Riko okasto viljuskasti 19, profi serija alata . Nema ostecenja na radim povrsinama.

Dupli pas - Ranko Munitić i Zorica Jevremović ... O knjizi su govorili urednik Dragan Inđić, reditelj Gorčin Stojanović, radio i TV voditelj i novinar Dragan Ilić i Munitićeva udovica i koautorka knjige Zorica Jevremović. Inđić, koji je u biblioteci `Teorija i praksa medija` objavio već nekoliko knjiga tv kritika, objasnio je da je to specifičan žanr kritike koji se nalazi na margini u odnosu na ostale vrste (književna, filmska, muzička, pozorišna), jer se pišu nakon što je program prikazan i čitaoci neće biti u mogućnosti da se uvere u njenu tačnost, pošto su male šanse da emisija bude ponovljena. On je naglasio da knjiga u kojoj su kritike objavljivane od 1987. do 1990, a zatim od 1993. do 2009. nije samo o efemernim emisijama, već pokazuje genezu pojava koje su se pojavile tokom prelomnih godina, za ovo društvo a čiji smo mi svedoci i danas. U prvom delu, rekao je Inđić, nalaze se kritike koje pisala Zorica Jevremović a drugi deo obuhvata tekstove Ranka Munitića i dok je ona pisala sa više strasti, Munitić je otkrivao šta se zbiva u društvu i kakvi su društveni mehanizmi. Stojanović, koji je drugovao sa Munitićem i njegovom suprugom od mladosti, prepoznao je da je Jevremovićeva više pripadala televiziji, a Munitić je bio `dete filma`, pa je televiziji prilazio na ironičan, ciničan, pomalo prezriv način. Ovi tekstovi uverljivo svedoče o vremenu tranzicije i pluralizacije medija. Umnožavanje TV ponude nije uzvisilo kreativne i kulturne standarde ovog medija, nego ih je snizilo, pretvorivši ga u jednom periodu u buvljak diletantizma i svetlucavog primitivizma. Dok je nekim kritičarima takva televizija davala obilje povoda za izrugivanje, zgražavanje ili uzvišeni gnev, „Munitići` su i tada bavili pojavama, u medijskom, odnosno kulturnom kontekstu, ukazivali na prirodu njihove pogrešnosti i dosledno ispovedali veru u televiziju koja uzdiže pogled ka smislu i duhu, umesto da ga spušta ka voditeljkinim dugim, razgolićenim nogama. Izdavač: Radio Televizija Srbije, Beograd Godina: 2012 Broj strana: 224 Meki povez Biblioteka: RTV Teorija i praksa Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 2190 Težina: 400 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Mileta Leskovac scenograf - Dragoslav Vasiljević veoma retka knjiga ,mali tiraz ,samo 500 primeraka Izdavač: Srpsko narodno pozorište - Novi Sad, 1997. god. Broširan povez, 23,5 cm. 80 str. -vrlo dobro ocuvaan ,sadrzaj je cist / Mileta Leskovac je rođen je u Laliću 1924. godine, a Školu za primenjenu umetnost upisao je u Novom Sadu 1948. Diplomirao je u prvoj generaciji, 1953, kao slikar-scenograf, profesor mu je bio poznati scenograf Vladimir Marenić. Ceo radni vek proveo je u Srpskom narodnom pozorištu, od jeseni 1953. do penzionisanja, 1989. Radio je najpre kao slikar-izvođač, a zatim kao scenograf. Prvu scenografiju uradio je za predstavu Bore Hanauske Pokondirena tikva (1954). U dva maha obavljao je dužnost tehničkog direktora SNP-a. U matičnom pozorištu izveo je oko 170 scenografija za dramske, operske i baletske predstave, a u Pozorištu mladih preko 40. Gostovao je kao scenograf u Novosadskom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu i Ateljeu 212, u pozorištima u Somboru, Skoplju, Sarajevu, Zagrebu, Osijeku, Splitu i Mariboru, a u Sjedinjenim Američkim Državama radio je scenografiju za operu Knez Igor u Dalas Operi 1990. i u njujorškoj Siti operi 1994. Takođe je davao scenografska rešenja i pomagao amaterskim pozorištima u Vojvodini. „Kao odličan slikar-izvođač i daroviti scenograf, pronikao je u zakonitosti i tajne pozorišnog slikarstva i scenografije i smelo primenjivao nove materijale i tehnologije, uvek korektno sarađujući sa rediteljima. Njegove scenografije odišu različitim izazovima, a lirski su dominantni; impresivni su i puni dramatskog naboja.“ (Dragoslav Vasiljević) Dobitnik je više nagrada i priznanja: prvu nagradu dodelio mu je Srpski narodni odbor u Novom Sadu za scenografiju Izbiračice (1960), Oktobarska nagrada grada Novog Sada pripala mu je za scenografiju komada Nagraždenije i nakazanije Joakima Vujića (1973), nagrađen je na Ljubljanskom operskom festivalu za scenografiju opere Nabuko u izvođenju beogradskog Narodnog pozorišta (1984), Zlatnu formu UPIDIV-a dobio je za Sumnjivo lice (1984). Sterijinu nagradu osvojio je za scenografsko ostvarenje predstave Bela kafa Aleksandra Popovića (1991). Na Susretu vojvođanskih pozorišta nagrađene su mu dve scenografije: za somborsku predstavu Fiškal galantom i novosadsko Sumnjivo lice (1995). Matična kuća mu je za dugogodišnji uspešan rad dodelila Zlatnu medalju „Jovan Đorđević“ 1988. Preminuo je u Novom Sadu 4. oktobra 2014. - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (desni ormaric u hodniku)

Nevidljivo pozorište Miroslav Radonjić Opis: Nastajala u nocima autorovog bdenja uz radio, knjiga Nevidljivo pozoriste jeste u drugi medij, medju korice knjige, `uhvaceno` svedocanstvo o onome sto je, po svoj prilici, zauvek otislo u etar i sto, po definiciji, jeste efemerno. Kao sto je to pozoriste uopste, a pogotovo ovo, `koje treptaje preoblikuje u pozoriste i cini ga - nevidljivim`, kako to, u pogovoru knjizi kaze sam autor.Onom delu tog `nevidljivog` kao sto su gluma, rezija, muzika, Miroslav Radonjic posvecuje u svojim, dnevnom listu i formom i leksikom primerenim, tekstovima punu paznju. On se, pri tom, bavi i onim elementima glumackog izraza koji cesto promicu oceni kriticara (klasicnog) pozorista: bojom i postavljenoscu glasa, akcentovanjem, dikcijom i kulturom govora uopste, pod lupu stavlja lektorske ucinke u pojedinim ostvarenjima, kao i zvucno-muzicki bekgraund. Samim tekstom, sto je i logicno, Radonjic se bavi vise ukoliko je u pitanju novo ili nepoznato delo, ukoliko je u pitanju adaptacija klasike, no uvek dajuci prednost onome sto ovo nevidljivo pozoriste cini - pozoristem. Dakle - izvodjenju.D. Nikolic, `Dnevnik` Povez: broširano Broj strana: 144 strana Format: 14 x 20 cm Pismo: Ćirilica Autor: Miroslav Radonjić Izdavač: Prometej

zidne ikone rucni rad sa ramom radimo po narucbini koja vam god ikona treba mozete poruciti preko kupindo poruke visina slike je 17,7cm sirina 12,3cm sa ramom visina 22,7cm a sirina 17,3 sirina rama je 2.5cm a debljina 1cm

