U srcu Mlečnog puta nalazi se supermasivna crna rupa, četiri miliona puta masivnija od našeg Sunca. To je mesto gde su prostor i vreme toliko iskrivljeni da svetlost biva zarobljena ako se usudi da se približi na 12 miliona kilometara. Prema Ajnštajnu, u crnoj rupi je kraj vremena. Ali prema fizici 21. veka, stvarnost može biti mnogo čudnija. Crne rupe obitavaju tamo gde su nekada sijale najmasivnije zvezde – i na obodu našeg trenutnog razumevanja. One su prirodno nastali objekti, neumitne posledice gravitacije kada se previše materije uruši u premalo prostora. A ipak, iako prirodni zakoni predviđaju da crne rupe postoje, one se ni pomoću njih ne mogu u potpunosti opisati. Crne rupe su mesta u prostoru i vremenu gde se sudaraju zakoni gravitacije, kvantne fizike i termodinamike. Isprva se smatralo kako su u tolikoj meri intelektualno nedokučive da naprosto nisu mogle postojati, ali samo u poslednjih nekoliko godina počeli smo da naslućujemo novu sintezu: duboku povezanost između gravitacije i teorije kvantnih informacija koja opisuje holografski univerzum u kome prostor i vreme nastaju iz mreže kvantnih bitova, a crvotočine premošćuju prazninu. U ovoj revolucionarnoj knjizi, profesor Brajan Koks i profesor Džef Foršo povešće vas do ruba razumevanja crnih rupa – na naučno putovanje do istraživačke granice koje obuhvata vek fizike, od Ajnštajna do Hokinga i dalje, a završava iznenađujućim zaključkom da naš svet može funkcionisati poput ogromnog kvantnog računara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga 1 Knjiga 2/1 Knjiga 3/2 Knjiga 7 Knjiga 8/1 Knjiga 8/2 Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Religija i nauka i izabrani eseji Bertrand Rasel Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872 — Penhrindejdrajt, 2. februar 1970), bio je britanski filozof i matematičar, kao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine. U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova. Privatni život Bertrand Artur Vilijam Rasel, 3. erl Rasel (engl. Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i baba, dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof Džon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. Njihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica. Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina Džona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu `Beacon Hill` (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.[1] Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Gradskom koledžu u Njujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu. Godine 1952, u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine. Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. Njegov pepeo je rasejan u planinama Velsa. Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka. Titulu grofa od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin Džon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Atomska fizika ili fizika atoma je grana fizike, koja se bavi izučavanjem strukture atoma i elektronskog omotača, energetskim nivoima, spektrima, kao izračunavanjem fizičkih veličina i osobina, koje se zatim koriste u srodnim naukama.[1] Atomska fizika je nekad sinonim za Nuklearnu fiziku, međutim ove termine ne treba mešati, jer se atomska fizika ne bavi osnovnim procesima u okviru jezgra, odnosno ne bavi se proučavanjem nuklearne fizike samog jezgra, mada ponekad karakteristike strukture jezgra imaj uticaj na svojstva atoma. Istorija Ideja o postojanju atoma nije nova. Još su Stari Grci koristili reč atom da bi opisali najmanje čestice materije[2] Saznanja o prirodi atoma razvijala su se vrlo sporo sve do početka 20. veka,[3] a do kraja 20. veka postavljeni su različiti modeli strukture atoma.[4] Jedan od začetnika atomske fizike bio je Džozef Džon Tomson, koji je 1879. godine otkrio elektron i pretpostavio da se atom sastoji od jednakog broja pozitivnih i negativnih naelektrisanja.[5] Ispitivao je slabe pozitivno naelektrisane zrake i dokazao da se ovi sastoje od pozitivnih čestica čija masa daleko prevazilazi masu elektrona. On je pravilno zaključio da te čestice predstavljaju ostatak atoma posle izlaska elektrona iz njega. Pre Tomsona atom je zamišljan kao mala bilijarska kugla. Tomson nije samo odredio apsolutnu masu te kugle, već je ustanovio da male, negativno naelektrisane čestice mogu da se odvoje od nje, ostavljajući joj pozitivno naelektrisanje. Na osnovu toga Tomson je zaključio da je materija građena od smeše međusobno vrlo blizu nanizanih atoma. Po njemu je atom pozitivno nabijena kuglica u kojoj su vrlo sitni elektroni ravnomerno raspoređeni. Predložio je model u kome su atomi predstavljani kao ovalni puding ili kolač sa suvim šljivama u omotaču (engl. plum puding).[4] Bez obzira na brojne nedostatke, Tomsonov model atoma bio je značajan, jer je prvi put u istoriji ukazano na postojanje unutrašnje strukture atoma. Druga značajna grupa istraživača se bavila pojavom prirodne radioaktivnosti koju je otkrio 1896. godine Anri Bekerel. Ključnu ulogu u ovoj grupi odigrao su i Raderford, Pjer i Marija, koji su u velikoj meri zaslužni za ra razvoj metoda za ekstrahovanje i koncentrovanje prirodno radioaktivnog materijala. Bekerel i Marija i Pjer Kiri su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Sama Marija Kiri je kasnije, 1911. dobila još jednu Nobelovu nagradu iz oblasti hemije. Inače, radioaktivnost predstavlja raspad atoma, pri čemu se emituju tri vrste zračenja: alfa, beta i gama. Raderford je prvi utvrdio razliku između njih i ispitao njihove osobine. Pokazao je da alfa zrake sačinjava mlaz pozitivno naelektrisanih čestica, čijim je rasejavanjem na tankim zlatnim folijama postavio nuklearni model atoma, 1911. godine. Konačno, treća grupa fizičara u kojoj je vodeću ulogu imao Maks Plank ispitivala je zakone zračenja crnog tela. Najvažnije otkriće te grupe ovde je da se emisija zračenja odvija u kvantima, tj. isprekidano, a ne neprekidno kao što je to predviđala klasična teorijska fizika. Nils Bor je 1913. godine objedinivši rezultate sva tri navedena pravca istraživanja, predložio poznati model atoma, kojim je postavio temelje današnjeg shvatanja strukture atoma. Od prve grupe koja se odnosi atomsku fiziku on je usvojio postojanje i osobine elektrona, od druge grupe nuklearnom strukturu atoma , a od treće činjenice da atom emituje svetlost u kvantima. Postojanje pozitivno naelektrisanih čestica u jezgru atoma, dokazao je Ernest Raderford 1919. godine. Naelektrisanje protona jednako je ali suprotno naelektrisanju elektrona. Broj protona u jezgru određuje karakteristike elementa. Utvrđeno je da je masa protona iznosi 1,67 x 10−27 kilograma.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nuklearna fizika je grana fizike koncentrisana na jezgro atoma. Istorija Radioaktivnost je otkrio 1896. francuski naučnik Henri Bekerel dok je radio na fosforoscentnim materijalima. Ovi materijali svetle u mraku nakon izlaganja svetlu, i on je mislio da bi sjaj proizveden u katodnim zračnim cevima (cathode ray tubes) od strane X-zraka mogao nekako biti povezan sa fosforoscencijom. Zato je pokušao da uvije fotografsku pločicu (plate) u crnu hartiju i da stavi razne fosforoscentne minerale na nju. Svi rezultati su bili negativni dok nije isprobao korišćenje uranijumovih soli. Rezultat sa ovim jedinjenjima je bilo duboko crnjenje pločice. Ipak, ubrzo je postalo jasno da crnjenje pločice nema nikakve veze sa fosforoscencijom jer je ona crnela kada je mineral držan u mraku. Takođe ne-fosforoscentne soli uranijuma pa i metalski (metallic) uranijum su pocrnjivali pločicu. Bilo je jasno da postoji neka nova vrsta zračenja koja je mogla da prođe kroz papir koja je uzrokovala crnjenje pločice (U mnogim knjigama piše da je Bekerel slučajno otkrio radioaktivnost.) Isprva se činilo da je ovo novo zračenje bilo slično nedavno otkrivenim x-zracima. Ipak kasnija istraživanja Bekerela, Pjera Kirija, Marije Kiri, Ernesta Raderforda i drugih su otkrila tri različite vrste radioaktivnosti: alfa, beta i gama raspad. Ovi istraživači su takođe otkrili da mnogi drugi hemijski elementi imaju radioaktivne izotope. Opasnosti radioaktivnosti nisu odmah otkrivene. Akutno trovanje radiacijom je brzo otkriveno, ali je početna pretpostavka bila da, kao kod vatre, ako se odmah ne primeti efekat, nema opasnosti. Štaivše nije se znalo da će ako se unesu u telo, radioaktivni materijali nastaviti da zrače unutar tela, često prouzrokujući kancer ili druge ozbiljne probleme. Mnogi lekari i firme su počeli da reklamiraju radioaktivne supstance kao sredstvo lečenja; jedan posebno uzbunjujuć primer je bilo lečenje klistiranjem radijumom. Marija Kiri je pred smrt govorila protiv ovakve vrste lečenja, upozoravajući da efekti radijacije na ljudsko telo još nisu dobro ispitani. Za vreme Drugog svetskog rata, se došlo na ideju da bi se energija koju radioaktivnost oslobađa mogla koristiti kao oružje za masovno uništenje. I sile osovine i savezničke snage su započele projekte u cilju razvoja ovakvog oružja; Projekat Menhetn u SAD se na kraju pokazao uspešnim. Dve od prve tri bombe koje su proizvedene su bačene na Japan; tada je planirano da se proizvodnja ubrza na oko jednu bombu nedeljno, ali se Japan predao pre nego što je još atomskih bombi bačeno. Za vreme Drugog svetskog rata i u ranom hladnom ratu je nastavljen razvoj nuklearne tehnologije, dok se malo pažnje obraljalo na dugoročne opasnosti radijacije i radioaktivne kontaminacije. Jači otpad nastao proizvodnjom uranijuma je skladišten u velike tankove sa rokom trajnosti od samo par decenija, i nije bilo planova za dugoročnije skladištenje dok je manje jakom otpadu dopušteno da procuri u zemljište bez temeljnih proračuna o dugoročnim posledicama. Mnoga nuklearna oružja su testirana u atmosferi (to jest iznad povvršine Zemlje), što je oslobodilo dovoljno radioaktivnog materijala da veoma značajno podigne svetski nivo pozadinskog zračenja. Konačno je sporazum o ograničenim probama prekinuo ove probe u SAD i SSSR-u (mada su podzemne probe nastavljene u obe zemlje, a Francuska i Kina su nastavile atmosferske probe još dugo vremena). Zatim su razvijeni nuklearni reaktori za korišćenje u podmornicama, brodovima i za komercijalnu upotrebu. Od 1960-ih, protivnici nuklearne energije su tvrdili da dugoročno izlaganje niskim nivoima zračenja može da dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema, i da radioaktivna kontaminacija iz životne okoline može da pređe na ljude dovodeći do ovakvih dugoročnih izlaganja. Ove tvrdnje su ostale kontrovrezne, vidi linear no threshold model, radiation hormesis. Usled ovih tvrdnje je javna zabrinutost dramatično porasla, sigurnosne mere su pojačane, a korišćenje radioaktivnih materijala poput torijuma u plinskim mrežicama (gas mantles) je smanjeno. Javna zabrinutost je znatno porasla usled nuklearnih nezgoda posebno onih u Tri majl ajlendu (Three Mile Island) i Černobilju. Ova zabrinutost se u mnogim slučajevima sastoji iz nenalačkog straha od svega što u svom imenu sadrži odrednicu `nuklearno`. Na primer, nuklearno magnetno rezonantna spektroskopija (nuclear magnetic resonance imaging spectroscopy) (NMRI), koja nema nikakve veze sa radioaktivnošću je preimenovana u magnetnu rezonancu (magnetic resonance imaging) (MRI) da bi se se ugušio javni strah. Radioaktivni izotopi i dalje imaju mnoge značajne primene, uključujući praćenje bioloških procesa u ljudskom telu za potrebe dijagnostike, očuvanje hrane u teglama ubijanjem bakterija i određivanje starosti geoloških nalaza bazirano na procenama o brzini raspada izotopa. Od ovih primena, pa do upotrebe nuklearne energije, nuklearna tehnologija je još uvek u širokoj upotrebi uprkos javnoj zabrinutosti. Izgradnja novih reaktora se nastavlja, posebno u Aziji, kao i razvoj novih tipova reaktora koji koriste nuklearnu fisiju i nuklearnu fuziju.

