Perfektno stanje Kompletan udzbenik Teorija i primene toralno ujednacene i kompatibilne Vise id udzbenika iz spektroskopije tezilo se da se napise delo koje moze totalno nezavisno da se cita od ostalih oblasti Lepo liustrovan udzbenik Fundamentalno Kapitalno Namaenje teoreticarima i prakticarima Preporuka

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Grlić, Ljubiša Naslov Enciklopedija samoniklog jestivog bilja / Ljubiša Grlić ; [fotografije Ljubiša Grlić i Stipe Hećimović ; crteži Nela Krstić] Vrsta građe enciklopedija, leksikon Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : August Cesarec, 1990 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 391 str. : ilustr. u bojama ; 25 cm Drugi autori - osoba Hećimović, Stipe Krstić, Nela Zbirka Biblioteka Priručnici Napomene Bibliografija: str. 364-366 Registri. Predmetne odrednice Jestive biljke -- Enciklopedije Samonikle biljke – Enciklopedije IZ PREDGOVORA PRVOM IZDANJU U posljednje vrijeme povećava se interes za jestive biljke koje slobodno rastu u prirodi. Spoznaja da živimo u sve zagađenijem i zatrovanijem svijetu mijenja neke ustaljene pristupe prehrani i postepeno nas orijentira prema zdravoj prirodnoj biljnoj hrani, kojom naše jelovnike možemo i osvježiti i obogatiti. Sve više maha uzimaju pokreti koji teže približiti suvremenog čovjeka prirodi, a širi se i vegetarijanstvo, koje će u bogatstvu naše flore naći veliké mogućnosti za ostvarenje svojih ideja. Osim toga, sadašnje naše teškoće i sniženi standard života upućuju nas na prirodu, na neiscrpne i besplatne izvore biljne hrane. Napokon, neizvjesnost življenja u današnjem nemirnom svijetu, a i strah od izbijanja rata, navode nas da razmišljamo o rezervnoj hrani, koja bi nam olakšala preživljavanje u svim okolnostima što bi nas mogle zadesiti. Rezultate prvih istraživanja vitaminske vrijednosti 75 vrsta naših divljih jestivih biljaka objavio sam još 1952-54, a pokušaji sistematizacije takvog bilja datiraju od 1954–56, kada su izašle moje prve knjige s tog područja. U njima sam nastojao skrenuti pažnju na obilje novih, do tada kod nas nepoznatih izvora zdrave i ukusne hrane, što ih nalazimo u bogatoj i raznolikoj flori naše zemlje. Slijedila su mnoga istraživanja i publikacije naših vojnih stručnjaka, tako da o samoniklom jestivom bilju danas postoji već prilično opsežna domaća literatura. Za više od 30 godina bavljenja tim područjem prikupio sam obilnu građu. Uz terenska i laboratorijska istraživanja, anketiranja te organoleptičke i kulinarske eksperimente, snimio sam više od 3000 fotografija jestivih biljaka na njihovim prirodnim staništima, a skupio sam i mnoštvo podataka proučavanjem strane i domaće literature. Smatrao sam korisnim srediti sav taj materijal, sažeti ga i objaviti u obliku popularnog, bogato ilustriranog priručnika. Budući da je moja knjiga Samoniklo jestivo bilje (1980) već duže vrijeme rasprodana, a kako se zanimanje za djelo takva sadržaja ne smanjuje, prihvatio sam se pripremanja ovog izdanja. Svjestan sam da naslov „Enciklopedija“ obavezuje i da pretpostavlja što kompletnije, sistematski i pregledno obrađeno gradivo, u kojem će čitalac brzo i jednostavno doći do željenih informacija. U ovu knjigu, za razliku od prethodne, nisam uvrstio jestive gljive, jer su posljednjih godina kod nas objavljeni specijalizirani gljivarski priručnici. Ipak, ova je knjiga sadržajem opsežnija, već i zato što je sistematski dio proširen sa 140 novih, kod nas dosad neopisanih jestivih vrsta. Tako je ovdje u zasebnim člancima obrađeno ukupno 409 biljnih vrsta, a uz to je veći broj jestivih biljaka uzgredno opisan u člancima o njima srodnim vrstama. Tekstovi o ranije uvrštenim biljkama za ovu su enciklopediju temeljito revidirani, prošireni i dopunjeni. Sistematski dio knjige ilustriran je sa 490 odabranih fotografija, od kojih su više od polovice nove, ranije neobjavljene. Znatno je proširen i uvodni, opći dio, u koji su ušla neka nova poglavlja. Biljke su i u ovoj knjizi obrađene po botaničkom sistemu, tako da je kao temeljna taksonomska kategorija uzéta biljna vrsta, a kao viša kategorija porodica. Tamo gdje su uvrštene po dvije ili više vrsta iz jedne porodice, iznijeta su i neka karakteristična obilježja te porodice. Pri morfološkom. opisivanju i izlaganju ostalih podataka držao sam se za sve biljke istog redoslijeda, pa će čitaoci, nadam se, lako naći podatke koji ih budu zanimali. Novost je da su sve uvrštene biljke po značenju razvrstane u tri skupine (A, V i C), što će omogućiti lakše odabiranje. U ovo izdanje uveden je i ilustrirani Rječnik stručnih pojmova, koji će čitaocima s nedovoljno stručnog znanja olakšati snalaženje u priručniku. Kalendar branja donosi pregled dostupnosti jestivih vrsta u pojedinim mjesecima. Indeksi botaničkih i narodnih naziva na kraju knjige također će omogućiti brzo pronalaženje podataka o pojedinim biljnim vrstama. Svojom suradnjom i sugestijama mnogo su me obavezali mr Stipe Hećimović, prof. Dragomir Brkić, prof. Dr Takanobu Itai, prof, dr Vladimir Dévidé, gospoda Yasuyo Hondo, drCharles C. Fulton, prof. dr Vanda Kochansky-Devidé, recenzenti profesori dr Zvonimir Dévidé i dr Mirko Filajdić te autor crteža Nela Krstić. Svima i ovdje srdačno zahvaljujem. Zagreb, u studenom 1985. Lj. G. UZ DRUGO IZDANJE Tekst prvog izdanja temeljito je revidiran, na više mjesta dotjeran ili dopunjen novijim podacima. Usvojio sam i neke sugestije čitatelja, na čemu im i ovdje zahvaljujem. Zagreb, u siječnju 1990. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razboljevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje zeleno povrće Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice itd. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica – džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice – ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili.[Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR – plodovi breze, borovi pupoljci MART – kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL – pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ – bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN – gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL – bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST – kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR – divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR – brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR – gloginje, iđirot, maslačak MG144 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Atomska fizika ili fizika atoma je grana fizike, koja se bavi izučavanjem strukture atoma i elektronskog omotača, energetskim nivoima, spektrima, kao izračunavanjem fizičkih veličina i osobina, koje se zatim koriste u srodnim naukama.[1] Atomska fizika je nekad sinonim za Nuklearnu fiziku, međutim ove termine ne treba mešati, jer se atomska fizika ne bavi osnovnim procesima u okviru jezgra, odnosno ne bavi se proučavanjem nuklearne fizike samog jezgra, mada ponekad karakteristike strukture jezgra imaj uticaj na svojstva atoma. Istorija Ideja o postojanju atoma nije nova. Još su Stari Grci koristili reč atom da bi opisali najmanje čestice materije[2] Saznanja o prirodi atoma razvijala su se vrlo sporo sve do početka 20. veka,[3] a do kraja 20. veka postavljeni su različiti modeli strukture atoma.[4] Jedan od začetnika atomske fizike bio je Džozef Džon Tomson, koji je 1879. godine otkrio elektron i pretpostavio da se atom sastoji od jednakog broja pozitivnih i negativnih naelektrisanja.[5] Ispitivao je slabe pozitivno naelektrisane zrake i dokazao da se ovi sastoje od pozitivnih čestica čija masa daleko prevazilazi masu elektrona. On je pravilno zaključio da te čestice predstavljaju ostatak atoma posle izlaska elektrona iz njega. Pre Tomsona atom je zamišljan kao mala bilijarska kugla. Tomson nije samo odredio apsolutnu masu te kugle, već je ustanovio da male, negativno naelektrisane čestice mogu da se odvoje od nje, ostavljajući joj pozitivno naelektrisanje. Na osnovu toga Tomson je zaključio da je materija građena od smeše međusobno vrlo blizu nanizanih atoma. Po njemu je atom pozitivno nabijena kuglica u kojoj su vrlo sitni elektroni ravnomerno raspoređeni. Predložio je model u kome su atomi predstavljani kao ovalni puding ili kolač sa suvim šljivama u omotaču (engl. plum puding).[4] Bez obzira na brojne nedostatke, Tomsonov model atoma bio je značajan, jer je prvi put u istoriji ukazano na postojanje unutrašnje strukture atoma. Druga značajna grupa istraživača se bavila pojavom prirodne radioaktivnosti koju je otkrio 1896. godine Anri Bekerel. Ključnu ulogu u ovoj grupi odigrao su i Raderford, Pjer i Marija, koji su u velikoj meri zaslužni za ra razvoj metoda za ekstrahovanje i koncentrovanje prirodno radioaktivnog materijala. Bekerel i Marija i Pjer Kiri su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Sama Marija Kiri je kasnije, 1911. dobila još jednu Nobelovu nagradu iz oblasti hemije. Inače, radioaktivnost predstavlja raspad atoma, pri čemu se emituju tri vrste zračenja: alfa, beta i gama. Raderford je prvi utvrdio razliku između njih i ispitao njihove osobine. Pokazao je da alfa zrake sačinjava mlaz pozitivno naelektrisanih čestica, čijim je rasejavanjem na tankim zlatnim folijama postavio nuklearni model atoma, 1911. godine. Konačno, treća grupa fizičara u kojoj je vodeću ulogu imao Maks Plank ispitivala je zakone zračenja crnog tela. Najvažnije otkriće te grupe ovde je da se emisija zračenja odvija u kvantima, tj. isprekidano, a ne neprekidno kao što je to predviđala klasična teorijska fizika. Nils Bor je 1913. godine objedinivši rezultate sva tri navedena pravca istraživanja, predložio poznati model atoma, kojim je postavio temelje današnjeg shvatanja strukture atoma. Od prve grupe koja se odnosi atomsku fiziku on je usvojio postojanje i osobine elektrona, od druge grupe nuklearnom strukturu atoma , a od treće činjenice da atom emituje svetlost u kvantima. Postojanje pozitivno naelektrisanih čestica u jezgru atoma, dokazao je Ernest Raderford 1919. godine. Naelektrisanje protona jednako je ali suprotno naelektrisanju elektrona. Broj protona u jezgru određuje karakteristike elementa. Utvrđeno je da je masa protona iznosi 1,67 x 10−27 kilograma.

Lepo očuvano 1981 First edition Introduction to Algebra and Trigonometry 1st Edition - January 1, 1981 Authors: Bernard Kolman Arnold Shapiro Introduction to Algebra and Trigonometry provides a complete and self-contained presentation of the fundamentals of algebra and trigonometry. This book describes an axiomatic development of the foundations of algebra, defining complex numbers that are used to find the roots of any quadratic equation. Advanced concepts involving complex numbers are also elaborated, including the roots of polynomials, functions and function notation, and computations with logarithms. This text also discusses trigonometry from a functional standpoint. The angles, triangles, and applications involving triangles are likewise treated. Other topics include analytic geometry, conic sections, and use of a coordinate system to prove theorems from plane, and matrix operations and inverses. This publication is valuable to students aiming to gain more knowledge of the fundamentals of mathematics. Algebra (arap. الجبر „al-gebr“ ponovno sastavljanje razdvojenih delova, sjedinjavanje[1]) je grana matematike koja istražuje odnose i svojstva brojeva pomoću znakova. Geneza naziva vodi do knjige arapskog matematičara Al Horezmija Hisab al džabr val mukabala što se u slobodnijem prevodu može biti Knjiga o svođenju i dvostrukom oduzimanju. Postupak se prvo odnosio na uređivanje leve i desne strane kod jednačina ali je kasnije, razvojem matematike, značajno proširen. Izvorno se pod „algebrom“ podrazumevala teorija „algebarskih“ jednačina, u kojima su pomoću „algebarskih“ računskih operacija (sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje itd.) povezane poznate i nepoznate veličine.[2] Algebra je ujedinjavajuća nit skoro svih oblasti matematike.[3] Kao takva, ona obuhvata sve od rešavanja elementarnih jednačina do studiranja apstrakcija kao što su grupe, prstenovi, i polja. Osnovni delovi algebre se nazivaju elementarnom algebrom; apstraktniji delovi se nazivaju apstraktnom algebrom ili modernom algebrom. Elementarna algebra se generalno smatra neophodnim za svako istraživanje matematike, nauke ili inženjerstva, kao i za primene u oblastima poput medicine i ekonomije. Apstraktna algebra je glavna oblast napredne matematike, koju uglavnom proučavaju profesionalni matematičari. Danas pojam algebre označava i opštiju teoriju matematičkih struktura, u kojoj se posebno istražuju strukturne jednakosti između tako različito usmerenih oblasti kao što su teorija brojeva, geometrija ili algebra u tradicionalnom smislu. Elementarna algebra se razlikuje od aritmetike po upotrebi apstrakcija, kao što je korištenje slova za označavanje brojeva koji su bilo nepoznati ili mogu da imaju mnoge vrednosti.[4] Na primer, u x + 2 = 5 {\displaystyle x+2=5} slovo x x je nepoznata, ali se zakon inverzija može koristiti za otkrivanje te vrednosti: x = 3 {\displaystyle x=3}. U E = mc2, slova E {\displaystyle E} i m m su promenljive, a slovo c {\displaystyle c} je konstanta, brzina svetlosti u vakuumu. Algebra daje metode za rešavanje jednačina i izražavanje formula koje su mnog lakše (za one koji znaju kako da ih koriste) od starijeg metoda pisanja svega rečima. Važne algebarske strukture su, recimo, grupe, prsteni, tela i asocijacije. Sve tvorevine koje pokazuju neku određenu strukturu nazivaju se „modeli“ ove strukture. Rezultati na koje se smera istraživanjima apstraktnih struktura pokatkad važe i za njihove modele. Nadovezujući se na Mathematical Analysis of Logic (1847) Džordž Bula, algebarska istraživanja su postala značajna i za formalnu logiku. Važnu ulogu tu igraju posebno „bulovske asocijacije“ ili „bulovske algebre“. Pored algebarskih struktura, govori se još i ο „strukturama uređenja“ i „topološkim strukturama“. Reč algebra se isto tako koristi na nekoliko specijalizovanih načina. Specijalna vrsta matematičkog objekta u apstraktnoj algebri se naziva „algebra“, i ta reč se koristi, na primer, u frazama linearna algebra i algebarska topologija. Matematičar koji se bavi istraživanjem algebre se naziva algebrista. Trigonometrija (grč. τριγονο — trougao i grč. μετρειν — merenje, mera),[1][2] deo je matematike i geometrije koji se bavi izračunavanjem elemenata trougla pronalaženjem zakonitosti zavisnosti u njihovim odnosima, kao i uspostavljanjem funkcija uglova koje ih definišu.[3] Prvobitno je isključivo izračunavala vrednosti elemenata trougla. Njen prvobitni cilj je danas prevaziđen i primena trigonometrije na osnovu izračunavanja trigonometrijskih funkcija, van svakog posmatranja trougla, učinila je od trigonometrije značajnu oblast matematike i geometrije.[4] Ona je od ogromnog praktičnog značaja u različitim oblastima kao što su inženjerstvo, arhitektura, geodezija, navigacija i astronomija. Trigonometrijske funkcije imaju posebno važnu ulogu u matematičkoj analizi i koriste se za predstavljanje talasa i drugih periodičnih pojava. Poreklo[uredi | uredi izvor] Prvi koreni trigonometrije su nađeni u zapisima iz Egipta i Mesopotamije. Tamo je nađena vavilonska kamena ploča (oko 1900—1600. p. n. e.) koja sadrži probleme sa relacijama koje odgovaraju savremenom sec 2 {\displaystyle \sec ^{2}}. Egipatski papirus Rind (oko 1650. p. n. e.) sadrži probleme sa odnosima stranica trougla primenjenim na piramide. Niti Egipćani, niti Vavilonci nisu imali naše shvatanje mere ugla, a relacije tog tipa su smatrali osobinama trouglova, pre nego samih uglova. Važan napredak napravljen je u Grčkoj u vreme Hipokrata iz Kiosa (Elementi, oko 430. p. n. e.), koji je proučavao odnose između centralnih uglova kružnice i tetiva. Hiparh je 140. p. n. e. napravio tablicu tetiva (prvu preteču savremenih sinusnih tablica). Menelaj iz Aleksandrije (Sferna geometrija, oko 100. nove ere) je prvi koristio sferne trouglove i sfernu trigonometriju. Ptolemej (Almagest, oko 100. n. e.) je napravio tablicu tetiva uglova između 0,5° i 180° sa intervalom od pola stepena. On je takođe istraživao trigonometrijske identitete. Grčku trigonometriju su dalje razvijali Hindu matematičari koji su ostvarili napredak razmeštanjem tetiva preuzetih od Grka na polu tetive kruga sa datim radijusom, tj. ekvivalentom našoj sinusnoj funkciji. Prve takve tablice bile su u Sidhantasu (sistem za astronomiju) u IV i V veku ove ere. Poput brojeva, moderna trigonometrija nam dolazi od Hindu matematičara preko arapskih matematičara. Prevodi sa arapskog na latinski jezik tokom XII veka uveli su trigonometriju u Evropu. Osoba odgovorna za „modernu“ trigonometriju bio je renesansni matematičar Regiomontanus. Od doba Hiparha, trigonometrija je bila jednostavno alat za astronomska izračunavanja. Regiomontanus (De triangulis omni modis, 1464; publikovano 1533) bio je prvi koji je trigonometriju tretirao kao subjekt po sebi. Dalji napredak su napravili Nikola Kopernik u De revolutionibus orbium coelestium (1543) i njegov učenik Retikus. U Opus palatinum de trianulis (kompletirao njegov učenik 1596), Retikus je ustanovio upotrebu šest osnovnih trigonometrijskih funkcija, praveći tablice njihovih vrednosti, i držeći se ideje da te funkcije predstavljaju odnose stranica u pravouglom trouglu (radije nego tradicionalne polu-tetive krugova). Moderna analitička geometrija datira od vremena Fransoe Vijeta, koji je uradio tablice šest funkcija do najbliže minute (1579). Vijeta je takođe izveo formulu za proizvod, tangensnu formulu i formule za više uglova. Krajem XV veka je prvi put upotrebljen naziv „trigonometrija“. Podela[uredi | uredi izvor] Trigonometrija se deli na sledeće tri oblasti: Ravanska trigonometrija, trigonometrija u užem smislu; proučava Trigonometrijske funkcije, posebno: sinus, kosinus, tangens, kotangens, sekans i kosekans; Inverzne trigonometrijske funkcije, tzv. ciklometrijske, ili arkus-funkcije: Sferna trigonometrija, na površi sfere; Hiperbolička trigonometrija, trigonometrija Lobačevskog; Hiperboličke funkcije: sinus hiperbolički, kosinus hiperbolički, tangens hiperbolički, kotangens hiperbolički, sekans hiperbolički i kosekans hiperbolički; Inverzne hiperboličke funkcije, tzv. area-funkcije. Algebra Trigonometrija

Jako retko u ponudi Stanje se vidi na slikama

Autor je jedan iz olejade nasih svetski poznatih matematicara koji se vavi nejednakostima Ova monografija je za svaku preporuku

odlično stanje U teorijskoj fizici, kvantna teorija polja je teorijski okvir koji kombinuje klasičnu teoriju polja, specijalnu relativnost i kvantnu mehaniku[1] i koristi se za konstrukciju fizičkih modela subatomskih čestica (u fizici čestica) i kvazičestica (u fizici kondenzovane materije). Kvantna teorija polja tretira čestice kao pobuđena stanja (koja se nazivaju i kvanti) njihovih temeljnih polja, koja su, u određenom smislu, fundamentalnija od osnovnih čestica. Interakcije između čestica opisane su pojmovima interakcije u Lagranžijanovoj teoriji polja koja uključuje njihova odgovarajuća polja. Svaka interakcija može biti vizuelno predstavljena Fajmanovim dijagramima, koji su formalni računski alati u procesu relativističke teorije perturbacija. Kao uspešan teorijski radni okvir danas, kvantna teorija polja proizašla je iz rada generacija teorijskih fizičara 20. veka. Njen razvoj je počeo 1920-ih sa opisom interakcija između svetlosti i elektrona, kulminirajući u prvoj kvantnoj teoriji polja - kvantnoj elektrodinamici . Velika teorijska prepreka ubrzo je usledila sa pojavom i postojanošću raznih beskonačnosti u perturbativnim proračunima, problem koji je rešen tek pedesetih godina prošlog veka izumom renormalizacijske procedure. Druga velika prepreka bila je očigledna nesposobnost kvantne teorije polja da opiše slabe i jake interakcije, do te mere da su neki teoretičari tražili napuštanje teorijskog pristupa. Razvoj teorije kalibra i završetak Standardnog modela 1970-ih doveli su do renesanse kvantne teorije polja. Teorijska osnova Uredi Linije magnetnog polja vizualizovane upotrebom gvožđa. Kada je komad papira posut gvozdenim strugotinama i postavljen iznad magnetnog šipka, strugotine se poravnavaju prema smeru magnetnog polja, formirajući lukove. Kvantna teorija polja je rezultat kombinacije klasične teorije polja, kvantne mehanike i posebne relativnosti.[1] Najstarija uspešna klasična teorija polja je ona koja je nastala iz Njutnovog zakona univerzalne gravitacije, uprkos potpunoj odsutnosti koncepta polja iz njegovog traktata iz 1687. godine Matematički principi prirodne filozofije. Sila gravitacije koju opisuje Njutn je „akcija na daljinu” - njeni efekti na udaljene objekte su trenutni, bez obzira na udaljenost. Matematički fizičari su tek u 18. veku otkrili prikladan opis gravitacije na osnovu polja - numeričke veličine (vektor) dodeljene svakoj tački u prostoru koja ukazuje na delovanje gravitacije na bilo koju česticu u toj tački. Međutim, ovo se smatralo samo matematičkim trikom. [2] Polja su počela da preuzimaju sopstveno postojanje sa razvojem elektromagnetizma u 19. veku. Majkl Faradej je 1845. skovao engleski termin „polje” (engl. field). On je unosio polja kao svojstva prostora (čak i kada je lišen materije) koja imaju fizičke efekte. On se protivio „akciji na daljinu` i predložio da se interakcije između objekata odvijaju kroz „linije sile” koje ispunjavaju prostor. Ovaj opis polja ostaje do danas.[3][4][5] Teorija klasičnog elektromagnetizma završena je 1862. godine sa Maksvelovim jednačinama, koje su opisale odnos između električnog polja, magnetnog polja, električne struje i električnog naboja. Maksvelove jednačine podrazumevale su postojanje elektromagnetnih talasa, fenomen gde se električna i magnetska polja šire iz jedne prostorne tačke u drugu pri konačnoj brzini, koja ispada da je brzina svetlosti. „Akcija na daljinu” je tako konačno odbačena.[3] Uprkos ogromnom uspehu klasičnog elektromagnetizma, nije mogao da uzme u obzir diskretne linije u atomskom spektru, niti raspodelu zračenja crnog tela u različitim talasnim dužinama.[6] Plankovo istraživanje zračenja crnog tela označilo je početak kvantne mehanike. On je tretirao atome, koji apsorbuju i emituju elektromagnetno zračenje, kao sitne oscilatore sa ključnim svojstvom da njihove energije mogu da preuzmu samo niz diskretnih, a ne kontinuiranih vrednosti. Oni su poznati kao kvantni harmonički oscilatori. Ovaj proces ograničavanja energije na diskretne vrednosti zove se kvantizacija.[7] Na osnovu ove ideje, Albert Ajnštajn je predložio 1905. godine objašnjenje za fotoelektrični efekat, da se svetlost sastoji od pojedinačnih paketa energije koji se nazivaju fotoni (kvant svetlosti). To implicira da elektromagnetno zračenje, dok su talasi u klasičnom elektromagnetnom polju, takođe postoji u obliku čestica.[6] Nils Bor je 1913. godine uveo Borov model atomske strukture, pri čemu elektroni unutar atoma mogu preuzeti samo niz diskretnih, a ne kontinuiranih energija. Ovo je još jedan primer kvantizacije. Borov model uspešno je objasnio diskretnu prirodu atomskih spektralnih linija. Godine 1924. Luj de Broj je predložio hipotezu o dualnosti talasa i čestica, da mikroskopske čestice pokazuju osobine i talasa i čestica u različitim okolnostima.[6] Ujedinjavanje ovih raspršenih ideja, koherentna disciplina, kvantna mehanika, formulisana je između 1925. i 1926. godine, sa važnim doprinosima de Broja, Vernera Hajzenberga, Maksa Borna, Ervina Šredingera, Pola Diraka i Volfganga Paulija.[2]:22-23 Iste godine kada je izašao i njegov rad o fotoelektričnom efektu, Ajnštajn je objavio svoju teoriju posebne relativnosti, izgrađenu na Maksvelovom elektromagnetizmu. Nova pravila, nazvana Lorencova transformacija, data su za način na koji se vremenske i prostorne koordinate događaja menjaju pod promenama brzine posmatrača, a razlika između vremena i prostora je zamagljena.[2]:19 Predloženo je da svi fizički zakoni moraju biti isti za posmatrače pri različitim brzinama, tj. da su fizički zakoni invarijantni pod Lorencovim transformacijama. Ostale su još dve teškoće. Šredingerova jednačina, na kojoj se temelji kvantna mehanika, mogla bi objasniti stimulisanu emisiju zračenja iz atoma, gde elektron emituje novi foton pod delovanjem spoljnog elektromagnetnog polja, ali nije mogla objasniti spontanu emisiju, gde se elektron spontano smanjuje u energiji i emituje foton čak i bez dejstva spoljašnjeg elektromagnetnog polja. Teorijski, Šredingerova jednačina nije mogla da opiše fotone i bila je u suprotnosti sa principima posebne relativnosti - vreme tretira kao običan broj, dok promoviše prostorne koordinate za linearne operatore kvantna fizika kvant

Odlicno delo naseg akademika Fundamenralno u smislu da je odlicno za ucenje i ulazak u materiju a dalje se usmerava na primene Kapitalno

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malo pohabni, i stranice tabaka pozutele od starosti, ostalo u dobrom i urednom stanju! Engleski jezik! Veoma retke i vazne knjige iz oblasti ekologije, biologije, ornitologije svetski priznatog autora Charles Villiam Beebe [`bi: bi] (rođen 29. jula 1877. u Njujorku, † 4. juna 1962. U Arimi, Trinidad) bio je američki ornitolog, ihtiolog, istraživač dubokih mora i ekolog. Za svoj rad, između ostalih, odlikovan je medaljom John Burroughs i Daniel Giraud Elliot. Godinama je radio za njujorški zoološki park, danas poznat kao zoološki vrt Bronk; nedavno kao kustos odeljenja za ptice. Beebe je rođen 1877. godine kao sin trgovca papirom. Kroz interesovanje za biologiju i brojne posete Prirodnjačkom muzeju u Njujorku stekao je prijateljstvo tamošnjeg direktora Henrija Fairfielda Osborna. Posle naučnog obrazovanja na Univerzitetu Kolumbija (bez akademske diplome) radio je od 1899. godine na ornitološkom odeljenju njujorškog zoološkog parka. Tamo se ubrzo proslavio kao talentovani čuvar ptica. 1902. oženio se farmerovom ćerkom Mari Blair Rice iz Virginije. To ga je pratilo na ornitološkim istraživačkim putovanjima. 1913. godine ponovo se razvela od Beebe, da bi se dan kasnije udala za arhitektu Roberta L. Nilesa. U javnosti je, međutim, Vilijam označen kao uzrok bračne krize. Iste godine Beebe je preuzeo upravljanje novoosnovanim odeljenjem za tropska istraživanja. Zbog toga je 1916. osnovao prvu stanicu za istraživanje tropskih područja u Britanskoj Gvajani. Još jedan usledio je kasnije na Bermudima. Tokom svoje prve ekspedicije na ostrva Galapagos 1923. godine popeo se na aktivni vulkan i pretrpeo trovanje odlazećim gasovima. Otprilike u to vreme započeo je i ronjenje sa kacigama kako bi mogao da istraži životinjski svet okeana u njihovom prirodnom staništu. 1927. oženio se vermontskom spisateljicom Elsvith Thane Ricker, koja je bila 25 godina mlađa od njega. Tada su on i Otis Barton razvili batisferu, ronilačku sferu kojom su 15. avgusta 1934. dostigli rekordnu dubinu od 923 m. Saradnja Beebe-a i Bartona nije potrajala; njih dvojica su ubrzo ponovo krenuli svojim putem. Rekord dubine potukao je 1948. godine (bez učešća Beebe-a) Barton u svojoj novoizgrađenoj ronilačkoj sferi Bentoskop sa 1.370 m. (1960. godine Jackues Piccard je dostigao najveću moguću morsku dubinu, skoro 11.000 m, takođe u čeličnoj kugli, ali sa sopstvenim plutajućim telom, podvodnim „Trstom“.) 1944. Beebe je prvi put upoznao Rachel Carson, koja je napisala pogovor za jednu od svojih knjiga. Podstakao ih je da sami istražuju i rone i da objave svoje rezultate. Pošto je istraživačka stanica na Bermudima tokom Drugog svetskog rata pretvorena u bazu vazduhoplovstva, Beebe je osnovao novu bazu u Trinidadu koristeći svoje naknade za knjige. Ova stanica, nazvana Simla, povezana je sa Prirodnjačkim centrom Asa Vright 1974. godine i još uvek je popularno mesto okupljanja ornitologa i ljubitelja ptica. 1952. godine Beebe se povukao u dobi od 75 godina. Naravno da je nastavio da radi na „svojoj“ istraživačkoj stanici Simla, uz podršku svog dugogodišnjeg zoološkog asistenta Jocelin Crane (1909-1998), umro je ovde 4. juna 1962, a takođe je sahranjen u Trinidadu. Fazani, ptice...

Knjiga je polovna, dobro očuvana, stanje kao na slici. Izdavač i pisac knjige se vide na glavnoj slici. Ostale slike predstavljaju prvu i poslednju stranu sadržaja.

Knjiga je polovna, dobro očuvana, stanje kao na slici. Izdavač i pisac knjige se vide na glavnoj slici. Ostale slike predstavljaju prvu i poslednju stranu sadržaja.

ŠUME DRVENASTE VRSTE I STABLA IZUZETNIH DIMENZIJA NA PODRUCJU NACIONALNOG PARKA DJERDAP - Branko Stajic - Dragica Vilotic Izdavac: Nacionalni park Djerdap Donji Milanovac Cvrst povez 199 str. Dimenzije 21,5 x 30,5 cm Национални парк Ђердап је највећи Национални парк у Србији, кроз који протиче највећа европска река, остављајући за собом по лепоти, атрактивности и величини, у европским размарама непоновљиву Ђердапску клисуру и у оквиру ње исклесане три клисуре, два кањона и три котлине. На обалама моћног, плавог Дунава, у дужини од око преко 100 километара, рађали су се и стасавали кроз векове и бурну историју јединствени људи и култура, на раскршћу и ветрометрини различитих цивилизација и светова. Живећи и вековима пре Римљана, Словена и других древних народа, становништво овог живописног и традицијом богатог подручја оставило је за собом бројна сведочанства свог бивствовања у виду специфичне и разноврсне архитектуре, културно-уметничких посебности, репрезентативних споменика и историјских записа, али и очувану природу израженог (био)диверзитетског ниова. Огроман је етнолошко-антрополошки, али и еколошки и научни значај овог подручја, у коме шуме и шумске састојине, богате разноврсним фаунистичким и флористичким елементима, заузимају почасно место на пиједесталу природних вредности. Шуме овог краја веома су богате дрвенастим врстама, од којих су неке изузетно ретке и које су своје природно распрострањење кроз векове јако редуковале. Посебан еколошки, научни и културни значај припада ретким мешовитим шумама на кречњацима у клисурамо и кањонима, које су највише очувале структуру и састав прадавних - исконских шума. Са различитих апспеката ништа мањи значај припада дрвенастим врстама богатим буковим шумама на силикатима, које у појединим деловима Националног парка предеоно доминирају, стварајући посебне природне целине, веома атрактивног изгледа и непоновљиве лепоте. По реткости и угрожености, лепоти дрвета, визуелно-естетском угођају, али и по нивоу продукције крупног дрвета и дендромасе, ретке шуме племенитих лишћара (нпр. шуме јавора и јасена и других племенитих лишћара, шуме јавора, липе и других врста са орахом, шуме ораха, шуме јасена, мечје леске, јоргована и других врста) овог подручја су специфичне важности. Такође, подручје Ђердапа је надалеко чувено по шумама у којима су, поред спрата дрвећа и спратови жбуња и приземне флоре веома богати и разноврсни са еколошко-фитоценолошког становишта. Забележен је низ представника медитеранске и субмедитеранске флоре, балканске ендемичне флоре итд. Из разлога што су знатне површине шума под строгим режимом заштите, које су истовремено и лоциране у тешко приступачним деловима, у оваквим шумама могу се уочити веома импозантна стабла, изузетна по низу различитих карактеристика (старост, димензије, лепота, позиција...). Огроман је значај оваквих реперезентативних стабала за културу, традицију, обичаје и историју овог краја. Услед велике површине под разноврсним, дрвенастим врстама богатим шумама и шумским екосистемима, створени су предуслови за присуство бројних елемената фауне, у којима доминира орнитофауна, али и фауна сисара, водоземаца, гмизаваца, инсеката и риба. Све оне су у јединственим шумама Ђердапа пронашле оптималне услове и иделана станишта за свој раст и опстанак. Задатак аутора ово монографије није био лак. Ђердап, са свим својим историјским, културним и природним специфичностима, вечита је инспирација и предмет истраживачког рада, по вокацији и мотивима, бројних и веома различитих научних посленика Србије и других земаља. Као резултат њиховог великог и преданог рада на откривању, спознаји и унапређењу свих вредности овог подручја настао је низ стручних и научних радова, монографија и других библиографских публикација. У њима су детаљно анализирана и широј јавности предочена многобројна сазнања и информације о овом, како га поједине колеге називају, јединственом и великом природњачком музеју. Тешко да се о свакој од многобројних и неоспорних вредности Ђердапа данас може рећи и написати нешто потпуно ново и епохално, а што већ до сада делом није речено, забележено или анализирано. Међутим, како је то већ уобичајено, резултати сваког научног или стручног дела по правилу отворају и по нека нова питања, недоумице или претпоставке, које ``заголицају`` пажњу и интуитивну машту истраживача и катализирају њихове активности и напоре на спознаји и анализи у стварности уочених појава и законитости. Зато су аутори ове монографије најпре систематизовали постојеће информације, сазнања и велики део резултата својих дугогодишњих и многих других истраживања, пре свега из области шумарства и екологије. Након тога, руководећи се девизом ``не подбацити у оригиналности и не претерати у сличности``, истраживачки напор аутора био је усмерен ка изради прегледа шума, дрвенастих врста и њихових најзначајнијих репрезената на подручју Националног парка ``Ђердап``. Значај оваквих природних објекта огледа се у чињеници да се исти по низу специфичности (лепота, реткост, угроженост, димензије...) јасно дифренцирају од општости, дајући при томе снажан печат биодиверзитетском богаству и разноврсности Ђардапа. Стога је основна намена израде ове публикације, како је то већи део тима од овде наведених аутора констатовао и приликом израде претходне сличне публикације, да се превасходно едукује локално становништво и остале структуре које посећују Национални парк, како би могли препознати неоспорне вредности таквих објеката и били свесни њиховог великог значаја. На тај начин, кроз промоцију значаја, знања и богаства различитих елемената флоре Ђердапа, извршиће се популарисање неких од најважнијих вредности природне баштине овог краја. Кроз своје мисли и препоруке да ``... културно благостање једне државе зависи поглавито до степена просвећености и просветног нивоа дотичног народа ...``, Баранац је још 1935. године напомињао да је ``... неопходно посветити нарочиту пажњу на просвећивање широких народних маса у погледу шумарства, што доводи до његовог општег популаризовања ...``. Зато је намера аутора ове публикације била и да се изврши популаризовање резултата преданог рада шумарских стручњака на очувању и унапређењу шумарства, животне средине и друштва уопште. Увидом у низ фотографија прелепих, добро изграђених, виталних шумских састојина различите старости и развојних фаза, читаоци ове публикације могу уочити да резултати рада шумарских стручњака и научника нису деструктивног карактера, оријентисани само ка претераној сечи и експлоатацији шума на великим површинама и газдовању искључиво на економским постулатима. Ако се и малим делом схватају физиолошки процеси и законитости раста, развоја и одумирања шума, тада је сваком добронамерном читаоцу или посетиоцу кристално јасно да веома велики број критика усмерених ка шумарској струци и резултатима њеног рада нема утемељење у модерним поставкама шумарске науке и праксе. Ове критике најчешће почивају на превише емотивном и лаичком тумачењу апсолутно неопходних активности шумарске оперативе, којима се негују, одржавају, штите и обнављају шуме и шумски екосистеми Србије. При томе се мора посебно апострофирати чињеница, да је шумарство у Србији већ два века базирано на принципу трајности газдовања, чиме успешно и у великој мери доприноси одрживом развоју Републике Србије. Поред очувања, унапређења и заштите природе важан циљ у оквиру газдовања и управљања Националним парковима односи се на понуду знања, информација, активног одмора, пружање могућности усавршавања, али и пружање могућности доживљавања нечега јединственог и непоновљивог. У том контексту, једна од идеја водиља аутора ове монографије и менаџмента предузећа била је да се у циљу сагледавања, оцене и вредновања постојећег стања и потенцијала природних вредности Националног парка, изврши инвентарисање и утврди лоцираност изузетних стабала, односно стабала посебних вредности. Оваква активност, кроз увођење посебних едукационих шетачких стаза, требала би допринети повећању обима и разноврсности туристичке понуде у Националном парку и поспешити развој екотуризма, али и омогућити додатну едукацију туриста са различитих аспеката. Коначно, резултати израде ове публикације требало би да дају допринос обнови и увећању индивидуалне и колективне свести и одговорности за очувањем и унапређењем природне баштине Ђердапа, која и данас тако моћно утиче на становништво Ђердапа, на његов опстанак и живљење, али која је истовремено и добро од општег интереса за целокупно становништво Републике Србије.

Lepo očuvano Luis Spitz Soaps and Detergents: A Theoretical and Practical Review Jako retko u ponudi Kada se pojavi na inostranim sajtovima cena je preko 150 evra Ed. Luis Spitz Amer Oil Chemists Society (1 Oct. 1996) Sapuni i detrdženti Pravljenje sapuna

ARTUR STENLI EDINGTON ZVEZDE I ATOMI Prevod - Milorad B. Protić Izdavač - Astronomsko duštvo, Beograd Godina - 1938 124 strana 24 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prvo predavanje UNUTRAŠNJOST JEDNE ZVEZDE Uvod Temperatura u unutrašnjosti Sunca Jonizacija atoma Pritisak radijacije i masa Unutrašnjost zvezde Neprozračnost zvezdane materije Odnos između sjaja i mase Zvezde velike gustine Drugo predavanje NEKOLIKO NOVIJIH ISTRAŽIVANJA Uvod Priča o Algolu Priča o Sirijusovu pratiocu Nepoznati atomi i tumačenje spektra Spektralni nizovi Oblačnost prostora Sunčeva hromosfera Priča o Betelgezi Treće predavanje STAROST ZVEZDA Uvod Pulzirajuće zvezde Cefeidi, svetlosni etalon Pretpostavka o skupljanju zvezde Unutrašnja atomska energija Evolucija zvezda Zračenje mase Četvrto predavanje MATERIJA U MEĐUZVEZDANU PROSTORU Uvod Dokazi na osnovu posmatranja Gustina kosmičkog oblaka Temperatura oblaka Dokazi teorije Priraštaj zvezdane materije Dodatak A Napomena o Sirijusovu pratiocu Dodatak V Identifikacija nebulijuma Pogovor `Artur Edington (engl. Arthur Stanley Eddington; 28. decembar 1882 — 22. novembar 1944) bio je engleski astronom, fizičar i matematičar ranog 20. veka. Najviše je doprineo astrofizici. Širio je i popularizovao nauku. Edingtonova granica, granica luminoznosti zvezda dobila je ime u njegovu čast. Poznat je po tome što je preveo Ajnštajnovu jednačinu relativnosti na `razumljiv` jezik tako da svako, sa bilo kojim predznanjem, može da je razume. Teoriju relativnosti takođe je potvrdio posmatrajući i proučavajući pomračenje Sunca 29. maja 1919. godine. U januaru 1906. godine Edington je postao asistent na kraljevskoj opservatoriji u Griniču. Detaljno je analizirao paralakse zvezda na osnovu snimaka iz 1900. godine. Razvio je novu statističku metodu za računanje paralakse zasnovanu na kretanju dve zvezde u pozadini slike. Za to je bio nagrađen od strane Triniti koledža u Kembridžu 1907. godine. 1914. godine postao je direktor cele opservatorije u Kembridžu nakon što su dva prethodna direktora umrla (jedan od njih bio je sin Čarlsa Darvina) Takođe, proučavao je strukturu zvezda u teoriji i prvi predložio tok stelarnih procesa. 1916. pokušao je da objasni cefeide a zatim proširio radove Karla Švarcšilda. Dokazao je da je pritisak u zvezdi neophodan kako bi se sprečio kolaps. Svoj model je razvio kada se još nisu razumeli procesi fuzije i transformisanja enegije u zvezdama. Svejedno, uspeo je da uzračuna temperaturu, pritisak i gustinu bilo koje tačke u unutrašnjosti zvezde. 1924. godine dokazao je povezanost između mase i luminoznosti zvezde. Godine 1930, počeo je da se bavi kvantnom mehanikom i fizikom degenerisanog gasa kako bi opisao patuljaste zvezde. Edington se takođe bavio i kosmologijom. Učestvovao je u razvijanju prvih modela kosmologije. Istaživao je mogućnosti skupljanja i širenja svemira, kao i `spiralne nebule` (tada se nije znalo da su to spiralne galaksije). Koncentrisao se na `kosmološku konstantu` jer je za njega ona bila glavna uloga u širenju svemira. Za vreme Prog svetskog rata, Edington je izučavao Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Bio je jedan od retkih koji je imao dovoljno znanje da je razume. 1919. posmatrao je pomračenje Sunca zajedno sa još jednim kolegom Frenkom Dajsonom kako bi testirali Ajnštajnovu teoriju. Merili su deflekciju svetlosti od strane Sunčevog gravitacionog polja. Kada je objavio rezultate svog eksperimenta, to je privuklo pažnju fizičarima širom Engleske. Posle rata, Edington je otputovao na ostrvo blizu Afrike kako bi snimio pomračenje 29. maja 1919. Snimao je zvezde oko Sunca. Po teoriji relativnosti, zvezde bi trebalo da se vide pomaknuto zato što Sunčevo gravitaciono polje `savija` njihove svetlosne zrake. Ovaj efekat primetan je samo u toku pomračenja, jer je inače Sunčeva luminoznost prevelika i zaklanja zvezde. Tako je potvrdio teoriju relativnosti. O tome su pisale sve novine na svetu i privuklo je pažnju ne samo fizičara već i civila. Zato je Edington godinu dana kasnije počep da popularizuje nauku, a posebno teoriju relativnosti. Držao je predavanja na mnogim fakultetima o svojim radovima i doprinosima fizici. Znao je veoma dobro da objasni naučne izraze i po tome je bio poznat.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Arthur Stanley Eddington Stars And Atoms Sterne Und Atome

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Originally published: 1955 Authors: Erwin Chargaff, Norman Davidson Ervin Čargaf (engl. Erwin Chargaff; Černivci, Austrougarska, 11. avgust 1905 – Njujork, SAD, 20. jun 2002) je bio austrijski biohemičar koji je imigrirao u Sjedinjene Države tokom Naci ere. On je bio profesor biohemije na Kolumbija univerzitetu. Putem pažljivih eksperimenata, Čargaf je otkrio dva pravila koja su pomogla u otkrivanju strukture dvostrukog heliksa DNK. Život i rad Rođen je 11. avgusta 1905. u Černovicu, koji je tada pripadao Austriji, a sada je to teritorija Ukrajine. Pokazivao je izuzetan prirodni dar za učenje jezika pa mu je bilo jako teško da odluči čime će se posvetiti: nauci ili jezicima. (Kasnije tokom života naučio je 15 jezika.) Od 1923 – 1928. studirao je hemiju u Beču, gde je i doktorirao. Na univerzitetu Jejl (Yale) je proveo period od 1928 – 1930, a zatim se vraća u Evropu. Na univerzitetu u Berlinu na Katedri za bakteriologiju i javno zdravstvo radi kao asistent od 1930 – 1933, a zatim kao naučni saradnik na Pasterovom institutu u Parizu (1933—1934). Do svoje tridesete godine uspeo je da objavi 30 naučnih radova. U Ameriku, Njujork, emigrira 1935. gde počinje da radi kao naučni saradnik na Kolumbija univerzitetu u Zavodu za biohemiju. Na tom Univerzitetu 1938. postaje docent, a 1952. profesor i provodi najveći deo svoje profesionalne karijere Naučni radovi Tokom rada na Kolumbija univerzitetu Čargaf je objavio niz naučnih radova koji se prvenstveno bave istraživanjem strukture nukleinskih kiselina (DNK) pomoću hromatografije. Zainteresovao se za DNK posle 1944. kada je Oswald Avery identifikovao molekul DNK kao osnovu naslednosti. Otkrio je 1950. g. da su količine adenina i timina u molekulu DNK međusobno jednake, kao i količine guanina i citozina, što je kasnije postalo poznato kao prvo Čargafovo pravilo. Do tih zaključaka je došao zahvaljujući papirnoj hromatografiji i ultva ljubičastom spektrofotometru. James Norman Davidson CBE PRSE FRS (5. ožujka 1911. - 11. rujna 1972.) bio je britanski biokemičar, pionir molekularni biolog i autor udžbenika. Zgrada Davidson na Sveučilištu u Glasgowu nazvana je po njemu.[2] Život Bio je jedino dijete Wilhelmine Ibberson Foote i Jamesa Davidsona FRSE FSA (1873.-1956.), odvjetnika, blagajnika Carnegie Trusta za škotska sveučilišta i porijeklom iz Aberdeenshirea. Rođen je u Edinburghu 5. ožujka 1911. i živio je u obiteljskoj kući 30 Bruntsfield Gardens na jugu grada.[3] Školovao se lokalno, na koledžu George Watson, gdje je bio dux.[4][5] Zatim je studirao medicinu i organsku kemiju na Sveučilištu u Edinburghu, diplomirao je 1934. [1], MB ChB 1937., doktorirao 1939. i doktorirao 1945. Tema njegove doktorske disertacije bila su biokemijska istraživanja stanične proliferacije.[ 6] Godine 1937./38. studirao je kod Otta Heinricha Warburga u Berlin-Dahlemu. Vratio se u Škotsku u jesen 1938. kako bi počeo predavati biokemiju na Sveučilištu St Andrews. Od 1940. do 1945. bio je viši predavač biokemije na Sveučilištu u Aberdeenu.[5] Godine 1941. izabran je za člana Kraljevskog društva u Edinburghu. Njegovi predlagači bili su James Kendall, Ernest Cruickshank, Robert Campbell Garry i Anderson Gray M`Kendrick.[4] Bio je tajnik Društva 1949. – 1954., potpredsjednik 1955. – 1958. i bio je predsjednik u dva mandata od 1958. do 1959. i 1964. – 1967..[7] Izabran je za člana Kraljevskog društva 1960. godine.[8] Davidson je bio profesor biokemije na Sveučilištu u Glasgowu od 1947. do 1972. Godine 1949. imenovao je Martina Smelliea svojim asistentom.[9] Godine 1958. naslijedio je Georgea M. Wisharta kao Gardiner profesor fiziologije na Sveučilištu u Glasgowu.[10] Proglašen je zapovjednikom Reda Britanskog Carstva (CBE) 1967. Umro je od srčanog udara u Bearsdenu u Glasgowu 11. rujna 1972. godine.

Autor KALENIĆ, Smilja Naslov Medicinska mikrobiologija / Smilja Kalenić i suradnici. Zagreb : Medicinska naklada, 2013. Materijalni opis XIV, 680 str. : ilustr. u bojama ; 28 cm. Nakladnička cjelina (Udžbenici Sveučilišta u Zagrebu = Manualia Universitatis studiorum Zagrabiensis) BIOLOGIJA. ANTROPOLOGIJA. GENETIKA ISBN 978-953-176-636-4 Jezik Hrvatski Napomena Zastupljeni suradnici: Maja Abram, Drago Batinić, Nataša Beader, Branka Bedenić, Zrinka Bošnjak, Ana Budimir, Domagoj Drenjančević... Udžbenik sadrži tekstove 26 autora članova katedri za mikrobiologiju hrvatskih medicinskih fakulteta, a namijenjen je studentima i liječnicima primarne zdravstvene zaštite kako bi osvježili svoja znanja iz područja mikrobiologije i svima onima koji se bave prevencijom i liječenjem zaraznih bolesti. --------------------- MEDICINSKA MIKROBIOLOGIJA - autor: Smilja Kalenić autor: autor: Smilja Kalenić broj stranica: 680 godina izdanja: 2013 vrsta uveza: tvrdi dimenzije knjige širina i visina: 21 X 27cm jezik: hrvatski Nakon zasebnih udžbenika iz bakteriologije, virologije i parazitologije, pred čitateljima je jedinstveni udžbenik iz medicinske mikrobiologije. Mikrobiologija se kao znanost veoma razvila u posljednjih desetak godina. Varijabilnost mikroorganizama dovodi do pojave novih inačica poznatih mikroorganizama, ali i do pojave novih mikroorganizama, posebno rezistentnih na antibiotike, do pomaka uzročnika infekcija u životinja prema ljudima, te do ponovne pojave već zaboravljenih uzročnika. Sva ta dinamika unutar mikrobiologije zahtijeva relativno opsežan tekst koji predstavljamo u ovoj knjizi. Autori i urednik bit će zadovoljni ako studenti udžbenik budu smatrali korisnim i pomogne im u kasnijem proučavanju patogeneze, dijagnostike, liječenja i prevencije zaraznih bolesti. Knjiga će biti vrlo korisna i liječnicima primarne zdravstvene zaštite kako bi osvježili svoja znanja iz područja mikrobiologije i svima onima koji se bave prevencijom i liječenjem zaraznih bolesti. Knjiga je NOVA..... -------------------------------- R1

poust vazi do 07.01,2024 PRODAJE SE 5 TOMOVA IZ NASLOVA,,na slici je i deseti tom,on nije u lotu,dakle bez desetog OCUVANE 4+,,unutra vrlo dobre-odlicne,,spolja kao na slikama V tom izasao 1973,,do IX tom 640 str + 600 + 650 +515 +257 strana,,,ukupno oko 2660 strana f-3

Odlično stanje Francuski jezik Retko Traduit du RUSSE MIR Moscow KANTOROVICH/AKILOV-ANALYSE FONCTIONELLE Tome 1;2.Editions de Moscou MIR,1981/1ED 1. edition 1981 Great condition functional analysis, Branch of mathematical analysis dealing with functionals, or functions of functions. It emerged as a distinct field in the 20th century, when it was realized that diverse mathematical processes, from arithmetic to calculus procedures, exhibit very similar properties. Funkcionalna analiza je grana matematičke analize, čije jezgro je formirano proučavanjem vektorskih prostora koji imaju neku vrstu granične strukture (npr. unutrašnji proizvod, normu, topologiju, itd.) i linearne funkcije definisane na tim prostorima i poštovanje tih struktura u odgovarajućem smislu. Istorijski koreni funkcionalne analize leže u proučavanju prostora funkcija, i u formulaciji svojstava transformacija funkcija, poput Furijeove transformacije, kao transformacije koja definiše kontinualne, unitarne i slične operatore između funkcijskih prostora. Ova tačka gledišta pokazala se posebno korisnom za proučavanje diferencijalnih i integralnih jednačina. Upotreba reči funkcionalna potiče iz računa varijacija, implicirajući funkciju čiji je argument funkcija. Termin je prvi put korišten u Adamarovoj knjizi iz 1910. godine o toj temi. Međutim, generalni koncept funkcionalnog je ranije uveo, 1887. godine, italijanski matematičar i fizičar Vito Voltera.[1][2] Teoriju nelinearnih funkcija nastavili su njegovi učenici, a posebno Freše i Levi. Adamar je osnovao i modernu školu linearne funkcionalne analize, koju su dalje razvili Ris i grupa poljskih matematičara oko Stefana Banaha. U savremenim uvodnim tekstovima funkcionalne analize, subjekt se posmatra kao proučavanje vektorskih prostora koji imaju topologiju, posebno beskonačno-dimenzionalnih prostora. Nasuprot tome, linearna algebra se uglavnom bavi konačno-dimenzionalnim prostorima, i ne koristi topologiju. Važan deo funkcionalne analize je proširenje teorije mere, integracije i verovatnoće na beskonačno dimenzionalne prostore, takođe poznate kao beskonačno dimenzionalna analiza. Normirani vektorski prostori[уреди | уреди извор] Osnovna i istorijski prva klasa prostora proučavana u funkcionalnoj analizi su potpuno normirani vektorski prostori nad realnim ili kompleksnim brojevima. Takvi prostori se zovu Banahovi prostori. Važan primer je Hilbertov prostor, gde norma nastaje iz unutrašnjeg proizvoda. Ovi prostori su od fundamentalnog značaja u mnogim oblastima, uključujući matematičku formulaciju kvantne mehanike. Generalnije gledano, funkcionalna analiza obuhvata proučavanje Frešeovih prostora i drugih topoloških vektorskih prostora koji nemaju normu. Važan predmet istraživanja u funkcionalnoj analizi su kontinuirani linearni operatori definisani na Banahovim i Hilbertovim prostorima. Oni prirodno dovode do definicije C*-algebre i drugih operatorskih algebri. Fizika matematika naučna literatura iz fizike matematike FUNCTIONAL ANALYSIS

Akademik fikret vajzovic i njegova ucenica mirjana malenica su formidali ovaj udzbenik kao materiju koja se koristi na prirodno matematickom dakultetu u sarajevu Recenzenti udzbenika su takodje dva proslavljena jugoslovenska naucnika i time potvrdjuju validnost datog materijala Zaista na izuzetno visokom nivou sa svim potrebnim elementima teorijske razine a sa druge strane izuzetno plasticno i jednostavno napisano-u duhu saeajevske skole matematike Kaoitalno

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Puzovic Značajna područja za ptice u Srbiji, autora Slobodana Puzovića je knjiga nastala u okviru, i za potrebe međunarodnog projekta izučavanja ptica IBA (engl. Important Bird Areas). Projekat vodi BirdLife International, svetska krovna organizacija ornitologa. Područja od nacionalnog i međunarodnog značaja za ptice određena su na osnovu IBA kriterijuma, prilagođenih lokalnim biogeografskim i ekološkim uslovima. Uspostavljanje mreže IBA područja Srbije pruža velike mogućnosti i daje novi zamah u proučavanju i zaštiti ptica. Inventarisanjem ekološki značajnih područja za ptice popunjava se nedostajuća karika u procesu zaštite prirode kod nas. Knjiga u monografskom smislu sažima taj rad. Strategija očuvanja sve više nestajućeg ptičjeg fonda[1] zahteva pre svega identifikaciju i zaštitu najvažnijih staništa ptica. Svaka zemlja u okviru svog zakonodavstva, a na osnovu mišljenja struke donosi odluke o zaštiti takvih životnih područja, koja su neophodna za opstanak ptica, pre svega retkih i najugroženijih. Knjige i radovi koji definišu zaštitu ptica od velike su važnosti kao ispomoć tog procesa, kako bi donosioci odluka i svi važni subjekti bolje sagledali problem, i dali što konkretniji doprinos zaštiti ptica. Međunarodni Pan-Evropski program `Značajna područja za ptice` (IBA) startovao je zvanično 1987. godine u okviru Međunarodnog saveta za zaštitu ptica ICPB (engl. International Council for Birds Preservation), koji je osnovan 1922. Kasnije je ta organizacija prerasla u BirdLife International (BLI). Razrada IBA kriterijuma i prvi popis značajnih područja za ptice na nivou Evrope priređen je još 1981. Tada je nastao spisak od ukupno 694 IBA područja, ali je rad sproveden samo u okviru 10 zapadnoevropskih zemalja. Podstaknuto rezultatima, i Evropska komisija je prigrlila projekat, te je formirala radnu grupu, što je rezultiralo prvom IBA monografijom 1989. godine. Koncept projekta je identifikacija i specijalno vrednovanje predela prema značaju za ptice, njihovo upisivanje u međunarodne registre i najzad, preduzimanje adekvatnih mera zaštite i unapređenja stanja istih. Nakon što neka zemlja ustanovi broj IBA područja, potrebno je da vodi brigu o njihovoj zaštiti, i o monitoringu njihovog stanja. Do danas je na celom svetu identifikovano preko 10.000 IBA područja u okviru 200 zemalja, a cilj je da se uspostavi svojevrsna mreža tih staništa, koja bi omogućila dugoročno uspešnu međunarodnu zaštitu, nesmetano kretanje, te prirodno mešanje populacija i regularnih migracija ptica. Ovaj projekat je od sveobuhvatnog naučnog značaja, pošto su ptice veoma dobar indikator dešavanja u prirodi i životnoj sredini. Ono što pogodi njih, uskoro pogađa i čoveka. Iako su ptice po tom pogledu veoma dobro proučene, ta znanja nisu adekvatno preneta u praksu, pošto – i zbog naglog propadanja biodiverziteta – gotovo 40% vrsta ptica u Evropi ima nezadovoljavajući status zaštite. Mnoge od tih Evropskih ptica danas su čak već i globalno ugrožene sa opasnošću od izumiranja. Knjiga je studija trećeg, najobimnijeg pokušaja da se definišu IBA područja kod nas. Prva faza odvijala se u Srbiji krajem 1980-ih godina (koordinator je bio mr Boris Garovnikov, ornitolog iz Novog Sada), kada je identifikovano 57 IBA područja u granicama SFRJ, od toga svega 16 u Srbiji. Druga faza projekta odigravala se krajem 1990-ih, kada su ranije identifikovana IBA područja evaluirana po novim kriterijumima, a sastavljen je i novi inventar. Na nivou Srbije to je rezultiralo sa brojem 36 izabranih područja, koja su preliminarno ispunjavala stroge IBA kriterijume, a 1999. stigao je odgovor iz centrale BLI kako su zadovoljni sa kvalitetom obrade teritorije Srbije, i zvanično je potvrđeno čak 35 IBA (nije prihvaćena samo nominacija Rtnja). Zbog izrazitog trenda opadanja brojnosti mnogih vrsta ptica u Evropi tokom poslednjih decenija,[4] doneti su novi, još stroži kriterijumi, te je Srbija ponovo stajala pred zadatkom revidiranja postojeće IBA liste. Radu se pristupilo 2000. godine, na osnovu primene standardizovanih IBA kriterijuma (kao što su: da li područje podržava globalno ugrožene vrste, da li se na tom području ptice koncentrišu u veće skupine, da li područje podržava osetljive vrste vezane za ograničene biome, itd.). Ornitološke procene su date za period 2000-2009, da bi se konačno došlo do 42 zvanična područja i 5 kandidata, koji potencijalno ispunjavaju uslove ali su za njih potrebna dodatna ornitološka istraživanja. Konačno, rad je štampan i u monografiji, atraktivnoj knjizi na 280 strana u izdanju Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, Zavoda za zaštitu prirode Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine i održivi razvoj. Knjiga je štampana u Beogradu, 2009. godine. Taj rad je bio izazov, kojim su domaći ornitolozi dokazali da raspolažu znanjima i veštinama potrebnim za egzaktno utvrđivanje vrednosti naših područja pomoću proverljivih naučnih metoda. Spisak IBA područja Srbije Uredi IBA područja Srbije su ujedno i najlepši i najbolje očuvani predeli Balkana i Srednje Evrope, a to su: Gornje Podunavlje Subotička jezera i pustare Bečejski ribnjak Jegrička Karađorđevo Titelski breg Koviljski rit Pašnjaci velike droplje Slano Kopovo Okanj i Rusanda Carska bara Gornje Potamišje Srednje Potamišje Vršačke planine Deliblatska peščara Labudovo okno Ušće Save u Dunav Dunavski lesni odsek Fruška gora Obedska bara Bosutske šume Zasavica Donje Podrinje Cer Valjevske planine Tara Uvac i Mileševka Pešter Golija Gornje Pomoravlje Ovčarsko-kablarska klisura Kopaonik Sitnica Prokletije Šar-planina Pčinja Vlasina Suva planina Sićevačka klisura Stara planina Đerdap Mala Vrbica Ostala potencijalna područja (budući kandidati): Akumulacija Gruža Resavska klisura Zlotska klisura Rtanj Jerma Ornitologija Slobodan puzović

Odlično stanje izuzetno retko u ponudi Robert of Chester`s Redaction of Euclid`s Elements, the so-called Adelard II Version Volume I By: H.L. Busard, Menso Folkerts Description of the Manuscripts.- Relationships between the Manuscripts.- Editorial Remarks.- Concordance Heiberg Text - Version II.- Euclides, Elementa.- Liber I.- Liber II.- Liber III.- Liber IV.- Liber V.- Liber VI.- Liber VII.- Liber VIII.- Liber IX.- Liber X.- Liber XI.- Liber XII.- Liber XIII.- Liber XIV.- Liber XV.- Index of Latin Words. ISBN: 9783764326586 ISBN-10: 3764326581 Series: Science Networks Historical Studies Audience: General Format: Hardcover Language: English Number Of Pages: 436 Published: 3rd April 1992 Publisher: Springer Nature B.V. Country of Publication: CH Dimensions (cm): 25.4 x 17.78 x 2.39 Weight (kg): 0.97 The Latin `Version II`, till now attributed to Adelard of Bath, is edited here for the first time. It was the most influential Euclid text in the Latin West in the 12th and 13th centuries. As the large number of manuscripts and the numerous quotations in other scientific and philosophical texts show, it was far better known than the three Euclid translations made from the Arabic in the 12th century (Adelard of Bath, version I; Hermann of Carinthia; Gerard of Cremona). Version II became the basis of later reworkings, in which the enunciations were taken over, but new proofs supplied; the most important text of this kind is the redaction made by Campanus in the late 1250s, which became the standard Latin `Euclid` in the later Middle Ages. The introduction deals with the questions of when and by whom version II was written. Since Marshall Clagett`s fundamental article (1953) it has been generally accepted that version II is one of three Euclid texts attributable to Adelard of Bath. But a comparison of the text of version II with those of versions I and III yields little or no reason to assume that Adelard was the author of version II. Version II must have been written later than version I and before version III; its author was acquainted with Euclid texts of the Boethius tradition and with two of those transmitted from Arabic, version I (almost certainly by Adelard) and the version by Hermann of Carinthia. Euklidovi Elementi (grč. Στοιχεῖα, Stiheia) su antičko delo o elementarnoj matematici helenskog naučnika Euklida iz 3. veka stare ere. Euklidovi Elementi sadrže 13 knjiga i predstavljaju sistematsko izlaganje grčke matematike tog vremena po odeljcima: elementarna geometrija, teorija brojeva, algebra, teorija merenja geometrijskih veličina, elementi teorije graničnih vrednosti. Euklidovi Elementi predstavljaju izvanredan obrazac izgradnje geometrije deduktivnom metodom. Elementarna geometrija, koja se izučava u srednjim školama mnogih zemalja sveta, se u malo čemu razlikuje od geometrije izložene u Euklidovim Elementima. Međutim, mnoge definicije (tačka, prava i dr.) u Euklidovoj geometriji su danas zastarele. Mnoge aksiome iz Euklidove geometrije ne predstavljaju danas aksiome. Na primer: Euklid je smatrao sledeći stav kao aksiomu: `Svi pravi uglovi su podudarni`. Danas se ovaj stav, u strožijem deduktivnom izlaganju geometrije, dokazuje. Postoje mišljenja da niz knjiga koje ulaze u Euklidove Elemente nije napisao Euklid, već drugi matematičari; na primer knjige 10. i 13. po mišljenju holandskog matematičara Van der Verdena (Van der Verden) je napisao starogrčki matematičar Teotet. Niz teorema i geometrijskih činjenica izloženih u Euklidovim Elementima bili su poznati mnogo pre Euklida. Obično se uz ovaj skup knjiga izdaju i dve dodatne knjige tzv. XIV i XV za koje se sa sigurnošću može tvrditi da su dodate kasnije i da ne predstavljaju autentičan Euklidov rad. Euklidovi elementi euklid matematika fizika stručna literatura iz matematike

Odlično Kao novo Priručnik za određivanje životinjskih vrsta Ta bogato opremljena knjiga predstavlja Vam faunu evrope podeljenu na sistematske kategorije. Iscrpan uvod, pregledne tablicei sazeti opisi omogucuju citatelju da lakse pronadje ono sto trazi! stručni saradnici Otto v. Frisch i Friedrich Schaller ; ilustracije u boji Wilhelm Eigener Izdavač: Mladinska knjiga Prevod dela: Fauna Europas Prevod: Ivo Matoničkin, Ivan Habdija i Nikola Tvrtković Godina: 1981 Broj strana: XXXII, 550, ilustrovano Format: 27.5x16.5 Povez: tvrd Geografska zoologija. Zoogeografija. Fauna. Geografska rasprostranjenost životinja. Sistematska zoologija Harri Garms (rođen 20. oktobra 1903. u Hamburg-Cranz, † 1987) bio je njemački biolog i didaktika biologije. Poznat je po udžbenicima iz biologije. Garms je bio sin ribara i pohađao je koledž za obuku nastavnika u Stadeu sa prvim ispitom nastavnika 1925. Zatim je pohađao Abitur u Schlesvig-u i studirao biologiju na Univerzitetu u Hamburgu sa doktoratom 1930. godine (studije o zarastanju rana u plodovima). Zatim je predavao na Vichernschule, gdje je 1936. godine dobio pun posao. Godine 1933. pridružio se NSDAP-u i bio aktivan u Nacionalnoj socijalističkoj asocijaciji nastavnika, kao šef biologije u Gaufachschaft II (srednjim školama). Godine 1937. postao je predavač biologije na Visokoj školi za obrazovanje učitelja u Hamburgu (završno zaposlenje 1939). Objavio je o nasleđu i rasnoj nauci u nacionalsocijalističkom smislu i održao predavanja o tome. Godine 1945. Britanci su otpušteni iz javne službe, a 1948. je uspio da se vrati na posao kao državni službenik. Postali su poznati po udžbenicima iz biologije i 1957. godine višim savjetnikom. Godine 1965. ranije je penzionisan iz zdravstvenih razloga. Bio je oženjen od 1930. godine i imao je troje djece. Kao odgovoran za obuku nastavnika iz biologije (bio je predavač na Institutu za obuku nastavnika), ispitao je, između ostalog, i Loki Schmidt u Hamburgu Otto von Frisch, sin zoologa i naučnika o ponašanju Karl von Frisch, studirao je zoologiju zbog svog interesa za životinje. Tako je napisao doktorsku tezu o pticama za šljuke i pljačkašima i, između ostalog, pregledao divljinu u bavarskim močvarama iu Camargueu na jugu Francuske. Godine 1957. Von Frisch je svirao u bajkovitoj adaptaciji Vuk i sedam dječaka u ulozi Geissenova učitelja. To je bila jednokratna filmska uloga koju je prihvatio za svoju ljubav prema životinjama. Godine 1959. Otto von Frisch postao je naučni asistent za kralježnjake u Prirodnjačkom muzeju u Braunschveigu, 1970. godine imenovan je za kustosa, od 1978. do penzionisanja 1995. godine bio je direktor muzeja. Godine 1965. bio je habilitovan na TU Braunschveig, koji ga je 1970. godine imenovao za profesora. Fon Frish je objavio brojne knjige, od kojih je njegov rad Hiljadu trikova kamuflaže nagrađen Nemačkom omladinskom nagradom iz 1974. godine. Od 1971. do 1973. moderirao je dokumentarnu seriju ZDF Paradise of Animals Friedrich Schaller (rođen 30. avgusta 1920. u Gleismuthhauzenu, Gornja Frankonija, † 5. maj 2018. u Beču) bio je nemački ili austrijski zoolog. Friedrich Schaller je bio sin nastavnika osnovne škole Nikolausa Schallera i njegova supruga Dorothea. Odrastao je uglavnom u Rothmanstalu. [2] Nakon diplomiranja na Novoj gimnaziji u Bambergu, Schaller je studirao od 1939. do 1944. zoologiju na Univerzitetu u Beču sa fokusom na biologiju, antropologiju, paleontologiju i nauku o tlu. Nakon što je radio kao asistent istraživač na Univerzitetu Philipps u Marburgu i Johannes Gutenberg Univerzitetu Mainz, bio je od 1947. do 1957. u Mainzu. Profesor. Godine 1950. habilitirao je s pisanjem o ekologiji pijeska u Mainzu. Godine 1958. prihvatio je profesuru na Tehničkom univerzitetu u Braunschveigu i institutu i ​​direktoru muzeja u Braunschveigu. Godine 1968. prelazi u redovnog profesora i člana upravnog odbora 1. Zoološkog instituta Univerziteta u Beču. Godine 1987. postao je emeritus. Schaller je živeo u Beču. Vilhelm Eigener (rođen 13. marta 1904. u Holzmindenu, 9. oktobra 1982. u Hamburgu) bio je ilustrator nemačkih životinja i grafičar. Vilhelm Eigener dolazi iz porodice umetnika. Preci su bili ikonopisci iz Ulma, koji su kasnije emigrirali u Moskvu, gde su postavili fabriku boja. Nakon požara grada, vratili su se u Njemačku i nastanili se u Holzmindenu na Veseru. Po završetku srednjeg obrazovanja u humanističkoj gimnaziji, Eigener je završio slikarsko naukovanje. Od 1920. do 1924. studirao je umjetnost kod Alberta Aereboea u Kunstgeverbeschule Kassel, sa Arthur Illies u Školi primijenjenih umjetnosti u Hamburgu i sa Ludvigom Bartningom i Oskar Hermann Verner Hadank u United State Schools of Free and Applied Arts u Berlinu. Vilhelm Eigener je radio od 1930. do 1938. godine kao glavni dizajner u štamparijama Friedlander, štamparskoj firmi sa sedištem u Hamburgu koja se specijalizovala za cirkus i plakate umetnika. Tokom Drugog svetskog rata služio je kao vojnik u Poljskoj i Rusiji. Nakon ilustracije nekih knjiga iz bajke nakon rata, postao je jedan od najtraženijih nemačkih ilustratora knjiga životinja i prirode iz 1950-ih. Njegovi živopisni crteži u akvarelima mogu se naći u mnogim životinjskim, prirodnim, biološkim knjigama, ali i na naslovnicama zooloških vodiča berlinskog zoološkog vrta. Da bi mogao da posmatra životinje izbliza, Eigener se upustio u studijska putovanja kroz Afriku u godinama 1956, 1959 i 1965, među njima u Kairo, Kejptaun, Zanzibar, džunglu Kongo, pustinju Namib i Obalu kostura u jugozapadnoj Africi. Godine 1977. otputovao je u Iran i 1979. u Indiju. Od 1978. do 1980. Eigener je bio naučni savjetnik za ARD večernju seriju Velt der Tiere, moderator Dietmar Schonherr. Eigener je radio više od 30 godina nezavisno, uključujući i crtača za životinjski park Hagenbeck. Njegova najpoznatija knjiga je Enciklopedija životinja (1971), u kojoj je u boji prikazano 4000 vrsta životinja, od kojih je nekoliko prvi put. Pored toga, radio je kao ilustrator u enciklopediji Grzimeks Animal Life. Većina njegovih radova se arhivira u Biohistoricum u Zoološkom istraživačkom muzeju Alekander Koenig u Bonu. Biologija zivotinjske vrste evrope carls darvin flora i fauna leptiri ptice

Zagreb 1990. Tvrd povez, ilustrovano, 391 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana. V2 Drugo dopunjeno izdanje. Uz terenska i laboratorijska istraživanja, anketiranja te organoleptičke i kulinarske eksperimente, snimio sam više od 3000 fotografija jestivih biljaka na njihovim prirodnim staništima, a skupio sam i mnoštvo podataka proučavanjem strane i domaće literature. Smatrao sam korisnim srediti sav taj materijal, sažeti ga i objaviti u obliku popularnog, bogato ilustriranog priručnika. Budući da je moja knjiga Samoniklo jestivo bilje (1980) već duže vrijeme rasprodana, a kako se zanimanje za djelo takva sadržaja ne smanjuje, prihvatio sam se pripremanja ovog izdanja. Svjestan sam da naslov „Enciklopedija“ obavezuje i da pretpostavlja što kompletnije, sistematski i pregledno obrađeno gradivo, u kojem će čitalac brzo i jednostavno doći do željenih informacija. U ovu knjigu, za razliku od prethodne, nisam uvrstio jestive gljive, jer su posljednjih godina kod nas objavljeni specijalizirani gljivarski priručnici. Ipak, ova je knjiga sadržajem opsežnija, već i zato što je sistematski dio proširen sa 140 novih, kod nas dosad neopisanih jestivih vrsta. Tako je ovdje u zasebnim člancima obrađeno ukupno 409 biljnih vrsta, a uz to je veći broj jestivih biljaka uzgredno opisan u člancima o njima srodnim vrstama. Tekstovi o ranije uvrštenim biljkama za ovu su enciklopediju temeljito revidirani, prošireni i dopunjeni. Sistematski dio knjige ilustriran je sa 490 odabranih fotografija, od kojih su više od polovice nove, ranije neobjavljene. Znatno je proširen i uvodni, opći dio, u koji su ušla neka nova poglavlja. Biljke su i u ovoj knjizi obrađene po botaničkom sistemu, tako da je kao temeljna taksonomska kategorija uzéta biljna vrsta, a kao viša kategorija porodica. Tamo gdje su uvrštene po dvije ili više vrsta iz jedne porodice, iznijeta su i neka karakteristična obilježja te porodice. Pri morfološkom. opisivanju i izlaganju ostalih podataka držao sam se za sve biljke istog redoslijeda, pa će čitaoci, nadam se, lako naći podatke koji ih budu zanimali. Novost je da su sve uvrštene biljke po značenju razvrstane u tri skupine (A, V i C), što će omogućiti lakše odabiranje. U ovo izdanje uveden je i ilustrirani Rječnik stručnih pojmova, koji će čitaocima s nedovoljno stručnog znanja olakšati snalaženje u priručniku. Kalendar branja donosi pregled dostupnosti jestivih vrsta u pojedinim mjesecima. Indeksi botaničkih i narodnih naziva na kraju knjige također će omogućiti brzo pronalaženje podataka o pojedinim biljnim vrstama. Sadržaj: I. OPĆI DIO Rasprostranjenost i značenje jestivog raslinja Prednosti biljne hrane iz prirode Čuvajmo prirodu Upoznavanje jestivog raslinja Podjela samoniklog jestivog bilja Zeleno divlje povrće Proklijale sjemenke Jestivi cvjetovi Korjenasto povrće Divlji plodovi Biljke krušarice i brašna Začinsko bilje Čajno bilje Zamjene za kavu Otrovno bilje II. SISTEMATSKI PREGLED BILJNIH VRSTA Papratnjače (Pteridophyta) Golosjemenjače (Gymnospermae) Jednosupnice (Monocotyledones) Dvosupnice (Dicotyledones) III. RJEČNIK STRUČNIH POJMOVA IV. KALENDAR BRANJA Zeleno povrće Korjenasto povrće Plodovi LITERATURA KAZALO Botanički nazivi Narodni nazivi

Moderan udzbenik modelovanja fizickih problema U vremenu eacunara ne zaobilazno stivo za svakog inzinjera matematicara fizicara i sl Insistirano je na orimeni octave kao free softvera dostuonog scakom ko zeli da u mis udje u punom kapacitetu Oristup je tog tipa sa se nakon razrade problema i implementacije moze koristiti nmu bioo kom okruzenju Jedinstveno Perfektno Preporuka Retko Za svakog sadasnjeg i buduceg modernog inzinjera ili strucnjaka koji zeli da veze teoriju i praksu kroz upotrebu softvera

Jugoslovenska inžinjerska Akademija Beograd tiraž 300 primeraka kao nova nečitana sa posvetom autora O geologiji, rudarstvu i metalurgiji [Georgijusa Agrikole]: Georgii Agricolae De Re Metallica Libri XII : 1550 godina. Autor: Georgijus Agrikola. Priredili i izdali na srpskom jeziku: Zoran Petković, Nadežda Ćalić, Dejan Milovanović, Dušanka Simeunović, Branko Gluščević, Snežana Savković. Georgij Agrikola, lekar u Hemnicu i poznati filozof. O rudarstvu i metalurgiji u 12 knjiga u kojima su date dužnosti rudara, oruđa za rad, mašina i uopšte sve što se odnosi na rudarstvo...