Crtam - Obrad Dobrić Priručnik za crtanje koji nas upućuje u povezanost svih nauka kroz ideju zvanu umetnost, u jednu celinu znanja. Crtanje je veština kpja se stiče učenjem. Crtam? Znači, komuniciram, radim, stvaram, postajem društven, odgovaran, zabavljam se i maštam. Likovne umetnosti po Platonu i Aristotelu odnose se na red i meru, jedinstvo i harmoniju. Broj strana: 100 Izdavač: Svet knjiga `Grafo`,Ruma Povez: mek Stanje: dobro, pohabane korice, ima potpis na prvoj strani

MIJA ALEKSIĆ VILOVNJAK SA ISTOČNIH STRANA Autor: Miroslav Mirković Izdavač: Armon Sanba, Beograd Godina izdanja: 2001. Broj strana: 101 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x14 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Prednja korica prelomljena. Milosav „Mija” Aleksić (Gornja Crnuća, 26. septembar 1923 — Beograd, 12. mart 1995) je bio srpski pozorišni, televizijski, filmski glumac i humorista. Aleksić je rođen 1923. godine u selu Gornja Crnuća, kod Gornjeg Milanovca, od oca Velimira i majke Sinđe. U oktobru 1941. godine preživeo je masovno streljanje stanovništva u Kragujevcu. Po završenoj gimnaziji u Kragujevcu upisao je prava. Glumom se amaterski bavio još od gimnazijskih dana. Od oslobođenja, pa do 1948. godine bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu. Bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U Narodnom pozorištu je u periodu 1949-1951. godine. Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1951. i radi sve do 1965. godine, kada se vratio u angažman u Narodno pozorište gde je i okončao svoju pozorišnu karijeru. Igrao je i u Ateljeu 212 i drugim scenama. Od 1977. godine imao je status slobodnog umetnika. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Autentičan pozorišni, filmski, estradni i radio i televizijski umetnik širokog dijapazona, kreator smešnoga protkanog setom, znao je da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Često prekoravan da bez mere rasipa svoj talent, Aleksić ipak dostiže sam vrhunac glumačkog stvaralaštva ne samo u Nušićevim, Gogoljevim i Molijerovim komadima već i u svojim estradnim poduhvatima, proklamirajući načelo: Igraj estradu kao najveću komediju.

PETAR VOLK I POZORIŠTE - Zbornik, Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd 2000, str. 289. Zbornik tekstova o Petru Volku. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu ВОЛК Петар – позоришни критичар (Босански Петровац, 9. XI 1931 – ). Основну школу и гимназију завршио је у Бањој Луци. Студирао је на Филозофском факултету у Згбу (Група за југославенску књижевност) и дипломирао 1954. Докторирао је на Карловом универзитету у Прагу 1968. из области филмске естетике (Естетика модерне анимације). Био је уредник и критичар у више листова, часописа, радио-станица и новинских агенција, директор Фестивала југословенског филма (1966-1972), директор Музеја позоришне уметности СР Србије (1972-1978), управник Југословенског драмског позоришта (1978-1981). У оквиру Музеја позоришне уметности Србије покренуо је „Театрон“, публикацију за позоришну историју и театрологију, и био његов главни и одговорни уредник од 1974. до 1979, као и Позоришни годишњак Србије. Из области позоришне уметности објавио је књиге: Раша (1975), Миливоје Живановић (1977), Позориште без маске (1977), Позоришне критике (1978), Београдске сцене (1978) и Пера Добриновић, у издању СНП (1986). Бавио се и педагошким радом. На Факултету драмских уметности у Бгду предавао је историју филма (за доцента је изабран 1973, за ванредног професора 1974, а за редовног професора 1979). Позоришном критиком, есејистиком, теоријом и историјом бавио се од средине педесетих г. Традиционалист с наглашеном вером у континуитете развоја, он се, иако без маркантније изграђеног сопственог естетског и театарског становишта, супротстављао радикалном субјективизму и потпуном релативизовању савременог израза. Са разумевањем је подржао неколико значајних представа СНП (Страдија Домановића-Михајловића Михиза, Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића, Чежња под брестовима О’Нила).

GLUMAČKA ISTINA LJUBE TADIĆA Autor: Ddragana Čolić Biljanovsk Izdavač: Centar za kulturu, Mladenovac Godina izdanja: 2006 Broj strana: 64 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 22x16 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Ljubomir Ljuba Tadić (31. 5. 1929. - 28. 10. 2005.) je srpski pozorišni, filmski, televizijski i radio glumac, koji je uživao reputaciju jednog od najvećih imena jugoslovesnkog glumišta. Rođen je u Uroševcu 31. maja, 1929. godine. Pre upisa akademije debitovao je na sceni kragujevačkog pozorišta Joakim Vujić, 1944. godine. Zatim odlazi u Beograd, gde upisuje glumačku akademiju u klasi profesora Joze Laurenčića, 1953. Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovesnkog dramskog pozorišta i Ateljea 212, a igrao je u skoro svim pozorištima u bivšoj Jugoslaviji. „Jedino u pozorištu `Boško Buha` nisam igrao. Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu.“ Godine 1956. igrao je Vladimira u Čekajući Godoa u prvoj sezoni Ateljea 212, što je ujedno bilo i prvo igranje Godoa u istočnoj Evropi. U Ateljeu 212 našao se i u svojo poslednjoj ulozi, glumeći kralja Lira par meseci pre smrti. Sa svojom trećom ženom Snežanom Nikšić, osnovao je i vodio pozorište „Magaza“ 1983. godine u Knez Mihailovoj ulici, a sa glumcem Radetom Šerbedžijom pokrenuo je privatni teatar Preduzeće za pozorišne poslove (PPP), 1990. godine. Njegovoj sahrani prisustvovali su ansambli svih pozorišta, kao i državni zvaničnici. Komemoracija je završena audio-zapisom čuvenog Sokratovog monologa iz drame “Sokratova odbrana i smrt”, koji je simbol glumačkog umeća Ljube Tadića: “No vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.” Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

Vlado Magjarević (Mađarević): KAZALIŠNE STUDIJE I - Krleža, Giraudoux, Salacrou, Flaubert-Strozzi, Izdanje autora Zagreb 1953, str. 97. Očuvanost 3. MAĐAREVIĆ, Vlado (Magjarević, Vladimir), književni i kazališni kritičar, publicist (Osijek, 13. III. 1911 — Zagreb, 22. V. 1993). Gimnaziju polazio u Osijeku i Karlovcu, maturirao kao privatist u Zagrebu 1938. Studirao pravo u Zagrebu 1938–40. i na Sorbonni, u Parizu polazio i Visoku novinarsku školu te Visoku školu društvenih znanosti; na Filozofskom fakultetu u Zagrebu apsolvirao južnoslavenske jezike i književnosti 1956. Od 1933. član SKOJ-a, od 1939. KPJ, iz koje je isključen 1940. Zbog političkoga djelovanja uhićivan, 1940. zatvoren u Lepoglavi, 1941. u Kerestincu i 1949. na Golom otoku. Od 1942. činovnik u Osijeku, od 1943. suradnik partizanskoga pokreta, na poč. 1945. priključio se partizanima. Bio urednik kulturne rubrike u Glasu Slavonije u Osijeku 1945. i u Narodnom listu u Zagrebu 1945–49, urednik dopisništva Politike 1945–47, sekretar Komiteta za kulturu i umjetnost NRH 1947, tehnički urednik i redaktor u MH 1950–60. te dramaturg i urednik kulturne i književne redakcije Radio-Zagreba 1961–67; zbog bolesti umirovljen 1966. U književnosti javio se pjesmom Smiješak proljeća (Mladost, 1930, 3). U zbirci Ogledalo vremena (1936) objavio ciklus pjesama Nalaženje smisla, koji u uspjelijim ostvarajima s humorom oslikava urbanu svakidašnjicu. Aktivizam u književnosti, za koji se zauzimao od 1931. kao suosnivač Književne akcije, promicao kao urednik 1933. mjesečnika Književni krug i suurednik almanaha Periferija (ondje objavio programatski članak Književnost i društvo o borbi protiv umjetničkoga primitivizma i malograđanštine), odgovorni urednik Književne kovačnice 1934 (zabranjeno nakon prvoga broja), izdavač i urednik Glasa omladine 1935–37. te urednik Novoga studenta 1939–40. Plodan kritičar, osvrtima, studijama, polemikama, memoarskim i dokumentarnim prinosima ostvario je znatan publicistički opus.

ORION ART BEOGRAD - 2011 - 75 STRANA, MEK POVEZ. Neokonceptualna umetnost se javlja sa mesta borderlajna. Borderlajn je na granici besmisla i raspadanja, ustrašen i užasnut, gde nema objekata, i koji mora odbaciti sebe kao abjektnog da bi krenuo na mučni uspon ka stanju subjektnosti u nekom poretku. Dok Julija Kristeva postavlja pitanje šta raditi sa tim abjektnim, jer se ono može skrenuti prema libidu, da bi se od njega načinio predmet želje, ili prema simboličkom, da bi se pretvorilo u znak ljubavi, mržnje, zanosa ili prokletstva, Hal Foster pravi lom unutar datog simboličkog poretka, eksponira ga u krizi, i otvara nove mogućnosti u savremenoj umetnosti.

SVETLANA BOJKOVIĆ Ksenija Šukuljević Marković Str 448 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Ovo izdanje posvećeno je popularnoj dramskoj umetnici kao 21. laureatu „Dobričinog prstena“, najprestižnije glumačke nagrade koja joj je, u ovom istom pozorištu, uručena prošle godine. U obrazloženju žirija, kojim je predsedavao Mihailo Janketić, između ostalog je navedeno da je Svetlana Bojković „mnogostruko obdarena ličnost kojoj ne nedostaje nijedna dimenzija koja bi je omela da bude to što jeste; glumica prve vrste, od onih vanrednih i posebnih“. Svetlana „Ceca“ Bojković (Zemun, 14. decembar 1947) je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica. Bojkovićeva je diplomirala na Akademiji za pozorište, film, radio, i televiziju u Beogradu 1970. godine. Ostvarila je veliki broj uloga u pozorištu, kao i na filmu i na televiziji, od kojih treba istaći sledeće : „Pas koji je voleo vozove“ (1977), „Neka druga žena“ (1981), „Halo taksi“ (1983), „Bolji život“ (TV serija) (1987–1991), „Smrt gospođe ministarke“ (TV) (1991), „Srećni ljudi“ (TV serija) (1993–1996), „Porodično blago“ (TV serija) (1998–2001). Karijeru je započela 1967. godine, filmom Jednog dana moj Jamele, da bi deset godina kasnije ostvarila svoj najveći uspeh na filmu, zahvaljujući ulozi Mike u socijalnoj drami Pas koji je voleo vozove. Ceca je devedesetih svakako bila najveća domaća televizijska zvezda zahvaljujući ulogama u izuzetno popularnim TV serijama Siniše Pavića: najpre kao Emilija Popadić u Boljem životu, zatim kao sestra Antonija u Srećnim ljudima, i na kraju kao Valerija Gavrilović u Porodičnom blagu. Uloga glavne medicinske sestre Antonije smatra se remek-delom domaćeg glumišta. Iz braka sa glumcem Milošem Žutićem za koga se udala 1968. godine, ima kćerku, takođe glumicu Katarinu Žutić (1972). Bojkovićeva se 2011. godine udala po treći put, za diplomatu Slavka Kruljevića, ambasadora Republike Srbije u Finskoj. Naredne godine se preselila u Helsinki, i na kratko prekinula svoju karijeru...

Miloš Paramentić: BOJA MRAKA, Formark Beograd 1995, str. 120. Film; Filmske kritike. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Ugledni filmski poslenik i publicista Miloš Paramentić preminuo je 26. aprila 2019. u Beogradu. Veliki zaljubljenik u sedmu umetnost celu svoju karijeru posvetio je filmu i televiziji. Rođen je 1954. godine u Valjevu, gde je završio znamenitu Valjevsku gimnaziju. Diplomirao je 1976. etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je kasnije pohađao postdiplomske studije moderne umetnosti – filma kod velikana prof. Lazara Trifunovića. Miloš Paramentić je bio urednik Beograd filma, zatim i generalni direktor tog nekada najvećeg prikazivačkog preduzeća u našoj zemlji. U dva navrata bio je odgovorni urednik u TV Beograd (Komercijalni program i Redakcija filmskog i stranog igranog programa). Zatim je tokom devet godina bio direktor Direkcije Festa i vodio naš najpopularniji međunarodni festival Fest, kao i Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma i festival domaćih ostvarenja Sofest u Sopotu. Paramentić je objavio pet knjiga. Među njima su one filmsko-publicističkog karaktera: „Boja mraka”, „15 godina Boje mraka – Autori i glumci govore, Srpski igrani film od 1988. do 2003.”, „Deset godina Direkcije Festa”. Bio je jedan od koautora značajnog izdanja SANU i Jugoslovenske kinoteke „100 godina filma u Srbiji”. Objavio je više od 200 stručnih članaka o filmu (analiza, feljtona, kritika, razgovora, izveštaja) u časopisima i listovima NIN, Oko, Sineast, Filmograf, Večernje novosti, Blic, na Radio Beogradu… Godine 2012. objavio je i „Tri knjige u jednoj”, koju čine moderan roman u 20 priča „Rastanci i susreti”, scenario za igrani biografski film o lirici i životu Desanke Maksimović pod naslovom „Tražim pomilovanje” i autobiografija „Bilo, jednom”. U njegovom opusu su i dva televizijska projekta – „Bisko”, sa kratkim reklamno-filmskim emisijama (1986-87 ) i dokumentarno-igrana tv-serija, u 18 jednosatnih epizoda, „Boja mraka – Srpski igrani film od 1988. do 2003.”. Bio je producent dva domaća igrana filma – „Poslednji krug u Monci i „Mala”.

NOVO! ! ! HANDMADE Idealan i originalan poklon, ručno pleteni privezak za goste na venčanju koji će sve goste podsećati na najlepši dan u životu mladenaca ili krštenju, punoletstvu, devojačko-momačkoj večeri i raznim drugim proslavama. . . Makrame tehnikom pletenja su urađeni privesci od čistog pamuka koji se češlja, izbor boje birate sami, kao i oblik figure koja će biti ispletena (ovde na slikama je: andjeo, srce i dva spojena cveta), veličine 5x16cm. Postavljeni su na tvdom hamer-papiru, sami birate tekst koji će biti ispisan kao i sliku koja se štampa kao detalj (u ovom slučaju palma), upakovani u čvrst celofan, veličina poklona je 10x20cm. Cena bez štampe slike i teksta, je 120 dinara. Primam razne predloge i ideje, radim veći broj komada, sve po dogovoru. Postoji mogućnost: - slanje putem kurisrske službe post express i plaćanje pouzećem. - uplatom na moj tekući račun i slanje CC pošiljke, pri preuzimanu se plaća cena ptt usluge, - lično preuzimanje u centru Beograda ili u Mladenovcu, po dogovoru.

RADMILA GRAOVAC - reprodukcije Izdanje: oktobara, 1985. POVODOM IZLOŽBE U DOMU JUGOSLOVENSE NARODNE ARMIJE U BEOGRADU Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Radmila Graovac (Vučitrn, 6. jun 1920 — Beograd, 16. januar 2011) bila je srpska vajarka. Rođena je kao Radmila Ris. Ona je živela u Novom Sadu od 1932. godine gde je i maturirala. Studirala je hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu ali njene studije prekida početak Drugog svetskog rata. Diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1949. godine kod profesora Sretena Stojanovića, Tome Rosandića i Ilije Kolarovića. Po završetku osnovnih studija 1953. Graovčeva se vratila u Novi Sad gde je radila kao profesor vajarstva i keramike na Višoj pedagoškoj školi, do 1976. Tokom 1956. godine usavršavala se u Pragu. Izlagale je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.Retrospektivnu izložbu imala je 1985. godine u Domu Jugoslovenske narodne armije u Beogradu. Bila je članica Udruženja likovnih umetnika Srbije. Dodeljena joj je nagrade Umetničke kolonije u Ečki 1962. i Zlatnog dleta 1965. godine. Autor je dvadesetak spomenika širom Srbije, predominatno bisti u bronzi. Kreatorka je medalje nagrade „Paja Jovanović”. Njeno omiljeno sredstvo za pravljenje skulptura bila je glina. Kasnije se okreće upotrebi teraokote. Legat Radmile i Nikole Graovac nalazi se u Galeriji Matice srpske i bio je izložen tokom 2021.

Milosav Mićo Ristanović : Mića Ristanović sa svojim ansamblom Serbian Dance Folk Music - Najlepša kola za slušanje i igranje / Notni zapisi Književni klub Sirin Beograd 2017, str. 94., ilustrovano, 25 cm. Pogovor Milutin J. Todorović str. 93- 94 Ovo je samo knjiga sa notnim zapisima bez CD. Očuvanost 4. Malo je majstora na violini kao što je Milosav Mićo Ristanović - umetnik u sviranju, umetnik u izradi muzičkih instrumenata. Svoju umetničku radionicu nikad nije skrasio na jedno mesto, a stalno ima posla. - Rođen sam u Gornjoj Gorevenici kod Čačka, tačnije iznad Čačka, jer ona Donja je kod Mrčajevaca. U mojoj porodici su svirali, neki harmoniku, neki klanet, posebnu vrstu klarineta. U mojoj porodici bilo je i zanatlija: jedan stric kovač, drugi stolar, treći opančar. Kao dete sam im pomagao u poslu, još kad se varilo bez švajsaparata. Pravili smo ćumur od šljivovog drveta i smrvljenog belog kamena koji je bukvalno topio gvožde - priča Mića Ristanović. - Kod jednog zanatlije, kolarice, upoznah neke Cigane koji skupljaju `sekundarne sirovine`. Jedan od njih je imao izdrndanu violinu koja mi se mnogo svidela. Moj otac je obavio razmenu, i tako sam dobio prvu violinu. Malo sam je doveo u red, i na osnovu nje počeo da pravim novu. Imao sam 12 godina kad sam počeo da gradim prvu violinu, u četrnaestoj sam je završio. Mićina umetnička svestranost proključala je u više pravaca: pravio je razne predmete i figure od drveta, pisao pesmice, sviruckao po narodnim veseljima. - Počeo sam da sviram na sluh i odlazio kod komšije kolarice i njegovog ansambla. Vodili su me kao atrakciju po svadbama i igrankama, služio sam kao jelka za kićenje. Muzičari me popnu na stolicu, ja u sredini, a kolo svuda naokolo. Neke malo slobodnije devojčice dođu i sednu na tu stolicu, baš između mojih nogu. Svirajući violinu počeh i da se zaljubljujem, i to odmah pa čulom dodira. Družeći se sa muzikantima, naleteo je na zbirku Krnjevčevih kola sa notnim zapisima. Bio je to početak Mićinog muzičkog opismenjavanja. - Zakucam u Muzičku školu u Čačku. Nastavnici su se začudili kad sam im pokazao violinu koju sam sam napravio. Pozvali su novinare i pojavio se prvi članak o meni: `Dečak sa svojom violinom`. Tad sam dobio i prave savete, da učim i muziku i graditeljstvo uporedo. - Ubrzo mi se i sudbina osmehnula. Svirajući na sestrinoj svadbi, oduševio sam zetovog brata Božu Milovanovića. Odmah me pozvao u svoj Zagreb i odveo kod Gradskog sekretara za kulturu gospodina Donadinija. Gospodin me odveo kod nekih majstora za violine da me nauče zanatu. Odveo me i u `Poduzeće Glazbalo` i posle nedelju dana dobijem posao. - U tom čuvenom preduzeću za izradu muzičkih instrumenata položio sam majstorski ispit i dobio zvanje graditelja gudačkih i trzačkih instrumenata. Ostao sam sedam godina u tom preduzeću. Toliku su me voleli u Zagrebu, da sam morao da izmislim da su mi roditelji bolesni kako bih se vratio u Srbiju i zaposlio u preduzeću `Skala`. Početkom sedmdesetih u Beogradu upoznaje Miju Krnjevca, Miodraga Jašarevića, Dragana Aleksandrića, Tomicu Miljića, Antuša Gabrića, i sa njihovim ansamblima učesetvuje na koncertima i na snimanjima gramofonskih ploča. Pre pola veka snimio je Mićo i dve gramofonske ploče sa svojim autorskim kolima: `Moravski zaplet`, `Čačanski vez`, `Ciganska zavrzlama`, `Mićino čergarsko kolo`, `Mićina Carevka`, `Ćaletovo`, `Veljkovo`, `Momački poskok`. - Komponovao sam kola i za merak i za igru, trudeći se da svako kolo bude jedna priča na violini. Najveći kompliment mi je kada kolege muzičari prepoznaju moje kolo na radiju. Primera radi, zamišljao sam kako Cigani lutaju svojim čergama. Kad se nađu pored reke, tu se usidre, rašire šatre, založe vatre, a Ciganka ode da gata i skuplja jaja i koke po selu. Kad se dobro najedu kreće igra. Taj ambijent sam zamislio i pretočio u `Mićino čergarsko kolo`. U sviračkoj karijeri oduševio je i šefove Narodnog orkestra. U Mićinu umetničku radionicu dolaze i klasičari, simfoničari, džezeri. - Kad je šef Narodnog orkestra Miodrag Jašarević (naš bata Rade) čuo moja kola, pozvao me je da budem stalno zaposlen u Radio Beogradu, da se javim na audiciju. Posle nekoliko dana bata Rade je nastardao u saobraćajnoj nesreći, a ja više nikad nisam imao želju da uđem u Narodni orkestar. - Pravio sam i oporavljao mnoge instrumente: kontrabas, violončelo, violu, violinu, tambure, buzuki, balalajke, sve što ima žicu. Ne samo da sam pravio i popravljao instrumente, ja sam pravio i alate kojima pravim instrumente.

Izdavač:AUTORSKO IZDANJE Broj strana:111 Pismo:LATINICA Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1996 Očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Tipovi lutaka Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni....

Knjiga enigmatičnog naziva Odložba nije izložena rađena je kao istorijsko-umetnička studija o radu Likovne galerije Kulturnog centra Beograda kao reprezentativnog izlagačkog prostora tokom 55 godina delovanja u likovnoj kulturi grada i šireg prostora nekadašnje zemlje, od osnivanja početkom 60-ih do sredine druge decenije novog milenijuma. U tekstovima u formi prikaza, analitičkih studija, recenzija i intervjua kritičara i kustosa predstavljena je programska politika Galerije koja se menjala etapno, sa razvojem institucije u društveno-političkom okruženju, izlagačkim koncepcijama koje su se formirale prema kretanjima na savremenoj likovnoj i vizuelnoj sceni kod nas i u svetu, kustoskim praksama u skladu sa razvojem novih medija i tehnologija, i participativnim procesima komunikacije sa publikom. Sadržaj knjige ima više tematskih celina. Dominantno mesto pripada tekstovima i prilozima koji se bave elaboracijom pojedinih izlagačkih faza koje su obeležile decenije rada Galerije tokom njenog dugog trajanja a koje potpisuju profesonalci različitih generacija, naši renomirani kritičari savremene vizuelne umetnosti, kao što su Jerko Denegriji, Jovan Despotović, Radonja Leposavić, Nela Tonković, Bojan Kovačević, i kustosi, nekadašnji i sadašnji, od dr Stanislava Živkovića, Srete Bošnjaka, Aleksandre Estele Bjelice Mladenović i Gordane Dobrić. Dragocen prilog autorskim i studijskim tekstovima predstavlja i hrestomatija odabranih eseja, recenzija i predgovora preuzetih iz kataloga izložbi, čiji pisci su naši i strani renomirani istoričari umetnosti, teoretičari i sami umetnici, kojima se akcentuju oni inovativni i tradicionalni projekti, manifestacije i događaji koji su obeležili programski identitet i poziciju Likovne galerije u muzejsko-galerijskoj mreži institucija savremene umetnosti u prestonici i okruženju. Poseban segment monografije, takođe, čini hronologija programa koji se dešava u periodu 1961-2015, sa spiskom od oko 2500 samostalnih, tematskih, autorskih, revijalnih izložbi. Programi evidentirani na godišnjem nivou sadrže sve relevantne podatke koji se odnose na ime izlagača i naziv izložbe, medij izlaganja, termin održavanja, autore teksta i prevoda, tehničku podršku, štampu, itd. Vizuelni segment knjige čine crno-bele fotografije umetničkih dela, postavki, kataloga izložbi, pratećih programa i kreativnih radionica preuzetih iz galerijske dokumentacije, kao i kolor blok sa oko 30-tak reprodukcija slika, skulptura, izlagačkih ambijenata iz ličnih arhiva umetnika, dokumentacije galerije i dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Narodnog muzeja i Galerije reprodukcija u Beogradu. Monografija ima prateću naučnu aparaturu, obim je 450 strana. Grafički dizajn knjige je radila Isidora M. Nikolić, urednica izdanja je Gordana Dobrić. ✰Izdavač: Kulturni centar Beograda, 2019. ✰Povez: Broširan, 449 strana, tiraž 700 ✰Nepodvlačena, ima posvetu, bogato ilustrovana, težina 660 grama **

Knjiga enigmatičnog naziva Odložba nije izložena rađena je kao istorijsko-umetnička studija o radu Likovne galerije Kulturnog centra Beograda kao reprezentativnog izlagačkog prostora tokom 55 godina delovanja u likovnoj kulturi grada i šireg prostora nekadašnje zemlje, od osnivanja početkom 60-ih do sredine druge decenije novog milenijuma. U tekstovima u formi prikaza, analitičkih studija, recenzija i intervjua kritičara i kustosa predstavljena je programska politika Galerije koja se menjala etapno, sa razvojem institucije u društveno-političkom okruženju, izlagačkim koncepcijama koje su se formirale prema kretanjima na savremenoj likovnoj i vizuelnoj sceni kod nas i u svetu, kustoskim praksama u skladu sa razvojem novih medija i tehnologija, i participativnim procesima komunikacije sa publikom. Sadržaj knjige ima više tematskih celina. Dominantno mesto pripada tekstovima i prilozima koji se bave elaboracijom pojedinih izlagačkih faza koje su obeležile decenije rada Galerije tokom njenog dugog trajanja a koje potpisuju profesonalci različitih generacija, naši renomirani kritičari savremene vizuelne umetnosti, kao što su Jerko Denegriji, Jovan Despotović, Radonja Leposavić, Nela Tonković, Bojan Kovačević, i kustosi, nekadašnji i sadašnji, od dr Stanislava Živkovića, Srete Bošnjaka, Aleksandre Estele Bjelice Mladenović i Gordane Dobrić. Dragocen prilog autorskim i studijskim tekstovima predstavlja i hrestomatija odabranih eseja, recenzija i predgovora preuzetih iz kataloga izložbi, čiji pisci su naši i strani renomirani istoričari umetnosti, teoretičari i sami umetnici, kojima se akcentuju oni inovativni i tradicionalni projekti, manifestacije i događaji koji su obeležili programski identitet i poziciju Likovne galerije u muzejsko-galerijskoj mreži institucija savremene umetnosti u prestonici i okruženju. Poseban segment monografije, takođe, čini hronologija programa koji se dešava u periodu 1961-2015, sa spiskom od oko 2500 samostalnih, tematskih, autorskih, revijalnih izložbi. Programi evidentirani na godišnjem nivou sadrže sve relevantne podatke koji se odnose na ime izlagača i naziv izložbe, medij izlaganja, termin održavanja, autore teksta i prevoda, tehničku podršku, štampu, itd. Vizuelni segment knjige čine crno-bele fotografije umetničkih dela, postavki, kataloga izložbi, pratećih programa i kreativnih radionica preuzetih iz galerijske dokumentacije, kao i kolor blok sa oko 30-tak reprodukcija slika, skulptura, izlagačkih ambijenata iz ličnih arhiva umetnika, dokumentacije galerije i dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Narodnog muzeja i Galerije reprodukcija u Beogradu. Monografija ima prateću naučnu aparaturu, obim je 450 strana. Grafički dizajn knjige je radila Isidora M. Nikolić, urednica izdanja je Gordana Dobrić. ✰Izdavač: Kulturni centar Beograda, 2019. ✰Povez: Broširan, 449 strana, tiraž 700 ✰Nepodvlačena, ima posvetu, bogato ilustrovana, težina 660 grama ****

IZLOŽBA INDIJANSKO POZORIŠTE Izdavač: MUZEJ POZORIŠNE UMETNOSTI, Beograd Godina izdanja: 1969. Povez: mek Format: 20x16 Ilustrovano. Stanje kao na slici. Odlično očuvana, ima pečat na prvoj strani. Muzej pozorišne umetnosti Srbije je ustanova kulture od nacionalnog značaja koja postoji od 1950. godine i finansira se iz budžeta Ministarstva kulture RS. Smešteni smo u Božićevoj kući, zdanju iz 1836. koje je podigao svinjarski trgovac Miloje Božić i koje je samo po sebi spomenik kulture, a nalazi se u Gospodar Jevremovoj ulici 19 u Beogradu. U Muzeju se čuva teatrološka građa koja svedoči o razvoju pozorišta u Srbiji od XIII veka do danas. Muzejski fond čine predmeti značajni za naučna istraživanja ili amatersko proučavanje klasične dramske, operske i baletske umetnosti kao i novih multimedijalnih scenskih formi. Težimo da na jednom mestu sakupimo, obradimo, čuvamo i prikazujemo što više elemenata neophodnih za rekonstrukciju nekog minulog pozorišnog čina: od rukopisa drame, preko rediteljskih knjiga i beležaka, propagandnog materijala štampanog uz predstave, do fotografija, audio i video zapisa izvođenja, kritika i drugih izvoda iz štampe, svedočanstava izvođača, njihovih savremenika ili potonjih istraživača. Uz građu koja se odnosi na institucije, prikupljamo i materijale značajne za profesionalne biografije pozorišnih stvaralaca, ali i svedočanstva o privatnom životu umetnika. Dragocene prepiske, fotografije, školska svedočanstva i brojni lični predmeti pomažu nam da upotpunimo sliku o određenim epohama, odnosno o institucijama i ljudima koji su u njima živeli i radili. Fond muzeja je sistematizovan prema vrsti građe na zbirke: Arhivska građa i dokumentacija, Pisma, Rukopisna dela, Plakati i programi, Fotografije, Audio i video zapisi, Likovni i memorijalni predmeti, Scenografske i kostimografske skice, Zaostavštine, Biblioteka i Hemeroteka. U okviru internet prezentacije Muzeja, korisnicima je dostupan Teatroslov, online teatrografska baza podataka sa pratećim digitalnim kolekcijama formiranim na osnovu građe koja se čuva u muzejskim zbirkama, ali i pri pozorištima tj. u privatnim zbirkama. Teatroslov takođe obuhvata i online stalnu postavku Muzeja, kao i elektronske verzije tradicionalnih muzejskih izložbi. Raspolažemo sa jedva 250 m2 koje se koriste kao kancelarije, za smeštaj građe, i kao izložbeni prostor koji istovremeno služi i za odvijanje svih drugih programskih aktivnosti (promocije, tribine, predavanja, projekcije, koncerti…) U proceduri je rešavanje pitanja depoa. Pored izložbene, Muzej ima bogatu izdavačku delatnost. Samostalno, ili u saradnji sa nekim drugim izdavačem, objavljeno je preko dve stotine naslova, a već tri decenije u izdanju Muzeja izlazi časopis “Teatron”. Edukativni programi odvijaju se u vidu organizovanih grupnih poseta i radionica i namenjenih deci, omladini i odraslim posetiocima.

VIA BALKAN - Biljana Srbljanović - Predstavom „Via Balkan“ Narodno pozorište iz Sombora gostuje 19. janura na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu od 19.30. U pitanju je predstava sastavljena od tri jednočinke poznatih savremenih domaćih autora – „Putovanje“ Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića, „Nigde drugde“ Nenada Jovanovića u režiji Larija Zapije, i „Putokaz“ Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića. Kako je objasnio Srđan Aleksić, upravnik Somborskog pozorišta, na konferenciji za novinare u petak u NP povodom gostovanja, „Via Balkan“ nastala je u čast 125 godina postojanja Somborskog pozorišta kao narudžbina od pomenutih pisaca, a premijerno je izvedena u novembru 2007, na Dan pozorišta. Od tada je u Somboru odigran deset puta i već je zaživeo među tamošnjom publikom, istakao je Aleksić, a ovo mu je prvo gostovanje i nadaju se sličnom prijemu beogradske publike. Prema rečima Kokana Mladenovića, direktora Drame NP i jednog od reditelja predstave, komad, radnog naslova „Ostrvo Blakan“, trebalo je napisati na temu izolacije i samoizolacije, to jest o tome kako Berlinski zid zapravo i nije srušen već samo pomeren da zaokruži prostor nekadašnje Jugoslavije. Tri raznorodna komada, ispostavilo se, imaju mnogo zajedničkog i funkcionišu kao celina, složili su se svi koji su radili na ovoj predstavi. Biljana Srbljanović istakla je da joj je rad na ovom komadu, osim saradnje sa odličnom ekipom, značio mnogo jer je, kako je rekla, malo igraju u pozorištima izvan Beograda. Njeno interesovanje u vezi sa „Putovanjem“ ticalo se pre svega pozorišne forme, pitanja do koje mere se ona može približiti prozi, pa ga je stoga u podnaslovu nazvala pozorišnom pričom. Gorčin Stojanović se, pak, bavio pitanjem kako pronaći formu za tu priču. Što se predstave u celini tiče, on je vidi kao tri divergenta aspekta nečeg što bi se moglo nazvati zajedničkom emocijom ili emocionalnom temom, u njoj ima neke teskobe, kako je rekao, i tačno uočenog osećanja stvari. O komadu „Nigde drugde“, u odsustvu autora i reditelja, koji su obojica u Kanadi, govorila je glumica Kristina Radenković. Ona je ukratko rekla da je reč o paru koji je emigrirao u Kanadu i iako je tamo već čitavu deceniju, ne može da se primi na to tle. Maja Pelević primetila je da su, iako nju i Biljanu Srbljanović deli decenija, teme koje ih muče iste i to generacijski, a čini se da će to tako biti i u budućnosti. Njen tekst „Putokaz“, Mladenović je, kako je rekao, doživeo kao generacijskog Godoa, kao putovanje vremena kroz tri generacije, jer se ovde živi kao da ljudi imaju rezervne živote i to sve dotle dok ne bude prekasno. Scenografkinja predstave je Vesna Štrbac, a kostimografkinja Maja Mirković i one su doprinele da i vizuelno „Via Balkan“ bude jedinstvo različitosti. Predstava traje 122 minuta bez pauze. Sombor 2007 god, 94 str +CD, meki povez, u dobrom stanju. L.1.O.1.POL.2

VIA BALKAN - Biljana Srbljanović - /knjiga+CD/ Predstavom „Via Balkan“ Narodno pozorište iz Sombora gostuje 19. janura na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu od 19.30. U pitanju je predstava sastavljena od tri jednočinke poznatih savremenih domaćih autora – „Putovanje“ Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića, „Nigde drugde“ Nenada Jovanovića u režiji Larija Zapije, i „Putokaz“ Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića. Kako je objasnio Srđan Aleksić, upravnik Somborskog pozorišta, na konferenciji za novinare u petak u NP povodom gostovanja, „Via Balkan“ nastala je u čast 125 godina postojanja Somborskog pozorišta kao narudžbina od pomenutih pisaca, a premijerno je izvedena u novembru 2007, na Dan pozorišta. Od tada je u Somboru odigran deset puta i već je zaživeo među tamošnjom publikom, istakao je Aleksić, a ovo mu je prvo gostovanje i nadaju se sličnom prijemu beogradske publike. Prema rečima Kokana Mladenovića, direktora Drame NP i jednog od reditelja predstave, komad, radnog naslova „Ostrvo Blakan“, trebalo je napisati na temu izolacije i samoizolacije, to jest o tome kako Berlinski zid zapravo i nije srušen već samo pomeren da zaokruži prostor nekadašnje Jugoslavije. Tri raznorodna komada, ispostavilo se, imaju mnogo zajedničkog i funkcionišu kao celina, složili su se svi koji su radili na ovoj predstavi. Biljana Srbljanović istakla je da joj je rad na ovom komadu, osim saradnje sa odličnom ekipom, značio mnogo jer je, kako je rekla, malo igraju u pozorištima izvan Beograda. Njeno interesovanje u vezi sa „Putovanjem“ ticalo se pre svega pozorišne forme, pitanja do koje mere se ona može približiti prozi, pa ga je stoga u podnaslovu nazvala pozorišnom pričom. Gorčin Stojanović se, pak, bavio pitanjem kako pronaći formu za tu priču. Što se predstave u celini tiče, on je vidi kao tri divergenta aspekta nečeg što bi se moglo nazvati zajedničkom emocijom ili emocionalnom temom, u njoj ima neke teskobe, kako je rekao, i tačno uočenog osećanja stvari. O komadu „Nigde drugde“, u odsustvu autora i reditelja, koji su obojica u Kanadi, govorila je glumica Kristina Radenković. Ona je ukratko rekla da je reč o paru koji je emigrirao u Kanadu i iako je tamo već čitavu deceniju, ne može da se primi na to tle. Maja Pelević primetila je da su, iako nju i Biljanu Srbljanović deli decenija, teme koje ih muče iste i to generacijski, a čini se da će to tako biti i u budućnosti. Njen tekst „Putokaz“, Mladenović je, kako je rekao, doživeo kao generacijskog Godoa, kao putovanje vremena kroz tri generacije, jer se ovde živi kao da ljudi imaju rezervne živote i to sve dotle dok ne bude prekasno. Scenografkinja predstave je Vesna Štrbac, a kostimografkinja Maja Mirković i one su doprinele da i vizuelno „Via Balkan“ bude jedinstvo različitosti. Predstava traje 122 minuta bez pauze. Sombor 2007 god, 94 str +CD, meki povez, u dobrom stanju. L.3.O.3.P.3.

Via Balkan- Biljana Srbljanovic - KNJIGA + C -MEKI POVEZ -100 STRANICA -latinica - lepo ocuvano ,ima cd ,retka knjiga 125 GODINA NARODNOG POZORISTA SOMBOR -PUTOVANJE BILJANA SRBLJANOVIC -NIGDE DRUGDE NENAD JOVANOVIC -PUTOKAZ - MAJA PELEVIC Predstavom „Via Balkan“ Narodno pozorište iz Sombora gostuje 19. janura na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu od 19.30. U pitanju je predstava sastavljena od tri jednočinke poznatih savremenih domaćih autora – „Putovanje“ Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića, „Nigde drugde“ Nenada Jovanovića u režiji Larija Zapije, i „Putokaz“ Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića. Kako je objasnio Srđan Aleksić, upravnik Somborskog pozorišta, na konferenciji za novinare u petak u NP povodom gostovanja, „Via Balkan“ nastala je u čast 125 godina postojanja Somborskog pozorišta kao narudžbina od pomenutih pisaca, a premijerno je izvedena u novembru 2007, na Dan pozorišta. Od tada je u Somboru odigran deset puta i već je zaživeo među tamošnjom publikom, istakao je Aleksić, a ovo mu je prvo gostovanje i nadaju se sličnom prijemu beogradske publike. Prema rečima Kokana Mladenovića, direktora Drame NP i jednog od reditelja predstave, komad, radnog naslova „Ostrvo Blakan“, trebalo je napisati na temu izolacije i samoizolacije, to jest o tome kako Berlinski zid zapravo i nije srušen već samo pomeren da zaokruži prostor nekadašnje Jugoslavije. Tri raznorodna komada, ispostavilo se, imaju mnogo zajedničkog i funkcionišu kao celina, složili su se svi koji su radili na ovoj predstavi. Biljana Srbljanović istakla je da joj je rad na ovom komadu, osim saradnje sa odličnom ekipom, značio mnogo jer je, kako je rekla, malo igraju u pozorištima izvan Beograda. Njeno interesovanje u vezi sa „Putovanjem“ ticalo se pre svega pozorišne forme, pitanja do koje mere se ona može približiti prozi, pa ga je stoga u podnaslovu nazvala pozorišnom pričom. Gorčin Stojanović se, pak, bavio pitanjem kako pronaći formu za tu priču. Što se predstave u celini tiče, on je vidi kao tri divergenta aspekta nečeg što bi se moglo nazvati zajedničkom emocijom ili emocionalnom temom, u njoj ima neke teskobe, kako je rekao, i tačno uočenog osećanja stvari. O komadu „Nigde drugde“, u odsustvu autora i reditelja, koji su obojica u Kanadi, govorila je glumica Kristina Radenković. Ona je ukratko rekla da je reč o paru koji je emigrirao u Kanadu i iako je tamo već čitavu deceniju, ne može da se primi na to tle. Maja Pelević primetila je da su, iako nju i Biljanu Srbljanović deli decenija, teme koje ih muče iste i to generacijski, a čini se da će to tako biti i u budućnosti. Njen tekst „Putokaz“, Mladenović je, kako je rekao, doživeo kao generacijskog Godoa, kao putovanje vremena kroz tri generacije, jer se ovde živi kao da ljudi imaju rezervne živote i to sve dotle dok ne bude prekasno. Scenografkinja predstave je Vesna Štrbac, a kostimografkinja Maja Mirković i one su doprinele da i vizuelno „Via Balkan“ bude jedinstvo različitosti. Predstava traje 122 minuta bez pauze. (kutija 7)

Prilog istoriji Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu Priredio Rastko ćirić FPU, 2013. 200 ilsutrovanih strana, kvalitetan, mastan papir, klasičan format. Odlično očuvana knjiga. Ćirić je 2008. godine, prilikom rada na izložbi profesora FPU povodom 60-godišnjice tog fakulteta, održane u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, sa žaljenjem uvideo da FPU nema sređenu dokumentaciju, osim manjeg broja fotografija u Biblioteci. Ustanovio je, kako je naveo u uvodniku Zbornika, i da pojedini odseci nemaju nijednu fotografiju iz svoje prošlosti. S obzirom da Grafički odsek ima predmet Fotografija, pa poseduje veći broj snimaka koji prikazuju atmosferu na Fakultetu, to je i bila potencijalna građa za dokumentaciju. Sa video materijalima situacija je bila još gora. Ćirićev predlog da se u okviru biblioteke napravi medijateka, sa kompjuterom koji bi čuvao fotografije, radove studenata i profesora, faksimile, filmove, emisije, ukratko sve vrste arhivske građe, naišao je na odobravanje i tu je sve stalo. Kada je pronašao Šotrin dnevnik, koji je bio, međutim bez ijedne ilustracije ili crteža, Ćirić je, na sreću, pronašao i veći broj crteža svojih koje su radili tokom tih ekskurzija, pa je prvi dnevnik mogao da bude ilustrovan autentičnim crtežima rađenim na časovima crtanja u prirodi koje je Šotra vodio. Fotografije prikazuju tadašnje studente Akademije primenjenih umetnosti tokom rada ili odmora, a na mnogim grupnim fotografijama nalazi se i Šotra. Nekoliko strana sa tim, do sada neobjavljenim fotografijama, Ćirić je grupisao kao poseban odeljak, jer su snimljene i na drugim ekskurzijama (Ohrid, Makedonija, manastiri Srbije…) koje su u to vreme, prema kazivanju profesora Ljubodraga Jankovića Jaleta, bile veoma česte: najmanje jedna velika ekskurzija tokom leta i više kraćih tokom školske godine. “Naši sadašnji studenti ne mogu se pohvaliti ničim sličnim. Tokom 90-ih profesor (Bogdan) Kršić je organizovao jednu ekskurziju po manastirima Srbije, kojoj sam posvetio jedan tekst, a za četiri ekskurzije u inostranstvo koje sam ja uspeo da izvedem, srećom postoje dnevnici koje sam zajedno sa studentima vodio. Oni ne liče na Šotrine literarne dnevnike, to su ilustrovani albumi novog medijskog doba, koji su puni crteža, fotografija, nalepnica i drugih artefakata prikupljenih tokom puta. U njihovoj izradi učestvovali su i studenti. Tako ova knjiga počinje i završava se dnevnicima sa studentskih ekskurzija rađenim u razmaku od 50 godina”, naveo je Ćirić koji je materijal za Zbornik, kako je naveo, prikupio odakle god je mogao. Neki tekstovi su već objavljeni ili su napisani na njegovu molbu. Tri priloga preuzeta su iz objavljenih knjiga iz kojih su izdvojeni segmenti koja se odnose na FPU - autobiografski zapisi Bosiljke Kićevac, Aleksandra Ajzinberga i Bogdana Kršića. Tu su i sećanja Zore Živadinović Davidović, Ljubodraga Jankovića Jaleta i Branislava Stajevića objavljena 1998. u monografiji “50 godina FPU”. Kuriozitet predstavljaju i sačuvani rukom ispisani natpisi sa maskenbala, dočeka nove godine, projekcije crtanih filmova koje su organizovali studenti katedre Grafike Akademije primenjenih umetnosti, početkom 50-ih. Tekstovi o životu i radu profesora Stjepana Filekija iz magistarskog rada Olivere Batajić u međuvremenu su objavljeni u okviru knjige “Kofer pun slova” u izdanju “Tipometra” (2011), koja sadrži i tekstove zasnovane na intervjuima sa profesorima FPU Aleksandrom Dodigom (tekst Vedrana Erakovića) i Đorđem Živkovićem (Olivera Stojadinović). Naslov knjige “Zbornik FPU 1” dat je sa željom da to bude prva od mnogih budućih knjiga, naveo je Ćirić, koji je pozvao sve koji vezuju sećanja vezuju za taj Fakultet/Akademiju da ih zapišu i prilože za sledeće nastavke. s