Izdavac RTB 1970. 200 strana,24 cm. Dobro ocuvan.

Autor: Tomislav Gavrić. Iz sadržaja: Mehanizmi televizije, Modaliteti televizije, Specifičnosti televizije, Televizijski pogled na svet, Televizija kao kulturna industrija... itd, itd. Izdavač: Radio - televizija Srbije (Edicija `TV polica`), Beograd 2010. 208 strana, odlično očuvano. _______________________________________________________________________________________________ TAGS: Informisanje, kultura, umetnost, elektronski mediji, TV, štampa, film, RTS, stručna literatura

Beograd, 1993. Udžbenički format, 262 strane. Očuvana, delimično podvlačena grafinom, predlist prilepljen parčetom selotejpa. Definisanje osnovnih pojmova i klasifikacija žanrova Novinarski žanrovi - teorija i praksa Reportaža Novinska kritika Radio - izražavanje Tv - izražavanje Novinski naslovi Istinitost obaveštavanja u pluralizmu

Stevica Smederevac: EVROPSKO MEDIJSKO PRAVO I ZAŠTITA NACIONALNOG INTERESA. Iz sadržaja: Međunarodno medijsko pravo i nacionalni interesi, Značaj pojma `nacionalni interes` u eri globalizacije, Pregled međunarodno - pravnih normi u oblasti radio difuzije od početka do danas, Zaštita nacionalnog interesa - uloga medija... itd. Izdavač: Radio - televizija Srbije, Beograd 2013. 192 strane, odlično očuvano. _______________________________________________________________________________________________ TAGS: Informisanje, kultura, umetnost, elektronski mediji, TV, štampa, film, RTS, stručna literatura

Đorđe Đurđević : DOLAZAK TELEVIZIJE - Prikazi, osvrti, komentari, portreti, intervjui , RTS - RTB Beograd 2010, str. 448. Očuvanost 4; na jednoj strani ima manje podvlačenje Телевизија -- Историја -- Србија Radio-televizija Srbije objavila je knjigu Dolazak televizije, u kojoj su sakupljeni tekstovi o domaćoj televiziji, koje je kritičar dnevnog lista Borba Đorđe Đurđević objavljivao od 1964. do 1967. godine. `Reč je o uspomenama, o prelistavanju albuma koji je odavno požuteo, o pokušajima da se objasni ili donekle protumači pojava televizije`, rekao je Đurđević na promociji svoje knjige u sedištu RTS-a, u Takovskoj 10. Govoreći o zbirci svojih televizijskih prikaza, osvrta, komentara, portreta i intervjua, Đurđević je istakao da mu je bila želja da Dolaskom televizije, između ostalog, podseti i na mnoge emisije kojih više nema, jer su uništene, bilo iz tenholoških ili drugih razloga. `Serija Ogledalo građanina pokornog uopšte više ne postoji! Nema ničega od te serije, koja je imala veliku popularnost, ali zahvaljujući tome što sam napisao uvodni tekst o toj seriji, o svih 10 epizoda, i propratio je kritički, to je jedino što je ostalo od te serije`, rekao je Đurđević. Filmski kritičar Žika Bogdanović ocenio je da Dolazak televizije pokazuje vreme kada su televizijski poslenici bili uvereni da se stvara nova umetnost, koja ipak nije stvorena, jer je danas televizija nešto sasvim drugo. Voditelj Radio Beograda Dragan Ilić primetio je u Đurđevićevim tekstovima danas aktuelne probleme i to da je televizija u svom nastanku imala klicu onoga u šta se danas razvila. `Prepoznajem istu zabludu da televizija može da popravi stvari i menja svet nabolje. Istu opijenost sam video u njegovim tekstovima iz 1964. i u tekstovima koje smo pisali devedesetih godina. Već tada je uočio fenomen pojavljivanje TV lica, neopravdane TV popularnosti i želje da se slikaju samo da bi se pojavili na televiziji`, kaže Ilić.

DUPLI PAS - Ranko Munitić, Zorica Jevremović Autor: Ranko Munitić , Zorica Jevremović Izdavač: Radio Televizija Srbije, Beograd Godina izdanja: 2012. Broj strana: 224 Povez: mek Format: 23cm Ilustovano Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Ovi tekstovi uverljivo svedoče o vremenu tranzicije i pluralizacije medija. Umnožavanje TV ponude nije uzvisilo kreativne i kulturne standarde ovog medija, nego ih je snizilo, pretvorivši ga u jednom periodu u buvljak diletantizma i svetlucavog primitivizma. Dok je nekim kritičarima takva televizija davala obilje povoda za izrugivanje, zgražavanje ili uzvišeni gnev, „Munitići` su i tada bavili pojavama, u medijskom, odnosno kulturnom kontekstu, ukazivali na prirodu njihove pogrešnosti i dosledno ispovedali veru u televiziju koja uzdiže pogled ka smislu i duhu, umesto da ga spušta ka voditeljkinim dugim, razgolićenim nogama.

Ranko Munitić / Zorica Jevremović : DUPLI PAS , RDU Radio-televizija Srbije 2012, str. 224. Munitić Ranko, 1943-2009 Јевремовић Зорица, 1948- Sadržaj: Na javnom kanalu : 3. jul 1987. - 2. februar 1990. / Zorica Jevremović. Na javnom kanalu : 23. jun 1993.- 27. mart 1996. / Ranko Munitić. Očuvanost 4. Ovi tekstovi uverljivo svedoče o vremenu tranzicije i pluralizacije medija. Umnožavanje TV ponude nije uzvisilo kreativne i kulturne standarde ovog medija, nego ih je snizilo, pretvorivši ga u jednom periodu u buvljak diletantizma i svetlucavog primitivizma. Dok je nekim kritičarima takva televizija davala obilje povoda za izrugivanje, zgražavanje ili uzvišeni gnev, „Munitići` su i tada bavili pojavama, u medijskom, odnosno kulturnom kontekstu, ukazivali na prirodu njihove pogrešnosti i dosledno ispovedali veru u televiziju koja uzdiže pogled ka smislu i duhu, umesto da ga spušta ka voditeljkinim dugim, razgolićenim nogama.