Odlično stanje Majkl Faradej, FRS (engl. Michael Faraday; Njuington Bats, 22. septembar 1791 — London, 25. avgust 1867) bio je engleski eksperimentalni i optički fizičar i hemičar, član Kraljevskog društva. Značajan po mnogim naučnim otkrićima, prvenstveno u oblasti elektriciteta i magnetizma. Od 1903. godine eponim je Faradejevog društva (od 1980. spojeno u Kraljevsko hemijsko društvo). Majkl Faradej M Faraday Th Phillips oil 1842.jpg Majkl Faradej (1842, T. Filips) Rođenje 22. septembar 1791. Njuington Bats, Velika Britanija Smrt 25. avgust 1867. (75 god.) London, Ujedinjeno Kraljevstvo Polje eksperimentalna fizika, optička fizika; hemija Institucija Kraljevska institucija Poznat po 13 stavki Faradejev zakon EMI Elektrohemija Faradejev efekat Faradejev kavez Faradejeva konstanta Faradejev cilindar Faradejev zakon elektrolize Faradejev paradoks Faradejev rotator Faradejev učinak Faradejev talas Faradejev točak Faradejeve linije sile[1] Nagrade 4 značajne Kraljevska medalja (1835, 1846) Nagrada Kopli (1832, 1838) Ramfordova medalja (1846) Albertova medalja (1866) Potpis Michael Faraday signature.svg Život Majkla Faradeja vrlo je zanimljiv i bogat doživljajima. Kao mlad knjigovezački radnik zainteresovao se za fiziku i odlučio da se bavi izučavanjem prirodnih pojava. Najpre je radio u laboratoriji tada čuvenog engleskog hemičara Hamfrija Dejvija. Daroviti mladić bio je vrlo radoznao i dalje se sam usavršavao, neprekidno vršeći najraznovrsnije fizičke i hemijske oglede. Otkrio je dva osnovna zakona elektrolize, tada je radio u Kiculovoj laboratoriji. Ovi zakoni su postali osnov elektrohemije i učenja o elektricitetu, a poznati su kao Faradejevi zakoni elektrolize.[2] Ovaj marljivi naučnik prvi je otkrio i vezu između magnetskog polja i svetlosti.[3][4] Njegovo najznačajnije otkriće je poznati Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji je kasnije uvršćen i među Maksvelove osnovne jednačine elektrodinamike. Po Faradeju je dobila ime jedinica za merenje električnog kapaciteta — farad (F), kao i rotacija ravni polarizacije svetlosti u magnetskom polju — Faradejev efekat. Detinjstvo i početak karijere Uredi Majkl Faradej je rođen u malom mestu Njuington Bats (Newington Butts), danas južni London. Živeo je u siromašnoj porodici, pa se obrazovao sam. [5] S četrnaest godina postao je šegrt kod londonskog knjigovesca i prodavca knjiga Džordža Riboa (George Riebau). Za sedam godina rada pročitao je mnogo knjiga i razvio interes za nauku, a posebno za elektricitet.[6][7] Faradejeva laboratorija u Kraljevskoj instituciji (gravira, 1870) Sa 19 godina Faradej je studirao kod priznatih hemičara ser Hamfrija Dejvija, predsednika Kraljevskog društva i Džona Tejtuma, osnivača Građanskog filozofskog društva. Nakon što je Faradej poslao Dejviju knjigu od 300 strana sa beleškama sa predavanja, ovaj mu je odgovorio da će ga imati na umu, ali da se još uvek drži svog zanata knjigovesca. Nakon što je Dejvi oštetio vid pri eksperimentu sa azot-trihloridom, postavio je Faradeja za sekretara.[8] Kad je Džon Pejn iz Kraljevskog društva dobio otkaz, Dejvi je predložio Faradeja kao laboratorijskog asistenta. Naučna karijera Uredi Jedan od Faradejevih ekspe­rime­nata iz 1831. u kojem se demonstrira indukcija; tečna baterija (desno) šalje električnu struju kroz mali kalem (A) koji kada se pomera ka gore ili dole unutar velikog kalema (B) njegovo magnetno polje indukuje tre­nutni napon u kalemu, koji se može detektovati galvanometrom (G) Najveći i najpoznatiji Faradejevi radovi bili su vezani za elektricitet. Otkriće danskog hemičara Hansa Kristijana Ersteda da magnetna igla skreće ako se nađe blizu provodnika kroz koji protiče električna struja, potaknulo je Dejvija i Volastona da 1821. pomoću Erstedovog elektromagnetizma pokušaju konstruisati elektromotor, ali u tome nisu uspeli. Faradej je, nakon diskusije sa njima, počeo raditi na uređaju koji bi radio na principu elektromagnetske rotacije: ako se na polovinu magneta (sličnog potkovici) postavi pljosnata metalna čaša napunjena živom, a u čašu uvuče sa oba kraja bakarna žica, čija se sredina oko jednog šiljka oslanja na pol magneta i kada se kroz živu pusti električna struja iz električne baterije, ona će, prolazeći kroz žicu, prisiliti žicu da se okreće oko magneta. Ako se taj pribor postavi na drugi pol magneta, žica će početi da se okreće na suprotnu stranu. Taj izum poznat je kao homopolarni motor. Ovi su eksperimenti i izumi postavili osnove moderne elektromagnetske tehnologije. No onda je učinio grešku. Svoj eksperiment je objavio pre pokazivanja Volastonu i Dejviju, što je dovelo do kontroverze i bilo je uzrok njegovog povlačenja s područja elektromagnetizma na nekoliko godina. Majk Faradej (cca 1861) Portret Faradeja u njegovim kasnim tridesetim Nakon deset godina, 1831. započeo je seriju eksperimenata u kojima je otkrio elektromagnetnu indukciju. Moguće je da je Džozef Henri otkrio samoindukciju nekoliko meseci pre Faradeja, ali su oba otkrića zasenjena otkrićem Italijana Frančeska Zantedekija. On je otkrio da ako provuče magnet kroz krug od žice da će se magnet zadržati sredini kruga. Njegovi esperimenti su pokazali su da promenljivo magnetsko polje indukuje (uzrokuje) električnu struju. Ova je teorija matematički nazvana Faradejev zakon, a kasnije je postala jedna od četiri Maksvelove jednačine. Faradej je to iskoristirao da konstruiše električni dinamo, preteču modernog generatora. Faradej je tvrdio da se elektromagnetni talasi šire u praznom prostoru oko provodnika, ali taj eksperiment nikad nije dovršio. Njegove kolege naučnici su odbacile takvu ideju, a Faradej nije doživeo da vidi prihvatanje svoje ideje. Faradejev koncept linija fluksa koje izlaze iz naelektrisanih tela i magneta omogućio je način da se zamisli izgled električnih i magnetnih polja. Taj model bio je prekretnica za uspešne konstrukcije elektromehaničkih mašina koje su dominirale u inženjerstvu od 19. veka. Jednostavni dijagram Faradejevog aparatusa za indukovanje električne struje magnetnim poljem: baterija (levo), prsten i namotani kalem od gvožđa (u sredini) i galvanometar (desno) Faradej se bavio i hemijom, a tu je otkrio nove supstance, oksidacione brojeve i način kako gasove pretvoriti u tečnost. Takođe je otkrio zakone elektrolize i uveo pojmove anoda, katoda, elektroda i jon. Godine 1845. otkrio je ono što danas nazivamo Faradejev efekat i fenomen nazvan dijamagnetizam. Smer polarizacije linearno polarizovanog svetla propušten kroz meterijalnu sredinu može biti rotiran pomoću spoljašnjeg magnetskog polja postavljenog u pravom smeru. U svoju beležnicu je zapisao: „ Konačno sam uspeo osvetliti magnetske linije sile i da namagnetišem zrak svetla. ” To je dokazalo povezanost između magnetizma i svetlosti. U radu sa statičkim elektricitetom, Faradej je pokazao da se elektricitet u provodniku pomiče ka spoljašnjosti, odnosno da ne postoji u unutrašnjosti provodnika. To je zato što se u elektricitet raspoređuje po površini na način koji poništava električno polje u unutrašnjosti. Taj se efekt naziva Faradejev kavez. Ostalo Uredi Majkl Faradej (1917, A. Blejkli) Grob Majkla Faradeja na groblju „Hajgejt” u Londonu Imao je seriju uspešnih predavanja iz hemije i fizike na Royal Institution, nazvana The Chemical History of a Candle. To je bio početak božićnih predavanja omladini koja se i danas održavaju. Faradej je poznat po izumima i istraživanjima, ali nije bio obrazovan u matematici. No u saradnji sa Maksvelom njegovi su patenti prevedeni u metematički jezik. Poznat je po tome što je odbio titulu ser i predsedništvo u Kraljevskom društvu (predsedavanje britanskom kraljevskom akademijom). Njegov lik štampan je na novčanici od 20 funti. Njegov sponzor i učitelj bio je Džon Fuler, osnivač Fulerove profesorske katedre na katedri za hemiju kraljevskog instituta. Faradej je bio prvi i najpoznatiji nosilac te titule koju je dobio doživotno. Faradej je bio veoma pobožan i bio je član jedne male sekte unutar škotske crkve. Služio je crkvi kao stariji član i držao mise.[9] Faradej se 1821. oženio Sarom Bernar, ali nisu imali dece.[10] Kako se približavao pedesetoj godini smanjivao je rad i obaveze da bi u jesen 1841. primetio da rapidno gubi pamćenje i od tada njegov rad skoro potpuno prestaje. Preminuo je u svojoj kući u Hempton Kortu, 25. avgusta 1867. godine. Bibliografija Uredi Chemische Manipulation (1828) Faradeje knjige, sa izuzetkom Chemical Manipulation, bile su kolekcije naučnih radova ili transkripcije predavanja.[11] Nakon njegove smrti, objavljen je Faradejev dnevnik, kao zbirka nekoliko velikih svezaka njegovih pisama; te Faradejev žurnal, sa njegovim putovanjima sa Dejvi (1813—1815). Faraday, Michael (1827). Chemical Manipulation, Being Instructions to Students in Chemistry. John Murray. 2nd ed. 1830, 3rd ed. 1842 Faraday, Michael (1839). Experimental Researches in Electricity, vols. i. and ii. Richard and John Edward Taylor.; vol. iii. Richard Taylor and William Francis, 1855 Faraday, Michael (1859). Experimental Researches in Chemistry and Physics. Taylor and Francis. ISBN 978-0-85066-841-4. Faraday, Michael (1861). W. Crookes, ur. A Course of Six Lectures on the Chemical History of a Candle. Griffin, Bohn & Co. ISBN 978-1-4255-1974-2. Faraday, Michael (1873). W. Crookes, ur. On the Various Forces in Nature. Chatto and Windus. Faraday, Michael (1932—1936). T. Martin, ur. Diary. ISBN 978-0-7135-0439-2. – published in eight volumes; see also the 2009 publication of Faraday`s diary Faraday, Michael (1991). B. Bowers and L. Symons, ur. Curiosity Perfectly Satisfyed: Faraday`s Travels in Europe 1813–1815. Institution of Electrical Engineers. Faraday, Michael (1991). F. A. J. L. James, ur. The Correspondence of Michael Faraday. 1. INSPEC, Inc. ISBN 978-0-86341-248-6. – volume 2, 1993; volume 3, 1996; volume 4, 1999 Faraday, Michael (2008). Alice Jenkins, ur. Michael Faraday`s Mental Exercises: An Artisan Essay Circle in Regency London. Liverpool, UK: Liverpool University Press. Course of six lectures on the various forces of matter, and their relations to each other London; Glasgow: R. Griffin, 1860. The Liquefaction of Gases, Edinburgh: W. F. Clay, 1896. The letters of Faraday and Schoenbein 1836–1862. With notes, comments and references to contemporary letters London: Williams & Norgate 1899. (Digital edition by the University and State Library Düsseldorf)

dr Gligorije M. Antonović: PEDOLOŠKI LEKSIKON Mek povez, 24cm, 493strane, izdavač: UNIJA BIOLOŠKIH NAUČNIH DRUŠTAVA JUGOSLAVIJE - Beograd, knjiga ima pečat prethodnog vlasnika? Педологија (грч. πεδον, pedon — земљиште; грч. λόγος, logos — наука) је наука о земљишту у природном окружењу, која се бави проучавањем настанка земљишта (педогенеза), њиховом морфологијом, класификацијом, генезом и дистрибуцијом земљишта. Сродна наука о земљишту је едафологија.[1] Тло није само потпора за вегетацију, него је и зона (`педосфера`) бројних интеракција између климе (вода, ваздух, температура), живота у тлу (микроорганизми, биљке, животиње) и његових остатака, минералног материјала од изворних и доданих стена, као и његовог положаја у крајолику. Током његове формације и генезе, профил тла полагано се продубљује и развија карактеристичне слојеве назване `хоризонти`, док се приближава сигурном стању равнотеже. Корисници тла (попут пољопривредника) у почетку нису показивали велику бригу за динамику тла. Гледали су на тло као средство чија су хемијска, физичка и биолошка својства била корисна за службу пољопривредне продуктивности. У другу руку, педолози и геолози нису се у почетку усредсредили на пољопривредне примене карактеристика тла (едафична својства) већ над његовим односом према природи и историји крајолика. Данас постоји интеграција два дисциплинарна приступа као део науке о крајолику и околини. Педолози се сада такође занимају за практичне примене добро схваћених педогенетских процеса (еволуција и функционисање тла), попут интерпретирања његове историје околине и предвиђања последица промена у земљишној употреби, док пољопривредници схватају да је култивисано тло сложено средство које је често резултовало кроз неколико хиљада година еволуције. Они схватају да је тренутна равнотежа крхка и да само читаво познавање њене историје чини могућим осигуравање одрживе употребе.

