Odlično stanje Aleksandar Đorđević ALEKSANDAR VUČIĆ Jedna priča osvajanje političkih prostora Tvrd povez Aleksandar Vučić (Beograd, 5. mart 1970)[1] srpski je političar. Od 2017. godine obavlja funkciju predsednika Republike Srbije,[2] dok je od 2012. do 2023. bio predsednik Srpske napredne stranke (SNS). Kao ministar za informisanje, uveo je visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića, pogotovo tokom rata na Kosovu i Metohiji.[3][4] Vučić je u periodu nakon Buldožer revolucije bio jedna od najistaknutijih ličnosti opozicije. Od osnivanja nove stranke 2008. godine, pomaknuo se sa prvobitne krajnje desnice i čvrstog evroskepticizma prema proevropskim, konzervativnim i populističkim političkim ideologijama. Koalicija oko SNS pobedila je na izborima 2012. i Srpska napredna stranka je prvi put postala deo vlade, što je dovelo do uspostavljanja sistema dominantne stranke.[5][6][7] Nakon što je 2014. došao na čelo vlade, obećao je da će nastaviti da prati proces pristupanja Evropskoj uniji (EU) privatizacijom državnih preduzeća i liberalizacijom privrede.[8] Vučić je bio predsednik Vlade Srbije u dva mandata, od 2014. do 2016. i od 2016. do 2017. godine, kao i potpredsednik Vlade od 2012 do 2014. godine. Pored toga, bio je poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, ministar za informisanje od 1998. do 2000, a kasnije i ministar odbrane od 2012 do 2013. godine. U aprilu 2017. izabran je za predsednika, osvojivši preko 55% glasova u prvom krugu, čime je izbegnut drugi krug. Zvanično je preuzeo dužnost 31. maja 2017, nasledivši Tomislava Nikolića. EU je u decembru 2015. otvorila prva poglavlja tokom pristupne konferencije sa delegacijom Srbije koju je predvodio Vučić. Bio je jedna od ključnih ličnosti u saradnji i dijalogu vlada Srbije i Republike Kosovo[a] uz posredovanje EU, zalažući se za primenu Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa. Nakon pregovora uz posredstvo SAD, u septembru 2020. potpisao je sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa sa Kosovom, ali i o premeštanju ambasade Srbije u Izraelu u Jerusalim. Jedan je od inicijatora Otvorenog Balkana (ranije poznatog kao Mini Šengen), ekonomske zone balkanskih država koja ima za cilj garanciju „četiri slobode”. Inostrani posmatrači su opisali Vučićevu vladavinu kao autoritarni, autokratski ili iliberalno-demokratski režim, pozivajući se na ograničenu slobodu štampe.[9][10][11][12] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu, kao stariji sin Angeline (devojačko Milovanov) i Anđelka Vučića.[13] Ima mlađeg brata Andreja Vučića.[14] Sa očeve strane, poreklom je iz Čipuljića, odakle je porodica proterana od strane ustaša na početku Drugog svetskog rata, te se njegov otac Anđelko Vučić igrom slučaja rodio u okolini Beograda. Ipak, ustaše su tamo ubili Anđelka, dedu Aleksandra Vučića, po kojem je njegov otac dobio ime, kao i pradedu Radeta, stričeve i mnoge druge članove familije. Porodica je starinom iz istočne Hercegovine ili Crne Gore. Odrastao je u novobeogradskom Bloku 45, pohađao je osnovnu školu „Branko Radičević” i Zemunsku gimnaziju sa odličnim uspehom. Učestvovao je na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije, gde je osvajao nagrade, a bio je i pionirski prvak Beograda u šahu. Upisao je studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1988. i diplomirao 16. novembra 1994, a usavršavao je engleski jezik u Brajtonu u Ujedinjenom Kraljevstvu.[15] Kao jedan od najboljih studenata generacije bio je i stipendista „Fondacije za razvoj naučnog podmlatka”. Vojni rok je služio u Lukavici. Za vreme rata u Bosni i Hercegovini, tokom 1992. i 1993. godine, dobrovoljno je radio kao novinar i izveštač na „Kanalu S” na Palama, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok vesti iz sveta, intervjue i reportaže. Ulazak u politiku Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci 1993. godine i iste godine na izborima biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996. godine, postao je direktor Kulturnog sportskog centra „Pinki”.[16] Ministar za informisanje Dana 24. marta 1998. godine, postaje ministar za informisanje u Vladi „narodnog jedinstva” Mirka Marjanovića[15], koju su činili Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Jugoslovenska levica, te podnosi ostavku na mesto direktora KSC „Pinkija”. Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po tome što je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića. Kazne su se morale platiti u roku od 24 sata, u protivnom bi njihova imovina bila zaplenjena.[17] Usled toga je došlo do gašenja redakcija „Dnevnog telegrafa”, „Evropljanina” i „Naše borbe”, a mnogi drugi nezavisni mediji su bili kažnjavani.[18][19] Mediji su u ovom periodu bili pod ozbiljnom represijom od strane režima, a strani mediji su posmatrani kao „špijuni” i „strani elementi”.[19] Vučić je imao ulogu u propagandi Miloševićevog režima za vreme rata na Kosovu i Metohiji kada su vršeni pritisci na medije putem krivičnih progona i zastrašivanja, pogotovo nezavisnih novinara koji su pisali o zločinima nad albanskim civilima, kao što su Dejan Anastasijević i Slavko Ćuruvija.[20][21][22] Vlada je donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja je ukinut program Radio Indeksa[23], a zatim i Radio Sente, Kikinde, TV Pirota i Radio Sitija u Nišu. Sa kablovskih mreža su skinuti svi strani TV kanali, a zemaljskim radijskim i televizijskim stanicama zabranjeno je reemitovanje stranih servisa na srpskom jeziku.[24] Nakon početka NATO agresije, Vučić je pozvao na sastanak urednike beogradskih medija na kojem je saopšteno da je neophodno da se tokom izveštavanja upotrebljavaju isključivo stavovi i terminologija režima. Urednici su bili u obavezi da dostave ministarstvu kopije tekstova, a dozvoljeno je bilo prenositi samo vesti domaćih medija koji su bili pod strogom cenzurom.[19] Vučić je izjavio za list Argument da će se „kad tad osvetiti Slavku Ćuruviji”, novinaru i osnivaču nekih od ugašenih listova.[19] Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999, a njegova nevenčana supruga izjavila je 15 godina kasnije da je Vučić bio umešan u ubistvo i da je bio, „ne samo kreator zakona o informisanju već i prakse progona novinara”.[25][26] Nakon što je odbijen zahtev da Radio televizija Srbije reemituje šest sati programa stranih medija tokom dana za vreme bombardovanja Jugoslavije, NATO je proglasio zgradu RTS-a legitimnom metom smatrajući ga delom „ratne mašinerije”, koji sprovodi propagandu i ne izveštava adekvatno o zbivanjima u ratu.[27][28] Zgrada je bombardovana 23. aprila i život je izgubilo 16 radnika ove medijske kuće, a još 16 je povređeno. U noći kada je bombardovana zgrada RTS-a, Vučić je trebalo da iz studija u njoj gostuje u emisiji Larija Kinga.[29] U to vreme izabran je i za člana Upravnog odbora Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta. Vučić je bio i na javnom spisku osoba kojim je zabranjen ulazak u Evropsku uniju.[18] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je okončana NATO agresija, uveden protektorat UN i defakto suspendovan suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom, ministri iz redova Srpske radikalne stranke podnose ostavke na svoje funkcije 14. juna 1999. godine[30], ali nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti, objašnjavajući to nacionalnim interesima. Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000.[15] U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija. U februaru 2001, Vučić podnosi ostavku na funkciju saveznog poslanika. Ponovo u opoziciji Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin (2014) Aleksandru Vučiću je u martu 2002. određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. dodelila Vlada. Taj stan je potom, po tvrdnji DOS-ove vlasti, otkupljen ispod tržišne vrednosti, mada Vučić objašnjava da je zapravo od Vlade dobio 60 kvadrata, a da je ostatak odmah u startu platio, uz pomoć porodice.[31] Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda sa motom kampanje „Vučić za metropolu”, u kojoj obilazi sva prigradska naselja i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom. Osvojio je 29% glasova u prvom i 48,4% glasova u drugom krugu.[32] Aleksandar Vučić je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i predsednik opštinskog odbora Novi Beograd. Bio je narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, član Administrativnog odbora i Odbora za ustavna pitanja i zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za kulturu i informisanje.[33] Srpska radikalna stranka je zajedno sa koalicijom DSS—NS i koalicijom SPS—PUPS—JS potpisala koalicioni sporazum 28. maja 2008. kojim je, na osnovu rezultata lokalnih izbora, bilo dogovoreno formiranje gradske većine u Skupštini grada Beograda. Vučić je tada predložen za novog gradonačelnika Beograda. Međutim, nakon što je koalicija oko SPS-a formirala republičku Vladu sa DS-om početkom jula, socijalisti su odlučili da odustanu od potpisanog sporazuma i formirana je koalicija DS-SPS-G17-LDP u gradu Beogradu.[traži se izvor] Srpska napredna stranka Za više informacija pogledajte: Srpska napredna stranka Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić na osnivačkoj skupštini SNS (2008) Nakon što je došlo do sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci (Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića), Vučić je 15. septembra 2008. podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života.[34] Početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića.[18] Tom prilikom je izjavio da će se posvetiti berzanskim poslovima, „ili će pomagati svom bratu u vođenju firme”, ali je kasnije negirao da njegov brat ima firmu.[35] Na osnivačkoj skupštini SNS, 21. oktobra, izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.[36] Bio je na čelu izbornih štabova za prevremene lokalne izbore u Zemunu i Voždovcu 2009. gde je SNS ubedljivo pobedila DS i preuzela lokalnu vlast u ove dve beogradske opštine.[37][38] Od kada je napustio SRS i pristupio SNS, Vučić je promenio svoj imidž od nacionaliste u proevropskog političara.[39] Posle pobede Tomislava Nikolića na izborima održanim 20. maja 2012.[40] i njegove ostavke na mesto predsednika SNS 24. maja 2012,[41] Vučić preuzima funkciju vršioca dužnosti predsednika stranke. Na vanrednoj izbornoj skupštini, održanoj 29. septembra 2012. godine, Aleksandar Vučić izabran je jednoglasno za predsednika stranke.[42] Nakon formiranja vlade (koalicija SNS—SPS—URS), jula 2012, postaje potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, kao i ministar odbrane. Predsednik Nikolić ga je imenovao za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost-[43] Ministar odbrane Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 2012. i Vlada Ivice Dačića Vučić u vreme obavljanja funkcije ministra odbrane Odmah po nominaciji za prvog potpredsednika vlade zaduženog za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, najavljuje da u borbi protiv korupcije neće biti zaštićenih i da će buduća vlast imati „nultu toleranciju” prema korupciji i kriminalu. Dolaskom na čelo Ministarstva odbrane, zatekao je teško materijalno stanje vojske i vojne industrije. Odmah je otišao na više putovanja u potrazi za strateškim partnerima i kupcima za proizvode srpske namenske industrije. Sa tih putovanja se vratio sa ugovorima sa Rusijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima vrednim stotine miliona dolara. [44][45][46][47][48] Učestvovao je u organizaciji aeromitinga „Batajnica 2012” u sklopu proslave stogodišnjice srpske avijacije, na kom je predstavljen nov domaći školski avion „Lasta”.[49][50] Otvara se i nova fabrika borbenih sistema u Velikoj Plani.[51] Na sajmu naoružanja „Partner 2013” održanom u junu 2013. je najavio investicije u ovaj sektor, za koji je rekao da očekuje da postane zamajac srpske industrije.[52] Sajam je, takođe, rezultovao velikim brojem novih ugovora.[53] U isto vreme, u znak prijateljstva drugih država prema Srbiji, Ministarstvo odbrane dobilo je veoma vredne poklone, iz UAE tri blindirana Mercedesova džipa (oko 3 miliona evra),[54] dvadeset sanitetskih vozila iz Kine (oko 2 miliona evra),[55] četiri vozila tipa „Hamer” od vlade SAD (oko 850.000 evra)[56] Tradicionalno dobra saradnja sa Rusijom dodatno je unapređena (ugovor o strateškom partnerstvu), a posebno je značajna akcija čišćenja terena od kasetnih mina na oko 3000 kvadrata kod aerodroma u Nišu i oko Paraćina.[57] Podneo je ostavku na mesto ministra odbrane uz obrazloženje da želi da se u punoj meri posveti borbi protiv korupcije i kriminala. Briselski sporazum Glavni članak: Briselski sporazum (2013) Sebastijan Kurc i Aleksandar Vučić (2014) Odmah po stupanju na dužnost, predsednik Srbije Tomislav Nikolić najavljuje nastavak razgovora sa Prištinom na najvišem nivou, smatrajući da je to suviše važno pitanje da bi ga vodili niži službenici. Za taj posao predlaže Ivicu Dačića, predsednika Vlade. Neko vreme su ti pregovori na prvi pogled uspešno napredovali i zaustavljeno je dalje oduzimanje prava Srbima na Kosovu (pravo na srpska dokumenta i tablice), prihvaćen je nacrt stvaranja Zajednice srpskih opština, međutim, dolazi do zastoja kod utvrđivanja prava Zajednice opština. Vučić se priključuje pregovaračkom timu u aprilu 2013. sa ciljem da obezbedi da građani ZSO sami odlučuju o sudstvu i policiji.[58] U svojoj ideji o stvaranju ZSO[59], Vučić je pronašao rešenje kako da se obezbedi autonomija u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom, da Zajednica sama upravlja obrazovanjem, zdravstvom, da sudska vlast i policija budu usklađene po sastavu sa etničkom slikom u njoj, i da Priština može da postavi regionalnog komandanta samo po izboru ZSO-a. Na tom sastanku, Hašim Tači pokušava da minira dogovoreni sporazum zahtevom da se kao jedna izborna jedinica, na četiri srpske opštine doda još tri većinski albanske opštine, ili „makar” južni deo Kosovske Mitrovice. Taj predlog je za srpsku stranu neprihvatljiv jer bi se time ozbiljno narušila etnička slika. I pored velikog pritiska na pregovarače lično, kao i na Srbiju, Aleksandar Vučić odbija predlog, smatrajući da u toj formi ne zadovoljava ni minimum interesa Srbije, ni njenih građana na Kosovu i Metohiji,[60] traži nastavak pregovora i od EU da svojim autoritetom privoli kosovske Albance na kompromis. Tada se prvi put dešava da EU uvažava zahtev Srbije i vrši pritisak na Prištinu koja nevoljno prihvata poredeći Zajednicu Opština sa Republikom Srpskom.[61] Tom prilikom Vučić dobija garancije EU i NATO-a da „albanska čizma” neće imati pristup Severu Kosova.[62] Dogovara se raspisivanje izbora za novembar 2013. čime bi srpske institucije dobile pun legitimitet, umesto da od strane međunarodne zajednice i ostatka KiM budu tretirane kao paralelne. Priština se obavezuje da donese zakon o opštoj amnestiji čime se trajno onemogućuje eventualno zastrašivanje srpskog stanovništva sudskim procesima[63] Iako Aleksandar Vučić nije u potpunosti zadovoljan rezultatima pregovora, procenjujući da je to maksimum od mogućeg[64], da je odluka jedina prava za budućnost Srbije i njega lično[65], prihvata da se parafira sporazum.[66] Po povratku u zemlju daje na uvid javnosti ceo tok pregovora kao i konačan sporazum. U Narodnoj skupštini sporazum dobija veliku podršku (173 poslanika za, 24 protiv, 1 uzdržan i 5 nije glasalo).[67][68] Na KiM su ljudi uznemireni i nesigurni kako će te promene uticati na njihov život i Aleksandar Vučić odlazi na Kim da odgovori na njihova pitanja. Jedan deo prihvata uveravanja državnog vrha da neće ostati nezaštićeni, ali drugi deo (DSS, SRS, delimično SPC) i dalje insistira na zadržavanju postojećih srpskih institucija. Tada Aleksandar Vučić predlaže referendum pod uslovom da se svi obavežu da će prihvatiti njegove rezultate. Predstavnici nezadovoljne grupe Srba odbili su održavanje ovakvog referenduma.[69][70][71] U međuvremenu je započeo proces implementacije Briselskog sporazuma i raspisani su izbori na kojima je kandidovana zajednička Srpska lista oko koalicije SNS, koja treba da obezbedi da se glasovi Srba ne rasipaju i da, sa velikim brojem dobijenih glasova, bude osnova za samostalnost Zajednici srpskih opština.[72] Posle uspešno sprovedenih pregovora, Srbija je na Vidovdan, 28. juna 2013. dobila okvirno datum za započinjanje pregovora sa EU, s tim da je datum prve pristupne konferencije oročen najkasnije za januar 2014.[traži se izvor][73] Predsednik Vlade Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džon Keri u Vašingtonu (2015) Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su 16. marta 2014. Istog dana održani su i vanredni izbori za lokalnu vlast u Beogradu. Parlamentarni izbori su raspisani nakon odluke predsedništava SNS-a i SPS-a da se trenutni saziv Narodne skupštine i Vlada raspuste zarad „provere volje naroda”.[74] Na parlamentarnim izborima izborna lista „Budućnost u koju verujemo” koju je predvodio Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, osvojila je ubedljivo najveći broj glasova — 48,35%.[75] 27. aprila formirana je nova Vlada Srbije sa Aleksandrom Vučićem na mestu predsednika Vlade. Pored stranaka sa liste koju je predvodila SNS, u vladu je ponovo ušla i koalicija okupljena oko SPS-a.[76] Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016, Srpska napredna stranka je ponovo osvojila ubedljivo najveći broj glasova — 48,25%.[77] Nakon ovih izbora, vladu na čelu sa Aleksandrom Vučićem su 11. avgusta 2016. ponovo sastavili SNS i SPS, sa svojim koalicionim partnerima. Ovu vladu su podržali i Savez vojvođanskih Mađara i albanska Partija za demokratsko delovanje.[78] Period od dolaska Vučića na mesto predsednika Vlade je obeležen padom medijskih sloboda usled pritiska i napada na novinare koji iskazuju kritiku prema režimu, kao i gašenja mnogih debatnih političkih emisija.[19][79][80][81] Predsednik Republike Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić u Moskvi (2017) Odlukom Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić je izabran za kandidata ove stranke na predsedničkim izborima, koji su održani 2. aprila 2017.[82][83] Njegovu kandidaturu su podržale i sve stranke vladajuće koalicije (SPS, PS, SDPS, PSS, SPO, Samostalni DSS, PUPS, JS i SVM). Na ovim izborima, Vučić je pobedio u prvom krugu, osvojivši 55,08% glasova,[84] dok su pojedini mediji i neke od opozicionih struktura naglasili da je uočen niz nepravilnosti tokom izbornog procesa.[85] Prema izveštaju OEBS-a, neizbalansirano izveštavanje medija, pritisci na birače i zaposlene u državnim institucijama i zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje su poljuljali jednakost mogućnosti u takmičenju kandidata.[86] To je bila prva pobeda već u prvom krugu predsedničkih izbora nakon izbora 1992. godine na kojima je pobedu odneo Slobodan Milošević (Vojislav Koštunica je odneo pobedu u prvom krugu na izborima za predsednika SR Jugoslavije). Prema istraživanjima CeSID-a o demografskoj strukturi pristalica predsedničkih kandidata, za Vučića su glasali približno u istom odnosu muškarci i žene, sa prosečnom starošću od 55 godina usled visokog udela (42%) građana u penziji. Najveći broj glasača (41%) je završio četvorogodišnju srednju školu, a zatim radničku školu (22%), dok 21% ima obrazovanje niže od srednje škole.[87] Na dužnost predsednika Republike Srbije, stupio je 31. maja 2017. nakon isteka mandata dotadašnjem predsedniku Tomislavu Nikoliću.[88] Dan pre toga, podneo je ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije.[89] Dana 15. juna mandat za sastav nove vlade poverio je Ani Brnabić, tadašnjoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave.[90] Ova vlada formirana je 29. juna.[91] Vučić, Donald Tramp i Avdulah Hoti na potpisivanju sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Beloj kući (4. septembar 2020) Tokom posete Rusiji u decembru 2017. godine dobio je titulu počasnog doktora na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO).[92] Dobitnik je „Zlatnog lava” za mir u Veneciji 2018. godine.[93] Organizacija Freedom House je u izveštaju za 2018. godinu navela da je Srbija zemlja koja ima konstantan pad u indeksima slobode nakon dolaska Vučića na vlast, kao i da je u jednoj godini izgubila status „slobodnih” i svrstala se u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja. Prema objašnjenju, status Srbije opao je zbog pogoršanja u načinu sprovođenja izbora, zbog nastavka pokušaja vlade i prorežimskih medija da kroz zakone ugnjetavaju nezavisne novinare provlačeći ih kroz prljave kampanje, kao i zbog akumulacije izvršnih ovlašćenja od strane predsednika Vučića, u suprotnosti sa ustavnim ovlašćenjima.[94][95] Politički teoretičari i naučnici, analitičari i novinari često vladavinu Aleksandra Vučića opisuju kao autoritarnu ili autokratsku.[80][96][97][98][99][100][101][102][103][104][105] Zbog optužbi za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda, u jesen 2018. godine su otpočeli protesti usmereni su protiv načina vršenja vlasti od strane Aleksandra Vučića. Crnogorski biznismen i dobrotvor SPC Miodrag „Daka” Davidović ga je je optužio da je 2019. godine naredio atentat na njega i episkopa SPC Joanikija.[106] Od njegove izjave saopštenjem javnosti oštro se ogradio episkop Joanikije.[107] Kandidatura i izbor za drugi mandat Na predsedničkim izborima 3. aprila 2022. godine, Vučić nastupa kao kandidat predložen od strane Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara. Republička izborna komisija ga je za kandidata proglasila 9. marta, nakon predaje 148.846 ispravnih izjava podrške birača.[108] Srpska radikalna stranka je 8. marta odlučila da podrži kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika Republike Srbije i tako prvi put od uvođenja višestranačja nema sopstvenog predsedničkog kandidata.[109] Stranka slovačke nacionalne manjine Slovaci napred je takođe podržala njegovu kandidaturu.[110] Podršku Vučićevoj kandidaturi javno su izrazili lideri Demokratskog fronta iz Crne Gore, poslanik Skupštine Crne Gore i predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević, kao i predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić.[111] Takođe, podršku su dali i drugi srpski političari iz Crne Gore: Marko Bato Carević (predsednik opštine Budva)[112], Marko Kovačević (predsednik opštine Nikšić), Vesko Delić (predsednik opštine Mojkovac) i Ivan Otović (predsednik Skupštine opštine Herceg Novi).[113] Pismom je podršku uputio i srpski član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik[114], a Vučićevu predsedničku kandidaturu su podržali Srpska demokratska stranka i njen predsednik Mirko Šarović (bivši predsednik Republike Srpske),[115] kao i predsednik Partije demokratskog progresa Branislav Borenović.[116] Putem video spota isto je učinio i Draško Stanivuković, gradonačelnik Banjaluke.[117] Takođe je dobio podršku raznih ljudi iz javnog života.[118] Politika Ekonomija Nakon izbora za predsednika Vlade 2014. godine, Vučić je zagovarao ekonomske mere štednje radi smanjenja budžetskog deficita. Njegova politika fiskalne konsolidacije prvenstveno je bila usmerena na rezove u javnom sektoru, a jedna od mera je bila smanjenje plata i penzija u javnom sektoru, kao i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Kao meru predostrožnosti i obezbeđivanja dugoročne fiskalne stabilnosti države, njegova Vlada je 23. februara 2015. godine potpisala trogodišnji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom u vrednosti od 1,2 milijarde evra. MMF i Evropska unija su pohvalili sprovedene reforme i nazvali ih jednim od najuspešnijih programa koje je MMF ikada imao. EU i migrantska kriza Tokom evropske migrantske krize 2015−2016. godine, Vučić je svoje stavove snažno uskladio sa politikom nemačke kancelarke Angele Merkel i javno pohvalio nemačku migracionu politiku. Takođe je izjavio da će Srbija sarađivati sa Evropskom unijom u rešavanju migrantskog toka idući od Bliskog istoka do zemalja članica EU balkanskom rutom i da će Srbija biti spremna da prihvati deo migranata. Otvoreni Balkan Za više informacija pogledajte: Otvoreni Balkan Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Severne Makedonije Zoran Zaev i predsednik Vlade Albanije Edi Rama na Ekonomskom forumu za regionalnu saradnju (29. jul 2021) Vučić je bio domaćin prvog sastanka inicijative `Mini Šengen`, koji je održan 10. oktobra 2019. godine u Novom Sadu. Na ovom sastanku je sa predsednikom Vlade Severne Makedonije Zoranom Zaevom i predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom potpisao deklaraciju o namerama za uspostavljanje jedinstvene regionalne ekonomske zone, a koja bi sa ove tri države imala potencijal od 131.953 kvadratnih kilometara i 11.800.000 stanovnika.[119] U okviru inicijative koja je potom nazvana Otvoreni Balkan, održano je nekoliko sastanaka. Na sastanku u Beogradu, održanom 4. novembra 2021. godine, potpisana je zajednička izjava „budućnost proširenja - pogled iz regiona“, kojom je Evropska unija pozvana da se više angažuje i zainteresuje u procesu integracija Zapadnog Balkana. Pismo su potpisali predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Vlade Severne Makedonije zadužen za evropska pitanja Nikola Dimitrov i predsednik Vlade Albanije Edi Rama.[120] Pristupanje inicijativi je dan ranije ponuđeno i predsedniku Vlade Crne Gore Zdravku Krivokapiću, koji je izrazio podršku inicijativi, ali nije izrazio zainteresovanost da i njegova država uzme učešće. Takođe, lideri inicijative su uputili i poziv Bosni i Hercegovini da se pridruži Otvorenom Balkanu. Planirano je da inicijativa Otvoreni Balkan zaživi 1. januara 2023. godine, kada bi sve članice inicijative trebalo da ukinu graničke kontrole. Međunarodni odnosi Odnosi sa Rusijom Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ruski predsednik Vladimir Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu na Paradi pobede u Moskvi (9. maj 2018) Vučić je održavao tradicionalne dobre odnose između Srbije i Rusije, a njegova vlada je odbila da uvede sankcije Rusiji, nakon krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima. Vučić je više puta najavljivao da će Srbija ostati posvećena svojim evropskim integracijama, ali i da održava istorijske odnose sa Rusijom. Tokom Vučićevog mandata, Srbija je nastavila da širi jača ekonomske veze sa Rusijom, posebno povećanjem srpskog izvoza u Rusiju. Početkom 2016. godine, posle sastanka sa ruskim potpredsednikom vlade Dmitrijem Rogozinom, Vučić je najavio mogućnost da Srbija kupovinom ruskih raketnih sistema pojača vojnu saradnju sa Rusijom. U decembru 2017. godine, Vučić je prvi put boravio u zvaničnoj poseti Ruskoj Federaciji kao predsednik Srbije. Izrazio je zahvalnost Rusiji na zaštiti srpskih nacionalnih interesa i izjavio da: „Srbija nikada neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji.“ Vučić je bio protiv uvođenja sankcija Rusiji povodom invazije na Ukrajinu 2022 i istovremeno je podvukao poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.[121] Odnosi sa SAD Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma u Ovalnom kabinetu Bele kuće; sede: Vučić, američki predsednik Donald Tramp i premijer Kosova Avdulah Hoti; stoje: Ričard Grenel i potpredsednik SAD Majk Pens (4. septembar 2020) U julu 2017. godine Vučić je posetio SAD i sastao se sa potpredsednikom SAD Majkom Pensom, gde su razgovarali o američkoj podršci naporima Srbije da se pridruži Evropskoj uniji, potrebi za kontinuiranim reformama i daljem napretku u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Pozivajući se na predloženi aranžman razmene teritorija između Srbije i Kosova, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton rekao je da se SAD neće protiviti teritorijalnoj razmeni između radi rešavanja dugotrajnog spora. Stejt department i dalje drži da je puna normalizacija odnosa između Srbije i Kosova „od suštinske važnosti za regionalnu stabilnost“, što je Vučić ranije rekao. Odnos sa Izraelom U ugovoru o namerama koji je potpisan u Vašingtonu 2020. godine, jedna od stavki je bila i premeštanje ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, što bi značilo priznavanje Jerusalima za glavni grad Izraela, a što su prethodno učinile i SAD. Kao posledica toga, Izrael je otvorio ambasadu u samoproglašenoj Republici Kosovo. Izrael je takođe time i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, iako je do tog sporazuma vodio čvrstu politiku jedinstva srpske teritorije. Posle ovoga, Vučić je izjavio da nakon priznanja nezavisnosti Kosova od strane Izraela, Srbija više ne smatra da ima bilo kakvih obaveza iz Vašingtonskog sporazuma. Predsednik Izraela Ruven Rivlin u zvaničnoj poseti Beogradu (jul 2018) Kritike i kontroverze Javni profil Vučić na Kongresu EPP u Madridu (2015) Neki su Vučića poredili sa drugim moćnicima u evropskoj politici i, kao što je gore navedeno, optuživali ga da je autokrata. Mnogi veruju da je on uspešno preuzeo centralno mesto srpske politike. Izgradio je reputaciju tehnokratske efikasnosti, ideološke fleksibilnosti i političkog pragmatizma, dok je zadržao bazu izborne podrške desnog centra i desnice. Velika Srbija Vučić je do 2008. bio sledbenik velikosrpske ideologije, za koju je svedočio da se proteže do zapadne granice na liniji Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica.[122][123] Vučić je 1995. godine, tokom rata u Hrvatskoj, rekao u Glini (koju su tada kontrolisali pobunjeni Srbi) da „Srpska Krajina” i Glina nikada neće biti deo Hrvatske, Banija nikada neće biti vraćena Hrvatskoj i da ako je Srpska radikalna stranka pobedila na izborima, Srbi bi živeli u Velikoj Srbiji.[124][125] Vučić je u drugom govoru s početka 2000-ih Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu nazvao „srpskim gradovima” i naveo da se „oni [kritičari SRS] raduju što su ustaše (misli se na Hrvate) okupirale srpsku zemlju i hoće nas srpske radikale da uvere da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti. (...) Hoćemo ono što je naše, srpsko.”[125] Nakon odvajanja od Srpske radikalne stranke i stvaranja Srpske napredne stranke, Vučić je rekao da više ne podržava velikosrpsku ideologiju.[126] Predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužio je 1. septembra 2020. Vučića i beogradske medije za mešanje u unutrašnju politiku Crne Gore, kao i za navodne pokušaje oživljavanja „velikosrpske politike”.[127] Masakr u Srebrenici i Ratko Mladić Vučić je 20. jula 1995. godine, komentarišući kampanju NATO bombardovanja na položaje Vojske Republike Srpske (VRS), u Narodnoj skupštini rekao: „za svakog ubijenog Srbina ubićemo 100 Muslimana” samo nekoliko dana nakon masakra u Srebrenici, kada je više pripadnika VRS i paravojne grupe iz Srbije ubilo više od 8000 Bošnjaka.[128][129][3][130] On je 2015. rekao da je njegova izjava iz 1995. „izvučena iz konteksta” i da „to nije suština te rečenice”.[131] Pre odvajanja od Radikalne stranke Vojislava Šešelja, Vučić je otvoreno i javno slavio i pozivao na zaštitu Ratka Mladića, vojskovođe osuđenog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Vučić je 2007. godine, dok je Mladić još bio na slobodi u Srbiji, delio plakate na kojima je pisalo „Sigurna kuća za generala Mladića”. On je na sednici parlamenta izjavio da će Skupština Srbije uvek štititi i biti sigurna kuća za generala i da će svaka kuća u Srbiji koja nosi prezime Vučić štititi i skloniti Mladića.[132] Iste godine, Vučić je organizovao ulični protest na kome su table ulica nazvane po ubijenom predsedniku Vlade prozapadne Srbije zamenjene tablama u ime Ratka Mladića.[132] Ovo je postala česta pojava da srpske ultradesničarske frakcije vandalizuju iste natpise na regularnim tablama kako bi proslavili godišnjicu atentata na Zorana Đinđića.[133] Vučić je učestvovao i na protestima protiv hapšenja kasnije osuđenih ratnih zločinaca Veselina Šljivančanina i Radovana Karadžića, kao i Vojislava Šešelja, tadašnjeg predsednika njegove stranke.[134][135][136] Slavko Ćuruvija Za vreme Vučićevog mandata ministra informisanja u atentatu je ubijen Slavko Ćuruvija, istaknuti novinar koji je izveštavao o ratu na Kosovu i Metohiji.[137][138] Vučić je 1999. godine, pre atentata, dao intervju na naslovnoj strani tabloida Argument u kojem je izjavio „Osvetiću se Slavku Ćuruviji za sve laži objavljene u Dnevnom telegrafu (Ćuruvijin list).”[139][140][141] Vučić se 2014. izvinio porodici Ćuruvija što su toliko čekali da počinioce privedu pravdi i zahvalio se svima na trudu koji su učestvovali u rešavanju slučaja.[142] Branka Prpa, Ćuruvijina vanbračna supruga, rekla je da je Vučić učestvovao u ubistvu i da je on tvorac prakse progona novinara.[143] Privatni život Tamara Vučić, koja se udala za Aleksandra Vučića 2013. Vučić se 27. jula 1997. oženio Ksenijom Janković, novinarkom Radio Indeksa i Srpske reči. Par ima dvoje dece, a razveli su se 2011. godine. Jankovićeva je preminula 29. januara 2022. godine.[144] Vučić se 14. decembra 2013. oženio Tamarom Đukanović, diplomatom Ministarstva spoljnih poslova Srbije.[145] Njegova supruga je 9. juna 2017, sedmicu nakon što je Vučić preuzeo predsedničku funkciju, rodila sina.[146] Tokom opozicionog perioda, često se pojavljivao u popularnim TV emisijama.[147] Godine 2006. Vučić je postao pobednik prve sezone srpske verzije tok-šoua Piramida, koja je emitovana na televiziji Pink.[148] Bio je prvi političar koji je učestvovao na humanitarnom plesnom takmičenju Plesom do snova (2009) i prvi političar koji je gostovao u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem (2010).[147][149][150] Bio je i gostujući član žirija u jednoj epizodi treće sezone najpopularnijeg muzičkog takmičenja na Balkanu, Zvezde Granda.[147][151] Vučić je 15. novembra 2019. hospitalizovan u Vojnoj bolnici u Beogradu zbog očiglednih „kardiovaskularnih problema”. Tri dana kasnije javljeno je da je pušten. Neki, uključujući njegovog savetnika za medije i zamenika gradonačelnika Beograda, tvrdili su da su njegovi zdravstveni problemi delom posledica pritiska novinara. Vučić je to izričito demantovao na konferenciji za medije ubrzo nakon boravka u bolnici. Na istom događaju je potvrdio hroničnu prirodu svojih zdravstvenih tegoba.[152][153] Dana 8. aprila 2020. otkriveno je da je Vučićev 22-godišnji sin Danilo oboleo od kovida 19 i da je primljen na Infektivnu kliniku u Beogradu.[154] Vučić je tokom jula 2020. postao student beogradske Visoke sportske škole strukovnih studija, sa ciljem da nakon završetka političke karijere postane košarkaški trener za juniore.[155][156] Pojedini srpski novinari javili su da je obavezan uslov za upis na fakultet bilo aktivno bavljenje sportom tri godine, koji je ubrzo nakon Vučićevog upisa uklonjen sa zvaničnog sajta.[157] Vučić je visok 198 cm, što ga čini jednim od najviših političkih lidera.[158]

Autor - osoba Jergović, Miljenko, 1966- = Jergović, Miljenko, 1966- Naslov Sarajevo, plan grada. Knj. 1. / Miljenko Jergović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Zaprešić : Fraktura, 2015 Fizički opis 469 str. ; 24 cm ISBN 978-953-266-665-6 (karton sa omotom) Napomene O autoru: str. 469 Sarajevo je jedan od onih gradova koji su ušli u memoriju čovječanstva više puta: prvi put kada je Gavrilo Princip ispalio svoj sudbonosni metak, drugi put 1984., kada su u njemu održane Olimpijske igre, a treći put devedesetih tijekom opsade. Grad je to koji ima specifičan duh. Sarajevo je i do sada bilo junakom mnogih romana i priča, naravno i onih Miljenka Jergovića, no u Sarajevu, planu grada postalo je knjigom. I dok pripovjedač šeće ulicama i trgovima, prisjećajući se odrastanja, likova s kojima je drugovao ili pak onih o kojima je tek čuo neku priču te drugih koji su ušli u urbanu legendu, pred nama se zida jedan grad. Sarajevo nisu samo zgrade i mahale, poznati i nepoznati kuci, parkovi i aleje, već je to grad koji pulsira bilom svojih stanovnika, njihovim sudbinama, jer jedino oni, heroji i zločinci, znani i neznani junaci svojih ulica, čine njegovu istinsku povijest i grade njegov mit. Sarajevo, plan grada nije ni spomenik ni spomenar, ni bedeker ni putopis po jednome gradu - to je grad sam, knjiga u kojoj ima mjesta i za sadžije i sveučilišne profesore, i za lokalne lude i liječnike, za sve one o kojima nijedna povijest neće napisati ni retka, ali bez kojih nijedne povijesti ne bi bilo. Sarajevo, plan grada knjiga je kakvu bi svaki grad poželio imati, ali koju je mogao dobiti samo onaj čiji pisac u njemu više ne živi. Arhiv alternativne prošlosti Enver Kazaz, jergovic.com, 12.12.2015. Jergović, nesumnjivo pisac koji svojim opusom već danas spada u red najvažnijih južnoslavenskih, ali i evropskih savremenih spisatelja, neka svoja najznačajnija djela smješta u Sarajevo kao svoj opsesivni romaneskni heterotop. U Sarajevu se odvija njegova glasovita zbirka priča Sarajevski marlboro, obimni roman Rod, a i najnoviji piščevi romani Sarajevo, plan grada i Doboši noći. Sarajevo je tako postalo ključni Jergovićev narativni prostor, a pisac prema gradu uspostavlja višestruko ambivalentan odnos. U Sarajevskom marlboru data je slika grada odozdo, iz perspektive malih ljudi koji u ratu kao prijelomnom povijesnom događaju svjedoče o patnji i stradanju ljudske supstance u svirepoj velikoj povijesti. U Rodu Sarajevo je promatrano kao topos transgeneracijske porodične sudbine doseljenika koji se pokušavaju ukorijeniti u grad i udomaćiti u njemu, ali on ih na različite načine odbacuje i stigmatizira. To je roman hoda tri porodice, Stublera, Rejca i Jergovića, u povijesti od njihovog doseljenja u grad za vrijeme austrougarske okupacije do konačnog nestanka u njemu u našem dobu. Na toj osnovi u romanu se, uz sve ostalo, prate i promjene identiteta grada kroz složenu priču o tragičnim sudbinama članova ovih porodica koje Sarajevo tretira i kao kuferaše, pa poslije unutarnje strance, onemogućujući im tokom povijesnih promjena kulturološko i identitarno udomaćenje. U Dobošima noći pratimo, uz pomoć pogleda glavnog junaka, Josipa Gubernika, i njegovih dnevničkih bilješki, život u Sarajevu neposredno pred i tokom Prvog svjetskog rata. Pri tom, u velikom povijesnom događaju, akcent priče je opet na nekom ko se pokušava udomaćiti i identitarno smjestiti u grad, ali ga ovaj odbacuje po logici kolektivno-autoritarnog tipa identiteta svih etničkih zajednica u gradu. Ali, ako je u pomenutim Jergovićevim djelima Sarajevo prostor u kojem se odvijaju priče i sudbine njihovih junaka, u romanu Sarajevo, plan grada realizira se sasvim drugačiji model naracije. Naime, ovo je roman u kojem je grad glavni romaneskni junak, ali grad dat kao identitet u stalnim promjenama, a naracija prati principe njihovog upisivanja u gradski prostor. Zato bi se moglo reći da je Sarajevo, plan grada antropološki roman koji ispituje gradsku mnemotopsku mrežu, a u njegovoj naraciji susreću se i međusobno oplođuju različiti diskursi: naučni, prije svega antropološki, kulturnomemorijski, sociološki i historiografski, sa narativnim, ponajprije biografskim i hroničarskim, da bi se naracija nerijetko prelila i u poeziju, pogotovo onda kad narator opisuje događaje iz vlastitog života i pređe na ispovijedanje sjećanja o sebi samom. Slično kako Pamuk u romanu Istanbul, i Jergoviću svom romanu kao osobenoj antropološkoj studiji opisuje i analizira paradigmatske promjene u identitetu Sarajeva pokazujući različite načine upisivanja ideologije i povijesti u gradski prostor i identitet. Otud bi se moglo reći da su Pamukov Istanbul i Jergovićev roman Sarajevo, plan grada uz sve međusobne razlike romani parnjaci. Baš kako Pamuk u svom romanu ustanovljava nekoliko granica na vremenskom planu identiteta grada, pa priča o osmanskom, ataturkovskom, modernom i savremenom Istanbulu, tako i Jergović svoju mozaičku priču o gradu, njegovim ulicama, građevinama, mahalama i ljudima razvija otkrivajući vremenske granice u identitetu Sarajeva. Otud se u njegovom romanu ukazuje nekoliko kulturnopovijesnih Sarajeva: osmansko, austrougarsko, potom Sarajevo u kojem je Kraljevina Jugoslavija upisala u prostor svoje identiteme i ideologeme, a onda i Sarajevo u doba titoizma i njegov identitarni preobražaj uslovljen tom ideologijom, te na koncu Sarajevo pred i iza zadnjeg rata u BiH. Tako se uspostavlja vremenska os u prostornom identitetu grada, usklađena s hodom povijesti, ideološkim, političkim, kulturološkim te na koncu promjenama u njegovoj civilizacijskoj strukturi. Jergović uz sve ostalo u svojoj mozaičkoj priči pripovijeda i o memorijskoj dimenziji javnih prostora u gradu, njihovom imaginariju, cijelom sistemu ideologema i identitarnih konstrukcija usklađenih s njima, a koje se upisivanjem u prostor opredmećuju i time presudno oblikuju kulturnu i povijesnu memoriju Sarajlija, ali ne samo njihovu nego i onu znatno širu, bosansku, južnoslavensku, pa i evropsku i svjetsku. Jer, Sarajevo svojim učešćem u povijesti nije puki lokalni fenomen, već i svjetski, budući da je u svjetsku povijest ušlo Sarajevskim atentatom, a devedesetih godina prošlog stoljeća i višegodišnjom vojnom opsadom za vrijeme zadnjeg bosanskog rata. Naravno, Sarajevo je u mapu kulturnih toposa čovječanstva ušlo i zimskim olimpijskim igrama 1984. godine. Otud se Jergovićevom romanu ocrtavaju se dva imaginarna Sarajeva: ono koje je zbir ideološki diktiranih imaginarija koji transformiraju identitet grada, ali i ono što ga narator/romansijer nosi u sjećanju kao grad svog djetinjstva i odrastanja upisan u mapu njegovog identiteta. Potom se takvim Sarajevima pridružuju ono realno, povijesno, političko, ideološko, kulturološko, da bi se na koncu ostvarila slojevita kulturnopovijesna i identitarna mapa grada koja lebdi od stvarnog do snovidog, od povijesnog do imaginarnog, od potpune identifikacije naratora romana s gradom do romansijerovog ambivalentnog odnosa prema Sarajevu o kojem pripovijeda i kojeg se odriče zbog njegovog današnjeg agresivnog tipa kolektivnog identiteta. Jergović je, bez sumnje, najopsežniji i najanalitičniji pisac Sarajeva u dosadašnjoj književnosti, znatno analitičniji negoli recimo Andrić iz onog čuvenog poetskog ushita nad Sarajevom iz eseja To je grad; ili sveobuhvatniji od Darija Džamonje koji je u svojoj prozi kao osobenom dnevniku vlastite nesreće opisivao urbano, alternativno, underground Sarajevo u vrijeme liberalnog modela titoizma i jugoslavenskog socijalizma; svakako bolji od onih pisaca koji su razvijali idealističke i patetične projekcije Sarajeva u svojoj poeziji, kao što su to npr. Izet Sarajlić i djelomice Abdulah Sidran; u kulturnopovijesnom obuhvatu grada precizniji je i slojevitiji nego Isak Samokovlija, koji je u svojim pričama izgradio vanserijsku sliku jevrejskog Sarajeva; puno precizniji, bolji i tačniji u razvijanju složene slike modela međuetničkih i multikulturnih odnosa tokom povijesti od Dževada Karahasana, koji je u svojim strukturalistički zasnovanim esejima o Sarajevu razvijao bošnjakocentričnu, idealistički koncipiranu sliku sarajevske multireligioznosti i multikulturalnosti, inače u ideološkim naracijama baziranu na mitiziranim interpretacijama bosanskog srednjovjekovlja i milet sistema primjenjivanog u Bosni za vrijeme Osmanske imperije. Jergović odbacuje svaku vrstu idealizacije sarajevske multireligioznosti, multietičnosti i multikulturalnosti, kojoj je, slično Karhasanovom patetičnom (pseudo)strukturalizmu i bošnjakocentričnom, te islamocentričnom pogledu na sarajevsku i bosansku prošlost, sklono današnje većinsko, bošnjačko Sarajevo i njegova akademska, kulturna i politička elita. Namjesto toga on u svojim djelima, a pogotovu u ovom romanu predočava sliku složenih, napetih odnosa odbijanja, sukoba, ali privlačenja, suradnje i miješanja identitetskih različitosti u Sarajevu, ali i u BiH. Zato je njegova slika postojanja bosanskohercegovačkih i sarajevskih kolektivnoidentitarnih razlika slojevita poput Andrićeve, pa bi se za njega, parafrazirajući stav Ivana Lovrenovića o Andriću, moglo reći da je pisac sve Bosne i sveg Sarajeva. Ali ne samo to, jer Jergović je istovremeno i pisac specifično svoje Bosne i svog Sarajeva, a više puta naglašava u romanu da piše o Sarajevu kojeg nosi u sjećanju, svom imaginarnom Sarajevu koje mu stalno dolazi u snove. Oni, snovi, ponavljaju se do te mjere da ovaj pisac i ne može sanjati druge gradove, nego isključivo Sarajevo čiji se prostor i ulice znaju upisati u prostor u ulice drugih gradova, kao što je to, npr., slučaj sa Zagrebom i pretapanjem nekih zagrebačkih u sarajevske ulice. Zato bi se moglo reći da u Sarajevu, planu grada romansijer kao narativna instanca sadašnjosti, koja živi u Zagrebu, nastanjuje i autentično postoji jedino u svom imaginarnom, prošlom Sarajevu. A to je tražilo od pisca da pažljivo konceptualizira narativne instance u romanu. Naime, Sarajevo, plan grada je roman ispovijest njegovog naratora podudarnog sa autorovim identitarnim ja iz prošlosti, djetinjstva i mladosti. Tom i tako postavljenom naratoru pridružuje se glas romansijera koji naratora promatra kao vlastiti prošli, te time i drugačiji identitet, da bi romansijerski glas i narativna pozicija preuzeli ulogu osobene naučne, prije svega historiografske rekonstrukcije prošlosti grada i njegovog prostora. Na toj osnovi se romansijerova osobnost pojavljuje u romanu u slojevitosti svog identiteta, pa se on samome sebi obraća kao nekom drugom, prošlom identitetu i razvija njegovu analizu. Istodobno, narativna instanca romansijera u sebi objedinjuje ispovjedni i poetski sa pripovjednim tonom izgradnje priče, da bi se svemu tome pridodao ton naučnosti u kojem se naracija odvija kao mozaička historiografska, kulturološka, antropološka i sociološka studija. Dokumentarni izvor takvoj narativnoj studiji je, pored niza historiografskih spisa i dokumentacijske građe, prije svega knjiga Alije Bejtića Ulice i trgovi Sarajeva s podnaslovom Topografija, geneza i toponimija. A uz ovu knjigu tu su i telefonski imenici, pa i čitav niz drugih kulturoloških izvora. Tako se Sarajevo, plan grada kao mozaička romaneskna struktura razvija u nizu paralelnih narativnih pravaca: u prvoj ravni to je priča o vlastitoj prošlosti, potom nostalgična rekonstrukcija Sarajeva iz vremena vlastitog djetinjstva i mladosti, pa onda antropološko povijesna rekonstrukcija promjena identiteta grada, zatim melankolična ispovijest o izmještenosti i bezdomnosti u trenutku romansijerove sadašnjosti, budući da se on nakon odlaska iz ratnog Sarajeva ne može više nigdje ukorijeniti, nego samo autentično živjeti u svom imaginarnom Sarajevu. Ali, taj imaginarni grad snova i snoviđenja te refleksivne nostalgije neprestano priziva stvarno, povijesno Sarajevo i s njim ostvaruje napet dijalog. Jednostavno rečeno, Jergović svoje imaginarno Sarajevo provodi kroz povijesnu i društvenu stvarnost, ukršta sjećanja sa historiografskim dokumentima i nalazima, te na taj način oživljava u priči kulturnomemorijsku dubinu ulica, trgova, mahala, zgrada, pokazujući da se kultura, povijest, ideologija i politika upisuju u prostor grada i tvore njegove simboličke potencijale. No, pogledajmo izbliže složeni romaneskni mozaik Sarajeva, plana grada. Jergovićev romansijer priču počinje u trenutku sadašnjosti i identitarnog obrata koji je zadesio grad u današnjem bosanskom tranzicijskom poraću i formiranju novih etničkih identiteta kolektivno-autoritarnog tipa. Potom on naraciju vodi tako da prati topografske i toponimske nizove ostvarene u planu grada, pa je njegov roman osobeni hod kroz imaginarni grad, imaginarni u onom smislu u kojem je to grad naratorovog/romansijerovog sjećanja, ali i u onom smislu da je pravi predmet priče i pričanja simbolički imaginarij upisan u prostor grada. Tako se romansijer kreće ulicama prateći mnemotopsku mapu grada, da bi pričom odlazio u prošlost i ukrstio je sa trenutkom sadašnjosti. Zapravo, moglo bi se reći da se u Jergovićevom romanu susreće sadašnjost sa kulturnopovijesnom dubinom prostora grada. Pri tom, to je sadašnjost koja je radom vladajuće ideologije i njenih političkih, akademskih i kulturnih elita prekodirala identitet grada, što danas romansijera odbija do Sarajeva zbog njegove autoritarnosti u istoj ili sličnoj mjeri u kojoj ga privlači, ne bez nostalgičnih i melankoličnih tonova, gradska prošlost i njena kulturnopovijesna dubina. Evo jednog od karakterističnih primjera tog ambivalentnog piščevog odnosa prema gradu: “Alija Bejtić autor je jedne od najvažnijih knjiga o Sarajevu, koja, međutim, nikada neće biti ponovno objavljena. Objavljena 1973, u izdanju Muzeja grada Sarajeva, knjiga nosi naslov Ulice i trgovi Sarajeva i podnaslov ‘Topografija, geneza i toponimija’, a ne može biti reizdana jer podaci u njoj više ne odgovaraju stvarnosti. Kao što stvarnosti ne odgovaraju ni tvoje priče o Sarajevu. Imena ulica i trgova još su jednom promijenjena, do neprepoznatljivosti je pretumban svijet Alije Bejtića i zapravo nema ni potrebe za njegovom knjigom. Knjiga bi mnoge podsjetila na nešto što oni nipošto ne žele znati, i odgovorila bi na pitanje iz stare sevdalinke: je l’ Saraj’vo tamo gdje je nekad bilo? Nije. Saraj’vo je u knjizi koje više nema i u sjećanjima ljudi kojih više nema” (str. 227). Jergović, dakle, svoju složenu mozaičku priču počinje od sadašnjosti i trenutka kada je definitivno izgubio svoj zavičajni grad, pa se ovaj roman može čitati upravo u ključu priča o izgubljenom zavičaju i njegovoj opsjedajućoj, fantomskoj prisutnosti u romansijerovoj svijesti. Taj grad kojeg više nema, a u knjizi je koje više nema i sjećanju ljudi kojih više nema, postaje onirički i izmaštani fantom, dok narativna rekonstrukcija tog fantoma ima za cilj da ga pohrani u jezik i time mu pribavi ontički status. Narativna rekonstrukcija obilježena je onim što se u današnjoj teoriji/filozofiji književnosti označava topološkim obratom uslovljenim saznanjem da se kultura i ljudska misao ne odvijaju isključivo duž vremenske ose, nego i u prostoru, u njegovoj slojevitosti, višeznačnosti, promjenjivosti i višestrukoj simboličkoj organiziranosti. No, uvijek je kretanje u prostoru obilježeno i vremenskom dimenzijom, pa se otkrivaju slojevite vremenske mreže prostora i upisivanje njegove prošlosti u sadašnjost i budućnost, ili, pak, potpuno brisanje te prošlosti, odnosno njeno prekodiranje kako bi se prostor potčinio nekom vladajućem centru moći. Jergovićev roman u svome polazištu ima saznanje da je sadašnjost Sarajeva obilježena prekodiranjem i brisanjem prošlosti za račun moći, određene bošnjakizacijom grada, njegovom getoizacijom i autostereotipizacijom, pri čemu vladajuća ideologija koristi prostor kao svoj simbolički aparat i upisuje u njega svoje identitarne fantazme. Treba odmah naglasiti da se u prostoru grada duž njegove povijesne ose odvijaju pravi memorijski ratovi. Naravno, tako je ne samo u Sarajevu, već i svakom drugom gradu na južnoslavenskom kulturnom području nakon pada Berlinskog zida i krvavih ratova iz devedesetih godina prošlog stoljeća. Ali, ne samo u njima već i na globalnom planu, jer memorijskim konstrukcijama čovječanstva upravljaju metanarativni sistemi ideologija. Sarajevo je imalo tu sreću da je Jergović rođen u njemu i da romanom Sarajevo, plan grada spašava svoj zavičajni i imaginarni grad i njegovu kulturnopovijesnu dubinu od agresivnog, ideološki diktiranog zaborava i uništenja. Baš zato Jergovićevo imaginarno, oniričko Sarajevo u ovom romanu funkcionira kao fukoovski kompenzacijski heterotop koji svojom organizacijom osvjetljava realni prostor ukazujući na njegove simboličke relacije i ukupan sistem zvaničnog, ideološkog organiziranja prostora. Tako se Jergovićev roman odvija i kao narativna borba sjećanja, kulturnomemorijske dubine, te narativnog onirizma sa ideološkom moći u prostoru i njenim surovim ovladavanjem prostornim simboličkim poretkom. Pri tom, ta narativna borba rijetko je kad eksplicitna i polemična, a najčešće je melanholična, uz svijest o neminovnosti poraza kulturnopovijesnog sjećanja pred snagom vladajućeg poretka. Jergovićev narator kreće se ulicama, trgovima i mahalama Sarajeva prema vlastitom sjećanju i tragom Alije Bejtića i njegovog topografskog, toponimskog i opisa geneze simboličkog imaginarija grada rekonstruirajući sarajevsku prošlost kao zbir kulturnopovijesnih narativa koje današnje Sarajevo bilo negira, bilo zaboravlja, bilo demonizira za račun cjelovitosti ideološki konstruiranog identiteta. Od Mejtaša, preko Titove ulice i promjene njenih imena, do Nove željezničke stanice, trga i fontane pred njom, pa potom današnje Obale Kulina bana koja je nekada bila Obala vojvode Stepe Stepanovića, ili današnje Ali-pašine ulice koja je nekada nosila ime po Đuri Đakoviću, odnosno Ferhadije koja je bila Miskinova, Jukićeva, ili Ulice porodice Foht koja je danas Čadordžina itd. – kreće se narator romana privodeći u sadašnjost prošlost koja je radom ideologije ubijena u kolektivnoj memoriji grada. Time on dokazuje da se karakter nekog društvenog poretka ponajbolje ogleda u njegovom odnosu prema memoriji onog prethodnog i načinu sprovođenja svoje interpretacije prošlosti u javnom prostoru. Novo Sarajevo nastalo iza rata, obilježeno bošnjakizacijom javnog prostora, njegovom reislamizacijom i arhaizacijom, puni je odraz vladajuće bošnjačke nacionalističke ideologije. Javni prostori su i inače pravi laboratoriji u kojima vidljivim postaje skriveno lice ideoloških i političkih centara moći. Organizacija simboličkog imaginarija u javnom prostoru nužno je bazirana na kanonizaciji prošlosti, a izborom heroja, zaslužnih povijesnih ličnosti, povijesnih događaja, kulturnih vrijednosti itd., javni se prostor pretvara u polje identifikacije što većeg broja pripadnika date zajednice s koncepcijom njenog identiteta kojeg konstruiraju društvene elite. Zato je Jergovićev narator u hodu kroz Sarajevo ustvari neka vrsta arhivara alternativne prošlosti grada, pričalac koji nas mami onim zaboravljenim i zabranjenim, odnosno nepoželjnim u javnom prostoru. U tom smislu, u ovom romanu treba čitati npr. priču o prijateljevanju Stake Skenderove, prve prosvjetiteljice i učiteljice u Sarajevu, emancipatorke koja je otvarala laičke škole, sa Topal Osman-pašom i njegovom evropeizacijom grada u vrijeme tanzimata, prije austrougarske okupacije BiH; ili priču o prijateljstvu Stake Skenderove sa Paulinom Irbi, žena koje su obilježile začetni preobražaj iz osmanskog kulturnog sistema u rudimentarni oblik prosvjetiteljske kulture u gradu. Jedna od njih, Paulina Irbi, zadržat će ulicu u današnjem Sarajevu, a druga će biti izbrisana iz memorije grada, jer nosi ime onih drugih, što ih bošnjačke elite određuju kao demonske svepovijesne neprijatelje. A ona, Staka, bila je izložena sunarodnjačkoj mržnji stoga što je otvaranjem javnih ženskih škola rušila patrijarhat, kojim je i danas mentalno okupiran troetnički kulturni sistem u tranzicijskoj BiH. Ili treba pratiti priču o porodici Foht, njenom stradanju u ustaško-njemačkom Sarajevu i kolektivnom zaboravu Ivana Fohta, veličanstvenog estetičara i gljivara koji je presudno oblikovao modernističku koncepciju estetskih teorija u BiH i šire. Ili se, pak, prepustiti priči o izgradnji Nove željezničke stanice u Sarajevu, odlascima s nje u svijet i povracima u gradsku provinciju. A ta priča vodi nas u sukob Tita i Staljina i genijalnost njemačkih zarobljenika iz Drugog svjetskog rata, koji su dovršili tu zgradu, čiji savijeni lukovi kao da lebde u prostoru noseći nevjerovatnu betonsku konstrukciju. Ili priču o crkvi Svetog preobraženja, njenoj mediteranskoj arhitektonskoj osnovi uklopljenoj u Sarajevo. Odnosno, pratiti fantastičku storiju o Golemu u Sarajevu isprepletenu sa analizom ideološke osnove ustaške zločinačke prakse. Ili, pratiti priču o gospodaru pacova i zločinu rulje nad nevinim pojedincem, pa se nakon toga prepustiti Jergovićevoj rekonstrukciji tzv. kuferaškog Sarajeva i dobu austrougarskog tipa evropeizacije Sarajeva. Jergović je virtuoz priče i pričanja, vještine da iz minimuma povijesne stvarnosti izvede slojeviti mozaik biografskih priča, kao npr. onu o Kuloviću i njegovoj ulici, ili onu o Fadil-paši Šerifoviću i načinu na koji ovog umnog i mirnog, gospodstvenog čovjeka ponižava uskogrudni, nadmeni, a vojnički priprosti austrougarski general Filipović prilikom okupacije grada. Jednostavno rečeno, Jergović u svom spisateljskom umijeću od svega može stvoriti priču. U njegovom romanu isprepliću se uspomene sa povijesnim faktima, fragmenti visoke elitne kulture sa onom pučkom, velika povijesna ličnost sa onim anonimnim u povijesti, urbana legenda, predaja i pjesma o gradu ili nekom toponimu sa naučnim nalazima o njemu. Zato Sarajevo, plan grada i jeste roman koji se ne može prepričati, niti jednostavno opisati. Taj bi proces trajao onoliko koliko i njegovo čitanje, a ono je putovanje u čudesni prostor imaginacije, kao što je to slučaj s onim rijetkim djelima koja nas uzbuđuju i svojom realizacijom u jeziku i nijansiranim svijetom što ga oblikuju. Sarajevo, plan grada je i roman mnemotopska mapa u kojoj se susreću Tin Ujević i Branislav Nušić, Gavrilo Princip i Franc Kafka, pomenuta crkva Svetog preobraženja i sarajevska vijećnica, baščaršijski Sebilj sa hamamom i tajnom prenoćišta Drina, o kojima je vladala gradska predstava da su mjesta razvrata. Dakle, sve sa svime u onom što nosi jedan grad u svojoj potisnutoj mnemotopskoj mapi. Ali, u njoj se sve to i oživljava, pa Katarina Andrić, majka Ivina, oživi u sarajevskoj mahali za sirotinju, oživi i tragična sudbina Nikole Karasa, pa i fantastički Golem, tj. “slučaj masovne histerije u Ulici Eugena Kumičića” iz Drugog svjetskog rata, gdje, usred ustaškog terora u Sarajevu, dječaci vide u snu predstavu Golema od kojeg nauče hebrejski. A u pozadini priče o Golemu je nadbiskup Eugen Šarić sa svojim odama Paveliću i crkvenom podrškom ustaškim zločinima i pogromu nad Jevrejima. Ili se naježimo nad sličnošću tog istog Šarića sa jerusalimskim muftijom Muhamedom El Huseinijem, koji je bosanske muslimane huškao, baš kao Šarić katolike, da se pridruže Paveliću i Hitleru i učestvuju u njihovim genocidnim i praksama masovnih zločina. A onda slijedi udar kad Jergović etički nepotkupljivo opiše Luburićeve zločine u Sarajevu, poigravajući se s nacističkom propagandom o masonima i njihovim svjetskim zavjerama u priči o vili Vikert, koju je Luburić odabrao za mjesto svog stanovanja i pretvorio je u mučilište pred kraj Drugog svjetskog rata. A onda roman odlazi u tihi kujundžiluk baščaršije, ka sajdžijama i zanatima, da bi se vratio u melankoličnu priču o Ludvigu Kubi, Stevanu Mokranjcu ili sarajevskoj Prvoj gimnaziji i njenoj Spomenici, objavljenoj 1929. godine. Ona će romansijera i potaknuti na autorefleksivni poetički stav: “Među povijesnim dokumentima, knjigama, novinskim isječcima i časopisima o prošlostoljetnoj povijesti Sarajeva – ili povijesti grada u kojem si se rodio i koji ti, kao uspomena i dokument, zauvijek pripada – Spomenica Prve gimnazije, u kojoj je i trideset i četvrti izvještaj o radu škole, možda je i najdragocjenija. Osim što su u njoj naznake i tragovi jedne porodične povijesti, unutra su priče, dramski komadi i romani, koji kao i Unseren guten Keiser Franz čekaju svoga pisca. Ili je smisao da postoje ovako nenapisani, kao igra fantazije i građa za jednu fantomsku memoriju, čiji je smisao da u tvojoj glavi sasvim preuzme smisao i značenje riječi Sarajevo. Pa da jednog dana slobodno možeš reći kako i nisi rođen u nekom stvarnom Sarajevu, nego je mjesto tvoga rođenja u ideji o tom gradu, u morskoj pjeni od koje je pravo Sarajevo načinjeno i koja će se u jednom trenutku rastočiti i nestati” (str. 237). Tako je Sarajevo sa svim što nosi u sebi povod za igru fantazije i fantomsku memoriju, jer ga nije moguće opisati kao totalitet ljudskog bitisanja u povijesti. Zato se Sarajevo, plan grada i završava kao roman koji pokazuje narativni model za rekonstrukciju totaliteta jedne godine, one 1937., ali tek kao građa za jedan mogući totalitetni roman. No, ovdje se postavlja i pitanje o totalitetnoj nakani romana od njegova nastanka iz srednjovjekovne smjehovne kulture, kako tvrdi Mihail Bahtin, do danas. Naime, roman po prirodi svoga žanra nastoji obuhvatiti totalitet ljudskog postojanja, pa je stoga obilježen svojom protejskom prirodom. Jergović je u Sarajevu, planu grada ostvario roman koji po svemu negira obrazac romana, po odsustvu fabularne osnove, po nepostojanju centralnih likova, po negaciji kauzalnih veza u priči, po oslonjenosti na mozaičku strukturu u kojoj priču zamjenjuje čitav niz biografski ustrojenih priča, po tome što ga ne zanima samo jedan ili nekoliko ljudskih života međusobno povezanih nekim događajem, već ljudski život u totalitetu određen prostorom i složenim relacijama u povijesnom vremenu. Otud je ovo roman koji rekonstrukcijom sarajevske mrtve prošlosti nastoji u maksimalnoj mjeri ostvariti težnju romanesknog žanra za totalitetnom slikom svijeta. A takav totalitetni obuhvat ukupnog simboličkog i stvarnog prostora u svojoj priči hvata istodobno i ljudsku svakodnevnicu, svakodnevne životne prakse, i velike povijesne događaje, i kulturnoidentitarne, te civilizacijske promjene u Sarajevu, ali i kanonske simboličke poretke prostora grada od njegove osmanske prošlosti do sadašnjosti. Istodobno, to je i roman o malim ljudima, onima koje nijedna povijest ne bilježi, a nestaju i iz sjećanja potomaka, koliko i o onima koji zauzimaju centralna mjesta u simboličkoj hijerarhiji gradske kulture. No, kao roman o sjećanju i prisjećanju, Sarajevo, plan grada suočava nas i sa borbama u memorijskoj i mnemotopskoj kulturi što ih današnje Sarajevo prikriva, oslonjeno u svom simboličkom imaginariju na viktimološke naracije i mitizaciju rata iz devedesetih godina prošlog stoljeća. Na koncu, upravo zbog prikrivanja tih borbi, ono ostvaruje agresivni i autoritarni tip kolektivnog identiteta. Jergović ga ovim romanom suočava sa čitavim nizom njegovih potisnutih lica i složenom i slojevitom dubinom njegove prošlosti, a u nostalgičnoj i melanholičnoj priči i sa čežnjom da se u budućnosti Sarajevo susretne sa sobom bivšim. No, taj susret i kad bi bio moguć, morao bi do kraja razgraditi osnove na kojima postoji današnje Sarajevo s njegovim viktimiziranim narcizmom i stalnim poništavanjem samoga sebe. Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966) književnik je i novinar koji živi na selu nedaleko od Zagreba. Prvi novinski tekst objavio je 1983, a prvu pesničku zbirku Opservatorija Varšava 1988. Kritičari smatraju da njegovom zbirkom priča Sarajevski Marlboro iz 1994. počinje trend tzv. stvarnosne proze. Romani: Buick Rivera (2002), Dvori od oraha (2003), Gloria in excelsis (2005), Ruta Tannenbaum (2006), Freelander (2007), Srda pjeva, u sumrak, na Duhove (2007), Volga, Volga (2009), Otac (2010), Roman o Korini (2010), Psi na jezeru (2010), Rod (2013), Wilimowski (2016), Doboši noći (2015), Herkul (2019) i Vjetrogonja Babukić i njegovo doba (2021). Pripovetke i druge proze: Sarajevski Marlboro (1994), Karivani (1995), Mama Leone (1999), Inšallah, Madona, inšallah (2004), mačka čovjek pas (2012), Levijeva tkaonica svile (2014), Sarajevo, plan grada (2015), Nezemaljski izraz njegovih ruku (2016), Selidba (2018) i Trojica za kartal (2022). Poezija: Opservatorija Varšava (1988), Uči li noćas neko u ovom gradu japanski (1990), Himmel Comando (1992), Preko zaleđenog mosta (1996), Hauzmajstor Šulc (2001), Dunje 1983 (2005) i Izabrane pjesme Nane Mazutha (2011) Članci, kolumne, eseji i prepiska: Naci bonton (1998), Historijska čitanka (2001), Historijska čitanka 2 (2004), Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu (2006), Transatlantic Mail, sa Semezdinom Mehmedinovićem (2009), Zagrebačke kronike (2010), Pamti li svijet Oscara Schmidta (2010), Muškat, limun i kurkuma (2011), Tušta i tma, sa Svetislavom Basarom (2014), Drugi kruh, sa Svetislavom Basarom (2015), Autobus za Vavilon (2017) i Imaginarni prijatelj (2022). Drama: Kažeš anđeo (2000). Miljenko Jergović dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada. Među njima su nagrade Mak Dizdar za mlade pjesnike, Stolac, 1987, Goran za mlade pjesnike, Lukovdol, 1988, Veselko Tenžera, za najbolju kolumnu na području Jugoslavije, Zagreb 1990, Ksaver Šandor Gjalski, Zabok, 1994, Erich-Maria Remarque, Osnabrük, 1995, Grinzane Cavour, Torino, 2003, nagrada Društva književnika Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 2004, nagrada Napoli, Napulj, 2005, Meša Selimović, Tuzla, 2007, nagrada grada Cassina, Cassino, 2009, nagrada Fulvio Tomizza, Trst, 2011, Angelus za najbolju knjigu srednjoeuropskog pisca, Wrocław, 2012, Stefan Mitrov Ljubiša, Budva, 2013, Njegoševa nagrada, Cetinje, 2015, nagrada Prozart, Skopje, 2017, nagrada Georg Dehio, Berlin, 2018, Milovan Vidaković, Novi Sad, 2018, Nagrada Kopernik Poljske kulturne udruge Mikolaj Kopernik, Zagreb, 2018, Sveukrajinski rejting Knjiga godine 2019, u kategoriji prevedene beletristike, Kijev, 2020, Premio Latisana per il Nord-Est, Latisana, 2022, Počasna nagrada austrijskih nakladnika i knjižara za toleranciju u mišljenju i djelovanju, Beč, 2022, nagrada Fric, Zagreb, 2023. Djela su mu prevedena na bjeloruski, bugarski, češki, engleski, farsi, finski, katalonski, litavski, mađarski, makedonski, nizozemski, njemački, poljski, portugalski, ruski, slovački, španjolski, švedski, talijanski, turski i ukrajinski jezik. U prvom kolu izabranih djela Miljenka Jergovića u izdanju Frakture izašle su 2018. godine četiri knjige: roman Dvori od oraha, zbirka pripovjedaka Sarajevski Marlboro, zbirka poezije Hauzmajstor Šulc i knjiga izabranih eseja, kronika i članaka Imenik lijepih vještina, a u drugom kolu 2019. i 2020. godine romani Otac i Ruta Tannenbaum, knjiga priča mačka čovjek pas i knjiga izabranih eseja Imenik lijepih vještina 2. MG150

Prosveta, 1952. Vrlo dobro očuvano, naročito s obzirom na godine. Izbledeli potpis prethodnog vlasnika na uvodnoj (beloj) strani. Žarka Svirčev JEDAN VID FRANCUSKE KNjIŽEVNOSTI U MATIĆEVOM OGLEDALU „Postoji pesnička istina. Istina, ta istina, ne dokazuje ništa, ništa ne objašnjava. Ona nije istina života. Ona ne služi ničemu. I dobro je što je tako. Ali je ona sastavni deo života. Pogled u beskraj, pogled u ponor. Smeh u beskraju. Smeh u ponoru. Poniranje u suštinu. Plima i oseka njena. Ogledalo sveta. Iskrivljeno, sve je naopako, ali ogledalo. Možeš ga objasniti, ali ga ne možeš razbiti. Možeš je razbiti, ali je ne možeš objasniti. Ne možeš je, ne, uništiti. Ona postoji na svoj način. Pesnički. I život se ipak povija, na svoj način, i prema njoj, u prolazu. U prolazu? Ali zar sve nije prolaz: kristali i čvorovi prolaženja. Život.“ Dušan Matić,1944, Iz zabeležaka Matićeva razmišljanja i zapažanja zabeležena u kratkoj belešci 1944. godine pružaju mogućnost da se zapodene razgovor u nekoliko pravaca. Ponajpre, stvaralačko iskustvo samog Matića, njegove intimne upitanosti u kojima se sustiču, pa i osporavaju, ali i dopunjavaju život i literatura, prelamaju se u svetlu navedene zabeleške, te otvaraju vazda aktuelnu misao o saznajnim potencijalima fikcije i njenim odnosom sa epirijskim iskustvom i njegovom istoričnošću. Takođe, belešku dodatno i interpretativno podsticajno senči i godina u kojoj je zabeležena. Promišljanje odnosa istine i umetnosti, odnosno društvene stvarnosti i umetničkog izraza 1944. godine priziva u svoje okružje polemički žar rasplamsan tridesetih godina u „sukobu na književnoj levici“; danas ga, takođe, možemo sagledati na horizontu rasprava koje su obeležile deceniju nakon Drugog svetskog rata. Pitanje koji aspekt književnosti treba da prevlada i bude privilegovan, estetski ili društveni, pitanje koje je u osnovi polemika vođenih u četvrtoj i petoj decniji prošlog veka, nije ostavilo Matića ravnodušnim, čemu su zasigurno doprinele i njegove intelektuane, posebno ideološko-političke dispozicije. Matrica koju možemo prepoznati u osnovi „sukoba na književnoj levici“ je pitanje epistemološkog statusa književnosti koje zaokuplja pažnju poetičkih istraživanja od najranijih dana – sukob platonovske i aristotelovske koncepcije odnosa istine i književnosti koje predstavljaju dva toka zapadne poetičke misli. Ideologizacija književnosti i relativizacija njene istine na tragu Platona, podjednako kao i aristotelovska formalizacija istine književnosti i zahtev za njenom autonomijom ukazuju se kao konstitutivne ne samo u evropskoj, već i u srpskoj književnosti, počevši od polemike između Vuka i Vidakovića do polemike oko Grobnice za Borisa Davidoviča i dalje. U trenutku kada zapisuje ideje o istini umetnosti kao iskrivljenom ogledalu sveta Matić iza sebe već ima nemali opus, dakle, izbrušeno estetsko iskustvo, ali i iskustvo polemičko-pamfletskih istupa. Beleška istaknuta na čelo ovog ogleda može se posmatrati kao spojnica između Matićevog angažmana tridesetih godina i tekstova pisanih četrdesetih i pedesetih godina. Reč je o kontinuitetu jedne razbokorene misli i višesmernog stvaralačkog iskustva koji bivaju objedinjeni, najpre, u knjizi Jedan vid francuske književnosti (1952) koja sadrži, pored tri prevoda, eseje i članake objavljivane u prethodne dve decenije. Sadržaj knjige Jedan vid francuske književnosti predstavlja svojevrsnu mapu Matićeve misli o književnosti – njenim poetičkim, epistemološkim i vrednosnim aspektima. Sam autor je mapirao svoje tekstove – godina nastanka i mesto objavljivanja ili izlaganja naznačeni su uz naslov svakog teksta. Pođemo li tragom piščevih paratekstualnih natuknica uranjamo u jedan od (naj)značajnijih poetičkih sporova na ovim prostorima, i u jednu nesmirenu, širokog raspona, prodornu stvaralačku samosvest. Stoga knjiga Jedan vid francuske književnosti, u velikoj meri zanemarena i u istraživanju Matićevog dela i „sukoba na književnoj levici“ nakon 1945. godine (ali i drugih predmetnih polja, na primer, recepcije francuske književnosti u srpskoj/jugoslovenskoj kulturi), zavređuje da bude povlašćen predmet istraživanja. Lajtmotiv Post-scriptuma, teksta koji zatvara Jedan vid francuske književnosti, je insistiranje na datiranosti tekstova. Time Matić nudi čitaocu šifru za njihovo svestranije razumevanje. Insistiranje na datiranosti tekstova ukazuje na nepokolebljivu svest o „istoričnosti tekstova“, odnosno suštinsko razumevanje kulturne specifičnosti i društvene uslovljenosti svih modaliteta pisanja kako u trenutku njihovog nastanka, tako i u kontekstu njihovih naknadnih kritičkih interpretacija i komentara (Montrouz 2003 :113). Ovu dvostruku uslovljenost tekstova naročito je važno da imamo u vidu prilikom kritičkog pristupa Jednom vidu francuske književnosti jer je Matić ujedno i autor tekstova i njihov prvi kritički interpretator i komentator u Post-scriptumu. Interpretativna horizontala knjige se, dakle, gradi u suodnosu tekstova sa društveno-političkim previranjima koja su obeležila književni život tridesetih godina i njihovom suodnosu sa vremenom u kojem ih Matić sabira u jednu knjigu. Razumevanje umetnosti kao ideološke projekcije stvarnosti, vrednovanje estetskih dometa prema stepenu podražavanja stvarnosti, idealizovana fikcija namesto kritčkog odnosa prema stvarnosti, osuda formalizm i „dekadentnog“ Zapada, te buržoaske reakcije, privilegovanje prevodne sovjetske književnosti koja je negovala realizam i imala pozitivnog junaka, književnost kao instrument u izgradnji novog društva opšta su mesta književnoteorijskog diskursa jednog dela levog fronta, a težišta luka koji se nastoji izdići nad ovom pojednostavljenom i jednostranom pragmatizacijom književnosti predstavljaju Krležini tekstovi, Predgovor „Podravskim motivima“ Krste Hegedušića (1933) i referat na Trećem kongresu književnika Jugoslavije (1952). To su, pojednostavljeno kazano, poetički (politički) okviri u kojima je Matić radio na „projektu“ Jedan vid francuske književnosti. Pitanja angažovanosti književnosti, odnosa estetskog i etičkog, koncepta mimetizma, pitanje ideološkog revizionizma i vrednovanja u književnoistoriografskim pregledima, ukrštanja tradicijskih linija, te susreta, pa i sučeljavanja kuturnih matrica Istoka i Zapada, dijaloga sa francuskom kuturom samo su neka od pitanja na kojima je Matić utemeljivao svoje interpretacije francuske književnosti od Rusoa i enciklopedista do Žida, Prusta i Aragona, odnosno od Vijonovog Veliki epitafa na početnim stranicama do Elijarove Slobode na završnim. Takođe, ogledi i članci seizmičke beleže i tektonske poremećaje stvarnosti u književnosti, nedvosmisleno upućujući na aktuelni trenutak u kojem nije uvek bilo poželjno dovoditi u pitanje dogmatski shvaćen mimetizam. Međutim, odgovore na navedena pitanja Matić nije obrazlago isključivo u svojim esejima i člancima, već su i njegovi prevodilački izbori činjeni u ključu srodnih poetičkih preokupacija, te ih valja sagledati i u korelaciji sa Jednim vidom francuske književnosti. Beleška iz 1944. predložak je za razumevanje njegovog prevoda objavljenog dve godine kasnije. Ne samo da život nije superiorniji od literture, već se i povija ka njoj kao iskrivljenm ogledalu, te je istina u umetnosti uobličena posebnm sredstvima ka kojima će se život naginjati. U ovom stavu, čak, može se nazreti sumnja u referencijalnost diskursa i narativa koji pretenduju na faktografsku autentičnost. No, prevashodno, beleška osvedočava modernističku veru u saznajne mogućnosti umetnosti i njene smislotvorne potencijale, te razumevanje istine umetnosti u dosuhu sa figurativnim modelom istine. Međutim, sa obzirom na činjenicu da do početka pedesetih godina nema otvorenih razgovora o smislu književnosti, odnosno umetnosti, prevod Sentimentalnog vaspitanja se otvara kao posredni diskurzivn prostor Matićeve misli o književnosti. Prevođenje Floberovog Sentimentalnog vaspitanja i njegovo objavljivanje 1946. godine možemo, dakle, razumeti i kao gest autolegitimišuće prirode. Aleksandra Mančić skreće pažnju da je „mesto prevođenja [...] mesto žarišta: kroz prevod se vode rasprave o tradiciji i modernosti, kroz prevod se vode rasprave o razumevanju i tumačenju celih korpusa i opusa, prevodi daju oblike i određuju tokove u književnostima koje ih primaju [...] sve to govori o hermeneutičkoj ulozi književnog prevođenja [...] i potvrđuje da ne sme biti izostavljen iz kritičkog pregleda istorije književne kritike“ (Mančić 2010: 44-45). Matićev prevod Sentimentalnog vaspitanja upravo je prevod takvog kova. Floberov roman, inače, nije prvi Matićev prevod, a njegovi prevodilački izbori tridesetih godina odslikavali su, takođe, autorsku korespodenciju na nekoliko planova. Godine 1938. je, primerice, objavljen prevod Zolinog Žerminala, a o motivaciji za tu prevodilačku referencu možemo da steknemo uvid u autorovoj interpretaciji Zolinih romana o čemu će u nastavku teksta biti više reči. Povodom preštampavanja prevoda Vijonovog Velikog epitafa Matić nije propustio da zabeleži da je izbor za prevod ovog teksta 1937. godine bio podstaknut željom da se prikaže „jedna realnija, borbenija i nekonvencionalnija Francuska“ (Matić 1952: 228). Matićevo prevođenje francuskih autora može se razumeti i kao gest njegove privrženosti francuskoj kulturi. Autor je bio deo kulture u kojoj je sintagma francuski đak bila bremenita značenjima i simboličkim kapitalom. Međutim, u periodu između dva rata u opticaju su bie različite predstave Francuske u kuturi Kraljevine SHS/Jugoslavije. Veljko Stanić je izdvojio nekoliko genracijskih krugova koji su umetničke, kuturne, političke (itd) obrasce gradili u dijalogu sa francuskim: „najpre naraštaj čiji je ukus ostao duboko u 19. veku i zastao na larpulartizmu, gajeći otmen odnos prema sintezi francuskog klasicizma i racionalizma; zatim intelektualni krug koji je ponajviše delio dileme i zapitanosti jednog Pola Valerija (Paul Valéry), dovodeći u vezu estetizam i moderni lirski izraz sa sudbinom evropske civilizacije i potrebom međunarodne intelektualne saradnje; krug bergsonovaca čija učenja su navodila na osmišljavanje jedne duge jugoslovenske „evolucije”; najzad, nadrealistički krug koji je unutar međunarodne kulturne scene uspostavio ravnopravnost u dijalogu sa pariskim nadrealistima, osporavajući sa svojih avangardnih pozicija sve što mu je prethodilo“ (Stanić 2012: 414). Prevod Velikog epitafa objavljen je 1938. u okviru temata Kulturno nasleđe Francuske u 13-14. broju Naše stvarnosti. Imamo li u vidu profil i koncepciju časopisa2, 2 „Naša stvarnost je bio časopis levičarske orijentacije u kome su objavljivani prilozi i članci iz različitih oblasti, tako da se osim političkim, bavio i ekonomskim i kulturološkim temama. Časopis ima ukupno 18 brojeva štampanih u vidu devet dvobroja. [...] Vlasnik i odgovorni urednik časopisa bio je sve vreme Aleksandar Vučo [...] Struktura ovog časopisa je bila ista u svim brojevima i činile su je tri osnovne rubrike: prva od njih je bez naslova, druga nosi naziv Današnjica, a treća Ljudi – Događaji – Knjige. Časopis je bio opremljen brojnim likovnim ilustracijama” (Mirković 2013: 135). „Zajednički imenitelj mnogih saradnika „Naše stvarnosti” književnih kritičara, priređivača likovnih prikaza, filmskih kritika, članaka o aktuelnim muzičkim i pozorišnim dešavanjima, upravo je dogmatičko-pragmatičarski pristup umetnosti. To ubeđenje oslikava postojanje socijalnog usmerenja: umetnički izraz mora biti u funkciji trenutka i predstavljati angažovan odraz zajedničkih težnji, među kojima su svaka individualnost, subjektivnost ili nije iznenađenje za koju Francusku su se zalagali saradnici Naše stvarnosti 1938. godine koja je, inače, proglašena godinom Francuske u Kraljevini Jugoslaviji prigodom obeležavanja okončanja Prvog svetskog rata. Francuska Naše stvarnosti potvrđuje da je intelektualni život u Kraljevini Jugoslaviji vidno uronjen u kulturne borbe Evrope, svedočeći o „pluralizmu domaće idejne scene, kao i proflisanju divergentnih intelektualnih i političkih pozicija“ (Isto: 417). Međutim, Veljko Stanić, analizirajući predstavu o Francuskoj u krugovima liberalne inteligencije krajem tridesetih godina, naglašava da „ustaljena i već podrazumevajuća slika međuratne Evrope – i Francuske kao jednog od njenih najlepših ogledala – u liku zarobljenice između tradicije i modernosti, uslovila je česte teleološke poglede na njen, pak, neobično bogat kulturni život. Viđena tek kao predah unutar jednog dugog evropskog građanskog rata, ona je gubila ne samo od živosti svojih strujanja, nego je bila označena kao nemoćna i osuđena na propast“ (Isto). Težišta „borbenije i nekonvencionalnije Francuska“ Naše stvarnosti u jednom od uvodnih tekstova u tematu o istoriji Francuske su „etape na putu osobođenja čoveka“, 1793, 1830, 1848, 1871. i 1934. Struktura književnog bloka u tematu Kuturno naseđe francuske srodna je Jednom vidu frncuske književnosti. Blok, kao i kasnije Matićevu knjigu, otvara Vijonov Veliki epitaf3, odlomak iz Rableovog romana4, larpurlartističko viđenje stvaralaštva protivni ozbiljnosti i aktuelnosti njegove pojave na društvenoj sceni“ (Mrkalj 2015: 65-66). 3 Na strani pored strane na kojoj je objavljen prevod Velikog epitafa je štampana reprodukcija Delakroove slike Sloboda vodi narod. Detalj sa te slike nalazi se na nasovnoj strani Matićeve knjige Jedan vid francuske književnosti. Ovom interslikovnom odlomak iz La Fontenovih Basni, Volterova Vizija rata u XVIII veku, Rusoov Društveni ugovor, odlomak (Pad Bastilje) iz Mišleove Istorije francuske revolucije, Igoova Pesma i Umatimo siromahe, Malarmeov Dah sa mora, odlomak iz Žerminala, te Elijarove Slikane reči i Aragonova Himna u Matićevom prevodu. To je linija jednog vida francuske književnosti, onog koji je blizak komunističkoj levici, sa čijih pozicija istupa i Matić tih godina. Međutim, i za intelektualce okupljene oko Naše stvarnosti Francuska je i dalje videlo sveta (S. Vinaver). Njena politička dezorijentisanost tih godina, dezorijentisanost koja se odražavala i na kuturnom polju o čemu, možda, najilustrativnije svedoči šesta i posednja pariska izložba iz 1937. (Exposition Internationale des Arts et Techniques dans la Vie Moderne), nije isprovocirala kritičku reakciju, ili pak obazriviji pristup na stranicama temata posvećenom njenom kulturnom nasleđu, već se iz klasnog privilegovanja određenog segmenta nasleđa crpi njena snaga i misionarska uloga u savremenim evropskim okvirima. Naposletku, taj gest frankofilije, čak i galocentrizma, postaje razumljiv imamo li u vidu propagandnu funkciju časopisa. Nakon Drugog svetskog rata Matić, takođe, strateški pozicionira svoj prevod. Izbor Sentimentalnog vaspitanja tek sagledan u širim, književnoistorijskim i ideološko- političkim okvirima biva osvetljen u svojoj višedimenzionalnosti. Reč je o pokušaju preispitivanja i proširivanja repertoara literarnog polisistema, rečeno rečnikom teorije polisistema (v. Even-Zohar 1990). Even-Zohar je skrenuo pažnju da preuzimanja ciljne kuture ne treba komunikacijom Matić nedvosmisleno upućuje na ideološki fon svojih tekstova. 4 U tekstu iz 1949. Matić je napisao da se nada da će prevod Gargantue i Pantagruela promeniti ovdašnju recepciju francuske kulture. povezivati samo sa tekstovima, žanrovima i modelima. Prilikom preuzimanja elemenata repertoara nije samo reč o preuzimanju literarnih obrazaca jer je u svaki obrazac upisan određen kulturni model i društvene vrednosti koje teže da se asimiluju u polisistem ciljne kulture. Romani Gistava Flobera ispostavljaju se kao svojevrsni lakmus u procesima modernizacije srpske/jugoslovenske književnosti. Prevod jednog Floberovog dela se pojavio i nakon Prvog svetskog rata u srpskoj/jugoslovenskoj kulturi u cilju proširivanja literarnog repertoara ciljne kulture, odnosno u traganju za novim poetičkim i narativnim modelima. Reč je o Ujevićevom prevodu Novembra 1920. godine sa Crnjanskovim predgovorom i Vinaverovim prikazom. I tada je Floberov roman poslužio kao predložak preispitivanju i problematizaciji jednostrano ili bar uže shvaćene koncepcije realističke naracije što je, uostalom, bio jedan od toposa avangardnih manifesta. Crnjanski je precizno zapazio da će „Novembar [...] biti knjiga, koja će u XX veku dovesti do novog oblika romana“ (Crnjanski 1983: 241). U najavi Dnevnika o Čarnojeviću u „Biblioteci Albatros“ je pisalo da „lirski napisan, roman Crnjanskog predstavlja sobom novopronađenu formu izraza, odgovara modernom ukusu današnje književne publike“ (Vinaver 2012: 33.). Prevod Novembra je uvertira za Crnjanskov Dnevnik o Čarnojeviću i avangardni roman. Matićev prevod Sentimentalnog vaspitanja sadrži polemičke konotacije. Jer, kako je to u eseju o Floberu, našem savremeniku istakao Mario Vargas Ljosa, ono što romansijer može naučiti od pisca Gospođe Bovari jeste ono što je esencijalno za moderan roman: da umetnost, stvarajući lepotu, proizvodi zadovoljstvo; to zadovoljstvo potiče od formalnog postignuća koji je odlučujući činilac u romanesknom sadržaju (Vargas Llosa 2004: 220). Dakle, nauk koji je neuklopiv u ondašnju jugoslovensku „književnu politiku“ i koji je Matić usvojio. No, i sam izbor dela iz francuske književnosti neposredno nakon rata je već po sebi gest opredeljenja, a dodatnu provokaciju zasigurno su predstavljali i pojedini romaneskni elementi, na primer, koncepcija gavnog lika koja je antipodna pozitivnom junaku socreaizma. Međutim, prevodilac je potencijalne kritičare doveo u mat poziciju imamo li u vidu da je Sentimentano vaspitanje Floberovo delo koje je, možda, najviše uronjeno u stvarnost i politiku. Prevod Sentimentalnog vaspitanja Matićev je gest otpora jednostranom i arbitrarnom razumevanju književnosti i polemička reakcija na književnoteorijske i kulturne isključivosti. Opredeljujući se za pisca koji je doveo u pitanje pojam realnosti i književnog realizma kao verne reprodukcije stvarnosti, suprotstavljajući mu autonomnost književnog dela čija je realnost nekompatibilna empirijskoj realnosti, pisca koji je privilegovao stilsku veštinu, razumevajući književnost kao suštinski umetnost reči, umetnost koja gradi sopstvenu realnost kombinujući imaginaciju, stil i veštinu, Matić je implicitno odgovorio na pitanja sopstvenog razumevanja realizma i mimetizma, te tradicije i modernizma, uključujući se u još uvek prigušen razgovor o estetičkim i poetičkim pitanjima koja su u tom trenutku bila gurnuta na marginu usled dominacije sociologizma na koji su bila svođena i počesto vulgarizovana. Diskurzivno uobličenje ovih ideja Matić je izložio, ili pak sistematizovao, u knjizi Jedan vid francuske književnosti. Reč je o tekstovima panoramskog karaktera u kojima se kombinuju elementi sociološkog pristupa i interpretativna pregnuća sabrana oko poetičkih toposa i narativnih postupaka, posebno inovacija izabranih pisaca. Iako naslovljen Post- scriptum, poslednji tekst predstavlja uvod u čitanje i razumevanje tekstova koji mu prethode. Matić književnosti dodeljuje povlašćeno mesto u ljudskom iskustvu, ona predstavlja svojevrsni repozitorijum vrednosti na kojima se temelji identitet zajednice: „Bure vremena i oluje epohe svojom silinom, makar i kroz bol i stradanje, otkriju nam na kojoj je strani ljudski lik, ali ostaju neka ne manje bitna pitanja života koja se moraju nit po nit razmrsiti, da bi naša sirovo i surovo otkrivena saznanja opstala i pobedila. Književnost i poezija su problemi takve nekakve vrste.“ (Matić 1952: 243). Ističući da ga interesuje jedan tok francuske književnosti, onaj što se naziva realizam (pomerajući time težište sa „čisto“ ideološkog stanovišta, na poetičko, shodno polemičkom žarištu u trenutku kada objavljuje knjigu), Matić insistira „često se zaboravlja kada je u pitanju francuska literatura (i, možda, kada su u pitanju i druge literature, pa i naša) da je ona tokom svog dugog razvoja produbila više slivova, tačnije, produbila u jednoj istoj, svojoj, reci nekoliko rukavaca, menjala svoje tokove i vraćala se u staro korito, i opet menjala pravac, tako da ona danas pre liči na deltu nego na miran i širok tok jedne jedine velike reke“ (Isto: 211). Realizam nije statična i homogena kategorija, niti je reč o poetici koja se može svesti na nekoliko nepromenjivih. Tu tradicijsku otvorenost, odnosno poetičku višesmernost i bogatstvo Matić je primetio ne samo u francuskoj, već i u srpskoj i inim književnostima. Matić nije, poput standardnih, akademskih komparatista, uobručio svoje uvide objektivnošću naučnog diskursa ili metodoloških polazišta, odnosno izbora teme. Međutim, izbor tema nije opravdavao ličnom i privatnom čitalačkom radoznalošću, već potrebama sopstvene kuture i književnosti5: 5 Godine 1936. Miloš Savković je objavio u Parizu monografiju L`influence du réalisme français dans le roman serbocroate. Savković je „Interesovanje za taj tok moderne francuske proze nije toliko izraz mojih subjektivnih preokupacija ili razmatranje francuske literature po sebi koliko izraz pobuda i povoda koji proističu iz naših opštih književnih stremljenja, da u stranim književnostima tražimo ne toliko ono što je u njoj u datom trenutku, ili gledano istoriski, najkarakterističnije ili najaktuelnije, već mnogo pre ono što je u njoj najživlje za nas, i nama bliže.“ (Isto: 212). Na osnovu navedenih redova mogla bi da se razradi čitava studija o Matićevim poredbenim strategijama, a njena tekstualna uporišta bi nadilazila Jedan vid francuske književnosti. Međutim, na ovom mestu je važno konstatovati da je reč o stvaralačkom susretu, o interkulturnoj perspektivi nacionalne književnosti, o susretu sa stranim i Drugim prilikom kojeg se kušaju granice sopstvene kulture, preispituju njene datosti, te doslednom skepticizmu spram svake teorijske ili stvaralačke smirenosti i neophodnosti preseka različitih smislova. U Post-scriptumu su, dakle, sabrana ili skicirana pitanja koja uvezuju članke i eseje njime zaključene. Reč je o nizu pitanja metodološke prirode, prevashodno onih koja se sabiraju oko koncepta sociološke kritike. Metodološki izbor naročito iziskuje uvažavanje datiranosti tekstova. Naravno, Matić nije naučnik, već esejista, angažovani intelektualac u jednom vremenu koji istupa sa određenih ideološko-političkih pozicija. Otuda, recimo, danas istraživačku pažnju usmerio, u duhu genetsko-kontaktnih veza tradicionalne komparatistike, ka „uticaju“ francuskih realista na stvaralaštvo Jakova Ignjatovića, Laze Lazarevića, Sime Matavulja itd. Drugim rečima, Savković je potpuno prenebregnuo savremeni stvaralački kontekst koji je Matiću, u principu, i polazište ili je, bar, u potpunosti svestan istoričnosti svoje pozicije. možemo da razumemo šturost prikaza romansijerskog opusa Marsela Prusta ili Andre Žida u tekstu O savremenom francuskom romanu, prvobitno objavljenom u Našoj stvarnosti 1937. godine. Međutim, autor Post-scriptum zaključuje sedećim rečima: „u ovim ne mnogo studioznim stranicama o jednom vidu francuske književnosti, pokušao sam da nađem kod pisaca kojih sam se morao da dotaknem, da bih ukazao da iza roja reči, požutelih stranica, zaboravljenih, iza bledog pepela hartija, gori, i kad one ne kažu celu istinu (a ko je već danas celu može reći?), gori žar života, davanje celog života. Lepota tek zatim dolazi.“ (Isto: 254). Retorika angažovanosti koja orkestrira Post-scriptum, te sociološkog rastera koji na pojedinim mestima u knjizi odveć opterećuje svojom jednostranošću, ipak, nije uspela u da zagluši artikulaciju svesti o važnosti estetskog doživljaja umetničkog dela. Nije neosnovano zaključiti da bi se Matić složio sa Sartrovim ukidanjem podvojenost kategorija estetičko i etičko i njegovim stavom da „mada je literatura jedna stvar, a moral sasvim druga, u dnu estetičkog imperativa mi vidimo moralni imperativ.“ (Sartr 1981: 50). Književno delo, dakle, svedoči čoveka i težnju ka životnim totalitetom, zračeći etičkim. Matić je svestan da etičko ne može zameniti estetsko u toj meri da delo i dalje ostane umetničko. Drugim rečima, esencija književne vrednosti nije estetska vrednost, a ni etička, već ukupnost doživljaja, a čitalac je mnogo više od homo esteticusa koji se prepušta svojim (estetičkim) užicima ne snoseći odgovornost za njih. Ključni pojmovi u Jednom vidu francuske književnosti su savest, oslobođenje, istina i vizija. Epoha građanskog društva našla je u Balzaku „pisca ne samo dostojnog svog vremena već svih vremena, pisca čije je delo, neosporno, najvernije ogledalo tog vremena i, zašto ne bismo rekli, njegova visoka umetnička savest“ (Matić 1952: 85). Umetnička savest unosi u ogledaski poetički princip ne samo postupak literarizacije, već i subjektivno- interpretativni rakurs koji podrazumeva i određeni vid etičkog stava, odnosno angažovanosti. Stendal je nepogrešivi posmatrač „svoje epohe i nenadmašni umetnički prikaz tog novog načina osećanja, mišljenja i delanja ljudi“ (Isto: 72), te „retko se videla na delu ruka koja piše sa toliko svesti i savesti kao što je to bilo kod Stendala“ (Isto: 83). Prikazujući antidemokratsku i antislobodarsku klimu krajem 19. veka u ogledu O savremenom francuskom romanu, Matić ističe „duh Francuske revolucije i pravu narodnu Fracusku branio je u to vreme celim svojim delom Romen Rolan, čovek koji je sigurno među prvima osetio da književnik ne može da bude samo umetnik reči, već i savest svog doba.“ (Isto: 185, kurziv Ž. S.). Posmatračka delatnost pisca, njegov dijalog sa realnošću i njena literarna transpozicija podrazumevaju ravnotežu estetskog i etičkog. Socijano angažovani pisac je rezonantna figura, figura koja epohu literarno transponuje propuštajući je kroz raster sopstvene svesti i savesti. Stoga za Matića angažovana književnost ne predstavlja onu u kojoj, u strukturnom smislu, povlašćeno mesto ima ideološka slika sveta, već ona koja svojim čitaocima nudi epistemološko iskustvo zasecajući u polje društvenog i ideološkog, odnosno ona koja je „deo saznanja o društvu i čoveku“, kako je to zabeležio povodom Balzakovog romansijerskog opusa. Otuda istina postaje jedan od važnih kriterijuma u vrednovanju književnog dela, te Matić posebnu pažnju posvećuje „estetici istne“ Emila Zole koji je u Jednom vidu francuske književnosti, s razlogom, jedna od najreprezentativnijih figura angažovanog pisca. Prigodom Zoline „umetnosti istine“, međutim, Matić će istaći i njena ograničenja i potencijalna iskliznuća koja osvedočava i Zolino delo: „slabost samih Zolinih književnih tvorevina potiču baš od njegove osnovne težnje ka istini [...] Ne zato što je ona bila pogrešna, već zato što ju je ponekad krivo shvatio. Poći od istine kao od načela koje ima da rukovodi umetnika u njegovom stvaranju, zahteva ogroman misaoni napor, za koji su ponekad Zoli nedostajala i književnotehnička i naučna sredstva“ (Isto: 152, kurziv Ž.S.). I ovi sažeti navodi pokazuju Matićev stav po pitanju „objektivno-saznajnog“ horizonta umetnosti, te njegov odnos prema dogmatskoj teoriji odraza i njenim sociologističkim i gnoseologističkim aspektima. Reč je o ukrštanju mimetičkog (mimesis) i poetičkog (poesis) principa u činu umetničkog stvaranja. Naočitu razradu ovog koncepta Matić je implicirao u pojmu vizija koja ide u prilog njegovom razumevanju umetnosti na granici između njene apsolutne autonomije i apsolutne heteronomije. Otuda Matiću nisu glavne reference sovjetska (i ina) vulgarizacija marksističkih stavova o književnosti tridesetih i četrdesetih godina. Vizija je blisko skopčana sa koncepcijom istine. Vizionarni aspekt dela je potvrda piščeve uronjenosti u život, njegovog razumevanja i proniknuća u njegove različite slojeve, te njegovo lišavanje balasta kontigentnog i efemernog. „Samo je Balzak, ta ogromna energija, ta strasna priroda i taj genijalni posmatrač, mogao [...] uzdižući se iznad vrtloga svojom umetničkom vizijom, prikaže to društvo i tog čoveka zapetenog u njemu onakvi kakvi su [...] jer su isti vetrovi duvali i kriz njegov život. To daje onu upečatljivu istinitost njegovim ličnostima (Isto: 91); Bodler je imao pravo kada je rekao da u Balzakovom realizmu ima mnogo vizionarstva, te je, zaključuje Matić, njegov Pariz istovremeno i stvarnost i mit (Isto: 92). Sa jedne strane, Zolino delo je prožeto modernim duhom opservacije i istine, a sa druge strane „pod Zolinim neumornim perom uobličavao se jedan novi svet književnosti, jedinstven kao vizija, orkestriran kao simfonija“ (Isto: 143). Među savremenicima, zavređujući time prednost u odnosu na druge pisce, „Aragon, kroz pričanje akcije (récit), čime obnavlja tradiciju Balzaka i Stendala, daje ne samo slike spoljnjeg sveta i analize unutarnjeg života ljudi, već viziju tog sveta i tog života“ (Isto: 196). Umetnikovo je da prodre u srž stvarnosti i da joj da oblik lepote koji potom vodi ka saznanju. Istina, umetničkim sredstvima oblikovana, pored lepote treba da bude kriterijum u umetnosti. Matićev koncept vizije podrazumeva istovremeno i neophodnost prisustva piščeve fantazije u procesu stvaranja umetničke stvarnosti, ali i proročki ili anticipatorski aspekt. Jer, jedan vid francuske književnosti za koji je Matić zainteresovan ne samo da je oblikovan kategorijom realnosti, već su to dela koja prikazuju, kako je Matić zapisao, jednu „realniju, borbenju i nekonvencionaniju Francusku“. Stoga autor ne propušta da podseti da je Ruso veličao osobođenog čoveka, da je Stendal verovao u niže slojeve naroda ili da je Bazak otkrio lice radničke kase, jednom rečju, revolt prema buržoaziji svih realista (Isto: 115). Krug tekstova o Balzaku, Sto pedeset godina od rođenja Onore de Balzaka (1949), Balzak i Sent-Bev (1950) i Balzak i moderan roman (1950) je značajan i zbog dalekosežnog pitanja koje Matić u njima otvara – problem istorijskog revizionizma, biografije koja potencijlno denuncira i izopštava poeziju. Naime, Matić je insistirao da Balzakova vizija nadrasta njegov politički konzervativizam6, a u njegovoj argumentaciji možemo da prepoznamo Marksovo dijalektičko 6 U tom trenutku je aktuena polemika između Elija Fincija i Velibora Gligorića oko stava da bi današnja kritika odsekla glavu Balzaku zbog reakcionarstva, polemika koju je Vinaver sjajno parodirao u Uzbuni na Jelisejskim poljima. poimanje odnosa istorijskog i transcendentnog u umetnosti kao odnosa sadržaja i forme estetskog.7 Ne podležući pritisku ideološkog revizionizma, u Jedan vid francuske književnosti je uključio i prevod Elijarove Slobode.8 7 Ratko Peković nas s pravom podseća i na „prizemne“ aspekte polemika vođenih krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina: „U njima se očituje pozadina završne bitke između „realista” i „modernita”. Više je nego jasno da se oni nisu sporili samo oko estetičkih pitanja, književnih stilova, pravaca i poetičkih modela, već, dobrim delom oko prevlasti u književnom životu. Reč je o borbi za razne privilegije – članstva u žirijima, dodelama nagrada, studijskim putovanjima u inostranstvo, članstvu u delegacijama jugoslovenskih pisaca, članstvo u redakcijama i drugim pogodnostima“ (Peković 2008: 706). Istraživanje u tom pravcu prevazilazi okvire ovog rada, ali ga valja biti svestan. 8 Podsećanja rada, odgovarajući na pitanje novinara 1968. „Kako je nikao nadrealizam kod nas?“, spomenuvši nadrealističko projektasko prećutkivanje avangarde dvadesetih godina nakon Drugog svetskog rata, Matić je rekao: „o Beogradu posle 1918, o kojem se u našim literarnim krugovima danas ima pogrešna predstava. Nikada dotle, a ni posle, Beograd nije izgledao kosmopolitskiji kao u tih nekoliko prvih posleratnih godina. Ne zaboravimo da se veliki broj naših mladih ljudi [...] našao usred ratnog vihora i oluje u mnogim kulturnim centrima, Ženevi, Rimu, Parizu, Petrogradu, Moskvi, Firenci, Londonu. A zatim, i u zarobljeničkim logorima širom Austro-Ugarske [...] osluškivali su šta se novo u svetu poezije i duha događa [...] I sve se to steklo u novi, istina porušeni Beograd [...] Mnogi stranci bili su u njemu [...] Iv Šatenjo [...] Alek Braun [...] Stefan Malarme još tada se šetao literarnim ulicama Beograda [...] Apoliner [...] Carin dadaizam . Čitava moderna poezija i umetnost hvatale su duboke korene u Beogradu [...] Ako biste tražili da vam napravim razliku između kafane „Moskva“ 1921. i pariske „Rotonde“ tih istih godina, samo je broj bio veći, ali ne i kvalitet [...] Ujević [...] Vinaver [...] Drainac [...] Rastko Petrović [...] Džojs, Kafka i Virdžinija Vulf [...]“ (Matić 1969: 280-282). U razgovorima sa Markom Nedićem (Nedić 2012: 173-221) sredinom sedamdesetih godina Matićev prevodilčaki rad i književnoistorijski diskurs koji uobručava francuske teme, dakle, prostor je artikulacije dominantih autorovih interesovanja kojima će se vraćati i esejistički ih uobličavati – to je i prostor poetičkih identifikacija, traganja, polemika, oponiranja, značajnih ne samo sa formirnje i razumevanje Matićeve stvaralačke fizionomije, već se ukazuju i izuzetno važnim u tokovima posleratne srpske književnosti koju je Matić, najpre on, nastojao da usmeri ka tokovma moderne francuske književnosti, bivajući privržen izvornoj marksističkoj misli.

Autor - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 Naslov Original i prevod : uvod u istoriju i teoriju prevođenja / Miodrag Sibinović ; [pogovor Branko Kitanović] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredna štampa, 1979 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 191 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kitanović, Branko (Koža) Napomene Tiraž 2.000 Pogovor: str. 187-189 Registar. Predmetne odrednice Lingvistika -- Prevođenje Književno prevođenje -- Srpska književnost Prevođenje Ova knjiga predstavlja pokušaj da se, na osnovu postojeke literature, na osnovu analize izvornog materijala iz naše prevodne književnosti, kao i na osnovu piščevog neposrednog prevodilačkog iskustva, naši čitaoci informišu i uvedu u osnovne probleme istorije, teorije i kritike opšteg i književnog prevođenja. U prvom delu knjige je skica istorijskog razvoja prevođenja u teorijske misli o prevođenju do početka XX veka (poglavlje posvećeno opštoj istoriji teorijske misli o prevođenju do XX veka rađeno je na osnovu šireg izbora literature koja se bavi istorijom prevođenja, a naročito na osnovu materijalom bogate knjige P. I. Kopanjeva „Pitanja istorije i teorije književnog prevođenja“, Minsk 1972). Drugi deo donosi informativni pregled savremenih tokova nauke o prevođenju, sa željom da se u njemu daju neke osnovne informacije koje mogu biti od koristi i nastavnicima stranih jezika u izvođenju nastavnog programa za prevodioce i inokorespondente u drugoj fazi srednjeg obrazovanja, ali pre svega uz pokušaj da se u postojećem obilju koncepcija i različitih modela daju podaci o čvornim tačkama jednog mogućeg otvorenog teorijskog sistema koji je dovoljno fleksibilan da bi mogao obuhvatiti raznorodno probleme procesa u rezultata prevođenja, bilo da su ti problemi već rešeni, bilo da za njih tek treba tražiti rešenja. Treći deo knjige donosi četiri poglavlja posvećena nekim specifičnim problemima književnog prevođenja. Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 – Beograd, 26. jul 2020) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja. Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu. Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Preminuo je 26. jula 2020. Projekti Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost – Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama XX veka (1995) i Jesenjin na kraju XX veka (1997). Dostignuća Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju – dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka i o ruskoj poeziji sredine XIX veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku – u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj. Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije. Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine XX veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“. Nagrade Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012) i Slavističkog društva Srbije (2017). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Paіdeіa“, Beograd, 1999. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/“Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. X-XXI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Paіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću U književnom časopisu „Istok“ br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V. N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)... MG74 (N)

Odlično S providnim omotačem Beograd 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, 1032 strane. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Istorija Beograda datira u prošlost do 7000. p. n. e. Vinčanska kultura, jedna od najvažnijih praistorijskih kultura Evrope, je nastala u okolini Beograda u 6. milenijumu p. n. e. U starom veku, tračko-dačka plemena su naseljavali ovu oblast, da bi Kelti osvojili naselje na mestu današnjeg Beograda i dali mu ime Singidunum. Rimljani su osvojili grad za vreme cara Oktavijana Avgusta i dali mu status municipija polovinom 2. veka. Grad su naselili Sloveni su oko 520. Beograd je nekoliko puta prelazi u posed Vizantije, Bugarske, Ugarske i Srbije. Osmansko carstvo je osvojilo Beograd 1521. i kasnije u njega prenelo sedište sandžaka. Između 1427. godine i Božića 1806. godine Beograd je bio pod tuđinskom vlašću.[1] Od kraja 17. veka grad je često prelazio pod osmanlijsku ili habzburšku vlast. Beograd je postao glavni grad Srbije 1841. Severni deo Beograda je ostao habzburški pogranični kraj sve do 1918. Zbog svog strateškog položaja, oko grada se vodilo više od 115 ratova i bio je rušen 44 puta.[2] Beograd je bio glavni grad Jugoslavije (u svim njenim oblicima) od njenog osnovanja 1918, pa do konačnog razdruživanja 2006. Praistorija[uredi | uredi izvor] Vinčanska dama (5500. p. n. e.) Okresano kameno oruđe pronađeno u Zemunu pokazuje da su zajednice lovaca i skupljača plodova naseljavale okolinu Beograda još u paleolitu i mezolitu. Neka od ovih oruđa musterijenske industrije, koja se više povezuje sa neandertalcima neko sa današnjim ljudima. Iz starijeg kamenog doba, potiču ostaci ljudskih kostiju i lobanja neandertalaca, pronađeni u kamenolomu kod Leštana, u pećini na Čukarici i u blizini Bajlonijeve pijace. Orinjačka i gravetijenska oruđa su takođe pronađena ovde, što indicira postojanje naseobina u periodu od pre 50.000 do 20.000 godina.[3] Neolitske starčevačka i vinčanska kultura su se razvijale u okolini Beograda i dominirale Balkanskim poluostrvom (kao i delovima srednje Evrope i Male Azije) pre oko 7000 godina.[4][5][6][7] Ostaci kulture mlađeg kamenog doba, pronađeni su u Vinči, Žarkovo i u Gornjem gradu, iznad ušća Save u Dunav. To ukazuje da je prostor Beograda bio naseljen u kontinuitetu i da je rastao intenzitet naseljavanja. Mnoga današnja naselja beogradske okoline leže na kulturnim slojevima ranijih praistorijskih naseobina. Prve zemljoradnički narodi koji su naseljavali ovaj region se povezuju sa neolitskom Starčevačkom kulturom, koja je cvetala između pre 6200 i 5200 godina.[8] Postoji nekoliko iskopina Starčevačke kulture u i okolini Beograda, uključujući i naselje Starčevo, po kome je kultura i dobila. Starčevačku kulture je smenila Vinčanska kultura (5500—4500. p. n. e.), naprednija zemljoradnička kultura izrasla iz ranijih starčevačkih naseobina. Ona je takođe dobila ime po toponimu u okolini Beograda Vinča-Belo Brdo. Vinčanska kultura je bila poznata po svojim vrlo velikim naseobinama, od kojih su neka bila najveća u praistorijskoj Evropi;[9] antropomorfnim figurinama kao što je Vinčanska dama; najranijoj bakarnoj metalurgiji u Evropi;[10] i Vinčanskom pismu. Vinča — Belo brdo kraj Beograda spada u red najznačajnijih naseobina i kulturnih nalazišta praistorijskog perioda. Arheološke iskopine na Rospi ćupriji, Gornjem gradu, Karaburmi, Zemunu i Vinči potvrđuju pretpostavke da je područje Beograda bilo intenzivno naseljeno i da se njegovo stanovništvo bavilo plužnom zemljoradnjom i drugim pratećim privrednim delatnostima. Na ovim lokalitetima otkrivene su nekropole bronzanog i metalnog doba kao i dokazi različitih kulturnih uticaja. Stari vek[uredi | uredi izvor] Plemenska država Skordiska sa centrom u Singidunumu (današnjem Beogradu), 3-1. vek pre nove ere. Paleobalkanska plemena Tračana i Dačana su vladali ovim prostorom pre rimskog osvajanja.[11] Oblast Beograda je naseljavalo tračko-dačko pleme Singi.[4] Nakon keltske invazije na Balkansko poluostrvo 279. p. n. e., keltsko pleme Skordisci je preuzelo grad i nazvalo ga Singidun (dun = tvrđava).[4][12] Nema gotovo nikakvih tragova o tom keltskom gradu, osim što su na lokalitetima Karaburme i Rospi ćuprije pronađene nekropole sa umetnički vrednim predmetima, koje su pripadale ratnicima plemena Skordisci. Znatni keltski kulturni uticaji utkani su u duhovnu kulturu stanovništva Singidunuma, koji su delom preneti i pomešani sa rimskim antičkim kulturnim elementima. Rimska vladavina[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Singidunum Novac cara Jovijana iz Singidunuma Rimljani su počeli da osvajaju zemlje oko Singiduna tokom 1. veka p. n. e. Gaj Kvint Skribonije Kurio, prokonzul Makedonije je napao unutrašnjost Balkanskog poluostrva sve do Dunava, pokušavajući da istera Skordiske, Dardance, Dačane i druga plemena. Rimljani su ostali samo na kratko i ostavili oblast van rimske uprave. Stoga se malo zna o tim operacijama ili kada je ova oblast organizovana u provinciju Meziju. Rimske legije predvođene Silanom su stigle do Beograda 34. ili 33. p. n. e. Oblast nije bila stabilizovana sve do Oktavijanove vladavine, kada je Marko Licinije Kras, unuk Cezarovog trijumvira i prokonzul Makedonije, konačno umirio region 29. p. n. e. Mezija je zvanično organizovana u provinciju neko vreme pre 6. godine, kada je prvi put pomenut njen upravnik Aul Cecina Sever. Ime grada je romanizovano u Singidunum. Singidunum je postao jedna od glavnih naseobina provincije, smešten između Sirmijuma (Sremske Mitrovice i Viminacijuma (Kostolca), dok se sa druge strane nalazio Taurunum (Zemun). Iako su i Sirmijum i Viminacijum bili značajniji gradovi od Singidunuma, grad je zadržao svoj značaj zbog svog strateškog položaja duž puta Via militaris, važnog rimskog puta koji je povezivao rimske tvrđave i naselja duž dunavskog limesa. Konzervirani ostaci bedema (levo i desno) i kule (u sredini) rimskog kastruma Singidunum je dostigao svoj vrhunac dolaskom Legije IV Flavija 86. godine. Ova legija od oko 6.000 vojnika je bila najvažnija vojna formacija koja se suprotstavljala pretnji Dačana sa druge strane Dunava. Legija je podigla kvadratni kastrum, koji se nalazio u Gornjem gradu današnjeg Kalemegdana. Tvrđava je prvobitno sagrađena od zemlje, ali je ubrzo ojačana kamenom, i njeni ostaci se danas mogu videti kod severoistočnog kraja Gornjeg grada. Legija je takođe izgradila most preko Save koji je povezivao Singidunum i Taurunum. Još jedan korak koji su Rimljani preduzeli da se ojača Singidunum je bilo naseljavanja veterana legije pored tvrđave. Vremenom je to naselje izraslo oko kastruma. Naselje je imalo izgled mreže, sa ulicama koje su se sekle pod pravim uglom. Ostatak ove strukture može se videti i u današnjem Beogradu po orijentaciji ulica Uzun Mirkove, Obilićevog venca, Cara Dušana i Kralja Petra I. Na mestu današnjeg Studentskog trga nalazio se forum, koji su okruživale terme (čiji su ostaci otkriveni 1970-ih). Drugi ostaci rimske kulture kao što su grobnice, spomenici, skulpture, keramike i novčići su pronađeni u selima i varošicama oko Beograda. Car Hadrijan je dao Singidunumu status municipija u prvoj polovini 2. veka. Singidunum je kasnije prerastao ovaj status i postao punopravna kolonija. Rimski car Jovijan, koji je ponovo uspostavio hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva, je rođen u Singidunumu 332. Singidunum i Mezija su napredovali u mirnodopskom periodu, ali to nije trajalo zadugo, zbog narastajućih problema kako i van carstva, tako i u njemu. Antoninijan iz vremena cara Karauzija. Na novčiću se vidi lav, simbol Legije IV Flavija. Rimsko carstvo je počelo da propada krajem 3. veka. Provincija Dakija, koju je nakon nekoliko dugih i uspešnih pohoda osnovao car Trajan, je počela da propada zbog invazije Gota 256. Car Aurelijan, suočen sa iznenadnim gubitkom mnogim provincija i velike štete koja su pričinjavala varvarska plemena, je evakuisao Dakiju do 270. Singidunum se ponovo našao na granici propadajućeg carstva. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija Beograda u srednjem veku Vizantija (395—626)[uredi | uredi izvor] Nakon smrti cara Teodosija I, Rimsko carstvo je podeljeno na dva dela. Singidunum se našao na severozapadnoj granici Istočnog rimskog carstva. Mezija i Ilirik su pretrpele razarajuće napade usled sukcesivnih invazija Huna, Ostrogota, Gepida, Sarmata, Avara i Slovena. Singidunum su 441. osvojili osvojili Huni, koji su razorili grad i tvrđavu i prodali njegovo stanovništvo u roblje. U naredna dva veka, grad je menjao vlasnika nekoliko puta. Rimljani su povratili grad nakon raspada Hunskog carstva 454., ali su Sarmati ubrzo zauzeli grad. Ostrogoti su zauzeli grad 470. i isterali Sarmate. Grad su kasnije osvojili Gepidi (488), ali su ga Ostrogoti povratili 504. Istočno rimsko carstvo je preuzelo grad nakon mirovnog sporazuma sa Ostrogotima. Vizantijski car Justinijan I je obnovio Singidunum 535., vrativši tvrđavi i naselju nekadašnju vojnu vrednost. Grad je uživao u kratkom mirnodopskom periodu oko 50 godina, do avarske pljačke 584. Tokom Mavrikijevih balkanskih pohoda, Singidunum je služio kao baza, ali je ponovo izgubljen kada su 602. godine Avari opljačkali i spalili Singidunum. Oko 630. godine Sloveni su se naselili u Singidunumu i okolini, uz dozvolu vizantijskog zapovednika grada. Do ovog vremena, grad je izgubio svoj značaj pograničnog utvrđenja. Bugarska, Ugarska, Vizantija, Srbija[uredi | uredi izvor] Beogradska krštenica, pismo Pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu, deseti red Posle toga, više od dva i po veka, nema pomena o njemu. Avarski i slovenski ratnici nisu marili za ovaj grad, jer on više nije imao položaj graničnog utvrđenja. On se tada nalazio unutar šireg područja Balkana koji su Sloveni već osvojili. I pored toga arheološki nalazi ukazuju na kontinuiran život u gradu i njegovoj okolini. Nekoliko vekova posle prvog pomena Beograda kao slovenskog grada, u njemu se smenjuju razne vojske i osvajači. Do Beograda su najpre došli Franci koji su pod Karlom Velikim uništili Avare. Na ruševinama Taurunuma osnivaju franačko naselje Malevila, da bi slovenizacijom kasnije naziv bio Zemln (Zemun). Franačku vladavinu zamenjuju Bugari, a njihovu Mađari. Bugari su preuzeli vlast nad tvrđavom 827. Ponovni pomen grada i to pod slovenskim imenom Beograd (Beli grad-verovatno po zidinama od belog krečnjaka), sreće se tek u 9. veku, 16. aprila 878. u jednom pismu pape Jovana VIII bugarskom caru Borisu Mihajlu, o smenjivanju beogradskog hrišćanskog episkopa Sergija. Kasnije se taj naziv sreće u različitim varijantama. Mađarska vojska je 896. napala Beograd. Vizantija je osvojila Beograd 971. Posle 976. Beograd je preuzeo bugarski car Samuilo. Vizantijski car Vasilije II pokorio je Samuilovo carstvo 1018. i Beograd je opet postao značajna pogranična tvrđava Vizantije. Tokom 11. i 12. veka oko Beograda se otimaju suparničke sile: Ugarska, Vizantija i Bugarska. Petar Odeljan se u Beogradu proglasio za cara. U okolini Beograda je otpočeo njegov ustanak protiv vizantijske vlasti. Slika ilustruje Skiličinu hroniku. U leto 1040. godine buknuo je u Pomoravlju ustanak protiv Vizantije na čijem čelu se našao Petar Deljan. Ustanici su ubrzo osvojili Beograd, Niš i Skoplje. Deljan se izdavao za Samuilovog unuka, na osnovu čega je u Beogradu 1040. proglašen za cara, nastavljača Samuilovog carstva, ali je ustanak ugušen već 1041. U drugoj polovini 11. veka obnovljeni su ugarsko-vizantijski sukobi. Ugarski kralj Salomon je 1068. godine osvojio neko vizantijsko pogranično utvrđenje za koje se može pretpostaviti da je Beograd.[13] Vizantinci su utvrđenje brzo povratili. Borbe na Dunavu su vremenom dobijale na žestini. Nekoliko godina kasnije ugarski kralj preduzeo je veliki napad na Beograd za koji se pretpostavlja da je bio 1071/72. godine. Mađari su posle dvomesečne opsade uspeli da prodru u grad, a malobrojna posada na čelu sa duksom Nikotom morala je da napusti tvrđavu i da se preda. Ugarska vojska je potpuno opljačkala Beograd.[14] Kralj Salomon je posle ovog uspeha nastavio rat prodirući do Niša. Mir je ubrzo posle ovoga sklopljen. Kako je Vizantija povratila Beograd nije poznato, ali se može pretpostaviti da ugarska vlast u njemu nije dugo trajala i da je Vizantija već 1072. preuzela Beograd.[14] Ugarska vojska je 1096. razorila Beograd, ali ga je Vizantija zadržala. Mađarski kralj Stefan II je porušio Beograd 1124. i njegovim kamenom gradio Zemun. Vizantijski car Manojlo I je porušio Zemun 1154. i beogradskim kamenom ponovo gradila Beograd.[12] Ugarska je 1182. napala i opljačkala Beograd. Vizantija je 1185. povratila Beograd diplomatskim putem. Za to vreme kroz grad prolaze brojni krstaški pohodi na Istok ostavljajući svoj rušilački pečat na njemu. Od 1096. do 1189. kroz Beograd prolaze krstaške vojske. Tokom šestodnevnog boravka Petra Pustinjaka u Zemunu, krstaška vojska je počinila masakr i opustošila grad. Stanovnici Beograda su napusti grad i povukli se u Niš, jer su se plašili da bi krstaška vojska mogla počiniti sličan zločin u njihovom gradu. Krstašku vojsku koja je prošla pored Beograda 1147. predvodio je nemački kralj Konrad III. Pod vođstvom Fridriha Barbarose 1189. g. kroz Beograd prolazi 190.000 ljudi. Ovaj predvodnik krstaša vidio je Beograd u ruševinama. Koliko je stradao možemo suditi po upoređivanju sa zapisom arapskog geografa i kartografa Idrizija, koji u opisu „Itinerera carigradskog puta“ iz 1154. g. pominje Belgraduk kao dobro naseljenu i živu varoš sa mnogim crkvama. Beograd u je od 1230. sastavu Bugarske, ali već 1232. je pripao Ugarskoj. Država srpskog kralja Stefana Dragutina, sa centrom u Beogradu, 13-14. vek Despotova kapija Srpski kralj Dragutin, zet i vazal mađarskog kralja Stefana, dobio je od ugarske krune Mačvu sa Beogradom, koji tada prvi put dolazi pod srpsku vlast. To je bio period intenzivnog naseljavanja srpskog življa i jačanje uticaja Srpske pravoslavne crkve. Tu je Dragutin imao svoj dvor. Novosagrađena Saborna crkva bila je oličenje snage i bogatstva mlade srpske države. Posle Dragutinove smrti 1316. nastao je spor: Ugarska je tražila povraćaj grada, koji je preuzeo Dragutinov brat Milutin. Ugarska je osvojila Beograd 1319. godine. Porušeni i zapusteli grad je priključen Mačvanskoj banovini, postavši pogranična baza ugarskom odupiranju širenju srpske države sa juga, u vreme cara Dušana.[12] Protivnici ugarske krune, braća Horvati, osvojili su Beograd 1382. Ugarska je povratila Beograd 1386. U takvom stanju Beograd dočekuje 15. vek, kad na istorijsku scenu Evrope stupaju Turci, nova velika osvajačka sila. U želji da se što spremnije odupru turskoj najezdi i na Savu i Dunav imaju jako uporište, Mađari dozvoljavaju izgradnju Beograda za vreme despota Stefana Lazarevića. On je Beogradom vladao od 1403. do 1427. g., i to je vreme pravog procvata grada. Beograd je ne samo prestonica srpske države, već i najvažniji privredni, kulturni i verski centar. Grade se: Mitropolitska crkva, nova tvrđava, despotov dvorac, bolnica i biblioteka. Trgovci dobijaju povlastice i dolaze bogati i sposobni ljudi, koji doprinosu prosperitetu grada. Pretpostavlja se da je grad tada mogao brojati 40-50 hiljada žitelja. Beogradska banovina 1490. godine Zindan kapija iz ugarskog perioda Posle Stefanove smrti, despotov naslednik Đurađ Branković, bio je prinuđen 1427. da grad preda Mađarima, a on po ugledu na Beogradsku podiže Smederevsku tvrđavu. U vreme stogodišnjice ugarske vladavine izmenjena je celokupna struktura stanovništva i izgled samog grada. Grad počinje naglo da stagnira, a potisnuto srpsko stanovništvo je živelo u predgrađu i njemu nije bio dostupan Gornji grad. Ugarski kralj Žigmund sve više je naseljava mađarsko stanovništvo i širio uticaj katoličke crkve. Posle pada Smedereva 1440. g., Beogradsku tvrđavu opsedala je turska vojska sa preko 100.000 ratnika, na čelu sa sultanom Muratom II, ali je grad, uz velika razaranja, odbranjen. U želji da osvoje grad Turci na obližnjem brdu Žrnov, današnjoj Avali, podižu svoje utvrđenje, odakle su posmatrali i kontrolisali okolinu. Sultan Mehmed II je 1456. bezuspešno opsedao grad. Beograd se citira i najstarijoj sačuvanoj pesmi iz 1476. godine i armadi kralja Matije. Gotovo čitav jedan vek Beograd je odolevao turskim napadima. Novi vek[uredi | uredi izvor] Osmansko carstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Beogradski pašaluk Beograd u 16. veku Turci su pod vođstvom sultana Sulejmana Veličanstvenog, 28. avgusta 1521. uspeli da osvoje Beograd. Grad je srušen i spaljen, a put ka Budimu i Beču otvoren. Pomeranjem granice na sever, menja se strateški položaj Beograda, i u narednih 150 godina, ostao je relativno miran grad sa značajnom trgovačkom i saobraćajnom funkcijom. Od septembra 1521. iz Smedereva je preseljeno sedište sandžaka, a njegov beg je bio Krajišnik Bali-beg Jahjapašić. Pomeranjem turske granice na sever, dotadašnje pogranično utvrđenje je izraslo u upravno, vojno, trgovačko i saobraćajno središte tog dela turskog carstva. U tek obnovljenom gradu orijentalnog izgleda, sve više je cvetalo zanatstvo i trgovina. U početku turske vladavine većinsko stanovništvo je bilo muslimansko. Turaka je bilo malo, a poturica sa Balkana mnogo.[12] On je stecište trgovaca iz Dubrovnika, Venecije, Grčke i Austrije i zanatlija Turaka, Jermena, Srba i Roma. Od zanatlija isticale su se abadžije, aščije, puškari i drugi. Pored čaršije, Osmanlije su za 146 godina svoje vladavine podigle 6 karavansaraja, dva bezistana, dva imareta, sedam hamama, više škola i tekija te oko 40 džamija od kojih je najimpresivnija bila Ibrahim-begova džamija u današnjoj ulici Obilićev venac.[12][15] Grad je izašao iz okvira srednjovjekovnih bedema i počinje sve više da se širi duž trgovačkih puteva koji su vezivali Istok sa Evropom. Beogradom je 1579. harala kuga, tako da je tri godine kasnije Beograd imao samo 934 kuće.[12] Najbrže se obnavljao srpsko stanovništvo. Ono je predstavljalo najpotlačeniji sloj stanovništva, opterećenom kulukom. Živelo je van tvrđave u siromašnim mahalama, a osnovna delatnost su bile zemljoradnja i donekle zanatstvo.[12] Svoj najveći uspon pod Turcima grad dostiže sredinom 17. veka kada je imao oko 100.000 stanovnika.[12] Austrijsko-turski ratovi[uredi | uredi izvor] Maksimilijan Emanuel tokom opsade Beograda 1688. Posle 167 godina relativno mirnog razvoja, grad je postao meta ratnih sukoba. Za vreme Velikog bečkog rata, glad je zahvatila grad, jedan požar je odneo skladište oružja i oko četiri hiljade kuća.[12] Austrijski vojvoda Maksimilijan Bavarski je 6. septembra 1688. osvojio Beograd. Samo 20 dana kasnije izbio je Rat Velike alijanse, pa su Austrijanci morali da povuku većinu svoje vojske sa Srbije. To je omogućilo Turcima da se dve godine kasnije pregrupišu i steknu inicijativu. Turski ofanziva je pokrenula Veliku seobu Srba. U Beogradu je održan crkveno-narodni sabor, koji je zahtevao od austrijskog cara Leopolda povlastice za Srbe. Turci su opseli Beograd iu oktobru i zauzeli ga posle šestodnevne opsade. Grad iz ovih sukoba izašao razoren, a njegovo stanovništvo zbog saradnje sa Austrijancima, izloženo ubijanju, progonima i pljačkama. Posle toga Beograd je ponovo pogranična varoš, i to sve novog austrijsko-turskog rata. Austrijska vojska pod komandom princa Eugena Savojskog ponovo zauzela Beograd 17. avgusta 1717. Požarevačkim mirom Beograd i sever Srbije su pripojeni Austriji. Vojnu upravu je 1720. zamenila Beogradska administracija, čiji je predsednik do 1733. bio knez Aleksandar Virtemberški. Od 1723. do 1736. trajala je izgradnja Beogradske tvrđave na mestu porušene tvrđave prema zahtevima savremenih vojno strateških potreba, po planovima pukovnika Nikole Doksata de Moresa. Austrijska vladavina Beogradom u periodu od 1717. do 1739. označena je pravom transformacijom grada, jer on gubi do tadašnje tursko-istočnjačke crte i poprima obeležja srednjeevropskog grada. Pored tvrđave i varoš je opasana bedemima, a izgrađena su i nova zdanja. Oživljava trgovina, a u njega se sve više doseljavaju Nemci, Mađari, Francuzi, Česi i dr. Varoš je podeljena na Nemački Beograd na Dunavu i Srpsku varoš na Savi. Odlukom cara Karla VI u Nemačkom Beogradu su mogli stanovati samo Nemci, dok su svi stali morali da se isele u savsku varoš. Car Karlo VI je potvrdio odluku kojom je je za za beogradskog mitropolita postavio Mojsija Petrovića. U novom austrijsko-turskom ratu, turska vojska je porazila austrijsku vojsku kod Grocke. Prema preliminarnom sporazumu, Austrijanci morali da sruše sve što su sagradili (bedeme, kasarne i druge objekte). Od austrijskih objekata preostalo su samo barutni magacin,[16] kapija Karla VI i Leopoldova kapija. Nemačko stanovništvo se iselilo, kao i Srbi koji su se naselili u Petrovaradinskom šancu. Beograd, kao najveći je pretrpeo strašna pustošenja tokom rata 1737-1739, izgubivši celokupno srpsko stanovništvo. Povratak muslimanskog stanovništva bio je izuzetno brz, kao i ponovno strukturisanje grada na mahale. Zauzećem grada došlo je do pražnjenja celokupne varoši u koju se novo stanovništvo brzo uselilo, dok je jedino u Savskoj mahali ostalo simbolično prisustvo srpskog življa. Sve do 1741. nije došlo do povratka srpskog stanovništva. Beogradskim mirom, zaključen između Austrije i Turske, grad je ponovo vraćen Turcima. Posle okončanja ratnih operacija 1739. obrazovano je deset mahala, od toga šest muslimanskih, po jedna jevrejska i romska i dve hrišćanske. Beograd je tada imao 2028 upisanih muslimanskih žitelja, 45 Jevreja, dvoje Roma, troje hrišćana u varoši i petoro u savskoj mahali. Ratna pustošenja, u skladu ostavljala su ozbiljne posledice na urbanu strukturu Beograda, menjajući potpuno njegov karakter. Nova urbanizacija svedoči o odsustvu starih vakufskih poseda Sokolovića i Jahjapašića, koji još nisu bili obnovljeni, usled čega je Beograd više ličio na novoosvojeni grad, izgubivši dakle i svoju osmansku tradiciju i austrijski karakter koji je stekao između dva rata. Muslimanske mahale, nastajale su očigledno u skladu sa nesistematičnim prilivom stanovništva, o čemu svedoči i značajna neujednačenost u brojnosti naseobina po mahalama.[17] Turci su mnoge crkve pretvorile u džamije. Beograd ponovo postaje varoš orijentalnih obeležja i to sa pograničnim položajem, jer je granica Beogradskim mirom granica povučena na reci Savi. Da bi Beogradska tvrđava poprimila stari (današnji) izgled, Turcima je bilo potrebno skoro 14 godina. Dok je Beograd nazadovao, na drugoj strani Zemun je dobio poseban status u okviru Vojne krajine i takvi uslovi mu omogućavaju da razvije privredu: trgovinu, zanatstvo, ribarstvo i brodarstvo. Jača građanski stalež, podižu se utvrđenja, državne zgrade i crkve. Iz tog vremena potiču kuće kao što su: Karamatina, Ičkova i kuća Dimitrija Davidovića. Srpska osnovna škola je otvorena 1745. godine, a u gradu rade i slikar Georgije Tenecki i drugi kulturni stvaraoci. Beogradski pašaluk (Smederevski sandžak) 1791. godine Krajem veka u poslednjem austro-turskom ratu, Beograd je 8. oktobra 1789. osvojila vojska maršala Gideon Laudona. Kako se Austrija u isto vreme nalazila u sukobu sa Pruskom, zatražila je mir. Na osnovu Beogradskog mira iz 1739, Beograd i severna Srbija su ponovo vraćeni Turcima. Međutim, tek potpisivanjem Svištovskog mira 1791, Austrijanci su se povukli u Zemun. Turska vojska Bećir-paše je preuzela grad 23. oktobra 1791. Kuga iz 1794. godine je odnela živote oko 4500 stanovnika Beograda.[12] Grčki revolucionar Riga od Fere je ubijen u Beogradu 1798. Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Povlačenje turskog garnizona iz Beograda 1867. i Beograd u 19. veku Dahije ubijaju Hadži Mustafa pašu, bakrorez nepoznatog autora Posle ubistva Mustafa-paše 1801, dahije su uspostavile svoju vlast u gradu i okolnim selima. To je bilo vreme potpunog bezvlašća, janjičarskog nasilja i pljački. Ono je završeno sečom knezova i drugih viđenijih Srba. Buđenje nacionalne svesti i događanja oko seče knezova doveli su do podizanja Prvog srpskog ustanka 1804. g. Ustanak pod vođstvom Karađorđa imao je od samog početka za cilj i oslobađanje Beograda. Posle dve godine borbi, grad je osvojen 1806, a Beogradsku tvrđavu 1807. Beograd je ponovo postao glavni grad Srbije. U Beogradu je već 1807. zasedao i Praviteljstvujušči sovjet serbski, a od 1811. tu su se nalazila i prva ministarstva. Iz Austrije i drugih krajeva su dolazili viđeniji ljudi i intelektualci, među kojima su Sima Milutinović Sarajlija, Ivan Jugović, Dositej Obradović, koji su 1808. godine osnovali prvu Veliku školu. Zgrada nekadašnje Velike škole, danas Vukov i Dositejev muzej Dinamičan razvoj Beograda prekinut je turskim osvajanjem 1813. godine, a represalije koje su usledile dovele su do Drugog srpskog ustanka ustanka 1815. g. Vođa ustanka, knez Miloš Obrenović, uspeo je da unese više diplomatije u odnose sa Turcima. On u Beograd, uz određene povlastice, sve više naseljava srpski živalj sa juga, pa Turci, gotovo u bescenje, počinju da prodaju imanja i kuće. Turci su zadržali tvrđavu, dok je varoš pripala Srbima. U Beogradu je 1830. pročitan Sultanov hatišerif o autonomiji Srbije. U gradu se podižu prvi značajni objekti: Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva u Beogradu, dvorski kompleks u Topčideru, itd. Sem svoje privredne funkcije Beograd je postao i značajno kulturno središte. 1831. godine otpočela je sa radom prva štamparija u Beogradu. Iz Kragujevca 1835. je preneta štamparija i počele su da izlaze `Novine srbske`, prve novine u Beogradu. Prva opštinska uprava u Beogradu je izabrana 1839.[18] Prva pošta otvorena je 1840. U gradu su otvorene Bogoslovija, prva gimnazija i grad postaje utočište brojnih kulturnih stvaralaca tog vremena poput: Vuka Karadžića, Jovana Sterije Popovića, Joakima Vujića, Dimitrija Davidovića i drugih. Odlukom Saveta 12. juna 1839. godine nadleštva centralne vlasti i državna kasa su iz Kragujevca izmešteni u Beograd. Potom su ukazom kneza Mihaila 27. maja 1840. godine centralna uprava i državna kasa iz Beograda vraćene u Kragujevac, da bi 7. maja 1841. godine, kneževim ukazom, konačno, Beograd postao prestonica. Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. a 1855. uspostavljena prva telegrafska linija Beograd - Aleksinac. Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu Prisustvo turske vojske u tvrđavi sputavalo je razvoj Beograda. Međutim, događaji oko ubistva jednog srpskog dečaka na Čukur česmi, kada je došlo do bombardovanja beogradske varoši, bivaju povodi da se počne pregovarati oko definitivnog odlaska turske vojske iz srpskih gradova. Turski komandant Beograda Ali-Riza paša predaje 1867. na Kalemegdanu knezu Mihailu ključeve beogradskog grada. Posle vladavine od 346 godina, 18. aprila 1867. Turci su konačno napustili Beograd. Beograd je postao slobodan simboličnom predajom ključeva kada su i turske vojničke straže zamenjene srpskim vojnicima, a pored zastave Turske podignuta je i zastava Srbije. Na početku srpsko-turskog rata 1876. sa tvrđave je konačno skinuta zastava Turske. Na Berlinskom kongresu 1878. priznata nezavisnost Srbije. 1882. Srbija postaje kraljevina, a Beograd njena prestonica. Beograd oko 1890. To je bio novi podsticaj bržem privrednom i kulturnom razvoju grada. U drugoj polovini 19. veka izvršena je urbanistička i ostala evropeizacija. Centralni položaj imala je Ulica kneza Mihaila, najkraća veza između tvrđave i varoši. Ona ubrzo postaje i najvažniji trgovačko poslovni centar, kakvu je ulogu i danas zadržala. Prve telefonske linije uvedene su 1883. u Beogradu Stare zanate zamjenjuje industrija, a trgovinu i saobraćaj pospešuje izgradnja pruge Beograd-Niš i železnički most na Savi 1884. Prva vodovodna mreža u gradu puštena je u rad 1892. Električno osvetljenje je uvedeno 1893, a 1894. je krenuo prvi električni tramvaj.[19] Grad je dobio parobrodsko društvo i značajne naučno-kulturne ustanove. Spomenik knezu Mihajlu početkom 20. veka Moderno doba[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Beograd u Prvom svetskom ratu i Beograd između dva svetska rata Knez Mihailova ulica na prelazu dva veka Beograd, 1933. godine Međutim, uprkos izgradnji železničke pruge do Niša, ukupni uslovi u Srbiji bili su kao i u ostalim pretežno poljoprivrednim zemljama, a Beograd je 1900. imao samo 69.100 stanovnika.[20] Ubrzo, 1905. broj stanovnika se povećava na preko 80.000, a na početku Prvog svetskog rata 1914. i do 100.000, ne računajući Zemun koji je tada pripadao Austrougarskoj.[21][22] Austrijanci bombarduju i zauzimaju Beograd 1914, ali ga srpska vojska ubrzo oslobađa posle Kolubarske bitke. Nemačke i austrijske trupe pod komandom 1915. feldmaršala Augusta fon Makenzena zauzimaju Beograd. Okupator daje novi službeni naziv Beogradu: Nandorfehervar.[23] Srpska i delovi savezničke vojske oslobađaju Beograd 1918. Beograd 1918. postaje prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Nakon Prvog svetskog rata i okupacije Austrougarske i nemačkih trupa, Beograd je doživeo brz razvoj i značajnu modernizaciju kao prestonica nove Kraljevine Jugoslavije. Malo je poznata činjenica da je Beograd tada imao jedan od prvih budističkih hramova u Evropi.[24] Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, broj stanovnika se popeo na 239.000 do 1931. zajedno sa zapadnim predgrađem Zemunom, koji je ranije bio u Austrougarskoj. Do 1940, broj stanovnika je bio oko 320.000, priraštaj stanovništva između 1921. i 1948. je iznosio približno 4,08% godišnje.[22] Avionska linija Pariz - Budimpešta je 1923. produžena do Beograda, 1927. je otvoreno zdanje aerodroma Beograd. Radio Beograd je počeo sa radom 1929. Kralj Aleksandar I Karađorđević je ukinuo Vidovdanski ustav i zaveo lični režim. U svim opštinama, pa tako i u gradu Beogradu izabrane opštinske organe smenjuju predsednici opština koje je postavio kralj. Most „Viteškog kralja Aleksandra“, poznat kao „tramvajski“ most preko Save, je izgrađen most 1934. [a] Prvi most preko Dunava, Pančevački most, pušten je u saobraćaj 1935. Beogradski sajam je otvoren 1937.[19] Beogradska oblast, 1922-1929. Beogradska oblast, 1922-1929. Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Beograd posle bombardovanja 1941. Glavni članci: Beograd tokom Drugog svetskog rata i Beogradska operacija Jugoslavija je 25. marta 1941. potpisala Trojni pakt i pridružila se Silama Osovine. Zbog ovoga je 27. marta usledio masovni protest u Beogradu i državni udar. Grad je 6. i 7. aprila teško bombardovao Luftvafe i usmrtio 2.274 ljudi. U bombardovanju je zapaljena i izgorela Narodna biblioteka Srbije, gde su nastradale hiljade knjiga i srednjovekovnih rukopisa[25]. Jugoslaviju su napale nemačke, italijanske, mađarske i bugarske snage, uz pomoć Albanaca i Hrvata. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sremska predgrađa Beograda (Zemun) su ušla u sastav Nezavisne Države Hrvatske, nacističke marionetske države. U Beogradu i centralnoj Srbiji nacisti su podržali formiranje vlade Milana Nedića.[26] Jevreji internirani u aprilu 1941. Beogradski Jevreji, Romi, komunisti, i drugi antifašisti odvedeni su u logore Sajmište i Banjica, kroz koje je u toku rata prošlo oko 125.000 logoraša. Jevrejska zajednica je od 1643. živela u četvrti Dorćol pored Dunava. Pre rata tu ih je bilo 10.400. Okupaciju je preživelo svega oko 10% njih. Na Sajmištu je stradalo oko 40.000 Srba i 7-8.000 Jevreja.[27] Na Banjici je ubijeno oko 4.200 ljudi. Likvidacije su vršili nemački okupatori, dok su logoraše uglavnom hapsili srpski kvislinzi, koji su činili i administraciju Banjičkog logora.[28] Grad su bombardovali i saveznici 16. i 17. aprila 1944. godine. Tada je poginulo 1600 ljudi[25]. Borbe za oslobođenje grada su počele 13. i 14. oktobra, a grad je konačno oslobođen 20. oktobra 1944. Oslobodili su ga zajedničkim snagama partizani i Crvena armija. Gubici partizana su bili oko 1.000 boraca, a Crvene armije oko 2.000. U toku celog rata, Beograd je izgubio oko 50.000 ljudi i pretrpeo teška razaranja[25]. Na prostoru cele Srbije (pa i Beograda) izvršena opšta mobilizacija za proboj Sremskog fronta. Nove komunističke vlasti hapse i likvidiraju kvislinge. Posleratni Beograd[uredi | uredi izvor] Novi Beograd 1978. U posleratnom periodu Beograd se razvijao kao glavni grad nove Jugoslavije i ubrzo izrastao u veliki industrijski centar.[29] Godine 1948, je počela izgradnja Novog Beograda sa druge strane reke Save, gde su se do tada nalazile samo močvare i trska. Grad su, bar u početku, gradile dobrovoljne omladinske radne brigade. Godine 1961, povodom mučkog ubistva Patrisa Lumumbe (januar 1961), u Beogradu su održane žestoke demonstracije, sa više povređenih. Tom prilikom je izvršen i upad u belgijsku ambasadu. Prva konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu 1961. godine. Beograd je bio i poprište velikih studentskih demonstracija 1968. Marta 1972. Beograd je bio centar poslednje epidemije velikih boginja u Evropi. Epidemija, koja je uključivala prisilne karantine i masovne vakcinacije, okončana je krajem maja.[30] Novi Beograd 1978. Bilbord prikazuje Titovu sliku i tekst „Radimo i stvaramo za našu srećniju budućnost“. Od 1977. do 1978. Održana Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) u Beogradu u novosagrađenom Sava centru. 1979. održane su godišnja skupština Svetske banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda. 1980. Održana XXI generalna skupština UNESCO-a. U maju 1980. umro je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito. Pored gotovo svih vodećih svetskih državnika, sahrani je prisustvovalo i oko 700.000 građana.[19] 1983. održana je godišnja konferencija UNCTAD-a.[19] Redovno emitovanje programa TV Beograd počelo je 1958. Prvi BITEF održan je 1967. Palata „Beograd“ podignuta je 1969. Dve godine kasnije izgrađen je most Gazela i auto-put kroz Beograd i održan prvi FEST. Podzemna železnička stanica Vukov spomenik otvorena 1995.[19] Studentske demonstracije 1991. Dana 9. marta 1991. u Beogradu su održane velike demonstracije, predvođene Vukom Draškovićem, protiv režima Slobodana Miloševića. Prema raznim medijskim izvorima, na ulicama tog dana je bilo između 100.000 i 150.000 ljudi. Kasnije u toku dana, na ulice su izvedeni tenkovi JNA u cilju uspostavljanja mira. Nakon nepriznavanja rezultata lokalnih izbora 1996, opozicija je u Beogradu organizovala svakodnevne građanske i studentske proteste protiv Miloševićeve vladavine, u periodu između novembra 1996. i februara 1997.[31] Posle popuštanja režima i priznavanja rezultata izbora Zoran Đinđić postaje gradonačelnik Beograda. NATO bombardovanje 1999. prouzrokovalo je značajnu štetu gradskoj infrastrukturi. Među pogođenim objektima bile su i zgrade nekoliko ministarstava, zgrada RTS u kojoj je poginulo 16 zaposlenih, nekoliko bolnica, hotel „Jugoslavija“, nekadašnja zgrada Centralnog komiteta, televizijski toranj na Avali, kao i kineska ambasada na Novom Beogradu.[32] Otvaranje Mosta na Adi Nakon izbora 24. septembra 2000. godine, Beograd je postao poprište masovnih demonstracija sa 800.000 po policijskim procenama, a po drugim izvorima i do 1.000.000 učesnika, koje su dovele do konačnog pada Miloševića sa vlasti.[33] Godine 2003, je usvojena Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora 4. februara, Beograd ostaje glavni grad; 12. marta ubijen predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić. Proglašenjem nezavisnosti Crne Gore 2006. nakon referenduma Beograd je ostao glavni grad samo Srbije. Protest 2008. protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. U novogodišnjoj noći između 31. decembra 2011. i 1. januara 2012. svečano je otvoren Most na Adi, uz vatromet u ponoć. Tags: Istorija Beograda beogradske price kroz istoriju srpskog naroda srbije srpska ulice

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monodrama „Kalendar mog detinjstva“ već je puno puta izvođena pred publikom. Ove godine, prevedeno u pisanu reč, putovanje kroz uspomene na rođendane, slave, prijatelje i porodicu, pojaviće se u formi knjige. Po meni, dakle, dani detinjstva su skriveni dragulji koje u gomili bezvrednih staklića rasutih po modrom plišu naših uspomena obično počnemo otkrivati tek kad nam život natakne sajdžijsku lupu sredovečnosti? Roman-kalendar, autentični žanr pisca, opisuje najvažnije događaje u odrastanju pripovedača. Podeljen na šest glava kao šest meseci, glavni junak prolazi kroz uspomene na slavlja i putovanja, porodicu i prijatelje, gledajući očima dečaka. Lepo mi dođe da se rasplačem kad pomislim ko sve nije imao detinjstvo? Mislim da je bilo čisto rasipništvo dodeljivati ga ba svakoj budali… No, i o tome je, pretpostavljam već rečeno šta treba? Odavno sam shvatio da „Misli Poznatih I Slavnih“ nisu obavezno i „Misli Preterano Pametnih“, ali (pored lascivne izjave matore poleguše čuvene po tome što se udavala devet puta, ili suvoparne definicije nobelovca koji je još kao sedmogodišnjak posumnjao da dijagonala nepravilnog tetraedra pomnožena vlastitim korenom daje jedan broj bez kog se naprosto ne bi moglo?), u tim knjižurinama se srećom uvek provuče i poneki stih našvrljan na kafanskoj servijeti, koji svojom genijalnošću u momentu postidi sve one koji se nadaju da se do mudrosti ponekad može stići i upornošću i marjivim vežbanjem… Ako su o detinjstvu, znači, ponešto već rekli Ljermontov ili Bernard Šo, Felini, Nušić, ili Bilo Koji Od Tih Promućurnih Čičica, teško da bih ja tu išta imao da dodam? A opet, ovo je moja priča, baš me briga, gde ću to reći ako ovde neću? Đorđe Balašević (Novi Sad, 11. maj 1953 — Novi Sad, 19. februar 2021) bio je jugoslovenski i srpski kantautor i pesnik. Bio je član grupa Žetva i Rani mraz, a 1982. započeo je solo karijeru. Ukupno je objavio 12 albuma. Glumio je u nekoliko televizijskih serija, za koje je pisao i muziku. Singl Računajte na nas, iz perioda dok je bio član Ranog mraza, postigao je veliku popularnost u socijalističkoj Jugoslaviji i ostao je popularan među jugonostalgičarima. Tokom 1990-ih bio je veliki kritičar politike Slobodana Miloševića. Đorđe Balašević je rođen 11. maja 1953. godine, u Novom Sadu, u porodici oca Jovana Balaševića i Veronike Dolenec, iz Rasinje kod Koprivnice u današnjoj Hrvatskoj. Po pisanju hrvatskog magazina „Moljac”, Balaševićev deda Đoka se prezivao Balašev, ali je 1941. godine za vreme Drugog svetskog rata, iz straha „da će ga Mađari pomađariti” dodao nastavak „ić”, karakterističan za srpska prezimena.[1] To se zaista desilo, ali ranije — oko 1935. godine, kako piše u „Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije”. Balašević je odrastao u Novom Sadu, u kući u ulici Jovana Cvijića, u kojoj je živeo sa suprugom Oliverom (rođ. Savić, u Zrenjaninu 1959) i troje dece (najstarija Jovana (glumica) — Lola, srednja Jelena — Beba i najmlađi-Aleksa (menadžer)). Pesme je počeo da piše u osnovnoj školi, a sanjao je da postane fudbaler. Gimnaziju je napustio u trećem razredu, jer nije voleo matematiku, fiziku i hemiju, ali je uspeo da maturira kao vanredni učenik. Položio je prijemni ispit za studije geografije ali nikada nije diplomirao. Muzičku karijeru počinje 1977. godine kada se pridružio grupi Žetva. Muzička karijera Žetva i Rani mraz Godine 1977. pristupa akustičarskoj grupi „Žetva” sa kojom, iste godine snima hit pesmu „U razdeljak te ljubim” i ostvaruje svoj prvi uspeh. Singl je prodat u više od 180.000 kopija, što je bio veliki uspeh za jugoslovenske standarde. Naredne godine napušta bend u kome se afirmisao i sa Vericom Todorović osniva grupu „Rani mraz” sa kojom nastupa na festivalu u Opatiji, sa pesmom „Prva ljubav”. Tokom te godine snima nekoliko hit pesama i sa njima ostvaruje velike tiraže i doživljava potpunu afirmaciju. Pred samo snimanje pesme „Računajte na nas”, pridružuju im se bivši članovi grupe Suncokret, Biljana Krstić i Bora Đorđević. Pesma je postala vrlo popularna među vlastima i među narodom, i predstavljala je svojevrsnu himnu generacije. Nakon samo dva meseca saradnje, grupu je napustio Đorđević, pošto je uočio razlike u autorskom senzibilitetu između sebe i Balaševića, i formirao grupu Riblja čorba. Grupu je napustila i Verica Todorović, pa su Biljana i Đorđe snimili prvi album Ranog mraza „Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu”. Đorđe je još kao tinejdžer bio veliki poštovalac Korni grupe, tako da kompletnu produkciju i aranžmane albuma „Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu” poverava bivšim članovima Korni grupe. Na festivalu u Splitu 1979. godine, Balašević je osvojio prvu nagradu sa pesmom „Panonski mornar”, svoju popularnost potvrđuje sa osam rasprodatih koncerata u beogradskoj dvorani Doma sindikata. Tokom 1980. godine, služio je JNA u Zagrebu i Požarevcu, gde je snimio TV seriju Vojnici. Krajem godine izašao je album „Odlazi cirkus”, poslednji album grupe Rani mraz. Album je potvrdio Balaševićev status i doneo hitove kao što su „Priča o Vasi Ladačkom” i „Život je more”. Solo karijera Početkom 1982. godine započinje solo-karijeru albumom Pub sa kojim beleži zapažen uspeh. U TV seriji Pop Ćira i pop Spira tumači zapaženu ulogu berberina Šace. U zimu sledeće godine prvi put puni beogradski Sava centar. Zatim sledi ploča pod nazivom „Celovečernji the Kid” snimljena 1983. godine. Melodija naslovne numere koja je snimljena i na engleskom jeziku, je inspirisana folklorom Meksika. Aprila 1985. godine, snima izuzetno zapažen album 003. na kome se istakla pesma Slovenska. Ovu ploču je produkcijski uradio kao i prethodnu Josip Boček. Naredne, 1984. godine u saradnji sa TV Novi Sad snima i TV film pod istoimenim nazivom „Celovečernji Kid”. Sa sledećim albumom Bezdan, Balašević formira ekipu koja će mu ubuduće biti redovna studijska i koncertna potpora. Za produkciju ploče je zadužen Đorđe Petrović, aranžmani su povereni klavijaturisti Aleksandru Dujinu. Đorđe Balašević naglašava da najplodniji period njegovog stvaralaštva otpočinje ovim albumom. Sledeći album „Panta rei” prati izuzetno loše kritike, koje se podudaraju sa teškim periodom kroz koji je novosadski kantautor u privatnom životu prošao. Ipak na ovom albumu se izdvaja jedna od Balaševićevih najlepših balada „Jednom…” Naredna ploča, „Tri posleratna druga”, koja je dobila podnaslov „Muzika iz istoimenog romana” i koju Balašević snima 1989. godine, prati radnju istoimenog romana i beleži veliki uspeh. Na pomenutoj ploči, koja je doživela dobre kritike, i veoma dobro prošla kod publike, nalazi se jedna od najlepših balada koje je Balašević snimio — „D-mol”. U vreme dok počinju ratna zbivanja u SFRJ 1991. godine, na tržište izlazi album „Marim ja…”. Ovaj album ostaje upamćen po izuzetno dobrim tekstovima, nostalgičnim notama, po pesmama „Nevernik”, „Divlji badem”, „Ringišpil”… Te iste jeseni Balašević je imao svoju kolumnu u Radio-TV Reviji. U ovoj kolumni, dok besni rat na prostoru tada već bivše SFRJ, Balašević pravi veoma oštre i kritičke osvrte na sva aktuelna, pretežno politička dešavanja u zemlji. Ratne godine provodi sklonjen od javnosti, izbegavajući mobilizaciju. Krajem 1993. godine snima album „Jedan od onih života”; album izlazi u vreme teške ekonomske krize, a pesme su inspirisane ratnim tragedijama. Tih godina Balaševićevi koncerti postaju prva javna čistilišta, budući da na njima iznosi veoma oštre konotacije na račun aktualne vlasti, sa jasnim opozicionim stavovima. Posle malo duže pauze 1996. godine, objavljuje album pod nazivom „Naposletku”. Nove pesme snimljene su uglavnom na akustičnim instrumentima uz učešće gudača Svetog Đorđa. Od instrumenata su upotrebljivani fagot, oboa, truba i violina koje na veran način dočaravaju atmosferu Balaševićevih stihova. Drugi roman objavljuje 1997. godine. I u njemu Balašević prati svoj pretposlednji album — „Jedan od onih života”. Roman postiže izuzetno dobre kritike. A 2000. godine Balašević objavljuje političkim album pod naslovom decenije koja je iza nas — „Devedesete”. Na tom albumu on daje javnu osudu jednog vremena, jednog izgubljenog vremena, za jednu generaciju, umesto na nostalgične i ljubavne pesme na koje je navikao svoju publiku, na ovom albumu je ostala zabeležena pesma „Živeti slobodno” koja ujedno i predstavlja himnu petooktobarskih promena u kojima je i Balašević imao svoje aktivno učešće. Ljubavne pesme koje su izostale sa prethodnog albuma u punoj meri su nadoknađene krajem 2001. godine., kada je snimljen album „Dnevnik starog momka” koji je posvetio svojoj supruzi Olji. Naime, svaka od 12 pesama na albumu nosi naziv jednog ženskog imena, a kombinacijom početnih slova tih imena dobija se pravo značenje ovog albuma „Olja je najbolja”. 2004. godine snima izuzetno dobar album koji nosi naziv svoje prve grupe Rani mraz. Zapaženo učešće u ovom albumu ima grupa Apsolutno romantično. Živeo je i radio u Novom Sadu, a držao je vrlo posećene koncerte u mnogim gradovima bivše Jugoslavije. Održao je 24. maja 2013. veliki koncert u Beogradu, na Kalemegdanu.[2] Bio je oženjen suprugom Oliverom i imao ćerke Jovanu i Jelenu i sina Aleksu. Živeo je u Novom Sadu. Njegove tri pesme, „Drvena pesma”, „De mol”, „Devojka sa čardaš nogama”, uvrštene su u udžbenike za osnovnu školu u Srbiji.[3] Festivali Omladina, Subotica: Računajte na nas (sa grupom Rani mraz), `78 Opatija: Moja prva ljubav, nagrada za najbolje debitante festivala (sa grupom Rani mraz), `78 Pesma o jednom petlu, `82 Zagreb: Marina (Veče šansona) Split: Panonski mornar, pobednička pesma i nagrada za tekst (Veče dalmatinske šansone, sa grupom Rani mraz), `79 Politika Godine 1978. Balašević je snimio pesmu „Računajte na nas”, koja je bila nezvanična himna Titove omladine. Ta pesma je poručivala starijoj generaciji da će mladi slediti revolucionarni komunistički put, koji su zacrtali stariji revolucionari na čelu sa Titom. Nakon smrti Josipa Broza objavio je i pesmu „Tri put sam video Tita”. Bio je poznat po nadimku „Titov omladinac”. Balaševićev zanos je kasnije prešao u razočaranje i rezignaciju (pesma „Rekvijem” iz 1988). Zbog pesme „Računajte na nas” su ga tokom devedesetih mnogi napadali da je titoista i jugonostalgičar u nekom ružnom kontekstu te reči, na šta je on odgovorio na njemu svojstven, humorističan način: „Ljudi, ja sam tu pesmu napisao pre 20 godina, da sam tad ubio Tita do sad bih izašao…”. U vreme kada je Srbija bila pod sankcijama uzeo je slovenačko državljanstvo. Javno se suprotstavljao režimu Slobodana Miloševića, držao kultne novogodišnje koncerte u Sava centru i bio ambasador dobre volje Visokog komesarijata UN za izbeglice. Nakon pada Miloševićevog režima, prestao je da se politički eksponira, sve do 2008. godine kada je na predsedničkim izborima podržao Borisa Tadića i učestvovao u njegovoj predizbornoj kampanji. Smrt Balašević je u novembru 2019. godine preživeo infarkt i ugrađeni su mu stentovi.[4][5] On je oboleo od kovida 19 u februaru 2021. godine. Bio je na kućnome lečenju sve do 16. februara kada mu se pogoršalo zdravstveno stanje te je primljen u Infektivnu kliniku KC Vojvodine.[4] Tri dana kasnije, 19. februara preminuo je od posledica upale pluća koju je izazvao virus korona.[6] Sveće u Sarajevu u znak žalosti povodom smrti Đorđa Balaševića Na vest o smrti Balaševića reagovala je javnost svih država nekadašnje SFRJ. U njegovom rodnom gradu Novom Sadu, u središtu grada paljene sveće, na Gradskoj kući su bila ugašena svetla,[7] ispred njegove kuće su se takođe okupili prijatelji i obožavaoci, a u Zagrebu su oko sveća napisali bećarac na ćiriličkome pismu u čast njegove pesme „Stih na asfaltu” koja počinje: „Da mi je još jedared proći Ilicom, pa da bećarac našvrljam ćirilicom.`[8] U Puli su, pored Gradske biblioteke, na železničkoj stanici svećama odali počast jer upravo tu, u pesmi „Oprosti mi, Katrin”, „čekao autobus i svirao gitaru”.[9] Gradska većnica u Sarajevu je bila osvetljena u čast Balaševića. I u nekoliko crnogorskih gradova građani su večeras paljenjem sveća i polaganjem cveća odali počast Đorđu Balaševiću. Plakat sa natpisom najlepše pesme pevao si našem gradu, poslednji pozdrav panonskom mornaru, postavljen je na ulazu u Cetinje. Građani Skoplja okupili su se večeras na platou ispred Univerzalne sale da bi odali počast Balaševiću. Na skupu nazvanom Skoplje za Balaševića na velikom video platnu su emitovane fotografije poznatog muzičara, dok su se u pozadini čuli njegovi najveći hitovi. Balaševiću su odali poštu i stanovnici Splita koji su se u velikom broju okupili na Peristulu. Pevali su njegove pesme, palili sveće, ostavljali poruke s omiljenim Balaševićevim stihovima. Grad Novi Sad je na svojoj teritoriji proglasio dan žalosti na dan njegove sahrane,[7] 21. februara. Ispraćen je u krugu porodice uz tamburaše. Komemoracija, na želju porodice, nije bila održana. U ponedeljak 22. februara Grad Novi Sad je organizovao manifestaciju „Dan kada je Đole preplivao Dunav” na Keju žrtava Racije kao poslednji oproštaj od simvola grada. Na događaju je bilo više desetina hiljada ljudi, pre svih iz Novoga Sada, ali iz cele Srbije.[10] Tada novoizabrani patrijarh srpski Porfirije, inače rođeni Bačvanin, povodom smrti ovoga pevača istakao je da „molitvama uzvraćam na tu neograničenu količinu ljubavi za sve lepo, blago i pitomo, poput bačke ravnice našeg Đoleta“.[11] Nedelju dana kasnije, patrijarh srpski Profirije je ponovo aludirao na Balaševića (i kultnu pesmu „Računajte na nas”) kada je posetio Majske Poljane, mesto naseljeno Srbima u Hrvatskoj koje je stradalo u zemljotresima krajem 2020. g. On je okupljenim meštanima rekao: „Računajte na nas... i na sve ljude dobre volje.”[12] Osnovna škola „Branislav Nušić” u Donjoj Trnavi posadiće 68 bagrema u Balaševićevu čast i njegove pesme „Ne lomite mi bagrenje”, napravivši time „Đoletov park”.[13] Novosadska TV serija Državni posao u epizodi „Odlazi cirkus” dala je epitaf Balaševiću.[14] Iako na kraju nema tačne napomene (kao u slučaju epizode „Odlazi cirkus”), epizoda „Nema karata” koja je izašla u etar 17. januara 2020. g. (tačno godinu, mesec i dva dana pred smrt), takođe je velikim delom posvećena ovom novosadskom umetniku.[15] Dijalog kolega u epizodi počinje Boškićevim pitanjem „Je l` neko umro?”, a odgovor Čvarkova je: „Jeste, Novi Sad!”

Dubravka Đukanović ARHITEKTURA RIMOKATOLIČKIH CRKAVA VOJVODINE OD 1699. DO 1939. GODINE Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Petrovaradin Novi Sad, 2015. 577 ilustrovanih strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. MU dvojezičnoj monografiji „Arhitektura rimokatoličkih crkava Vojvodine od 1699. do 1939. godine“ / „Architecture of Roman Catholic Churches in Vojvodina from 1699 to 1939“ objavljeni su rezultati višegodišnjeg istraživačkog rada usmerenog na proučavanje značajnog korpusa novovekovne rimokatoličke sakralne arhitekture Vojvodine, koja je nastala kao fenomen savremene, dominantne državne kulturne politike Monarhije delimično razvijene iz ideje religioznog unitarizma. Načini na koji se diskurzivna kulturološka, društveno-politička i religiozna klima, koja je vladala u Habzburškoj monarhiji i njenim provincijama, a od 1918. i Kraljevini SHS/Jugoslaviji, manifestovala u arhitekturi crkvenih građevina, državno dominantne, rimokatoličke konfesije, naučno su argumentovano utvrđeni i objašnjeni u ovoj kompleksnoj studiji. Trasiranje porekla i razvoja arhitektonske forme 243 proučavana sakralna objekta zasnovano je na obimnoj analizi informacija prikupljenih tokom terenskih i arhivskih istraživanja sprovednih u 6 zemalja, kao i istraživanja objaveljnih izvora (502 referentne jedinice), koji se odnose na arhitektonsko stvaralaštvo proučavanog (i ranijeg) perioda u matičnoj, susednim i drugim državama Centralne Evrope. Sveobuhvatna sinteza sprovedenih istraživanja rezultovala je integralnim tekstom objavljenim na 584 strane, koji prati veliki broj fotografija, tehničkih crteža i arhivskih dokumentata (od starih karata, grafičkih predstava, fotografija, razglednica i projekata do pisanih dokumenata), kao i obimna bibliografija, popisi i registar. Posebnu vrednost predstavlja 11 sinteznih karata i tabele na kojima su predstavljeni svi proučavani objekti i data analiza njihove hronološke, stilske i tipološke pripadnosti. Primenjeni kompleksni istraživački protokol, koji uključuje osam kriterijuma prema kojima se svaki istraživani objekat analizira i sistematizuje, omogućio je da se utvrde svi pojavni oblici crkvenih građevina i izvrši njihova tipološka sistematizacija kroz sagledavanje procesa razvoja crkvenih građevina u odnosu na rešavanje funkcionalnih, konstruktivnih, tehnoloških i likovnih zahteva, kao i odnosa građevine sa njenim neposrednim i širim okruženjem. Sagledane su uzročno-posledične veze između politike, ideologije, religije i društvene uloge crkve i načina njihovog ispoljavanja u diskursima bogoslužbenog rituala i arhitekture kao njegove scene. Utvrđeni su tokovi i pravci prenošenja arhitektonsko-umetničkih i graditeljskih uticaja i definisane su promene nastale u arhitektonskom oblikovanju kao posledica promene verske ideologije i arhitektonskog programa. Ovim istraživanjem su, pored sabiranja dosadašnjih i prezentovanja novostečenih znanja, otvorena i brojna pitanja vezana za proučavanu oblast novije istorije arhitekture i, posredno ili neposredno, njoj srodne teme. Nova saznanja i izvedeni zaključci o mestu, ulozi i vrednosti proučavanih objekata nova su, naučno utemeljena osnova za reinterpretaciju dosadašnje valorizacije proučavanih objekata u lokalnom, regionalnom i evrpskom kontekstu. Stručnjaci i ljubitelji arhitekture, povijesti, umjetnosti, te vjernici, već skoro dvije godine imaju priliku uživati u monografiji Arhitektura rimokatoličkih crkava u Vojvodini od 1699. do 1939. od kada je objavljena u nakladi Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Autorica ove monografije je arhitektica – konzervatorica i znanstvena suradnica Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije dr. sc. Dubravka Đukanović. Što Vas je motiviralo da se profesionalno zainteresirate za arhitektonske značajke sakralnih građevina Katoličke Crkve kod nas? Početak povijesnog doba kojim se bavim obilježen je smirivanjem burnih povijesnih događanja i stabilizacijom prilika u Srednjoj Europi i na Balkanu krajem XVII. stoljeća, čime su stvoreni uvjeti za ponovni prosperitet kršćanstva i sveukupni politički, društveni, gospodarski, kulturni i umjetnički razvoj tijekom naredna dva stoljeća. Raznolika nacionalna i vjerska struktura društva u današnjoj Vojvodini odražavala se i na karakter ovdašnjih, u to vrijeme ubrzano urbaniziranih, naselja. Prisustvo različitih nacionalnih i kulturnih grupa na ovom području stvorilo je snažne regionalne i lokalne posebnosti u mnogim stvaralačkim oblastima, uključujući i arhitekturu. Moje dugogodišnje profesionalno opredjeljenje je u domeni historiografije usmjereno upravo ovim posebnostima vojvođanske arhitekture i njezinom pozicioniranju u okviru šireg centralnoeuropskog kulturnog kruga. U oblast istraživanja sakralnih građevina Vojvodine sam ušla kroz moj prethodni obimni višegodišnji znanstveno-istraživački rad posvećen istraživanju i tumačenju arhitektonske forme vojvođanskih pravoslavnih crkava građenih tijekom XVIII. i XIX. stoljeća, kada sam se neminovno dotakla i problema arhitektonske forme objekata drugih konfesija iz istog razdoblja. Izuzetno vrijedan spomenički fond od oko 250 sakralnih građevina bio je na margini interesa povijesničara arhitekture na području Srbije u proteklih 70 godina. To je bilo dovoljno izazovno da me inspirira da se upustim u istraživanje podrijetla i razvoja arhitektonske forme rimokatoličkih objekata, građenih u Vojvodini u naznačenom vremenu. Ova tematika ni u ranijoj stručnoj i znanstvenoj literaturi nije bila značajno zastupljena, a istraživački timovi u ustanovama zaštite su se ovoj temi samo sporadično posvećivali, mahom istražujući pojedinačne objekte. Osim toga, fokus istraživača je bio na proučavanju stila primijenjenog pri izgradnji ovih objekata i pokretnog materijala koji se u njima čuva, dok je problem prostornog koncepta, odnosa funkcije i forme objekta, podrijetla arhitektonske forme i utjecaji iz centara Srednje Europe, te tipologija arhitektonskih oblika ovih građevina ostao skoro potpuno neistražen. Ova činjenica je inicirala istraživanje prostornih i oblikovnih značajki arhitekture rimokatoličkih crkvenih građevina Vojvodine. Kompleksnije istraživanje podrijetla i razvitka arhitektonske forme pojedinih građevina kao materijalnog okvira dominantne i državno prihvaćene vjere se dalje razvilo iz potrebe za promišljanjem uloge arhitekture kao discipline rabljene za definiranje pozicije i opće kulturološke razine društvene zajednice s jedne strane, i kao okvira za izražavanje statusa i moći Katoličke Crkve u okviru državno prihvaćenih religija Austrije, odnosno Austro-Ugarske, s druge. U monografiji je predstavljen dio rezultata tih istraživanja, a tumačenje do sada relativno malo istražene oblasti predstavlja pokušaj da se osvijetle načini i sredstva kojima je arhitektura kao diskurs odražavala vladajuće društveno-političke, religiozne i kulturne tendencije i nametnula se kao oblik konfesionalnog izražavanja i kao jedan od činitelja u konstituiranju društvenog, kulturnog i državnog identiteta. Razdoblje od gotovo četvrt milenija, koje ste obuhvatili u monografiji, počinje oslobođenjem ovih krajeva od Otomanske vlasti a završava se izgradnjom posljednje katoličke crkve prije II. svjetskog rata u Vojvodini. Tko je u tom vremenu projektirao, gradio, održavao i obnavljao katoličke crkve na ovom podneblju? Što je utjecalo na arhitekte u tom dugačkom razdoblju prilikom odlučivanja o izgledu pojedinih objekata? Istraživano razdoblje je vrijeme koje su obilježile značajne društvene promjene, jak gospodarski razvoj i velika graditeljska ekspanzija u rubnim područjima nekadašnje Monarhije. Od tada potječe, prema broju sačuvanih spomenika, dominantno graditeljsko nasljeđe ove graditeljske skupine. Diskurzivna kulturološka, društveno-politička i religijska klima koja je vladala od polovice XVIII. stoljeća u Habsburškoj monarhiji (1745. – 1918.) manifestirala se i u arhitekturi crkvenih građevina državno dominantne vjere. Inicijalno definirani vremenski opseg istraživanja je tijekom samog istraživanja proširen na vrijeme I. svjetskog rata i međuratno razdoblje, jer je uočeno da zamah izgradnje rimokatoličkih crkava, bez značajne promjene u programu i stilskim odlikama, traje neznatno smanjenim intenzitetom i tijekom drugog i trećeg desetljeća XX. stoljeća i jenjava tek pred početak II. svjetskog rata. Za istraživanje geneze izgradnje crkvenih građevina i tumačenje značajki, stila, pojavnih oblika pojedinih sklopova i posebno dekorativnog programa značajnu osnovu predstavljaju istraživanja crkvene organizacije, društvenih i religijskih kanona onog doba, općih normativnih akata, građevinskih propisa i umjetničkih priručnika. S obzirom na obim i kompleksnost proučavanog materijala, ova knjiga je otvorila i niz pitanja, kojima se dosadašnja istraživanja nisu bavila, kao što su utvrđivanje uloge materijalne i duhovne kulture, društvenog sustava i političkog aspekta u procesima organizacije Katoličke Crkve, identifikacija značaja posebnih religijskih zahtjeva u koncipiranju prostornog koncepta i izgleda crkvenih građevina ili uloge tipskih projekata za izgradnju crkvenih građevina u svjetlu državno proklamiranog stava o religioznom unitarizmu. Identifikacija autora – arhitekata i graditeljskih majstora angažiranih pri izgradnji ovih crkava je jedna od tema kojom se ovo istraživanje bavilo. Iz sačuvanih planova za izgradnju pojedinih objekata, iz arhivskih spisa ili zapisa ranijih istraživača identificirana su imena npr. graditeljskih majstora ranijeg razdoblja koji su izradili planove za izgradnju pojedinih crkava. Gašpar Osvald iz Moravske je kao frater operarius bio angažiran na izgradnji crkve sv. Pavla u Baču (1773.), a Ferenc Kaufmann, zidarski majstor iz Pešte, koji je izradio prve planove za izgradnju stolne bazilike sv. Terezije u Subotici, na čijoj su izgradnji od 1773. do 1798., kasnije bili angažirani i Mihály Erdélyi, Titus Mačković i Pál Mamužić. Oživljavanje ratom opustjelih područja od početka XVIII. stoljeća je, osim inpopulacije, obuhvaćalo i planiranje sela i gradova i realizaciju velikih infrastrukturnih projekata u koje su bili uključeni mnogi poznati arhitekti i inženjeri. Jedan od najistaknutijih inženjera tog stoljeća, József Kiss, izradio je, tijekom angažmana pri bečkoj kameralnoj administraciji, i projekte za izgradnju katoličkih crkava u Bačkom Gračacu (1801.), Karavukovu (1801.) i Srbobranu (1802./03). Nemali broj vojvođanskih sakralnih objekata je izgrađen po tipskim projektima pripremljenim u okviru državne administracije. U Mađarskom državnom arhivu čuva se nekoliko takvih projekta za izgradnju sakralnih objekata, na čijoj su poleđini pobrojana mjesta Bačko-bodroške županije u kojima je, po ovom planu, planirana ili realizirana izgradnja crkava... Za izgradnju crkve sv. Ivana Krstitelja u Ečki (1862. – 1864.) vezuje se, po podacima iz spisa, arhitekt Kanski, najvjerojatnije Wence Kansky, arhitekt bečkog podrijetla, koji je radio u birou čuvenog mađarskog arhitekta Miklósa Ybla, kome se na osnovu ovog podatka pripisuje autorstvo nad crkvom i kaštelom u Ečki. Crkva sv. Petra i Pavla u Bajmaku (1817.) obnovljena je i proširena 1907. prema projektu budimpeštanskog arhitekta Ernőa Foerka. I čuveni temišvarski arhitekti su bili angažirani na izgradnji vojvođanskih crkava. Izgradnja kompleksa samostana časnih sestara Naše Gospe u Zrenjaninu je 1878. godine povjerena temišvarskom arhitektu Eduardu Reiteru, crkva Uznesenje BDM u Jaši Tomiću (1911.) je najverojatnije izgrađena prema projektu Karla Harhta. Veliki hrvatski arhitekt njemačkog porijekla, zagovornik eklektičke arhitekture i pobornik neogotičke obnove, Hermann Bollé, je bio krajem XIX. stoljeća angažiran na rekonstrukciji crkve Gospe Snježne na Tekijama (1881.), izgradnji crkve sv. Mihovila Arkanđela u Erdeviku (1890.) i danas srušene župne crkve sv. Vendelina u Franjin Dolu (Zemun; 1888.). Pred kraj karijere projektirao je i grobljansku kapelu obitelji Stefana Tašnera u Rumi (1922. – 25.). Najuspješniji subotički arhitekti, Titus Mačković, Géza Koczka i István Váci su se krajem XIX. i u prvim desetljećima XX. stoljeća ogledali i u jednostavnijim arhitektonskim programima malih obiteljskih kapela. U godinama pred II. svjetski rat Karl Molzer je projektirao crkvu sv. Antuna Padovanskog u Čantaviru (1928./29.), Mihajlo Plavec je na osnovu pobjedničkog rješenja na natječaju projektirao crkvu sv. Elizabete u Novom Sadu (1931.), a Baltazar Dulić sv. Ivana Krstitelja u Hajdukovu (1936. – 1938.). U suradnji s Molzerom, Dulić je projektirao crkvu sv. Josipa radnika u Đurđinu (1935.) i sv. Adalberta u Bačkom Petrovcu (1939.). Godine 1932. je izgrađena crkva Srca Isusovog u Šidu prema projektu vukovarskog inženjera Frana Funtaka, koji je vodio i obnovu crkvi u Čereviću i Kukujevcima. Koje kriterije je potrebno zadovoljiti da bi se građevina proglasila kulturnim dobrom i koje su kategorije kulturnih dobara kod nas? Kako funkcionira sustav zaštite kulturnih dobara u Srbiji? Zaštita spomeničkog fonda u Srbiji ima tradiciju dugu više od stoljeća i pol, od kada je knez Aleksandar Karađorđević 22. veljače 1844. godine izdao Uredbu o zaštiti spomenika drevnosti, što je jedan od prvih suvremenih općih spomeničko-pravnih akata u Europi XIX. stoljeća. Sustav zaštite kulturnih dobara u Srbiji ustanovljen je 1947. godine osnivanjem Zavoda za zaštitu i znanstveno proučavanje spomenika kulture N. R. Srbije (danas: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture). To je institucija u okviru mreže od 11 regionalnih, općinskih i gradskih zavoda, koji se brinu o 2.531 nepokretnom kulturnom dobru (2.188 spomenika kulture, 75 prostorno kulturno-povijesnih cjelina, 191 arheoloških nalazišta i 77 znamenitih mjesta). Kategoriziranih nepokretnih kulturnih dobara ima 782: 200 od izuzetnog i 582 od velikog značaja. Sustav zaštite i korištenja kulturnih dobara je uređen Zakonom o kulturnim dobrima, kojim su definirani i kriteriji po kojima se objekt i utvrđuje za nepokretno kulturno dobro. Uz sve nedostatke ovog zakona, a s obzirom na iskustva susjednih zemalja koje su reorganizirale službe razdvajanjem na administrativni i konzervatorski dio, sustav u Srbiji još uvijek, iako uz značajno smanjena sredstva za istraživanja i tehničku zaštitu, ima relativno dobre rezultate u oblasti zaštite i konzervacije spomeničkog fonda. Posebnu vrijednost u promociji kulturnog naslijeđa Srbije ima nakladnička djelatnost Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji je podržao istraživanje arhitekture rimokatoličkih crkava i koji je izdavač ove dvojezične monografije. Provedenim sustavnim istraživanjem, kompleksnom analizom razvojnih procesa i prenošenja utjecaja i vrijednosnim pozicioniranjem ovih objekata u širem kontekstu, ukazano je na veliki broj objekata koji ima značajne arhitektonsko-umjetničke i kulturno-povijesne vrijednosti, ali ne i status nepokretnog kulturnog dobra. Koliko je važna svijest vjernika i crkvenih službenika o arhitektonskoj vrijednosti ovih zgrada? Što, osim divljenja graditeljskom umijeću, trebaju uraditi oni koji ih koriste da bi se one trajno sačuvale? Većina od 243 sakralne građevine koje su prezentirane u monografiji, je u redovitoj bogoslužnoj uporabi. O vrijednosti ovih objekata u okviru šireg arhitektonskog, centralnoeuropskog graditeljskog korpusa, čime se ja bavim, vjernici, osim onih koji su svojom profesijom ili osobnim afinitetom okrenuti istraživanju povijesti arhitekture, ne znaju mnogo. Za vjernike je crkva Božji dom, a ne spomenik kulture i, kao i za sve druge objekte koji imaju posebnu umjetničku, kulturnu i povijesnu vrijednost, neophodna je stalna međusobna komunikacija službi koje se bave vrednovanjem i zaštitom ovih objekata i njihovih korisnika. Samo kroz konstantnu interakciju svih sudionika moguće je očekivati da se vrijednost ovih građevina na pravi način vrednuje i donese dodatnu kako duhovnu, tako i materijalnu vrijednost svojim korisnicima. Kolika je stvarna turistička vrijednost i funkcija katoličkih crkava u Vojvodini? Spomeničko nasljeđe Vojvodine, kome pripadaju i objekti Katoličke Crkve, je općenito nedovoljno iskorišteno i, nažalost, relativno nepoznato i samim Vojvođanima, ali i ljudima koji su profesijom manje ili više vezani za kulturna dobra. Osim obveze imatelja kulturnog dobra da osigura dostupnost kulturnog dobra javnosti, kako to definira Zakon o kulturnim dobrima, moralna je obveza svih nas da se upoznamo s vrijednostima koje imamo, da o njima govorimo, pišemo, snimamo i da ih, riječju, promoviramo kako bismo ih konačno i sačuvali. Izvor: Hrvatska riječ(Marko Tucakov)

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Матић, Војислав = Matić, Vojislav Наслов Манастир Старо и Ново Хопово / Војислав Матић ; [цртежи Војислав Матић ; фотографије Војислав Матић, Драгољуб Замуровић, Бојан Хохњец, Душан Вујичић ; карта Александар Станојловић] Омотни наслов Манастир Хопово Врста грађе књига Језик српски Година 2007 Издавање и производња Нови Сад : Платонеум, 2007 (Суботица : Ротографика) Физички опис [64] стр. : илустр. у бојама ; 17 x 24 cm Други аутори - особа Замуровић, Драгољуб Хохњец, Бојан Вујичић, Душан Збирка ǂБиблиотека ǂКултурно наслеђе ISBN 978-86-85869-13-6 (брош.) Напомене Кор. ств. насл.: Манастир Хопово Тираж 4.000. Предметне одреднице Манастир Старо Хопово Манастир Ново Хопово Manastir Novo Hopovo Članak Razgovor Latinica Čitaj Uredi Uredi izvor Istorija Alatke S Vikipedije, slobodne enciklopedije Manastir Novo Hopovo Osnovni podaci Jurisdikcija SPC Mesto Fruška gora Država Srbija Manastir Novo Hopovo iz 15. veka pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Nalazi se na blagoj padini južnih obronaka Fruške gore, nedaleko od Iriga. Udaljen je svega stotinak metara od magistralnog puta Ruma - Novi Sad, te je jedan od najpristupačnijih fruškogorskih manastira. Manastir Novo Hopovo, zajedno sa Krušedolom, po svojoj arhitekturi, prosvetnoj ulozi, istoriji bogatoj kulturnim, verskim i političkim događajima, jedan je od najznačajnijih manastira u Srbiji, a posebno među fruškogorskim manastirima. U njemu su pohranjene mošti rimskog vojskovođe, Svetog velikomučenika Teodora Tirona — najstarija relikvija koja se čuva na teritoriji Srbije. Istorija Manastir Novo Hopovo, sa crkvom svetog Nikole, po svojoj arhitektonskoj vrednosti predstavlja najznačajniju sakralnu građevinu svoje epohe na ovim prostorima. Prvi pisani pomen manastira je iz 1451. godine. Po drugom izvoru, podigao ga je ponovo arhiepiskop srpski Maksim Branković[1] i imenovao ga (Hopovo) i monahe tu sabrao oko 1490. godine.[2] Paralelno su postojala oba, susedna istoimena manastira, Novo i Staro Hopovo. Samo je Novo Hopovo važniji, veći, bogatiji, a 1753. godine se kaže da mu je Staro Hopovo (stari manastir) filijala, u kojem nema vlastitih monaha, već dolaze po dvojica iz Novog Hopova. Kaluđeri su jednom prilikom čak prešli iz Starog u Novi, manastir Hopovo. Sadašnja crkva podignuta je 1575—1576 godine, a zvonik sa malom kapelom na spratu posvećenoj prenosu moštiju svetog Stefana ozidan je 1751. godine. Zadužbina je više ktitora, Lacka i Marka Jovšića, te Jovana Božanića i članova njegove porodice, iz Gornjeg (Srpskog) Kovina (mesto na ostrvu Čepelu u Mađarskoj), ktitorski natpis na nadvratniku zapadnog portala beleži na prvom mestu. Sagrađena je na mestu prvobitne crkve koja je porušena. Molili su manastirski kaluđeri 1638—1639. godine ruskog cara za pomoć manastiru koji se nalazi na srpskoj zemlji.[3] Car je odobrio da hopovski kaluđeri mogu na svakih sedam, osam godina da skupljaju pomoć po Rusiji. Skupljao je 1641. godine priloge po ruskom carstvu hopovski proiguman Neofit.[4] Verovatno od tog priloga 1641. godine manastirske ćelije su stavljene pod krov.[5] Konak manastira Novo Hopovo U Hopovu je boravio od leta 1757. do jeseni 1760. godine mladi Dimitrije Obradović iz Čakova, koji se zakaluđerio i dobio novo ime "Dositej". Primio ga je arhimandrit Teodor Milutinović hopovski iguman. Gerasim Radosavljević proizveden je 1771. godine za arhimandrita hopovskog. Kada je početkom 1788. ratne godine od strane Turaka spaljen manastir Kalenić, izbegli monasi predvođeni igumanom Vukašinovićem stigli su u Srem. Proveli su tu nekoliko godina, sa svojim bogatim inventarom, do marta 1795. godine,[6] sve u manastiru Hopovu. Godine 1855. na čelu manastira nalazio se arhimandrit Sevastijan Ilić, nastojatelj, vrlo obrazovan čovek, književni radnik i član nekih evropskih poljoprivrednih društava.[7]Jeromonah Gerasim Drašković je bio iguman 1809. godine. Otvorena je 1893. godine monaška škola u Hopovu, kojom je upravljao nastojatelj manastira. Ženski "ruski" manastir Nakon Prvog svetskog rata manastir postaje ženski, a u njega se naseljavaju 1921. godine[8] ruske kaluđerice i izbeglice. One su još 1915. godine napustile svoj pravoslavni manastir Lješnu (u Poljskoj)[9], ali umesto u Rusiji, završile su u Jugoslaviji, bežeći od Petrograda preko Besarabije. Otvoren je uz manastir prvo Dečiji dom za ratnu siročad, pa internat za rusku decu (devojčice), a jedini muškarci su bili (1932) duhovnik otac Neljubov (u tom zvanju bio 25 godina) i administrator manastira otac Pajsije. Pomenuti Dečiji dom je iseljen 1921. godine u manastir Kuveždin, a ruske kaluđerice su tu došle sa svojim internatom. Manastir je vodila igumanija mati Nina Kosakovska, nakon što je tu umrla prva igumanija mati Katarina Jefimovska (grofica). One bile veoma obrazovane i sposobne, te su spasile - dovele 1920. godine u Srbiju 60 kaluđerica, i prvo su godinu dana provele u manastiru Kuveždinu. Ruske kaluđerice su sa sobom donele čudotvornu ikonu Bogorodice Šumske, načinjenu od kamena. Nju je poljskom pravoslavnom manastiru jednom poklonio poljski kralj. Da ne bi bila ukradena, originalna ikona je čuvana u depou beogradske Založne banke (1932). Postojala je i manja ikona - njena kopija, koja se čuvala u hopovskom hramu. Manastir Hopovo je više puta stradao tokom ratova u prošlosti (1683, 1690, 1716). Poslednji put je to bilo tokom Drugog svetskog rata (na Veliki četvrtak 1943) od strane partizana.[10] Oštećen je zvonik hrama i uništena bogata manastirska biblioteka. Obnovljeni su konačno manastirska crkva i konaci tek 1998. godine. Pogled na kupolu kroz luster nasred naosa. Mošti Sv. Teodora Tirona su od 1943. pa do 1984. godine bile u Irigu, gde su sklonjene. Manastir Novo Hopovo je u 21. veku ostao otvoren, ostao je ženski, a u njemu su se nalaze tri monahinje. Sada je manastir opet muški, a na čelu bratije se nalazi nastojatelj arhimandrit Pavle Jović. Manastirska riznica Manastirska riznica je početkom 20. veka posedovala vredno knjižno blago. Rukopisne knjige svedočile su o vremenu i manastirskom bratstvu. Najstarija bogoslužbena manastirska knjiga je Panagerik. Napisana je 13. maja 1555. godine, od nepoznatog prepisivača u vreme igumana Kir Stefana, duhovnika Avrama i eklesijarha Maksima. Druga knjiga, Minej, prepisana je tada - 1559. godine. Knjiga Apostol je nastala 1563. godine, od ruke đaka Stanka, pri igumanu Kir Avramiju i eklesijarhu Ilarionu. Knjigu Studit, sa osam kanona, prepisao je hopovski monah Jefrem 1618. godine, u vreme igumana Kir Evsevija. Jedno rukopisno Jevanđelje je okovano srebrom 1630. godine u vreme igumana Kir Stefana. Kanon Presvetoj Bogorodici napisan je 1654. godine. Drugo Jevanđelje okovano je 1657. godine pri proigumanu Neofitu. Imanje Manastirski konak datira od 1641. godine, u više navrata je doziđivan i obnavljan. Od 1771. godine navodi se da konak okružuje manastir sa sve četiri strane, odnosno da ima današnji barokni izgled.[5] Dobio je manastir 1721. godine u posed livadu na Međešu i njive u Radincima. Imalo je Novo Hopovo 1753. godine kuću i dućan u Irigu, mnogo vinograda i šuma. Otvoren je 1856. godine majdan kamena peščara na manastirskoj zemlji (uz Staro Hopovo) nazvan Sandstajn. Posedovao je manastir tokom 19. veka (1855) krčmu čardu zvanu Prkos, udaljenu na putu, kod iriške humke, koju je bratija izdavala u arendu. Manastir je 1902. godine posedovao 1624 jutra 54 kv hv zemlje sa čistim katastarskim prihodom od 6219 kruna 94 potura.[11] Arhitektura Najveća i najreprezentativnija građevina epohe, manastirska crkva svetog Nikole ima u svojoj celini dva, u arhitektonskom pogledu, različita dela: crkvu, razvijene i složene prostorne strukture i veliku pripratu na zapadnoj strani, jednostavnog prostora, pravougaone osnove. Crkva je građevina upisanog krsta, kombinovanog sa trikonhosom, sa kupolom na sredini. U prostoru pored srednjeg dela, iznad koga je kupola i prema kojem su postavljene bočne konhe, ima jedan travej na zapadnoj strani. Travej približno iste dužine na istočnoj strani, koji se završava oltarskim apsidama i još jedan, sasvim uzak travej između kupolnog dela i oltarskog prostora. Među fruškogorskim manastirima jedino sveti Nikola u Novom Hopovu ima taj dodatak na istočnoj strani tako da se oltarski prostor u arhitektonskom i strukturalnom smislu izdvaja kao celina za sebe. Slikarstvo Freskopis manastirske crkve je i dalje očuvan. Mlađi živopis nastao u priprati hopovske crkve 1654. godine takođe je proučen zahvaljujući radu konzervatora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji su skoro deceniju radili na njegovom otkrivanju. Tada su uočene razlike koje odvajaju živopis priprate od živopisa naosa (koloristička rešenja, upotreba zlata na freskama i obrada figura), detaljno je pročitan ikonografski repertoar koji je i ovde raspoređen u odvojenim zonama. Jedne iznad drugih ređaju se figure ratnika, kraljeva, arhijereja, pustinjaka, mučenika, zatim scene iz ciklusa Čuda Hristovih, scene Bogorodičinog akatista, scene stradanja apostola i ilustracija Damaskinove himne. Slikarstvo priprate se smatra konzervativnim u odnosu na novi duh koji provejava na freskama naosa i oltara. Ikonostas manastirske crkve su rezali Antun i Pavel Rizner. Ikone na ikonostasu radio je 1770. godine Teodor Kračun.[12] To je njegov prvi poznati ikonopisački rad. Kračunove barokne ikone (preko 60 sitnih) su postavljene na templu izgleda tek 1776. godine.[13] Mošti Sv. Teodora Tirona Najveće bogatstvo manastira su mošti svetog Teodora Tirona koje se čuvaju u kivotu, u crkvi. U manastiru je 1780. godine zapisana od strane jeromonaha Spiridona Jovanovića,[14] povest prenosa svetih moštiju. Mošti velikomučenikove odavno u manastiru, jer se pominju tu već 1555. godine. Po toj rukopisnoj beleški, mošti svetog Teodora su iz crkve nad grobom, koju je podigla pobožna Evsevija, od strane neverujućih Jelina (Grka) izbačene u more. Nakon tri veka, kada je hrišćan

Lepo očuvano Miloš Milošević: POMORSKI TRGOVCI, RATNICI I MECENE : STUDIJA O BOKI KOTORSKOJ XV-XIX STOLJEĆA Tvrd povez sa omotom, 25cm, 635strana, ilustrovano, izdavač: CID - Podgorica Darko ANTOVIĆ MILOŠ MILOŠEVIĆ, POMORSKI TRGOVCI, RATNICI I MECENE Studije o Boki Kotorskoj XV-XIX stoljeća, priredio Vlastimir Đokić, EQUILIBRIUM, Beograd-CID, Podgorica, 2003, 634 strane Miloš Milošević je istaknuti bokeljski naučni radnik - istoričar, arhivi- sta i romanista i svestrani umjetnik - pjesnik i muzičar. Rođen je 1920. godine u Splitu, u kome je njegov otac bio na službi. Porijeklom je od oba roditelja iz Dobrote pored Kotora u Boki Kotorskoj, porodica Milošević i Radoničić. U Splitu je završio osnovnu školu i dva razreda klasične gimnazije, a dalje školo- vanje nastavio na Cetinju i u Subotici, opet zavisno od toga gdje je njegov otac bio na službi. Prava je studirao u Subotici i Padovi, gdje je i doktorirao. Zavr- šio je filozofski fakultet, romansku grupu, u Beogradu 1948. godine. U svom životu imao je bogatu i raznovrsnu karijeru. Svoj radni vijek započeo je kao sudski pripravnik u Okružnom sudu u Kotoru. Pošto se upore- do sa školovanjem bavio muzikom, dalja zaposlenja su mu bila u raznim mu- zičkim ustanovama u Srbiji i Crnoj Gori: Radio Beograd, orkestar Vojvođan- ske opere u Novom Sadu, muzička škola u Kotoru. Po povratku u zavičaj 1953. godine prelazi u Istorijski arhiv u Kotoru u kome ostaje do penzionisa- nja 1985. godine. Specijalizaciju arhivistike je obavio u Parizu 1970. godine, a 1974. godine doktorirao je na filozofskom fakultetu u Zadru sa temom Boka Kotorska za vrijeme mletačke vladavine (1420-1797). Za vrijeme službovanja u Istorijskom arhivu u Kotoru stekao je sva arhivistička zvanja, a 1978. godine zvanje naučni savjetnik i od tada do svog penzionisanja 1985, je i direktor Isto- rijskog arhiva Kotor. Kao priznati naučni radnik, arhivista i teoretičar arhivistike, bio je, po- red ostalog, predsjednik Društva arhvskih radnika Crne Gore, predsjednik Sa- veza društava arhivskih radnika Jugoslavije, član Arhivskog saveta Jugoslavi- je, predstavnik Jugoslavije na međunarodnim kongresima arhivista u Briselu, Madridu, Moskvi, Vašingtonu, a 1980. godine u Londonu je izabran za pred- sjednika Sekcije profesionalnih arhivskih društava MAS pri UNESCO-u. Kao istoričar, učesnik je u radu Naučnog vijeća Istorijskog instituta u Podgorici, 504 Darko ANTOVIĆ član Kotorske sekcije Društva istoričara Crne Gore, Saveza organizacija za proučavanje i unapređenje pomorstva u Zadru, Naučnog društva za proučava- nje medicine, veterine i farmacije. Kao muzički pisac, član je Predsjedništva Saveza organizacija kompozitora i muzičkih pisaca Jugoslavije. Godine 1991. izabran je za Admirala Bokeljske mornarice, organizacije koja baštini tradicije najstarije pomorske bratovštine na ovim područjima. Miloš Milošević živi i radi u Dobroti pored Kotora. Prvi članak Miloša Miloševića iz pomorske prošlosti Boke Kotorske objavljen je u “Istorijskim zapisima” br. 1, Cetinje, 1953. Objavljivanjem knji- ge Pomorski trgovci, ratnici i mecene 2003. godine, možemo reći da se obilje- žava 50 godina plodnog naučnog rada dr Miloša Miloševića, a ova knjiga na određeni način takođe predstavlja i sublimat njegovog poluvjekovnog rada i prisustva u naučnoj javnosti. Knjiga Miloša Miloševića Pomorski trgovci, ratnici i mecene: Studije o Boki Kotorskoj XV - XIX stoljeća jedna je od brojnih objavljenih knjiga i ra- dova ovog autora o Boki Kotorskoj, njenoj pomorskoj privredi, književnoj i kulturnoj prošlosti. U ovoj knjizi je sa;injen je izbor iz brojnih tema ka kojima je bio usmjeren njegov naučno-istraživački opus. Mogli bismo reći da je to pokušaj da se na jednom mjestu objedini i naučnoj javnosti predstavi dio sve- stranog opusa razasutog u brojnim publikacijama. Knjiga je sastavljena od 27 studija o pomorstvu, pomorskoj privredi, pomorskim porodicama, društve- nom životu i kulturi uopšte, književnosti i likovnoj umjetnosti Boke Kotorske XV - XIX stoljeća koje su prethodno objavljene u “Pomorskom Zborniku”, “Godišnjaku Pomorskog muzeja u Kotoru”, “Istorijskim zapisima”, “Boki” - Herceg-Novi, “Prilozima povijesti umjetnosti u Dalmaciji”, “Arhivistu”, kao i na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Knjiga je, u skladu sa ovako raznovrsnom tematskom orjentacijom dr Miloševića u toku cijelog njegovog naučnog rada, podijeljena na četiri cjeline - četiri bloka: Pomorstvo - izvor života na kamenu, Oblici života, Stilovi i stva- raoci i Knjige i dokumenti. Unutar svake cjeline nalazi se više naučnih studija i rasprava. Knjiga je obogaćena sa preko 80 ilustracija, a na kraju je data iscrp- na biografija autora iz pera priređivača knjige Vlastimira Đokića (str. 579- 583), njegova bibliografija sa 220 bibliografskih jedinica takođe urađena od strane priređivača knjige Vlastimira Đokića (str. 584-596) i indeks imena, predmeta i pojmova (str. 597-631). Prva cjelina Pomorstvo - izvor života na kamenu (str.11-132) sadrži če- tiri priloga iz pomorske prošlosti Boke Kotorske. Studija “Neki aspekti pomorske privrede Boke Kotorske u doba mletač- ke vladavine” (str.11-70) zaokružen je naučni rad koji direktnim uvidom u građu iz kotorskog arhiva, prati razvojne elemente pomorstva Boke kroz sko- ro četiri vijeka mletačke vladavine, razdvajajući i prateći tri etape: pripremno Miloš Milošević, Pomorski trgovci, ratnici i ... 505 doba tokom XV i XVI vijeka, zatim razdoblje XVII vijeka u kojem Perast sti- če samostalnost i preuzima prvenstvo u pomorskoj trgovini i najzad, XVIII vijek kada uspon pomorske privrede zahvata i druga mjesta u Boki. Drugi rad pod nazivom “Razvoj pomorske privrede u hercegnovskom kraju u prvoj polovini XVIII vijeka (str. 71-94) predstavlja specifičnosti u raz- vojnim etapama pomorstva područja Herceg-Novog. Uspon hercegnovskog pomorstva toga vremena zasnovan je prvenstveno na kapitalu doseljenika, pri- je svega hajduka naseljavanih na tom području usko vezano sa ranijim organi- zovanim hajdučkim akcijama i borbama oko istjerivanja Turaka iz Herceg-No- vog 1687. godine, kao i sa širokim migracionim strujama koje su bile, prije svega, posljedica Morejskog rata. Među pomorcima navodi vrlo istaknute haj- dučke ličnosti. Autor iznosi niz vrijednih podataka o djelovanju tamošnjih porodica i istaknutih pojedinaca kao i niz vrijednih podataka o pravcima plo- vidbe njihove pomorske trgovačke flote, vrstama brodova i strukturi prevože- nih i izvoženih proizvoda. “Profesionalno formiranje pomoraca u Boki Kotorskoj tokom XVII i XVIII stoljeća” (str. 95-108) osvjetljava slike o praktičnom životu na moru toga vremena. Najpotpunija arhivska građa o profesionalnom formiranju po- moraca, a i najbrojnije vijesti o praktičnim i teorijskim problemima života mornara vezane su za Perast, jer se on ističe i brojem pomoraca i brodova, kao i ekonomskom i ratničkom aktivnošću. Autor slika širi društveni i kulturni mi- lje u kome se razvijala pomorska privreda Boke. Posebnu pažnju posvećuje dvijema ličnostima iz peraške pomorske prošlosti: pomorskom pedagogu kap. Marku Martinoviću i admiralu ruske carske flote Matiji Zmajeviću. Dramatična pohara Perasta, tadašnjeg najbogatijeg pomorskog naselja u Boki 1624. godine, tema su rada “Pohara Perasta (1624) i organizacija sje- vernoafričke piraterije” (str. 109-132). Na osnovu građe iz Državnog arhiva u Veneciji kao i izvještaja mletačkog dragomana iz 1625. godine objavljen 1937. godine u knjizi Alberta Sacerdotija, prikazuje djelovanje afričkih gusa- ra, kao i posljedice te pohare odnosno ulogu Herceg-Novog tada jednog od značajnih turskih uporišta koji su ostvarivali saradnju sa piratima. Autor je objavio i narodnu pjesmu o ovom događaju sačuvanu u rukopisnoj zbirci pje- sama Nikole Mazarovića u kojoj je sačuvano pamćenje na ovu poharu, na sa- radnju pirata sa novskim Turcima, kao i podaci o broju zarobljenih i njihovoj daljoj sudbini. Pjesma završava željom za osvetom piratima i istjerivanjem Turaka iz Herceg-Novoga. Druga tematska cjelina Oblici života (str. 135-358) sadrži jedanaest pri- loga u kojima se obradjuje problematika iz privredne, crkvene, društvene, zdravstvene istorije Boke od XIII do XIX vijeka. “Prilozi za istoriju zanata u Kotoru” (str. 135-158) tretiraju pitanje i raz- voj kotorskih pomorskih i zanatskih bratovština sa svim svojim zanimljivim 506 Darko ANTOVIĆ specifičnostima ovog kraja bez obzira što potiču iz mletačkog uzora. Predsta- vljene su bratovštine obućara, kožara, krojača, pomoraca, njihov istorijski razvoj, unutrašnje ustrojstvo i njihova uloga u društvenom i privrednom živo- tu Kotora. Rad “Bokeljska mornarica” (str.159-181) osvjetljava jednu od najstari- jih kotorskih i bokeljskih bratovština pomoraca, njen statut iz 1463. godine, ustrojstvo, a posebno kolo Bokeljske mornarice, njegove rijetke i neobične fi- gure. One u sebi nose drevnu simboliku koju autor posebno tumači sa skicom figura, tekstom pjesme koju je napisao Pavo Kamenarević krajem XIX vijeka i notama melodije na koju se kolo igra. Jedna od najstarijih bratovština Kotora osnovana daleke 1350. godine je opisana u radu “Bratovština sv. Duha u Kotoru, i njeni članovi pomorci (XIV-XVI st.)” (str. 182-195). Iako religiozna ona je imala određenog značaja sa gledišta privredne i pomorske istorije Boke, posebno ako vidimo koliki je broj članova sa navedenim zanimanjem pomorca. Knjige kotorskih notara su bile izvanredan izvor za rad “Primjeri života porodice u Kotoru prve polovine XV stoljeća” (str.196-203) u kojima autor posebno oslikava položaj žene, kulturu svakodnevnice, materijalni status i standard kotorskih porodica u doba razvijenog srednjeg vijeka. “Vojne organizacije u Boki kotorskoj za vrijeme mletačke vladavine” (str. 204-228) iznose u prvi plan vojni aspekt mletačke vladavine sa pregle- dom tvrđava od Herceg-Novog do Bara, njihovih vojnih posada, kao i mletač- ko djelovanje na odbrani svojih pozicija pred turskim osvajanjima. Rad “Naselja, kultura stanovanja, društveni život i običaji Boke Kotor- ske za vrijeme mletačke vladavine” (str. 229-247) obrađuje tipove bokeljskih naselja, urbanističke specifičnosti, opisuje starinske enterijere istaknutih bo- keljskih kuća, kulturni život, nošnje i gradsko odijevanje kao i strane uticaje, običaje u gradu i na selu, kao i reakcije mletačkih vlasti na zatečena događanja i mjere da se neka pretjerivanja ograniče. “Zdravstvena kultura Boke Kotorske za vrijeme mletačke vladavine” (str. 248-261) tretira uticaj mletačke državne politike na organizaciju zdrav- stva i zdravstvene službe na području Boke sa ulogom magistrata za zdrav- stvo, zdravstvenih kolegija i lazareta. Tretira se pitanje statutarnih odredbi, organizovanje prvih bolnica, organizacija službe za vrijeme epidemija kuge, kao i pomeni i djelovanje ljekara, apotekara i nadriljekara. U radu “Grbaljske bune XV stoljeća, od revolta protiv zemljoposjedni- ka do predaje Turcima” (str. 262-290) autor osvjetljava događanja vezana za jasno formiranu seosku autonomiju Grblja, njeno unutrašnje ustrojstvo, njene privilegije, vlasničke odnose, sukobe sa kotorskom vlastelom i najzad podvr- gavanje turskoj vlasti krajem XV vijeka. Svakako uočava se da grbaljske bune spadaju među najznačajnije događaje u primorskim komunama XV vijeka sa Miloš Milošević, Pomorski trgovci, ratnici i ... 507 ukupnim trajanjem od preko četvrt vijeka. Izazivale su oštru klasnu polarizaci- ju stanovnika, krvave borbe i razaranja, vanjske borbe i represije, a dokumen- ta koje autor objavljuje otkrivaju tragove žive riječi i autentična shvatanja po- bunjenih Grbljana. Bokeljski kraj je u istoriji zapamćen i kao često trusno područje. Rad “Zemljotresi u Kotoru i okolini kroz svjedočanstva arhiva” (str. 291-312) izno- si na svjetlo dana izvorna svjedočenja o zemljotresima iz 1563, 1608, 1612, 1667, 1711, 1746. godine. Ovdje se ukazuje na posljedice tih katastrofa za ur- banistički razvoj i graditeljske promjene u gradu Kotoru sa posebno interesant- nom temom vezanom za stradanje arhivske građe i razmišljanja u prošlim vremenima o varijantama bolje zaštite arhivalija. Rad “Vicko Bujović” (str. 313-346) govori o peraškom kapetanu i ratni- ku Vicku Bujoviću (1660-1709) jednom od najistaknutijih peraških ličnosti svog doba koji je uglavnom pominjan samo kao sporedna ličnost u sudbinama poznatih savremenika. Na osnovu obimne arhivske građe autor otkriva Bujovi- ćev životni put, zasluge za mletačke vlasti, razna junaštva, krupne trgovačke poduhvate i velike skandale, sukobe s drugim peraškim porodicama, i okolno- sti njegovog ubistva sa posljedicama po nekoliko domaćih savremenika. Spis pod naslovom “Ragionamenti sopra le usanze di Dobrota”, rukopis nepoznatog autora iz 1833. godine je glavni izvor za rad “Ekonomski faktor u običajima Dobrote s početka XIX stoljeća” (str. 347-358). Ovdje se autor usmjerava na političke i privredne prilike u ovom poznatom i tada razvijenom bokeljskom pomorskom mjestu. Težište je na istraživanjima istorijskih proce- sa u Dobroti koji utiču na početak opadanja i dobrotskog ali i bokeljskog po- morstva. On navodi mjesne običaje i kritiku tih običaja od strane nepoznatog autora kao i razmjere ozbiljnog ekonomskog tereta sprovođenja tih običaja što je jedan od bitnih faktora određivanja uslova u životu same Dobrote tog vreme- na. Stilovi i stvaraoci (str. 361-461) naziv je treće cjeline. Ona sadrži šest radova iz kulturne prošlosti Boke Kotorske. “Kotorska katedrala” (str. 361-384) veliko djelo romaničke arhitekture, romanička bazilika sv. Tripuna iz 1166. godine, promjene na njoj nastale to- kom vjekova, zvonici, triem, apside, trifora, unutrašnjost, stupovi i pilastri, vrata, ciborij XIV vijeka i ostala plastika, kao i freske su tema ovog rada, naj- značajnije katedralne crkve Kotora. O srednjevjekovnom kotorskom zlatarstvu i istaknutim majstorima ob- rade plemenitih metala, poznatim širom Boke Kotorske, Dalmacije i šire, go- vori rad “Tragovi prve srebrne pale kotorske katedrale iz XIV stoljeća” (str. 388-397). U selu Bogdašići iznad Tivta nalazi se sada katolička crkva sv. Petra sa dva rana, veoma dragocjena natpisa. To je tema rada “Sukcesija sakralnih obje- 508 Darko ANTOVIĆ kata na istoj građevini u Boki Kotorskoj - primjer Bogdašića” (str. 398-411). Autor uočava istorijski značajan i zanimljiv susret dvije hrišćanske konfesije (katoličke i pravoslavne) istog utemeljitelja, čiji su natpisi latinicom i ćirili- com ovdje sačuvani. Rad “Neke stilske odlike baroka u Boki Kotorskoj” (str. 412-430) pred- stavlja pregledan osvrt na barokna obilježja i ostatke u Boki, predstavljene kroz arhitektonske primjere u Kotoru, Perastu i Dobroti, slikarski opus Tripa Kokolje, vajarstvo kroz rad mletačkog vajara Frančeska Kabjanke, melodram- ski opus mletačkog kanonika, porjeklom iz Budve, Krsta Ivanovića, kao i pje- sničko djelovanje pjesnika Ivana Krušale, Andrije Zmajevića, Krsta Mazarovi- ća i pjesničko i dramsko stvaralaštvo Ivana Antuna Nenadića. Istraživanje izvora, prije svega kotorskih i peraških, povodom tristago- dišnjice rođenja dovelo je do rada “Tripo Kokolja (Perast, 1661-1713)” (str. 431-454). Rad iznosi genezu slikarskih ostvarenja Tripa Kokolje na otočiću Gospa od Škrpjela kraj Perasta i uticaj spisa “Crkveni ljetopis” njegovog me- cene barskog nadbiskupa Andrije Zmajevića. “Frncesco Cabianca u Kotoru” (str. 455-471) je rad koji je zasnovan na iščitavanju i izučavanju izvornih dokumenata iz Istorijskog arhiva u Kotoru, i drugih Kotorskih arhiva, prije svega Biskupskog arhiva u Kotoru i otkriva nam veoma važne elemente značajne za shvatanje rada Kabjanke u Kotoru, ali i za shvatanje ukupne likovno-umjetničke baštine Kotora toga vremena. Četvrta cjelina Knjige i dokumenti (str. 475-574) sadrži šest priloga po- svećenih istoriji štamparstva, arhivistici i istoriografiji. Posebno se ističu pita- nja ranog štamparstva, primjeri specifičnih bokeljskih arhiva na srebru, platnu i kamenu, pitanje inkunabula i postinkunabula, i u samoj završnici kao teoreti- čar arhivistike i mudri promatrač prilika u našoj istoriografiji i arheologiji na- vodi elemente budućnosti ovih naučnih grana. Rad “Specifični arhivi Boke u srebru, platnu i kamenu” (str. 475-485) je jedan atipičan arhivistički rad. U njemu se autor osvrće na umjetnička i zanat- ska djela, zavjetne predmete, muzejske eksponate, epigrafske natpise i drugo, koji su često i jedini izvor za proučavanje istorijskih zbivanja. Ovdje je autor na praktičnim primjerima povezao klasični pisani dokument na koži i papiru sa arhivskim podacima urezanim na srebrnim votivnim pločicama koje se ču- vaju na Gospi od Škrpjela, ili upisanim u votivnim platnima i uklesanim na kamenu nadgrobnih ili javno postavljenih ploča, a prikazuju neki istorijski do- gađaj. Rad predstavlja jedinstven stručni, ali i umjetnički pristup. U sledećem radu “Inkunabule i postinkunabule biblioteke Kotorske bi- skupije” (str. 486-514) prateći sudbinu knjige koja neumitno prati sudbinu čo- vjeka, autor iznosi kataloški pregled i opis, nažalost, svega dvadesetak inkuna- bula sačuvanih poslije skoro petnaest vjekova života. Sačuvane su od izgleda najvećeg neprijatelja knjige u prošlosti - požara. Pod pojmom biblioteke Ko- Miloš Milošević, Pomorski trgovci, ratnici i ... 509 torske biskupije uzima u obzir ne samo biblioteku Biskupije, već i sve značaj- nije knjige crkava sa teritorije Kotorske biskupije uz Franjevačku biblioteku koja je sasvim autonomna. Rad “Neki plodovi istraživanja starog štamparstva - povodom proslave petstogodišnjice, 1494-1994” (str. 515-528) u kratkim crtama tretira rezultate istraživanja un arhivima Kotora, Vatikana, Venecije i dr. posvećenih radu štam- para sa naših područja: Andrije Paltašića, monaha Makarija, Božidara i Vicka Vukovića. “O ujedinjenju Crne Gore i Boke Kotorske 1813/1814” (str. 529-539) je naučna studija o izdanju Istorijskog instituta Crne Gore i Državnog arhiva Cr- ne Gore-Istorijskog arhiva Kotor (1998) zbirke dokumenata o dramatičnim završnim godinama francuske vladavine u Boki (1807-1814). Ovo je vrijeme kada su odlučujući međunarodni faktori trebali da pokrenu rješavanje pitanja podjele posjeda ugašene Mletačke Republike, a i posjeda poražene Napoleono- ve Francuske. Sa arhivističkog stanovišta središnji rad zbirke je rad tzv. “Pri- vremene vladavine Crne Gore i Boke Kotorske pod protektoratom Rusije, Austrije i Engleske”. Značajna je analiza zaključaka Dobrotske skupštine i ugovora o ujedinjenju Crne Gore i Boke potpisan 29. oktobra 1813. godine. Tipičan arhivistički rad je onaj pod naslovom “Naučnoobavještajna sredstva i naučna djelatnost arhiva” (str. 540-569). Ovdje autor tretira veoma osjetljivu i ozbiljnu temu: odnos struke i nauke, jer se u praksi pokazivalo da su neki teoretičari bili protiv svakog rada arhivista koji bi prevazilazio stručne potrebe same ustanove. U radu autor obrazlaže i pronalazi pravu mjeru u pomi- renju potreba ustanove i širih i realnih potreba nauke. On to radi uklapajući i praktičnu i teoretsku stranu problema u odrednice svjetske arhivistike. Zaključna studija “Perspektive razvoja istorijografije i arheologije” (str. 570-574) na sebi svojstven eseistički, slobodniji i duhovit način tretira podu- darnosti između retrospektive i perspektive. Autor pokušava da potraži odgo- vore o mogućnostima i pravcima nauke u svjetlu dramatičnih trenutaka kod nas, ali i u svijetu, uz potrebe novih načina mišljenja i ponašanja kod mladih istraživača, sugerišući pisanje naučnih knjiga uz izbjegavanje “slatkaste mon- taže pobjednika”. Tokom protekle 2003. godine održane su četri promocije ove knjige: u Beogradu, Kotoru, Herceg-Novom i u Zagrebu. Prva promocija održana je 14. maja 2003. godine u Maloj sali Kolarče- ve zadužbine u Beogradu. Ovo radi toga jer je iz Beograda gospodin Vlastimir Đokić, priređivač knjige i direktor izdavačke kuće “Equilibrium”, koja je u saradnji sa izdavačkom kućom “CID” iz Podgorice izdala knjigu. Na ovoj pro- mociji o knjizi su govorili gospoda Vladimir Brguljan, Vlastimir Đokić, Du- šan I. Sindik, akademik Miroslav Pantić, dr Milka Čanak Medić, g-đa Olga B. Giler i sam autor. 510 Darko ANTOVIĆ Druga promocija održana je u Kotoru 14. maja 2003. u crkvi sv. Duha, koncertnoj dvorani muzičke škole u Kotoru. Na ovoj promociji u Kotoru govo- rili su g-din Vlastimir Đokić iz Beograda, i iz Kotora prof. dr Borislav Ivoše- vić, dr Milenko M. Pasinović, prof. dr Rajko Vujičić, mr Vesna Vičević i autor. Treća promocija je održana na Sajmu knjiga u Herceg-Novom u okviru manifestacije “Trg knjige” 28. jula 2003. godine na kojoj su govorili prof. dr Rajko Vujičić, dr Milenko M. Pasinović i sam autor. Četvrta promocija ove knjige održana je u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu 24. septembra 2003. godine u okviru manifestacije “Tjedan Hrvata iz Crne Gore” (Zagreb, 22-28. septembra 2003.). Na promociji su o knjizi go- vorili akademik Tonko Marojević, dr Josip Đurović, prof. dr Stijepo Obad, dr Josip Kolanović kao i sam autor. Pored značaja koji ima izlazak ove knjige povodom pedeset godina na- učno-istraživačkog rada i objavljivanja, kao i prisustva u naučnoj i kulturnoj javnosti, opšti je zaključak da su istraživanja doktora Miloša Miloševića dubo- ko utemeljena na arhivskim izvorima pri čemu je potrebno posebno istaći da kod njega u iznošenju činjenica na svjetlost dana sve ima svoju pravu vrijed- nost, i ništa se ne precjenjuje niti podcjenjuje. On je izabrao da bude posrednik između prošlosti i sadašnjosti, slikar kolektivne sudbine ljudi na obalama ovog malog zaliva, odnosno svega onoga što karakteriše Mediteran i Balkan, naš zajednički svijet kome pripadamo, a u stvari zajedničko i univerzalno sud- binama brojnih generacija. To bi bila u stvari prava ocjena rezultata njegovog pet decenijskog stvaralačkog napora. Knjiga Pomorski trgovci, ratnici i mece- ne: studije o Boki Kotorskoj XV do XIX stoljeća je veoma vrijedan izdavački poduhvat i nezaobilazan izvor, kako za naučne krugove, tako i za sve one čita- oce zainteresovane za prošlost Boke Kotorske.

format: 2LP gatefold artist: PRLJAVO KAZALIŠTE (Croatia, Yugoslavia) title: Sve je lako kad si mlad - Live release date: 1989 Label, Cat. No: Suzy, LP 560 style: new wave / pop-rock Ploče: jedna je VG (4) a druga VG- (4-). Omot je slabije očuvan: G (3). Ovo je bio promo primerak, što vidimo po pečatu na naslovnoj strani `samo za potrebe radio stanice`. Svega 10 godina ranije bili su mali bend iz radničkog prdgrađa Zagreba čije smo ime naučili upravo iz intervjua sa Prljavcima... a 1989. su bili stadionski bend, velikog kalibra kome je i tadašnja velika Jugoslavija postajala tesna. No, umesto da razmišljaju o širenju izvan granica SFRJ, bend (tj. Houra) se usko okrenuo hrvatstvu, koketirajući sa narastajućim nacionalizmom, pa je njihova numera `Mojoj majci` (kasnije poznatija kao - `Ruža hrvatska`) postala nezaobilazna na svim nacionalistiško-šovinističkim, pa i fašističkim skupovima naših sus(j)eda. Da sve bude sm(ij)ešnije, Houra je Jevrejin, čiji su narod upravo ustaški fašisti istrebili. Ali ludo vreme je nosilo i lude odluke. Sa druge strane, upravo to koketiranje sa tuđmanovštinom im je obezbedilo da u ratnim 90-im itekako ugodno žive od muzike, što je retko kome od muzičara uspevalo. Na ovom dvostrukom albumu gotovo da nema osrednje pesme, sve su fenomenalne, ili makar odlične, uključujući i pomenutu `Ružu hrvatsku`, koja otvara C stranu ploče. Uostalom, evo spiska pesama, pa se uverite i sami: A1 Mi plešemo; A2 Marina; A3 Sve je lako kad si mlad; A4 Budala malena; A5 Sve gradske bitange B1 Moj bijeli labude; B2 Ma kog` me Boga za tebe pitaju; B3 Korak od sna; B4 Heroj ulice C1 Mojoj majci; C2 Široke ulice; C3 Ne zovi mama doktora; C4 Slaži mi D1 Crno bijeli svijet; D2 Subotom uveče; D3 Ja sam mladić u najboljim godinama; D4 Some Boys; D5 Televizori; D6 Sretno dijete ===================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeće LP ploče PRLJAVOG KAZALIŠTA: kompletna vinilna LP diskografija: I - studijski i live albumi: 1) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Prljavo kazalište` (Suzy, 1979) https://www.kupindo.com/Ploce/70684577_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-I-album-1980-3-press-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/70684553_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-I-album-1980-3-press-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74044285_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-I-album-1980-3-press-G-VG 1a) split LP PARAF / PRLJAVO KAZALIŠTE - `Punk Rock Legends` (A dan je tako lijepo počeo / Prljavo kazalište) (bootleg, ?) 2) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Crno bijeli svijet` (Suzy, 1980) https://www.kupindo.com/Ploce/70159469_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Crno-bijeli-svijet-80-3-press https://www.kupindo.com/Ploce/74043757_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Crno-bijeli-svijet-1980-4-pres https://www.kupindo.com/Ploce/71506093_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Crno-bijeli-svijet-1980-G- 3) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Heroj ulice` (Suzy, 1981) https://www.kupindo.com/Ploce/74043617_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Heroj-ulice-1981-VG-VG- 4) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Korak do sna` (Suzy, 1983) https://www.kupindo.com/Ploce/74044053_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Korak-do-sna-1983-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/67397605_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Korak-do-sna-1983-POSTER-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74044013_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Korak-do-sna-1983-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/67397569_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Korak-do-sna-1983-VG-G- 5) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Zlatne godine` (Jugoton, 1985) https://www.kupindo.com/Ploce/70159801_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Zlatne-godine-1985-PERFEKTNA 6) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Zaustavite zemlju` (Suzy, 1988) 7) 2LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Sve je lako kad si mlad - Live` (Suzy, 1989) https://www.kupindo.com/Ploce/65992797_2LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Sve-je-lako-LIVE-1989-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/70159637_2LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Sve-je-lako-LIVE-1989-VG-G 8) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Devedeseta` (Suzy, 1990) 9) 2LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Tajno ime` (Croatia Records, 2008) 10) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Možda dogodine` (Croatia Records, 2012) 11) 3LP PRLJAVI KAZALIŠTE - `30 godina od koncerta na trgu - Arena Zagreb` (Croatia Records, 2021) _____________________________________________________________________ II - zajedničke ploče i intervju ploče: 1) 2LP NERVOZNI POŠTAR / PRLJAVO KAZALIŠTE - Jugoton Express (Jugoton, 1986) 2) 2LP PSIHOMODO POP / FILM / PRLJAVI KAZALIŠTE / PARNI VALJAK - ZG Rock Forces Live ! (Jugoton, 1989) _____________________________________________________________________ III - EP i singl ploče: 1) EP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Televizori` (Jugoton, 1978) 2) SP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Moj je otac bio u ratu / Noć` (1979, Suzy) 3) SP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Crno bijeli svijet / Moderna djevojka` (Suzy, 1980) https://www.kupindo.com/Ploce/74043565_SP-PRLJAVO-KAZALISTE-Crno-bijeli-svijet-1980-NM-VG- 4) promo SP PRLJAVO KAZALIŠTE - Ne zovi mama doktora / Moja djevojka je otišla u armiju (Instr.), (Jugoton, 1985) 5) promo SP PRLJAVO KAZALIŠTE - Moja djevojka je otišla u armiju / Sladoled (Jugoton, 1986) 6) promo SP PRLJAVO KAZALIŠTE - Mojoj majci / Marina (Suzy, 1989) _____________________________________________________________________ IV - kompilacijske ploče: 1) LP V/A - `Novi Punk val 78-80` (ZKP RTVL/ŠKUC, 1981) pesma: Moj je otac bio u ratu https://www.kupindo.com/Ploce/64244565_LP-V-A-Novi-punk-val-78-80-1981-NOVA-PERFEKTNA 1a) 2LP + 7` EP V/A `Novi Punk val 78-80` (Net Records, 2016) Moj je otac bio u ratu 2) LP V/A - `Novi val` (Suzy, 1981) pesme: a) Nove cipele b) Ćovjek za sutra 3) LP V/A - `Rock`n`roll ZG 1979-89` (Suzy, 1990) pesme: a) Mi plešemo b) Marina c) Slaži mi 4) LP V/A - `Ljubav i Rock & Roll` (Jugoton, 1991) pesma: Ma kog` me boga za tebe pitaju 5) LP V/A - `Bloodstains Across Yugoslavia` (bootleg, oko 2015) pesme: a) Majka b) Ja sam mladić u najboljim godinama ===================================================================== ZORAN CVETKOVIĆ - ZOK (solo album) https://www.kupindo.com/Ploce/71506109_LP-ZOK-ex-Kazaliste-Parlament-Zok-1982-PERFEKTNA

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Retko Kao na slikama 1975. Znamenje knjige pesama prema pesnikovoj zamisli - Milan Blanuša PRVA IZDANJA 1. izdanje Vaska Pope Poezija Pesme Василе „Васко“ Попа (Гребенац, 29. јун 1922 — Београд, 5. јануар 1991) био је српски песник и академик. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба. Васко Попа Stevan Kragujevic, Vasko Popa, 1990.JPG Васко Попа у шетњи Београдом, 1990 Лични подаци Датум рођења 29. јун 1922. Место рођења Гребенац, Краљевина СХС Датум смрти 5. јануар 1991. (68 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Образовање Образовање Универзитет у Београду, Универзитет у Букурешту Потпис Биографија Уреди Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.[1] Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.[1] Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења. Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду. Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца.[1][2][3] Поезија Уреди Васко Попа је учинио оштар заокрет у савременој српској поезији раних педесетих година. То се догодило 1953. године када се појавила Попина збирка песама Кора, песничка књига необичне синтаксе, садржине и форме. У литерарној атмосфери соцреалистичког певања и приповедања, који су били дириговани дневним потребама актуелне политике и идеологије, појава Коре деловала је као радосно песничко откровење, али још више као шок. Радовала је оне који су стремили модерном песничком изразу и његовом ослобађању од догми и рецепата; поразила је оне чији хоризонт очекивања ова књига није задовољила. Токови поезије, међутим, неумољиво су се кретали ка модерном изразу и једном заорана бразда није се могла затрпати и поништити. Поезија Васка Попе, најављена књигом Кора, стално је ишла узлазном линијом даље развијајући песнички програм из Коре. Тако је Попа постао не само претеча модерне српске поезије, него и водећа личност савремене српске поезије, која је обележила епоху и одредила правац даљег развоја поезије.[4] Песме Васка Попе. Попа има позитиван однос према традицији, која је могла да буде подстицајна и плодотворна. На првом месту ту је поезија Момчила Настасијевића која је својом језгровитошћу и гномичношћу са једне стране, и чврстом ослоњеношћу на језик роднога тла, на другој страни, могла да делује подстицајно. Други извор подстицаја било је надреалистичко искуство према коме је Попа био врло селективан: одбацио је надреалистичку бахатост израза и форме, али је прихватио сновиђења, ирационално и хумор. Трећи инспиративни извор је фолклор чије ће му `од злата јабуке` постати узори језика и мишљења, извори фолклорних и архетипских слика, фантастичног и гротексног сагледавања света, предметности и људске егзистенције.[4] Поезија Васка Попе изненађује предметностима, појавама и појмовима овога света који постају песничка тема и предмет певања. Тескобан и монотон урбани живот савременог човека предочен је у овој поезији посредством детаља које тај човек примећује као нешто што измиче једноличности и монотонији неком својом особеношћу. Ти ситни и на око неважни детаљи функционишу у овој поезији као симболи. Обичне ствари, предмети и појаве постају поетски мотиви који ће на симболичан начин предочити човекову ситуацију и његову егзистенцију. Отуда обиље апокалиптичких, космолошких и метафизичких визија, које ће ову поезију учинити филозофском и метафизичком.[4] Иновативност поезије Васка Попе највише је остварена на језичком плану. Језик је једноставан, колоквијалан, пун прозаизама и идиоматских израза. Израз је елиптичан, језгровит, афористичан и гномичан; његову поезију одликује `лексичко богатство и синтаксичка строгост`. Давно је речено да речима треба да буде тесно а мислима пространо. Код Попе нема обиља речи али има богатства и свежине речи. Међутим, он тим пребогатим и изузетно свежим речима није допустио да се разбокоре и разбашкаре - стегнуте су синтаксичким редукцијама. Из тога проистиче значењска набреклост речи, богата мисаоност и социјативност. То је био нови квалитет који је ушао у нашу поезију. Још једна особеност ове поезије: иако је израз стегнут и елиптичан, он је врло музикалан.[4] Круг књига Уреди Круг знамења књига песама Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење: „Кора“ - 1953. „Непочин-поље“ - 1956. „Споредно небо“ - 1968. „Усправна земља“ - 1972. „Вучја со“ - 1975. „Кућа насред друма“ - 1975. „Живо месо“ - 1975. „Рез“ - 1981. После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“. Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао. Награде и признања Уреди Васко Попа један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности, основане 14. децембра 1979. године у Новом Саду. Први је добитник „Бранкове награде“ за поезију, у част песника Бранка Радичевића. Године 1957. Попа је добио још једну награду за поезију, „Змајеву награду“ у част песника Јована Јовановића Змаја. Године 1965. добио је Аустријску државну награду за европску књижевност. Године 1976. примио је награду поезије „Бранка Миљковића“. Године 1978. следи награда АВНОЈ-а и 1983. године књижевну награду „Скендер Куленовић“. [5] Године 1995. град Вршац основао је награду поезије по имену „Васко Попа“. Сваке се године додељује за најбољу књигу поезије која се објављује на српском језику. Свечаност доделе награда одржава се на дан Попиног рођендана, 29. јуна.[5] Јавно предузеће Пошта Србије издало је 2022. поштанску марку са ликом Васка Попе.[6] У новембру 2022. реализован је округли сто „Преводи поезије Васка Попе у светској књижевности” у САНУ и научни скуп у Матици српској у Новом Саду.[7]

Kao na slikama Posveta prevodioca poezija pesma Fransisa Ponža iz intervjua: Vi ste poznavali i mnoge slikare, i to one među najvećima - Pikasa, Braka... Oni su Vam bili prijatelji (u knjizi o Braku ima jedan potresan opis gdje Vi kažete da ste se zaplakali kada ste posjetili njegov atelje i ugledali jednu sliku čiju ste reprodukciju imali uza se u toku cijelog rata). Pisali ste još o Dibifeu, Fotrijeu, Fenozi, Đakometiju... Vaša knjiga o slikarima se zove Savremeni atelje. Hoćete li ispričati neku uspomenu o njima? `Slikarstvo me uvijek mnogo zanimalo. Bilo je slika i kod mog oca i kod moje majke, a i ja sam imao svoju kolekciju. Vidite ove slike po zidovima su Dibifeove. Kad ste ulazili, vidjeli ste da je ispod nas njegova Fondacija. Moja kćer se njome bavi i izvršilac je Dibifeovog testamenta. Ja lično više volim Braka i Pikasa. Brak je bio ono što se zove genijem, a i Pikaso. Njegova žena koja je nedavno izvršila samoubistvo, telefonirala mi je nekoliko dana pred smrt.` Kao da je htjela da se oprosti od velikog prijatelja svoga muža? O čemu Vam je govorila? `Ja sam napisao nekoliko eseja o Pikasu i ona mi je rekla koliko joj se sviđaju i da ih je Pikaso posebno cijenio. (Baš sam danas dobio divan poklon od Brakove saradnice Marije Lašo. Evo, pogledajte jedna lijepa, jedna prekrasna vunena ešarpa.) `Pikaso je bio fantastičan, jer sve o čemu je razmišljao odmah je pretvarao u oblik, u crtež, u boju` Proučavao sam slikare i vidio ih na djelu i želio da shvatim tajnu umjetničkog djela koje za mene sadrži tajnu života. Mnogi od tih slikara su se odlikovali divnim ljudskim osobinama. Naravno, međusobno su se veoma razlikovali. Govorilo se da su Brak i Pikaso bili sušte suprotnosti, ali to nije tačno. Sjećam se dobro kada je Brak izdržao tešku operaciju u kojoj su mu izvadili skoro cio stomak, Pikaso je otišao kod njega i proveo petnaest dana s njim da bi ga podržao i ohrabrio. To su bili pravi ljudi! Pikaso je bio fantastičan, jer sve o čemu je razmišljao odmah je pretvarao u oblik, u crtež, u boju. Misao mu je bila kao munja, u isti čas se pretvarala u vizuelno. Razmišljao je u obliku slikarstva, u obliku slike. Bože moj, koliko je bio inteligentan! Više nego inteligentan.` Nijeste pomenuli Džojsa, a poznato je da je i on, kao i Vi, radio na “ totalnom izražavanju“. Kako biste izrazili vezu između Vas i njega? `Ko se danas bavi literaturom, taj je svakako čitao Džojsa. I ja sam prije godinu dana ponovo čitao Uliksa. On nije nimalo zastario, naprotiv - sve je u njemu svježe i živo, fantastično. Ali moje je mišljenje, kada je riječ o tehnici, da ne treba uzimati iz svih literatura jezik za svoje istraživanje. To je iluzorno kao i esperanto. Najbolje je udubiti se u svoje sopstvene korijene, u svoj jezik i izraz. Prava literatura se ne pravi od koncepata. Zato sam i rekao: činimo ono za šta smo stvoreni. Svako ima svoju specifičnost, a moja je ta da je literatura tehnika pisanja. Jedini način bivanja je udubljivanje u neku tehniku. Klasa je superiornost u nekoj specijalnosti. Sa literaturom je isto: pravu literaturu prave ljudi koji imaju klasu.` Koja su iskušenje kojima pisac ne smije da podlegne? `Među najopasnijima je ono da se prepusti klizanju ka nekoj ideologiji, to jest, pretjeranoj upotrebi jedne strane koju predstavljaju riječi (ideje), na štetu njihove druge strane (stvari). Pošto je strana „ideje“ rat. Ali i njegova suprotnost: kula od slonovače, kabinet, samostan, jeste sistematsko odbijanje normalnog života. Da li je još uvijek potrebno da se podsjetimo da prava djela imaju više mogućnosti da promijene čovjeka od čizme zavojevača.` Kod Vas postoji kult riječi koji Vi posebno njegujete konsultujući neprestano čuveni rječnik Litre. `Rječnik je sigurna vrijednost. Neiscrpna. Čovjek je stvorio svijet imenujući ga. Neimenovani svijet je haos prepušten neredu. Ponekad treba raditi protiv riječi. Neke riječi zbog prevelike upotrebe slabe. Uzmite recimo riječ - poštovanje. Ona više ne znači ništa izuzev pukog izraza, prazne formule pristojnosti na kraju pisma. Nekad je ta riječ značila: posmatrati zvijezde, obuhvatiti zvjezdani svijet. Rad pjesnika je upravo to: posmatrati, poštovati, cijeniti. Pisati, znači upisati svoju memoriju u predmete kao što su to činili naši preci na zidovima pećina. Pisati znači izmisliti svijet u kome je moguće živjeti. `Filozofirati o suštini i prirodi stvari i predmeta, istraživati odnose između živih bića, čovjeka i kosmosa - to je krajnji čin pjesnika` Naučimo da gledamo: kao što mraz pretvara vodu u zapreminu koja može da slomi vazu u kojoj je bila, isto tako naš pogled i naša riječ mogu da promijene stvari i iznesu na vidjelo oblike. Neka, znači, svaki tekst bude definicija - opis nekog predmeta, bjelutka, fabričkog dimnjaka i dr. i na najprecizniji i najefikasniji način i predmet će postati prisutniji. Slikari su izvojevali pravo na mrtvu prirodu i ja je zahtijevam za pisce. I pisac mrtve prirode sreće prepreke slične slikarskim: treba da se trudi da prikaže izgled predmeta, osjećaj pri dodiru („Kad nam mrtva priroda ne izgleda na domak ruke, to nije mrtva priroda“, kaže Brak), čak i njegov ukus treba da osjetimo, kao u mom tekstu o kajsiji. Ja postupam kao slikar i pravim kompoziciju platna, stavljajući predmet u centar svijeta, ili izdvajam neku njegovu najvažniju osobinu. Iz svega proizilazi čovjek. Dok slikar predstavlja predmet linijama i bojama, neutralnim materijalom, pisac ih predstavlja riječima, to jest, materijalom koji je unaprijed opterećen sa najviše humanizma. Postoje vrlo uski odnosi između predmeta i jezika koji ih imenuje i određuje. Filozofirati o suštini i prirodi stvari i predmeta, istraživati odnose između živih bića, čovjeka i kosmosa - to je krajnji čin pjesnika.` Novi roman je pretprošle godine (riječ je o 1985. i nagradi Kloda Simona) krunisan Nobelovom nagradom. Neki kritičari kažu da ste Vi bili njegov preteča ili začetnik? `Kritičari su stavili u tu grupu mnoge ljude koji joj ne pripadaju, da bi pojednostavili stvari, stavili su sve u jedan džak. Rob Grije ima odličnih stvari, ali za njega su rekli da je uklonio junake i psihologiju. To je apsurd. Njegov najbolji roman je svakako Ljubomora. `Prustov način pisanja je bila duga rečenica, što nije postojalo do njega` I o čemu je riječ u njemu? Pa o ljubomori, drugim riječima, o psihologiji, i samo o njoj. Pisanje ne može izbrisati čovjeka. Ono što treba ostvariti jeste prodiranje u psihološku analizu kao što to čini Natali Sarot sa potkonverzacijom. A što se tiče Natali Sarot, ona je sasvim nešto drugo u odnosu na kolege: ona ponire u duboku psihologiju. Kad sam je preporučio Galimaru, jer je prije toga bila kod izdavačke kuće Minui, ja sam rekao da je ona osoba koja je otišla najdublje u nepoznato. Ona ide još dublje od Prusta. U stvari, najvažnije je pronaći svoje pisanje, svoj stil u odnosu na svoju misao. Prustov način pisanja je bila duga rečenica, što nije postojalo do njega. I on je na strani stvari kada nam otkriva nešto novo o ukusu madlene ili o cvjetanju gloga. On je vrlo veliki pisac, zato što je veliki pjesnik. Na kraju Pronađenog vremena napisao je teoriju o poeziji koja je vrlo značajna. Meni je žao što neki pisci pišu kao da Lotreamon i Malarme nijesu postojali. Prilično volim Bitora i Deni Roša. Njegovo pisanje me podsjeća na Apolinerovu rečenicu: „Mi iz budućnosti...“ Vi kažete negdje: “I Marks je stalno govorio da ono što kaže vrijedi samo za taj trenutak, a nikako za kasnije. Mnogi su shvatili da su Marksove riječi vječite, pa smo svjedoci strašnih zastajkivanja”. `Samo se glupaci ne mijenjaju. Nije mi jasno kako se mogu diviti nekome zbog upornosti što je ostao sam sebi vjeran ili njemu drugi i što je umro u osamdesetoj godini sa mislima koje je stekao u dvadesetoj. To važi i za Marksa. Ideje stare sa vremenom. Ideje nam nijesu ni potrebne. Potrebno nam je samo da se izrazimo, to jest da izrazimo svoje sopstveno biće, što je sasvim različito. Ne pišemo zbog ideja nego zbog vitalne potrebe za izražavanjem.` Evo još jedne rečenice koja govori o značaju literature: „Napisao sam PROEME (prose+poeme>proeme) da bih spasio nekoliko mladića od samoubistva, a nekoliko drugih da ne odu u policajce ili vatrogasce.“ Pitanje se samo nameće: značaj poezije danas? `To je jedini način za mene da odagnam samoubistvo. Doživio sam teške momente depresije i u tim trenucima samo me je pisanje spasilo. Ne treba biti pesimista do te mjere da bi se pribjeglo samoubistvu ili teroru s pištoljem u ruci, kao što je to predstavljala Bretonova slika. Iako je život težak, treba ga živjeti i nikada ne obeshrabriti čovjeka. Treba brisati koliko je moguće ono što deprimira čovjeka i ljudsku misao, a pokazivati ono što ga podstiče i angažuje da živi, uprkos svemu.` Među Vašim poznanicima je i Žorž Bataj. On Vas je jednom pitao: “Ne bojite li se da ćete poludjeti pišući Pauka?“ `Ja sam odgovorio da je neophodno da se suočim sa fikcijom. I taj rizik treba izdržati. Kad ja usredsredim svoje sposobnosti na neki predmet, ja otvaram kao neki trap u koji se zagnjurim. I tek tada dolaze zanimljive stvari i pošto nijesam samoubica, u trenutku kad mi prijeti opasnost od ludila, ja ostavljam jedan tekst i uzimam drugi, kao što to obično čine slikari sa slikama. Dovoljno je imati dvije fikcije da bi se izbjeglo ludilo. Čovjek ne smije da podlegne opsesiji.` Na jednom mjestu kažete: “Pisac treba da stvori krizu da bi pomogao ljudima da napreduju. “Jedan kritičar kaže za Vas: “Ako, kako ja mislim, ugnjetavanje počinje i nastavlja se kvarenjem jezika, onda je Ponž naš revolucionar.“ U Novoj kritici se kaže: “Pisac vrši društvenu funkciju, često iznenađujuću i stara se da razmišlja o svom odnosu sa društvom.“ Šta Vi mislite o svemu tome? `U svakom društvu organi informacije su šifrovani. Svaki član tog društva mora proći kroz to. Važno je da čovjek postane svjestan toga i da reaguje, da se brani. A uvjeren sam da jedini način djelovanja, a ne trpljenja tog djelovanja, jeste upravo ono što sam izabrao, to jest pisanje. Jedini način da se djeluje na tu samu informaciju jeste da se mi uklopimo u nju da bismo je, ako hoćete, deformisali. Jedno društvo je skup govora od kojih je najglavniji zajednički jezik onaj kojim se govori i piše. `A promijeniti jezik znači savladati (slomiti) navike čitaoca, zahtijevajući od njega takođe izmijenjeno čitanje` Radi se o tome da se upitamo: prihvatamo li taj jezik, da li je taj jezik po našem ukusu u najjačem smislu riječi, da li ga naš ukus odbija, da li mi možemo da upotrijebimo taj jezik. Čujte, što se mene tiče, ja sam iz odvratnosti prema tom izvitoperenom jeziku došao na ideju da pišem. Znači, ja sam, da bih mogao da živim, morao da izmijenim taj jezik. A promijeniti jezik znači savladati (slomiti) navike čitaoca, zahtijevajući od njega takođe izmijenjeno čitanje. Takvo društvo u nužnoj odbrani smatra književni poduhvat kao borbu protiv sebe, a uz to se čitalac, opsjednut, a da toga nije ni svjestan, ideologijom tog društva, opire da dešifruje novi govor koji se obraća njegovoj slobodi. Taj čitalac misli da njegovo odbijanje dolazi od njega samog, a to su u stvari, samo njemu nametnute navike (koje su mu utuvljene, utjerane) i koje čine za duže ili kraće vrijeme prepreku toj autentičnoj novini. Eto zašto je revolucionaran onaj pisac koji se odlučio da radi odvojeno (time ja ne označavam pisca angažovanog u bilo kojoj partiji). Utisci o posjeti Jugoslaviji 1961. godine Čim sam se pozdravila sa Ponžom, počeo je da govori o svom putovanju u Jugoslaviju: „Moja žena u ja smo iz Trsta stigli pravo u Beograd Orijent ekspresom. Stigli smo dosta kasno noću i smjestili se u francuskoj ambasadi, jer je ambasadorov sin bio moj dobar prijatelj. Na stanici su nas dočekali predsjednik Udruženja književnika i druge ličnosti. Čim smo stigli odveli su nas u neki noćni lokal-bar gdje se skoro ništa ne događaše. Bješe jedna osoba koja je plesala. Ljudi su se gledali i lomili čaše, to je izgleda bio običaj tada. U Beogradu sam govorio na više mjesta, tamo kud su me pozivali i vodili. `Poslije smo otišli u Zagreb. Čudan grad: ima Gornji grad i Donji grad. A kad smo u hotelu tražili jedno ćebe, koliko je to birokratizma pokrenulo kao da je vojničko!` Ostali smo dosta dugo u Beogradu i bilo nam je zanimljivo, to jest, čudili smo se koliko ljudi zna i razumije francuski. Ja, naravno, ne govorim srpski. Začudile su nas takođe male radnjice u kojima su prodavane stvari pokradene od aristokrata. To je bilo one godine kada je prvi čovjek poletio u vasionu (Gagarin, 1961). Iz Beograda su nas poveli da vidimo jedan vrlo lijep spomenik od bronze. Tada smo se upoznali sa vrlo liberalnim ljudima, kao što bješe jedan filmadžija i mnogi drugi i to je bilo sve prijatno. Začudilo nas je i to što je svaka republika imala svoju specijalnost. Iz Beograda smo pošli u Sloveniju. Ona mnogo liči na Švajcarsku, sa puno lijepih šuma, jela, livada, ogromnih pašnjaka i ja pitam: „A gdje su krave?“ „Nema krava, to je specifičnost druge republike, a naša je specifičnost šuma“. Tako te prekrasne livade bijahu bez krava. Poslije smo otišli u Zagreb. Čudan grad: ima Gornji grad i Donji grad. A kad smo u hotelu tražili jedno ćebe, koliko je to birokratizma pokrenulo kao da je vojničko! Poslije smo se upoznali sa jednim čovjekom koji je oženjen Francuskinjom i koji je odlično govorio francuski, koji je živio u Parizu, a žena mu je kći francuskog slikara Andre Masona. On je zvanično predstavljao Akademiju likovnih umjetnosti Hrvatske. `Bili smo i kod Ristića (Marko Ristić) u njegovoj kući (Kako se ono zovu kuće koje dobijaju članovi nomenklature? Dače)` On nam je rekao da neće više da ide u Pariz zato što suviše želi da ostane u njemu, ali takođe da voli Jugoslaviju, svoju zemlju. Bijaše to odličan čovjek. Iako je imao dosta važnu funkciju u hrvatskoj vladi, tek je tada dobio stan. Bijaše tamo jedan francuski predstavnik koji se žalio što postoji neki zakon koji ga obavezuje na određenog ljekara za djecu u bolničkim ustanovama i da je trebalo platiti ogromnu sumu novca „na crno“ da bi se dobio ljekar kod kuće. Bili smo i kod Ristića (Marko Ristić) u njegovoj kući (Kako se ono zovu kuće koje dobijaju članovi nomenklature? Dače). Ta kuća se nalazila u rezidencijalnom dijelu Beograda, jednom divnom kvartu. Ristića sam dobro poznavao. On je govorio o meni mojim prijateljima nadrealistima. To je bilo vrlo interesantno.` Slika je gotova kada je izbrisala ideju `Brak je bio jedan od najdubljih mislilaca među ljudima koji su slikali. Evo nekoliko njegovih misli: “Uvijek treba imati dvije ideje, kako bi jedna mogla da uništi onu drugu. Nikada se nećemo odmoriti, jer je sadašnjost vječita. U umjetnosti se sumnja uvijek. Što se mene tiče - ja u sve sumnjam. Djelovanje je niz beznadežnih radnji koje pomažu da se sačuva nada. Umjetnost mora da bude intelektualna avantura u koju ulazimo tako da se izlažemo propasti s jednom šansom da sebe pronađemo. Veliki slikar pronalazi nove znakove. Slika je gotova kada je izbrisala ideju.“ vasko popa

30,8 x 21 cm tuš na papiru potpis na poledjini posvećeno SALVADORU DALIJU 1930 godine mišljenje Nikole Kusovca samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Radojica Živanović Noe (Beograd, 1903 — Beograd, 1944) bio je slikar i grafičar perioda nadrealizma. Ostavio nevelik broj kompozicija, mrtvih priroda, pejzaža i crteža. Najznačajniji period Živanovićevog umetničkog stvaranja je doba njegove pripadnosti nadrealističkom pokretu (1930-33). bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma i jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Nadrealističke radove je objavljivao u časopisima Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde. On je prvi i najdosledniji nadrealista u jugoslovenskom slikarstvu. Nadrealističku fazu smenjuje slikanjem mrtvih priroda na način Pola Sezana, pejzaža iz Srbije pod uticajem klasičnog impresionizma i realističkih portreta. Kao član grupe Život zalaže se za socijalnu umetnost, više teoretski nego praktično. Vodio je polemike i pisao likovne kritike. Neko je vreme bio likovni kritičar u Politici. Radovi mu se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Umetničkoj galeriji u Sarajevu i u više privatnih zbirki. Radojica Živanović Noe rođen je u Beogradu kao vanbračno dete. Majka mu je bila pralja, a ime oca nije poznato. U krugu beogradskih nadrealista se govorilo da je, navodno, trebalo da odigra ulogu prestolonaslednika, lažnog kraljevskog novorođenčeta, sina Drage i Aleksandra Obrenovića. Posle ratom isprekidanog školovanja, završio je Trgovačku akademiju, a zatim proveo tri godine (do 1929) na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu. Radojica Živanović Noe bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma u almanahu Nemoguće 1930. godine. Bio je jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Od 1031. do 1932. intenzivno je sarađivao u magazinu Nadrealizam danas i ovde, u kome je publikovan najveći broj njegovih radova. Godine 1934. Sa Mirkom Kujačićem, Đorđem Andrejevićem Kunom, Đurđem Teodorovićem i drugim umetnicima osnovao je grupu Život. Od 1935. do 1937. pisao je redovno likovne kritike za list Politika, a ponekad je objavljivao priloge i u časopisu Naša stvarnost. Godine 1932. Izlagao je ciklus nadrealističkih slika u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, a od 1936. do 1940. na više grupnih umetničkih izložbi. Godine tokom Drugog svetskog rata proveo je na periferiji Beograda. Poginuo je pred kraj rata, 1944. godine, na Dorćolu. Kada je čuo da su partizani i ruski tenkovi prodrli u ulicu, izleteo je iz nekog skloništa u blizini Bajlonijeve pijace i ušao u borbu protiv Nemaca. Zatečen naoružan od oslobodilačkih snaga nije navodno pristao da se razoruža i zbog tragičnog nesporazuma izgubio je život. ---------------------------------------------- Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe ---------------------------------------------- Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji. Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku. Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće. Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja” (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”. Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta. Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”). Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton. Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”. Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti.

Spomen-kosturnica branilaca Beograda 1914—1918. (poznata i kao Srpska kosturnica branilaca Beograda) jedno je od najznačajnijih spomen-obeležja iz vremena Prvog svetskog rata u Beogradu. Zbog svog specifičnog položaja na Novom groblju, često je zaboravljen i retko dostupan široj javnosti. Za vreme Prvog svetskog rata Beograd je bio prva bombardovana prestonica, najviše rušen i branjen grad u Evropi. U kripti spomen-kosturnice počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. U nju su preneti posmrtni ostaci srpskih vojnika sa vojnih parcela na Novom groblju, sa groblja na Dunavskom keju i manjih grobalja u okolini Beograda. Imena identifikovanih bila su zapisana u velikoj spomen-knjizi Nacionalnom jevanđelju koja je nekada stajala na posebnom postolju u centralnom delu „beogradskog Zejtinlika”. Godine 1931, trinaest godina nakon rata, kosti stradalih branilaca su iskopane i premeštene u spomen-kosturnicu podignutu na Novom groblju. U nju su preneti i posmrtni ostaci ratnika poginulih u vreme Balkanskih ratova. Spomenik i kosturnica su izgrađeni dobrovoljnim prilozima preživelih saboraca okupljenih u Udruženje rezervnih oficira i ratnika, najmoćnije veteransko udruženje u Kraljevini Jugoslaviji koje je svojim brojnim aktivnostima radilo na očuvanju sećanja na stradale borce, kao i poboljšanju položaja preživelih kao i Beogradske opštine, i to na mestu na kome se prethodno nalazilo Srpsko vojničko groblje. Na spomeniku stoji i natpis Braniocima Beograda Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. Autor nacrta Spomenika i spomen kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. bio je poznati arhitekta i skulptor, ruski emigrant, Roman Verhovski, dok su autori skulptura Verhovskoj i vajari Živojin Lukić i Vladimir Pavlović Zagorodnjuk, takođe Rus. Roman Verhovskoj je bio i sam učesnik Prvog svetskog rata, a došavši u Srbiju početkom treće decenije 20. veka radio je u Upravi dvora, Ministarstvu građevina i samostalno je projektovao. pomenik je smešten iznad kripte, na centralnom delu groblja, sa kojom čini kompleksnu građevinu. Visok je 19,40m, a centralni masiv je uzdignut na visinu od 10 metara. Podignut je nakon izgradnje kripte, u periodu od 1927. do 1931. godine, deceniju nakon donete odluke o njenom podizanju. Monumentalni spomenik do kog se prilazi stepeništem uzdiže se iznad kosturnice. Na kamenom monolitnom postamentu, čiji je autor Roman Verhovskoj, istaknuto je staro znamenje Kraljevine Srbije, što je jedini takav primer u Beogradu u međuratnom razdoblju . Isklesani srpski dvoglavi orao svedene je forme, bez obrade detalja. Na spomeniku dominira figura srpskog vojnika sa puškom u ruci, spremnog da brani svoju zemlju, koju simbolizuje zastava iznikla iz stene. Tri krsta koja se javljaju na spomeniku-krst na vrhu zastave, stav vojnika u obliku krsta, kao i krst na samom spomeniku univerzalni su simbol stradanja. U podnožju spomenika je ogromna figura smrtno ranjenog orla, sa uzdignutim kandžama i raširenim krilima. Orao personifikuje poraženog neprijatelja, koji leži na položenim-oborenim zastavama, takođe simbolom pobede nad neprijateljem. Pokidani lanci predstavljaju oslobođenje našeg naroda od ropstva. Izliven je od crne bronze kao dobar kontrast orlu izvedenom od svetlog kamena, koji je simbol mira, slobode i pravde, te zajedno predstavljaju pobedu dobra nad zlom. Još jedan zanimljiv dodatak spomeniku je originalni top, smešten negde na sredini kompozicije. Ova praksa-postavljanje pravog topa na spomenicima memorijalnog karaktera, bila je česta i u Grčkoj, Francuskoj i Bugarskoj u međuratnom periodu i na najneposredniji način simbolizuje ratništvo. I sam koncept spomenika u vidu „stene“ ili „planine“ bio je popularan u ikonografiji ovog vremena, te se u tom smislu Verhovskoj držao u svemu tradicionalnog koncepta memorijalnih spomenika[8]. Na spomeniku se nalazi natpis — 1914—1918 braniocima Beograda udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. Kripta se sastoji od uzanih hodnika, u kojima su postavljene metalne kasete sa urnama i koje okružuju centralni prostor velike podzemne odaje čiji se svod oslanja na stamene stubove. Sa njihovih kapitela na četiri strane podzemnog sveta motre kamena lica srpskih vitezova pod kacigama. Između njih reljefi mačeva ovenčanih lovorom i belih orlova sa srpskim krstom i ocilima. Na stubovima ploče sa imenima junaka čije su kosti pronađene izmešane na beogradskim bojištima od Ade Ciganlije do Dunavskog keja i nisu mogle da budu smeštene u posebene kasete i smešteni su u zasebnu kriptu u samoj kosturnici. U vreme podizanja Spomenika i spomen-kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. bila je pokrenuta polemika u vezi sa njegovom lokacijom, te su se i autor spomenika Roman Verhovskoj, kao i brojni umetnici, među kojima i slikar, likovni kritičar, profesor i dekan Tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Branko Popović, protivili odluci da se ovaj spomenik podigne na groblju, umesto da dobije svoje mesto na nekom od prestoničkih trgova. Međutim, neslaganje javnosti sa ovom odlukom nije promenilo sudbinu spomenika i određenu mu lokaciju. Osvećenju Spomenika i spomen kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. na dan Primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra 1931. godine prisustvovale su najznačajnije ličnosti države i društva kralj Aleksandar Karađorđević i kraljica Marija, članovi Vlade, patrijarh Varnava, savezničke diplomate, vojni predstavnici na čelu sa generalom Vojislavom Tomićem komandantom Beograda, kao i organizatori pomena predsednik Beogradske opštine Milan Nešić, potpredsednik i odbornici, te predsednik Udruženja rezervnih oficira i ratnika Milan Đ. Radosavljević koji je spomenik predao na čuvanje Opštini beogradskoj. -------------------------------------------- Beograd je jedan od prvih gradova koji su se u Prvom svetskom ratu našli na udaru velikih sila. Početak sukoba u ovom gradu krenuo je napadom Austrougarske. Nakon objavljena rata u noći između 28. i 29. jula 1914. godine, sa teritorije tadašnje Austrougarske otpočeo je napada na Beograd. Napadalo se sa više strana, iz pravca Zemuna, sa Bežanijske kosa, iz Borče, kao i sa čamaca koji su plovili Savom i Dunavom. Već nakon prvog napada, veliki broj objekata je srušen, a požari su bili duž čitavog grada. Iako su se jedinice austrougarske vojske nadale da branionici Beograda neće pružiti otpor, nekoliko dobrovoljačkih jedinica i bataljona sa puškama i bajonetima pružili su otpor i čekali neprijatelja na desnim obalama Save i Dunava. Grad je napadan tri puta dnevno, dosta urušen od topovskih granata, a austrougarski monitori zasipali su artiljerijskom vatrom i mtiraljeskim rafalima Kalemegdan i Dunavski kej. Neprijatelj je više puta pokušavao da se preko čamaca prebaci do savskog pristaništa, ali herojskom odbranom branioca Beograda, neprijateljske trupe su uglavnom završavale u rekama. Jedan od najpoznatijih napada na Beograd u ovom periodu odigran je na mostu preko reke Save, na mestu današnjeg Starog Železničkog mosta. Most koji je spajao Beograd i Zemun po naređenju Vrhovne komande 25.jula 1914. godine bio je miniran sa 600 kilograma eksploziva. U noći između 2. i 3. avgusta 1914. godine most je iz pravca Zemuna zasut topovskim granatama, dok su srpski vojnici uzvraćali i branili most. U rano jutro 3. avgusta neprijatelj je otpočeo napad na branionice mosta i na Topčidersko brdo. Žestokim napadom nagoveštavalo se da austrougarska vojska želi da pređe u Beograd. Od srpske strane stigla je naredba o dizanju mosta u vazduh, kako se ne bi rizikovao ulazak austrougarske vojske u grad. Od silne eksplozije veliki broj objekata na Senjaku je srušen i oštećen. Neprijateljske trupe su neposredno pre uništavanja mosta pokušavale da uđu u grad, a plan je bio da se iskracaju na savsko pristanište i odatle uđu u Beograd. Ka gradu su krenula tri parobroda sa nekoliko šlepova u kojima se nalazilo oko 4.000 vojnika. Prvi parobrod koji je prevozio vojnike imao je zadatak da se sa vojnicima iskrca blizu Starog Železničkog mosta. U trenutku ekplozije na mostu, među austrougarskom vojskom zavladala je panika, dok su srpski vojnici to iskoristili i osuli paljbu po parobrodu, koji se nasukao ispod porušenog Starog Železničkog mosta, a veliki broj austrougarskih vojnika je poginuo, dok su se neki u pokušavaju bekstva utopili u reci Savi. Zbog neuspeha u planu osvajanja Beograda i usled velikih gubitaka, austrougarska vojska privremeno se povukla u Zemun. Zbog konstantnog bombardovanja grada iz centra Beograda se privremeno iselio veliki broj građana, van dometa artiljerije, uglavnom na Topčidersko brdo i Čuburu, dok su neki građani odlazili u druge gradove. Vojska i žandarmerija je čuvala napuštene objekte u gradu koji je bio gotovo skroz napušten. U noći između 11. i 12. avgusta austrougarska 2. amrija i rečne flotile počele su napade duž obale reke Save na Beograd, Obrenovac i Šabac. Ponovni pokušaj prelaska austrougarske vojske završio se na štetu neprijatelja, jer su snage odbrane Beograda odbile napade. Iz grada su krajem jula 1914. godine povučene 2. armija i Dunavska divizija I poziva koja je učestvovala u bici na Ceru, a kasnije i u drugim bitkama. Za vreme Cerske bitke, u Beogradu ostali su samo 7. dunavski puk Dunavke divizije I i III poziva, koji su uspešno branili grad. Usled uspeha srpske vojske na reci Drini, i uspešnim odolevanjima napada na Beograd, srpski pešadijski pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, predložio je da se organizuje odbrana Beograda, koja je formirana 3. septembra 1914. godine, pod komandom Mihaila Živkovića. U sastav Odbrane Beograda ušle su dobrovoljačke i jedinice III poziva, a iz Dunavske divizije 7. dunavski puk, jedan divizion poljske artiljerije, jedna haubička baterija i jedno reflektorsko odeljenje koje je već bilo na položajima. U periodu od 6—12. septembra 1914. godine jedinice Odbrane Beograda su uspešno dejstovale na području Zemuna i Bežanijske kose, dok je u to vreme austrougarska vojska nastavljala sa razaranjem Beograda. Razaranje grada iznenada je prestalo 9. septembra 1914. godine kada je austrougarski ratni čamac sa belom zastavom izbacio pismo austrougarskog generala Ferdinanda fon Goglije, koje je bilo adresirano na generalala Mihaila Živkovića, a u pismu je pisalo: “Danas do šest časova popodne imate mi predati Beogradsku tvrđavu da je ne bih dalje rušio; u znak predaje, umesto srpske zastave, istaknite beo barjak. A Vi sa vašim štabom bićete primljeni na zemunskom pristaništu i u znak počasti ostaviću Vam sablju. General Goglija.” Pismo je primio komandant major Joksim Gajić, koji je odmah nakon čitanja naredio pripremu topova, kao i da se umesto jedne srpske zastave na bedemima beogradske tvrđave istaknu tri zastave. Nakon toga naređeno je da topovi dejstvuju po austrougarskim monitorima u zemunskom pristaništu, koji bivaju pogođeni i zapaljeni. Tek nakon toga, major Joksim Gajić obavestio je generala Mihaila Živkovića o celom događaju i ujedno zatražio odobrenje od Vrhovne komande da pokaže kako Srbi predaju svoj glavni grad. Jedinice Odbrane Beograda su u noći između 9. i 10. septembra prešle reku Savu kod Ostružnice i Ade Ciganlije i napale austrougarsku vojsku, koja je bila prinuđena da se povlači. Pri povlaćenju razbijena je trupa generala Ferdinanda fon Goglije i 10. septembra 1914. godine srpska vojska zauzela je grad Zemun. Srpske snage su 12. septembra prešle preko Dunava i ušle u Ovču i Borču. austrougarska vojska je počela ofanzivu na reci Drini i reci Savi, a zbog promene situacije na frontu sve srpske snage povukle su se sa prostora Srema. Jedinice Odbrane Beograda povukle su svoje trupe iz Zemuna, a svoje trupe su rasporedili samo na Adi Ciganliji i jednom mostobranu naspram Ade Ciganlije. Sa povlačenjem srpskih snaga, povukao se i jedan broj sremaca, od kojih je formiran Sremski dobrovoljački odred, koji je ušao u sastav Odbrane Beograda. Austrougarski 32. puk napadao je jedinice Odbrane Beograda u periodu od 20. do 23. septembra u cilju zauzimanja Ade Ciganlije, ali je vrlo brzo poražen, odakle se povukao do Batajnice. Nakon pobede austrougarske vojske u bici na Mačkovom kamenu, da bi rasteretio srpske snage, general Mihailo Živković naredio je napad na Zemun, koji je ponovo zauzet 28. septembra od strane srpske vojske.Jedinice Odbrane Beograda zauzele su i Bežanijsku kosu i došle sve do Surčina. Zbog ogromnih napada austrougarske vojske koji su sprečili podizanje mosta na reci Savi kod Ade Ciganlije, jedinice Odbrane Beograda morale su da napuste osvojenu teritoriju. Srpska vojska povukla se na svoje početne položaje oko Beograda, na kojima su vodili borbe do kraja novembra 1914. godine, kada su se povukli na kosmajske položaje. Posle prekida napada, nakon ojačavanja austrougarske vojske, počeli su napadi na Beograd sa strane Banata. Neprijateljska vojska je dejstovala iz Starčeva, a između njega i ade Čakljanac postavljen je pontonski most, koje su postavile austrougarske trupe u cilju dokopavanja desne obale Dunava u pravcu ka Vinči. Artiljerija austrougarske vojske dejstvovala je po Adi Huji, Velikom Vračaru, Karaburmi i Višnjici. Malobrojni branioci su se uspešno branili od austrougarskih trupa i proterali neprijatelja na početne položaje na levoj obali Dunava. Austrougarske vojska je posle velikih borbi zauzela Valjevo, Lajkovac i većinu gradova u zapadnoj Srbiji, ali Beograd je još uvek odolevao napadima. Nakon velikih borbi u celoj zemlji, velikih gubitaka, komandant Mihailo Živković dobio je zapovest od Vrhovne komade koja je glasila: Kada bude naređeno, ili kada sami uvidite da morate napustiti Beograd, povućićete se najzgodnijim pravcem na položajna liniji Varovnica-Kosmaj-Sibnica…”. Nakon toga, Odbrana Beograda dobila je zadatak da štiti kosmajske položaje i da se povuku iz grada, 30. novembra 1914. godine. Povlačenjem vojnih trupa, povukle su se i građanske vlasti, ali i veliki broj stanovnika, a u gradu je ostalo tek 20.000 ljudi. Nikome se od branilaca Beograda nije svidelo takvo naređenje. Da bi podigao moral braniocima grada usled napuštanja borbenih položaja jedan od majora je rekao: “Podignite čela! Vi ste junački branili Beograd. Ali sad su se prilike malo promenile. Beograd smo prepustili neprijatelju da bismo spasli Srbiju. Beograd je voljno napušten, ali vas uveravam da će u najskorije vreme, možda već za koji dan, biti junački vraćen.” Nakon povlačenja srpske vojske, prestonica je ostala bez odbrane. Austrougarske vojska nije odmah smela da uđe u grad, pa su nekoliko dana nakon toga dejstovali po objektima i položajima gde se nekad nalazila srpska vojska oko grada. Tek 2. decembra, deo austrougarske vojske prešao je reku Savu, a narednog dana u 15 časova su glavne snage 5. armije austrougarske vojske ušle u Beograd. Beograd je tako zauzet bez borbe, a već 3. decembra 1914. godine po naređenu komandanta 5. austrougarske armije u gradu je održavana pobednička parada. Vest o padu grada odjeknula je čitavim svetom, što je predskazivalo propast Srbije. Nakon zauzimanja Beograda, austrougarska vojska je krenula sa prodorom ka kosmajskim položajima, odakle su je zaustavile jedinice Odbrane Beograda i nanele joj veliki poraz. Tokom borbe na kosmajkim položajima u toku noći između 8. i 9. decembra 1914. godine jedinice Odbrane Beograda su zarobile 41. oficira i oko 2.000 podoficira i vojnika austrougarske vojske. Srpskoj vojsci je nakon ovih pobeda omogućeno da izvrši protivofanizivu u pravcu Beograda. Velikim delom zaslužni za ishod Kolubarske bitke bile su i jedinice Odbrane Beograda koje su dejstovovale po kosmajskim položajima i značajno doprineli porazu austrougarske vojske. Ovim porazom slomljen je deo austrougarskih trupa, pa je omogućen povratak branilaca na obale reke Save i Dunava, a 15. decembra 1914. godine oslobođen je Beograd. Neprijatelj je bio poražen, a poraz nije bio samo vojnički, već i moralni i politički. Usled pobeda srpske vojske, zaborljen je veliki broj austrougarskih oficira i podoficira, a zaplenjene su velike količine municije i ratne opreme. I pored pobede Srbija se suočila sa velikim problemom siromaštva izazvanog ratom, velikim brojem ubijenih civila i epidemije pegavog tifusa. U jeku velikih borbi početkom 1915. godine Beogradu u vreme zatišja bio je ponovo meta artiljerijske vatre koja je razarala već uništen grad i ubijala njegove stanovnike. Srbija se ubrzo našla pred velikom opasnošću, jer je u Berlinu 4. aprila 1915. godine dogovoreno da Nemačka zajedno sa Austrougarskom i Bugarskom izvrši napada na srpsku vojsku koja joj je bila prepreka. Grupisanje za napad na Srbiju otpočelo je septembra 1915. godine. Srpska vojska organizovala je odbranu, dok je jedinica Odbrana Beograda bila raspoređena na frontovima od Ostružnice do Grocke. Ukupne jačine srpske vojske u odnosu na neprijatelja bile su dosta nepovoljne, a naričito na delu fronta kod Beograda. Na području Beograda delovali su 22. nemački i 8. austrougarski korpus, jačine 66. pešadijskih bataljona i 90 baterija sa preko 300 topova, kao i merzere kalibara 305 mm i 420 mm. Odbrana Beograda, raspoređena na obali reke Save i Dunava, od Ostružnice do Grocke posedovala je 20 bataljona I, II i III poziva, 2 konjička eskadrona, 13.360 ljudi sa 76 artiljerijskih oruđa. Napad neprijatelja započeo je 5. oktobra 1915. godine pobesno na frontu prema Beogradu. Sledećeg dana, 6. oktobra počeo je napad nemačkih i austrougarskih snaga na Beograd iz 390. artiljerijskih oruđa. Do kraja dana na područje Beograda bačeno je oko 30.000 artiljerijskih granata, a ceo grad je bio prekriven gustim dimom i pepelom, uništeno je veliki broj naselja i ubijeno mnogo civila. Posle cele noći bombardovanja, sledećeg dana 7. oktobra, pešadija austrougarskom 8 korpusa preko reke Save i Dunava otpočele su prelazak ka gradu na području Ade Ciganlije i u podnožju Kalemegdana. Veliki broj neprijateljske vojske stradao je od mitraljeske vatre i ručnih bombi branilaca Beograda, dok je deo pontona potpoljen nailaskom na mine. Nakon iskrcavanja neprijateljske vojske, počele su borbe prsa u prsa za svaki pedalj Ade Ciganlije. Borbe su trajale četiri dana na adama, bedimama grada i ulicama, kao i na visoravnima u okolini Beograda. U borbama za Beograd učestovovao je veliki broj civilnog stanovništva. Starci, žene pa i veliki broj dece uzimali su puške poginulih vojnika i borili se. Iako je neprijatelj bio višestruko nadmoćniji, Vrhovna komanda Odbrane Beograda naredila je svojim jedinicama da i dalje brane grad, a kao pojačanje poslala Timočku diviziju II poziva, iz Sopota i stavila je pod komandu Odbrane Beograda. Posle nekoliko juriša na neprijateljsku vojku neprijatelj je poteran uz obalu Dunava, ali su u tom trenutku stigla četiri austrougarska monitora koji su dejstvovali po srpskoj vojsci i zaustavili njene dalje juriše. Istovremeno je neprijateljska vojska neutralisala baterije srpske artiljerije na Kalemegdanu i Velikom Vračaru što je bio veliki gubitak jedinice Odbrana Beograda. Gubici su rasli, pojačanje nije stizalo, ali umesto da se povuku jedinice Odbrana Beograda su herojski preuzele protivnapad, kome je prethodila čuvena zapovest majora Dragutina Gavrilovića koja glasi: “Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima-obraz Beograda, naše prestonice ima da bude svetao. Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate više da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje, zato napred u slavu! Živeo kralj! Živeo Beograd!” Branioci Beograda su krenuli u novi juriš u kome je veliki broj njih izgubio živote, ali ipak nisu uspeli da poraze višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Borbe za grad su nastavljene i tokom noći, a neprijatrelj je i dalje prebacivao svoje trupe preko reke Save i Dunava, ali je pretrpeo ogromne gubitke. Sledećeg dana ujutru, 8. oktobra nemačke i austrougarske snage izvršile su velike napade, ali su jedinice Odbrane Beograda i dalje branile sve do noći istog dana. Tek nakon uništenja većine srpskih artiljerijskih oruđa u gradu, nakon više juriša neprijatelj je uspeo da zauzme Banovo brdo, Čukaricu i Topčidersko brdo i stvorio uslove za ulazak u centar grada. I nakon ulaska neprijateljske vojske u šire područje grada, jedinice Odbrane Beograda su vodile žestoke, ali su se ipak povukle 16. oktobra, kada ih je neprijatelj potisnuo i zauzeo Beograd. Tek posle desetodnevnih borbi sa mnogoljudnijom neprijateljskom vojskom, jedinice Odbrane Beograda su napustile grad. Gubici na obe strane su bili veliki, a najviše je stadalo civilno stanovništvo grada. Beograd je oslobođen 1. novembra 1918. godine pod komandom Petra Bojovića. Beograd je u Prvom svetskom ratu bio pod okupacijom u periodu od 1. do 15. decembra 1914. godine, a zatim i od oktobra 1915. do 1. novembra 1918. godine. Herojstvo branilaca Beograda bilo je ogromno, ipresionirali su i neprijateljsku vojsku, pa je maršal fon Makenzen nakon zauzimanja grada na Banovom brdu u znak herojstva i divljenja podigao spomenik herojima odbrane Beograda. Nakon završetka Prvog svetskog rata Beograd je odlikovan nacionalnim ordenom Legije časti i čehoslovačkim ratnim krstom. Prvo granatiranje grada bilo je 28.jula 1914. godine, a u prvim ratnim danim pogođeni su sledeći objekti : Saborna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Druga beogradska gimnazija, škola u Savamali, Devojački internat, Državna štamparija, Zgrada engleskog poslanstva i austrougarskog konzulata, kafana Šaran, hotel Grand, Grčka kraljica, Bristol, Kragujevac i hotel Srpska kruna. Među gađanim objektima bile su i banke Jugoslavija, Francusko-srpska banka, fabrike Duvana, Šibica i Godževčeva i fabrika Stolarskog akcionog društva, magacin soli i magacini na železničkoj stanici. Dana 9. avgusta 1914. godine oštećene su zgrade Uprave fondova, Prometne banke i Klasne industrije. U periodu između 12. i 24. avgusta 1914. godine pogođene su sledeće zgrade: Beli dvor, Zgrada Ministarstva vojske, Zgrada Vojne akademije, Zgrada Oficirske zadruge, Zgrada ruskog poslanstva, Velika škola, Zgrada Realke, OŠ „Kralj Petar Prvi“ Beograd, Narodni muzej, Narodno pozorište, Zgrada klasne lutrije, kao i hotel Hotel Moskva. Pogođeni su i Bajlonijev mlin, Električna centrala i vodovod, državna Bolnica Beograd. O zverskim napadima na Beograd postoji svedočanstvo kriminologa Arčibalda Rajsa. Dosta oskrnavljeni i pogođeni bili su i Vojni muzej, Crkva Ružica, a srušeni objekti su Fabrika kalupa i strugara i Fabrika šećera. U više navrata nakon zauzimanja srpske vojske, bombardovan je i Zemun, a tačan broj srušenih objekata u gradu nije poznat.

Nova knjiga. Bez posvete. Izdavač: Jesenski i Turk Povez: Tvrd Godina izdanja: 2016. Pismo: Latinica Broj strana: 318 Format: 24 cm eeee, čitatelju si ga moj... dakako da ovaj tekst ne razumiješ, jer je riječ o specijalnom bhuuurskom južnjačkom dijalektu... ipakproučiš li ovaj glosar, zasigurno će se tvoje znanje - ne samo znanje jezika - poprilično povećati... stoga, ne gubi vrijeme, jer prema takvima povijest zna biti poprilično bešćutna, a povijest bez aktera isto je što i grana bez ptice. Djelo fantastične leksikografije u kojem se abecednim redom nižu pojmovi i pojmovi svijeta patuljaka, naroda/rase čija je povijest, mitologija i legenda duhovitim, ironičnim i satiričnim dosjetkama asocijativno isprepletena sa suvremenom stvarnošću na način peckave i zabavne društvene kritike.Neki će Patuljački glosar doživjeti kao zbirku priča čija dužina varira od nekoliko rečenica do nekoliko stranica. Drugi će možda u tome vidjeti glosar neuobičajene forme i stila. Nije isključeno da neki u tome pronađu minucioznu strukturu kojom se pokušava nadići uvriježene forme, kao i ustaljen način pisanja kojim u pravilu obiluje upravo fantasy žanr.Naposljetku: što god da vam se tijekom čitanja dogodi, ne krivite Normu; ona samo pokušava s drugima podijeliti svoju opčaranost Dugom. Djelo fantastične leksikografije u kojem se abecednim redom nižu pojmovi i pojmovi svijeta patuljaka, naroda/rase čija je povijest, mitologija i legenda duhovitim, ironičnim i satiričnim dosjetkama asocijativno isprepletena sa suvremenom stvarnošću na način peckave i zabavne društvene kritike. Neki će Patuljački glosar doživjeti kao zbirku priča čija dužina varira od nekoliko rečenica do nekoliko stranica. Drugi će možda u tome vidjeti glosar neuobičajene forme i stila. Nije isključeno da neki u tome pronađu minucioznu strukturu kojom se pokušava nadići uvriježene forme, kao i ustaljen način pisanja kojim u pravilu obiluje upravo fantasy žanr. Naposljetku: što god da vam se tijekom čitanja dogodi, ne krivite Normu; ona samo pokušava s drugima podijeliti svoju opčaranost Dugom. Norma C. Rey – iznad svih normativa Odlična fantasy-romančina Prodor Norme C. Rey — s kojom, ponosni, prvi objavljujemo intervju — s lakoćom se upisuje u nacionalno blago, a zaslužuje i pažnju UNESCO-a Osoba s pogledom Norma C. Rey – iznad svih normativa Odlična fantasy-romančina Prodor Norme C. Rey — s kojom, ponosni, prvi objavljujemo intervju — s lakoćom se upisuje u nacionalno blago, a zaslužuje i pažnju UNESCO-a Zašto ste se odlučili za pseudonim? — Zašto ne? Čini mi se da pravi razlog autor najčešće i ne zna. U mom slučaju vjerojatno je riječ o ovom redoslijedu razloga: zaštita privatnosti, manevarski prostor, heteronimija, mistifikacijska dosljednost — dakle sve osim autorske nesigurnosti. Da je to u pitanju, roman nikad ne bi bio objavljen. Sad mi padaju na pamet i drugi razlozi. Ma, zapravo, užasno me živciraju kritičari koji sud o nečijem djelu donose isključivo na temelju informacija o autoru, osobito onih privatnih. Ponekad mi se čini da i kritičare mnogo više zanima boja donjeg rublja autorice nego to što se eventualno krije ispod prvoga zabavnog sloja romana. Tri glavna lika — tri gubitnika Koliko ste dugo pisali roman Prodor, koji po formatu (545 stranica teksta + 110 stranica popisa likova, glosarija, bestijarija & rječnika manje poznatih pojmova) navelike nadilazi domaće standarde? — Ideja i konstrukcija fantazijskog svijeta, desetine mapa, skice gradova, stotine neiskorištenih likova i sav popratni materijal — sve to nastajalo je otprilike šest godina. Pisanje romana trajalo je oko četiri godine s većim ili manjim prekidima, s tim da mi je efektivno trebalo dvanaest mjeseci. Sve ostalo bila su razdoblja inkubacije i iluminacije, a ponajviše faze dilema i propitivanja smisla. Dakako, nikakva pisanja ne bi ni bilo, da mu nisu prethodile godine čitanja najrazličitije literature. Hoće li se, gotovo kao po običaju u fantasy i SF-svjetovima, roman nastaviti u smjeru epa ili, možda, prije serijalizirati kao više parodijski oblik, kao sapunica? — Slučajevi koje spominjete najčešće su cijeđenje suhe drenovine, koja je već dala što je imala. U svijetu iz kojeg je ponikao Prodor toliko se toga događa, da mi je najveći problem bilo odabrati što zasad objaviti. Premda je Prodor samostalno djelo, roman je ujedno i integralni dio mnogo veće cjeline — najvjerojatnije epske trilogije, a možda i više od toga. Uostalom, pažljiv će čitatelj u glosariju pronaći naznačene sinopsise za popriličan broj priča, pa zašto ne i cjelovitih romana? Jeste li razmišljali o dodatnoj opremi romana, najrazličitijoj popratnoj galanteriji? — Naravno. S tim da mi se mnogo ozbiljnijom čini dalja elaboracija svijeta romana u obliku jedne ili nekoliko računalnih igara. Nije mi teško zamisliti ni strip, pa i film, uostalom. Tim više što je u romanu Prodor pisanju ma i najmanjeg fragmenta prethodila izrazita situacijska vizualizacija. Činilo mi se dobrom idejom potpuno izmišljen svijet prikazati u slikama, jer se time gotovo svakomu omogućuje familijariziranje s njim. Dakako, na čitatelju je hoće li ostati na percepcijskoj razini ili možda uroniti dublje u tkivo romana — psihologiju likova, povijest, institucijske oblike ili nešto četvrto. Uzgred, sve to ujedno su konstitutivni elementi dobre povijesno-civilizacijske strategijske računalne igre interakcijskog tipa. Fantasy je redovito nadnacionalan žanr. Razmišlja li se, bez obzira na niz referenci na pojave naših devedesetih, o prodoru Prodora na strana tržišta i je li možda zato odabran anglosaksonski pseudonim? — Svaka isključivost potpuno mi je strana i neprihvatljiva. Ni Norma nije tipično anglosaksonsko ime, a Rey na engleskom ne znači ništa. Pseudonim možda zvuči anglosaksonski, što ni u kom slučaju ne iskazuje moje osobno stajalište prema dominantnoj i recesivnoj kulturi. Uostalom, sva tri glavna lika svojevrsni su gubitnici, nimalo skloni apologiji postojećeg, a kamoli odobravanju kulturnog kolonijalizma. A što se tiče prodora na strana tržišta, očekujem prijevod na kineski, jer bi u tom slučaju roman barem vidjela neka milijarda ljudi. Budući da je to ipak nerealno, zadovoljit ću se skromnijim — prijevodom na engleski. To je danas ipak lingua franca, sviđalo se to nama ili ne. Hobiti na Trgu Je li vas više zabavljalo stvarati likove ili svjetove, biti otac ili demiurg? — Kad stvorite dobar lik, on se odmah otrgne vašoj kontroli i zaživi svojim životom. Pisac može samo trčkarati za njim i bilježiti što mu se događa. Uz mnogo sreće uspjet će ga do kraja priče vratiti u okrilje zamišljenoga svijeta. Jedini istinski užitak u takvu očinstvu/majčinstvu jest vidjeti dijete u priči koju bismo i sami rado pročitali. Svaki dobro osmišljen lik redovito naginje emancipaciji od autora i na trenutke se čini kao da traga za vlastitim identitetom. To mora opčiniti svakoga potencijalnog stvaratelja i jedino što još uspijeva dijeliti s takvim likovima jest sustav vrijednosti koji je u njih ugradio pri stvaranju. Jedini uvjet za uspjeh jest da autor sam ima čvrst sustav vrijednosti. A demiurg, ako i postoji, mora biti netko tko se vječno čudi tome što je stvorio. Ergo, nikad nije sasvim zadovoljan pa se baš i ne bi moglo reći da se zabavlja. Iz koje ste niše riznice Znanja najviše crpli za, tako preciznu i detaljnu konstrukciju fikcijskih svjetova? — Iz pažljiva promatranja realnosti, dakako. Nema bolje fikcije od one koja nastaje opisivanjem notorne stvarnosti. Potrebno je tek donekle promijeniti referentni okvir, ili čak samo jednu dimenziju, neki aksiom ili tek kut gledanja. Primjerice, jedna od vizura mogla bi biti sljedeća: Svakodnevno ulazite u tramvaj krcat goblinima, orcima i inima, ovisno o dobu dana. Na šalteru u banci čeka vas neumoljiv trol, a lik i djelo nerijetkog saborskog zastupnika zasigurno bi bili dovoljni za utemeljenje nekog novog Monster compendiuma. Teškom mukom izlazite na Trgu. Ako ne sviraju hobiti osobno, neki gnom već će poraditi na stvaranju odgovarajuće muzike. Ili kakofonijske vreve. Kamo god se pozoran promatrač okrene, vidjet će fantazmagorijske scene, čija se opstojnost i unutrašnja konzistencija može prihvatiti jedino ako su fikcija i zbilja zamijenile uloge. Ta se zamjena uobičajeno događa samo u posebnim prigodama. A za svijet oko mene kopernikanski obrat na relaciji fikcija-zbilja postao je konstanta. Dijeliti sociokulturni milje s orcima, trolovima goblinima, gnolovima i nadasve intelektualnim polušanima postala je naša svakodnevica. Pa tko onda može reći da je pisanje fantasy-romana nešto nesukladno svijetu u kojem živimo? Naravno, stvarne osobe i događaji za pisanje su potpuno nezanimljivi, osim ako ih uzimate kao simbole, označitelje, odnosno kao ilustraciju općih principa. Po mojem je mišljenju za uspješno pisanje važniji smisao za realnost i analitičnost negoli bujna mašta i prljave strasti. Jer tek dobar analitičar, a ne puki hedonist, jasno razlučuje erotiku od pornografije, vulgarnost od lascivnosti. A tko ne uspijeva razlučiti barem jednu od navedenih dvojnosti, zasigurno nije ni dobar pisac. Podr(a)žavate li razvitak genetskog inženjeringa, koji, teoretski, može stvoriti, i stvara, nove vrste i svjetove? — Genetski inženjering sam po sebi nije nešto a priori dobro ili loše. Preciznije rečeno, to što će se njegovim razvojem dogoditi, besmisleno je unaprijed vrednovati. A da će se poraditi na njegovu razvoju i pragmatičkoj impostaciji, o tome nema dvojbe. Ne znam ni za jedan problem kojeg se u okviru znanosti dohvatila ljudska znatiželja, a da ga nije dovela do realizacije i primjene. Sviđalo se to nama ili ne. Čini mi se da je iskonska znatiželja i potreba za (de)konstrukcijom temelj generičkog u ljudskom rodu i, s tog stajališta, ali samo tog, ništa ljudsko nije mi strano. Samorazumljivo je, dakle, da su sve ideje, koncepti, konstrukti i sl. potpuno legitimni. Tako je i s idejom genetskog inženjeringa. Jedino što mene osobno doista smeta jest tip ljudi koji se danas bavi pitanjima sudbonosnim za čovječanstvo. Može li netko parcijalno obrazovan, pa bio i vrhunski stručnjak za predmet bavljenja voditi računa o totalitetu? Nasuprot tome, genetski inženjering u fikcijskim svjetovima samo je benigno antropomorfiziranje, koje stvarnosti vraća onu bajkovitost i začudnost koju tehnicifikacija nastoji u potpunosti zatrti. Vjerojatno je to razlog masovne zainteresiranosti za SF, te u novije vrijeme za epsku fantastiku ili fantasy. Čovjek se ne može oteti dojmu da je riječ o svojevrsnoj mondijalnoj pomami koja bi se mogla shvatiti i kao tihi alternativni bunt — potrebu da se još jednom preispitaju i rekonstituiraju temelji kolektivne svijesti. Nije baš posve slučajno da se radnja romana ovog žanra smješta u najžešći srednji vijek — civilizacijsko razdoblje razapeto najvećim rasponom htijenja, strasti, prevrata, otkrića i mnogočega — ukratko, svime što uspijemo staviti između erosa i thanatosa. Upravo smo imali priliku pogledati cijeli serijal Ratova zvijezda. Možete li kritički komentirati utemeljenje i logičke napukline tih svjetova? — Premda se mnogi s time neće složiti, Ratovi zvijezda nisu utemeljeni na SF-logici, nego upravo na logici epske fantastike. To što gledatelje fascinira zasigurno nije visoka tehnologija, nego nepodnošljiva lakoća shvaćanja (tobožnjih) temeljnih principa univerzuma. Nije li power tipičan postmoderni stereotip, koji bi da odmijeni kamen mudraca, alkemijsku transmutaciju ili bilo koju od civilizacijski »potrošenih« univerzalija. Nije li se idejom mikroklorana (ili tako nekako, ako me sjećanje ne vara) nastojalo jasno ugaziti put ka vječnosti i tako još jednom otvoriti mogućnost dohvata besmrtnosti? Jer Lucas je veliki majstor — kako žanra, tako i popratne mitologije na kojoj je serijal izgrađen. Samo vrhunski iluzioniost poput njega kadar je, suvereno prezentirajući tek nekoliko naizgled samorazumljivih pojmova, u neuka g. Prosječnjakovića proizvesti veličanstven dojam da mu je sve razumljivo i objašnjivo. To nikako ne bi uspio postići da je serijal stavio u fantasy-okolinu. Upravo suprotno, koristeći aksiom neupitnosti vjere u znanost, on ga u pravom trenutku pridružuje već konstruiranu fikcijskom svijetu. Rezultat: masovna hodočašća ljubitelja oba žanra, te još većeg broja onih što traže makar i privremeni izlaz iz doline suza. Sve u svemu, riječ je o tipičnom vrhunskom proizvodu masovne kulture, toliko potrebne onima čija recepcija i ne seže dalje od Moći i mikroklorana. Delo komično-fantastične leksikografije u kojem se abecednim redosledom nižu pojmovi sveta patuljaka, naroda čija je istorija, legenda i mitologija duhovitim dosetkama isprepletena sa savremenom stvarnošću na način zabavne društvene kritike. Neki će ovaj rečnik doživeti kao zbirku priča, drugi će možda u njemu videti glosar neuobičajenog stila i forme, a neki će pronaći strukturu kojom se pokušavaju nadići uobičajene forme, kao i ustaljeni način pisanja koji obiluje fantastični žanr. gosopdar prstenova, hari poter, naucna fantastika, epska fantastika, Naučna fantastika Pogled na stranu planetu sa koloniziranog mjeseca; autor: Frank Lewecke Naučna fantastika ili znanstvena fantastika (engl. science fiction, akr. SF), umjetnički žanr koji obrađuje razne općeljudske situacije smještene u zamišljenu buduću realnost koja se temelji na danas znanim naučnim podacima za razliku od žanra tzv. `čiste` ili fantastike u širem smislu koja se ne temelji na nauci. Granice žanra nisu jasno definirane kao niti granice podžanrova. Mnoga naučnofantastična djela sadrže značajke drugih umjetničkih žanrova, poput kriminalističkih romana, romana strave i užasa, historijskih romana i fantastike. Tradicionalno se smatra da su danas pokojna trojka Isaac Asimov, Arthur C. Clarke i Robert A. Heinlein najveći književni majstori ovog žanra koji se mnogo promijenio od vremena u kome su živjeli, a koji se često naziva `zlatnim dobom`. Sadržaj 1 Historija 1.1 Počeci 1.2 17. vijek 1.3 Rana naučna fantastika 1.4 19. vijek 1.5 Očevi naučne fantastike 1.6 Zlatno doba 1.7 Novi val 1.8 1970-e i 1980-e 1.9 Cyberpunk i sadašnjost 1.10 Istočnoevropski SF 20. vijeka 1.11 Istočnoazijski ZF 20. veka 1.12 Južnoslavenska naučna fantastika 2 Vrste naučne fantastike 2.1 Tvrdi SF 2.2 Meki SF 3 Podžanrovi naučne fantastike 3.1 Prvi kontakt 3.2 Apokaliptični SF 3.3 Putovanje kroz vreme 3.4 Alternativna historija 3.5 Space Opera 4 Autori koji su ostavili trag, po epohama 5 Povezano 6 Izvori Historija Počeci Ako se izuzmu mitske priče o bogovima koje su uspele preživjeti milenijume do današnjih dana, a realno po svom književnom stilu spadaju u mitologiju, prvo znano naučnofantastično djelo je Lukijanova `Istinita historija` iz 2. vijeka nove ere. U tom sarkastičnom djelu putem kojeg Lukijan ismijava tadašnja vjerovanja da su priče o bogovima, Homerova i Herodotova djela potpuno istiniti istorijski događaji, on šalje svoje heroje na put prema Mjesecu gdje oni dolaze tokom rata između kralja Mjeseca i kralja Sunca za planet Veneru. Zahvaljujući takvoj radnji `Istinita historija` bi zadovoljila sve zahteve da bi bila kvalificirana kao prvo djelo naučne fantastike [1][2] pošto govori o: putovanju između planeta u književnosti prvom interplanetarnom ratu kolonizaciji planeta susretu s svemircima prvim `robotima`. Sljedeći rad koji govori o sličnim dešavanjima bila je orijentalna 1001 noć iz približno 11. vijeka - priče koje govore o nekoj vrsti putovanja kroz vrijeme tokom kojeg se junak priče zadrži na nekoj lokaciji jedan dan dok u svetu prođe jedna, deset ili stotinu godina. Takve mitske priče su postojale i davno pre `Istinite historije` za što je najbolji primer hindustički ep Mahabharata, a postojat će i kasnije što dokazuje japanska legenda Urašima Taro, ali to nije dovoljno da ih se svrsta iz mitologije u naučnu fantastiku. Početkom 13. vijeka iranski naučnik Zakarija al-Kazvini napisao je Avadž bin Anfak, knjigu o čovjeku koji putuje na drugi planet. 17. vijek Johannes Kepler proslavljeni astronom i pisac prvog zapadnoevropskog naučnofantastičnog romana Kraj evropskog mračnog srednjeg vijeka i dolazak renesanse nije označio početak zapadnoevropske naučne fantastike u državama koja su tokom tog doba još uvek bila dobrim delom pod strogom kontrolom Rimokatoličke crkve i pretnjom inkvizicije. Tek popuštanje tih pretnji u 17. vijeku rezultira prvim naučnofantastičnim djelima koja počinju s Kepplerovom knjigom San iz 1630. godine. Pošto taj roman govori o putovanju na Мjesec s kojeg potom glavni lik gleda i opisuje Zemlju, Carl Sagan i Isaac Asimov su ga smatrali prvim naučnofantastičnim romanom.[3] Ubrzo nakon izdavanja te knjige dolazi do pojave sličnih dela o putovanju na Mjesec tako da se izdaje knjiga Engleza Francisa Godwina `Čovjek na Mjesecu` i Cyranoa de Bergeraca `Komična historija država i carstava na Mjesecu`. Pri spominjanju tih prvih zapadnoevropskih naučnofantastičnih romana treba uzeti u obzir strah njihovih pisaca od osude savremenika i potencijalnih pretnji po život. Najbolji primer te činjenice se može naći u podatku da niti jedan od navedenih romana nije izdan tokom piščeva života: Johannes Kepler je na primer umro 1630. dok je knjiga izdana 1634, Francis Godwin je umro 1633. dok je knjiga izdana 1638, a Cyrano de Bergerac je poginuo 1654. dok je knjiga izdana godinu dana posle, a njen nastavak 1662. godine Rana naučna fantastika Iako se danas više smatra fantastičnom, odnosno satiričkom bajkom te se ne smatra naučnom fantastikom u današnjem smislu, često se navodi kako su prvo SF-djelo široko poznato u današnje doba Swiftova Guliverova putovanja iz 1726. godine. Glavni junak ovog romana u putovanju po otocima prvo dolazi na otok malenih liliputanaca, pa na otok divova, a u trećem delu je na lebdećem otoku. Ovaj treći deo je historijski zanimljiv pošto se u njemu spominje prvo zračno bombardiranje u književnosti iako se u tu svrhu koristi `samo` kamen. U zadnjem delu knjiga se bavi otokom gdje vladaju pametni konji dok su ljudi prikazani u svom `životinjskom` obliku. Općenito tada najpopularnija `naučna fantastika` se pre svega bavi prikazivanjem utopijskih ili ako ništa drugo samo različitih društava od onih tada postojećih. Ta tematika se sreće u knjizi Margaret Cavendish - prve žene pisca ovog žanra - imena Vatreni svijet iz 1666, potom u knjizi Norvežanina Nielsa Klima Podzemni sveijet iz 1741. te Mercierove knjige 2440 godina iz 1771. godine. U isto vreme su postojale i druge vrste `naučno fantastičnih priča` što nam dokazuje kratko delo Mikromegas znamenitog francuskog prosvjetitelja Voltairea iz 1752. godine koje je pre svega filozofska rasprava jednog bića s zvezde Sirius i drugog s planete Saturn dok posjećuju našu planetu. Ona zadovoljavaju standarde ovog književnog žanra, ali su bila manje popularna. 19. vijek Radna verzija knjige Frankenštajn Često se početak moderne naučne fantastike pokušava vezati za djelo Frankenštajn koje je 1818. godine objavila 20-godišnja engleska spisateljica Mary Shelley pod uticajem prijatelja Lorda Byrona, Johna Keatsa i muža Percy Bysshe Shelleya. To vrlo uticajno i bezbroj puta ekranizirano djelo - iako u stvarnosti pripada žanru horora - ima tipičnu SF-radnju, odnosno ludog naučnika i njegove eksperimente koji krenu krivo pa ovu knjigu zbog toga Brian Aldiss, dvostruki dobitnik Hugo nagrade, smatra prvom pravom naučno fantastičnom knjigom.[4]. Mary Shelley je, kao i mnogi drugi pisci, inspiraciju pronašla u starijim djelima. Sam naslov prvog izdanja Frankenštajna je imalo dodatak `Moderni Prometej` što jasno objašnjava na koji mit se ono poziva. Slično toj priči tako se osnova djela The Mortal Immortal poziva na grčki mit o čovjeku koji je tražio besmrtnost od bogova, ali je zaboravio tražiti i besmrtnu mladost. Kao što je ona na taj način nalazila inspiracije za svoja djela tako su i pisci 20. vijeka nalazili slične inspiracije pa je na primer Asimovljeva proslavljena Zadužbina kao osnovu imala Gibbonovu knjigu o propasti Rimskog Carstva. Gotovo istovremeno s Shelley u Rusiji se pojavljuje Aleksandar Veltman čije djelo Aleksandar sin Filipa Makedonskog iz 1836. govori o putovanju kroz vreme u doba Aleksandra Makedonskog čime postaje prva ruska SF-knjiga, a heroj ovog dela ima vlastitu vremensku mašinu. Bez obzira na kasniju gotovo potpunu dominaciju američko-britanske naučne fantastike s izuzetkom ranije navedene spisateljice 19.vek je u smislu SF-a francuski vijek. On počinje s knjigom Poslednji čovjek Jean-Baptiste Cousin de Grainville koja postaje prvi primerak apokaliptičnog podžanra u kojemu dolazi do nestanka ljudske rase, nakon čega dolazi Napoleon i osvajanje svijeta Louis Geoffroya koja se događa u alternativnom svemiru gdje Napoleon osvaja Rusiju, a potom i Veliku Britaniju. Ova francuska rana zainteresiranost za naučnu fantastiku će biti nastavljena od drugih tamošnjih pisaca od kojih neupitno najvažniji postaje Jules Verne. Očevi naučne fantastike Jules Verne `otac` naučne fantastike 1892. godine Bez obzira na sve druge pisce najveći utjecaj na daljnji razvoj ovog književnog žanra će imati francuz Jules Verne kojemu čak i englesko govorno područje odaja priznanje kao ocu naučne fantastike iako oni njemu dodaju još vlastite pisce H. G. Wellsa i Huga Gernsbacka koji su s radom gotovo pola vijeka nakon Vernea. Književna karijera Julesa Vernea, koji je od mladosti bio zainteresiran za pisanje, počinje upoznavanjem izdavača Pierre-Julesa Hetzela koji je, pored ostalog. izdavao dela Victora Hugoa. Od trenutka tog poznanstva Jules Verne 1863 godine počinje pisati po dvije knjige godišnje. Prema današnjoj klasifikaciji podžanrova, moglo bi se reći da gotovo sve njegove knjige počevši od 5 sedmica u balonu iz 1863. godine pa sve do Invazije mora iz 1905. godine spadaju u avanturistički podžanr naučne fantastike ili su `najobičniji` ali vrlo popularni avanturistički romani. Osnovu piščevih naučnofantastičnih knjiga čini praćenje najnovijih svjetskih otkrića i eksperimenata, nakon čega je Verne pisao knjigu u kojoj bi stvorio svoj naučnofantastični svijet. Primjer takvog načina rada se već može vidjeti u romanu Put u središte Zemlje iz 1864. godine koji inspiraciju vuče iz stručne knjige Geological Evidences of the Antiquity of Man iz 1863. godine, a to se nastavlja u 20.000 milja pod morem iz 1870. koji se temelji na razvoju prvih podmornica s čime je Jules Verne veliki zaljubljenik mora bio vrlo dobro upoznat. Takav njegov način rada će preuzeti veliki broj modernih pisaca naučne fantastike i on postaje nekakav standard za pisanje kvalitetnih dela u vreme zlatnog doba žanra. U trenutku kada Jules Verne ulazi u poslednji decenij svog života na drugoj strani Kanala s radom počinje H. G. Wells koji eksplozivno ulazi na književno tržište svojom prvom knjigom Vremenski stroj iz 1895. godine, nakon čega dolazi sljedeću godinu Otok doktora Moreaua, pa potom Nevidljivi čovek i Rat svjetova koji svi postaje instant klasici naučne fantastike. Osnovne tematike najvećeg djela Wellsovih djela koja su zaslužna za enormnu popularizaciju SFa su naučna otkrića ili preciznije govoreći strah od njihovih posljedica i njegova vlastita vjerovanja u socijalistički sistem kao pošteniji sistem od kapitalističkog. Njegov napredni i veoma popularni stil naučne fantastike neće biti praćen od ostalih tadašnjih pisaca što ga ostavlja na književnoj sceni jedino kao prethodnika onoga što dolazi u zlatnom dobu koje nastupa u trenutku kada on piše svoja poslednja književna djela. Treći od velikih očeva žanra je bio Hugo Gernsback, mladi Luksemburžanin koji je početkom 20. vijeka emigrirao u SAD, gdje se istakao kao jedan od pionira elektronske industrije, ali i tvorac prvih stručnih časopisa posvećenih elektronici. Gernsback je nove tehnologije nastojao promovirati i pomoću novog književnog žanra, uključujući vlastiti roman Ralph 124C 41+ iz 1911. godine u kome je predvidio mnoga kasnija dostignuća, ali i žanrovske motive. Roman je, međutim, bio izuzetno loše književne kvalitet; Gernsback je umjesto toga poznatiji po tome što je 1926. pokrenuo Amazing Stories, prvi časopis posvećen naučnoj fantastici, i na osnovu koga je nastao prvi SF-fandom u historiji. Zlatno doba Robert Anson Heinlein, L. Sprague de Camp i Isaac Asimov 1944. godine Početak takozvanog `zlatnog doba` naučne fantastike je usko vezan s američkim časopisom Astounding Science Fiction i njegovim doživotnim urednikom Johnom W. Campbellom koji je uredničku dužnost preuzeo 1937. godine te dominira američkom naučnom fantastikom do oko 1950. godine. To zlatno doba će početi u ljeto 1939. godine izdavanjem priče Black destroyer A. E. van Vogta [5][6]. Ova priča koja je kasnije postala inspiracija za Star Trek, Alien[7][8][9] i mnoga kasnija djela radnjom smještena u svemir govori o ljudskoj ekspediciji na planet nepoznate civilizacije koja se nalazi u ruševinama i gotovo bez ikakvog živog sveta. Sljedeća godina po pitanju naučne fantastike će biti godina Robert Ansona Heinleinaa koji piše priče Universe i Blowups Happen - prve u svojim podžanrovima. Universe je priča o generacijskom svemirskom brodu koji putuje do drugog zvjezdanog sistema, a potomci originalne posade su u potpunosti zaboravili svoju kolonizacijsku misiju i žive u nekoj vrsti teokracije. Druga priča imena Blowups Happen pisana samo godinu dana od prvog pokusa stvaranja urana za atomsku bombu govori o incidentu u nuklearnoj centrali. Iako je zbog tada u javnosti još vrlo malo dostupnih tehničkih podataka imala mnogo grešaka, ona je prva u svom podžanru i dobiva veliki publicitet 1940. godine. Posljednje zanimljivo djelo iz te godine je također prvo u ekološkom podžanru - The Dwindling Sphere` danas nepoznatog Willarda Hawkinsa, koje govori da niti jedan resurs nije neiscrpljiv pa makar na prvi pogled izgledalo da jest. U 1941. godini na književnu scenu izlazi devetnaestogodišnji Isaac Asimov koji nakon nešto više od godinu dana pisanja manje kvalitetnih djela i učenja zanata piše priču Nightfall i postaje legenda naučna fantastike. To djelo, koje će 25 godina kasnije biti retroaktivno proglašeno najboljom pričom rane naučne fantastike, ipak u septembarskom broju Astounding Science Fictiona osvaja drugo mesto po popularnosti pošto se na prvom našla apokaliptična priča Adam, ali bez Eve Alfreda Bestera koja govori o puzanju smrtno bolesnog poslednjeg živog bića na planeti Zemlji do obale mora. Tu činjenicu o popularnosti svoje priče 1942. godine je i Asimov sam priznao 40 godina kasnije, ali ona postaje potpuno nevažna pošto sledeću godinu on piše prvu priču iz legendarne serije o Zadužbini. Osnovna književna obilježja naučne fantastike četrdesetih godina takozvanog zlatnog doba su kratke priče u kojima su postavljeni temelji svih podžanrova ovog književnog žanra i to je doba kada počinju s radom gotovo svi pisci koji zbog svoje tadašnje mladosti dominiraju naučnom fantastikom u budućim decenijama. U popisu tih velikana ovog žanra koji tada počinju raditi se osim ranije navedenih Asimova, Heinleina, Vogta nalaze i Arthur Clarke, Poul Anderson, Cyril M. Kornbluth, Clifford Simak, Theodore Sturgeon, Ray Bradbury i mnogi mnogi drugi. Osnovni razlog za pisanje kratkih priča, a ne knjiga normalne veličine tokom zlatnog razdoblja je nepostojanje izdavača zainteresiranih za izdavanje knjiga pošto su mislili da za njih ne postoji tržište. Tokom ovog razdoblja nastaju Asimovljeva tri zakona robotike koji dobivaju emotivne interpretacije u pričama kao i odgovor Jacka Williamsona u priči S prekriženim rukama u kojoj ti zakoni dobivaju hladnu kompjutersku interpretaciju. U sličnom stilu Poul Anderson koji izbija na književnu scenu 1947. godine pričom Deca budućnosti će dati nešto kasnije pričom Čovek koji je uranio neočekivan odgovor na teorije, priče o modernom čoveku koji zahvaljujući znanju 20 veka postane kralj nakon što se nađe u nekoj historijskoj eri. U drugoj polovici četrdesetih godina dvadesetog veka nastaje veliki broj priča pod utecajem bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki koje se bave nuklearnim holokaustom kao što su ranije spomenuta Deca budućnosti. Novi val Ray Bradbury (1975 godine) čijom zbirkom priča Marsovske hronike 1950. godine počinje redovno izdavanje SF knjiga Iako je teško podvući vremensku crtu kada završava zlatno doba, ono je definitvno prestalo 1950-ih kada počinje redovno izdavanje naučno-fantastičnih knjiga. Prva od tih knjiga će biti Marsovske kronike Raya Bradburyja 1950. godine. Ova knjiga, kao i Zadužbina, objavljena u isto vrijeme, je prije svega zbirka kratkih priča izdanih 1940-ih, ali njen tržišni uspjeh, kao i onaj njenog nasljednika rezultiraju stvaranjem književne industrije koja izdaje naučne fantastične knjige. Ubrzo nakon što ovaj književni žanr postaje opće prihvaćen stvorena je i godišnja nagrada za najbolja SF-djela - Nagrada Hugo. Prvi put je dodijeljena 1953. godinu, a prvi dobitnik postaje Alfred Bester autor pre navedenog Adama, ali bez Eve, ali za priču The Demolished Man. Po Briana Aldissa, zagovornika kasnijeg Novog vala, naučna fantastika je tokom zlatnog doba i 1950-ih iskoristila sve klasične teme ovog žanra bezbroj puta u bezbroj varijanti što je dovelo do potrebe stvaranja nečeg novog [10]. Taj novi oblik SFa koji nastaje oko 1960. godine [11] dobiva ime Novi val (engleski: New Wave, potpuno različiti tematski stil pisanja. Osnovna obilježja jest inspiracija u burnim društvenim promjenama u zapadnom svijetu 1960-ih vezanim uz seksualnu revoluciju, mladenačko odbacivanje autoriteta i radikalno preispitivanje i odbacivanje svih dotadašnjih društvenih vrijednosti. Ono se odrazilo kroz književno eksperimentiranje, korištenje tzv. meke naučna fantastika s malim ili nikakvim vezama s naukom i pojava seksa u djelima. Pojava Novog vala je izazvala deceniju dugu književnu svađu pošto su stari pisci naučne fantastike odbili da prihvatiti kao dio žanra djela i autore kao što su Roger Zelazny, s obzirom da su njegove Amberske hronike smještali u `čisti` fantastični žanr. 1960-ih je svađa bila takvog intenziteta da su etablirani časopisi naučne fantastike odbijali štampati djela Novog vala, a što dovodi do stvaranja novih časopisa specijaliziranih za njih. Poznati pisci koji se javljaju tokom ovog perioda su Ursula K. Le Guin, Philip K. Dick, Harlan Ellison, Brian Aldiss dok je neupitno najvažnije delo toga doba Dina Franka Herberta iz 1965. godine. 1970-e i 1980-e Harlan Ellison s A. E. van Vogtom i njegovom ženom 1980. godine Kraj 1960-ih, odnosno postepeno stišavanje burnih promjena u društvu, se odrazilo i na SF-scenu gdje Novi val počinje odstupati, a ljubitelji žanra se vraćaju tvrdoj naučnoj fantastici. Ako se sudi po broju nagrada i nominacija, najistaknutiji pisac žanra je Larry Niven koji je osvojio dvije nagrade i još četiri nominacije za `Hugo`, od čega su mu najpoznatija djela Ringworld i Trn u Božjem oku. Niven će svoj status američkog SF-autoriteta i službeno potvrditi 1980-ih kada je od strane američkog predsjednika Ronalda Reagana imenovan savjetnikom za projekt Rata zvezda. U ovom periodu se nakon dvadeset godina bezuspješnih pokušaja među vodeće pisce uspio probiti i Frederik Pohl. Istaknuta djela žanra su i vijetnamskim iskustvima inspiriran roman Vječni rat vojnog veterana Joea Haldemana te roman The Dispossessed Ursulle K. Le Guin, inspiriran burnim političkim događajima prethodnih decenija. 1970-e su također postale i decenija kada je, zahvaljujući enormnom komercijalnom uspjehu Lucasovog filma Ratovi zvijezda žanr postao sastavni dio globalne popularne, odnosno `opće` kulture. 1980-e su označile sumrak do tada vrlo utecajnih pisaca iz zlatnog doba, od kojih je dio umro, a dio umjesto novih zanimljivih ideja počeo izbacivati nastavke svojih najpopularnijih knjiga. Tako je Asimov pisao nastavke Zadužbine, Clark Rame i Odiseje u svemiru, Herbert Dine, Pohlovog Kapije itd. Tu idejnu prazninu su djelomično uspjeli ispuniti novi ili do tada nepoznati pisci koji će igrati veliku ulogu u ovom književnom žanru tokom sljedećih decenija. Među tim imenima se ističu Douglas Adams, David Brin, Orson Scott Card, Greg Bear i William Gibson koji se sa svojom knjigom Neuromancer smatra tvorcem novog podžanra koje dobiva ime cyberpunk. Cyberpunk i sadašnjost Glavni članak: Cyberpunk Lois McMaster Bujold 1996. godine Pojavi cyberpunka je dosta doprinio brzi razvoj elektronike odnosno informatičke tehnologije, odnosno pojava kompjutera kao dijela svakodnevnog života. Djela cyberpunka kao teme uzimaju odnos tehnike, kompjutera i interneta u odnosu na ljudski rod. Predstavnici ovog podžanra koji će se ubrzo utopiti u opću naučnu fantastiku su pored Gibsona i ostalih, Neal Stephenson i Bruce Sterling. 1990-ih se na SF odrazio i završetak hladnog rata i tada popularna teza o tzv. kraju historije, koji je mnoge pisce i izdavače morao tjerati da se prilagode novim političkim, kulturnim i ekonomskim okolnostima. SF kod izdavača prestaje biti popularan i gubi utrku sa eskapističkim fantasyjem, a u samoj zajednici pisaca SF-a tzv. `čisti` SF se može pronaći tek kod djela Dan Simmonsa poznato po romanu Hyperion, Robert Charles Wilsona te Vernona Vingea. Među `čistim` SF-djelima, kao i u ranijem periodu, dominiraju nastavci ranijih popularnih djela. Za najnagrađenija djela ovog razdoblja je karakteristično da imaju vrlo malo akcije ili iznenađenja za čitatelje. Među njima se ističu Marsovska trilogija Kima Stanleya Robinsona, kao i Blackout/All Clear roman Connie Willis o životu britanaca tokom Drugog svetskog rata. Posljednjih godina su veliku pažnju izazvali Neil Gaiman čiji opis odiše kombinacijom naučne fantastike, horora i fantasyja te Paola Bacigalupija koji se specijalizirao za kombinaciju meke naučne fantastike i cyberpunka. Njegova knjiga The Windup Girl je od strane Time proglašena jednom od deset najboljih iz svih vrsta fikcije u 2009. godinu Među trendovima današnje naučne fantastike se može pronaći i svojevrsna renesansa klasičnog akcionog SF-a, pri čemu se ističe uspjeh američke spisateljice Lois McMaster Bujold koja se sa romanima o Milesu Vorkosiganu uspjelo ono što prije više od pola vijeka nije uspjelo ni Asimovu, Clarku ili Herbertu - 4 nagrade Hugo i pet nominacija u 22 godine. Kritičari tim djelima ponekad spočitavaju komercijalnost nauštrb originalnosti i književnog kvaliteta, a što je zamjerka koja se upućuje i Ericu Flintu i njegovom ciklusu započetim romanom 1632 koji opisuje suvremeno američko rudarsko naselje `zalutalo` u Evropu u doba tridesetogodišnjeg rata. Kao izuzetno produktivan pisac se nametnuo i Harry Turtledove sa nizom knjiga koja se uglavnom bave alternativnom historijom, obično vezanom uz SAD. Istočnoevropski SF 20. vijeka Na planeti crvenog sunca, sovjetska poštanska marka iz 1967. Jedna od karakteristika ZF-a u Istočnoj Evropi 20. veka bila je daleko veća razvijenost i popularnost žanra u odnosu na Zapadnu, a što se tumači specifičnim političkim i kulturnim okolnostima. To se pre svega odnosi na Rusiju, odnosno područja Sovjetskog Saveza čiji su vlastodršci u novom žanru prepoznali oruđe za propagandu svoje komunističke ideologije, odnosno poticali stvaranje književnih dela u kojima se, gotovo u pravilu, veličala `svetla` budućnost temeljena na trijumfu naučnog progresa. Takav optimističan pravac ZF-a, delom temeljen na ranijim utopističkim tradicijama ruske književnosti kao i futurističkim pokretom, su u prvim decenijama sovjetske vlasti možda najbolje karakterisala dela Alekseja Tolstoja; pisci, koji su kao Jevgenij Zamjatin, autor klasičnog distopijskog romana Mi pokušali kritikovati režim su uklonjeni, bilo cenzurom ili teranjem u emigracijom. Kasnijih decenija, kada je sva književnost bila podvrgnuta dogmi socrealizma ZF je služio i kao svojevrsni beg od sumorne stvarnosti za čitatelje kojima, iz ideoloških razloga, nisu bil dostupni žanrovi popularne kulture kao na Zapadu. Neki od autora, pri čemu se posebnu ističu braća Strugacki, su ZF vešto koristili kao sredstvo za posredno kritikovanje režima. Svi ti trendovi su se iz SSSR-a su se nakon drugog svetskog rata preneli i na zemlje Istočne Evrope u kojima su instalirani prosovjetski komunistički režimi koji su preuzeli njihovu ideologiju. To je stvorilo prilike da se u tim zemljama etabliraju poznati pisci - bilo u Čehoslovačkoj gde je već pre rata bio etabliran Karel Čapek kao jedan od svojevrsnih praotaca modernog žanra, bilo u Poljskoj gde se istakao Stanislaw Lem. Posle pada komunističkih režima krajem 1980-ih su već izgrađenoj publici, odnosno ljubiteljima žanra postali dostupni i zapadni pisci, dela i motivi; njihova sinteza sa istočnoevropskom tradicijom će doneti nova, kvalitetnija dela, iako su svetskoj publici poznata prije svega preko izuzetno plodne i razvijene industrije istočnoevropskih videoigara sa SF-tematikom. Istočnoazijski ZF 20. veka Uz anglosaksonsku i istočnoevropsku, jedna od najznačajnijih ZF tradicija profilovanih u 20. veku se razvila u Istočnoj Aziji, pre svega u Japanu. To se često tumači posledicama Meidži revolucije, odnosno nastojanjem vekovima izolovanog i zaostalog Japana da se u tehnološkom smislu što pre izjednači sa zapadnim silama, što je odraz našlo u delima koja slave tehnološki progres, a koja se odrazila i kroz često korištenje motiva robota u japanskim ZF-delima. Sa druge strane, strahovita razaranja u 20. veku izazvana zemljotresom 1923. godine i bombardovanjima u drugom svetskom ratu su također potakla često korištenje distopijskih i postapokaliptičnih motiva. Pri tome se najviše istakao pisac Sakyo Komatsu 1970-ih, ali su ti motivi nejapanskoj publici možda najbolje poznati preko nešto ranijih filmova o Godzili. Japanski ZF je postao prilično popularan u ostatku sveta zahvaljujući i delimičnom oslanjanju na nacionalnu tradiciju, možda najbolje okarakterisanu u mangama i animeu, ali i relativno otvorenosti u odnosu na druge zemlje. Tu se kao poseban kontrast javlja NR Kina gde je žanr ZF-a, usprkos nakon dolaska komunista na vlast prolazio kroz različite tretmane - od jednog od sredstava za propagiranje poretka do nastojanja da ga se suzbije kao `duhovno zagađenje` iz zapadnih izvora. Južnoslavenska naučna fantastika Početak južnoslavenske naučne fantastike pada u 1902. godinu kada srpski pisac Lazar Komarčić izdaje priču Jedna ugašena zvezda, a do pojave vremenski sledećeg dela moralo se čekati više od dva desetljeća i hrvatskog pisca Milan Šufflay koji 1924 izdaje knjigu Na Pacifiku god. 2255.. U istom stilu tokom sledećih 5 desetljeća s izuzetkom pisca Zvonimira Furtingera pojavit će se neka pojedinačna dela kao što je ono o početku ledenog doba iz pedesetih godina dvadesetog veka, ali do sedamdestih godina toga veka i početka izlaska zagrebačkog časopisa Sirius južnoslovenska naučna fantastika praktički ne postoji pa se prva generacija pisaca javlja tek krajem sedamdesetih godina. Početni predstavnik te generacije biva Predrag Raos čije monumentalna knjiga u dva dela Brodolom kod Thule izlazi 1979. godine,a još 3 desetljeća potom je najveće ili jedno od najvećih naših knjiga ovog žanra. Tokom osamdesetih godina putem Siriusa dolazi do kvantitativne eksplozije SF pre svega u takozvanom tvrdom podžanru na području bivše Jugoslavije. To je vreme kada pišu Branko Pihač, Damir Mikuličić, Zoran Živković koji u Beogradu pokreće biblioteku Polaris, Radmilo Anđelković, Zoran Jakšić i drugi. Početak južnoslovenskih ratova je označio vrlo često prekid rada generacije prvih pisaca tako da s pisanjem prestaju Predragu Raos, Branko Pihač, Zoran Živković, a na njihovo mesto dolaze mladi pisci s drugačijim stilom pisanja. Vrste naučne fantastike Postoje mnoge klasifikacije naučne fantastike, ovisno o motivima, stilu, ugođaju i odnosu sa drugim žanrovima. Najčešća je ona koja sva djela SF-a dijeli na tzv. tvrdu i meku. Tvrdi SF Ilustracija romana Sastanak s Ramom Izraz tvrda naučna fantastika se odnosi na djela žanra koja opisuju svijet konzistentan sa svim poznatim prirodnim zakonima. To znači da se u takvoj vrsti SF-a radnja događa u okružju gdje postoje razne pojave, čak i kontroverzne ili danas samo teorijske (nepotvrđene opažanjem ili eksperimentom), ali čiji opis mora biti u skladu s poznatim fizikalnim, astronomskim i hemijskim zakonima. Sam pojam tvrda naučna fantastika je stvoren 1957. godine u Astounding Science Fiction. Postoji veliki nivo fleksibilnosti u smještanju nekog dela u tvrdi SF, kao i u samim interpretacijama te definicije među piscima zbog osnovnog pitanja koliko je moguće dodati podataka koji ne postoje u sadašnjoj nauki u neki teksta da on ostane u tvrdi SF. Primjeri poznatih knjiga ili priča iz tvrdog SF: 20.000 milja pod morem Julesa Verna iz 19. vijeka se bavi u vrijeme izdavanja teoretskom tehnologijom podmornicama i mogućim njihovim razvojem; Universe Robert Anson Heinleina s početka 1940-ih djela Arthura C. Clarkea kao što su Prelude to Space (1947), Susret s Ramom (1972), The Fountains of Paradise (19879) i mnoga druga djela Larryja Nivena kao što su Trn u Božjem oku i Ringworld Tau Zero Poul Andersona iz 1970. godine Marsovska trilogija Kima Stanleya Robinsona, koja za temu ima buduće teraformiranje Marsa romani o Milesu Vorkosiganu Lois McMaster Bujold (1990-e i 2000-e) Predrag Raos: Brodolom kod Thule Meki SF Voštane lutke s likovima iz filma Planeta majmuna, jednog od najpoznatijih primjera `mekog SF` na filmu. Ova vrsta naučne fantastike ima dvostruko značenje pošto se u prvo vreme na južnoslovenskom području pojam koristio za SF-djela koja su `mekana` po pitanju naučne utemeljenosti, ali tokom 1980-ih ovaj pojam se počeo koristiti prije svega za SF djela gdje se izraz `nauka` odnosi na društvene nauke. Za razliku od tvrde naučne fantastike koja se bavi razvojem prirodnih nauka kao fizika, hemija i sl. ovaj oblik književnosti se bavi pretpostavkama o budućem razvoju društva, pri čemu ona mogu imati utopijski i distopijski oblik. Bio je dosta popularan oblik SF-a u Istočnoj Evropi, dok se na Zapadu dosta razvio 1960-ih. Vrlo često se fiktivni svjetovi `mekog SF` mogu shvatiti kao alegorija odnosno komentar na goruće društvene probleme sadašnjosti. Poznatiji predstavnici mekog SF: Beggars in Spain Nancy Kress iz 1993. godine, koja se bavi genetskim inžinjeringom, stvaranjem superčovjeka i posljedicama po društvo. Children of Men, djelo P. D. James iz 1992. godine koja opisuje svijet u kome čovječanstvo odumire zato što su se prestala rađati djeca The Windup Girl Paola Bacigalupija iz 2009. godine koji opisuje biotehnologiju u svijetu koji je ostao bez nafte Podžanrovi naučne fantastike Podžanrovi naučne fantastike se obično označavaju i klasificiraju ovisno o glavnoj temi, odnosno motivu dela. One mogu biti raznovsrna, pa je pogrešno, kao što je to dugo vremena bio slučaj kod većine ne-fanova, žanr poistovjećivati isključivo sa svemirskim istraživanjima ili vanzemaljcima. Dolje su navedene neke od najpopularnijih motiva ZF-a zajedno sa primjerima; potpunu klasifikaciju je teško provesti zbog različitih tumačenja i kriterija, ali i zbog toga što mnoga SF-djela sadrže više spomenutih motiva. Prvi kontakt Prvi kontakt je jedan od najstarijih podžanrova. On opisuje prvi susret ljudi i vanzemaljaca, a njegov prvi uspješan i danas još veoma popularan primjer je Wellsov Rat svjetova iz 1898. godine koji se također može svesti i u apokaliptički podžanr. Najpoznatiji primjeri potpuno čistih primeraka ovog podžanra bi bili Clarkeov Sastanak sa Ramom, koji opisuje prolazak golemog vanzemaljskog svemirskog broda kroz Sunčev sustav, Spielbergov film Bliski susreti treće vrste o prvom kontaktu s dobroćudnim svemircima na našoj planeti, roman Kontakt Carla Sagana u kojemu Zemlja dobije tehnologiju za slanje predstavnika na susret sa vanzemaljcima, te Farewell to the Master iz 1940. po kojoj je snimljen klasični The Day the Earth Stood Still te kultna priča To serve man Damona Knighta iz 1950. koja je poslužila kao inspiracija za televizijsku miniseriju V i njen remake. U najosnovnijoj interpretaciji podžanra prvi kontakt se bavi s prvim susretom ljudi i svemiraca te nesporazumima i problemima koji iz toga nastaju. Ukoliko oni dovode do ratova, takva djela često sadrže elemente drugih podržanrova. Apokaliptični SF Glavni članak: Apokaliptički i postapokaliptički žanr Udar meteorita je jedan od popularnih motiva apokaliptičkog podžanra Apokaliptični i postapokaliptični SF je podžanr naučne fantastike koja se bavi nekom općom katastrofom ili događajima nakon nje. Sama vrsta katastofe da bi delo ušlo u ovaj podžanr je potpuno nevažna, a njeni najpopularniji oblici su nuklearni rat (i događaji nakon njega), epidemije koje unište po 95% ili više stanovnika, udar asteroida, napad svemiraca čiji je cilj istrebljenje homo sapiensa i slično. Uz Wellsov Rat svjetova, jedno od najranijih djela žanra je The Scarlet Plague koje je 1912. napisao Jack London koji opisuje svijet šezdeset godina nakon epidemije koja je opustošila svijet. Motive globalne pošasti koristi klasični i više puta ekranizirani roman Ja sam legenda Richarda Mathesona iz 1954. godine, kao i popularna BBC-jeva serija Survivors iz 1970-ih koja je prikazivala napore šačice preživjelih da prežive i obnove civilizaciju. Jedan od najpopularnijih motiva ovog podžanra jesu djela koja opisuju udar kometa, asteroida ili sličnu kozmičku kataklizmu i njene posljedice po Zemlju. Među romanima se ističe Lucifer`s Hammer Larryja Nivena i Jerryja Pournellea iz 1977. godine. Sličan motiv predstavljaju i napadi vanzemaljaca; primjeri takvih djela bi mogli biti film Dan nezavisnosti iz 1996. godine Poseban poticaj apokaliptičkom i postapokaliptičkom žanru je u doba hladnog rata pružio koncept nuklearnog holokausta, koji je potakao niz dan-danas popularnih i uticajnih djela, počevši od Andersonove priče Tomorrow`s Children iz 1947. godine, preko romana On the Beach Nevillea Shuttea iz 1957. o radioaktivnom trovanju posljednjih ljudi u Australiji, pa do Alas, Babylon Pata Franka iz 1959. godine. Isti je podžanr zaslužan i za neka od najhvaljenijih djela britanske televizije - pseudodokumentarni film War Games iz 1965. godine i TV-seriju Threads 1980-ih. Na sličan način je naftni šok 1973. godine potakao postapokaliptična djela u kojima civilizacija nestaje uslijed naizgled banalnih događaja koji potkopaju o složenoj tehnologiji ovisno društvo. Klasičan primjer je Jeremiah, strip Hermanna Huppena o Americi koja je nakon krvavog građanskog rata svedena na izolirane feudalne enklave, a koji je, pak, značajno uticao na Pobješnjeli Maks 2 u kome je nestanak nafte od nekoć civiliziranih zemalja stvorio pustoš kojom tumaraju beskrupulozni barbarski pljačkaši. Dio takvih djela ponekad ima i optimističan ton, odnosno kao junake prikazuje idealističke pojedince koji se žrtvuju kako bi obnovili civilizaciju ili barem sačuvaju njeno sjeme za daleku budućnost. Klasična djela tog žanra A Canticle for Leibowitz Waltera M. Millera Jr. i Poštar Davida Brina. Putovanje kroz vreme TARDIS, vremenska mašina u popularnoj BBC-voj seriji Doctor Who Putovanje kroz vrijeme je podžanr koji čine djela koja se bave putovanjima u prošlost ili budućnost pomoću vremenske mašine ili na neke druge načine. Koncept, pogotovo kada je u pitanju putovanje u prošlost, izaziva česte rasprave o njegovoj naučnoj utemeljnosti, ne samo među SF-piscima, nego i među ozbiljnim fizičarima. Najčešće se pri tome kao argument koristi tzv. vremenski ili djedov paradoks, odnosno mogućnost vremenskog putnika da ode u prošlost, ubije vlastitog pretka, ali time istovremeno ukloni i sebe, odnosno jedinu osobu koja je mogla doći iz budućnosti i napraviti taj čin. SF-pisci su dugo vremena nastojali riješiti problem vremenskog paradoksa u svojim pričama, nastojeći stvoriti razne mehanizme koji spriječavaju vremenske putnike da mijenjaju prošlost. Među takvim primjerima se može naći Millennium Johna Varleya u kojem vremenski putnici mogu imati slobodnu interakciju samo sa osobama pred smrt ili nestankom, kao i apokaliptični film 12 Monkeys iz 1996. godine u kome vremenskim putnici iz budućnosti vode unaprijed izgubljenu bitku za zaustavljanje apokaliptične zaraze u prošlosti. Jedan u posljednje vrijeme najpoznatijih djela koje koristi motiv putovanja kroz vrijeme, a istovremeno ga kombinira sa ljubavnom pričom, je Žena vremenskog putnika, roman Audrey Niffeneger iz 2003. godine. Drugi SF-pisci pak omogućavaju vremenskim putnicima da mijenjaju prošlost, često sa raznim neočekivanim posljedicama. Među takvim djelima se ističe klasični Asimovljev roman Kraj vječnosti i Andersonove priče gdje vrijeme čuva Vremenska patrola. Djela u kojima je vremenskim putnicima moguće mijenjati prošlost često kao dodatni motiv koriste koncept paralelnih univerzuma (stvorenih intervencijom u `normalni` vremenski tok) i alternativne historije. Alternativna historija Glavni članak: Alternativna historija Harry Turtledove, američki pisac poznat kao jedan od najplodnijih autora podžanra alternativne historije 2005. godine Motiv alternativne historije - odnosno historije u kojoj su se događaji odvijali drukčijim tokom od one stvarne - se temelji na konceptu historijske špekulacije koji je stariji čak i od samog žanra naučne fantastike, odnosno može se pronaći još na početku nove ere, kada je rimski historičar Tit Livije u svojoj knjizi raspravljao što bi se dogodilo da je Aleksandar Makedonski napao Italiju, a ne Perziju. Takve su špekulacije kroz historiju, sve do današnjeg vremena, bile motivirane nacionalizmom, ideologijom ili nastojanjem da se `isprave krive Drine`, odnosno dokaže da bi svijet mogao biti bolji ili lošiji. Jedno od prvih romana alternativne historije je već spomenuti Geoffroyov Histoire de la Monarchie universelle iz 1836. u kome Napoleon pobjeđuje u napoleonskim ratovima i pod francuskim vodstvom stvara idealnu svjetsku državu. Prvo klasično djelo ovog žanra je roman Lest Darkness Fall od L. Sprague de Campa iz 1939. godine koje je postalo uzor kasnijim knjigama, a koje kao pokretač radnje služi arheolog iz 20. vijeka koji se nađe u Italiji pred početak gotskog rata te, koristeći svoja superiorna tehnička i druga znanja, pokušava spriječiti dolazak mračnog srednjeg vijeka. Najpopularniji motivi alternative na engleskom jeziku su pobjeda nacista u drugom svjetskom ratu, odnosno Juga u američkom građanskom ratu. Kasnija poznata djela iz ovog podžanra koji postaje vrlo popularan tek po završetku hladnog rata su Fatherland Roberta Harrisa iz 1992. godine, te nagrađeni roman The Years of Rice and Salt iz 2002. godine koji opisuje svijet u kome je kršćanstvo nestalo uslijed epidemije Crne smrti. Danas je neupitni kralj alternativne historije postao vizantolog Harry Turtledove [12] koji je osim knjiga koje se bave alternativnom historijom vezanom s američkim građanskim ratom napisao World War tetralogiju (1994-96) zajedno s nastavkom (1999-2004) u kojima se tokom Drugog svetskog rata pojavi svemirska invaziona flota. Za altrenativnu historiju je karakteristično da, usprkos toga što uživaju popularnost među ljubiteljima književnog SF-a, vrlo rijetko korištena kao motiv na filmu i televiziji. Osim televizijske ekranizacije Fatherlanda bi se kao izuzetak mogla navesti i TV-serija Sliders o putnicima kroz paralelne univerzume. Space Opera Svemirska stanica Babylon 5, s označenim delovima na ruskom Izraz `svemirska opera` (engleski: space opera) označava vjerojatno najpopularniji od svih podžanrova SF-a, odnosno podžanr koji se u prošlosti sa njime često poistovjećivao. Uglavnom se odnosi na djela SF-a sa radnjom smještenom u svemir i protagonistima koji raspolažu tehnologijom za međuzvjezdana i međuplanetarna putovanja, a koja sadrže velike količine akcije, pustolovine, a ponekad i romantike i melodrame. Izraz je ponekad pežorativne naravi, odnosno sličan izrazima sapunska ili konjska opera kojima su prije više decenija ozbiljni srednjostrujaški književni kritičari `otpisivali` SF kao `bezvrijedni eskapistički šund`. Bez obzira na to, space opera je ne samo sačuvala svoju popularnost, nego i dala neka od djela velike književne vrijednosti koja su značajno pridonijela daljem razvoju žanra. Postoje brojni primjeri književnih space opera, među kojima se ističu: Zadužbina Isaaca Asimova Dina Franka Herberta Trn u Božjem oku Larry Nivena (sa nastavcima) Enderova igra, Orsona Scotta Carda (sa nastavcima) Vorkosigan Saga, Lois McMaster Bujold Hyperion tetralogija Dana Simmonsa A Fire Upon the Deep Vernora Vingea (sa nastavkom) The Saga of Seven Suns Kevin J. Andersona Na filmu i televiziji su karakteristična djela ovog žanra: Star Trek Star Wars Battlestar Galactica Babylon 5 Stargate Autori koji su ostavili trag, po epohama George Orwell koji je pre svega poznat po svojoj knjigi 1984 Glavni članak: Popis pisaca znanstvene fantastike Počeci žanra Jules Verne (1828-1905) Herbert George Wells (1866-1946) Istraživanje granica žanra Robert A. Heinlein (1907-1988) Džordž Orvel (1903-1950) Moderna ZF Isaac Asimov (1920-1992) Arthur C. Clarke (rođen 1917) Stanislaw Lem (1921-2006) Frank Herbert (1920-1986) Roger Zelazny (1937-1995) Philip K. Dick (1928-1982) Daglas Adams (1952-2001) Orson Scott Card (rođen 1951) Greg Bear

Kultura, 1953. Prvo izdanje!!! Bibliotečki primerak, čitan, ali vrlo dobro očuvan, naročito s obzirom na 70 godina starosti. Novelističkom zbirkom Ruke, Marinković se afirmirao ne samo kao vrstan novelist, nego njome postaje europsko antologijsko novelističko ime. Inače, njegove realistički strukturirane novele tematiziraju provincijalni život na rodnom otoku, ali predstavljaju i psihološko analitičku kratku prozu u kojoj se bavi sukobima u čovjeku i društvu, otkrivajući u pojedinačnim sudbinama kolektivno stanje duše. Ruke su zbirka pripovjedaka koje su objavljene 1953. godine. U njima se autor Ranko Marinković bavi temama kao što su gradić, obala, otok, kontinent, ali i analizama čovjeka. Prvo izdanja sastojalo se od čak deset novela – Mrtve duše, Suknja, Karneval, Anđeo, U znaku vage, Koštane zvijezde, Prah, Benito Floda von Reltih, Zagrljaj, Ruke. Današnje izdanje sastoji se od devet novela. Ruke Zbirka novela Ranka Marinkovića Ruke jedna je od najboljih, a svakako i najslavnija i najčešće pretiskivana novelistička knjiga jednoga hrvatskog pisca u poslijednih pedest godina. Prvo izdanje, iz 1953. god, sadržavalo je deset novela, ali su dvije od njih naknadno postale sastvani dio romana Kiklop, a jedna je ušla u knjigu novela ranije Marinkovićeve fraze. Sadržak zbirke, s osam tekstova, definitivno je oblikovan 1962.god, kada je na uvodno mjesto uvrštena novela Samotni život tvoj. Kada su se pojavile Ruke, Marinković je već bio afirmirani pisac, ali ga je ta knjiga učinila prvim imenom poslijeratne hrvatske novelistike. Pisana rukom skeptičnog intelektualca sklonog raznoj ironiji, discipliniranog Mediteranca s analitičkim nervom i pisca sposobnog da naoko obične, trivijalne teme uzdigne na univerzalnu razinu, nadasve nenadmašnog stilista, ta je umjetnost otvorila u suvremenoj hrvatskoj književnosti nove vidike i postavila joj vrlo visoke kriterije. Mnogi aspekti Marinkovićeve proze, pa i tekstova iz zbirke Ruke, mogu se danas tumečiti u sklopu poetike postmoderne; npr. metaliterarnost novela Samotni život, Anđeo i naročito Zagrljaj, u kojoj je autor u prvi plan doveo stvaralački čin i piščevu muku da iz kaosa građe stvori umjetničko djelo. Realističku podlogu od koje u svojim novelama uvijek kreće, pisac razara brojnim narativnim postupcima - inverzijom slike svijeta, neuobičajenim spajanjem različitih žanrovskih obrazaca i stilova, impostiranjem likova kao ambivalentnih karaktera, ironijskim pomakom, groteskom. Kratki sadržaj - Čovjek hoda prekriženih ruku na leđima. Lijeva se nalazi u naručju desne, spretnije, snažnije, pametnije, ozbiljnije. Tu nastaje dijalog između lijeve i desne ruke. Stalno se svađaju koja je pametnija, korisnija i sl. - Ja barem znam listati knjigu, a ti ni to ne znaš. Ti znaš samo držati knjigu dok ja listam. On čita, ja listam, a ti, kao stalak - držiš. U svađi je lijeva ruka okrivila desnu da je ubojica, da ju je htjela ubiti: - Ja nisam ubojica! To bi ti učinila. Uostalom, jednom si već i pokušala to učiniti, smatra se robom desne ruke: Dok se gola prostituiraš u kojekakvim rukovanjima, ja držim tvoju rukavicu, kao rimski rob. Na kraju dolazi do preobrata priče. Čovjek pomiluje rukom dječaka po glavi i kvrcne ga po nosu, mali vrisne kako ga je ovaj udario. Dolazi dječakov otac... tada se makne i Lijeva. Strelovito se digne i zgrabi Oca za košulju na prsima. To je drugim riječima bio mig Desnoj: udri!... Pod sobom ostave krvave otiske na pločniku. No one se nisu osvrtale... Lijeva ruka je druga strana ljudske ličnosti, ona je nježnija, osjećajnija, iskrenija i spontanija, ali ima podređenu ulogu. Ona uvijek ima ulogu pomoćnice, hvataljke, pseudopodija koja mora poštovati zakon jačega. No, u slučaju opasnosti i Njegove ugroženosti one surađuju i sposobne su zajedičko nedjelo. U sceni tuče s dječakovim ocem one se udružuju ne bi li obranile Njega, čime je naglašena slika čovjeka kao nedjeljivog stvorenja. Zadnja scena je groteskan prikaz pljuvanja obraza ne bi li oprao ruke od blata i krvi. *** Ruke razgovaraju i iznose svoje stavove i mišljenja. Riječi su rukama izvor svih nesporazuma. Naravno, ruke predstavljaju ljude i njihove životne poglede odnosno nadzore. Marinković se kroz dijalog ruku na početku novele volterski ruga ljudskim besmislenim svađama kao da su mala djeca. Jedna drugoj prebacuju da ne zna pisati, da ne zna čitati, slikati. Svađaju se i zaoštravaju sukob. Lijeva ruka prebacuje desnoj da je preuzela čin stvaranja. Da je sve ostalo na mislima i riječima ništa se ne bi dogodilo. Ranko Marinković se u noveli pita što je to čast i treba li se pod svaku cijenu fizički obračunati braneći tu čast... Nožem ili vatrenim oružjem čovjek produbljuje sukob dovodeći ga do fizičkog uništenja drugoga. Ruke ne predstavljaju samo pojedinca. U njima možemo prepoznati narode i države. Pisac je svjestan pojavnosti francuske revolucije, Napoleona, Oktobarske revolucije, Hitlera itd. Uvijek je jedna politička opcija okrivljivala drugu prvo riječima, a onda djelima, tj. oružanim sukobom. Na kraju novele ruke doživljavaju čudan sukob. U susret im dolazi dječak i djevojčica. Djevojčica je prošla pored desne skrušeno, tiho, kao da je nešto skrivila. Nameće se misao nije li ta djevojčica iz novele predstavnica svih djevojčica (žena) koje su odgajane u poslušnosti i potencijalnoj krivnji. Desna ruka (konzervativna, patrijarhalna, tradicionalna koja se drži običaja Crkve i obitelji) je pogladila djevojčicu dajući nam do znanja da cijeni njezinu poslušnost, skromnost i čednost. Sukob nastaje na lijevoj strani, utz lijevu opciju. Dječak je prkosan kao što su bili i svi lijevo orijentirani mladići u različitim revolucionarnim vremenima. Lijeva se šalila, kvrcnula je dječaka po nosu i šaljivo zamahnula iznad njegove glave. Pisac je vješto pokazao da lijevi mogu mladićima očitati bezazlene lekcije, da su strpljivi s njima i da shvaćaju njihovu mladost. Što u tom trenutku čini desna? Pljusnula je dječaka po licu. Kako objasniti postupak postupak desne? Zašto je pljusnula dječaka? Znači li to da desna opcija kažnjava neposlušnost, da ne trpi drskost i da nema razumijevanja za mlade. Ako je ovog mladića samo pljusnula, možemo zamisliti kako bi kaznila neposlušne starije starije osobe koje sustavno smišljaju i snuju osvajanje vlasti na bilo koji način. Marinković je svojim novelističkom opusom izvršio veliki utjecaj na hrvatske umjetnike svoga vremena. Njegov karakterističan stil prepun ironije, humora i duboke skrivene metaforike oduševljavala je brojne čitatelje i gledatelje koji su mu odobravali, kao i Miljenku Smoji, da hrabro karikira negativne pojavnosti u društvu, od Albatrosa 1939. do Never mora 1993. Čovjek bi se trebao, poručuje nam `Viški Voltaire` Marinković zagledati u svoje ruke, u svoje djelo i upitati se jesmo li u stvaralačkoj euforiji nanijeli zlo drugom čovjeku. Ima li svaki cilj opravdanje? Pa i Raskoljnikov je u `ruke` uzeo sjekiru i ubio `Božje stvorenje` Koja je ruka (držeći sjekiru) veći krivac, nebitno je na kraju izvršenog čina. Ruke nisu krive, poručuje nam Marinković. Kriv je mozak, odnosno ljudska svijest koja često umjesto najveličanstvenijeg osjećaja - ljubavi, bira najniži - strah. A iz straha činimo sve kako bi sami sebi stvorili pakao. *** Ruke su pisane u obliku prividnog dijaloga između lijeve i desne ruke koje predstavljaju dvije suprotne strane ljudske ličnosti. Time se ukazije na necjelovitost ljudske ličnosti. Novela započinje maženjem ruku i dječju igru uz pjesmu. No ubrzo se one počinju nadmudrivati i svađati. Desna se nameće zakonom jačega, ona je uvijek glavna i dominantna. Ona je stvarateljica djela u svim područjima, spominje se riječ Demiurg koja označava prema filozofu Platonu naziv za božanskoga tvorca prirode, graditelja svijeta i života na Zemlji. ona na taj način unaprjeđuje ljudski život. Ona je jača, snažnija, pametnija i spretnija. Lijeva joj predbacuje da je nemilosrdna jer nosi oružje i ubija u ratovima, ali i hladno potpisuje perom smrtnu presudu. Dakle, ona je i stvaratelj i uništavatelj koji bi jednoga dana mogao i uništiti svijet. Ponekad u svojem lukavstvu zna biti i nježna, kada Mu (Čovjeku) miluje kosu i mazi ga. Lijeva predbacuje Desnoj njenu surovost kada ju podsjeća kako Mu je pomogla u času krize razrezati žile na ruci, tj. da izvrši samoubojstvo, no to na sreću nije uspjelo. Lijeva ruka je druga strana ljudske ličnosti, ona je nježnija, osjećajnija, iskrenija i spontanija, ali ima podređenu ulogu. Ona uvijek ima ulogu pomoćnice, hvataljke, pseudopodija koja mora poštovati zakon jačega. No, u slučaju opasnosti i Njegove ugroženosti one surađuju i sposobne su zajedičko nedjelo. U sceni tuče s dječakovim ocem one se udružuju ne bi li obranile Njega, čime je naglašena slika čovjeka kao nedjeljivog stvorenja. Zadnja scena je groteskan prikaz pljuvanja obraza ne bi li oprao ruke od blata i krvi. Ruke su On, tj. čovjek i dva različita pola Čovjekove ličnosti koja se sukobljavaju, ali kada On dođe u nevolju, one predetavljau zajedništvo njegove ličnosti i djeluju zajedno, kao u tuči na kraju kada staju u Njegovu obranu. Tu nema nikakvih političkih konotacija, ni ljevice ni desnice kao političkog opredjeljenja, već se radi o ljudskom karakteru, čije su dvije strane prikazane kroz različitost ruku. Ranko Marinković - Ruke Vrsta djela - jedna od novela iz zbirke pripovjedaka Tema - necjelovitost ljudske ličnosti Vrijeme radnje - neodređeno (može biti bilo kada i bilo gdje, u ovom trenutku) Mjesto radnje - neodređeno Čovjek hoda prekriženih ruku na leđima i stavlja lijevu u naručje desne. Ruke se počinju prepirati kad lijeva ruka počne pjevušiti u naručju desne. Desna joj kaže da prestane, ali lijeva nastavlja iz inata i tu počinje preprika oko teme koja je ruka korisnija. Desna ponižava lijevu ruku kako ni pisati ni čitati ne zna te da svome vlasniku služi samo kao stalak dok ona obavlja sam posao. Dok desna obavlja sve, lijeva se osjeća kao rob desne ruke. Lijeva ruka počinje pričati kakav bi njen život bio da je njihov vlasnik ljevak. Pretpostavlja kako bi onda sve mogla raditi bolje od desne ruke. Desna ruka namjerno postavlja izazove pred lijevu za koje ona kaže da bi ih sve mogla napraviti kao primjerice prstima okretati marionete, slikati sama na svome noktu, rezati sama sebi nokte, udjenuti konac u iglu, šivati i brijati ga. Kada se spomene brijanje rasprava dolazi u napeto stanje kada desna kaže kako bi mu lijeva prerezala grkljan te joj lijeva na to odgovori kako je ona ubojica koja je skoro ubila svog vlasnika. Desna se brani kako je ona mislila da je smrt ono što njihov vlasnik želi jer je proveo noć u suzama prevrćući se u krevetu te je čak napisao oproštajno pismo i sam ju odveo do britve kojom je trebala prerezati vene na njegovoj lijevoj ruci. Sam vlasnik je te noći govorio da treba svemu doći kraj, ali lijeva svejedno napada desnu ruku kako je trebala znati da njegove riječi nisu izraz njegovih želja. Lijeva govori kako je ona znala da on to nije želio te nastavlja svađu govoreći desnoj ruci kako je ona stoljećima uništavala živote sa svojih pet prstiju. Naime, ona se prisjeća kako je desna ruka pisala smrtnu presude u ime sudca nekome čovjeku koji je zbog svojih riječi, a ne djela završio na sudu. Dok je on drhtao pred sudom i brojio svoje zadnje sekunde te stiskao i grčio svoje nevine ruke ona je na presudu napisala `Smrt`. Desna smatra kako njegove ruke nisu bile nevine nego su bile krive koliko i on jer ga nisu na vrijeme ušutkale nego su svojim mirovanjem potvrdile njegove riječi. Naspram smrti pisac postavlja pojam ljubavi govoreći kako je ujutro pisala smrtnu presudu, a navečer je milovala lice jedne žene sva drhteći od ljubavi. Lijeva se istrgnula iz naručja desne i više nije željela biti s njom nego je rekla da će se radije družiti s Nogama jer su one poštenije. Kraj ruku prolaze djevojčica i dječak. Desna ruka pomiluje djevojčicu po kosi koja je pogleda zahvalno, a kraj lijeve ruke prođe drsko i smiono njezin brat. Lijeva ruka krvcne dječaka po nosu koji pljune na nju, a onda ona zamahne iznad dječakove glave kao da tjera muhe. Desna se digne i pljusne dječaka koji vrisne. Kada ju lijeva pita zašto je to učinila desna joj kaže kako ne dopušta da netko pljuje po njima. Dječaku je krenula krv iz nosa dok je plakao i zvao svoje roditelje. Kada je otac došao počeli su se svađati. Otac misli kako dječak nije iz čistog mira pljunuo na ruku te govori kako je imao pravo to učiniti i on sam pljune na ruku. Desna to nije mogla podnijeti te zamahne prema njemu, ali ju on zaustavi i toliko jako ulovi za palac da je desna zajaukala. Lijeva ruka je zgrabila oca, a desna ga je udarila. Obje ruke su se uprljale krvlju dok su tukle oca. Djevojčica je počela plakati i skupljati rukama kaplje krvi, a njen brat je ugrizao lijevu ruku koja ga je zbog toga udarila po glavi. Otac, kojem su noge klecale od stida pred djecom, je počeo trčati i Noge su potrčale za njim. Dječak je stao pred Noge koje su se spotakle i vlasnik ruku se našao u prašini na podu. Na pločniku ostaju krvavi otisci kada vlasnik padne. Ruke pomognu jedna drugoj da ustanu i lijeva se sestrinski ponaša prema povrijeđenoj desnoj dok obje drhte od želje za osvetom. Na kraju Obraz pljune u njih s namjerom da ih opere od blata i krvi. Likovi - Lijeva i Desna ruka, Čovjek, Noge, Dječak, Djevojčica Lijeva ruka – ona je simbol ljudskog srca. U stalnoj je svađi s desnom rukom. Optužuje ju da je kriva za to što je čovjek prerezao žile jer je ona to napravila. Predstavlja se kao nježna, pravedna i puna suosjećanja. No, onda joj se dogodilo to da je u prolazu kvrcnula dječaka po nosu. Od tog trenutka ruke se sprijatelje jer ipak moraju zajedničkim snagama obraniti čovjeka čije su vlasništvo – te ruke. Nakon tučnjave jedna su drugoj podrška i razmišljaju o osveti. Desna ruka – simbol ljudskog razuma. Hvali se da je njezina uloga veća i bolja od lijeve ruke. Ona je zaslužnija za pomoć čovjeka. Hvalisava, pravi se važna, govori lijevoj ruci za što je sve ona zaslužna, na što joj lijeva ruka govori da je to zato što je čovjek dešnjak. Mrtve duše Pisac je glavno lice. Dešavaju se čudni događaji pri čudnim okolnostima. Neobična je simbolika u kojoj je vrijeme stalo, npr. `ni kazaljki nema na satu`. Pisac se nalazi negdje kraj vode. Nožem si je odrezao glavu i ponaša se kao da je i dalje duša u tijelu. Glava mu služi kao neka lopta u vodi. Ona se gubi i na kraju nestaje. Kad se probudio pri svjetlu je opazio nož zaboden u knjigu. Zaključio je da je to ipak morao biti on. Taj nož je donio gazdaričin pokojni muž pomorac iz Carigrada. Postavlja si pitanje da li ima nešto ratničkog u njemu. Želi ga se riješiti pa razmišlja da li da ga zaključa u ormar ili da ga baci kroz prozor. Prisjetio se da je to gazdaričina uspomena. Boji se spavati u njegovoj blizini. Zaključuje da je slabo zaštićen od samog sebe. U dubokom razmišljanju dočekao je jutro na prozoru sobe. Gazdarica prolazi kraj sobe i još sva snena budi ga. On ju zamoli da uzme veliki nož pod isprikom da ga treba bolje osvjetlati. Pisac sam sebi od umora kaže: -Mrtve, mrtve duše... Sad legnimo mrtve duše. Mjesto radnje - U sobi Vrijeme radnje - Noć Likovi - Pisac i gazdarica Tema - Paralelom stvarnosti i mašte, života i literature, pojačavanje slike apsurda ljudskog položaja. Samotni život tvoj Na otok je doplovio biskup. On izjavljuje da voli oblake a ne žene. Dok je ispovjedao žene doživljavao ih je kao bludnice. Misli su mu bludne. Često se ispovjedao nebu. U mjestu je velika crkvena svečanost, skupilo se mnogo vjernika. U masi netko se potukao. U zraku se čuje lupet bubnja. Biskup je održao `Molidbu za magareći rod`. Svećenstvo je sjelo za banket. Djeca su ih gađala kamenčićima. Kad je fratrić došao prevarili su ga da je banket na drugom mjestu. Kad se vratio ustanovio je da je prevaren. U selu živi Toninka koja vuče za nos svećenstvo, a posebno biskupa, i to na taj način što niže haljinu pred ljudima i pokazuje biskupu stražnjicu. Nema mjere tako da ju žandari trebaju odvesti u žandarsku stanicu. Na kraju banketa našli su se i prosjaci da malo maste brk. Luda Tonka istrgla se i pobjegla tako da je još mogla nastaviti sa svojim šalama. Navečer je usljedio bal. Pred zoru mnogi su se vratili kućama. Biskup i fratrić spavaju. Jedan od njh je pisac i dugo još sluša kako se psi na ulici kolju oko kostiju što su ostale nakon večerašnje gozbe i kako zlosutno tule u noć i laju na mjesec. Mjesto radnje - Otočno mjesto Vrijeme radnje - Predvečerje i noć Likovi - Biskup, fratrić, Toninka, žandari i narod Tema - Ironija koja prati izlizane crkvene formule `Mir s tobom!`, koja personificira jednu vjeru čiju neozbiljnost shvaća već i bogoslužna đačka škola `I sa zrnom soli!`. Čovjeka prepušta vlastitom ljudskom nespokojstvu. Idila patrijahalnog života, ladanjske (seoske) samoće i dokolice raspoznata je u ovoj noveli kao gruba proza, kao tragična farsa. Prah Otočanin Tonko Jankin primio je pismo kojeg mu je donijela stara Lucija. Vratila mu se uspomena na Anu koju je još uvijek volio. Ona ga je ostavila jer se zaljubila i udala za jednog geometra. Sada žive u Splitu. Laskalo mu je što ga Ana nije zaboravila, već od njega traži uslugu tj. pomoć. Želi krstiti sina ali tako da njezin muž ništa ne zna za to. Poslije pročitanog pisma Tonko se razljuti ali kasnije su mu se vratile drage uspomene i trenuci zajedničke ljubavi i odmah se odlučio da prvim jutarnjim brodom otplovi za Split. U luci ga je dočekala Ana, za njega još uvijek vrlo privlačna i lijepa, ali i nedostižna. U kući su ga lijepo primili i sve te okolnosti su ga skrhale. Kad se našao sam u sobi pokušao si je oduzeti život tako što se je objesio na konopčić na prozor. Apsurd je u tome što su tim konopčićem tj. uzicom bila vezana njegova pisma koja mu je Ana ovom prilikom vratila stavivši ih ispod njegovog jastuka. U kući su čuli njegov pad. Dotrčali su do njega, a on im je rekao: - Vi ste mislili da sam ja nesretan... i da ću se najmanje... objesiti zbog toga? Dobro sam se s vama našalio? He? Prisutnost ironije, tako drage Marinkoviću, osjeća se već u samom naslovu novele : iluzije o sreći i ljubavi pretvaraju se u prah.U ovoj psihološkoj noveli tema je neuzvraćena ljubav i želja za osvetom. Radnja se događa u Splitu i na Visu poslije 2. svjetskog rata.Tonko je bio ludo zaljubljen u Anu (u njenom je opisu važna simbolika bijele boje, znaka čiste, neuprljane ljubavi, kako ju je Tonko zamišljao - može se vući paralela simbolike bijele boje s Matoševom novelom Cvijet sa raskršća). Ali Ana ga je ostavila i udala se za geometra, komunistu (Tonko plemeniti Jankin pripada drugom, prošlom svijetu). Jedanaest je godina prošlo kako je Ana otišla živjeti u Split, a Tonko je ostao na otoku (vjerojatno na Visu). Kada je stiglo nakon 11 godina Anino pismo u kojem ga moli da bude krsni kum njezinom sinu, ali to njen muž ne smije znati radi svojih uvjerenja, Tonko smišlja osvetu. Umotava u dar za dijete bombu, ali odustaje od svega. Kad na kraju u Aninoj kući pokušava izvršiti samoubojstvo, umjesto kao tragedija, priča završava kao komedija. Simbolika ključa (Tonko skuplja ključeve) - za njega je ključ simbol raja kojim će otključati vrata sreće i Anine ljubavi. Mjesto radnje: Dalmatinski otok i Split Vrijeme radnje: Poslije drugog svjetskog rata Lica: Tonko Jankin, Lucija, Ana, geometar i sin Tema: Sav smisao strasti, čekanja i osvete, sitan, zloban, ali ipak bar neki smisao, neka iluzija žiivota, rasipa se u prah koji treba prikriti izgovor bijedne šale. Anđeo Vrsta djela - roman Mjesto radnje - Zagreb, kuća, šupa i radionica bolesnog majstora Vrijeme radnje - jedno proljeće – zadnji dani života klesara Alberta, do 21. lipnja kada je klesar umro Anđeo je roman Ranka Marinkovića u kojem je opisao zadnje dane života starog i cijenjenog klesara Alberta Kneza. Prožet je sumornim i mračnim razmišljanjima Alberta par dana prije njegove smrti. No, u isto vrijeme roman je prepun ironičnih i smiješnih ispada starog klesara. Mudar, plemenit i vrijedan klesar doživio je veliko razočarenje pred kraj svoga života... Kratak sadržaj - U sobu je ušao mladić, kovrčave kose i bubuljičasta lica, Lojz i poželio je majstoru Albertu dobro jutro uz pitanje je li mu bolje. Priznati i cijenjeni klesarski majstor Albert Knez ležao je bolestan i nemoćan u krevetu. Osjećao je da proživljava zadnje dane svoga života. Mučile su ga sumorne, depresivne i tužne misli i jedva je čekao smrt, da se završi agonija kojoj nema kraja. Odgovorio je da mu je bolje te se osjećao već pomalo i glupo odgovarajući svaki dan na isto pitanje. U isto vrijeme razmišljao je o tome kako mu je dojadilo čekanje smrti. Znao je da je s jednom nogom u grobu i samo je čekao čas kada će umrijeti. Lojz je bio njegov pomoćnik koji mu je pomagao klesati u radionici. Kod njega je radio već dugi niz godina, a otkada se majstor razbolio radio je sam. Svaki dan je ujutro prije posla obišao majstora kako bi ga upitao kako je i uzeo ključeve od radionice koji su stajali uvijek na istom mjestu, iza vrata. Lojz mu je bio sumnjičav jer je smatrao da se previše brine i da je previše nametljiv. S druge strane, pitao se ima li možda ipak u njemu malo sućuti koju tako nespretno izražava. Lojz je rekao kako se nada da će što prije ozdraviti kako bi mogao završiti anđela koji čita iz knjige te je spomenuo da ga on neće dirati. Na to se Knez jako uzbudio i s povikom mu rekao da ga niti ne smije dirati. Lojz se prestrašio te se pomalo i odmaknuo, ali kada je vidio jadne, tanke, mršave i slabe majstorove ruke, pohitao mu je u zagrljaj. Albertu se gadila vlaga koja se napravila od Lojzekovih suza i poljubaca. Osjećao je Lojzekovu slinu na rukama i samo je htio što prije je oprati. Osjetio je potrebu za sapunom i čistom vodom kako bi se oprao. Htio se oprati od balavosti koju je osjećao od rasplakanog anđela Lojza na svome grobu. Majstor je godinama klesao anđelčiće po liku Lojzeka za svoje mušterije. Još kada je Lojzek bio mlad, poslužio mu je kao model anđela koji zalijeva cvijeće ili samo plače. Tada su takvi anđeli bili u modi i imućni su ih građani naručivali za svoje grobove. Majstor Albert sebi je isklesao za svoj grob anđela po liku odraslog Lojza. Bio je velik, bijele boje i od mramora. Na koljenima je držao knjigu kao da nešto upisuje u nju. Imao je velika bijela krila, a perom je upisivao u knjigu `Albert Knez – klesarski majstor`. Majstor je pazio na svaki detalj svog kamenog anđela, a to se vidjelo iz toga da je anđeo imao glavu blago nagnutu u lijevo dok su mu prsti na nogama bili blago savinuti. Lice je trebalo biti nedorečeno, ali sada mu se činilo da sve više sliči Lojzu, a ta pomisao mu se gadila. Sada je rekao Lojzu da ipak, ako on umre prije nego što ga dovrši, položi anđela tako nedovršenog na njegov grob, bez ikakvih datuma. Lojz je tada još više briznuo u plač i činilo se da nikada neće prestati. Tada je Knez počeo tješiti Lojza govoreći mu da ne plače jer on će možda i ozdraviti, a on ga oplakuje već. Uz to pitao ga je ima li djevojku, na što se Lojz zacrvenio od srama. Inače, Knez je bio pravi majstor među klesarima pa i šire. Bio je cijenjen u toj mjeri da su ga i mnogi kipari nazivali kolegom. Tada se Lojz sjeti i ispriča mu svoj san na pola. Sanjao je da je stara gazdarica, Knezova žena Magda bila još živa i da su izrađivali od kamena pastira. Sanjao je da je Knez zdrav i da udara pastira po dlijetu, a on se izmiče. Primila ga je i stara gazdarica, a on se izmicao. Nakon što je Albert udario ponovo, dlijeto odleti gazdarici u čelu i zabije joj se... Dalje Lojz nije htio pričati, spominjući da od događaja otkada je stara gazdarica umrla nije prošlo niti sedam godina, a Albert se tada prisjetio davne priče. Još kada je njegova pokojna žena Magda bila živa, Albert je upoznao lijepu udovicu Fridu. Ona je bila njegova mušterija kojoj je trebao izraditi pastira s frulom koji će stajati na grobu njezinog pokojnog supruga muzičara. Frida mu se jako svidjela. Imala je divnu, plavu kosu i tada je poželio da njegova već stara, ružna, ljubomorna i zločesta žena Magda bude mrtva. Posramio se svojih misli, ali nije mogao protiv toga da mu se Frida jako sviđa. Tješio je tako Albert Fridu riječima koje su same izlazile iz njega, a da ni sam ne zna kako. Naime, do tada je isklesao veliki broj likova i slušao je uz to tužne ljudske sudbine, ali nikada ga se nitko nije toliko dojmio kao Fridine suze. I tako je počeo klesati pastira s frulom, a Lojz je bio model. Magda je bila ljuta i ljubomorna i nije shvaćala zašto se ne može izraditi spomenika kao i svima drugima. Nije podnosila Fridu i smatrala ju je lažljivicom koja će uskoro naći nekog drugog, a sada plače i jeca. Magda je imala mišljenje o takvim ženama, a ono nije bilo lijepo, one su za nju bile prasice bezobrazne. Žalila se na Lojza zbog toga, nikada na muža kojeg je obožavala. Lojza je smatrala lopovom i lijenčinom. Još kao malog, Lojza je doveo učitelj i rekao da ima talenta za posao. Pošto je bio siroče, ostao je kod njih i Albert ga je zavolio kao sina kojega nikada nije imao. Sve ove godine radio je kod njih, a Albert ga je htio i posvojiti. No, Magda nije htjela čuti za to jer nije ga voljela niti mu je vjerovala. Govorila mu je tada Magda da se sad može i sam uvjeriti kakva je lijenčina i lopov Lojz i da pazi jer njoj može svaki čas stati srce i bit će gotovo s njom, ali on će ostati živjeti s njim. Na kraju je dodala da će ga on na kraju i poslati u grob. I da ne zaboravi njezine riječi. I uistinu, Magdi je srce stalo i umrla je, a nakon što su položili kamenog pastira na Fridin grob, vjenčali su se Frida i Albert. Tada je Albert bio zdrav, a od toga događaja nije prošlo niti sedam godina. Albert se probudio iz svog razmišljanja i rekao je Lojzu da mu pozove gazdaricu Fridu. Frida je ušla u sobu namještena, poput glumice. Znao je Albert da u njoj više nema ljubavi, samo ravnodušnost, samilost i gluma. Ravnodušno je upitala Alberta boli li ga nešto, a Albert je u njezinu glasu odmah prepoznao ravnodušnost. Nije joj odgovorio. Gledao ju je, gledao je kako je lijepa i odmah je osjetio žudnju za njezinim tijelom. Ispružio je ruku kako bi dotaknuo njezin bok, no ona se odmaknula. Htio ju je nešto upitati, ali nije imao snage. Sve je to bilo previše za njega. Tražio je od nje da mu donese tople vode i sapun kako bi se oprao. Frida je pomislila u prvi mah da bunca, no udovoljila je njegovoj želji i učinila sve onako kako je tražio. Odmaknula se odmah do njega i zagledala se kroz prozor. Tada su se začuli glasni klesarski udarci. Lojz je radio u radionici. No, Albert je prepoznao drukčije udarce i to mu je sve strašno išlo na živce. Postajao je nervozan, skrivajući glavu ispod pokrivača kako ništa ne bi čuo. Frida ga nije razumijela, još je sve smatrala hirom. Odlučila je otići do Lojza i reći mu da prestane. Albert je tada viknuo za njom da ne ide, da ostane s njim, ali ona se udaljila. Prisjetio se tada njihove ljubavi otpočetka. Frida je u početku bila puna ljubavi prema njemu, bili su sretni... a sada su ostali samo ravnodušnost i samilost. Razmišljao je o svemu, osluškujući zvona izvana. Shvatio je po njima da pada sumrak i dolazi noć. Teška i duga noć za bolesnika. Ležao je tako u polusnu i znojio se. Sve je oko njega bilo mokro i ljepljivo, gadilo mu se. Zapomagao je, tražio je malo suhog prostora, tražio je ruke, suosjećanje, dodire, ali nije naišao na ništa od toga. Samo samoća. Ustao je iz kreveta i snagom zdravog čovjeka izašao je van, u mrak, u noć. Stigao je do šupe koja se nalazila odmah uz radionicu te ugledao slabo svjetlo. Pogledao je kroz prozor i ugledao Lojza i Fridu kako spavaju zajedno. Bio je rastresen i razočaran. Otišao je tako do svoje radionice, a tamo je njegov kameni anđeo već bio spreman da se položi na njegov grob. Došao je do njega i uklesao današnji datum – 21.06., datum njegove smrti. Borba je za njega bila gotova. Bacio je oruđe i predao se svom anđelu. Likovi - stari klesar Albert, pomoćnik Lojz, Magda, Frida Albert Knez – glavni lik. Mudar, plemenit i vrijedan, priznati i cijenjeni klesar. Tako je dobro radio svoj posao da su ga čak i kipari nazivali svojim kolegom, odajući mu tako priznanje za dobar posao. Bio je već star i jako bolestan pa je dane provodio ležući u krevetu. Počeo je još prije klesati anđela koji čita knjigu koji će stajati na njegovom grobu kada umre, a sada se nadao da će ga uspjeti do kraja završiti, prije svoje smrti. Kako je bio star i nemoćan, postao je sumnjičav i pomalo zločest prema svom pomoćniku Lojzu koji je s njim u radionici radio od svoga djetinjstva. Knez je na njegovu sliku napravio do sada mnoštvo anđela od kamena. Sada je Knez smatrao da ga se Lojz hoće što prije riješiti i iz tog razloga ga svakodnevno ispituje kako je i je li bolje. Ipak, posao je malo objektivniji kada je Lojz počeo plakati jecajući mu na krevetu. Iako bolestan, zadržao je jednu dozu ironiju, realnosti i pomalo je bio smiješan u svojim razmišljanjima i izjavama. Rugao se na neki način Lojzu koji je vjerovao da će on ozdraviti, a on je znao da je s `jednom nogom u grobu`. Isto tako nije volio Lojzovu pobožnost, smatrao je da je to više primjereno za neke tužne obrede i na kraju je on tješio Lojza i govorio mu da će sve biti u redu. Samo da bi otjerao tugu i sumornu atmosferu koju nije volio. Inače, s godinama je zavolio Lojza i smatrao ga svojim sinom kojeg nije nikada imao (on i supruga nisu imali djece) te ga je htio i posiniti, ali supruga Magda nije dala. Nakon Magdine smrti vjenčao se s Fridom koju je upoznao kada joj je radio kamenog pastira za grob njezinog pokojnog supruga. Odmah ga se jako dojmila, više nego bilo koja mušterija do sada. Jako ju je volio, ali osjećao je da ona s vremenom prema njemu ne osjeća više ljubav nego samilost. Na kraju je saznao da su njegove sumnje ipak bile opravdane, voljena Frida varala ga je s njegovim pomoćnikom Lojzom. Tada je saznao da su njegove sumnje bile opravdane i da je Lojz samo dobro glumio. Razočarao se i to je bio kraj njegova života. Lojz – mladić, kovrčave kose i rumena bubuljičava lica. Pomoćnik starog Alberta. Klesao je s njim u radionici i radio je za njega od svoga djetinjstva. Na početku priče činilo se kao da ga voli i bio je jako tužan jer je klesar bio bolestan. Svakodnevno ga je posjećivao da pita je li mu bolje. Glumio je da prema starom klesaru ima veliko strahopoštovanje i jako je cijenio njegov posao. Iz tog razloga rekao mu je da ne može obaviti tako dobro posao kao on. Kada mu je klesar rekao da on položi nedovršenog anđela od kamena na njegov grob, ako on umre prije nego ga dovrši, Lojz je briznuo u plač i nije to htio niti čuti. Vjerovao je u Boga i to je često isticao. Vjerovao je da će on pomoći Knezu u ozdravljenju. Na kraju priče saznali smo kakav je uistinu on. Potajno se viđao s novom gazdaricom Fridom, a ljubav prema Albertu je bila samo gluma. Nezahvalan, bezobziran, nema nimalo milosti. Magda – pokojna supruga klesara Kneza. Prije smrti bila je već stara, sumnjičava i ljubomorna. Bila je škrta i samo je gledala da se posao što prije završi. Nije podnosila Fridu, udovicu prema čijoj se želji morao napraviti poseban kip pastira s frulom, a zbog kojeg je Lojzek pozirao. Zato je govorila ružno o Fridi, smatrala je da ona glumi žalost kao i sve `muzikantske milostive` i da će začas naći novog supruga. Voljela je i obožavala svoga muža Kneza, a voljela je novac. Zato je prigovarala Lojzu da je lijen i da mu je samo do spavanja kada je pozirao za pastira. Nije voljela Lojza jer je mislila da je lopov i zato je uvijek govorila svome mužu da moraju biti oprezni s njim. Jedne noći srce joj je stalo i umrla je. Frida – predivna udovica muzičara koja je nakon njegove smrti upoznala Alberta kako bi joj on napravio kip pastira u spomen na supruga. Imala je lijepu, dugu plavu kosu i skladno tijelo koje se vidjelo u uskim haljinama. Nakon smrti Albertove supruge Magde, ubrzo se udala za Alberta. Iako se u početku činilo da ga je voljela, ubrzo, kada se Albert razbolio, ljubavi je nestalo. Albert joj je išao na živce, radila je ono što je morala, dvorila ga je bez imalo osjećaja. Albert je vidio i znao je da je to sve gluma. Potajno se nalazila s mladim Lojzom i dok je Albert umirao, ona je bila s njim u šupi. Pomoć pri pisanju - Novela Anđeo složenoga je semantičkog značenja i postavljena je na suprotnostima starost - mladost, opterećenje starosti - smrt - život - strast - ljubav. Na tim se suprotnostima gradi idejnotematska osnova o majstoru klesaru Knezu i mladom, snažnom šegrtu Lojzu, kojeg majstor naziva `klipan` i majstorovoj drugoj ženi Fridi. Oko te tematske jezgre razvijaju se ostali motivi koji objašnjavaju odnose: licemjerje - lojalnost, obrtništvo - zanat - umjetnost, fiziologija mladosti - nepotrebnost i usamljenost starosti. Marinković je moderan psihološko - realistički pripovjedač. Autor opisuje mediteranski mikrokozmos smješten u otočnoj izolaciji, analizira čovjeka kao `nesretan slučaj`. Autor često kombinira ironiju i patetiku, stvara groteskni realizam kao umjetnički postupak koji se ostvaruje pretjeranim negativnim razobličenjem postojeće a neželjene situacije ili zbilje. Modernost zbirke proizlazi iz autorova interesa za osobnost, za suvremenog čovjeka, interesa za iracionalno - podsvjesno, prikaza nesklada pojedinca i okoline te želje i realizacije. Otočni svijet prikazan je groteskno zbog zatajivanja Čovjeka, tj. iznosi se jadan status čovjeka u tzv. suvremenom svijetu. Pripovijedanje nije pravolinijsko, ne donosi realističku `znanstveno sliku svijeta` već fragmente - isječke stvarnosti autor ironično analizira i propituje, u sve sumnja i svemu se ruga. Iako djeluje grubo, opisani događaj iz života majstora klesara Kneza, ciklus života i življenja uvijek se nastavlja. Smrt majstora klesara, iako očekivana, uvod je u početak novog života onih koji iza majstora ostaju. To je novi ciklus života mladog šegrta `klipana` Lojza i majstorove žene Fride. Taj novi ciklus autor moralno ne osuđuje jer se oni iskreno brinu o bolesnome majstoru na kraju života. Prije tog ciklusa majstor se, u vrijeme teške bolesti svoje prve žene, također zaljubio u novu, mladu ženu Fridu. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je jugoslovenski i hrvatski književnik i akademik. Marinković je bio direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.[2] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Dela Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4]

SEČANJ Monografija Sečanj : [monografija april 1987. godine] Print Book, Serbian, 1987 144 .strane ..ILUSTROVANA, ------------------- MONOGRAFIJA je stoga pisana bez npetenzija da bude jedini pravi cvedok nastanka, razvoja i perspektiva Sečnja. Pisana je iz razloga da od vela zaborava otrgne autentične fragmente života ovog podneblja, da se karakteristike dpyštvenog miljea, po mnogo čemu specifičnog i jedinstvenog, sačuvaju i ostanu kao vedočanstvo o jednom vremenu koje je bilo i lepo i teško… SARADNJA, sugestije, prilozi i ppedlozi biće i jesu samo dobpodošli. I sutra, kada se zaboravi pad na ovoj Monografiji, neka ona podseća dda ima još uvek mesta u razloga da se proširi i dopuni novim, korisnim podacima o tome kako smo nekada živeli u kako živimo danas. Opšte odlike GEOGRAFSKE KARAKTERISTIKE SEČANJ je po svojim karakteristikama tipično ravničarsko selo. Smešten je tridesetak kilometara jugoistočno od Zrenjanina na magistralnom putu prema susednoj CP Rumuniji od koje je udaljen dvadesetak kilometara. Naselje ima izuzetno povoljan geografski položaj i predstavlja centar opštine, koja po njemu i nosi ime. Putnom i delom železničkom mrežom povezan je Sečanj sa susednim mestima kao i komunama sa kojima se graniči. Današnji Sečanj je, prema nalazima, smešten u neposrednoj blizini razorenog Alasega, koji se pominje još u prvoj polovini XIV veka. Katastarska opština Sečanj smeštena je na nadmorskoj visini od 77 do 79 metara južni odnosno severni deo, a graniči se sa katastarskim opštinama Sutjeska i Krajišnik sa severa, Jaša Tomić sa istoka, Boka i Neuzina sa juga i sa zapada ponovo sa Sutjeskom. Smeštena je na 25-tom stepenu geografske širine i 84-tom stepenu geografske dužine. Reljef sela i okoline blago je zatalasana ravan i predstavlja aluvijalnu ravan. Praktično je smeštena na samom rubu aluvijalne ravni i lesne terase u neposrednoj blizini reke Tamiš. Zemljište je mahom aluvijalnog porekla, a generalno posmatrano teritorija Sečnja je uglavnom ravan bez izrazitijih reljefnih promena sa opštim padom od severa ka jugu, prema toku Tamiša. ---------------- KLIMA KLIMA Sečnja identična je klimi celog područja Vojvodine. To znači da je reč o kontinentalnoj klimi, mada je po svojim geografskim karakteristikama i položaju Sečanj smešten u područje kome bi pre odgovarala umereno kontinentalna klima. Iz prošlosti Sečnja Praistorija Sečnja i okoline GEOGRAFSKI položaj Sečnja i okoline i konfiguracija zemljišta uz rečni tok pružali su izvanredne uslove za boravak i život ljudi. Poznato je da su praistorijski ljudi najradije gradili svoje nastambe uz vodene, posebno rečne tokove, kuda su i vodili glavni putevi. Naselja su tako građena na terenima koji su dominirali okolinom i nisu bili ugroženi od poplava. Tako je i ovaj teren naseljavan već u neolitu. Poseban značaj u ovom delu Banata, imale su reke Tamiš, Begej i Tisa. Duž tih rečnih tokova osećao se upliv raznih civilizacija, a najprisutniji su bili uticaji iz susedne Rumunije, Mađarske, Bugarske, Srednjeg Istoka i Male Azije, što svedoče i nalazišta na brojnim lokalitetima ovog područja. Datumi za sećanje —PRVI put se u ovom delu Banata spominje srpska škola 1745. godine. U početku učitelji nisu imali posebnu školsku spremu, vrlo često su to bila sveštena lica. Oni su decu učili pisanju i čitanju. Za svoj rad su imali obezbeđen stan, hranu, ogrev, odelo i simboličnu nadoknadu u novcu. —U VREME vladavine Marije Terezije počinje planski rad na osnivanju i održavanju srpskih škola. Obavezna je bila nastava za mušku i žensku decu po prihvaćenom nastavnom programu i metodama. Obrazovanje je povereno isključivo obrazovanim učiteljima. Nadzor je poveren crkvi. Već oko 1860. godine Marija Terezija je naredila izgradnju i podizanje nemačkih škola. —BAHAT je u nekoliko navrata posetio, sin Marije Terezije, car Josif II. Evidentan je njegov boravak u ovom kraju 1768, 1770. i 1773. godine. Te posete su bile tajne i dolazio je pod imenom Fakeštajn. Pretpostavlja se da je posetio i Sečanj. —INAČE, car Karlo III i princ Evgenije Savojski su oslobodili 1716. godive Banat od Turaka. Tada je Banat imao oko 25.000 stavovnika, uglavnom Srba i nešto Rumuna. Mađari su živeli uz Moriš i Tisu. Banatski Srbi su bili podeljeni u dve episkopije, temišvarsku i vršačku. —TORONTALSKU županiju, kojoj je pripadao i Sečanj osnovala je Marija Terezija 23. aprila 1779. godine. Bečkerek je bio sedište jednog od četiri sreza sa 24 sela. Župan je ustoličen 4. oktobra. —PREMA podacima iz 1780. godine u Banatu je, bez područja Pančeva, Nove Palanke, Medadije i 23 sela Karanse Beškog okruga (južni Banat) bila sledeća struktura stanovništva: Rumuni 181.639 Srbi 78.780 Bugari 8.638 Cigani 5.272 Nemci 43.201 Jevreji 353 UKUPNO: 317.928 stanovnika Procenjeno je da je u čitavom Banatu bilo preko 350.000 stanovnika. —ARARSKA, Vršačka i Temišvarska eparhija 1769. godine imali su 87.104 domaćinstava, 1797. godine bilo je 159.910 stanovnika uglavnom brojni su bili Rumuni useljeni iz susedne Rumunije. Najveći prodor Rumuna zabeležen je u vremenu od 1788. do 1790. godine, kada su Turci probili kod podunavskog grada Oršave. U tom periodu procenjeno je da je doseljeno preko 20 hiljada Rumuna. —KMETOVI su oslobođeni davanja desetine od pčela, jaganjaca, živine, jaja, teladi i maslada, novim Urbarijalnim zakonom 1836. godine. —SEČANJ je ustupljen zagrebačkom kapitolu kao zamena za Hrvatska dobra 1801. godine. Četiri godine kasnije Srpsko stanovništvo se pod pritiskom odselilo na granicu nemačko-banatske regimente i osnovalo naselje Samoš. —UGOVOROM sa sveštenikom iz Sarče (Sutjeske) 1824. godine, parohijalnom svešteniku, čijoj je parohiji pripadao i Sečanj, dobilo je svog sveštenika. Bogomolja je do 1830. godine bila u školskoj zgradi. —NOVO groblje je urbanizovano 1830. godine. —SPRATNA školska zgrada je podignuta u centru sela u periodu od 1831. do 1833. godine. —JEDNA od najtežih godina u istoriji bila je 1831. kada je kolera „pokosila“ 53 osobe. —PRVA školska komisija je izabrana 1869, a škola je proglašena opštinskom 1870. godine. —POŠTA je otvorena 1876. godine u zgradi u kojoj se i danas nalazi. —VELIKI drveni most preko Tamiša, glavna saobraćajnica između gornjeg i donjeg Torontala, podignut je 1885. godine. —TORONTALSKA Štedionica AD osnovana je 1889. godine. Posle brzog bankrotstva, štediše je preuzela Pančevačka filijala Pučke banke. —ŽELEZNIČKA stanica, važno saobraćajno čvorište tog vremena, otvorena je 4. maja 1889. godive. Prva pruga je povezivala Bečkerek (Zrenjanin) i Ninčićevo (Međa). Dve godine kasnije, 7. jula 1891. puštena je u saobraćaj železvička pruga Sečanj—Vršac, a 25. novembra 1898. godine i pruga Sečanj—Alibunar i Samoš—Kovačica u dužini 64,5 kilometara. Banat je imao 14 železvičkih pruga u dužini oko 720 kilometara. —BANAT je krajem XIX veka raspolagao sa 1.200.993 katastarska jutra oranica, od čega je petina bila u rukama veleposednika. Sav taj potencijal privukao je mađarski kapital koji je inicirao razvoj poljovrivrede i industrije. Kako je bio veliki broj bezemljaša, sirotinja je bila sve brojnija. Zakonom 1898. godine počinje likvidacija feudalnih ostataka što utiče na povećanje eksploatacije agrarnog proletarijata. Plašeći se pokreta radnika, veleposednici su zahtevali smanjenje poreza seljacima u čemu su nalazili i sopstveni interes. Posebno je uticala na raspoloženje kapitalista Blemirska buna krajem devedesetih godina prošlog veka. —MLEKARSKA zadruga je osnovana 1898. godine i bila je druga u komitatu (okrugu). —VELIKA poplava je bila 1905. godine i odmah je započela izgradnja nasipa duž obale Tamiša. Regulacija rečnog korita je završena 1908. godine. —DRŽAVNI porez 1908. godine iznosio je 27.130, opštinski prirez 20.622 kruna. Sveukupne obaveze stanovvištva iznosile su 68.968 kruna ili 26,6 kruna po glavi stanovnika. Prema tom podatku Sečanj je imao 2.592 stanovnika. —U PRVOM svetskom ratu, u bici na Dobrudži, 24. avgusta 1916. godine među 18.510, bilo je i 6.225 vojnika iz Banata, Srema, Bačke i Baranje. Među njima je bvlo i Sečanjaca. U tom ratu je poginulo oko 30 stanovnika Sečnja. —BROJ stanovnika se kretao: 1869. godine 2.122, 1880. 2.246, 1890. 2.517, 1900. 2.596 i 1910. 2.174 stanovnika. —SEČANJ je 1919. godine pripojen Torontalsko-tamiškoj županiji. —PRILIKOM popisa stanovništva 31. januara 1921. godine popisano je ukupno 2.343 stanovnika od kojih je Srba bilo svega 66, Slovaka 8, ostalih Slovena četiri, Rumuna 24, Nemaca 2.090, Mađara 104 i ostalih 47. —INICIJATIVA za izgradnju banskog puta Vršac — Ritovi — Margita Mariolana (Plandište) — Sečanj u dužini 89,15 kilometara potekla je 1931. godine. Gradnja je planirana da se završi za pet godina. Cilj je bio obezbeđenje bolje komunikacije u delu Banata, u kojem živi više od 100.000 stanovnika i gde se nalazilo blizu 200 hiljada katastarskih jutara kvalitetnih oranica. Kasnije je bila predviđena gradnja puta prema Lazarevu. Stručnjaci su u elaboratu predvideli da se izgradnja može ostvariti uz pomoć većeg zajma na teret budućih generacija. Pripremljena je i potrebna tehnička i ekonomska dokumentacija. —U BANATU je 1931. godine delovalo 43 deoničarska društva. Prva sečanjska štedionica A.D. imala je kapital od 200 hiljada uz čist dohodak od 21.873 dinara. —U 1932. GODINI u Banatu su bila registrovana 289 industrijsih preduzeća. Među udruženim u novosadsko udruženje bila je i opštinska električna centrala u Sečnju. —TRGOVAČKO udruživanje 1932. godine imalo je članove u 10 mesta grada i sreza Jaša Tomić. Imalo je 282 člana među kojima su bili i trgovci iz Sečnja. —TVORNICA sira evidentirana je u registru 1938. godine. —SEČANJ je oslobođen 1. oktobra 1944. godine posle snažnog naleta jedinica NOP-a i Crvene armije. —ODLUKOM vlade Demokratske Federativne Jugoslavije u Sečanj su, posle nacionalizacije nemačke imovine, doselili 17. i 21. septembra 1945. godine 238 domaćinstava iz Bileća. Iz mostarskog kraja doselili su 25. aprila 1946. godine, Kosovski živalj se doselio 26. maja iste godine. Poljoprivreda nosilac razvoja POLJOPRIVREDA je oduvek značila život za stanovništvo. Nosioci spomenice 1941....NARODNI HEROJI...PALI BORCI... -------------------------------- Knjiga je NOVA..... --------------------------- . ➡️ ➡️ SREM➡️ ➡️

odlično Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и До виђења, друже мој, до виђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија[уреди | уреди извор] Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник[уреди | уреди извор] Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот[уреди | уреди извор] Потомци у Србији[уреди | уреди извор] Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца[уреди | уреди извор] Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт[уреди | уреди извор] Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је До виђења, друже мој, до виђења (рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…). По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство[уреди | уреди извор] На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија[уреди | уреди извор] Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва[уреди | уреди извор] Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме[уреди | уреди извор] Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже мој, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације[уреди | уреди извор] За живота[уреди | уреди извор] 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне[уреди | уреди извор] С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику[уреди | уреди извор] Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-3. ТВ остварења[уреди | уреди извор] Година Земља Назив Режисер Сергеј Јесењин 1968. Уједињено Краљевство Француска «Исидора» (филм) Карел Рајш Звонимир Чрнко 1969. СССР «Ана Сњегина» (филм-опера) Виктор Серков Виталиј Безруков 1971. СССР «Певај песму, песниче» Сергеј Урусевски Сергеј Никоненко 2004. Русија «Златна глава на губилишту» Семјон Рјабиков Дмитриј Муљар 2005. Русија «Јесењин» ТВ серија» Игор Зајцев Сергеј Безруков 2007. Русија «Јаруга»[17] Марина Разбежкина Сергеј Уманов Сећање[уреди | уреди извор] Московски државни музеј Сергеја Јесењина Државни музеј-споменик културе С. А. Јесењина у селу Константиново Московски државни музеј Сергеја Јесењина Музеј Јесењина у Спас-Клепикама Парк Јесењина у Невском рајону Санкт Петербурга. Народни музеј С. А. Јесењина у Вороњежу (отворен 3. октобра 2011. г.)[18] Рјазањски државни универзитет С. А. Јесењина Међународна књижевна награда Сергеја Јесењина «О Русијо, махни крилима…», коју је основао Савез писаца Русије и Национални Фонд развоја културе и туризма. Експрес Москва — Рјазањ «Сергеј Јесењин» Дом-музеј Сергеја Јесењина и улица граду Мардакан (Баку, Азербејџан) Дом-музеј Сергеја Јесењина у граду Ташкент (улица Кари-Нијазова, 20, станица «Дархан») У 2013-ој години, име Јесењина носи 610 тргова и улица у градовима и селима Русије[19] Занимљивости[уреди | уреди извор] Позната југословенска рок група Болеро, снимила је песму где спомиње овог руског песника под називом — «О Јесењину». Споменици[уреди | уреди извор] Споменици песнику постоје у многим градовима Русије, али и света. Међу познатијима су споменик у Белгороду (у улици С. Јесењина), 2 споменика на Тверском булевару и Булевару Јесењина у Москви, у Рјазању на кремљовској обали, у селу Константиново, у Вороњежу, Краснодару, Ташкенту, и Черкеску, као и два у Тавричком врту и Јесењиновој улици у Санкт Петербургу. Затим спомен-плоча у Ростову на Дону, и бисте на Авенији Фридриха Енгелса у граду Иванову и у градовима Спас-Клепике и Орјол Споменик Јесењину у Санкт Петербургу Споменик Јесењину у Санкт Петербургу

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar