nemački duh“.[23] Kao posledica svega ovoga, Vagnerove opere nikada nisu bile izvođene u modernoj državi Izrael. Iako se njegova dela izvode na izraelskim vladinim radio i televizijskim stanicama, svaki pokušaj javnog izvođenja bilo kog Vagnerovog dela je automatski zaustavljen protestima, uključujući i proteste onih koji su preživeli holokaust. fridrih niče adolf hitler nacizam jevreji germanska mitologija

Veliki format, sa 65 tabli na kojima su prikazani detalji Mikelanđelovog „Strašnog suda“. Autor - osoba Ambrozić, Katarina, 1925-2003 = Ambrozić, Katarina, 1925-2003 Naslov Mikelanđelov Strašni sud / Katarina Ambrozić Vrsta građe naučna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1976 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Vuk Karadžić“, 1976 (Ljubljana : Mladinska knjiga) Fizički opis 205 str. : ilustr. ; 38 cm Napomene Omot. nasl.: Mikelađelo : Strašni sud Tiraž 1.500 O petstogodišnjici Mikelanđelovog rođenja - - > prelim. str. Faksimil Mikelađelovog potpisa Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Mikelanđelo Buonaroti, 1475-1564 -- „Strašni sud“ Strašni sud Mikelanđela Buonarotija i jedna njegova rečenica Životopisi velikana obično su popis stalnog suprotstavljanja inerciji osrednjosti i zavisti. Što je čovek bio veći, tim su jači bili vetrovi ljudske gluposti koji su mu duvali u lice. Renesansni genij Mikelanđelo Buonaroti (1475–1564) rečit je primer ovog pravila. Slavljen i gotovo divinizovan još za života, skulptor, slikar, arhitekt i pesnik bio je od strane nižnjih u isto vreme klevetan, ucenjivan, podmetali su mu nogu. Boreći se s njima i usput sa tvrdoćom kamena i skrivenim žilama u njemu, sa bojama koje neće da prionu na malter, sa vrtoglavicom na skelama koje su dohvatale sikstinsko nebo... Mikelanđelo, ne odviše poznat po govoru, ostavio nam je, međutim, pored sve te Lepote, u amanet i jednu rečenicu za pamćenje. Oslikavši, tokom četiri godine muka, od 1508. do 1512, ležeći na daskama pod plafonom, svod Sikstinske kapele, Buonaroti se vraća svom izvornom materijalu: kamenu. Sledećih četvrt veka, uz vrtloge jednog od najživljih perioda ljudske istorije, Majstor kleše u mramoru „Roba koji se budi“ i „Roba koji umire“, kip Mojsija za grobnicu pape Julija II, onog što je naručio malanje tavanice u Sikstini, kipove u kapeli „Mediči“, projektuje stepenište u vestibilu Laurencijanske biblioteke... i opet se vraća u Sikstinu. Jedan zid je čekao njegovu ruku. Oltarski zid, po narudžbi pape Klementa VII, imao je da, po zamisli Mikelanđela, bude oslikan scenom Strašnog suda. Klement, međutim, umire dok su još trajale pripreme za radove, tako da Mikelanđelo stupa na skelu 1536, pod pontifikatom Pavla III. Veran svojoj stvaralačkoj politici da nikome, pa ni papi, ne pokazuje nacrte, planove, skice... i da i kada ih pokaže to ne čini u celosti, već samo u delovima, Mikelanđelo će pet godina slikati scene koje danas prepoznajemo kao najupečatljivije u istoriji ljudskog stvaranja. Kada je, međutim, godine 1541. zastor pao, Mikelanđelovi protivnici kojih nikad nije falilo, dižu glavu i napadaju delo da je nemoralno i nedostojno kapele Vatikana, da je „primereno kupatilu“. Mediokritetima popovskog kalibra smetaju goli likovi, između ostalih i samog Hrista koji, podignutom desnicom, sudi grešnicima. „Na strašnom sudu svi ćemo biti goli“, kazaće u jednom trenutku Pavle III Bjađu da Čezeni, svom ceremonijal-majstoru, koji je upravo izgovorio ono poređenje sa kupatilom. Strašni sud biće nakratko odbranjen. Narednog dana, Mikelanđelo će ući u Sikstinu i u desnom donjem uglu, u predelu Pakla, nabaciti malo svežeg maltera: u liku Minosa, mitskog kralja Krita, sudije podzemnog sveta, naslikaće lično papskog ceremonijal-majstora, golog, sa zmijom oko genitalija, sa sve magarećim ušima! Sutradan će razjareni ceremonijal-majstor tražiti papsku audijenciju, pokazaće Pavlu III novonaslikani fragment, i tražiće od pape da natera umetnika da ukloni njegov magareći lik odatle. „Iz pakla?“ upitaće papa. „Bjađo, da je u pitanju Čistilište, nešto bi moglo da se uradi; ali Pakao nije u mojoj nadležnosti.“ Ali pape nisu večne, i pape su ljudi: Pavle III umire 1549, i posle jednomesečne vladavine pape Marsela, u svetu stolicu seda papa Pavle IV, do tada kardinal Karafa, koji će potom uvesti inkviziciju u Italiju! Naravno, oltarski zid Sikstine dolazi na tapet. Mikelanđelo ima već osamdeset godina, i grčevito radi na svom poslednjem remek-delu: arhitekturi nove Bazilike Svetog Petra, sa sve kupolom na vrhu, koju kad odemo u Rim gledamo i danas. Karafa, tj. Pavle IV, naređuje isprva da se taj razgolićeni zid – prekreči pa da se opet slika. U Rimu se podiže buka i Mikelanđelovi prijatelji uspevaju da izdejstvuju da se zid ipak ne kreči nego da jedan od Mikelanđelovih mladih učenika i obožavalaca, Danijele da Voltera, preko genitalija, i osobito stražnjica koje su okrenute kapeli, naslika velove. To je kompromis na koji ostareli veliki Majstor mora da pristane. No, rekosmo da su i pape ljudi: 1559. umire i Pavle IV, i konklava pušta beli dim da objavi Đovanija Anđela Medičija, koji uzima papsko ime Pije IV. Svaki papa ima svoje ulizice, svoje dvorjane, svoje lažljivce i denuncijante: arhitekta Nani di Baćo Biđo uspeva da nagovori papu da ga imenuje za sekretara radova na Bazilici. I on odmah počinje da uklanja Mikelanđelove potporne stubove i grede, menjajući projekat po svojim zamislima. (Koliko bi to bile uspešne zamisli, možemo samo da zamislimo: godine 1557. u Rimu se, posle samo šest godina upotrebe, ruši antički most preko Tibra čiju je rekonstrukciju projektovao Biđo, a taj je posao oteo od – Mikelanđela.) Na vest da se potporni stubovi sklanjaju, u Mikelanđelovu sobu zadihano ulazi njegov mladi prijatelj i podiže Majstora da idu i brane pred papom svoju stvar. Mikelanđelo, tada u osamdeset osmoj godini, samo sedi i sluša. Svi su njegovi prijatelji već mrtvi. Vitorija Kolona, poslednja velika ljubav njegovog života je mrtva, Majstor shvata da je ovaj svet preteško mesto za život. I izgovara tu rečenicu: „Onaj ko bije bitke sa budalama, neće izvojevati velike pobede“, kaže Majstor učeniku. Papa Pije će posle toga okupiti odbor za gradnju, i najuriti Biđa. Mikelanđelo će, još godinu dana, do smrti, graditi „Svetog Petra“, čija će kupola biti završena posle njegove smrti, po njegovim nacrtima koje niko više nije smeo da dovodi u pitanje. Danas dok hodamo Rimom i uz picu i koka-kolu smeramo ulaz u Sikstinu, dok Tibar tromo teče i pinije se ocrtavaju na predvečernjem nebu, razmišljamo o tome šta je Majstor hteo da nam poruči; svakako ne to da ikada odustanemo, jer ni on to nije uradio. Kad su mediokriteti njegove freske proglasili za kupatilsku dekoraciju, time su u stvari denuncirali sebe, jer je on tim Strašnim sudom pokazao svu našu istorodnost, stvoreni po božjem liku, nagi kao u prapočetku, penjemo se i propadamo pod Njegovom rukom. Ali svi smo isti, krv i meso našeg božansko-ljudskog postojanja i zajedničkog bola. Onome kome je to kupatilska dekoracija taj je sam sebi navukao magareće uši. Mikelanđelo Buonaroti, genije teškog karaktera, ćutljivi, prgavi borac sa kamenom, tom jezgrovitom rečenicom nam, preko barijere vekova, dobacuje: Snaga vašeg uma, i tela, nije za razbacivanje. Ne trošite je uzaludno, nego ih čuvajte za onaj čas kad će se, na klackalici Ludosti, jezičak pomeriti u pravcu Razuma i Sklada. Tada ćete znati šta da radite. U renoviranju Sikstinske kapele izvedenom od 1990. do 1994. uklonjeno je četrdesetak velova dofarbanih tokom poslednjih vekova, u papinskim kampanjama kojima se s vremena na vreme podizao moral posustale crkve. Za dodatke koje je u 16. veku, posle Mikelanđelove smrti, naslikao Danijele da Voltera, odlučeno je da do daljeg ostanu na zidu. Pape se i dalje smenjuju, to je neprekidan niz. I nikad se ne zna kad će neki beli dim objaviti dolazak onog što će opet hteti da kreči taj razgolićeni zid. Majstor mu je, međutim, odavno rekao svoje. MG132 (N)

USPOMENA iz VRNJACKE BANJE (vrnjacka banja) materijal : STAKLO h = 8 cm, r = 8 cm (u najsirem delu) samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Art déco stil je vizuelnih umetnosti koji je nastao u Francuskoj neposredno pred Prvi svetski rat, odakle se raširio u SAD i u Evropi u 20.-tim i 30.-tim godinama 20. veka u industriji i zanatstvu. U Engleskoj ovaj stil postaje zastupljen tek 1940-ih, a i Japan svoje izvozne proizvode izrađuje u maniri art dekoa, dok se u Kini javlja njegova mešavina s modernim stilom ranog 20. veka u tzv. stilu Amoy Deco (gradovi Šangaj i Kulansu). Nosi karakteristike mnogih pravaca u prvom redu kubizma, futurizma i secesije. Tokom 1930-ih, u vreme velike depresije, art deko je postao u većoj meri ublažen. Pristigli su novi materijali, uključujući hromiranje, nerđajući čelik i plastika. Lepši oblik stila, zvani Streamline Moderne, pojavio se 1930-ih, koji je imao zakrivljene oblike i glatke polirane površine. Art deko je jedan od prvih zaista internacionalnih stilova, ali njegova dominacija je okončana početkom Drugog svetskog rata, i uspon strogo funkcionalnih i neukrašenih stilova moderne arhitekture i internacionalnog stila arhitekture je usledio. Termin art deko je dobio svoje ime, skraćeno za arts décoratifs, po Međunarodnoj izložbi savremene dekorativne i industrijske umetnosti održanoj u Parizu 1925. iako su se različiti stilovi koji karakterišu art deko već pojavili u Parizu i Briselu pre Prvog svetskog rata. Izraz arts décoratifs prvi put je korišćen u Francuskoj 1858. godine; prema podacima objavljenim u biltenu Francuskog fotografskog društva. Novine Le Figaro su 1868. godine koristile izraz objets d`art décoratifs u kontekstu predmeta za scenografiju pozornice stvorene za Teatar de l`Opera. Godine 1875, dizajnerima nameštaja, dizajnerima tekstila, nakita i stakla, kao i drugim zanatlijama, francuska vlada je zvanično dala status umetnika. Kao odgovor na to, École royale gratuite de dessin (Kraljevska diplomska škola dizajna), osnovana 1766. godine pod kraljem Lujem XVI za obuku umetnika i zanatlija u zanatima koji se odnose na likovne umetnosti, preimenovana je u École nationale des arts décoratifs (Nacionalna škola dekorativne umetnosti). Današnje ime ENSAD (École nationale supérieure des arts décoratifs) dobila je 1927. godine. Nastanak ovog stila seže u početak 20. veka kada je u Francuskoj bila značajno raširena secesija- sa svojim jednostavnim linijama i drečećim koloritom. Pored secesije su se tu pojavljivale i moderne tendencije pre svega kubizam. Ovi trendovi i zaluđivanje društva za sve što je moderno, na što su uticali novi pronalasci i razvoj industrije, uticali su na pojavu novog stila koji se prvi put prezentira 1925. godine u Parizu na izložbi dekorativne umetnosti (Exposition Internationale des Arts Dékoratifs et industriels Modernes). Na ovoj izložbi su bili predstavljeni predmeti primenjene umetnosti na koje je uticala pojava modernizma. Iako je novi stil bio u početku određen pre svega za bogate ljude i smatrao se luksuzom, on je zadobio veliku popularnost u širokoj publici i njegovi su se oblici reprodukovali u masovnoj proizvodnji u mnogim oblastima. Predmeti koji su bili određeni za svakodnevnu upotrebu su se odlikovali velikim sjajem, jednostavnošću linija i čistim bojama. Prilikom izrade predmeta kao što su ogledalca, ručni časovnici, ili svetleća tela počeli su se u velikoj