Milorad Komrakov : MOJ ŠESTI OKTOBAR , Autorsko izdanje Beograd 2009, str. 368. Očuvanost 4-. Милорад Комраков, новинар, рођен је 7. јуна 1955. године у Вршцу. Завршио је 11. београдску гимназију и Факултет политичких наука у Београду. Ожењен је, има ћерку и сина. Живи у Београду. Новинарством се бави више од 40 година. Објављивао је у Политикологу, Студенту, Индексу 202, Радио ТВ ревији, НИН-у, Програму 202 Радио Београда, а од 1979. до 2002. године био је запослен у Информативној редакцији Телевизије Београд, односно РТС-у. У телевизијском новинарству прошао је све, од „цепања телекса”, извештача, репортера, уредника емисија, до главног и одговорног уредника. На челу Информативног програма био је у најтежим периодима у историји Телевизије Београд. Уредио је и водио највише ТВ дневника, у полувековној историји ТВ Београд. Добитник је више новинарских награда и признања. Године 1989. Удруженје новинара Србије додељује му награду „Светозар Марковић” – зато што је на најупечатљивији начин бивајући више од сведока догађаја, саопштио истину о суптилним и специфичним облицима контрареволуције на Косову и Метохији. Године 1996. Удруженје новинара Србије додељује му награду „Димитрије Давидовић” – за дугогодишње уређивање централних информативних емисија Телевизије Београд и Радио телевизије Србије. Добитник је и више годишњих награда Телевизије Београд и Радио телевизије Србије. Био је уредник Удружења новинара Србије од 1996. до 2000. године. Написао је осам књига: Мој шести октобар, Пети октобар у РТС-у, Бомбардовање РТС – моја истина, Лов на пети октобар, Убица из Вухана, Маске су пребрзо спале?!, Корона се отргла контроли?!, Тајне Титаника.

Tvrd povez, 135 strana, izdanje Narodna knjiga 2002, odlično očuvana, detaljniji opis: Zorica Karanović je rođena u Beogradu. Diplomirala je kao student generacije na odseku za novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Na istom fakultetu radila je kao asistent i stekla zvanje magistra političkih nauka. Radila je u izdavačkoj delatnosti kao inokorespondent, imala autorske emisije na radiju Politika, televizijama BK telekom, RTV Politika, TV Avala i TV Enter, pisala za magazine Bazar i Jefimija i bila kolumnistkinja najčitanijeg svetskog magazina za žene – El. Od 2001. godine radila je u Kulturnoj rubrici lista Politika, a dve godine kasnije postala menadžer za odnose sa javnošću najstarije i najuglednije novinske kuće na Balkanu. Stručno se usavršavala u nemačkoj medijskoj grupaciji WAZ, radila kao novinar spoljnopolitičke rubrike lista Politika i obavljala funkciju urednice Ženskih strana istoimenog lista. Bogatom profesionalnom iskustvu, koje je sticala u Srbiji ali i zemljama Evropske unije (Italija i Nemačka), dodala je i titulu doktora nauka, odbranivši doktorsku disertaciju na Fakultetu za menadžment BK univerziteta. Poslednjih godina, uporedo sa novinarskom, gradi i univerzitetsku karijeru. Govori engleski i nemački jezik. Do sada je objavila dve autorske knjige Ništa lično i Kako uloviti muža, koje su ostvarile rekordne tiraže i jednu koautorsku knjigu Dobila sam posao, a Vi. Živi i radi u Beogradu.

Slobodan Novaković : LUDOSTI , Prosveta 1972, str. 108. Satirične priče. Očuvanost 4-. Slobodan Novaković (Beograd, 14. april 1939 — Beograd, 3. maj 2007) bio je srpski dramaturg. Završio je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u klasi Josipa Kulundžića. Svestran, energičan, duhovit, harizmatičan, intelektualno beskrajno radoznao, prve važne profesionalne korake načinio je još 1967. godine u TV Beograd u kojoj je istrajao pune tri decenije. Bio je i reditelj, scenarista, dramaturg i voditelj, urednik i direktor. Novinarstvom se bavi od 1958, u `Mladosti`. Jugoslovensko dramsko pozorište mu je 1965. izvelo komediju `Alisa u zemlji progresivnih čuda`, koja je privukla pažnju i u inostranstvu. Bio je dramaturg popularnih humorističkih serija: `Muzikanti`, `Građani sela Luga`, `Kamiondžije`, `Diplomci`, `Ljubav na seoski način`, `Mladići i devojke`, kasnije i serije `Sivi dom`. Počeo je potom i da režira, uglavnom po sopstvenim scenarijima. Debitovao je 1971. godine režijom dokumentarnog TV filma `Derbi u Velikom selu`, a godinu dana kasnije režirao je i svoj prvi igrani TV film `Vreme konja`. Oba filma osvojila su nagrade na međunarodnim festivalima – za `Derbi u Velikom selu` Novaković je 1971. godine bio nagrađen za režiju na Prvom festivalu sportskog filma Bled, a za `Vreme konja` 1972. osvojio je Gran pri televizijskog festivala u Minhenu. Usledila je zatim i režija popularne igrane TV serije `Filip na konju` (1974), nagrada `Zlatna harfa` na festivalu u Dablinu za muzički TV film `Rodoslov` i još mnogo priznanja i odličja. U vreme pojave `srpskog novog filma` Novaković počinje da piše i dragocene knjige: Vreme otvaranja, Film kao metafora, Ludosti, Kraljevi i podanici`, Kako braća Marks čitaju braću Grim, Alisa u Vavilonu, Među javom i parodijom. Objavio je i pet video-kaseta `Slike i zvuci Slobodana Novakovića`, izbor iz svojih TV režija, u izdanju PGP-a (1997). Novakovićevo ime i stvaralaštvo vezuje se i za beogradski Fest i Festival autorskog filma, za dugogodišnju saradnju sa `Ježom` u kojem je objavljivao satire, za suđenje na fudbalskim utakmicama, a on je posebnu ljubav gajio i prema Fudbalskom klubu `Partizan`, u čijoj je upravi bio niz godina.