U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot jedne knjige malo ostecen, nista strasno. Sve ostalo uredno! Jabucka kotlina Jadransko more je ogranak Sredozemnog mora koji odvaja Apeninski poluotok od Balkanskog poluotoka, te Apeninskog gorja od Dinarskog gorja. Jadran je najsjeverniji rukavac Mediterana, koji je s njim spojen preko Otrantskih vrata (morski prolaz između Jadranskog i Jonskog mora). Države na obalama Jadranskog mora su Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Italija i Slovenija. U Jadranu se nalazi preko 1300 otoka, većinom smještenih na istočnoj strani, tj. hrvatskoj obali. Dijeli se na tri bazena, sjeverni koji je najplići i južni koji je najdublji, s najvećom dubinom od 1233 metra. Morske struje putuju u smjeru obrnutom od kazaljke na satu, ulazeći kroz Otrantska vrata uz istočnu obalu mora i vraćajući se uz zapadnu (talijansku) obalu. Morske mijene nisu pretjerano izražene, iako se povremeno mogu dogoditi veće razlike u njihovim amplitudama. Slanost Jadrana je manja od Sredozemnog zato što tekućice u Jadranskom slivu čine trećinu pritoka Sredozemnog mora. Površinska temperatura mora varira od 24o ljeti do 7o zimi. More leži na Jadranskoj mikroploči, koja se u Mezozoiku odvojila od Afričke ploče. Kretanje ploče i sudar s Euroazijskom pločom je znatno utjecalo na uzdizanje okolnih planinskih lanaca. U Jadranu su nađeni svi tipovi sedimenata koje je najvećim dijelom donijela rijeka Po, najveća rijeka u Jadranskom slivu. Zapadna obala je aluvijalna ili terasasta, dok je istočna vrlo razvedena i kraška. Na Jadranu je mnogo zaštićenih područja, kako bi se zaštitila bioraznolikost u kršu. More je obilato florom i faunom i u njemu obitava više od 7000 vrsta, od kojih su mnoge rijetke, endemske i ugrožene. Jadransku obalu nastanjuje preko 3,5 milijuna ljudi. Najveći gradovi su Bari, Venecija, Trst, Rijeka i Split. Najstariji stanovnici jadranske obale su bili Etrušćani i ostala italska plemena, Iliri i Stari Grci. Do 2. vijeka pr.n.e. obala je bila pod kontrolom Rimske Republike. U Srednjem vijeku, Jadranska obala i more su kontrolirale razne države, od kojih su najznačajnije bile Bizantsko Carstvo, Mletačka Republika, Habsburška Monarhija i Osmansko Carstvo. Nakon ujedinjenja Italije, Kraljevina Italija je imala velike pretenzije na kontrolu istočne obale, a time ujedno i cijelog Jadrana koje je trajalo cijeli 20. vijek. Nakon Prvog svjetskog rata i raspada Austro-Ugarske i Osmanskog Carstva, na istočnoj obali su nastale dvije nove države: Slobodna Država Rijeka (1920-24.), Kraljevina Jugoslavija i Albanija. Nakon odvajanja jugoslavenskih saveznih republika, pomorske i teritorijalne granice su se prenijele na novoosnovane države. Glavne djelatnosti uz obalu su ribarstvo i turizam. Hrvatski i crnogorski turizam je ekonomski najbrže rastući u regiji. Pomorski transport je također vrlo bitna djelatnost, a na obali Jadranskog mora postoji 19 većih pomorskih luka kroz koje godišnje prođe preko milijun tona robe. Najveća Jadranska pomorske luke za teretni transport su Venecija, Trst, Kopar i Rijeka, dok se venecijanska i splitska luka najveće putničke luke.

Odlično stanje Omotač kao na slikama, zacepljenje se može zakrpiti s unutrašnje strane Isak Istrazivanje Zemlje i kosmosa Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922.- 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera[uredi | uredi izvor] Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život[uredi | uredi izvor] Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt[uredi | uredi izvor] Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad[uredi | uredi izvor] Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati[uredi | uredi izvor] „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija[uredi | uredi izvor] Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Dobro očuvana knjiga... K154 Jedan od glavnih ciljeva autora, prilikom sastavljanja Leksikona, ticao se mogućnosti postizanja što veće praktične koristi svima koji se u svakodnevnom poslu susreću sa različitim pitanjima iz oblasti hemije i hemijske tehnologije. Upravo iz tih razloga, svim materijama i pojmovima nije posvećena ista pažnja, već je akcenat stavljen na rizične materije, pre svega one zapaljive i eksplozivne. U takvim slučajevima dati su podaci o načinu zaštite - o njihovom bezbednom korišćenju, skladištenju i transportu. Radi što lakšeg korišćenja Leksikona, izbegavano je, gde god je to bilo moguće, korišćenje simbola i skraćenica, a zadržane su samo one opštepoznate. Za veliki broj obrađenih materija dati su svi nazivi, s tim što su međusobno povezani, sa ciljem što lakše upotrebe Leksikona. Polazna osnova za izradu Hemijsko-tehnološkog leksikona bio je Hemijski leksikon, štampan pre više godina u izdanju Društva za zaštitu materijala Jugoslavije, ali razlike postoje. One se tiču prvenstveno obima, pošto je ovaj Leksikon prošireniji i tekst je u velikoj meri obogaćen novim odrednicama i savremenim podacima.

B.Z. Vulih `Uvod u funkcionalnu analizu` tvrd povez 415 strana Наука, 1967. mana se vidi na fotografiji prve strane sadržaja funkcionalna analiza

V.A. Iljin, V.A. Sadovniči, Bl.H. Sendov `Matematička analiza` 720 strana tvrd povez Наука, 1979. mana se vidi na fotografiji prve strane sadržaja

ODLICNO OCUVANA Autor :Dawkins Richard SEBIČNI GEN Ričard Dokins Str 257 :Richard Dawkins (Nairobi, Kenija, 26. ožujka 1941.), eminentni britanski etolog, teoretičar evolucije i popularno-znanstveni pisac, voditelj katedre Charlesa Simonyija na Oxfordskom sveučilištu.Dawkins je prvi puta u središte pažnje došao 1976. knjigom «Sebični gen» («The Selfish Gene») koja je popularizirala gensko-centrični pogled na evoluciju i u rječnik uvela termine mem i memetika. Od tada je napisao nekoliko popularnih knjiga o evoluciji i pojavio se u brojnim televizijskim emisijama o evolucionarnoj biologiji, kreacionizmu, i religiji. Autor je popularne knjige «Iluzija o Bogu».Dawkins je ateist, humanist i skeptik; kao komentator znanosti, religije i politike jedan je od najpoznatijih anglosaksonskih intelektualaca. Opisuju ga i nadimkom `Darwinov rottweiler.`: O knjizi: Sebični gen pripada malom broju literarnih dela koja imaju nesvakidašnju moć da promene svoje čitaoce. Nakon iščitavanja ove uzbudljive knjige bićete zadivljeni elegancijom pogleda na svet iz perspektive gena. Kada je Ričard Dokins 1976. godine objavio svoje prvo delo i naslovio ga Sebični gen, talasanju i polemikama u naučnoj i široj javnosti nije bilo kraja. Da li je moguće da geni koji umeju samo da prave sopstvene kopije, drugim rečima – `sebični` su, budu osnova za moralno, nesebično ili altruističko ponašanje koje je odlika ne samo ljudske vrste? Ukoliko se naša priroda može opisati genetikom, onda se to uklapa u širu sliku teorije evolucije, pa ni poreklo morala više ne moramo tražiti u natprirodnom Tvorcu koji je čoveka stvorio prema svom liku. Zapanjujuće je to da Dokins u godinama koje su sledile nije bio izložen samo napadima teologa. Mnogi naučnici takođe nisu mogli da prihvate ideje kojima je on bio privržen, razrađujući u svojoj knjizi teorijske postavke Edvarda Osborna Vilsona, tvorca sociobiologije. Dokins je postao i nepomirljivi protivnik ekstremnih levičara, jer po Marksu društvo ima ključnu ulogu u formiranju svesti pojedinca. Ričard Dokins je istrajno branio stanovište da koncept sebičnog gena nikako nije opravdanje za sebično i nemoralno ponašanje, već da civilizovani čovek ima tu privilegiju da se upozna i izbori sa `diktatom` vlastitih gena. Gradeći veličanstvenu intelektualnu građevinu sa izvanrednom snagom objašnjavanja, Dokins je uspeo da načela izložena u Sebičnom genu približi velikom broju ljudi. Život kakvim ga opisuje Ričard Dokins u svojoj prvoj knjizi, čudesan je i uzbudljiv, zasnovan na jednostavnim postulatima hemije i biologije koje sebični geni pretvaraju u naša htenja, težnje, instinkte, porive, strahove. To što najdublja i najsuptilnija osećanja imaju svoju biološku osnovu, ne čini ih manje vrednim. Ako su dobrota, požrtvovanje, vrlina, želja da pomognemo, utemeljeni u našim genima, ako se te osobine ili njihovi antipodi mogu objasniti na racionalan način, nauka je odnela još jednu pobedu, a radost saznanja je poklon koji nam Dokins nesebično daruje. `Iznosim tvrdnju da smo, jednako kao i sve ostale životinje, samo strojevi koje određuju naši geni. Naši su geni, poput uspješnih gangstera iz Chicaga, uspjeli u nekim slučajevima i po više milijuna godina preživjeti u izrazito natjecateljskom svijetu. To nam daje pravo očekivati od naših gena određena svojstva. Ja tvrdim da je nemilosrdna sebičnost dominantna osobina koju treba očekivati od svakog uspješnog gena. Ta sebičnost gena obično će dati povod sebičnosti u ponašanju jedinke. (...) Oni nisu izumrli, jer to su stari majstori umjetnosti u preživljavanju. Ali ne tražite ih kako slobodno plutaju u moru jer su od te viteške slobode odavno odustali. Sada se gomilaju u velikim kolonijama, sigurni unutar golemih trapavih robota, zapečaćeni i odvojeni od vanjskoga svijeta, s kojim komuniciraju vijugavim, posrednim putovima i kojima upravljaju putem daljinske kontrole. Oni se nalaze u vama, u meni, stvorili su nas, naše tijelo i duh; njihovo očuvanje konačni je smisao našeg postojanja. Dug put su prešli ti umnoživači. Sada se kreću pod nazivom geni, a mi smo njihovi strojevi za preživljavanje.` Najpoznatije knjige na svijetu o evoluciji i o genima te njihovoj upravljačkoj ulozi u našim životima. Pisana na način razumljiv svakome čitatelju, stručnjaku i nestručnjaku, otkriva fascinantnu istinu o našem, tri milijarda godina starom nasljeđu. Borba za opstanak, i varijabilnost prirodnih i kulturnih replikatora univerzalna su obilježja života. Teorija o sebičnome genu najradikalnija je verzija darvinizma - za razliku od klasičnog Darwinovog poimanja evolucije, ona tvrdi da se darvinistička borba za opstanak, opstanak najboljih i selekcija, odvija među genima a ne među jedinkama ili vrstama. Biološke su jedinke naprotiv puki nositelji, ljušture gena, replikatora informacije. Geni iskorištavaju tijela biljaka i životinja za svoj opstanak - i zato Dawkins jedinke prirodnih vrsta naziva `darvinističkim strojevima za opstanak`. Ova važna knjiga i do dana današnjeg je ostala jednako zanimljiva i vrijedna kao i kad je napisana prije 30 godina, a stalno nova izdanja potvrđuju njenu neprolaznost. Svrstava se onih nekoliko malobrojnih majstorskih djela koje će se čitati još generacijama i trebao je pročitati svatko tko iole razmišlja o prirodi oko sebe i u sebi. Ova knjiga je nezaobilazna literatura za sve radoznale umove koji žele da proniknu u tanane niti najvećih filozofskih pitanja. Istina je ponekad tako očigledna i lepa.

Knjiga je polovna, dobro očuvana, stanje kao na slici. Izdavač i pisac knjige se vide na glavnoj slici. Ostale slike predstavljaju prvu i poslednju stranu sadržaja.

Knjiga je polovna, dobro očuvana, stanje kao na slici. Izdavač i pisac knjige se vide na glavnoj slici. Ostale slike predstavljaju prvu i poslednju stranu sadržaja.

Knjiga je polovna, dobro očuvana, stanje kao na slici. Izdavač i pisac knjige se vide na glavnoj slici. Ostale slike predstavljaju prvu i poslednju stranu sadržaja.

Izdavač: Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Josif Pančić“ Mesto: Beograd Godina: 1998. Broj strana: 276 U ODLIČNOM STANJU Prirodni resursi predstavljaju izuzetno bogatstvo svake zemlje. Međutim, oni nisu toliko veliki da se nepravilnim korišćenjem ne bi mogli ugroziti. Zbog toga je potrebno njihovo racionalno korišćenje i domaćinsko ponašanje. Primena lekovitog i aromatičnog bilja u svetu je u stalnom porastu, a to se oseća i u našoj zemlji, naročito poslednjih desetak godina. Mnoge biljne vrste koje se koriste u fitoterapiji su iz spontane flore i njihova povećana upotreba ugrožava prirodno bogatstvo. Iz tih razloga zakonskom regulativom je zabranjeno ili ograničeno sakupljanje pojedinih biljaka, kako bi se sačuvao biljni fond. Kvalitet biljnih sirovina, sakupljenih u prirodi, dosta varira u zavisnosti od različitih faktora (kvaliteta zemljišta, nadmorske visine…), što može biti problem pri proizvodnji fitopreparata koji mora imati standardni kvalitet. Radi očuvanja prirodnog bogatstva i obezbeđenja dovoljnih količina sirovina određenog i standardnog kvaliteta, neophodno je na što većim površinama gajiti lekovito i aromatično bilje. Potreba za plantažiranjem je iz dana u dan sve veća, jer je i potreba za biljem sve veća. Značaj ove knjige je u tome što omogućava svima koji to žele da gaje lekovito i aromatično bilje, da dođu do saznanja koji je način najbolji za njihovu proizvodnju. Obzirom da je knjiga napisana jasnim i prihvatljivim jezikom, kao i zbog svega napred navedenog, ona predstavlja veliki doprinos i naučnoj literaturi. To opravdava opredelenje instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić” Beograd da izda ovu knjigu, kako bi podstakla i olakšala opredelenje mnogih društvenih subjekata i privatnog sektora da gaje lekovito i aromatično bilje kao značajnu sirovinu za farmaceutsku. Hemijsku, kozmetičku, prehrambenu i druge srodne industrije.

STIVEN HOKING ILUSTROVANA KRATKA POVEST VREMENA Prevod - Zoran Živković Izdavač - Informatika, Beograd Godina - 2006 260 strana 26 cm ISBN - 86-84497-17-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Naša slika vaseljene Prostor i vreme Vaseljena koja se širi Načelo neodređenosti Elementarne čestice i sile prirode Crne rupe Crne rupe nisu tako crne Nastanak i sudbina vaseljene Strela vremena Crvotočine i putovanje kroz vreme Objedinjenje fizike Zaključak Albert Ajnštajn Galileo Galilej Isak Njutn Pojmovnik Imenski registar Predmetni registar Zahvalnice `Pošto je izvorno objavljena 1988, Kratka povest vremena Stivena Hokinga s vremenom je izrasla u beočug naučne publicistike. Prevedena na četrdeset jezika i prodata u preko devet miliona primeraka, postala je međunarodni izdavački fenomen. Knjiga se kretala samim frontom onoga što se tada znalo o prirodi vaseljene, ali u međuvremenu je ostvaren ogroman napredak na polju tehnologije posmatranja kako mikrokosmičkog tako i makrokosmičkog sveta. Ta posmatranja su potvrdila mnoga teorijska predviđanja profesora Hokinga izložena u prvom izdanju ove knjige, računajući tu i otkrića ostvarena satelitom COBE, koji je pronikao u prošlost do razdoblja od samo 300.000 godina posle početka vaseljene i koji je tu zabeležio neujednačenosti koje je profesor Hoking nagovestio. Kako bi se olakšalo razumevanje složenih zamisli koje bi bilo teško pojmiti uprkos jasnoći i duhovitosti izlaganja profesora Hokinga, ovo izdanje je obogaćeno sa čak 240 ilustracija u boji, među kojima su i satelitski snimci, fotografije koje je omogućio spektakularan tehnološki napredak oličen u kosmičkom teleskopu Habl, kao i računarski generisane slike trodimenzionalnih i četvorodimenzionalnih stvarnosti. Iscrpne legende objašnjavaju ilustracije, dočaravajući čitaocima veličinu međugalaktičkog prostora, prirodu crnih rupa i mikrokosmički svet fizike čestica, u kome se materija i antimaterija sudaraju. Klasično delo koje donosi pred čitaoce najnovija kosmološka saznanja, Ilustrovana kratka povest vremena predstavlja priču o nastavku nastojanja da se odgonetnu uzbudljive tajne što počivaju zapretene u srcu vremena i prostora. Stiven Hoking, koje se rodio na tristotu godišnjicu Galilejeve smrti, šef je katedre za matematiku na Univerzitetu Kembridž. Uvažavan kao najblistaviji teorijski fizičar posle Alberta Ajnštajna, on je i autor knjiga Crne rupe i bebe-vaseljene (1993) i Kosmos u orahovoj ljusci (2002), kao i mnogih drugih knjiga i naučnih radova.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Istorija Stephen Hawking The Illustrated a Brief History of Time Albert Ajnštajn Aristotel Artur Stenli Edington Ričard Fejnmen Galileo Galilej Alen Gat Edvin Habl Nikola Kopernik Pjer Simon Laplas Isak Njutn Rodžer Penrouz Antičestice Antropsko Načelo Atom Beli Patulj Beskonačnost Beskrajna Gustina Brzina Cerns Crveni Potomak Crvotočina Čandrasekarova Granica Čestica Materije Događaj Elektromagnetna Sila Elementi Energija Faza Galaksija Gravitacija Gravitacionala Sila Polje Helijum Horizont Događaja Imaginarno Vreme Inflatorno Širenje Jaka Nuklearna Sila Kosmološka Konstanta Kretanje Kosmološka Strela Vremena Kvantna Mehanika Kvantna Teorija Gravitacije Masa Merenje Mlečni Put Molekuli Načelo Isključenja Naučna Teorija Fantastika Neutron Neutronska Zvezda Nobelova Nagrada Opšta Relativnost Orbite Planete Prostor Povračenje Prostorvreme Proton Radio Talasi Simetrija Singularnost Sile Slaba Nuklearna Sila Slaba Sila Spektar Spin Stacionarno Stanje Stopa Širenja Strele Vremena Struktura Atoma Strune Sunce Svetlosni Talasi Svetlost Širenje Teleskopi Talasna Dužina Teorema Singularnosti Vaseljena Veliki Prasak Velika Objedinjena Teorija Virtuelna Čestica Voda Vodonična Bomba Vodonik Vreme Zemlja Zračenje Zvezda

PTICE GRABLJIVICE IDEOGRAMI Svetozar B. Santovac Bečej,19956.gos...ILUSTROVANA u boji....24.cm,62.strane Ornitologija je naučna disciplina biologije koja se bavi proučavanjem ptica. Knjiga je NOVA..... ---------------------------- M

Rastko Ajtić, Milivoje Krvavac, Danko Jović VODOZEMCI I GMIZAVCI SVETE GORE I HILANDARA Zavod za zaštitu prirode Srbije/ Srpska carska lavra - manastir Hilandar, 2018. 164 strane, tvrd povez, skoro A4 format. uporedo srpski - engleski Nakon trogodišnjeg proučavanja i istraživanja, pred vama se nalazi prvi rukopis koji opisuje bogatstvo faune vodozemaca i gmizavaca na imanju manastira Hilandara, i šire okoline. Može se smatrati da verodostojno ilustruje bogatstvo ove grupe kičmenjaka čitavog poluostrva Sveta Gora. Publikacijom su autori imali želju da naizgled suprotstavljene stavove nauke i religije dovedu u saglasje u vremenu kada su i naučni i božiji red prirode dovedeni u pitanje. Ovo je prva u nizu publikacija kojom će Zavod za zaštitu prirode Srbije predstaviti prirodne vrednosti ovog područja.

Rastko Ajtić, Milivoje Krvavac, Danko Jović VODOZEMCI I GMIZAVCI SVETE GORE I HILANDARA Zavod za zaštitu prirode Srbije/ Srpska carska lavra - manastir Hilandar, 2018. 164 strane, tvrd povez, skoro A4 format. uporedo srpski - engleski Nakon trogodišnjeg proučavanja i istraživanja, pred vama se nalazi prvi rukopis koji opisuje bogatstvo faune vodozemaca i gmizavaca na imanju manastira Hilandara, i šire okoline. Može se smatrati da verodostojno ilustruje bogatstvo ove grupe kičmenjaka čitavog poluostrva Sveta Gora. Publikacijom su autori imali želju da naizgled suprotstavljene stavove nauke i religije dovedu u saglasje u vremenu kada su i naučni i božiji red prirode dovedeni u pitanje. Ovo je prva u nizu publikacija kojom će Zavod za zaštitu prirode Srbije predstaviti prirodne vrednosti ovog područja.

Tvrd povez,format A4.Original americko izdanje.Otpisana knjiga sa pecetaom bilioteke ETF.Autori cuveni Forsythe i Wasow.Izdanje John Wiley Sons 1960.444 strana.Na 7,8 strana po nekoliko recenica podvuceno crvenom hemijskom jedva vidljivo,lako se moze sanirati belilom

Osnovi hidroGEOekologije Osnovi hidrogeoekologije Autori: Slobodan Vujasinović, Ivan Matić Godina: 2009 Br.strana: 276 Povez: tvrd Format: A-4 Fotografije: koloru “Osnovi hidrogeoekologije” je udžbenik namenjen prvenstveno studentima Departmana za hidrgeologiju Rudarsko geoloskog fakutleta mada po svom karakteru može imati daleko širu primenu u školovanju stručnjaka drugih naučnih “geo” i “eko” disciplina (bilogija, poljoprivreda, gradjevianrstvo, geografija, šuamrstvo, medicina i sl.). Pri koncipiranju sadržaja auotri su usvojili logičan princip prvo prikaza opšteg funkcionisanja životne sredine na nivou ekologije, sa postepenim rpelaskom na konkretno sageldvanje problematike geološke sredine i podzemnih voda. Gradivo koje je obuhvaćeno ovim udžbenikom je realizovano kroz osam, sažeto izloženih i pvoezanih poglavlja. U I poglalvju se daje i razjašnjava osnovna šema multidisciplinarnosti proučavanja životne sredine, mesto hidrogeoekologije u toj šemi njena pvoezanost sa ekologijom i ostalim naukama i upoznavanje i definisanje osnovnih pojmova. Sledi prikaz prirodnog abiotičnog sastava biosfere -litosfere, hidrosfere i atmosphere (poglalvje 2), struktura i funkcionisanje biosfere u prirodnim uslvoima (poglavlje 3), kruženje materije i proticanje engije kroz biosferu (poglalvje 4). Izložena materija je data na onom stepenu saznanja, koje je primereno studentima hidrogeologije. Posebno treba istaći da se kod upoznavanja sa osnovnim pojmovima iznetim u predhodnim poglalvjima, nije ueo u obzi antropogeni ili tehnogeni uticaj, kako bi se shvatila prirodna ekološka ravnoteža u biosferi, koja se ogled au činjenici da jedna te ista količina materije kruži kroz biosferu, i zajedno sa proticanjem nergije, čini osnovu održavanja biosfere, milionima godina unazad. Medjutim, u drugom delu teksta kroz poglavlja Zagađivanja životne sredine (5), Antropogeno zagadjivanje životne sredine (6) i Zagadjivanje geološke sredine i podzemnih voda (7), istaknuta je sva pogubnost tehnogenih promena na životnu sredinu, u smislu anrušavanja te prirodne ekološke ravnoteže i ugrožavanja pa čak i nestanka živog sveta u biosferi. Poglalvje (8) daje pregled sadržaja uže predmetne problematike koja se proučava na višim nivoima studija hidrogeologije, rkoz kurseve Zaštita pdomenih voda i Remedijacija podzmenih voda i geološke sredine. Iz sadržaja: UVOD U OSNOVE HIDROGEOEKOLOGIJE Osnovna šema multidisciplanrnosti proučavanja zaštite životne sredine Veza ekologije i drugih nauk u obalsti zaštite životne sredine PRIRODNI ABIOTIČKI SASTAV BIOSFERE Litosfera Hdirosfera Atmosfera STRUKTURA I FUNKCIONISANJE BIOSFERE U PRIRODNIM USLovima Uvodni deo Osnovni pojmovi o strukturi i funkcionisanju biosfere KRUŽENJE MATERIJE I PROTICANJE ENERGIJE U BIOSFERI - metabolizam ekosistema Protok energije kroz biosferu Kruženje materije u biosferi Kruženje materije i proticanje energije u prirodnoj ravnoteži ZAGAĐIVANJE ŽIVOTNE SREDINE Osnovna terminologija - definisanje pojmova Distribucija i trnaformacija zagđujućih materija u životnojs redini ANTROPOGENO ZAGAĐIVANJE ŽIVOTNE SREDINE Zagadjivanje atmosphere Zagađivanje hidrosfere Zagadjivanje litosfere ZAGADJIVANJE GEOLOŠKE SREDINE I PODZMENIH VODA Osnovna terminologija - definisanje pojmova zagadjivanje, zagadjivač i zagadjujuća materija Opšta klasifikacija zagadjujućih materija i zagadjenja podzemnih voda i geološke sredine Antropogeno zagađivanje geološke sredine i podzemnih voda Glavne grupe i osnovne karakteristike tipičnih polutanata geološke sredine i podzemnih voda PREGLED SADRŽAJA PREDMETNE PROBLEMATIKE KOJA SE PROUČAVA NA VIŠIM KURSEVIMA Sadržaj kursa Zaštita podzmenih voda Sadržaj kursa Remedijacija podzmenih voda i geološke sredine. Knjiga je N O V A ------------------------------ ⭐️ 1s h

Beograd, 1959. Udžbenički format, 98 strana. Požutela, razdvojila se kao na slici, sem toga očuvana. Nazivi su na latinskom, srpskom, engleskom i nemačkom. THE LIST OF WEEDS OF YUGOSLAVIA NAMENVERZEICHNIS DER UNKRAUTER VON JUGOSLAWIEN Korov, bilje, Jugoslavija...