meri upotrebljavati materijali kao: staklo, keramika, moderni bakelit ili uglačani hrom. --------------------------------------------- Bauhaus (nem. Bauhaus) ili punim imenom Državna škola Bauhaus u Vajmaru je bila državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je 1919. godine u Vajmaru u Nemačkoj osnovao arhitekta Valter Gropijus (nem. Walter Gropius) (1883—1970.) a predavači su bili i Kandinski i Kle. Razlog osnivanja škole bila je ideja o stvaranju udruženja zanatlija-umetnika pod upravom umetnika-predavača, u cilju zajedničkog istraživanja profesora i studenata u primeni novih tehnika, materijala i oblika u arhitekturi, proizvodnji nameštaja i proizvodnji upotrebnih predmeta. Teorija izučavanja procesa opažanja i boja primenjivana su u praksi. Programi po kojima se radilo u Bauhausu bili su veoma napredni za to vreme. Kao rezultat, grupnog rada i klime velikog entuzijazma, koja je u Bauhausu vladala od faze projektovanja realizacije, nastaju predmeti od kojih je potekao moderni industrijski dizajn. Krajem 19. veka u Engleskoj se javlja ideja o povezivanju umetnika i industrijske proizvodnje kako bi se ulepšali industrijski proizvodi, a uništile imitacije i kič. Spajanje umetnosti i industrijske proizvodnje (Arts and Crafts) pokrenuo je u Engleskoj Vilijam Moris već krajem 19. veka, ali su njihovi proizvodi bili individualni i bogato dekorisani, dakle nisu bili u skladu s modernim nastojanjima. Pod njegovim uticajem 1907. godine u Minhenu je osnovan „Nemački savez zanatskih i industrijskih proizvođača“ (Deutsche Werkbund). Jedna od struja u tom udruženju težila je standardizaciji (ujednačavanju) industrijskih proizvoda najbolje prilagođenih nameni, te i novim materijalima i tehnikama. Delatnost Werkbunda unapređuje i razvija Valter Gropijus, te osniva specijalizovanu školu za istovremeno bavljenje svim vrstama oblikovanja – Bauhaus, 1919. godine u Vajmaru, grada u kojem su tada na vlasti bili socijalisti. S vrhunskim umetnicima i izvrsnim pedagozima (Lajonel Fajninger, Georg Muha, Paul Kle, Oskar Šlemer, Vasilij Kandinski, Laslo Moholji Nađ itd.), Valter Gropijus vodio je dva kursa: - materijali i tehnike obrade (ručne i mašinske); - crtanje, projektovanje i teorija oblika. Prvi je direktor bio sam Gropijus, ali kasnije je direktor postao najpre Hanes Majer, a potom arhitekt Ludvig Mis van der Roe, koji školu pretvara u čistu školu arhitekture. Godine 1925. škola napušta Vajmar i seli se u Desau gde je prema Gropijusovom projektu 1926. dovršena zgrada Bauhausa. Sama zgrada je prelomno delo moderne arhitekture u kojem oblik sledi namenu. Škola se 1932. godine seli iz Desaua u Berlin, ali bauhausovce zbog njihovog internacionalizma, liberalnosti i brige za čoveka nacisti optužuju za „levi socijalizam“, i Hitler zatvara Bauhaus čim je došao na vlast. Dela profesora i studenata Bauhausa snažno su uticala na industrijsku proizvodnju i na razvoj industrijskog dizajna u Evropi. Mnogi izvanredni umetnici poučavali su u Bauhausu: Ani Albers Jozef Albers Herbert Bajer Marijane Brant Marsel Brojer Avgust Černigoj Lajonel Fajninger Naum Gabo Valter Gropijus Ludvig Hilberzajmer Johanes Iten Vasilij Kandinski Paul Kle Gerhard Marks Laslo Moholji Nađ Pit Mondrijan Georg Muha Hinerk Šeper Oskar Šlemer Jost Šmit Lotar Šrejer Naum Slucki Volfgang Tumpel Gunta Štolc Ludvig Mis van der Roe Maks Bil Cilj te škole bio je stvaranje novog udruženja zanatlije-umetnika pod vođstvom umetnika-nastavnika u zajedničkom traganju, i s učiteljske i s učeničke strane, za novim tehnikama, novim materijalima i novim oblicima koji će se primjenjivati na arhitekturu, namještaj i upotrebne predmete. U Bauhausu su se održavali kursevi stolarstva, tkačkog i keramičarskog zanata, slikarstva, grafike i fotografije. Praktičnom su radu bili dodati teorijski predmeti o percepciji i boji, i to prema programima vrlo naprednim za to vreme, s konačnim ciljem da u učenicima oslobode stvaralačku energiju. Iz mnogostrukih kolektivnih aktivnosti koje je razvijao Bauhaus, u raspoloženju velikog zanosa, od zamisli do ostvarenja, proizlazi moderni industrijski dizajn. Fotografija i grafika ponovno se otkrivaju u Bauhausu gde se eksperimentiše s beskonačnim mogućnostima vezanima uz upotrebu fotografskog aparata: kolaž, fotomontaža, dvostruka ekspozicija, uvećanje negativa i ostala tehnička sredstva koja su danas u svakodnevnoj upotrebi. Arhitektura, namještaj i razni predmeti oblikuju se na osnovu upotrebljivosti. Estetska vrednost nekog predmeta mora proizilaziti iz savršenog stapanja oblika i funkcije. Cela je Bauhausova produkcija obeležena najvećom mogućom jednostavnošću. Prema shvatanju Bauhausa, predmetima ne treba dodavanje ukrasa koji bi skrivali ili popravljali ružne i bezoblične delove, nego treba te delove oblikovati na lep, umetnički način i predmet će biti lep sam po sebi. Pod uticajem pojedinih pravaca moderne umetnosti (ekspresionizma, kubizma i naročito nekih grana apstraktne umetnosti), koji su težili pojednostavljenju i pronalazili nove oblike, oblikovanja upotrebnih predmeta dobija novo značenje – postizanje funkcionalnosti predmeta kao kreativan čin. Ideje Bauhausa poštuju se i danas u načelima industrijskog dizajna: jedinstvo namene (funkcije), poštovanja materijala i procesa serijske proizvodnje. Bauhaus je oblikovanje i kontrolisanje plastično-prostorne okoline postavljao kao idealan cilj. Program Bauhausa je bio otkrivanje osnove kreativnosti, zatim humanizacija funkcija predmeta, racionalizovanje novih oblika i na kraju priprema za industrijsko oblikovanje. No društvo nije bilo zrelo da prihvati takve predmete i Bauhaus je ostao samo genijalna škola- priprema za budući industrijski dizajn.

Vladimir Dvornikovic Hvar, crkva sv. Marka akvarel na razglednici `koja je putovala` 15 x 10 cm signatura i zapis autora napred i nazad Transkript teksta: Hvar 27 VI 54 Obicno u zivotu ostvarenja nisu tako lepa kao ocekivanja, ali ovoga puta bio je izuzetak: ovde je lepse no sto sam i mislio, i priroda i istorija. Slikam uveliko i mislim: kako li je sad tamo u onim vrucim sobama gde smo donedavno zajedno radili. Srd. pozdrav V Dvornikovic. Vladimir Dvorniković (28 July 1888 – 1956) was a Croatian and Yugoslav philosopher, ethno-psychologist, and a strong proponent of a Yugoslav ethnicity. He was a professor at the University of Zagreb during the 1920s. Dvorniković was also an advocate of psychologism and animal philosophy. He is best known for authoring the book `Characterology of the Yugoslavs.` Biography Vladimir Dvorniković was born in Severin na Kupi, at the time in the Kingdom of Croatia and Slavonia, Austria-Hungary. His father Ljudevit-Lujo was a pedagogue, and his mother Marjana was also an educator and a part-time publicist. Vladimir was the eldest of eleven children. Because of constant relocating due primarily to his parents` career, he finished elementary school in Drežnik, and high school in Zemun and Sarajevo. In the 3rd year of high school he became interested in literature and was an enthusiastic reader of the works of Herbert Spencer and Ernst Haeckel. In 1906 Dvorniković travels abroad to study philosophy in Vienna. Professors who had tremendous influence on young Vladimir were Friedrich Jodl and Wilhelm Jerusalem. He received his doctorate from Vienna in 1911 with his thesis titled `About the necessity of the psychological establishment of the cognitive theory.` His plans on habilitation in Vienna were hindered due to the outbreak of the first World War. From 1910 and on he relocates to Sarajevo, Bihać, and Zagreb to commit to teaching. Apart from dissertation, he profiles himself as a psychologist with the book `Both essential types of philosophizing - Attempt of psychological orientation in current philosophical currents`, published in German in Berlin of 1917. During the first World War he was deported to Bihać for labor because of his pro-Yugoslav orientation. In 1918 Dvorniković arrives in Zagreb where he works in a Musical school. During 1919 he begins lecturing at the University of Zagreb with the theme `Philosophy and Science.` In 1925 he becomes a regular professor on the board of directors for the `theoretic and practical philosophy and for the history of philosophy.` He is the fourth professor of philosophy in Croatia in half a century; his predecessors being Franjo Marković, Đuro Arnold and Albert Bazala. Rejecting, like Bazala, the old education-system scheme of Johann Friedrich Herbart, Dvorniković indulges himself in the search for proper philosophy, respectively referring to it as `our autochthonous philosophy.` Not scrupling to participation in his public life and pronouncement tribunals about current societal and political themes. A strong proponent of `integrated Yugoslavism` (the concept of the Yugoslav Democratic Party), he is an opponent to political demagogy and to the regime of his time. As a result, in 1926 - only a year prior to becoming a regular professor, at age 38 becomes retired. After his departure from the university, he becomes intensely active in public affairs. He recites over 400 lectures in public across all parts of united Yugoslavia, but also in Vienna, Prague, and Zurich. He annunciates discussions, various studies, essays, articles, displays, and criticisms. He moves to Belgrade and, after the establishment of the Sixth-of-January dictatorship, fully cooperates with the new regime. In 1933, he became the assistant of the ministry of education, but is soon retired (in 1934). He authors the book `Battle Idea` in 1937, and then writes his most famous book in 1939, titled `Characterology of the Yugoslavs.` During the second World War he lives withdrawn in Belgrade. After the establishment of Communist Yugoslavia, he is enrolled as a member of the `Commission for the constructing appellation in architecture.` He is a member from 1945 - 1950. He authors smaller articles regarding the history of culture, archeology, ethnology, and psychology. He was briefly involved in photography. Dvorniković died in Belgrade, in what was at the time the People`s Republic of Serbia, FPR Yugoslavia. Yugoslav Characterology Written in Serbo-Croatian (Karakterologija Jugoslavena), the book addresses the need to establish a national character within the entire country. Dvorniković writes that it is important to `mix` up all elements of Yugoslavia and to create one people (the Yugoslavs). He claims that Serbs and Croats can only survive as a strong nation by integrating into one people (like the unification of Germans and Germany or that of Italians and Italy). The book did not dismiss the differences among people that inhabited Yugoslavia, but stressed that these differences were `contingent and temporary and that they mask a deeper and more profound racial unity`. He also advocated the idea of a Dinaric race, and his book overall gives a comprehensive description of unitarist Yugoslav mythology.[1] Works Along with other texts, he has published the following works: Die beiden Grundtypen des Philosophierens, Berlin, 1918. (Oba osnovna tipa filozofiranja) Savremena filozofija (2 sveska), Zagreb, 1919. i 1920. Studije za psihologiju pesimizma (2 sveska), Zagreb, 1923. i 1924. Psiha jugoslavenske melankolije, Zagreb, 1925. (2. prerađeno izdanje) Tipovi negativizma, Zagreb, 1926. T. G. Masaryk kao filozof i sociolog, Prag, 1927. (objavljeno na češkom i na `jugoslavenskom`) Borba ideja, Beograd, 1937. Karakterologija Jugoslavena, Beograd, 1939. Владимир Дворниковић (Северин на Купи, 28. јул 1888 — Београд, 30. септембар 1956) је био југословенски филозоф и етнопсихолог.[1] Биографија Гимназију је похађао у Земуну и Сарајеву. Филозофију је студирао у Бечу од 1906. код В. Јерузалема и Фридриха Јодла, гдје је и докторирао 1911. године. Због пројугословенске оријентације аустроугарске власти су га прогнале да ради у Бихаћу где се тако окупила значајна интелектуална елита. У Загреб долази 1918. године где ради у Музичкој школи. Хабилитирао за звање доцента с тезом „Наука и филозофија“ на Филозофском факултету у Загребу где је предавао теоретску и практичну филозофију као суплент што је и за историју филозофије, док је редовни професор историје филозофије био од 1925. до 1926. кад је принудно пензионисан. Иако пензионисан са 38 година наставља неуморно да држи предавања у Бечу, Цириху и Прагу, укупно више од 400. Поново налази запослење 1933. као помоћник министра просвете Србије, али поново бива пензионисан у јесен 1934. године. После рата ради као научни радник у неким комисијама при Савету за грађевинарство, а 1953/54 као професор у средњој школи. Пошто је проглашен за реакционарног мислиоца дела му више нису штампана. Повремено се издржавао продајући своје аквареле. Умро је у Београду 30. септембра 1956. године. О раду Године 1939. је објавио дело Карактерологија Југословена у намери да истакне примарне одлике колективног карактера како југословенских народа тако и етничких група. У поређењу са сличном студијом Јована Цвијића Дворниковић иде и даље, јер сматра да поред рељефа и климе на формирање етнопсихолошких категорија утичу још и антрополошки, психолошки и историјски фактори. Сматра да је динарски антрополошки тип репрезентативан за „југословенског човека“.[2] Основне карактеристике његовог учења су одбацивање етнопсихологије и карактерологије као научних дисциплина описујући их као популарну или полунаучну психологију раса, толико омиљену у време пред Други светски рат у научним круговима наклоњеним нацистичким идејама. Важно је напоменути да се служио кранилогијом, која свакако не стоји у никаквој корелацији са менталним карактеристикама становништва. Међутим, најтежи напади на ово дело су уследили после II светског рата. Оно је проглашено безвредном компилацијом која је штетна по својим тумачењима југословенским народима. Постоје мишљења да је овај став резултат марксистичког приступа у анализи научног стваралаштва Дворниковића, а да ће научна верификација дати другу слику вредности његовог рада. За свог живота је објавио преко 400 радова, књига, расправа, есеја и студија. Признања Орден Светог Саве IV степена.[1] Дела (библиографија) Борба идеја, Београд (1936) Карактерологија Југословена, Космос, Београд 1939; Просвета 1990; Просвета 2000. Види још Живко Микић Референце Српски биографски речник I том, А ‐ Б, Владан Јовановић, Матица српска, Нови Сад (2004) (српски) Палавестра, Александар; Милосављевић, Моника (2015). „Дело Јована Цвијића и Владимира Дворниковића кроз призму српске археологије”. Етноантрополошки проблеми. 10 (3): 619. Приступљено 12. 4. 2017. Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ) Спољашње везе P vip.svgПортал Биографија Карактерологија Југословена - Глава 13, посвећена раду Биографија Владимира Дворниковића чланци Карактерологија Југословена, трећи пут („Време“ бр. 488, 13. мај 2000.)

Danica Antic (1910 - 1989) Francstal, iza Zemuna, 1933 akvarel 22 x 31,2 signatura dole desno, D Antic 1933 na poledjini: `Francstal` Iza Zemuna, Danica Antic ArtMedia fotosertifikat. Geneza vlasnistva je par excellence. Anticeva je slikarstvo u ateljeu Jovana Bijelića (1931-1934), a nastavila je na Akademiji za likovnu umetnost u Beogradu. Boravila je u Parizu od 1938. godine do 1940. godine. Nakon rata završila je studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Izlagala je često u zemlji i inostranstvu. Ogromna imovina Nemaca u Zemunu, posle Drugog svetskog rata, podeljena je kolonistima i `pobednicima` Kuće u Francstalu vrede 100 miliona evra Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga Prema zvaničnim podacima Kraljevine Jugoslavije, po popisu iz 1931. godine, u Zemunu je živelo 8.354 stanovnika nemačke nacionalnosti. Po podacima tadašnje nemačke zajednice u Jugoslaviji, u ovom gradu živelo je 8.686 pripadnika ovog naroda. Od formiranja građanske uprave pre 250 godina, pa do sada, većinsko stanovništvo bilo je srpsko. Po broju stanovnika, posle Srba bili su Nemci, pa Hrvati, dok su ostale nacionalnosti bile zastupljene sa po nekoliko stotina stanovnika. Prema nezvaničnim podacima, jer popis nije sproveden 1941. godine, na početku Drugog svetskog rata u Zemunu je živelo oko 35.000 stanovnika. Kao i ostali gradovi u Austrougarskoj, i Zemun je bio podeljen na četvrti. Tako su u samoj `varoši`, današnjem Starom jezgru, živeli mahom obrazovaniji i bogatiji Zemunci svih nacionalnosti. U Gornjoj varoši, kao većinsko stanovništvo bili su Srbi, a u Francstalu Nemci i međusobno su se graničili današnjom Ugrinovačkom ulicom. Oni su takođe živeli i u drugim delovima današnje teritorije Zemuna, ali ne kao većinsko stanovništvo. Pored toga što ih je bilo katolika i protestanata, tokom i posle Drugog svetskog rata pojavile su se cele porodice kao pohrvaćeni Nemci. Takođe postoje i one nemačke porodice čiji su neki članovi bili u KPJ i tako su spašeni njihovi životi i imovina. Doduše, to je bio zanemarljivo mali procenat ovog naroda da bi bitnije uticao na ishod kakav je bio. Nemci poljoprivrednici, zanatlije, trgovci i ugostitelji, živeli su u naselju Francstal ili Francestal, dok su intelektualci, bankari, činovnici, bogati trgovci, lekari i apotekari živeli u centru grada. Tadašnji Francstal ili Franjin dol, kako su ovo nemačko naselje nazivali Hrvati, prostirao se na velikom prostoru današnjeg Gornjeg grada. Naseljavanje Nemaca Prema arhivskim podacima, Nemci su masovnije u Zemun počeli da se doseljavaju početkom 18. veka, dolazili su kao zanatlije sa vojskom. Francstal su osnovale 72 nemačke porodice koje su se tu doselile 1816. godine. Pošto je prostor u koji su se doselili, bio dolina, kasnije su naselju dali ime Francstal, što bi u prevodu značilo Franjina dolina. Broj stanovnika se vremenom povećavao, a naselje se širilo i bogatilo. Poznati po vrednoći i disciplini, Nemci su razvijali razne zanate, gajenje domaćih životinja i povrtarskih i ratarskih kultura. NJihovi odnosi sa ostalim stanovništvom Zemuna bili su tradicionalno dobri, pošto su živeli u slobodnom gradu sa građanskom upravom. Sudbina pobeđenih i osveta pobednika Nemci su krajem leta 1944. godine vozovima organizovali transport civilnog stanovništva iz Zemuna, koje nije želelo da čeka dolazak Crvene armije i komunista. Posle propasti nemačke komande i njihovog povlačenja iz grada, ostalo je svega 900 Nemaca i doživeli su sudbinu poraženih u vrtlogu pira pobednika. Prema podacima Nemačkog narodnog saveza iz Subotice, od tog broja odmah je ubijeno: 201 muškarac, 80 žena i četvoro dece. - Posle toga, ostali su strpani u logore. Tamo je u Titovim logorima smrti likvidirano još 136 muškaraca, 117 žena i 12 dece, ukupno njih 265. Od njih 900, sa početka priče, koji su pali komunistima u ruke, ubijeno je ukupno 550 ili 61 odsto - rekao je za `Glas` Rudolf Vajs. Prema njegovim rečima, ostalim preživelim, punoletnim Nemcima, posle logora, određen je prinudni rad u trajanju od tri godine. Nakon `odsluženja`, morali su da plate novoj državi veću sumu novca, kako bi mogli da otkupe ispis iz državljanstva kao uslov iseljenja odavde i useljenja u Nemačku ili neke druge zemlje. - Nemci su snabdevali grad poljoprivrednim proizvodima, mlekom, sirom, puterom, povrćem i voćem, jer je to bila osnovna delatnost većine stanovnika ovog naselja. Pored poljoprivrede, bavili su se i raznim zanatima. Imali su tekstilne i druge radionice, veće i manje restorane i trgovine. U ovom naselju bila je poznata nemačka porodica Mozer, koja je imala svoju vinariju i veleprodaju vina, to je današnji `Navip` - počeo je razgovor prof. dr Miodrag Dabižić, dugogodišnji kustos Zavičajnog muzeja, sada penzioner. Prema njegovim rečima, na početku Drugog svetskog rata na svim važnijim mestima u Zemunu bili su Nemci. Grad je pripojen NDH-ziji, jer je Hrvatska bila obavezna da daje vojnike za istočni front. Kako Miodrag Dabižić naglašava, nemačke vlasti su bile korektne prema Srbima i u mnogim situacija zaštitile su ih od ustaša. Većina lokalnog nemačkog stanovništva, koje je na ovim prostorima bilo duže od dva veka, nije bilo nacistički orijentisano, ali su bili prinuđeni da se prilagode. Prema njegovim rečima, velika i moćna familija Mozer imala je dosta obrazovanih i bogatih predstavnika. Tako je advokat Johanes-Hans Mozer bio 2,5 godine za vreme Drugog svetskog rata gradonačelnik Zemuna. Bruno Mozer i njegov sin, vlasnici `Vinarije Mozer`, sredinom rata pobegli su iz zemlje u Tursku, ali je vino i dalje pravljeno za Nemce. Posle rata su ipak optuženi i oduzeta im je sva nepokretna imovina, vinarija i vila u dvorištu, kao okupatorima. To se odnosilo i na većinu drugih i na sve što je pripadalo `kažnjenom` nemačkom narodu. Od vandalizma nisu pošteđene ni njihove crkve i groblje u Francstalu. Prema rečima Dabižića, Nemačka i Slovačka, Evangelička crkva, mlađima poznatija kao `Crkvica`, na uglu ulica Tošin bunar i Jakuba Kuburovića, podignuta je desetak godina pre početka Drugog svetskog rata. Po dolasku na vlast komunisti su kao simbol svoje moći stavili petokraku na krov i pretvorili lepu i novu protestantsku crkvu u svoje vlasništvo. Služila je godinama u razne svrhe, od mesne kancelarije do sedišta Mesne zajednice. Poslednjih 10 godina poslužila je i kao noćni klub, a kladionica i petokraka su još tamo. Nemci u Francstalu su, pored visokoparternih i parternih kuća, pomoćnih objekata, gostionica, restorana, radionica, radnji, mesara, trgovina, apoteka, ordinacija, posedovali i ogromne površine obradive zemlje. - U centru Zemuna živeli su ugledniji i bogatiji Nemci, intelektualci, činovnici, bankari, advokati, lekari, apotekari i trgovci. Tako su tri velike apoteke držali oni. Porodica Tajbl imala je bioskopsku dvoranu u Glavnoj ulici, gde je i sada bioskop `Sloboda` - objašnjava Miodrag Dabižić. Umesto na groblju mermer na stepeništu Kako Miodrag Dabižić objašnjava, na mestu sadašnje bolnice `Bežanijska kosa` bio je kompleks nemačkog groblja u Francstalu koje je posle Drugog svetskog rata uništeno.Ostao je sačuvan samo jedan spomenik koji nije srušen i koji svedoči o tome. Dabižić nije mogao da potvrdi glasine koje su kružile Zemunom, da su komunisti mermerom sa ovog francstalskog groblja popločali stepenište od Tošinog bunara do parka Kalvarija. Raznobojno stepenište pokazuje da u tome ima neke istine. Arhitektonska vrednost - Velika i velelepna katolička crkva Svetog Vendelina u Francstalu podignuta je 1888. godine po planovima Hermana Bolea, poznatog zagrebačkog arhitekte. Crkva je bila u dvorištu škole koja je podignuta 1901. godine, koja je sačuvana i nastavila da postoji kao OŠ `Petar Kočić` u Prvomajskoj ulici. Na zahtev novopridošlih stanovnika Francstala, crkva je srušena 1955. godine, a sam posao uklanjanja izvršili su radnici Gradske čistoće - priča istoričar Miodrag Dabižić. On još ističe da se ovde radilo o objektu izuzetne arhitektonske vrednosti od značaja za istoriju Zemuna kao grada. Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga. Pošto su se Nemci najviše bavili poljoprivredom, pripadalo im je više hiljada hektara kvalitetne zemlje. Pitanje vraćanja ove imovine nije javno pokretano do sada, ali ne znači da ne teku pripreme za tako nešto. - Ogroman deo nemačke imovine posle rata oduzet je od vlasnika samo zbog toga što su bili nemačke nacionalnosti. Manji deo Nemaca, tu mislim na one koji su sa dokazima, stvarno i neosporno, osuđeni kao ratni zločinci i čija je imovina oduzeta, neće biti predmet razgovora o nadoknadi. Ne postoji nijedan pojedinac, niti organizacija u našem narodu koji bi pokrenuo pitanje vraćanja imovine takvima - objašnjava Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog narodnog saveza, interesne organizacije Nemaca u Jugoslaviji sa sedištem u Subotici. Na pitanje koliko je tačno da su Nemci iz Vojvodine, dolaskom u matičnu zemlju, dobili konkretnu pomoć i neku vrstu obeštećenja, predsednik Vajs je odgovorio: - Nemci iz Vojvodine koji su se preselili u SR Nemačku dobili su pomoć države da počnu novi život. Oni koji su imali papire o oduzetoj imovini, ili bilo koji drugi dokaz, dobili su procentualno manji deo svoje imovine kao obeštećenje. Oni koji nisu imali nikakve dokaze, dobili su sredstva kao pomoć za novi početak - objašnjava Vajs. Prema njegovim rečima, to se odnosilo samo na Nemce koji su se preselili u Nemačku, ali ne i na one koji su otišli u druge zemlje Evrope i Ameriku. Po odluci Narodne vlasti, novi vlasnici oduzetih kuća i zemlje, postali su kolonisti. U Francstalu još ima starih nemačkih kuća, ali većina je porušena zbog izgradnje stambenih naselja `Sava Kovačević`,`Marija Bursać` i drugih. Na oduzetoj nemačkoj zemlji izgrađene su fabrike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dečanska hrisovulja je osnivačka povelja manastira Dečani iz 1330. godine.[1] Original je napisan u obliku svitka, veličine 330h5200 milimetara, overena kraljevskim zlatnim pečatom. Poznate su još dve verzije pisane na papirusu u obliku knjige. Hrisovulja je pisana ćirilicom, na srpskoj redakciji srpskoslovenskog jezika. Istorija Kralj Stefan Uroš III Dečanski, sin kralja Milutina, otac cara Dušana, podigao je 1330. godine zadužbinu manastir Dečane. Tom prilikom je izdao hrisovulju u cilju utvrđivanja pravnog statusa zadužbine i regulisanja statusa stanovništva, njihovih prava i obaveza na manastirskim posedima. Pobrojani su posedi koji pripadaju manastiru i muško stanovništvo na imanjima. Sve od Belog Drima do Komova u Crnoj Gori, i od Peći do reke Valbone (u današnjoj Albaniji) pripalo je manastiru Dečani. Hrisovulja je napisana u kancelariji kraljevog dvora u Porodimlju na Kosovu. Sačuvane su tri verzije hrisovulje, koje se razlikuju po jeziku i pravopisu. Hrisovulja predstavlja značajni spomenik srpske srednjovekovne književnosti. Original verzije na papirusu se čuvao u Narodnoj biblioteci Srbije na Kosančićevom vencu sve do Aprilskog rata 1941. kada je nestao. Nedavno su se pojavili pojedini delovi Dečanske hrisovulje u posedu privatnih lica.[2] Dečani sadrže najraskošniji klesani ukras i najveću galeriju fresaka srednjovekovne srpske umetnosti. Slikane su u periodu od 1339. do 1347/1348. Freske predstavljaju najveći izvor podataka o vizantijskoj ikonografiji. Bogatstvo dinastije Nemanjića je uloženo u podizanje ovog hrama. Raskošnom lepotom hram je bio simbol o snazi srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i poruka budućim generacijama kako se čuva, neguje hrišćanska vera. Kada su Turci krenuli svoja pustošenja po Srbiji oni su razorili i ekonomiju ovog manasira i rasturili posede. Bilo je bezuspešnih pokušaja da se to vrati, o manastiru su brinuli narod i monasi. Vernici kažu da su manastir štitile mošti Stefana Dečanskog, koje se vekovima tu nalaze. Prva hrisovulja se čuvala u skrivnici manastira sa vrednim rukopisnim knjigama i drugim dragocenostima. Proterivanjem Srba iz tih krajeva kreću priče da je manastir albanski i da su Srbi na ovom mestu okupatori. Sadržaj Prve dečanske hrisovulje koja je izdata 1330. godine nam pokazuje da to naravno nije istina. Jezikom kojim je pisana, imenima ljudi i mesta koji su u njoj zabeleženi. Pored ove poznte su još dve verzije u obliku knjige. Ova hrisovulja se danas nalazi u Arhivu Srbije, na početku je čuvana u manastiru Dečani. Posle toga naizgled je preneta u manastir Studenicu jer je to bilo bezbednije mesto. Kasnije prema rečima Jovana Sterije Popovića od decembra 1846. godine ova hrisovulja je bila na čuvanju u srpskom narodnom muzeju. Sredinom devetnaestog veka vraćena je u Dečane. Od 1903-1916 manastir Dečani je bio pod upravom ruskih monaha. Oni su hrisovulju preneli u ćeliju svetog Jovana Zlatousta u Svetoj Gori. Srpska crkva je bila nezadovoljna tom odlukom i hteli su da je vrate u manastir. Umesto u Dečane doneta je u Beograd, a 1921. godine data je Državnom arhivu kako bi bila dobro čuvana. Hrisovulja je prvi put bila dostupna javnosti 1840. godine kada je štampana u Srpskim spomenicima. Iz tog izadanja saznajemo da se original čuvao u jednom srpskom manastiru, a to je mogla biti Žiča. Dosta dečanskih knjiga je bilo tamo prenetno jer je bilo potrebno renovirati Dečane. Štampana je i u Rusiji međutim nijedno izadanje nije u potpunosti tačno pa se zbog toga ne može koristiti za istaživanja.[3] Opis i sadržaj Hrisovulja je napisana 1330. godine u obliku pergamentnog svitka 390x5200 milimetara u kraljevskom domu u Porodimlji, južni deo Kosova. Pisana je crnim mastilom, ustavnim slovima, a crvenom bojom su napisani kraljev potpis i inicijalna slova. Napravljena je od osam pergamenata. Gornji deo je učvršćen tamnocrvenom kožom da bi se zaštitio početni deo pergamenata. Na vrhu povelje se nalazi ornament u obliku plavog kruga, a oko kojeg se nalazi osam manjih krugova sa crvenim zvezdicama. Na plavom krugu su postojala neka slova koja se danas ne mogu pročitati. Počinje simboličnom invokacijom Boga, pisan je srpskoslovenskim jezikom. Uvodni deo,arenga, ima teološki sadržaj. Tu je iskazano kraljevo osećanje pobožnosti. Arenga zatim prelazi u ekspoziciju. Tu je vladar nabrojao razloge zašto je podigao hram posvećen gospodu. Značajni deo zauzima isticanje kraljevih predaka, koji su vladali srpskom zemljom iz kojih proističe onda njegovo pravo na presto. Zatim ima deo o autobiografiji kralja Stefana Dečanskog. Sledi dispozicija, koja je pisana srpskim narodnim jezikom. Najveći deo je posvećen popisima darovnih naselja, stanovnicima koji su tu živeli i bili obavezni da rade za manastir. Zabeležene su i zakonske odredbe koje su regulisale život na manastirskom dobru. Poslednji deo povelje pisan je srpskoslovenskim jezikom. Prve vesti o boju kod Velbužda ( 28. jula 1330. godine ) su ovde zabeležene, neposredno posle bitke. Na kraju se nalazi kletva koja upozorava da svako ko razori nešto što je rečeno poveljom biće kažnjen od samog Boga. Bila je overena zlatnim kraljevim pečatom koji nije sačuvan do današnjih dana.[4] Druga i treća verzija Posle prve osnivače hrisovulje nastala je nastala druga, o obliku pergamentne knjige. Sve što je izostalo u prvom primerku i kasnije donesene odluke ovde su zabeležene. U prvoj verziji upisana su sela i njihove međe, a u drugoj stanovnici tih sela koji su bili poreski obaveznici. Ovaj prepis se nalazio u manastiru, potvrđen je potpisom Stefana Dečanskog. Iza tog potpisa sledi overa njegovog sina, kralja Dušana. Neki delovi teksta kroz vekove su izgubljeni, ali se ipak sačuvalo dovoljno da steknemo sliku tog srednjovekovnog manastirskog dobra. O njoj se ništa nije znalo sve do oko 1870. godine kad ju je otkrio Miloš Milojević. Oko 1872. godine je doneta u Beograd kako bi bila publikovana, ali je kasnije nestala. Danas se o njenom izgledu zna samo da je pisana ustavnim pismom i crnim mastilom. Treća verzija Dečanske hrisovulje smatra se da je napisana između 1343-1345 godine. Glavna dopuna se sastoji u tome što je pored popisa stanovnika i katuna zadržala još mnogo drugih dopuna. Kako su se prilike na manastirskom dobru menjale bilo je potrebno sve to pribeležiti. To je razlog zašto se pristupilo izradi nove verzije hrisovulje. Nova hrisovulja je napisana u obliku rukopisne knjige, ustavnim slovima, crnim mastilom. Potpisi kraljeva ( Stefana Dečanskog, Stefana Dušana ) i inicijalna slova su crvene boje. Njena treća verzija se nalazila u Londonu, ali je otkupljena od strane londonskog kolekcionara, nakon čega se nalazi u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Uz ovu verziju hrisovulje nalaze se još nekoliko dopisanih tekstova među kojima je i povelja kneginje Milice. Zahvaljujući tome što je ovaj dokument sačuvan mogu se utvrditi mnoge važne činjenice toga vremena. S obzirom da su sačuvane tri verzije one se mogu uporediti i na osnovu toga se prati rad manastirskih kancelarija.[5] Pravopis i jezik One su pisane mlađim raškim pravopisom. Jedino je u prvoj verziji umetnuto parče pergamenta, gde je ispisano deset redova teksta koji ne postoje u drugim verzijama. Dečanska povelja je primer diglosije. Glasovna promena jednačenje po zvučnosti nije dosledno sprovedeno. Uvodni i završni delovi u sve tri hrisovulje su pisani na srpskoslovenskom jeziku.[6] Život na vlastelinstvu Sve tri verzije daju pouzdane podatke o veličini manastirskog vlastelinstva. Prostiralo se od reke Belog Drima do Komova i od Peći do reke Valbone. Zaključuje se da je bila velika pokretljivost stanovništva i da su ljudi dolazili na dečansko dobro. Na njemu se nalazilo 2097 ratarskih kuća. Po obimu i broju zakonskih odredaba hrisovulja spada u najpotpunije izvore srpskog srednjnovekovnog prava. Bile su određene i zapisane dužnosti za merophe koji drže zemlju. Morali su obrađivati vinograd, raditi oko žitarica. Imali su i dopunske radove koje su zvali bedba, uslovi su bili povoljniji nego na drugim crkvenim imanjima. Bili su u obavezi da kose manastirske livade i da brinu o senu. Deca meropha nisu mogla da pređu u red sveštenika. Zakon za sokalnike je postojao i bio je povoljniji nego za merophe. Ne zna se tačno značenje ove reči, ali se povezuje sa rečju sokalnica što znači kuhinja. Neka od zanimanja zanatlija bila su kovači, zlatari, kožari i svi osali majstori su morali da rade poslove oko vina, žita a seno su morali kositi. Postoji dosta zakonskih odredaba o vlasima. Srbin nije smeo da se ženi vlahinjom, termin vlah znači stočar. Vlasi koji si imali stoku imali su i dužnost da donesu propisanu so. Sveštenici su imali dužnost da kopaju vinograd, popovi su davali dohodak episkopu. Bilo je takođe i odredaba koje su se odnosile i na celo selo. Određena je kazna za one koji se ne odazovu na sudski poziv, vražda se plaćala kao i u ostatku srpske zemlje. U drugoj i trećoj verziji zakonske odredbe su proširene. Ove isprave se odlikuju pravnim i ekonomskim terminima, najbrojniji su iz srpskog narodnog i književnog jezika, malo je pozajmljenica iz drugih jezika. Najbrojnija imena su bila slovenska, hrišćanska zatim tek romanska, albanska i druga. Ime Nemanja nije nosio ni jedan stanovnik vlastelinstva, dok je ime Radoslav bilo najčešće.[7] Dečanske su jedine povelje koje su sadržale demografske podatke o naseljenicima vlastelinstva.

omiljeni slikar pisca Jovana Radulovica iz Bukovice i Ravnih Kotara za koga niste ni culi. Njegovi radovi su ektremno retki, a ime mu je: Dusan BRKIC (Obrovac, 6. april. 1913 - Beograd, 28. juli 2000) Obrovac, Zrmanja ili drugi krajiski motiv akvarel 36 x 52 cm plus ram potpis dole levo Verovatno je sledeci tekst razlog zasto se o njemu u javnosti malo zna, jer da nije bilo Dusana Brkica granica izmedju Hrvatske i Srbije, navodno, danas bi bila u Zemunu... Датум и време објављивања: 9.3.2013 10:38 Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија – Србија је замало остала без једног дела данашње Војводине, упркос томе што је већ било припремљено додељивање Барање Хрватској, Барање која је до 1945. године административно, географски и животно саставни део Војводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови који су знали да ће тада исцртане линије кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости је било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се тај застрашујући, антисрпски Програм, једнога дана оствари. СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО… Догодило се то 1991. године. Остали су још само радови на пројекту осамостаљења Војводине, а ту се ствари убрзавају, игранка је почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Војводине“ осванути на столу Владе Србије, пошто Србија добије датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ. Српској јавности није познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториједанашње Војводине и Србије, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске. По окончању ратних операција, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени војници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, југословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освојену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са својим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традиције са српским предзнаком, па је грађански слој српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао није окончан. Они који су реално могли, а било их је више десетина хиљада, да засметају новој идеологији и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало је претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука. За то време хрватски комунисти радили су исти посао у својој авлији. И тамо, у Хрватској, требало је изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито је у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватској, где су српске ране још биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацује свака могућност озакоњења њихових институција, територијална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на којем пише „братство и јединство“. РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“ Српски крајеви; Банија, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славонија… падају у други план у вези са питањем електрификације, подизања индустријских капацитета, путева. Морамо, говорио је Бакарић, да подигнемо она места где је усташки покрет био снажан, да тај народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашој Страни – умиривао је Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, који су долазили са терена. Ратни хероји Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледају из тек добијених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Крајачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватској, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на којем су се већ угнездили црногорски и босански генерали. Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активирају нека додатна територијална питања. Свесни да српско становиште не постоји, да интересе Срба и Србије нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да је ионако масакрирана Србија територијално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку. Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заједно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватској. Баш као што је било за време трајања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андрија Хебранг, у то време код Хрвата омиљенији него Бакарић. На једном од сусрета са највишим партијским руководиоцима Тито изјављује да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србије. Није баш за то да се Хрватској додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио је, никако не сме територијално да припадне Србији, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао је Тито. ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА То би се, нема сумње и догодило да није било једног човека који ће касније за своје ставове из тих дана платити високу цену. У питању је Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписује и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеју комунизма и са првим данима немачке окупације одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партијском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славонији, обављао је и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био је већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а. После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа је Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школује, па на Филолошком факултету најпре завршава енглески језик, а потом на Педагошкој академији у Београду сликарство и вајарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних који то нису били, а рат их је избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбија да ћути пред антисрпским тенденцијама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изјава о повлачењу „административних линија“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му овај објасни на основу чега, којих историјских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна. У данашњим историјским архивима нове Југославије, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да је одржан, али његов значај је такав да објашњава управо ово игнорисање. Наиме, Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своје катастарске књиге. Како је то постигао? Нема материјалних доказа, али из сећања савременика – са једним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да је Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-територијалне аутономије за Србе у Хрватској уколико Хрватска настави да инсистира на припајању Срема. Све што се касније догађало са Бркићем и његовим јединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било је одређено разговорима о унутрашњим територијалним питањима тадашње Југославије, пре свега односима Хрватске и Србије. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацује антисрпску линију југословенског комунизма и тражи за свој народ оно што су Хрвати комунисти тражили за свој. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издају њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ је уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероји, понашају како се понашају и тај први и једини послератни покушај Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватској, бива поражен. Сва тројица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршавају на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у трајању од осам година. Бркић је умро 2000. године. Као један од мојих највећих пропуста у професионалној каријери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервју, исповест. Покушао сам, крајем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаји пропали зато што је Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом. Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње. Пише Ратко Дмитровић Извор: ПЕЧАТ besplatna dostava za srbiju, prodavac ne ucestvuje u troskovima dostave za inostrane adrese.