Александар Васић/Дејан Глигоријевић/Лазар Бошковић/Ненад Опалић/Јасминко Степић: АКО ДОЂУ НАШИ Избор текстова ИНДЕКСОВОГ РАДИО-ПОЗОРИШТА Издавач: ДАНГА, Београд, 1990.год. Меки повез, 181 страна, латиница. Врло пристојно очувано. Смешно, смешно, е па шта је- ако је смешно није... Садржај: Love storry na naš način Rado ide Srbin u vojnike Sabirni centar (remake) Kratka istorija Ka Pe Jota Opštinski neprijatelj Dedinjastija Tko to tamo pjeva Šit nedelje Duša ište keksilište Бренд „Индекс“ на медијској сцени Србије постоји више од 35 година и означава више сличних, а ипак довољно различитих пројеката: „Индекс 202“, „Индексово радио позориште“, „Индексово позориште“, Универзитетски радио „Индекс“, Радио Индекс, „Индексовци“, a од 2007. постоји и „Индексово позориштанце“. Данашњим наследницима некадашњег „Индекса“ се сматрају: „Индексовци“ који се од 2004. године емитују на ТВ Пинк, сам Драгољуб Љубичић Мићко, који је наставио сатиричарску каријеру након што се 2003. године одвојио од групе, или новоосновано „Индексово позориштанце“, које је до сада објавило три ЦД-а: „Желите ли да постанете премијер?“ (2007, пародија на парламентарне изборе и избор Владе те године), „Афера Ложач“ (2007, новогодишње издање) и „Владовизија“ (2007, музичка пародија на „Евровизију“, са политичарима као певачима). Од 27. октобра 2008. Индексово позориштанце је преименовано у Индексово радио позориште, а њихово ТВ издање звано „Рационални дневник“ емитовало се крајем 2008. на ТВ Пинк. Ново Индексово радио позориште имало је редовни дневни шоу радним данима на Радио Индексу, а произвело је и новогодишњу емисију за ТВ „Фокс“. Садржај Настанак Студентски радио програм `Индекс 202` почео је као једносатна дневна емисија на станици „Београд 202` 1. октобра 1971. године. Многа данас позната имена српског новинарства, књижевности и уметности прошла су кроз редакцију „Индекса 202`, као сарадници, редактори или уредници. Од 1978. `Индексово радио позориште` емитује се као једносатна радио комедија, а правили су га сами чланови редакције „Индекса 202`. Касније им се прикључују Љуба Нинковић, Ненад Радуловић (Неша Лептир), Драгана Марковић, Слободан Бићанин - Бићко и Бранислав Петрушевић - Петрући. Уредник „Индексовог радио позоришта“ и најзаступљенији аутор, у то доба, био је Драгомир Булић, а један од битнијих аутора и глумаца - Звонимир Шимунец. Из тог времена остала је запамћена емисија „Џумбурике“, као и перформанс Неше Лептира „Сторија о Баба Вишњи“. Прекретницу у раду „Индекса 202` представља 1982. година, када на чело редакције долази Радоман Кањевац, а из ње одлазе многа стара имена, док на њихова, редакторска (уредничка) места, долазе Југослав Ћосић, Петар Лазић и Саша Д. Ковачевић. Емисију за средњошколце раде, у то време млађахни, Војислав Жанетић и Ненад Цекић. „Индексово радио позориште“, малтене преко ноћи је избило у врх популарности емисијом Саше Д. Ковачевића „Компликовани пренос“ из 1983. године. Уредник „Индексовог радио позоришта у то време била је Верица Лазовић. Захваљујући успеху „Компликованог преноса“, у коме су се први пут чула „горућа“ политичка питања, као и имитације типичних представника братских народа и народности - аутори почињу да се баве искључиво „врућим“ темама, којима се (осим омладинских и студентских медија) у то време нико није бавио. Од емитованих емисија, највећу популарност имали су „Бој на Косову“ (Душко Радуловић), „Вело мисто“ (Војислав Жанетић), „Кварљиво лето 84.` (Југослав Ћосић) „Поздрави, жеље и све по списку“ (Петар Лазић), „Случај Багрокомерц“ (Саша Д. Ковачевић), као и „Снежана и осам патуљака“ (Војислав Жанетић). Друга прекретница у историји „Индекса 202` и „Индексовог радио позоришта“ десила се у мају 1984. када се по први пут јавила једина табу тема, коју „индексовци“ до тада нису дирали: реч је `покојном председнику, који је и даље био жив у срцима многих“. Прво је за Ускрс (који је пао на 4. мај - дан Титове смрти), емитована емисија „Индексовог радио позоришта“ „Исус се враћа кући“ (аутори су били Југослав Ћосић, Петар Лазић и Војислав Жанетић). Тада се први пут у етру ондашње СФРЈ чула имитација Ј. Б. Тита (који на крају емисије васкрне и силази у своје братске народе, да их развађа). Исте године је објављена прва у низу књига са текстовима за „Индексово радио позориште“ - „Кварљиво лето 84`, добијен је први Оскар популарности (у редакцији је настала невиђена свађа око тога да ли наступати на таквом месту са разним естрадним ликовима), добијен је први „Велики гран при“ на Фестивалу ЈРТ у Охриду, први пут се редакција појавила на насловним странама и дуплерицама, како таблоида, тако и тзв. озбиљних новина, први пут су репортери из света доши да интервјуишу чланове редакције, као пример „медијског чуда које се дешава у социјалистичкој Југославији“. У то време, први пут је обављено јавно снимање у „Сава центру“, али се група бави и другим сличним активностима. Друга половина осамдесетих На место уредника, уместо Радомана Кањевца долази Ненад Цекић, на место уредника „Индексовог радио позоришта“ Петар Лазић, уместо једног броја старијих и искуснијих новинара и редактора, све већи број дневних емисија „Индекса 202` преузимају Александар Васић, Срђан Кусовац, Зоран Љубичић (писали су и текстове за „Индексово радио позориште`). Са места тон мајстора, који је радио скоро од самих почетака „Индексовог радио позоришта“, одлази чувени Миле Пиле Милетић, а на његово место долази Владимир Влада Петровић. Усталила се и глумачка екипа „Индексовог радио позоришта“ у саставу: Драгољуб С. Љубичић Мићко, Бранислав Петрушевић - Петрући, Слободан Бићанин - Бићко, Драгана Кауцки (раније Марковић), Зоран Миловановић Суљо, Срђан Пешић и Бојан Бановић. У априлу 1986. уредник „Позоришта“ постаје Зоран Љубичић. Екипи текстописаца се придружују Ненад Опалић (аутор текста о Чернобиљу) и Н. Марковић, док се у екипу враћа Југослав Ћосић. Чест гост постаје и Бора Ђорђевић, снимајући најчешће сонгове за емисије. Екипу глумаца „обогаћују“ Неша Радуловић (повратак након одслужене војске) и Горан Стојићевић Карамела. У „Индексовом радио позоришту“ најчешћа форма су пародије на тада популарне ТВ серије и филмове. У томе се посебно истицао Југослав Ћосић са серијалима од по неколико епизода „СИВ и дом“ (и пар година касније „Дом здравља Шварцвалд`). „Индексово радио позориште“ полако постаје култна радио емисија у тадашњој Југославији, иако је могла да се чује само са предајника „Београда 202` на Авали, који је бацао сигнал на 50 до 100 km око Београда. Таквој популарности су значајно допринела јавна извођења емисија у „Сава центру“ (`СИВ и дом“, Југослав Ћосић, 1986) и позоришту „Душко Радовић“ (`Знање имање“, Срђан Кусовац, 1986). Такође, у том периоду се десио и први значајнији телевизијски пројекат, и то на ТВ Сарајево (фебруар-март 1987). У питању је била музичка емисија “Мит Мјесеца“ чији је уредник и режисер, Ибро Гановић, успешно пародирао ТВ емисију “Кино Око“, креирајући рубрику “Рок ухо“ специјално намењену Индексовом Радио Позоришту. Уместо филмских критичара из “Кино Ока“, у “Рок уху“ су глумци Индексовог Радио Позоришта, према текстовима Срђана Кусовца и Зорана Љубичића, пародирали стварне музичке критичаре и рокере, који су наступили у претходним емисијама “Мита мјесеца“. Након тога је организовано и јавно извођење „СИВог дома“ у препуној малој дворани „Скендерије“. Уследила су и гостовања по позориштима . Током 1986. „Индексово радио позориште“ добија прву награду у забавно-хумористичкој категорији на фестивалу радија Југославије, а крајем године и први „Оскар популарности“. Средином 1987. „Позориште“ напуштају Срђан Кусовац, Ненад Опалић и Зоран Љубичић. Септембра 1987. на место (овај пут „доживотног`) уредника „Индексовог радио позоришта“, враћа се Петар Лазић. „Индексово радио позориште“ опет прави заокрет ка „врућим“ темама и „недодирљивим“ ликовима. Једна од последица таквог заокрета је и то да је после Осме седнице, тадашњи главни уредник „Београда 202` скинуо 12 узастопних емисија (већ написаних, снимљених и монтираних), најчешће због помињања Слободана Милошевића. Да апсурд буде већи, текстови из неких од забрањених емисија искоришћени су у новогодишњем ТВ програму за дочек 1988. На Првом програму тадашње Телевизије Београд емитована је пародија на „ТВ дневник“ коју су написали Петар Лазић и Југослав Ћосић. Домаћин је био Омер Карабег, а спикери и водитељи били су глумци „Индексовог радио позоришта“. У истој новогодишњој ноћи, на Другом програму ТВ Београд, емитована је емисија из студија ТВ Сарајево, коју су заједно направили „Индексово радио позориште“ (Београд), „Топ листа надреалиста“ (Сарајево) и „Злочести дјечаци“ (Загреб), на текстове Петра Лазића и Нелета Карајлића. Из потребе да се направи нешто што ће коначно моћи да се емитује и на таласима „Београда 202`, а да буде на нивоу дотадашњег угледа „Индексовог радио позоришта“, Петар Лазић је дао огласе у новинама: „Јефтино продајем папагаја с грешком“, „Продајем оригинал стране парфеме, паковане у канистерима“ и „Потребни младићи и девојке за снимање уметничког филма, са животињама“. Људи су се јављали на те огласе, те су тако настала 4 наставка антологијске емисије „Назови О ради огласа“. У прве две емисије „папагаја с грешком“ и „стране парфеме“ „продавали“ су Драгољуб С. Љубичић - Мићко и Слободан Бићанин - Бићко. У друге две емисије, кастинг за улоге у „уметничком филму са животињама“ обављали су Неша Лептир и Мићко. Од прве две емисије направљена је једна од 45 минута, која је добила неколико награда на разним фестивалима, док су траке са друге две емисије, после само једног емитовања заувек „нестале“ у катакомбама Радио Београда. За време снимања емисије „Назови О ради огласа“, док је објашњавао слушатељки како ће у филму имати сцену секса са питоном, Ненаду Радуловићу је синула идеја о пројекту „Слободан Ђорђевић - Питон“, у оквиру кога је снимио пародију на народњаке, две емисије „Индексовог радио позоришта“ и одржао већи број наступа. Трећа заједничка књига текстова за „Индексово радио позориште“ објављена је 1988. под називом „Чекајући химну“. „Индексово радио позориште“ се током 1990. паралелно емитује и на „Двестадвојци“, али и на `Деведесетдвојци“, у виду краћих форми. Приближно у то време је објављена и серија од 6 књига текстова „Индексовог радио позоришта“. Деведесете У складу са трендом распада државе, крајем осамдесетих и почетком деведестих полако почиње и да се раздваја бренд звани „Индекс“ на неколико делова. Најпре се, као посебан пројекат, одвајају сценски наступи, тако што под фирмом `Индексово позориште`, једном годишње, један или два аутора и већи део глумачке екипе креирају позоришну представу, која после премијере у „Дворани Дома синдиката“ крене на турнеју по Србији, Југославији и остатку света. За то време на „Београду 202`, ауторска радијска екипа „Индексовог радио позоришта“, који су чинили Петар Лазић (уредник и сценариста) и Лазар Бошковић (реализатор и сценариста), писала је текстове (појединачно или заједно) за око 70% радијских премијера. Остале текстове писали су Александар Васић и Војислав Жанетић. Као аутори, у том периоду, спорадично су се појављивали и Дејан Глигоријевић, Драгомир Булић и Бора Ђорђевић. Тон мајстори су били Срђан Стојиљковић и Горан Ивановић. Текстове за сценске наступе „Индексовог позоришта“ писали су Југослав Ћосић, Саша Д. Ковачевић, Војислав Жанетић и Драгољуб С. Љубичић - Мићко. Основну глумачку екипу чинили су Драгољуб С. Љубичић, Бранислав Петрушевић, Слободан Бићанин и Ранко Горановић. Снимањем представа настала су и видео издања: „Не остављајте ме самог док химна свира“, „Свет или ништа“, „Источно од Рајха“, „Брат и мир“, „Тамо далеко је сунце“... Током деведесетих „Индексово радио позориште“ освојило је још пет „Оскара популарности“ Радио ТВ ревије за најслушанију радијску емисију. Петар Лазић, Лазар Бошковић и Војислав Жанетић добили су 1992. „Годишње награде Радио Београда за најбољу емисију“, а Петар Лазић и „Годишњу награду за укупно стваралаштво на програмима Радио Београда“, као и „Награду критике Удружених радио станица Србије“. За новогодишњи програм ТВ Политика 1993. Лазар Бошковић и Војислав Жанетић написали су емисију „Ноћ ТВ Боликита“. Емисије „Индексовог радио позоришта“ које се памте из времена самог краја осамдесетих и прве половине деведесетих су: „Црвенкапа“ (последње појављивање пред микрофоном Ненада Радуловића), „Вас да бије нико не сме код Теразијске чесме“ (прво „гласовно“ појављивање Слободана Милошевића) и серијал „Несаломиви“ аутора Петра Лазића; „Дедињастија“ и „Потписани“ аутора Лазара Бошковића; затим заједнички текстови Петра Лазића и Лазара Бошковића: `1001 мрак Слоборезаде“, „Маратонце прчи почасни друг“, „Одбрана и заштита и последњи дани“, „Ко то тамо Женева“, „Дан и ноћ ђенерала“, „Индексово шодер посело“ (са Бором Ђорђевићем); као и текстови Александра Васића „Љубав на сеоски начин“ и Војислава Жанетића „Сахрањивање Југославије“. Средином деведесетих су издате још две књиге текстова - „И забрана дела“ Лазара Бошковића (1995) и „Године заплета“ Петра Лазића (1997) Последња емисија „Индексовог радио позоришта“ на „Београду 202` емитована је маја 1996. јер је руководство РТС-а и „Двестадвојке“ закључило да „више нема програмских потреба за таквом емисијом“. Део екипе угашеног „Индексовог радио позоришта“ правио је у време грађанских и студентских протеста 1996-97. култни сатирични лист „Наша крмача“. У време НАТО бомбардовања 1999. део екипе „Индексовог позоришта“ креирао је популарне сонгове „Ја сам ја“, „Ел Кондор пада“ и „Они су они“, користећи назив „Индексово ПВОзориште“. Последњи пут заједно, распад, и нови брендови За новогодишњи програм РТС-а 2002. „Индексово позориште“ направило је „Специјалну емисију“, по сценарију Војислава Жанетића и Драгољуба С. Љубичића, а у којој Мићко и Петрући, по први пут, имитирају Војислава Коштуницу и Зорана Ђинђића. И за следећу Нову годину, иста екипа „Индексовог позоришта“ је креирала шоу-програм за РТС. 2003. године долази до разлаза међу ауторима и глумцима „Индексовог позоришта“. Љубичић и Жанетић одлучују да се више не баве тим пројектом, док Бранислав Петрушевић - Петрући, Слободан Бићанин - Бићко и нови члан Марко Стојановић формирају нову позоришну групу „Индексовци“. Под том фирмом реализоване су представе „Избори јер сте ви то тражили“, „Анкетни обор“ и „У кући великог блата“, као и неколико других медијских наступа у емисији „Гранд шоу“ (што је и био један од разлога разлаза). Почетком 2007. у оквиру емисије „Времеплов“ на Радио Индексу, репризиране су најбоље епизоде „Индексовог радио позоришта“, недељом у 13.00 и у један после поноћи. Сатиричарски дух „Индекса“ данас наставља нова генерација сарадника Радио Индекса. Екипа у саставу Урош Богдановић, Бранко Топаловић, Александар Поповић и Милан Илић створила је нови бренд `Индексово позориштанце`. У току изборне кампање за јануарске изборе 2007. године, креирали су серијал „Желите ли да постанете премијер?`, који је изазвао велику пажњу и код слушалаца и код политичара, а издат је и као ЦД издање. Крајем 2007. појавио се и ЦД „Афера Ложач“, као новогодишњи избор најбољих епизода. Средином 2008. на ЦД-у је објављена „Владовизија“, пародија на „Евровизију“ са распеваним политичарима. „Индексово позориштанце“ се емитовало радним данима на Радио Индексу у 07.30, 10.30, 14.30 и 19.30. Од 27. октобра 2008. „Индексово позориштанце“ добија старо, препознатљиво име „Индексово радио позориште“, а иста екипа људи је водила дневни полусатирични програм „Гриндекс“ и креирала новогодишњу емисију за ТВ Фокс. Данашње активности пређашњих чланова групе Војислав Жанетић - колумниста, политички коментатор, сувласник агенције `B.C.A. Mosaic` Југослав Ћосић - ТВ водитељ, власник агенције `Key Connection Media` Драгољуб С. Љубичић - кантаутор, глумац, сувласник агенције „Тим талената“ Слободан Бићанин - глумац - још увек у „Индексовцима“ Ранко Горановић - глумац у „Курсаџијама“ Горан Стојићевић Карамела - имитатор естрадних личности Ненад Цекић - професор етике Александар Васић - новинар Саша Д. Ковачевић - уредник на Радио Београду Владимир Петровић - власник „Рекламне агенције“ Лазар Бошковић - власник агенције „АгитПРОП“ Душан Радуловић - главни уредник Првог програма Радио Београда Радоман Кањевац - књижевник Зоран Љубичић - програм менаџер у европском тиму Hewlett Packard-а Срђан Кусовац - саветник председника Владе Црне Горе Звонимир Шимунец - власник Радија „Спорт ФМ“ Горан Ивановић - техничка подршка `Canon`, Нови Зеланд Јелена Ђорђевић Поповић - новинарка, уредница и репортерка РТС-а, гласовна глумица, уметница

Vojkan Ristić : MADE IN VRANJE - DRAGOMIR DRAGAN TOMIĆ SIMPO TEHNOLOGIJA JEDNE KARIJERE , Vranje Press Print Vranje / Dobar naslov Beograd 2007, tvrdi povez, str. 338. Očuvanost 4. Knjiga govori o našoj skorijoj prošlosti, a njen glavni junak je Dragomir Tomić, aktuelni predsednik kompanije Simpo. Po rečima autora, knjiga nije napisana da bude sudija pojedincu, ali želi da ukaže na sve posledice jedne rđave vlasti koja je od kreativnog pojedinca napravila objekat i u potpunosti ugušila privatnu inicijativu i mogućnost stvaranja građanske javnosti. Knjiga je bila zabranjena pre nego što je i bila napisana. Tačno pre deset godina policija je upala u moju kuću u ptezi za onim što tada nije bilo napisano u ovakvom obliku u kakvom je danas. Pišući ovi knjigu, vodio sam se dramaturgijom činjenica, lišen namere da ovo bude moj lični obračun sa junakom knjige. Nikada ne bih pristao da između ovih korica umetnem tabloidski sadržaj. I zbog sebe,i zbog junaka ove knjige, ali i zbog građana Vranja koji sasvim sigurno poznaju dobre i loše strane fenomena vlasti koju je oličavao, a sigurno u mnogome i danas pokušava da kreira moj junak. Knjiga potvrđuje da nema večnih prijatelja i neprijatelja, već samo večnih interesa – rekao je Ristić. Knjiga je štampana u tiražu od 1500 primeraka. Posvećena je Zoranu Đinđiću, Ivanu Stamboliću i Slavku Ćuruvijii biće predstavljena na predstojećem sajmu knjiga u Beogradu. Izdavači su „Vranje pres print“ i „Dobar naslov“. Poseban čar knjizi daju 14 karikatura Predraga Koraksića Koraksa. Vojkan ristić diplomirao je žurnalistiku na fakultetu političkih nauka u Beogradu. Izveštavao je sa raznih ratišta širom bivše SFRJ, pisao je za Bobu, Dugu, Našu Borbu, Nin, Večernje novosti… Uspešno se oprobao i u radijskom i televizijskom novinarstvu (Studi B, Radio BBC, Dojče Wele, Radio Beograd, Treći kanal TV Beograd). Osnivač je nevladine Agencije Vranje Press. Od oktobra ove godine stalni je dopisnik lista Danas.

Tvrdi povezIzdavač Miba booksМилица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)3/30

Tvrdi povezIzdavač Miba booksМилица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)3/30

Milica Jakovljević Mir Jam Devojka sa zelenim očimaMeki povezIzdavač Tea booksNaizgled površno i lepršavo štivo, protkano nežnim osećanjima i večitom temom svih pisaca - ljubavlju - nudi presek zbivanja u Srbiji tridesetih godina ovog veka. Suptilno, nenametljivo i s izraženim osećanjem za lepo, upućivala je hiljade mladih devojaka u tajne ljubavi i bračnog života. Sa stranica Milice Jakovljević u srpsku književnost ulaze žena i grad. Ako su našu raniju prozu obeležili selo i muškarci, Mir-Jam se otvara za čitav jedan malo poznati svet. Za ubrzano bilo urbane sredine i za suptilne titraje duše žene, koja više nikada neće biti samo seoska domaćica i majka, već osvaja novi životni prostor, traži nove izatove, bori se za nove vidike.Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)8/8

Milica Jakovljević Mir Jam Devojka sa zelenim očimaMeki povezIzdavač Tea booksNaizgled površno i lepršavo štivo, protkano nežnim osećanjima i večitom temom svih pisaca - ljubavlju - nudi presek zbivanja u Srbiji tridesetih godina ovog veka. Suptilno, nenametljivo i s izraženim osećanjem za lepo, upućivala je hiljade mladih devojaka u tajne ljubavi i bračnog života. Sa stranica Milice Jakovljević u srpsku književnost ulaze žena i grad. Ako su našu raniju prozu obeležili selo i muškarci, Mir-Jam se otvara za čitav jedan malo poznati svet. Za ubrzano bilo urbane sredine i za suptilne titraje duše žene, koja više nikada neće biti samo seoska domaćica i majka, već osvaja novi životni prostor, traži nove izatove, bori se za nove vidike.Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)8/8

MILICA JAKOVLJEVIĆ MIR JAM OTMICA MUŠKARCA Meki povez Roman `Otmica muškarca` odlikuje mnoštvo likova i paralelnih ljubavnih priča. Svaka je na svoj način bolna i poučna. Isprepletani su bol i razočaranja, ženska lukavstva i veštine, želje i nadanja sve zarad jednog cilja: pridobiti pravog muškarca i njegovu ljubav do kraja života. Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991). Биографија Милица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2] Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4] Детињство и младост Детињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3] Новинарска каријера После Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7] Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2] Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7] У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6] Послератне године Према тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2] Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2] Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2] Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8] Књижевни рад Широј јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6] Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8] Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1] Феминистичко ангажовање Мир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10] Дела Романи Рањени орао То је било једне ноћи на Јадрану Непобедиво срце Отмица мушкарца Грех њене мајке У словеначким горама Самац у браку Мала супруга Изданци Шумадије- аутобиографски роман Збирке приповедака Дама у плавом Девојка са зеленим очима Часна реч мушкарца Све оне воле љубав Позоришни комади Тамо далеко Еманципована породица[11] Екранизовани романи Брод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.) Рањени орао (ТВ серија, 2008.) Рањени орао (филм, 2009.) Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.) Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.) Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.) Самац у браку (ТВ серија, 2014.) Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.) Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.) Мала супруга (ТВ серија, 2022.) Позоришне представе Тамо далеко (1939) Рањени орао (Атеље 212, 1972)

Milica Jakovljević Mir Jam Dama u plavomMeki povezDama u plavom je zbirka novela, koja svojim temama, sižeima i likovima reprezentativno predstavlja književni rad Mir-Jam. U pitanju je žensko štivo koje se bavi sudbinama devojaka i teškim životnim izborima koje moraju da donesu. Da li je životna sreća u materijalnoj sigurnosti i bogatstvu, braku iz ljubavi ili obrazovanju i karijeri, i da li se ovi putevi međusobno isključuju ili je ipak moguće imati sve?Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)8/8

MILICA JAKOVLJEVIĆ MIR JAM DAMA U PLAVOM Meki povez Dama u plavom je zbirka novela, koja svojim temama, sižeima i likovima reprezentativno predstavlja književni rad Mir-Jam. U pitanju je žensko štivo koje se bavi sudbinama devojaka i teškim životnim izborima koje moraju da donesu. Da li je životna sreća u materijalnoj sigurnosti i bogatstvu, braku iz ljubavi ili obrazovanju i karijeri, i da li se ovi putevi međusobno isključuju ili je ipak moguće imati sve? Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991). Биографија Милица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2] Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4] Детињство и младост Детињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3] Новинарска каријера После Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7] Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2] Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7] У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6] Послератне године Према тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2] Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2] Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2] Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8] Књижевни рад Широј јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6] Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8] Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1] Феминистичко ангажовање Мир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10] Дела Романи Рањени орао То је било једне ноћи на Јадрану Непобедиво срце Отмица мушкарца Грех њене мајке У словеначким горама Самац у браку Мала супруга Изданци Шумадије- аутобиографски роман Збирке приповедака Дама у плавом Девојка са зеленим очима Часна реч мушкарца Све оне воле љубав Позоришни комади Тамо далеко Еманципована породица[11] Екранизовани романи Брод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.) Рањени орао (ТВ серија, 2008.) Рањени орао (филм, 2009.) Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.) Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.) Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.) Самац у браку (ТВ серија, 2014.) Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.) Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.) Мала супруга (ТВ серија, 2022.) Позоришне представе Тамо далеко (1939) Рањени орао (Атеље 212, 1972)

Milica Jakovljević Mir Jam Dama u plavomMeki povezDama u plavom je zbirka novela, koja svojim temama, sižeima i likovima reprezentativno predstavlja književni rad Mir-Jam. U pitanju je žensko štivo koje se bavi sudbinama devojaka i teškim životnim izborima koje moraju da donesu. Da li je životna sreća u materijalnoj sigurnosti i bogatstvu, braku iz ljubavi ili obrazovanju i karijeri, i da li se ovi putevi međusobno isključuju ili je ipak moguće imati sve?Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)8/8

MILICA JAKOVLJEVIĆ MIR JAM U SLOVENAČKIM GORAMA Meki povez Po mnogo čemu ovo je možda najbolji roman Mir-Jam... Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju. Svaki njen roman je na svoj način poučan, jer jasno pokazuje razliku izmedju dobrog i lošeg i daje moralnu pouku, pre svega namenjenu mladim devojkama. Nepravedno zaboravljena, skrajnuta na margine književnosti, Mir-Jam danas doživljava renesansu i zasluženo pleni duše hiljada čitalaca. Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991). Биографија Милица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2] Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4] Детињство и младост Детињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3] Новинарска каријера После Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7] Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2] Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7] У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6] Послератне године Према тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2] Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2] Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2] Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8] Књижевни рад Широј јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6] Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8] Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1] Феминистичко ангажовање Мир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10] Дела Романи Рањени орао То је било једне ноћи на Јадрану Непобедиво срце Отмица мушкарца Грех њене мајке У словеначким горама Самац у браку Мала супруга Изданци Шумадије- аутобиографски роман Збирке приповедака Дама у плавом Девојка са зеленим очима Часна реч мушкарца Све оне воле љубав Позоришни комади Тамо далеко Еманципована породица[11] Екранизовани романи Брод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.) Рањени орао (ТВ серија, 2008.) Рањени орао (филм, 2009.) Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.) Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.) Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.) Самац у браку (ТВ серија, 2014.) Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.) Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.) Мала супруга (ТВ серија, 2022.) Позоришне представе Тамо далеко (1939) Рањени орао (Атеље 212, 1972)

MILICA JAKOVLJEVIĆ MIR JAM ČASNA REČ MUŠKARCA Tvrdi povez Izdavač Miba books Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991). Биографија Милица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2] Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4] Детињство и младост Детињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3] Новинарска каријера После Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7] Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2] Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7] У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6] Послератне године Према тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2] Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2] Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2] Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8] Књижевни рад Широј јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6] Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8] Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1] Феминистичко ангажовање Мир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10] Дела Романи Рањени орао То је било једне ноћи на Јадрану Непобедиво срце Отмица мушкарца Грех њене мајке У словеначким горама Самац у браку Мала супруга Изданци Шумадије- аутобиографски роман Збирке приповедака Дама у плавом Девојка са зеленим очима Часна реч мушкарца Све оне воле љубав Позоришни комади Тамо далеко Еманципована породица[11] Екранизовани романи Брод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.) Рањени орао (ТВ серија, 2008.) Рањени орао (филм, 2009.) Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.) Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.) Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.) Самац у браку (ТВ серија, 2014.) Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.) Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.) Мала супруга (ТВ серија, 2022.) Позоришне представе Тамо далеко (1939) Рањени орао (Атеље 212, 1972)

Autor - osoba Trifunović, Duško, 1933-2006 Naslov Tempo sekondo / Duško Trifunović ; [fotografije Damir Malešev, Vladimir Zubac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Ruma : Srpska knjiga ; Novi Sad : Instel-inženjering, 2010 (Ruma : Srpska knjiga) Fizički opis 31 str. : fotogr. ; 18 cm Drugi autori - osoba Malešev, Damir Zubac, Vladimir Gutić, Milan Sadržaj Sadrži i: Tempo secondo : Dušku Trifunoviću / Pero Zubac. (SK; karton) Napomene Na oba spojna lista ilustr. Tiraž 400 Str. 29-30: Za sve ove godine / Milan Gutić. Duško Trifunović, književnik, pjesnik i televizijski autor, je rođen 13.9. 1933. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Zasigurno jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Nije bio član sekcija, ni mladi pjesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. „...Sa dvadeset i dvije godine sam počeo da pišem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao. Uvijek sam se ponašao po zakonu, nisam vikao: „Dajte mi slobodu“. Sam sam je obezbjeđivao tako što sam bio poslušan. Bojao sam se škole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znaš da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono što već znaju. Onda sam došao do zaključka da jedino ako budem pisao neću morati nikome da polažem račune. ...U početku su piscu najveća inspiracija samoća i nesreća. Posle shvatiš da ne moraš robovati istoriji i teoriji književnosti. Nisam mogao ostati u pjesničkom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode.“ U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine 1958. izdaje prvu knjigu. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvane estradne, govorne poezije, od svoje prve knjige „Zlatni kuršum“ (1958) kojom je debitovao u književnosti i odmah bio nagrađen Brankovom nagradom, na Stražilovu. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gdje je najduže i stvarao. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Teorija ga nikada nije zanimala već samo praksa. Mogao je da napiše, i pisao je, pjesme na sve teme, situacije, osjećanja. U obilnoj produkciji za narod, najširu publiku, nije se stidio narudžbina. Od recitala, otvaranja izložbe, do jelovnika, šta i kad zatreba, kako za djecu tako i za odrasle, za pastire i akademike, a žalio je doktorske i doktrinarne pesnike. Pazio je jedino da „ne umre naše/njegovo slovo ljubve, da ne izneveri moć poezije i mesto pesnika“. Smatrao je da je poezija jedina nacionalna umetnost jer je jezik jedini što narod ima i što ga čini svojim. Sve drugo se može donijeti, pa i u vidu humanitarne pomoći.“ Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok-en-rol škola. Sarađivao je sa najpoznatijim muzičkim bendom bivše Jugoslavije Bijelim dugmetom u izradi njihovih pjesama. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pjesnik sarađuje sa rok bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Gabi Novak, Seida Memića-Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović („Ima nešto“). Ukupno je preko 230 njegovih pesama komponovano i snimljeno. Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gdje nastavlja da radi za TV Novi Sad. Preminuo je 28. januara 2006. godine u Novom Sadu. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gdje je imao kućicu u kojoj je boravio i radio. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG102