Sergej Dovlatov Ariel Meki povez Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“. Dovlatov: dela Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

DJ Marky – Bingo Sessions Volume 2 Ocena 4+ Drum n Bass Tracklist 1 DJ Marky+XRS*– Misto Quente (VIP Mix) Written-By, Producer – DJ Marky & XRS 6:20 2 Chase And Status*– Love`s Theme Written-By, Producer, Engineer – Saul Milton, Will Kennard 2:42 3 Tactile (2)– The Mist 1:48 4 Logistics– Together Written-By, Producer – Matt Gresham 3:37 5 Random Movement– Stars In The Dark 4:41 6 Mood II Swing– I Got Love (Logistics Remix) Remix, Producer [Additional Production] – Matt Gresham Written-By – Lea-Lorien Alomar*, Lem Springsteen, Tammy Lucas 3:58 7 Marcus Intalex– Afrikka Written-By, Producer – M.Kaye* 3:57 8 Influx UK– 97 Moody Written-By, Producer – G. Price* 4:40 9 Calibre– It On U Written-By, Producer – D. Martin* 3:56 10 Twisted Individual– Bollock Yoghurt Written-By, Producer – L. Greenaway* 2:09 11 Zinc*– Creeper Producer, Engineer, Mixed By – Zinc* Written-By – Zinc* 1:25 12 Sub Focus– X Ray Written-By, Producer – N. Douwma* 3:13 13 Craggz And Parallel Forces*– Flatfoot Written-By, Producer, Engineer – Craggz And Parallel Forces*, C. James*, D. Mcavoy*, M. Sharp* 4:16 14 XRS– A Mosca Written-By, Producer – XRS 2:54 15 Spirit– Siren Written-By, Producer – D. Busto* 3:22 16 Zinc* Feat. Eksman*– Drive By Car VIP Featuring – Eksman* Producer, Engineer, Mixed By – Zinc* Written-By – Zinc*, Eksman* 3:43 17 Marky+XRS*– Butterfly (Craggz And Parallel Forces Remix) Guitar [Live Guitar] – M. Sharp* Remix, Producer [Additional Production] – Craggz & Parallel Forces, C. James*, D. McAvoy*, M. Sharp* Written-By, Producer – DJ Marky & XRS 5:23 18 AI*– Movin On Written-By, Producer – Artificial Intelligence 2:49 19 Jenna G*– Don`t Bury Me Producer, Engineer, Mixed By – Zinc* Written-By – Zinc*, Jenna G* 4:34 20 Shy FX– Plastic Soul Written-By, Producer – Shy FX 3:49

Autor - osoba Ekhart, majstor, 1260-1327 = Eckhart, majstor, 1260-1327 Naslov Jaka kao smrt je ljubav : izbor iz dela / Majster Ekhart ; [sa srednjovekovnog nemačkog preveo Herman Bitner ; izbor i prevod Mirjana Avramović] Jedinstveni naslov ǂMeister Eckhart-ǂSchriften Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1999 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1999 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 199 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Bitner, Herman = Bitner, Herman Avramović, Mirjana, 1947- = Avramović, Mirjana, 1947- Zbirka Biblioteka Svetovi (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: Meister Eckhart-Schriften Iz uvoda H. Bitnera uz ovo izdanje: str. 5-12 Na omotu beleška o autoru. Predmetne odrednice Ekhart, majstor, 1260-1327? Majstor Ekhart (nem. Meister Eckhart; oko 1260–1328) bio je srednjovekovni nemački filozof, dominikanski teolog i mistik. Majster Ekhart (pravo ime Eckhart von Hochheim O. P.) rodio se 1260. godine u Tiringiji. Obrazovao se u Strazburu, Parizu i Kelnu, pod uticajima Alberta Velikog, Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao je u Parizu, gde je stekao majstorsko dostojanstvo, odnosno magisterijum. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburu. Pripadao je dominikanskom redu katoličke crkve. Držao je propovedi i po manastirima. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu crkvu da mu se suprotstavi, posle čega je inkvizicija počela da progoni sve one koji su izražavali njegove stavove. Njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči njegovu pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Ekhart je odbio optužbe inkvizitora, ali je pozvan pred papu u Avinjon. Majster Ekhart se poslednji put pominje kao živ 1327. godine. Učenje U središtu Ekhartovog učenja leži uzletna moć duše, koja odeljivanjem od telesnog i svetovnog hrli svojem iskonu. „Dno Boga je moje dno, i moje je dno dno Boga.” MG9

Sergej Dovlatov Marš usamljenihIzdavač: LOMGodina izdanja: 2022Broj strana: 206Format: 20 cmPovez: BroširaniSERGEJ DOVLATOV 1941-1990Danas najpopularniji ruski pisac, kako u Rusiji, tako i širom sveta. Dovlatov je najveći stilista, najduhovitiji je i najviši od svih pisaca našeg doba (196 cm).Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“.Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.Dovlatov: delaKompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) • Pisma (1992)

Odlično očuvano! Autor - osoba Clarke, Arthur C., 1917-2008 = Klark, Artur Č., 1917-2008 Naslov Kraj detinjstva / Artur Klark ; prevela Magdalena Jovanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1978 Fizički opis 167 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Magdalena Zbirka Biblioteka Kentaur : naučna fantastika Napomene Prevod dela: Childhood`s End. Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Artur Č. Klark (1917–2008) već se dugo smatra jednim od najvećih pisaca naučne fantastike svih vremena. Pored slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru, među najznačajnijim njegovim romanima su Kraj detinjstva, Rajski vodopadi, Susret s Ramom, Matica Zemlja, Pesme daleke Zemlje i drugi. Njegova dela su u svetu prodata u više od stotinu miliona primeraka. MG98 (N)

U prihvatljivom / dobrom stanju: beleške hemijskom na poslednjem praznom listu Vjeran Katunarić: Lica kulture, Antibarbarus, Zagreb 2007., 473. str. 1. Uvod: zbrka oko značenja kulture (5–13), KULTURA I SUKOBI 2. Globalni obuhvati i lokalne utvrde: moć i nacionalizam u razvoju Jugoslavije i postjugoslavenskih država (17-31) 3. Kategorijalno ludilo (33-40) 4. „Pravi“ i ostali sunarodnjaci: politika identiteta u Hrvatskoj (41-55) 5. Apokaliptička sila: egzotične slike Amerike na Balkanu (57-71) 6. Od „bratskih naroda“ do „multikulturnog tržišta“: izazovi u europskoj matici i na periferiji (73-85) 7. Rat i mir u multietničkim gradovima u bivšoj Jugoslaviji: studija slučaja (87- 104) 8. Sirene i muze: kultura u sukobima i mirotvornim procesima u bivšoj Jugoslaviji (105-140) KULTURA I RAZVOJ (9. Tri lica kulture (143-168) 10. Od distinkcije prema srodnosti: model „nacionalne kulture“ Geerta Hofstedea (169-186) 11. Značenja kulture u europskoj matici i na periferiji (187-194) 12. Tranzicija i kultura u Hrvatskoj: od nacionalističkog populizma ka prosvjećenoj demokraciji? (195-217) 13. Kulturni put održivog razvitka (219-234) 14. Kultura, nacija, razvoj: stvaralački projekt i retorika reakcije (235-252) 15. Svijet kulturne politike – kulturna politika u svijetu (253-271) 16. Nove elite, nacionalni konsenzus i razvoj (273-295) 17. Sociokulturni kapital budućnosti: neoklasični i drugi pristupi (297-322) 18. Multikulturna Europa i obzorja dijaloga (323-344) 19. Vrijediti i koštati: sociokulturne pretpostavke tranzicije u novijim radovima hrvatskih ekonomista (345-361) 20. Granice, koterije i tržište bez granica: razmatranja o jednom sve prisutnijem klišeju (363-378) 21. Kolonizirana misao: periferija bez razvojne perspektive? (379-398) 22. Nova javna kultura kao cilj procesa decentralizacije (399-419) 23. Prema novoj javnoj kulturi (421- 441). Navedena dvadeset i tri poglavlja okupljena oko dviju velikih tema, već su dijelom prethodno objavljena u obliku izvornih znanstvenih radova u različitim svjetskim znanstvenim časopisima, u vremenu od 1996. godine do danas (što ne umanjuje njihovu aktualnost) s uvodnim, dosada neobjavljenim radom koji čitatelju objašnjava zbrku koja je nastala u nagomilavanju različitih značenja i pristupa kulturi

