odlično stanje RETKO U PONUDI Domaći konj (lat. Equus ferus caballus)[2][3] je veliki kratkodlaki kopitar duge grive i repa, pripitomljen od davnina i koristi se za jahanje ili prenos tereta. Domaći konj je jedna od dve postojeće podvrste Equus ferus. To je kopitarska životinja koja pripada taksonomskoj porodici Equidae. Konj je evoluirao tokom zadnjih 45 do 55 miliona godine od malog stvorenja sa više prstiju, Eohippus, u veliku životinju sa kopitama. Ljudi su počeli domestikaciju konja oko 4000 p. n. e, i smatra se da je domestikacija bila široko rasprostranjena do 3000. p. n. e. Konji podvrste caballus su domestikovani, mada deo domestikovane populacije živi u divljini kao divlji konji. Te divlje populacije nisu istinski divlji konji, pošto se taj termin koristi za opisivanje konja koji nikad nisu bili domestikovani, kao što su ugroženi divlji konji Prževaljskog, zasebna podvrsta i jedini preostali istinski divlji konj. Postoji obiman, specijalizovan rečnik koji se koristi za opisivanje koncepata vezanih za konje, kojim se pokriva sve od anatomije[4][5] do životnih stadijuma, veličine, boja, oznaka, rasa, kretanja, i ponašanja. Konjska anatomija omogućava konjima da koriste brzinu za bežanje od predatora. Oni isto tako imaju dobro razvijeni osećaj ravnoteže i snažan „beži ili se bori” respons. Vezano za tu potrebu da beže od predatora u divljini razvilo se jedno neobično svojstvo: konji imaju sposobnost da spavaju stojeći i ležeći. Ženke konja, zvane kobile, nose svoje mladunce oko 11 meseci, i mladunci konja, zvani ždrebad, mogu da stoje i trče neposredno nakon rođenja. Većina domestikovanih konja počinje trening pod sedlom ili remenjem između druge i četvrte godine. Oni dostižu punu zrelost u petoj godini, i imaju životni vek od 25 do 30 godina. Osobine[uredi | uredi izvor] Tipično njušenje pastuva u blizini plodne kobile Konji su tipične životinje koje žive u krdima. U krdu vlada jasno uspostavljen hijerarhijski red. Kod promene strukture krda, kada se, na primer, krdu pridruži nova životinja ili ga napusti dotadašnji član, ponovo se uspostavlja hijerarhija. Ovo se najčešća događa govorom tela, kao što je preteće ponašanje, ali ako to nije dovoljno, i ugrizima i ritanjem. Redosled na hijerarhijskoj lestvici mogu, osim toga, dovesti u pitanje i odrastajući mladunci koji tokom svog razvoja menjaju i mesto na toj lestvici. Pri tome se često može videti da mladunci niže rangirane kobile jednako tako dobivaju niže rangiran položaj u krdu, dok mladunci više rangirane kobile takođe imaju veće izglede na viši položaj. U životu na slobodi krdo se sastoji od više kobila, među njima je jedna kobila - predvodnica, te njihovih mladunaca i jedan pastuv - predvodnik. Kobila predvodnica vodi krdo na pašu i pojilo, a i određuje kad treba krenuti i kuda ići. To je često neugledna jedinka koja se zadržava malo po strani od krda. Za razliku od nje, pastuv je impozantna pojava obeležena tragovima mnogih bitki za vodeće mesto u krdu. On je zadužen za obranu krda od grabežljivaca i za davanje svojih gena sledećim generacijama krda. Kod bega, kobila - predvodnica vodi krdo, a pastuh trči na začelju krda kako bi terao dalje zaostale članove. Po pravilu, kobile celi život ostaju u istom krdu, dok mlade ždrepce pastuv protera iz krda kad dosegnu polnu zrelost. Takvi ždrepci formiraju svoje mladenačke zajednice. U tim zajednicama oni međusobno odmeravaju snage i vežbaju, kako bi jednog dana, izazivanjem na borbu jednog pastuva - predvodnika i pobedom nad njim, preuzeli njegovo mesto u krdu. Ponekad se neke kobile odvoje iz postojećeg krda i s mladim pastuvom formiraju novo krdo. Kao stanovnik stepe konj je, za razliku od magaraca, životinja čiji je prvi instinkt da opasnost pokuša da izbegne brzim begom. U držanju konja kao domaće ili radne životinje, prevladavaju kobile i kastrirani konji. Oni se u većini slučajeva bez problema uklope u manje-više veliko postojeće krdo. Pastuvi se smatraju vrlo neuračunljivim, pre svega zbog snažnog nagona za parenjem, a ponekad i zbog agresivnosti uslovljene hormonima. Ako pastuv nanjuši kobilu koja se tera, pokušaće će sve da dođe do nje. Pri tom, ako ograda oko pašnjaka ili u štali nije primerena, pastuv se često ozledi. Zbog toga se oni uglavnom drže na zasebnim pašnjacima ili u odvojenim štalama. Genetika[uredi | uredi izvor] Konji imaju 64 hromozoma.[6] Konjski genom je sekvenciran 2007. godine. On se sastoji od 2,7 milijardi DNK baznih parova,[7] te je veći od genoma pasa, a manji od ljudskog genoma ili goveđeg genoma.[8] Mapa konjskog genoma je dostupna istraživačima.[9] Spoljašnji izgled[uredi | uredi izvor] Spoljašnji izgled konja se razlikuje građom i veličinom tela, kao i krznom i njegovom bojom. Zavisno od svrhe uzgoja, dele se na tri osnovna tipa, hladnokrvne, toplokrvne i punokrvne konje. U hladnokrvne se ubrajaju u pravilu konji čija telesna težina prelazi 800 kg. Te pasmine korištene su uglavnom za rad u polju, rudnicima ili za šumske poslove. Toplokrvni su, suprotno prvima, tipični jašući konji jer su lakše građe i pokretljiviji. Pored toga, oni su dobri za dresuru i preskakanje prepreka. Punokrvni su pre svega sportski konji, uglavnom su vrlo osetljivi, a u trku dosežu i do 70 km/h. Polukrvnim konjima nazivaju se mešanci toplokrvnih i punokrvnih konja. Nazivi hladnokrvni, toplokrvni i punokrvni ne potiču od toplote ili količine krvi konja, nego označavaju njihov temperament. Tako su hladnokrvni konji obično vrlo pitomi i snažni, i s mirom podnose puno toga, dok se punokrvni generalno smatraju „ludim“, razdražljivim i ni izdaleka se njima ne može tako jednostavno upravljati kao sa hladnokrvnim. Konji se u hodu oslanjaju samo na treći, srednji nožni prst. Ostali prsti su im zakržljali. Oči konja su smeštene postrano na glavi, što im omogućuje vidno polje od gotovo punog kruga (350°). No, ono što se događa neposredno ispred njihovog nosa ili straga, konji primećuju tek ako okrenu glavu. Konji nisu slepi za boje, ali ne razlikuju ih baš dobro. Ne razlikuju smeđu od zelene i sive, ali boje kao što su bela, crvena, žuta i plava vide jako dobro. Imaju vrlo pokretljive ušne školjke i mogu ih okrenuti u bilo kojem smeru. Okretanjem prema napred, konj pokazuje pažnju i znatiželju, no ako ih okrene prema natrag i priljubi uz glavu, to je upozorenje i pokazuje agresivnost ili strah. Ako uši mlitavo vise u stranu to je znak da se ne oseća dobro ili je umoran, no može biti i znak potčinjavanja kao i opuštenosti. Ako su mu pri tome oči poluzatvorene, to može značiti i zadovoljstvo. Uši usmerene prema nazad znak su nelagode, a kod jahanja, pažljivosti. Radi zaštite od grabežljivaca u prvobitnom okolišu, konji su razvili različite boje. Jedna od najranijih je svetli ton smeđe boje. Tipični predstavnici konja te boje su norveški fjordski konji, koje uz to odlikuje i uočljiva tamna pruga duž mesta gde izrasta griva. Veličina, starost, razmnožavanje[uredi | uredi izvor] Tačka na prelazu između vrata i leđa od koje se meri visina konja Zavisno od pasmine, domaći konji dosežu visinu u „ramenima“ između 60 i 210 cm. Konji visine do 146,5 cm nazivaju se poni,[10] a oni visoki do 145-148 cm su mali konji.[11] Težina ponija i velikih konja kreće se od 90 kg pa do 1200 kg. Telesno odraslim konj se može smatrati u dobu od tri do šest godina, poniji ranije, veliki konji kasnije. Veliki konji mogu doživeti oko 30 godina,[12] dok poniji mogu živeti i do 50 godina.[13][14] Najveća dokazana starost jednog velikog konja je 62 godine.[15] Očekivani životni vek konja uveliko zavisi o pasmini, uslovima života i načinu korištenja životinje.[16][17][18] Kobile su polno zrele s 12 do 18, a ždrepci u dobu između 12 i 20 meseci. Kod svih konja skotnost traje tačno 330 dana (11 meseci). Ciklus parenja počinje u proleće, a vrhunac doseže u letnim mesecima. Ako životinje žive u štalama i hrani se intenzivno, moguće je postići skotnost i zimi. Kobile su plodne samo svakih 21 do 24 dana. Nakon skotnosti od oko 11 meseci, kobila donosi na svet ždrebe, koje odmah nakon toga pokušava da ustane. Ovo je kod konja koji žive na slobodi izuzetno važno, jer inače je ugroženo od zveri. Boja[uredi | uredi izvor] Prvobitno je boja konjske dlake imala funkciju kamuflaže. Danas se konji uzgajaju u nekoliko boja. Kod nekih se boja nogu, grive i repa razlikuje od boje ostatka tela. Neki konji imaju bele mrlje na licu i nogama. Za boju se može reći da je karakteristika jedinke, ali ne i rase, kao što je to slučaj kod drugih životinjskih vrsta. Belac – konj bele boje. Svi konji koji su bele boje rađaju se kao crna ždrebad, sa većim ili manjim belim površinama po glavi ili nogama, a beli postaju tek između 5. i 7. godine. Ovo naravno ne važi za one koji se rađaju potpuno beli sa crvenim očima - u tom slučaju radi se o albinizmu. Vranac – konj crne boje. Ako na glavi ima belu liniju, koja može biti šira ili uža, onda je to lisasti vranac, ako odmah iznad kopita ima bele noge onda je putasti, ako je pak bela boja viša kažemo da je čarapast. Dorat ili mrkov - konj mrke, braon boje. Često se varijante ove boje opisuju kao „otvoreni“ - svetliji ili „zatvoreni“ - tamniji dorat. Zelenko - konj „zelene boje“, boje koja čini prelaz od vranca ka belcu. Alan - konj oker boje. Položaj ušiju[uredi | uredi izvor] Konj može posebno micati ušima kako bi prikupio zvukove, a položaj ušiju jasno ukazuje na njegovo raspoloženje. Uši okrenute napred znači da ga nešto zanima; jedno uho napred, drugo nazad znači da konj nije siguran, uši unazad pokazuju agresivnost i strah. Domestikovanje i držanje[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Divlji konji, oblik od kojeg potiču današnji domaći konji, su domestikovani prvi put u centralnoj Aziji, verovatno oko 3000 godina p. n. e, a neki autori smatraju, da je to bilo još pre 5 hiljada godina p. n. e. Postoje različite teorije o tome, kada i gde je čovek prvi put koristio konja. Zadnja istraživanja, koja se temelje na uspoređivanju mitohondrijskog genoma današnjih domaćih konja i fosila izumrlih vrsta, upućuju na odgovor, da se domesticiranje konja odvijalo na više mesta, nezavisno jedno od drugih. Bitna indicija za takav zaključak je širina genetičkih varijacija, koja je u obe testirane grupe bila jednako velika. Da se domesticiranje odvilo samo na jednom mestu, kod domaćih konja bi se mogla očekivati puno manja širina genetičkih varijacija. Pored toga, testovima je utvrđeno da su neke izumrle vrste bliže srodne današnjim vrstama, nego što su neke vrste domaćih konja međusobno srodne. Istraživanja mitohondrijskog DNK, sprovedena 2002. pokazala su, da je domestikovano najmanje 77 osnovnih tipova kobila u različitim područjima zemlje nezavisno jedno od drugog, što je bitno više nego kod drugih vrsta domaćih životinja. Istorija domaćih konja[uredi | uredi izvor] Konji na radu Domestikovanje konja donelo je narodima izvanredne prednosti. Mogle su se u puno kraćem vremenu preći velike udaljenosti, što je olakšalo održavanje velikih carstava. Pored toga, kao što je to u nekim krajevima i danas običaj, konji su se koristili za ishranu, a bili su i dragoceni pomagači u ratnim pohodima. Neke nove napadačke i ratne tehnike postale su moguće tek uz korištenje konja. Stari Orijent[uredi | uredi izvor] Rana carstva Asiraca i Hetita kao i Hurita u državi Mitani stvarana su korištenjem konja u ratovanju. Oko 1700 godina p. n. e. u Egipat upadaju Hiksi, nomadski narod nejasnog porekla. Egipćani do tada nisu poznavali konje i bili su u borbi do te mere podređeni, da su Hiksi uspeli da osvoje veliki deo Starog Egipta. Stepe[uredi | uredi izvor] Rani nomadski narodi centralne Azije, iz kojih su kasnije proizašli mnogi narodi ratnika-konjanika, „pronašli“ su sedlo i drugu jahaču opremu još u trećem veku p. n. e. Kasnije grčki istoričar Strabon izvještava o izuzetnom jahačkom umeću Skita. Srednja Evropa[uredi | uredi izvor] Ostaci konja dokazani su u srednjoj Evropi od starog kamenog doba, i nastavljaju se i u vremenu nakon ponovnog širenja šuma iza zadnjeg ledenog doba. Međutim, vreme od kad je konj domestikovan u Evropi je sporno, jer je teško razlikovati kosti divljih od kosti domestifikovanih konja. Antika[uredi | uredi izvor] U Homerovim epovima konji pre svega vuku bojna kola, kao što je bilo uobičajeno u egipatskom Novom carstvu i kod Asiraca i Hetita. Kod sahrane Patrokla (Ilijada 23, 163) žrtvovani su konji. U grčkoj antici konj je bio simbolički povezan sa smrću. Kad je junak prikazivan kako kroz prozor gleda konje, predskazivana je njegova smrt. U vreme oko 1000 godina p. n. e. prestaju da se koriste bojna kola. Konjanici na sve krupnije uzgajanim konjima pokazali su se, uz sve bolju veštinu jahanja, kao brži i okretniji, pa time i efikasniji od bojnih kola. Drugog dana održavanja antičkih Olimpijskih igara tradicionalno su bila takmičenja u jahanju i trci kolima. Grčki istoričar Ksenofont napisao je u 4. veku p. n. e. delo Peri hippikes („O umeću jahanja“), gde je izneo znanja o konjima i jahanju. Većina saveta sadržanih u tom delu vrde još i danas. Potkovice su izumeli još Rimljani. U Evropu je stigla u 5. veku p. n. e. za vreme seobe naroda. Tačno poreklo ovog izuma je nepoznato. Međutim, Rimljani nisu uspeli da razviju konjima primerenu opremu. Primeren način za prevoz tereta konjskom zapregom razvijen je tek puno kasnije. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Egipatski prikaz anatomije konja iz 15. veka Korištenje konja kao radne životinje postalo je moguće tek u srednjem veku, s pronalaskom primerene opreme. Do tada su u poljoprivredi korišteni samo volovi. Ranije uobičajena oprema je konjima kod vuče većih tereta presecala dovod vazduha, pa su se mogli koristiti samo za vuču lakih kola. Razvoj adekvatne opreme omogućio je korištenje konja na primer za vuču pluga. Kako konji imaju bitno veći radni potencijal od volova, to je značilo revoluciju u poljoprivredi. U srednjem veku je konj kao jahaća životinja bila dostupan gotovo isključivo plemstvu. Korištenje jahača u bitkama dovelo je do razvoja sloja vitezova. Iz te prvobitno samo vojno korištene veštine jahanja kasnije se razvila klasična dvorska umetnost jahanja. U tom razdoblju se počinje snažnije razvijati konjogojstvo, jer su mnogi vladari željeli da ukrase svoje dvorove naročito plemenitim konjima. S druge strane, kako su vitezovi zbog oklopa postajali sve teži, bili su potrebni i sve krupniji, grublje građeni konji. Novi svet[uredi | uredi izvor] Na američkom kontinentu nije bilo domestikovanih konja. U Americi su, doduše, živeli divlji konji, međutim izumrli su pre mogućeg domestikovanja. Tek Evropljani dovode u Ameriku domaće konje. Neki konji su u severnoj Americi odbegli, i na slobodi formirali krda mustanga. Tako su Indijanci prvi put sreli konje. Taj kontakt radikalno menja način života nekih plemena. Pre svega narodi koji su živeli u preriji mogli su uz pomoć brzine konja uloviti više bizona, a veća pokretljivost im je povećala lovišta. Rase domaćih konja[uredi | uredi izvor] Domaći konji Dorat Engleski galoper Arapski punokrvni konj - nijedna rasa konja nije uticala u toj meri na uzgoj ostalih rasa koliko arapski punokrvni konj. U modernom turnirskom sportu se retko pojavljuje zbog svoje visine od 145cm do 155cm. Arapski punokrvnjak se označava sa axx, a polukrvnjak sa ax. Engleski punokrvni konj - ovo je jedina rasa konja kod koje je kriterijum pri selekciji - rezultati u trkama - ostao nepromenjen do danas. Nastali su 1650-1750 ukrštanjem arapskog, turskog i berberskog konja. Engleski polukrvni konj - nastao je ukrštanjem engleskog punokrvnjaka sa konjima iz raznih zemalja i krajeva. Trekenerski konj je istočnopruski konj. Imao je veliki značaj u stvaranju današnjeg zobnatičkog polukrvnjaka. Ahaltekinac - nastao je pre više hiljada godina (pre oko 5000 godina) i to je jedna od najstarijih rasa konja. Izvanredan je za jahanje, velike je izdržljivosti i čvrstine, elegantan i plemenit. To je rasa konja bez grive ili sa veoma slabo izraslom grivom. Poreklo mu je sa prostora današnjeg Turkmenistana i nalazi se na grbu današnje Republike Turkmenistan, na njihovoj novčanici i na poštanskim markama Turkmenistana. Ova rasa konja je imala dosta značajan uticaj na nastanak arapske rase konja i njihov elegantan izgled potiče od ahaltekinca. Hanoverski konj - vodi poreklo iz Hanovera iz Nemačke. Visina mu je 155-165cm. Boja mu je najčešće kestenasta sa belim oznakama, ali isto tako može biti i smeđ, crn a ponekad i siv. Staložene je naravi i uopšteno mirnog temperamenta. Hanoverac je velik i impozantan konj pravilnog i izražajnog lica. Vrat mu je dugačak i mišićav, jednako kao i leđa. Uopšteno krupan, širok i dugačak, čvrste strukture kostiju i snažnih nogu sa donekle malim kopitima. Rep je visoko postavljen i konj ga drži i nosi visoko. Koristi se najviše u dresurnom i preponskom jahanju. Izvrstan je takmičarski konj. Ovi konji imaju dugačak korak u hodu, energičan kas i elastičan galop. Izvrsni su skakači. Lipicaner - pripada grupi toplokrvnih konja, ime je dobio po selu Lipice kod Sežane u Sloveniji. Kasač Orlov - je najstarija rasa kasača. Njen tvorac je grof Aleksej Grigorijevič Orlov. Francuski kasač Američki kasač - vodi poreklo iz Sjedinjenih Američkih Država. Visina mu je 142-162cm. Boja mu je riđa, dorata, vrana ili alata. Ima izvrstan sportski temperament i veliku izdržljivost. Izgled Američkog kasača stvara opšti utisak snage, a budući da je brzina najvažnija osobina, prihvatljive su neke izmene u eksterijeru. To je uopšteno mali, mišićav konj kratkih prednjih nogu, dužih zadnjih nogu, dobro oblikovanih kopita i obične glave sa dugim ušima. Važna je snaga, pa zato ova rasa ima široka prsa, snažan greben i dobro razvijen zadnji deo. Ovo je najpoznatija svetska rasa za trke konja, a može se videti u kasačkim trkama uglavnom. Trkački kas ili korak najvažniji su načini kretanja, obeleženi dugim, glatkim pokretima. Koraci nisu produženi i ne smeju preći u kenter ili galop. Bosansko-brdski konj - pogodan je za rekreaciono i turističko jahanje zbog skromnosti pri držanju i jednostavnog karaktera.[19] nega sport sportski zdravlje konji knjige knjiga o konjima biologija anatomija konja

Lepo očuvano 1981 First edition Introduction to Algebra and Trigonometry 1st Edition - January 1, 1981 Authors: Bernard Kolman Arnold Shapiro Introduction to Algebra and Trigonometry provides a complete and self-contained presentation of the fundamentals of algebra and trigonometry. This book describes an axiomatic development of the foundations of algebra, defining complex numbers that are used to find the roots of any quadratic equation. Advanced concepts involving complex numbers are also elaborated, including the roots of polynomials, functions and function notation, and computations with logarithms. This text also discusses trigonometry from a functional standpoint. The angles, triangles, and applications involving triangles are likewise treated. Other topics include analytic geometry, conic sections, and use of a coordinate system to prove theorems from plane, and matrix operations and inverses. This publication is valuable to students aiming to gain more knowledge of the fundamentals of mathematics. Algebra (arap. الجبر „al-gebr“ ponovno sastavljanje razdvojenih delova, sjedinjavanje[1]) je grana matematike koja istražuje odnose i svojstva brojeva pomoću znakova. Geneza naziva vodi do knjige arapskog matematičara Al Horezmija Hisab al džabr val mukabala što se u slobodnijem prevodu može biti Knjiga o svođenju i dvostrukom oduzimanju. Postupak se prvo odnosio na uređivanje leve i desne strane kod jednačina ali je kasnije, razvojem matematike, značajno proširen. Izvorno se pod „algebrom“ podrazumevala teorija „algebarskih“ jednačina, u kojima su pomoću „algebarskih“ računskih operacija (sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje itd.) povezane poznate i nepoznate veličine.[2] Algebra je ujedinjavajuća nit skoro svih oblasti matematike.[3] Kao takva, ona obuhvata sve od rešavanja elementarnih jednačina do studiranja apstrakcija kao što su grupe, prstenovi, i polja. Osnovni delovi algebre se nazivaju elementarnom algebrom; apstraktniji delovi se nazivaju apstraktnom algebrom ili modernom algebrom. Elementarna algebra se generalno smatra neophodnim za svako istraživanje matematike, nauke ili inženjerstva, kao i za primene u oblastima poput medicine i ekonomije. Apstraktna algebra je glavna oblast napredne matematike, koju uglavnom proučavaju profesionalni matematičari. Danas pojam algebre označava i opštiju teoriju matematičkih struktura, u kojoj se posebno istražuju strukturne jednakosti između tako različito usmerenih oblasti kao što su teorija brojeva, geometrija ili algebra u tradicionalnom smislu. Elementarna algebra se razlikuje od aritmetike po upotrebi apstrakcija, kao što je korištenje slova za označavanje brojeva koji su bilo nepoznati ili mogu da imaju mnoge vrednosti.[4] Na primer, u x + 2 = 5 {\displaystyle x+2=5} slovo x x je nepoznata, ali se zakon inverzija može koristiti za otkrivanje te vrednosti: x = 3 {\displaystyle x=3}. U E = mc2, slova E {\displaystyle E} i m m su promenljive, a slovo c {\displaystyle c} je konstanta, brzina svetlosti u vakuumu. Algebra daje metode za rešavanje jednačina i izražavanje formula koje su mnog lakše (za one koji znaju kako da ih koriste) od starijeg metoda pisanja svega rečima. Važne algebarske strukture su, recimo, grupe, prsteni, tela i asocijacije. Sve tvorevine koje pokazuju neku određenu strukturu nazivaju se „modeli“ ove strukture. Rezultati na koje se smera istraživanjima apstraktnih struktura pokatkad važe i za njihove modele. Nadovezujući se na Mathematical Analysis of Logic (1847) Džordž Bula, algebarska istraživanja su postala značajna i za formalnu logiku. Važnu ulogu tu igraju posebno „bulovske asocijacije“ ili „bulovske algebre“. Pored algebarskih struktura, govori se još i ο „strukturama uređenja“ i „topološkim strukturama“. Reč algebra se isto tako koristi na nekoliko specijalizovanih načina. Specijalna vrsta matematičkog objekta u apstraktnoj algebri se naziva „algebra“, i ta reč se koristi, na primer, u frazama linearna algebra i algebarska topologija. Matematičar koji se bavi istraživanjem algebre se naziva algebrista. Trigonometrija (grč. τριγονο — trougao i grč. μετρειν — merenje, mera),[1][2] deo je matematike i geometrije koji se bavi izračunavanjem elemenata trougla pronalaženjem zakonitosti zavisnosti u njihovim odnosima, kao i uspostavljanjem funkcija uglova koje ih definišu.[3] Prvobitno je isključivo izračunavala vrednosti elemenata trougla. Njen prvobitni cilj je danas prevaziđen i primena trigonometrije na osnovu izračunavanja trigonometrijskih funkcija, van svakog posmatranja trougla, učinila je od trigonometrije značajnu oblast matematike i geometrije.[4] Ona je od ogromnog praktičnog značaja u različitim oblastima kao što su inženjerstvo, arhitektura, geodezija, navigacija i astronomija. Trigonometrijske funkcije imaju posebno važnu ulogu u matematičkoj analizi i koriste se za predstavljanje talasa i drugih periodičnih pojava. Poreklo[uredi | uredi izvor] Prvi koreni trigonometrije su nađeni u zapisima iz Egipta i Mesopotamije. Tamo je nađena vavilonska kamena ploča (oko 1900—1600. p. n. e.) koja sadrži probleme sa relacijama koje odgovaraju savremenom sec 2 {\displaystyle \sec ^{2}}. Egipatski papirus Rind (oko 1650. p. n. e.) sadrži probleme sa odnosima stranica trougla primenjenim na piramide. Niti Egipćani, niti Vavilonci nisu imali naše shvatanje mere ugla, a relacije tog tipa su smatrali osobinama trouglova, pre nego samih uglova. Važan napredak napravljen je u Grčkoj u vreme Hipokrata iz Kiosa (Elementi, oko 430. p. n. e.), koji je proučavao odnose između centralnih uglova kružnice i tetiva. Hiparh je 140. p. n. e. napravio tablicu tetiva (prvu preteču savremenih sinusnih tablica). Menelaj iz Aleksandrije (Sferna geometrija, oko 100. nove ere) je prvi koristio sferne trouglove i sfernu trigonometriju. Ptolemej (Almagest, oko 100. n. e.) je napravio tablicu tetiva uglova između 0,5° i 180° sa intervalom od pola stepena. On je takođe istraživao trigonometrijske identitete. Grčku trigonometriju su dalje razvijali Hindu matematičari koji su ostvarili napredak razmeštanjem tetiva preuzetih od Grka na polu tetive kruga sa datim radijusom, tj. ekvivalentom našoj sinusnoj funkciji. Prve takve tablice bile su u Sidhantasu (sistem za astronomiju) u IV i V veku ove ere. Poput brojeva, moderna trigonometrija nam dolazi od Hindu matematičara preko arapskih matematičara. Prevodi sa arapskog na latinski jezik tokom XII veka uveli su trigonometriju u Evropu. Osoba odgovorna za „modernu“ trigonometriju bio je renesansni matematičar Regiomontanus. Od doba Hiparha, trigonometrija je bila jednostavno alat za astronomska izračunavanja. Regiomontanus (De triangulis omni modis, 1464; publikovano 1533) bio je prvi koji je trigonometriju tretirao kao subjekt po sebi. Dalji napredak su napravili Nikola Kopernik u De revolutionibus orbium coelestium (1543) i njegov učenik Retikus. U Opus palatinum de trianulis (kompletirao njegov učenik 1596), Retikus je ustanovio upotrebu šest osnovnih trigonometrijskih funkcija, praveći tablice njihovih vrednosti, i držeći se ideje da te funkcije predstavljaju odnose stranica u pravouglom trouglu (radije nego tradicionalne polu-tetive krugova). Moderna analitička geometrija datira od vremena Fransoe Vijeta, koji je uradio tablice šest funkcija do najbliže minute (1579). Vijeta je takođe izveo formulu za proizvod, tangensnu formulu i formule za više uglova. Krajem XV veka je prvi put upotrebljen naziv „trigonometrija“. Podela[uredi | uredi izvor] Trigonometrija se deli na sledeće tri oblasti: Ravanska trigonometrija, trigonometrija u užem smislu; proučava Trigonometrijske funkcije, posebno: sinus, kosinus, tangens, kotangens, sekans i kosekans; Inverzne trigonometrijske funkcije, tzv. ciklometrijske, ili arkus-funkcije: Sferna trigonometrija, na površi sfere; Hiperbolička trigonometrija, trigonometrija Lobačevskog; Hiperboličke funkcije: sinus hiperbolički, kosinus hiperbolički, tangens hiperbolički, kotangens hiperbolički, sekans hiperbolički i kosekans hiperbolički; Inverzne hiperboličke funkcije, tzv. area-funkcije. Algebra Trigonometrija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Originally published: 1955 Authors: Erwin Chargaff, Norman Davidson Ervin Čargaf (engl. Erwin Chargaff; Černivci, Austrougarska, 11. avgust 1905 – Njujork, SAD, 20. jun 2002) je bio austrijski biohemičar koji je imigrirao u Sjedinjene Države tokom Naci ere. On je bio profesor biohemije na Kolumbija univerzitetu. Putem pažljivih eksperimenata, Čargaf je otkrio dva pravila koja su pomogla u otkrivanju strukture dvostrukog heliksa DNK. Život i rad Rođen je 11. avgusta 1905. u Černovicu, koji je tada pripadao Austriji, a sada je to teritorija Ukrajine. Pokazivao je izuzetan prirodni dar za učenje jezika pa mu je bilo jako teško da odluči čime će se posvetiti: nauci ili jezicima. (Kasnije tokom života naučio je 15 jezika.) Od 1923 – 1928. studirao je hemiju u Beču, gde je i doktorirao. Na univerzitetu Jejl (Yale) je proveo period od 1928 – 1930, a zatim se vraća u Evropu. Na univerzitetu u Berlinu na Katedri za bakteriologiju i javno zdravstvo radi kao asistent od 1930 – 1933, a zatim kao naučni saradnik na Pasterovom institutu u Parizu (1933—1934). Do svoje tridesete godine uspeo je da objavi 30 naučnih radova. U Ameriku, Njujork, emigrira 1935. gde počinje da radi kao naučni saradnik na Kolumbija univerzitetu u Zavodu za biohemiju. Na tom Univerzitetu 1938. postaje docent, a 1952. profesor i provodi najveći deo svoje profesionalne karijere Naučni radovi Tokom rada na Kolumbija univerzitetu Čargaf je objavio niz naučnih radova koji se prvenstveno bave istraživanjem strukture nukleinskih kiselina (DNK) pomoću hromatografije. Zainteresovao se za DNK posle 1944. kada je Oswald Avery identifikovao molekul DNK kao osnovu naslednosti. Otkrio je 1950. g. da su količine adenina i timina u molekulu DNK međusobno jednake, kao i količine guanina i citozina, što je kasnije postalo poznato kao prvo Čargafovo pravilo. Do tih zaključaka je došao zahvaljujući papirnoj hromatografiji i ultva ljubičastom spektrofotometru. James Norman Davidson CBE PRSE FRS (5. ožujka 1911. - 11. rujna 1972.) bio je britanski biokemičar, pionir molekularni biolog i autor udžbenika. Zgrada Davidson na Sveučilištu u Glasgowu nazvana je po njemu.[2] Život Bio je jedino dijete Wilhelmine Ibberson Foote i Jamesa Davidsona FRSE FSA (1873.-1956.), odvjetnika, blagajnika Carnegie Trusta za škotska sveučilišta i porijeklom iz Aberdeenshirea. Rođen je u Edinburghu 5. ožujka 1911. i živio je u obiteljskoj kući 30 Bruntsfield Gardens na jugu grada.[3] Školovao se lokalno, na koledžu George Watson, gdje je bio dux.[4][5] Zatim je studirao medicinu i organsku kemiju na Sveučilištu u Edinburghu, diplomirao je 1934. [1], MB ChB 1937., doktorirao 1939. i doktorirao 1945. Tema njegove doktorske disertacije bila su biokemijska istraživanja stanične proliferacije.[ 6] Godine 1937./38. studirao je kod Otta Heinricha Warburga u Berlin-Dahlemu. Vratio se u Škotsku u jesen 1938. kako bi počeo predavati biokemiju na Sveučilištu St Andrews. Od 1940. do 1945. bio je viši predavač biokemije na Sveučilištu u Aberdeenu.[5] Godine 1941. izabran je za člana Kraljevskog društva u Edinburghu. Njegovi predlagači bili su James Kendall, Ernest Cruickshank, Robert Campbell Garry i Anderson Gray M`Kendrick.[4] Bio je tajnik Društva 1949. – 1954., potpredsjednik 1955. – 1958. i bio je predsjednik u dva mandata od 1958. do 1959. i 1964. – 1967..[7] Izabran je za člana Kraljevskog društva 1960. godine.[8] Davidson je bio profesor biokemije na Sveučilištu u Glasgowu od 1947. do 1972. Godine 1949. imenovao je Martina Smelliea svojim asistentom.[9] Godine 1958. naslijedio je Georgea M. Wisharta kao Gardiner profesor fiziologije na Sveučilištu u Glasgowu.[10] Proglašen je zapovjednikom Reda Britanskog Carstva (CBE) 1967. Umro je od srčanog udara u Bearsdenu u Glasgowu 11. rujna 1972. godine.

Linear Programming and extensions by George B.Dantzig Publisher: Princeton University Press, 1963 Линеарно програмирање и проширења аутор Георге Б.Дантзиг У стварним проблемима везаним за финансије, пословање и менаџмент, математичари и економисти се често сусрећу са проблемима оптимизације. У овој класичној књизи, Џорџ Данциг разматра мноштво примера и развија методе линеарног програмирања за њихова решења. Он почиње увођењем основне теорије линеарних неједначина и описује моћну симплекс методу која се користи за њихово решавање. Дати су и третмани концепта цене, транспортног проблема и матричних метода, а обухваћени су и кључни математички концепти као што су својства конвексних скупова и линеарних векторских простора. Џорџ Данциг је на прави начин познат као „отац линеарног програмирања“. Линеарно програмирање је математичка техника која се користи за оптимизацију ситуације. Може се користити за минимизирање саобраћајних гужви или за максимизирање распореда летова авио-компаније. Он је формулисао његов основни теоријски модел и открио његов основни рачунски алгоритам, „једноставну методу“, у меморандуму који је објавио путоказ који су објавиле ваздухопловне снаге Сједињених Држава почетком 1948. Линеарно програмирање и проширења пружају изванредан приказ каснијег развоја његовог предмета, укључујући истраживање математичке теорије, рачунања, економске анализе и примене на индустријске проблеме. Данциг је први пут постигао успех као дипломирани студент статистике на Универзитету Калифорније, Беркли. Једног дана је стигао на час након што је почео, и претпоставио је да су два задатка на табли додељена за домаћи задатак. Када је предао решења, извинио се свом професору Јержију Нејману што су каснили, али је објаснио да му је проблем био тежи него иначе. Отприлике шест недеља касније, Нејман је узбуђено рекао Данцигу: „Управо сам написао увод у један од твојих радова. Прочитај га да бих могао да га одмах пошаљем за објављивање.“ Данциг није имао појма о чему говори. Касније је сазнао да су проблеми `домаћег задатка` заправо два позната нерешена проблема у статистици. Linear Programming and extensions by George B.Dantzig In real-world problems related to finance, business, and management, mathematicians and economists frequently encounter optimization problems. In this classic book, George Dantzig looks at a wealth of examples and develops linear programming methods for their solutions. He begins by introducing the basic theory of linear inequalities and describes the powerful simplex method used to solve them. Treatments of the price concept, the transportation problem, and matrix methods are also given, and key mathematical concepts such as the properties of convex sets and linear vector spaces are covered. George Dantzig is properly acclaimed as the `father of linear programming.` Linear programming is a mathematical technique used to optimize a situation. It can be used to minimize traffic congestion or to maximize the scheduling of airline flights. He formulated its basic theoretical model and discovered its underlying computational algorithm, the `simplex method,` in a pathbreaking memorandum published by the United States Air Force in early 1948. Linear Programming and Extensions provides an extraordinary account of the subsequent development of his subject, including research in mathematical theory, computation, economic analysis, and applications to industrial problems. Dantzig first achieved success as a statistics graduate student at the University of California, Berkeley. One day he arrived for a class after it had begun, and assumed the two problems on the board were assigned for homework. When he handed in the solutions, he apologized to his professor, Jerzy Neyman, for their being late but explained that he had found the problems harder than usual. About six weeks later, Neyman excitedly told Dantzig, `I`ve just written an introduction to one of your papers. Read it so I can send it out right away for publication.` Dantzig had no idea what he was talking about. He later learned that the `homework` problems had in fact been two famous unsolved problems in statistics. odlično očuvana sa neznatnim tragovima korišćenja na koricama RUSKNJ

Jugoslovenska inžinjerska Akademija Beograd tiraž 300 primeraka kao nova nečitana sa posvetom autora O geologiji, rudarstvu i metalurgiji [Georgijusa Agrikole]: Georgii Agricolae De Re Metallica Libri XII : 1550 godina. Autor: Georgijus Agrikola. Priredili i izdali na srpskom jeziku: Zoran Petković, Nadežda Ćalić, Dejan Milovanović, Dušanka Simeunović, Branko Gluščević, Snežana Savković. Georgij Agrikola, lekar u Hemnicu i poznati filozof. O rudarstvu i metalurgiji u 12 knjiga u kojima su date dužnosti rudara, oruđa za rad, mašina i uopšte sve što se odnosi na rudarstvo...

PLAVA TAČKA U BESKRAJU -vizija čovekove budućnosti u kosmosu -Karl Segan U `Plavoj tački u beskraju`, Karl Sagan nastavlja postavljeno naučno putovanje, započeto pre dvadesetak godina u Kosmosu... Izranjajući iz, ponekad nedovoljno priznatog našeg pravog mesta u svemiru, pred nama se uzdiže slika sjajne budućnosti s iznenađujuće bogatim duhovnim sadržajem, koji će čovečanstvo zaokupljati tokom nebrojenih eona. Alnari, Beograd 2003 god, strana 392, 24 cm, tvrd povez, zaštitni omot malo oštećen, sitna oštećenja na koricama, na nekoliko mesta podvučen tekst, u dobrom stanju. K.D.S.4.3.