Opis Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nova, nekorišćena Mistička fabula XVI-XVII vek Mišel de Serto Izdavač: Službeni glasnik (2009 god.) Strana: 462. Povez: meki. Pismo: latinica. Format: 20 cm Prevod: Aleksandra Mančić Izdavač: Službeni glasnik Naslov originala: La Fable mystique / Michel de Certeau Životno delo višestranog istraživača bez premca: analiza hrišćanske mistike u XVI i XVII veku i, istovremeno, besprekorna demonstracija transdisciplinarne istoriografije. Sadržaj: Spisak skraćenica [5] Uvod [7] 1. Kvadratura mistike [10] Erotika Tela-Boga [10] Figure prelaska: mistika i psihoanaliza [14] Govoriti drugo: povesti odsustava [17] Štaje od fabule ostalo [21] 2. Istorijsko oblikovanje [24] Način postupanja [25] Preraspodela prostora. Odjeresi do „Pribežišta`[29] Ponižena tradicija [37] Prvi deo. Mesto da se čovek izgubi Prvo poglavlje. Manastir i trgovi: ludila u gomili [50] 1. Idi-°d Izazov [54] Zavođenje [56] Posledi-odstupanja[58] . 2. Smeh luđaka (VI vek) [61] • [62] * `Čovek [66] Telotn sto se g[68] [71] Poglavlje 2. Vrt: Zanosi i slasti Hijeronimusa Bosa [74] • jIzuzet raj [74] Iluzija o skrivenom [76] • Slika gleda j 1 * Amblemi/enigme[81] * 2. Enciklopedije kao tvorci 0 sustva [83] * Alhemija jedne estetike [8 * 7 znalenja [86] . Proizvođenje oblika: jedno u drugom [89] •3- Putevi ka nigdini [91] • UeratoM`jez * Narativna lutanja [97] • 4. Kaligrafije tela (1000] Drugi deo. Topika Poglavlje 3. Nova nauka [111] 1. Corpus mysticum ili telo koje nedostaje [111] 2. Pridev jedne tajne [131] 3. Imenica jedne nauke [143] Poglavlje 4. Načini govora [163] 1. Pretpostavke: pragmatika jezika [165] 2. „Mističke fraze“: Dijego od Isusa uvodi (u) Jovana od Krsta [187] Treći deo. Scena iskazivanja Poglavlje 5. Conversar [228] 1. „Dijalog4 [228] Iskazivanje [233] 2. Preduslov: volo (od Majstora Ekharta do Gospođe Gijon) [238] Poglavlje 6. Institucija govorenja [256] 1. Odakle govoriti? [256] 2. „Jau, predgovor za „Iskustvenu nauku44 (Ž.-Ž. Siren) [258] 3. Fikcija duše. Temelji „Boravišta44 (Tereza iz Avile) [270] Četvrti deo. Figure divljaka Poglavlje 7. Prosvećeni neznalica [294] 1. Dišeminiranje tekstova (1630-1690) [302] 2. Anđeo iz pustinje [325] 3. Legende o siromahu [338] Poglavlje 8. Akvitanski „Mali sveci44 [348] 1. „Nedostaci44 u Družbi (1606) [350] 2. Lov na „izvanredne pobožnosti44 (1615-1645) [364] 3. „Ona vrsta iluminata44 [377] Poglavlje 9. Nomad Labadi [395] 1. Duh u potrazi za me-stom [399] 2. Invencija prostranstva [422] Uvertira za poetiku tela [430] Nekoliko napomena u vezi s prevodom [437] Duga biografska beleška [439] Bibliografija [445] Istorija i mistika Misela de Sertoa (Aleksandra Mančić) [449]

Autor - osoba Vonnegut, Kurt, 1922-2007 = Vonegat, Kurt, 1922-2007 Naslov Zatvorska ptičica / Kurt Vonnegut ; s engleskoga preveo Omer Lakomica Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1981 Fizički opis 273 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Lakomica, Omer Zbirka Biblioteka moderne literature Hit. kolo 18 ; sv. 106 Napomene Prevod dela: Jailbird. Posveta na predlistu, uredno podvučene 3-4 rečenice na prvih nekoliko stranica, ostalo odlično očuvano. Jailbird nas vodi u polomljeni i komični, čisti Vonegatov svet velikih zločina i prekršaja u vladi – i u srcu. Ova zbrkana priča prati nespretnog birokrate Voltera F. Starbaka od Harvarda do Niksonove Bele kuće do zatvorske ustanove kao Votergejtovog najmanje poznatog saučesnika. Ali humor postaje mračan kada Vonegat svojim reflektorom osvetli hladna srca i proračunatu pohlepu moćnih, dajući oštrinu kao žilet nezaboravnom portretu moći i politike našeg vremena. Kurt Vonegat, rođen kao Kurt Vonegat Mlađi (1922, Indijanopolis – 2007, Njujork), američki je pisac poznat po satiričnim i crnohumornim romanima. U karijeri dugoj preko pedeset godina objavio je četrnaest romana, tri zbirke kratkih priča, pet drama i pet publicističkih dela. Pohađao je Univerzitet Kornel do januara 1943. kad je otišao u američku vojsku. U jeku Drugog svetskog rata Nemci su ga zarobili tokom Ardenske ofanzive. Interniran u Drezden, preživeo je savezničko bombardovanje u klanici u kojoj je bio zatvoren. Njegov proboj na američku i svetsku književnu scenu predstavlja šesti po redu, komercijalno najuspešniji roman Klanica pet (1969). „Drezdenski zločin, sumanuto skup i pažljivo isplaniran, pokazao se toliko besmislenim da je na kraju samo jedna osoba na zemlji imala neke koristi od toga. Ja sam ta osoba. Napisao sam ovu knjigu od koje sam zaradio toliko novca i stekao ime, kakvo god da je... Sve u svemu, dobio sam dva-tri dolara za svaku žrtvu. Odličan posao.“ Bibliografija Romani: Mehanički pijanino (1952) Sirene s Titana (1959) Majka noć (1962) Kolevka za macu (1963) Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965) Klanica 5 (1969) Doručak šampiona (1973) Lakrdija (1976) Zatvorska ptičica (1979) Snajper Dik (1982) Galapagos (1985) Plavi drozd (1988) Hokus-pokus (1990) Vremetres (1996) Zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačjem leglu (1961) Dobrodošli u majmunarnik (1968) Bogombova burmutica (1999) Knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974) Cvetna nedelja (1981) Sudbine gore od smrti (1990) Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001) Čovek bez zemlje (2005) Drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970) Između vremena i Timbuktua (1972) Odluči se (1993) MG125 (N)

Vasilije Krestic: Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu i Bosnu i Hercegovinu Током више од једног столећа из Хрватске су све до наших дана ширени гласови о тежњи Срба за стварањем Велике Србије и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је био стални припев свих противсрпских иступа не само пред југословенском већ и пред светском јавношћу. Њима се Срби и Србија приказују као агресори великих територијалних апетита, а намера им је да прикрију сопствену агресију и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије. Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у српској и иностраној историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више деценијама демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће. Следећи традицију и тактику аустроугарске политике, у којој су Хрвати учествовали, а неретко у њој и предњачили, у свим историјским раздобљима, од револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику редовно јој додајући епитет великосрпске политике. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали о Великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба. Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: „алпински или планински Хрвати” (Словенци), „православни Хрвати” (Срби), „непријепорни Хрвати” или „цвијет хрватског народа” (муслимани), затим „Турска Хрватска”, „Црвена Хрватска” „Бијела Хрватска” и „Карантанска Хрватска”, који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више од стотине година усађивани су у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата. Овим двема студијама показујем и доказујем кад, како, на којим основама и с којим циљевима су Хрвати од револуције 1848/49. до наших дана покушавали да се домогну појединих делова или читаве територије Војводине, Босне и Херцеговине. (двојезично српско-енглеско издање, тврд повез, заштитни омот, 24 цм, 140 стр, илустровано мапама)

ORIGINAL disk 1: 5 disk 2: 5 omot: 5 booklet: 5 odlicno stanje Eurovision Song Contest Oslo 2010 - Share The Moment Label: CMC – 5099964171722 Series: Eurovision Song Contest – 2010 Format: 2 x CD, Album, Compilation Country: Europe Released: May 14, 2010 Genre: Pop, Stage & Screen Style: Europop, Ballad, Vocal Tracklist 1-01 Juliana Pasha– It`s All About You 3:03 1-02 Eva Rivas– Apricot Stone 3:01 1-03 Safura– Drip Drop 3:00 1-04 Vukašin Brajić– Thunder And Lightning 2:57 1-05 Tom Dice (2)– Me & My Guitar 3:01 1-06 Miroslav `Miro` Kostadinov*– Angel Si Ti (You Are An Angel) 2:58 1-07 3+2 (2)– Butterflies 3:02 1-08 Michael Von Der Heide– Il Pleut De L`Or 2:59 1-09 Jon Lilygreen And The Islanders (15)– Life Looks Better In Spring 2:55 1-10 Lena Meyer-Landrut– Satellite 2:54 1-11 Chanée & N`evergreen*– In A Moment Like This 3:01 1-12 Malcolm Lincoln– Siren 2:54 1-13 Daniel Diges– Algo Pequeñito (Something Tiny) 2:59 1-14 Kuunkuiskaajat– Työlki Ellää 3:02 1-15 Jessy Matador– Allez Olla Olé 2:52 1-16 Josh Dubovie– That Sounds Good To Me 3:04 1-17 Sofia Nizharadze– Shine 2:58 1-18 Giorgos Alkaios* And Friends*– Opa 3:00 1-19 Feminnem– Lako Je Sve 3:00 2-01 Niamh Kavanagh– It`s For You 2:58 2-02 Harel Skaat– Milim 3:00 2-03 Hera Björk– Je Ne Sais Quoi 3:00 2-04 InCulto– East European Funk 2:38 2-05 Aisha (20)– What For? 2:57 2-06 Sunstroke Project & Olia Tira– Run Away 2:58 2-07 Gjoko Taneski– Jas Ja Imam Silata 3:00 2-08 Thea Garrett– My Dream 3:00 2-09 Sieneke– Ik Ben Verliefd (Sha-la-lie) 2:58 2-10 Didrik Solli-Tangen– My Heart Is Yours 3:05 2-11 Marcin Mroziński– Legenda 2:53 2-12 Filipa Azevedo– Há Dias Assim 2:56 2-13 Paula Seling & Ovi*– Playing With Fire 3:00 2-14 Milan Stanković– Ovo Je Balkan 3:03 2-15 Peter Nalitch And Friends– Lost And Forgotten 2:48 2-16 Anna Bergendahl– This Is My Life 2:59 2-17 Ansambel Žlindra* & Kalamari– Narodnozabavni Rock 2:55 2-18 Kristína Peláková*– Horehronie 3:00 2-19 MaNga (5)– We Could Be The Same 3:01 2-20 Alyosha– Sweet People 3:00 Companies, etc. Phonographic Copyright ℗ – CMC Entertainment A/S Copyright © – CMC Entertainment A/S Manufactured By – Optimal Media Production – AA02168

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Ruski disko - Vladimir Kaminer Iz 2005. Broš povez 165 str. Moja majka svetski putnik Prvih 6o godina svoga života moja majka je provela u Sovjetskom Savezu. Ni jedan jedini put nije prešla granicu svoje domovine, iako se njena najbolja prijateljica 1982. godine udala za Nijemca koji je bio stacioniran u Moskvi i s njim se preselila u Karl-Marks-Štat, odakle je više puta pozivala moju majku u goste. Partijski sekretar Instituta za mašinogradnju, u kom je majka radila, trebalo je da napiše mišljenje, pošto se bez njega nikud nije moglo mrdnuti, ali on to nikako nije htio da učini. Putovanje u inostranstvo je častan i odgovoran korak, govorio je mojoj majci. Vi se. međutim, niste pokazali na polju društveno-političkog rada, gospođo Kaminer. Iz toga zaključujem da još niste zreli za takvo jedno putovanje. Moja majka sazrela je za putovanje tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine, kad je emigrirala u Njemačku. Brzo je otkrila jednu od najvećih sloboda demokratije, slobodu kretanja. Sada je svuda mogla da putuje. Ali, koliko daleko treba putovati i koliko veliki smije da bude svijet? Odgovor na to pitanje došao je takoreći automatski kad se majka upoznala s ponudom turističke agencije Roland, koja organizuje jeftina putovanja autobusom. Autobusom, doduše, ne možete stići baš do Amerike, Australije ili Indije, ali se makar možete vozati do mile volje. Imate utisak da ste na dugom putovanju, ali istovremeno ostajete nekako blizu kuće. Em je praktično, em je povoljno I zabavno. Iako se popularno ture s agencijom Roland često otkazuju zbog malog broja učesnika, majka je u međuvremenu već bila na dvadesetak putovanja i obišla mnoga mjesta. Od Španije na jugu do Danske na sjeveru. U Kopenhagenu je slikala morsku sirenu, kojoj je neko bap tada ponovo bio skinuo glavu. U Beču je dama koja je bila turistički vodič objasnila da se bečke kobasice tamo zovu frankfurtske, da se pristojna kafa može dobiti samo u restoranu ispred Gradske skupštine I da je Stapo skraćenica za policiju. U Parizu vozač autobusa nije mogao da ubode parking, pa su cijeli dan kružili oko Ajfelove kule. Na Volfgangovom jezeru moja majka je kupila prave Mocartove kugle, najokruglije čokoladne bombone na svijetu, koje od tada stalno dobijam za Božić. U Pragu se na Karlovom mostu zamalo nisu sudarili s autobusom drugog organizatora. U Amsterdamu je kraljica slavila rođendan, i mnogo tamnoputih građana je igralo od radosti na ulicama u trenutku kad je autobus agencije Roland stigao tamo s mojom majkom. U Veroni je posjetila spomenik Šekspirovoj Juliji, čija se lijeva dojka već sasvim smanjila i usijala od ruku mnogih turista. U London majka nije mogla ići, jer Engleska nije potpisnica Šengenskog sporazuma, a ona je tek u Kaleu primijetila da joj je za Englesku potrebna posebna viza. Zato je te noći slikala svaku drugu kuću u Kaleu. Sledećeg dana autobus se vraćao kući i moja majka se vratila njim – nazad u Berlin. Činjenica da se nije čak ni primakla Big Benu i Tauer Bridžu nije je mnogo uzbuđvala. U međuvremenu je postala iskusan putnik autobusom, za kojeg nije toliko bitan cilj, koliko put do njega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! BAJKE NARODA SVETA narodne bajke Narodna knjiga, 1977. 168 strana, tvrd povez. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim. Maje, Asteci

Autor - osoba Vonnegut, Kurt, 1922-2007 = Vonegat, Kurt, 1922-2007 Naslov Klanica-pet ili Dečji krstaški rat / Kert Vonegat ; [preveo sa engleskog Branko Vučićević] Jedinstveni naslov Slaughterhouse-Five. srpski jezik Omotni naslov Klanica pet Hrptni naslov Klanica pet Ostali naslovi Klanica pet Dečji krstaški rat Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2001 (Beograd : Alfa) Fizički opis 198 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vučićević, Branko, 1934-2016 = Vučićević, Branko, 1934-2016 Pavković, Vasa, 1953- = Pavković, Vasa, 1953- Zbirka Antologija svetske književnosti / [Narodna knjiga-Alfa, Beograd] ; ǂknj. ǂ16 (karton) Napomene Prevod dela: Slaughterhouse-Five / Kurt Vonnegut, Jr. Tiraž 1.000 Kor. i stvarni hrpt. nasl: Klanica pet `... superioran kritički roman koji se sa žestokim cinizmom obrušava na `američki san` i njegove slabosti... antologijske stranice posvećene, istovremeno, ljudskoj nemoći i apsurdnosti civilizacijskih tokova.` --> Beleška o piscu Str. [197]-198: Beleška o piscu / Vasa Pavković. Dečji krstaški rat Remek-delo antiratne književnosti Bili Pilgrim, „visok i slabunjav i uobličen kao boca koka-kole“, rođen je u Ilijumu (država Njujork) kao jedino dete tamošnjeg berberina. Pohađao je večernje časove u Ilijumskoj optičarskoj školi, ali je posle prvog semestra regrutovan za vojnu službu u Drugom svetskom ratu. Služio je kao pešadinac u Evropi, pa je zarobljen u Drezdenu tik pred završetak rata. Bili je doživeo i preživeo strahoviti drezdenski masakr u kojem su savezničke snage sravnile grad sa zemljom. U napadu je poginulo oko 135.000 ljudi, više nego u Hirošimi i Nagasakiju zajedno. Kada se vratio u Ilijum, završio je školu i postao optičar. Jeste imao blagi nervni slom, ali je terapija elektrošokovima bila uspešna, pa se srećno oženio bogatom naslednicom s kojom je imao dvoje dece. Toliko ga je sreća pratila da je čak preživeo i jednu avionsku nesreću. A onda je, ničim neizazvan, u jednom noćnom radio-programu ispričao kako su ga 1967. na dan venčanja njegove ćerke oteli vanzemaljci s planete Tralfamador, koji vreme doživljavaju drugačije od nas. Za njih ne postoji pre ili posle, sve im se dešava istovremeno. Zbog toga se i sam Bili „otkačio iz vremena“ i počeo da putuje čas u svoju prošlost, a čas u budućnost. Klanica pet, američki klasik, jedna je od najvećih svetskih antiratnih knjiga. Usredsređena na zloglasno bombardovanje Drezdena, odiseja Bilija Pilgrima kroz vreme odražava mitsko putovanje naših razbijenih života dok tražimo smisao u onome čega se najviše plašimo. Kurt Vonegat, rođen kao Kurt Vonegat Mlađi (1922, Indijanopolis – 2007, Njujork), američki je pisac poznat po satiričnim i crnohumornim romanima. U karijeri dugoj preko pedeset godina objavio je četrnaest romana, tri zbirke kratkih priča, pet drama i pet publicističkih dela. Pohađao je Univerzitet Kornel do januara 1943. kad je otišao u američku vojsku. U jeku Drugog svetskog rata Nemci su ga zarobili tokom Ardenske ofanzive. Interniran u Drezden, preživeo je savezničko bombardovanje u klanici u kojoj je bio zatvoren. Njegov proboj na američku i svetsku književnu scenu predstavlja šesti po redu, komercijalno najuspešniji roman Klanica pet (1969). „Drezdenski zločin, sumanuto skup i pažljivo isplaniran, pokazao se toliko besmislenim da je na kraju samo jedna osoba na zemlji imala neke koristi od toga. Ja sam ta osoba. Napisao sam ovu knjigu od koje sam zaradio toliko novca i stekao ime, kakvo god da je... Sve u svemu, dobio sam dva-tri dolara za svaku žrtvu. Odličan posao.“ Bibliografija Romani: Mehanički pijanino (1952) Sirene s Titana (1959) Majka noć (1962) Kolevka za macu (1963) Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965) Klanica 5 (1969) Doručak šampiona (1973) Lakrdija (1976) Zatvorska ptičica (1979) Snajper Dik (1982) Galapagos (1985) Plavi drozd (1988) Hokus-pokus (1990) Vremetres (1996) Zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačjem leglu (1961) Dobrodošli u majmunarnik (1968) Bogombova burmutica (1999) Knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974) Cvetna nedelja (1981) Sudbine gore od smrti (1990) Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001) Čovek bez zemlje (2005) Drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970) Između vremena i Timbuktua (1972) Odluči se (1993) MG76 (N)

Autor - osoba Milton, John, 1608-1674 = Milton, Džon, 1608-1674 Naslov Areopagitika i drugi spisi o građanskim slobodama / Džon Milton ; preveo Darko Bolfan Jedinstveni naslov Prose writings. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1990 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis XII, 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bolfan, Darko Inđić, Trivo, 1938-2020 = Inđić, Trivo, 1938-2020 Zbirka Libertas (kart. sa omotom) Napomene Prevod dela: Prose Writings / John Milton Tiraž 2000 Str. VII-XII: Umesto predgovora / Trivo Inđić Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sloboda štampe Engleska -- Politička istorija SADRŽAJ Umesto predgovora Trivo Indić ... VII Umesto biografije – Autobiografski odlomci iz dela „Defensio secunda“ (Druga odbrana engleskog naroda) (1654) ... 3 Odlomci iz Ukaza engleskog parlamenta od 14. juna 1643. godine ... 13 Areopagitika (1644) ... 23 Rasprava o kraljevima i magistratima (1649) ... 79 Ikonoborac (1649) ... 107 Pripravan i lak način za uspostavljanje slobodnog komonvelta (1660) ... 123 Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 – London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar. Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji. Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”, i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”, mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje. Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma. U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz. Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam. Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep – bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“ Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine, rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu. Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona. Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela. Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične. Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog. Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“. Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso. Dela Poezija i drama 1629: On the Morning of Christ`s Nativity 1630: On Shakespeare 1631: On Arriving at the Age of Twenty-Three 1632: L`Allegro 1632: Il Penseroso 1634: A Mask Presented at Ludlow Castle, 1634, commonly known as Comus (a masque) 1637: Lycidas 1645: Poems of Mr John Milton, Both English and Latin 1652: When I Consider How My Light is Spent (Commonly referred to as `On his blindness`, though Milton did not use this title)[а] 1655: On the Late Massacre in Piedmont 1667: Paradise Lost 1671: Paradise Regained 1671: Samson Agonistes 1673: Poems, &c, Upon Several Occasions Arcades: a masque. (date is unknown). On his Deceased wife, To The Nightingale, On reaching the Age of twenty four. Proza Of Reformation (1641) Of Prelatical Episcopacy (1641) Animadversions (1641) The Reason of Church-Government Urged against Prelaty (1642) Apology for Smectymnuus (1642) Doctrine and Discipline of Divorce (1643) Judgement of Martin Bucer Concerning Divorce (1644) Of Education (1644) Areopagitica (1644) Tetrachordon (1645) Colasterion (1645) The Tenure of Kings and Magistrates (1649) Eikonoklastes (1649) Defensio pro Populo Anglicano [First Defence] (1651) Defensio Secunda [Second Defence] (1654) A Treatise of Civil Power (1659) The Likeliest Means to Remove Hirelings from the Church (1659) The Ready and Easy Way to Establish a Free Commonwealth (1660) Brief Notes Upon a Late Sermon (1660) Accedence Commenced Grammar (1669) History of Britain (1670) Artis logicae plenior institutio [Art of Logic] (1672) Of True Religion (1673) Epistolae Familiaries (1674) Prolusiones (1674) A brief History of Moscovia, and other less known Countries lying Eastward of Russia as far as Cathay, gathered from the writings of several Eye-witnesses (1682) De Doctrina Christiana (1823) MG105 (N)

Uvod : ’’Sir Džon Vudrofa, autora knjige ,,Zmijska snaga,, itd. Tantre imaju dvostruko značenje, kao priručnici za sadhanu, bilo putem obožavanja (upasana), ili širenjem prirodnih moći (sidhi), ili da se putem joge postigne Najviši Svet (paramartha). Joga aspekt je važan zbog svojih hatha vežbi koje razvijaju čoveka kao psihičku celinu, kao uvod za laja ili kundalini jogu. U stvari one su bogat izvor ove naročite vrste joge. Ja verujem da se se ta joga praktikuje s nekim rezultatima, ne zato što imam lično iskustvo u tim stvarima, nego zato što je joga drevna i što nije verovatno da bi je a priori ljudi praktikovali vekovima bez postizanja nekih rezultata. Kolika je njena vrednost, to je drugo pitanje i stvar u koju nisam ranije bio tako siguran kao što sam danas. Vrlo je očito da ovaj oblik joge vrši parapsihički uticaj. U takozvanom ,,spiritualnom,, aspektu vrednost joj je podjednako velika. Po mom mišljenju, među različitim jogama, od najveće važnosti su karma, bhakti i đnana joga. Međutim, očigledno postoje mnogi kojima se naročito sviđa kundalini joga i u njoj nalaze veliko zadovoljstvo. U svakom slučaju, test kundalini joge je ajurveda, naime njeni rezulati. Vremenom sam došao do zaključka da sam svojim kriticizmom u knjizi ,,Zmijska snaga,, potcenio njenu vrednost. Međutim, budući da je kundalini joga od velike naučne važnosti, parapsihičkog i metafizičkog sadržaja, drago mi je da sam pozvan da napišem ovaj uvod o ovom vrednom istraživanju. Jer, pored toga što joga mora da se shvati s metafizičke i religiozne strane, ona takođe ima i naučni aspekt s kojim se moraju baviti filozofi i drugi. Stoga sam veoma zadovoljan što je autor kompetentan naučnik i što je kundalini jogi dao naučnu perspektivu, koju ona zaslužuje. Njegov pristup je originalan, naime smatra da je kundalini prava vagus snaga. Rekao bih da kundalini nije samo to, ona je veliki potencijal. Kao takva, po mom mišljenju ona se ne sme identifikovati s jednim od proizvoda koje donosi. Rekao bih da je kundalini grubi oblik šakti. Kažem grubi oblik jer Gospod ima mnogo šaktija, takvih kao što su njegova ananda šakti i druge. Šta su u Gospodu đnana, krija i maja šakti, to su satva, radžas i tamas u pašuu. Kundalini šakti u telu je prakrti šakti, jedan razvijeni oblik Gospodove maja šakti. Iz ove poslednje i kančuke dolaze tatve puruša i prakrti. Prakrti je koren psiho-fizičke supstance koja razvija tatve od budhia do prithivia, a sačinjava tela atmana kao svest (ćit). Kao takva, po mom mišljenju ona nije nervna ili druga psihička supstanca, ili mentalna sposobnost, nego osnovna supstanca za obe. Probuđene, one se uzdižu i stapaju u više tatve završivši u Šiva-šakti tatvama, kada se kaže da se integrišu u Paramašivi. Uratko, joga je evolucionarni pokret, obrnut od involucije ili uplitanja u materiju koja sačinjava Univerzum. Kundalini je dinamički stvarna, kao moć koja ostaje nakon namirenja svih telesnih potreba (da iskoristimo grub izraz, jer ne možemo naći bolji), a nakon proizvodnje prithivia ona se sklupča oko statički realnog lingama i odmara se. Ako je to tako i ja sam u pravu, da li je autorova teorija bez vrednosti? Naprotiv, izgleda mi da je od velike vrednosti, ali treba je ispitati u pogledu identifikacije kundalini s nervnom snagom vagus, jer može biti da taj nerv u ovoj jogi ima funkciju od praktične važnosti, što autor tvrdi da je otkrio. To može da bude ne samo važno, nego kao što autor tvrdi, možda i najvažniji elemenat u stvarnom delovanju joge. Ja ne mogu reći da li je to tako ili ne, jer nisam fiziolog. I drugi naučnici treba da se bave analizom ispravnosti autorovog zaključka. Sve što sada mogu reći, i ako nisam dovoljno kompetentan da pružim naučnu kritiku ovog dela, ipak imam utisak da otvara nove horizonte u istraživanju kundalini joge i da treba pristupiti opsežnim praktičnim ispitivanjima ovde iznetih teorija. Istovremeno je poterebno da se izuče joga tekstovi koje sam naveo u svom delu ,,Zmijska snaga,,. Neki tekstovi možda nisu dobro shvaćeni jer postoje razlike u njihovim interpretacijama. Drago mi je da je čovek s naučnim postignućima, kakve je ostvario autor, uzeo stvar u svoje ruke i time ohrabrio druge da ga slede i kritikuju. Ako je izvršio nova otkrića, kao što tvrdi, utoliko bolje. U svakom slučaju vredno je to što je pažljivo razmotrio predmet i ponudio nam argumente koji podržavaju njegove zaključke. Za ono što treba učiniti u ovoj i svakoj drugoj oblasti datoj u šastrama, potrebno je veće obrazovanje od onog koje je po engleskom sistemu obrazovanja stekao indijac. Došao sam do zaključka da one sadrže više znanja nego što tako obrazovan čovek može pretpostaviti. Pored mene i mnogi drugi su zahvalni autoru za njegov posvećen rad, čiji proizvod preporučujem čitaocima, kako indijskim tako i drugim. Trenjem mentalne arani pali se vatra znanja. Okford, 11 februara 1927. Džon Vudrof’’

Odlično stanje Edicija Logos Veselin Masleša Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930—ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju ...

tvrd povez - udžbenički format, 255 strana, izdavač: Geca Kon - Beograd, sitna oštećenja korica i knjiga je uredna i dobro očuvana Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8]

Artur Klark Kraj detinjstva Meki povez Edicija Kentaur Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

odlično stanje kao na slikama Rolan Bart ZADOVOLJSTVO U TEKSTU, `Gradina`, Niš 1975. godine, format 20 cm, meki povez Rolan Bart je neprevaziđeni osveživač književne misli. Koliko je odvažan u formulaciji novih pravila razumevanja književnosti, toliko je i provokativan u odbacivanju starih. Čitati ga znači biti naveden na bolje i prijatnije promišljanje na temu šta je književnost, kao i na temu same prakse pisanja i njene uloge. Obnovio je književnu kritiku u Francuskoj i ona je sada daleko raznovrsnija i praktičnija disciplina, nego što je bila pre. Širenjem prevoda njegovih dela, on je i dalje obnavlja i izvan granica Francuske. Bart to nije učinio tako što je konstruisao neki svoj jasan teorijski stav u pogledu knji- ževnosti, i što ga se tvrdoglavo držao godinama. Upravo suprotno: čuven je po svojoj mobilnosti, po načinu na koji konstantno nadilazi stara gledišta i to veoma često u neočekivanim pravcima. Svaka njegova nova knjiga je veoma očigledan odlazak sa stare pozicije, a ne konsolidacija prethodnih argumenata. Kod Barta ipak postoji izvesna konzistencija, za koju se nadam da ću uspeti da je iznesem ovde, ali je nju lako izgubiti iz vida, pored toliko mnogo privlačnih novina. Bart je bio rešen da zadrži svoj intelekt u pokretu i da ne dozvoli svojim mnogostranim uvidima i projektima za interpretaciju književnih dela da se komotno okoštaju u doktrinu. Čini se da bi učinio sve samo da izbegne definisanje. „Teško podnosi sliku o sebi, pati od toga da bude imenovan.“1 Iako je napisano u trećem licu, to je ono što on kaže o sebi u svojoj neobičnoj biografiji Rolan Bart po Rolanu Bartu (1975). Ono protiv čega se bori jeste ideja da mora da postane predmet pažnje, jer biti predmet isto je što i biti mrtav. Predmeti su poznati, fiksni kvantiteti, bez misterije i potencijala za radikalne promene. Trebalo bi da barem francuski intelektualci ovu fobiju smatraju bliskom, jer je imala veliki udeo u posleratnom egzistencijalizmu, filozofskom pokretu koji je bio tako naširoko uticajan u Francuskoj između 1945. godine do kasnih 50-ih godina XX veka. Bart, koji je rođen 1915. godine, napunio je zapravo trideset godina do svršetka Drugog svetskog rata, ali je patio od sušice i veliki deo vremena, između 1942. i 1947. godine, proveo je u sanatorijumu, tako da je njegov intelektualni razvoj kasnio. Sartrovski egzistencijalizam ga je duboko obeležio i njegovi tragovi su ostali, posebno u vidu ekstremne averzije koju je stalno iznova ispoljavao, prema esencijalizmu, filozofiji kojoj je egzistencijalizam oponirao. Esencijalističko stanovište iznosi da se unutar svakog pojedinca nalazi esencijalna suština koja se ne menja i primorava nas da se, tokom naših života, ponašamo unutar manje-više predvidljivih granica. To je deterministička filozofija. Nasuprot njoj, egzistencijalizam propoveda potpunu slobodu pojedinca u stalnoj promeni, ne bi li umakao determinaciji pomoću njegovih prethodnih i bilo kakvih konačnih definicija od strane drugih. Egzistencija prethodi esenciji, prema Sartrovoj formulaciji – sve dok ne umremo, nema potrebe da očvrsnemo u esenciju. Bart, poput Sartra, suprotstavlja fluidnost (pa čak i anarhiju) 1 R. Bart, Rolan Bart po Rolanu Bartu, „Svetovi“, Novi Sad, 1992, prev. M. Radović, 1992, str. 49. (Prim. prev.) LICE 106 egzistencije rigor mortis-u esencijalizma, ponajviše zato što, opet sledeći Sartra, esencijalizam vidi kao ideologiju koja neguje tradicionalni problem svih francuskih intelektualaca – buržoaziju. U zaključku svoje najsurovije antiburžoaske knjige iz 1957. godine, šokantnih Mitologija, on piše da su Esencije i Ravnoteže2 „nalik na astrološke znake buržoaskog univerzuma“. Bart na izvestan način nadmašuje Sartra u odbojnosti prema esencijalizmu. Sartr, onoliko koliko se može videti, priznaje ljudskom biću izvestan integritet ili jedinstvo, ali Bart propoveda filozofiju dezintegracije po kojoj se pretpostavljeno jedinstvo svakog pojedinca razlaže na mnoštvo (plurality) i svako od nas ponaosob postaje mnoštvo (many) umesto jednog (one). Bart neće imati nikakvog posla sa jedinstvom (oneness), a posebno ne sa Bogom, Jednim od Jednog, jer podržava sve što je mnoštveno ili diskontinuirano. Stoga je biografija, kao književna forma, posebno neprijatna za njega, jer predstavlja krivotvorenu integraciju svog subjekta. To je lažna komemoracija za živog pojedinca jer je logično i nužno centripetalna, a to za Barta znači da je neiskrena prema životu. Njegova knjiga Sad, Furije, Lojola iz 1971. godine, završava se kratkim delovima pod nazivima „Sadov život“ i „Furijeov život“ koji ismevaju uvrežena pravila književnih biografija. Furijeov „život“, na primer, nije ništa više do tuce naizgled nasumičnih činjenica ili utisaka pobrojanih pod brojevima od jedan do dvanaest. Tako Bart ispunjava obećanje dato ranije u knjizi da će učiniti svoje autore „prostom množinom čari“. A na isti način tvrdi da se, kao dobri Epikurejac, raduje sopstvenom posthumnom razlaganju na elemente materije, s jedne strane, i razvejana sećanja svojih živih prijatelja, s druge. Takva će biti podrška Prirode njegovom dubokom skepticizmu prema ljudskom identitetu.3 Ova neobična sklonost ka mnoštvenom i centrifugalnom, kao suprotnost jedinstvenom i koherentnom, vremenom je počela sve više da boji Bartove objavljene radove. To nije pomodno verovanje, iako je pomodnije u ovim mahom materijalističkim vremenima, nego što je to bilo ranije, niti je sve u svemu ubedljivo, s obzirom da ko god ga gaji tako tvrdoglavo kao Bart rizikuje da ga drugi definišu kao pobornika nedefinisanosti. Bart je namerio da verovanju, koje se smatra konvencionalnijim verovanjem kada je u pitanju identitet, suprotstavi paradoks u starom smislu te reči, što znači mišljenje koje se protivi opšteprihva- ćenoj mudrosti toga doba. Paradoks je zapravo uvek bio Bartov osnovni resurs. Svoj poziv od početka svog spisateljskog života video je kao antitetski, kao suprot-stavljajući – dok mu je glavni neprijatelj bila doksa, preovlađujući pogled na stvari koji obično preovladava do te mere da ljudi postaju nesvesni da je to samo jedan od više mogućih drugačijih pogleda. Bart možda nije u mogućnosti da uništi doksu, ali može da izuči njenu moć tako što 2 On se protivi Ravnotežama (Balances), jer one služe da se imobiliše um. Buržoaski mentalitet je, za Barta, vešt u pronalaženju protivteža idejama ili fenomenima koji bi ih inače mogli poremetiti i time poništiti. On ne voli tu vrstu mentalnog ekvilibrijuma. 3 Uporedi: „Da sam pisac, silno bih voleo da posle moje smrti, zahvaljujući staranju nekog prijateljski raspoloženog biografa, moj život bude sveden na nekoliko pojedinosti, nekoliko sklonosti, nekoliko naglasaka, na – da tako kažem – nekoliko „biografema”, dovoljno samostalnih i pokretnih da mogu putovati izvan svake pojedinačne sudbine i dodirnuti, kao Epikurovi atomi, neko buduće telo kome je suđeno isto rasipanje; jednom rečju, da to bude izrešetani život...” (Citirano prema: R. Bart, Sad, Furije, Lojola, prev. I. Čolović, „Zodijak“, Beograd, 1979, str. 14-15) 107 će je lokalizovati, podvrgnuti njenom paradoksu. Predat, dakle, paradoksu, on je uistinu taj koji je sposoban čak da se okrene protiv svojih pređašnjih stavova i da ih porekne. Bart se može u potpunosti vrednovati tek kada se ima na umu da je on započeo sa sna- žnim uzdrmavanjem ortodoksnih shvatanja književnosti, na kakva je nailazio u Francuskoj kao mladić. Ta gledišta su ona kojih su se tvrdoglavo držali univerzitetski profesori književnosti, a Bart je napravio ime kao pošast akademske kritike. Bio je u prednosti, jer on sam nije bio univerzitetski profesor književnosti i, zaista, iako je završio kao profesor na Collège de France, nikada nije imao običan posao predavača na francuskom univerzitetu, a ova marginalna egzistencija, u institucijama poput Ecole Pratique des Hautes Etudes u Parizu, pružila mu je istovremeno i slobodu i podsticaj da razvije nezavisnu teoriju književnosti, teoriju koja pokušava, često uz veliku suptilnost i realizam, da premosti jaz koji je tradicionalno zjapio između akademskog izučavanja književnosti i stvarne prakse pisanja. Pritužbe protiv savremene kritike sa kojom je Bart otpočeo duboko su uticale na ono što je pisao kasnije. Četiri su glavne. Prva: zamerio je književnoj kritici da je uglavnom neistorijska, da postupa na osnovu pretpostavke da su moralne i formalne vrednosti tekstova koje izučava bezvremene i da ni na koji način nisu zavisne od prirode društava u kojima su napisani, objavljeni i čitani. Ovo je otvoreno marksistička ili, pošto Bart nikada nije bio član Komunističke partije, recimo, neo-marksistička primedba. Odbacio je postojeće istorije francuske književnosti kao beznačajne zapise imena i datuma – kao pozitivistička istorija najbajatije sorte. Istoričari književnosti nisu počeli da poimaju da se izučavanje istorije izmenilo i da bi usvajanjem metoda tako sjajnog istoričara kao što je Lisjen Fevr mogli početi da shvataju ono što Bart zove la fonction littéraire (O Rasinu, 1963). Pod ovim podrazumeva ulogu koju je književnost igrala u bilo kom datom društvu: koje društvene klase su pisale, koje su kupovale knjige itd. Ovakva istorija književnosti kretala bi od ekonomskih i društvenih faktora ka čistije književnim i mogla bi da pokuša da shvati dijalektički odnos između književnosti i društva koje ju je proizvelo, ili između dva različita književna razdoblja. Bartova prva objavljena knjiga, ili esej, Nulti stepen pisma iz 1953. godine napisana je sa namerom da se pokaže kako bi moderna, marksistička istorija francuske književnosti mogla da izgleda. To je zanimljiva knjiga, ali teško bi se moglo reći da je uspešna, delimično zato što je bila prekratka da bi obavila ono što je Bart od nje tražio. Ona, ukratko, traga za početkom i eventualnim krajem „buržoaskih svetih spisa“ (écriture bourgeoise), što je Bartov opis onoga što bi drugi nazvali francuskim klasicizmom. Bartov klasični period je doba buržoaske dominacije. Začudo, ništa mu nije prethodilo, jer pre otprilike 1650. godine „francuska književnost još nije prevazišla problematiku jezika“, a za njom je, negde sredinom XIX veka, usledila „kriza“ kada se buržoaska hegemonija urušila i kada su pisci umesto sa jednim écriture, bili suočeni sa izborom između više écritures (pismo, rukopis), od kojih je svaki na svoj način – „čin istorijske solidarnosti“. Usvajanje jednog pisma, a ne nekog drugog, zahteva jedan od onih herojskih činova angažovanja ili „posvećenosti“, tako dragih Sartru i egzistencijalistima. Oni koji su hteli da izbegnu tako veliku odgovornost, tražili su izlaz u „praznom“ ili „neutralnom“ écriture, koji je bio toliko bezličan da se činilo da uopšte nema nikakvih istorijskih odrednica. Ali to je, naravno, bila zabluda – bio je potpuno istorijski. Bart za primer daje Kamija, pisca koji je do tad već raskinuo sa Sartrom, svojim prijateljem sa levice. strukturalizam poststrukturalizam tel quel zak derida jacques derrida o gramatologiji julija kristeva semiotika semiologija knjizevnost teorija knjizevnosti mitologija dekonstrukcija ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kentaur Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Žak Derida Delo 2aJanuar - Februar 1991Meki povezJedan od najznačajnijih francuskih filozofa Žak Derida (Jacques Derrida, 1930–2004), rođen je u Alžiru. Studirao je na Ecole Normale Superieure u Parizu gde je 1954. godine napisao svoj diplomski rad pod nazivom Problem geneze kod Huserla.Od 1964. Derida postaje predavač na Ecole Normale Superieure gde je bio aktivan sve do 1983. godine. Predavao je i na Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales u Parizu. Sa Fransoaom Šatleom (Francois Chatelet, 1925–1985) osnovao je College international de philosophie (CIPH) 1983. godine. Bio je profesor humanistike na University of California, Irvine. Bio je predavač na brojnim američkim univerzitetima: Johns Hopkins University, Yale University, New York University, Stony Brook University, New School for Social Research.Pošto je objavio knjigu O gramatologiji1 (ed. de Minuit, Paris, 1967) u kojoj proučava prvobitan odnos između čulnosti i razluke (differAnce), Derida u knjizi O diseminaciji2 objavljenoj 1972. godine razrađuje opšte karakteristike dekonstrukcije opisane terminom diseminacija (rasejavanje), konceptom kojim se od tada označava njegova filozofija. U stvari, problematika dekompozicije i redefinicije čulnosti već je bila prisutna u njegovom delu Uvod u poreklo geometrije,3 objavljenom 1962, kao i u njegovoj knjizi Glas i fenomen,4 objavljenoj 1967. godine. U ovoj filozofiji diseminacije, bliskoj Hajdegerovoj (Martin Heidegger, 1889–1976) filozofiji, Derida nas poziva “da mislimo drugačije”, to jest, da se stavimo u položaj isprepletanosti sa mišljenjem kako bismo u njega umetnuli drugost. Njegovo značajno delo Pisanje i razlika,5 pokazuje različite mehanizme strategija pisanja vezanih za opštu problematiku dekonstrukcije. Na taj način, polje pisanja duboko je prožeto problematikom čulnosti pod uticajem diseminacije (Položaji, 1972, ed. de Minuit i Margine, 1972, ed. de Minuit).Takvo razmišljanje dovodi do stvaranja estetike prikrivanja i otkrivanja koja započinje diseminacijom pisanja. Tu se pojavljuje differAnce kao istovremeno i strukturalno i genetičko izvorište svih pojmovnih parova (kontradiktornih ili različitih), svih efekata različitosti. U delu Istina u slikarstvu koje je objavljeno 1978. (Flammarion), ponovo se ispituje pojavljivanje efekata bujanja differAnce na grafičkom planu, ali ovog puta ne na polju pisanja već u slikarskoj praksi.U toj filozofskoj raspravi slike, sve se svodi na potez, vrstu i/ili “trag”, što nije ništa drugo nego znak koji se označava. U delima Lecture de Droit de regards, objavljeno 1985, (ed. de Minuit, Paris) i Points de suspension, 1992, (Galilee) bliže je označeno, u okviru njegove “estetike”, da je “filozofija foto-logija” i da “rukopis svetlosti” od filozofije stvara “razvoj prava pogleda”.6 Razglednica, delo objavljeno 1980. (Flammarion) orijentiše Deridinu filozofiju ka poetici darovanja i estetici gostoljubivosti (Marksove aveti, Galilee, 1993; Politika prijateljstva, Galilee, 1994; Otpor, Galiliee, 1996; O gostoljubivosti, Calman-Levy, 1997). U dijalogu sa Elizabetom Rudinesko (Elisabeth Roudinesco, 1944–) u knjizi De quoi demain … (izdavači Fayard et Galilee, 2001) Derida iznova preispituje ulog razmišljanja o različitosti unutar univerzalnog.Diseminacija (rasejavanje)Derida je poznat po svom prodornom razmišljanju koje nas upozorava da sumnjamo u zauvek utvrđene istine, u apsolute istovetnosti i u referencijalnost u korist neprekidne emancipacije čula. Poput Fukoa (Michel Foucault, 1926–1984) i Deleza (Gilles Deleuze, 1925–1995), Derida raskida sa dogmom jedine i nepromenljive istine da bi istakao pluralizaciju čulnosti.On je pre svega poznat po svom radu o dekonstrukciji i diseminaciji koji je omogućio da se ponovo razmisli o čulnosti u njenoj stalnoj udaljenosti i povlačenju. Deridini upadi koji destabilizuju konvencionalna znanja dotakli su sve filozofske, umetničke, kulturalne i književne produkcije. Filozofsko iskustvo je za Deridu “problematično prelaženje granica, nesigurnost u pogledu granica filozofskog polja.”7Bogatstvo njegovog dela, bilo da je reč o mnogobrojnim spisima, knjigama, člancima ili njegovim predavanjima, razgovorima i seminarima, predstavlja danas za filozofe, književnike, kritičare i sve intelektualce, više od originalnog i otvorenog razmišljanja – ono je nezaobilazan instrument za dešifrovanje pisanja i umetničkog dela. Neprekidnom praksom podsećanja i ponovnog pisanja filozofskih tekstova, Derida želi da oslobodi transcendentalne privide i apsolute od referencijalnosti. On je, neumorno, tokom svojih predavanja o velikim filozofskim tekstovima (Platona /Πλάτων, 428/427–348/347 p. n. e./, Dekarta /Rene Descartes, 1596–1650/, Kanta /Immanuel Kant, 1724–1804/, Huserla /Edmund Husserl, 1859–1938/, Ničea /Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844–1900/, Hajdegera) stvarao dinamike u cilju destabilizacije totalizujuće strukture i svakog puta uočio udaljenost, višestrukost i ono što on naziva prvobitnom differance između idejnih projekata i prakse pisanja. Derida je ponovnim oživljavanjem velikih umetničkih, književnih, pa čak i tehnoloških kreacija Žabesa (Edmond Jabes, 1912–1991), Malarmea (Stephane Mallarme, 1842–1898), Artoa (Antonin Artaud, 1896–1948), Bataja (Georges Bataille, 1897–1962), Kafke (Franz Kafka, 1883–1924), Klosovskog (Pierre Klossowski, 1905–2001), Blanšoa (Maurice Blanchot, 1907–2003), Šara (Rene Char, 1907–1988), Van Goga (Vincent van Gogh, 1853–1890), pokazao da se pisanje i stvaralaštvo upisuju u prvobitnu strast, kao diskurs u želju i odsustvo drugog.Za Deridu samo umetnost dekonstrukcije, diseminacija po modelu skopein, to jest, vizuelno opažanje koje vodi ka suštini stvari omogućava da se dekomponuje ono što je “poznato” i shvaćeno te da se tako stigne do jednostavnog oblika, do idein.Na tom mestu treba da se odigra jedno približavanje između umetnosti dekonstrukcije i platonovske dijalektike koja, takođe pročišćavajući čulnost, stiže da “otkrije” ideju, razumljivost. Ali za Deridu, odsutnost, ona koju treba otkriti, ne opisuje se kao “portret”, kao “pro-tractus, pro– ili pour-traict mreže iskazivanja”.8 Upravo zato funkcije govora i pisanja ne treba imitirati već stvarati. Predstaviti nepredstavljivo, reći neizrecivo, misliti neistinito, to pre svega znači ne potonuti u logiku suprotnosti, da bismo mogli samo da razmišljamo o drugom, o udaljenosti, ivici, o onom između što se može imenovati, polazeći od čitanja Platona, pharmakon, chora ili graphein.Misliti to znači obeležiti, upisati.Na tom mestu Derida pristupa pitanju značenja. Ne postoji misao koja, ako je upisana, ne otkriva rasejani pluralitet znakova i tragova. Ali znak se ne dodaje, kao što postoji sklonost da se veruje, istini da bi se predstavio kao dokaz, znak konstituiše istinu u unutrašnjosti. Ova ideja remeti logiku zapadnjačke racionalnosti koja je označeno uvek smatrala transcendentalnim, to jest, čistom čulnošću, stranom svim načinima označavanja pa čak i svim oblicima razumevanja. Čulnost je pre svega unutra, u unutrašnjoj intimnoj sferi “mentalne oralnosti”. Ona se potom upisuje u znake koji će je fiksirati i obezbediti njeno kruženje. To znači da postoji ukidanje svih vrsta hijerarhije između znakova i svih ekspresivnih supstanci kao što su, na primer, govor i pisanje. U tom izražajnom polju neodređenog upisivanja, stvara se međusobno ukrštanje različitih načina izražavanja, između govorenja i pisanja, između označitelja i označenog što od čulnosti stvara neprekidno postajanje, jedno nastajanje.Ovo međusobno ukrštanje koje u isto vreme želi da bude radikalizacija sosirovske lingvistike i huserlijanske fenomenologije omogućila je differAnce koja, u skladu sa Deridinim terminima, ukazuje na činjenicu da jedna istorijsko-metafizička epoha mora da napokon jezik odredi kao totalitet svog problematičnog horizonta.9DifférAnce (Razluka)DifferAnce čiji nastavak –Ance ukazuje na neodlučnost, u metafizici između aktivnosti i pasivnosti kretanja koja proizvodi razlike, jeste način da čitamo aporije i kontradikcije bez obaveze da pravimo sintezu, jer, na kraju krajeva, u filozofiji je uvek reč o onom što može da postane objekat nekog iskustva. To je, dakle, jedna večita dijalektika čiji se termini nikad ne mogu pomiriti u nekoj konstituisanoj sintezi ili sintezi koja nešto konstituiše, već je to dijalektika koja podstiče na razmišljanje postavljajući pitanje svom izvorištu. U tom smislu, differAnce se udaljava od svakog stabilnog oblika, od svake konačne afirmacije, predstavljajući jednu nepodudarnu sliku sadašnjosti, podjednako pomerenu kao metafizika koja je, prema Hajdegeru, odvojena od izvora kome teži da se vrati. Deridino razmišljanje je podrobno istraživanje tih udaljenosti, tog ispoljavanja posledica razlike. Međutim, o razlici se “ne razmišlja bez traga”.10 Drugačije rečeno, čulnost se nalazi u distribuciji tragova i znakova. Upravo se zato čulo eksteriorizuje, izlazi iz samog sebe i skriva se tako što postaje drugi. Stoga je to differAnce11 osmišljeno odnosom ili vremenskom razlikom tragova, ambivalentnim pojmom u kom se međusobno ukrštaju empirijsko i transcendentalno. Trag je, dakle, jedna puna prisutnost koju metafizika ne može da shvati zato što ona operiše ukidanjem sadašnjosti. Samo estetika koja je zalepljena za sadašnjost može da označi trag kao čistu prisutnost.Estetsko iskustvo povezano je sa “spektakularnošću” objekta. Estetika se još od Kanta formira u kategorijama recepcije, u reciprocitetu između opaženog objekta i subjekta koji opaža.DifferAnce se skriva u pojavnoj realnosti. Derida govori o differAnce kao da je ona ništa12 u odnosu na smisao u kom ne bi imala nikakve veze sa bilo kakvom istorijskom determinisanošću. Ali differAnce ostaje u pokretu, ona je “diferencijalni” pokret koji se sam menja, nošen sopstvenom diferencijacijom. U tome je smisao slavnog Deridinog iskaza “differAnce se razlikuje”. Na taj način differAnce je vezana za prisustvo i estetsko iskustvo čiji objekat oscilira između prisustva i odsustva, vidljivosti i nevidljivosti, empirizma i transcendentnosti, provlači se između tih suprotnosti.Deridina estetika ima fundamentalni zadatak da učini vidljivim ta ukrštanja. Deridino intersovanje za umetnost manifestuje se istovremeno u analizama koje se tiču nekih praksi poput slike, crteža, fotografije, arhitekture i televizije, ali i u ponovnom sagledavanju problema koje postavlja mimezis, dakle, lepote i porekla umetnosti. Svi ovi problemi upisuju se u fundamentalno preispitivanje istine i čulnosti.Estetika ponovnog tragaUmesto da predstavi čulno kao ono što ga prevazilazi, znak ga predstavlja iznutra. Možemo reći i to da je čulno uvučeno u “igru predstavljanja”, na mesto razlike koja tragovima označava beskrajni gubitak izvora čulnosti u njegovim mnogostrukim promenama. “Razluka se razlikuje” istovremeno se približavajući i povlačeći se u različitim tragovima koji su u neku ruku njeni rasejani pojavni oblici, a njih jedino možemo iskusiti kroz umetnost. U stvari, pre svega u umetnosti i estetskom iskustvu odigrava se prisustvo u odsustvu, pojava i nestanak, vidljivo i nevidljivo, trag i praznina. Taj sablasni karakter vidljivosti vraća se metaforično na izvorište prikazivanja diskursa kao onog što uvek zamenjuje “diferencijalno nepojavljivanje traga”,13 što je izvor crteža i svakog grafičkog predstavljanja. Ukoliko je čista linija, trag nema nikakav identitet. Zbog toga umetnosti vezane za sliku podstiču želju diskursa da dopuni taj ponovni trag čula. U tim uslovima, jasno nam je zbog čega Derida daje specijalan tretman primeren elementima grafičke supstance i zašto “pomera” svoj ulog. Diskurs o slikarstvu je pre svega granica, ponovni trag (ili crta), drugi način da se označi trag “kao trag suprotnosti”14:Ostaje jedan prostor za započinjanje da bi se dogodila istina u slikarstvu. Ni unutra ni spolja, on se širi a da se ne da uokviriti, ali ipak nije izvan okvira. On radi, na njemu se radi, dopušta da djeluje okvir, njemu dopušta da radi […]. Crta ovdje samu sebe privlači, samu sebe podvlači i sama se događa.15Delo Istina u slikarstvu, Derida započinje postavljanjem velikog filozofskog pitanja – šta je umetnost – pozivajući se posebno na Kanta, Hegela (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770–1831) i Hajdegera kako bi pokazao da Ono što je filosofsko zatvara umjetnost u njen krug, ali to istovremeno znači da se filosofski govor takođe vrti u krugu.16Da li je onda filozofija “diskurs o okviru”17? U stvari, to pomeranje kojim Derida operiše u estetskom razmišljanju daje okviru, kao granici predstavljenog prostora, ulogu da saopšti ono što neutrališe, što postavlja granice, što preispituje i podražava mimezis.Derida izučava “estetičko pitanje“ u delu Pisanje i razlika uz pomoć analize Artoovog18 dela koje je on smatrao simboličkim u pogledu diseminacije predstavljanja: Budući da je uvijek već počela, predstava nema kraja. No može se zamisliti zatvaranje onoga što nema kraja. Zatvaranje je kružna granica unutar koje se ponavljanje razlike beskrajno ponavlja. To je njezin prostor igre. To kretanje je kretanje svijeta kao igre. […] Ta je igra okrutnost kao jedinstvo nužnosti i slučaja. Ta igra života je umjetnost.19Na taj način differAnce delokalizuje predstavljeni prostor jer ona provaljuje u zatvorenost i jer je element nepredstavljivog. U stvari, differAnce i jeste i nije ono što se pojavljuje zato što se pojavljuje u svom nestanku. Umetnost će ovde imati funkciju egzemplarnosti, to jest, elementa kojim se manifestuje differAnce. Derida umnožava svoje reference na umetnike, slikare, vajare, pesnike i ljude iz pozorišnog okruženja. Analiza slike Stare cipele sa pertlama Vinsenta van Goga omogućiće mu da objasni posledice te differAnce. Više nego što želi da te cipele pripiše seljaku ili građaninu kao što su to pokušali da učine neki kritičari, Derida smatra prisustvo odstojanja cipela od pertli “dvostrukim širenjem”20 koje postavlja problem tumačenja umetničkog dela i problem istine u slikarstvu. Ove cipele ne pripadaju, one nisu ni prisutne ni odsutne, cipele postoje, i to je sve.21 One ostaju tu bez subjekta, ali isto tako i bez objekta, one se mogu shvatiti po želji, ali njih niko ne može posedovati a još manje sačuvati. Moguće ih je samo vratiti ako neko smatra da ih ima i verovati da ih daje ako ih nema. Samo dar objašnjava prisustvo cipela koje manifestuju želju da budu vraćene.Želja da vrati istinu vodi Deridu ka logici ogoljavanja22 i estetici darivanja. Ovaj filozof pravi jednu tananu analizu bliskosti dara i fotografije u svojim delima Psiha i Dato vreme. Umetnost fotografije je predstavljanje “koje je istovremeno nepredstavljanje” zato što ono “ne ukida referencu” ali beskonačno udaljava izvestan oblik realnosti, realnosti čiji je referent opažajno.23To je razlog što filozofsko ispitivanje konstruiše u samom tom rastojanju jednu misao o etičko-estetskom prisustvu na svom horizontu odgovornosti s onim što povezuje alijenaciju, nedostatak i pozitivnost. Na taj način se može razumeti njeno ovladavanje problemima darivanja, pozivanja u pomoć i molitve, ali i aparthejda, prava na azil, na internet, na gostoprimstvo…Gostoprimstvo: estetika životaU svojoj knjizi O gostoprimstvu,24 Derida nas poziva da razmišljamo o iskustvu gostoprimstva polazeći od ponovnog traga, od ponovnog usvajanja regulatorne ideje kantovskog koncepta čovečanstva te kosmpolitizma, od Klosovskovog tumačenja posete i hajdegerovskog pitanja o pozivanju na razmišljanje. Posle ponovnog pažljivog čitanja trećeg završnog člana Kantovog Projekta o večnom miru, Derida otkriva aporiju između antropološke dimenzije prava na gostoprimstvo i ograničenja tog prava na uslove poštovanja nacionalnih identiteta (poštovanje prava, tradicije, jezika…).Štaviše, kosmopolitski ideal dolazi u sukob sa ograničenjem prijema rezervisanog samo za podanike ili građane neke države. Derida zatim primerima proširuje kantovsko prihvatanje različitih iskustava gostoprimstva i dovodi do vrhunca kontradikciju iskaza “poželeti dobrodošlicu” upisujući je u neznanje onog što dobrodošlica jeste. Dobrodošlica je zatim predmet istančane analize prvobitne tenzije koja ispunjava sam pojam gostoprimstva na kom parazitira njegova suprotnost – neprijateljstvo: svako primanje “kod sebe” automatski prate ograničenja, pa makar se ona odnosila na poštovanje kućnog reda. Gostoprimstvo sačinjava dvostruki postulat uzimanja i davanja. Poziv, u svom konstruktivnom ponavljanju, afirmiše u isto vreme i svaki put, gosta kao domaćina kod svoje kuće.U tom suštinskom ograničenju zakona gostoprimstva, Derida zatim pokreće ontološko pitanje “da li mi znamo šta je gostoprimstvo?” U raspravi o ovom pitanju on predlaže četiri značenja koja su komplementarna kao četiri hipoteze koje je Derida prihvatio čitajući dela Klosovskog, Hajdegera i Benvenista (Emile Benveniste, 1902–1976). Prvo značenje jeste “da mi još ne znamo šta je gostoprimstvo”. Ovde nije reč o vremenskom neznanju, već o ne-znanju, o onom što se opire nekom identitetu po sebi, svakom stabilizujućem određenju, njegovom konstituisanju kao predmetu znanja, ukratko, konceptu. Ova teškoća dolazi zbog toga što je izvan sadašnjeg trenutka, izvan statusa objekta, gostoprimstvo mesto ne nekog znanja već intencionalnog iskustva prema drugom kao apsolutnom strancu, kao nepoznatoj osobi.Drugo značenje je to što se gostoprimstvo nalazi u intencionalnom činu koji “se objavljuje drugom u dobrodošlici” kao obaveza. Na tom nivou, estetička analiza bogatstva teksta Roberta večeras Klosovskog, veoma je indikativna i omogućava da razmišljamo o unutrašnjoj kontradikciji gostoprimstva u “postajanju gostom” od strane onog koji poziva, u isto vreme preko neminovnosti i kratkotrajnosti tog iskustva i preko supstitucije zvanične posete pozivanjem u goste. Neminovnost zvanične posete je uslov za vlasnika poseda da izvrši zadatak domaćina i bude primljen od strane onog koga on prima i to do granica da postane gostov talac. Na ovom mestu se Derida poziva na Levinasovu (Emmanuel Levinas, 1906–1995) logiku supstitucije, gde istovetnost u svojoj pasivnosti jeste talac i označava početak etike kao vršenja odgovornosti.Treće značenje upisuje “da li mi znamo šta je gostoprimstvo?” u njegov odnos prema vremenu koje se vraća na jedan odnos suštinske anahronosti tog iskustva. O njemu treba razmišljati u terminu “još uvek ne” koji je analizirao Hajdeger u “mi još uvek ne znamo” iz dela Šta se naziva mišljenje?25 Gostoprimstvo čuva jedan suštinski odnos prema onom što dolazi i što još uvek ne poznajemo, ali o čemu uvek razmišljamo.26Četvrto značenje pitanja gostoprimstva je pitanje ponovnog razmatranja Benvenistovih teza izraženih u delu Ekonomija, srodstvo, gostoprimstvo u kome su etimološke i institucionalne porodične veze ispitane u svetlu gostoprimstva kao sociološke činjenice.Tokom pažljivog proučavanja koje se oslanja na posledice differAnce i počiva na poštovanju i poznavanju jezika i njihovog identiteta, Derida otkriva aporiju koja je deo gostoprimstva (hosti-pet-s; gost i domaćin) koje postavlja prag svakog primanja (bilo da je reč o porodici ili Državi) u poštovanju istosti, u poštovanju “mog doma” i u poštovanju činjenice da je neko kod svoje kuće.Deridina filozofija, bilo da je reč o istorijskim upadima u unutrašnjost filozofskih tekstova, u jedinstvenom tretmanu umetničkih dela ili u svojim konceptima o životnim stilovima putem darivanja i gostoprimstva, jeste filozofija koja od razmišljanja istovremeno pravi povratak ka izvorištu čuđenja, ka epohalnoj opreznosti i ka repetitivnom poslu dešifrovanja i prizivanja drugosti. Operacijama dekonstrukcije, ona održava živom obavezu da ispituje aporije i ide ka suštini ideja, rizikujući da zbog toga skrene s pravog puta duhovno neupućene. Sa Deridom, od sada, misao u svojoj operaciji ponovnog pisanja, može da se usudi da konstantno dešifruje današnjicu, putem pojmova diseminacije, dekonstrukcije drugosti-promene, dara, praštanja i gostoprimstva.4/26