Marš dug dve decenije: na marginama Igmanske inicijative Aleksandar Popov je rođen 19. jula 1948. godine u Bečeju. Završio je Gimnaziju u Vrbasu, a zatim 1971. godine Fakultet političkih nauka u Sarajevu. Novinarsku karijeru započeo je na Radio Sarajevu, da bi kasnije prošao put od pripravnika do jednog od direktora u novosadskoj novinarskoj kući „Dnevnik“. Od 1986. do 1990. godine bio je pomoćnik pokrajinskog sekretara za informacije, kada je svojevoljno podneo ostavku nakon preuzimanja vlasti u Vojvodini od strane SPS. Bio je jedan od osnivača Reformista Ante Markovića u Vojvodini. U oktobru 1998. godine bio je inicijator osnivanja nevladine organizacije Centar za regionalizam, čija je osnovna misija decentralizacija i demokratizacija Srbije i regionalna saradnja. Centar za regionalizam je jedna od četiri osnivačke organizacije Igmanske inicijative, koja je nastala u novembru 2000. godine, a Aleksandar Popov je kopredsednik za Srbiju ove regionalne mreže organizacija civilnog društva. Iz Igmanske inicijative su kasnije nastale još dve regionalne mreže – Asocijacija multietničkih gradova Jugoistočne Evrope Filija i albansko srpski Civilni dijalog. Autor je brojnih tekstova i stručnih radova na temu decentralizacije i regionalne saradnje.

Format: 16x23 cm Broj strana: 284 Pismo: ćirilica Povez: broširan ISBN: 978-86-6195-126-8 Izdavač / Saizdavač: RTS, Brankovo kolo Ojkača kao „poetsko-muzički oblik Srba Dinaraca-Krajišnika u Vojvodini (Srbiji)", i šire, nije samo vokalna, odnosno, muzička, već ponajpre književna tvorevina (rimovani dvostih koji se dominantno javlja u deseteračkom obliku). Zbog toga ne može i ne sme biti predmet interesovanja samo etnomuzikologije, već mora biti i polje tumačenja književne i lingvističke nauke. Na to ukazuje i ova antologija koja sadrži, ni manje ni više, dve hiljade ojkača, koje potiču iz Bosanske Krajine, sa Banije i Korduna, a onda i iz Like i Dalmatinske zagore. Antologija sadrži i riznicu imena pevača ojkače koja dopire do druge polovine 19. veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radivoj „Raša“ Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017) bio je srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije Fazoni i Fore. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle.[1] Biografija Rođen je u Mokrinu od oca Petra i majke Darinke, rođene Ubavić.[2] Brat mu je Dušan Popov (publicista). Godine 1952. došao je na studije u Beograd. Završio je Filozofski fakultet. Više je voleo istoriju od književnosti, ali ipak se opredelio za književnost. Novinarsku karijeru započeo u novosadskom Dnevniku. Bio je novinar lista „Mladost“ od 1961. do 1964, zatim novinar Radio Beograda od 1964. do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1995. godine. Osim toga, bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska bio je od 1983. do 1985. godine. Dobitnik je Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. godine za seriju „Vidovi fašizma“. Nastupao je u TV serijama kao pripovedač, neke od najpoznatijih su: „Radost saznanja“, „Fazoni i fore“, „Varošarije“, „U snu san“, [3] „Šešir bez dna“. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle: izd. Nolit: Dva oka (1963); izd. Književna opština Vršac: Gvozdeni magarac (1976); izd. Dnevnik: Žabac koji ne zna da ćuti (1987); izd. Književna zajednica Novog Sada: Trulež zglave (1991); izd. Monada: Šešir bez dna (2001); izd. Tiski cvet: Lažljiva usta istine (2002); izd. Gradska narodna biblioteka Zrenjanin: Vozom posred ulice (2003); izd. Orpheus: Peta vizija (2003); izd. JOV: Bio sam srećni konj (2003); izd. Bookland: Bajke za XXI vek (2007); izd. Monart: Čarobnjakov SMS (2007); izd. Bookland: Mali zeleni (2009); izd. Tiski cvet: Spev o tranziciji (2009); izd. Jugoistok: Kako napisati najgoru pesmu (2010); izd. Bookland: Zadimljena istorija (2010); izd. Bookland: Opasne bajke (2010); izd. Lento: Sofija u kandžama smora (2011); izd. Lento: Sofijine ljubavi (2011); izd. Bookland: Kad sam padao u fras (2012); izd. Pčelica: Mokrinski patuljci (2013); izd. Bookland: Usamljena princeza (2014). Kao kolumnista dnevnih novina Politika uglavnom je pisao o društvenim temama.[4] Bio je oženjen Radojkom, profesorkom književnosti, sa kojom ima sina Bojana i ćerku Dijanu (udatu Topolac).[5] Dobitnik je nagrade „Dositej Obradović“ za 2015. godinu[6]. Preminuo je 19. aprila 2017. godine[7] i sahranjen 22. aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[8] U Beogradu postoji Plato Raše Popova gde je u oktobru 2020. postavljena njegova skulptura.

Format: 16x23 cm Broj strana: 284 Pismo: ćirilica Povez: broširan ISBN: 978-86-6195-126-8 Izdavač / Saizdavač: RTS, Brankovo kolo Ojkača kao „poetsko-muzički oblik Srba Dinaraca-Krajišnika u Vojvodini (Srbiji)", i šire, nije samo vokalna, odnosno, muzička, već ponajpre književna tvorevina (rimovani dvostih koji se dominantno javlja u deseteračkom obliku). Zbog toga ne može i ne sme biti predmet interesovanja samo etnomuzikologije, već mora biti i polje tumačenja književne i lingvističke nauke. Na to ukazuje i ova antologija koja sadrži, ni manje ni više, dve hiljade ojkača, koje potiču iz Bosanske Krajine, sa Banije i Korduna, a onda i iz Like i Dalmatinske zagore. Antologija sadrži i riznicu imena pevača ojkače koja dopire do druge polovine 19. veka.

Izabrane pesme poznatog publiciste, radio-urednika i pesnika, Ota Tolnaia (1940). U okviru izdanja Zavoda za kulturu Vojvodine, koje će obuhvatati sve relevantne pesnike sa područija Vojvodine, izlazi ovo remek - delo moderne poezije. Oto Tolnai je rođen u Kanjiži a studirao je mađarsku književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Pokretač i urednik mnogih književnih časopisa, zbog čega je jednom prilikom i bio osuđivan, jer su njegovi tekstovi ocenjeni kao neprijateljska propaganda. Poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije.

A1–Hor* I Orkestar RNS - Steg Partije A2–Kamerni Hor Iz Bečeja - I Tamburaški Orkestar RTVNS* Druže Tito Mi Ti Se Kunemo A3–Hor* I Orkestar Radio Novog Sada - Elvtárs A Sorsunk = Druže, Naša Sudbina A4–Mešovita Grupa Pevača* I Narodni Orkestar RTVNS - So Súdruhom Titom = Uz Maršala Tita A5–Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS - Tito Drag Tovarăš = Druže Tito A6–Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS - Товариш Тито = Drug Tito A7–Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS - Aoj, Tito Ružico I Smilje A8–Dečja Vokalna Grupa Iz Bačkog Petrovca Uz Narodni Orkestar RTV Novi Sad - Pieseň O Titovi = Pesma O Titu A9–Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS - Mareșalul Tito = Druže Tito, Naš Maršale A10–Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS - Марш XVI Дивизии = Marš XVI Divizije B1–Grupa »Sunce«* I Revijski Okrestar RTV Novi Sad - Himna Akcijaša B2–Grupa Pevača Osn. Škole »Petőfi Sándor« Novi Sad I Instrumentalni Ansambl RTV Novi Sad - Titó Elvtárs B3–Kvetoslava Čanji, Revijski Orkestar RTV Novi Sad - Keď Nám Slnko Zakryla Čierňava = Kad Nam Sunce Bude Pomrčalo B4–Ileana Okolišan-Baba, Revijski Orkestar RTV Novi Sad - Eroul Tito = Heroj Tito B5–Olena Popović I Revijski Orkestar RTV Novi Sad - У Жеми Титовей = U Titovoj Zemlji B6–Grupa »Zipp«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad - Titó Elvtárs Harcba Szólit = Drug Tito U Boj Zove B7–Grupa »Žetva«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad - Kolo Druga Tita ploča 5 omot 5

Postalo je uobičajeno da se naglasi kako su akademske studije stvar saradnje, što je posebno slučaj sa radovima iz oblasti etnografije kada se oni izvode daleko od svoje kuće. Nemam dovoljno ni prostora, ni mogućnosti, da se zahvalim svima koji su doprineli ovom delu, na način koji bi istinski prikazao njihov udeo u ovom radu i moju zahvalnost. Iza svakog imena i organizacije sa spiska stoji mnogo njihovog truda u moju korist, kao i mnogo lepih trenutaka, zajedničkog interesovanja, zajedničkih obeda i zajedničkog iskustva. Nadam se da je svako ko je ovde pomenut svestan koliko sam mu zahvalan, a oni koje nisam pomenuo će mi, nadam se, to oprostiti. Ova studija u mnogo čemu predstavlja zajednički napor s tim što su glavni saradnici bili članovi orkestra Srem. Zahvalan sam im (i njihovim porodicama i prijateljima) kao istraživačima istorije tamburaša, kao kolegama muzičarima i kao prijateljima. Mada njihov orkestar više ne postoji, oni su uspeli da stvore originalnu kulturu, ne u smislu čistoće, nego kreativnosti u otelotvorenju osobene vrste ljudi. Ostali tamburaši su bili stalno spremni da mi posvete svoje vreme i prostor: članovi Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, a naročito njihov dirigent u penziji, čika Sava Vukosavljev, članovi profesionalnih tamburaških sastava u Novom Sadu, naročito orkestar Janike Balaža i orkestar u "Auto-kampu" na Ribarskom ostrvu, Stipan Jaramazović i njegova porodica i članovi Gradskog tamburaškog orkestra Subotice, Milan Sujić, Velimir Kolarić-Beba i njihove kolege iz Kule, čika Raja i njegovi drugovi iz Sivca, čika Miša sa svojim kolegama iz Rume, dirigenti Žarko Škorić i Antal Gogoljak. Naslov: Saglasje tradicije i kulture u tamburaškoj muzici Vojvodine Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 322 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16 × 24 cm Godina izdanja: 2011 ISBN: 978-86-515-0607-2

Odlomak: PREDGOVOR Postalo je uobičajeno da se naglasi kako su akademske studije stvar saradnje, što je posebno slučaj sa radovima iz oblasti etnografije kada se oni izvode daleko od svoje kuće. Nemam dovoljno ni prostora, ni mogućnosti, da se zahvalim svima koji su doprineli ovom delu, na način koji bi istinski prikazao njihov udeo u ovom radu i moju zahvalnost. Iza svakog imena i organizacije sa spiska stoji mnogo njihovog truda u moju korist, kao i mnogo lepih trenutaka, zajedničkog interesovanja, zajedničkih obeda i zajedničkog iskustva. Nadam se da je svako ko je ovde pomenut svestan koliko sam mu zahvalan, a oni koje nisam pomenuo će mi, nadam se, to oprostiti. Ova studija u mnogo čemu predstavlja zajednički napor s tim što su glavni saradnici bili članovi orkestra Srem. Zahvalan sam im (i njihovim porodicama i prijateljima) kao istraživačima istorije tamburaša, kao kolegama muzičarima i kao prijateljima. Mada njihov orkestar više ne postoji, oni su uspeli da stvore originalnu kulturu, ne u smislu čistoće, nego kreativnosti u otelotvorenju osobene vrste ljudi. Ostali tamburaši su bili stalno spremni da mi posvete svoje vreme i prostor: članovi Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, a naročito njihov dirigent u penziji, čika Sava Vukosavljev, članovi profesionalnih tamburaških sastava u Novom Sadu, naročito orkestar Janike Balaža i orkestar u “Auto-kampu” na Ribarskom ostrvu, Stipan Jaramazović i njegova porodica i članovi Gradskog tamburaškog orkestra Subotice, Milan Sujić, Velimir Kolarić-Beba i njihove kolege iz Kule, čika Raja i njegovi drugovi iz Sivca, čika Miša sa svojim kolegama iz Rume, dirigenti Žarko Škorić i Antal Gogoljak. Imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam dva velika vojvođanska pevača, Zvonka Bogdana i Aleksandra Dejanovića, koji su me sa svojim porodicama uvek toplo primali. Takođe sam imao sreću da se upoznam sa nekoliko preostalih gajdaša – čika Mirkom Francuskim “Bacojkom” iz Kikinde, koji mi je pomogao oko ovog mog rada i u vezi sa trskama za gajde. Graditelji tambura su takođe bili vrlo predusretljivi, naročito pokojni Vojislav Kudlik. Pored toga, hrvatski i srpski muzičari u Americi su mi bili od velike pomoći u ovom radu: Jerry Grčević, Ken Kosovec, Dušan Ratković i članovi Hajduka Nova Zora, Walt Mahović, John Morović, i posebno moji tamburaši Yeseta Brothers – tamburaški orkestar iz Los Anđelesa, sa njihovim porodicama i prijateljima. Živeli tamburaši! Kao gostu intelektualcu, moj domaćin u Novom Sadu je bio Vojvođanski muzej. Nisam mogao imati podsticajniju i prijemčiviju sredinu od ove. Njihova podrška se kretala od pitanja iz oblasti metodologije do “potezanja veza”, pa čak i nalaženja delova za automobil. Duboko sam zahvalan osoblju muzeja i njihovim porodicama: mojoj “mentorici” Mirjani Maluckov, čije je službeno zaduženje za moj naučni rad bilo propraćeno velikom toplinom i strpljenjem; članovima etnološkog odelenja: Mariji Banski, Ivanu Čakanu, Vesni Marjanović, Ljubi Međešiju i Branki Stefanović-Idvoreanu, direktoru Muzeja Ljubivoju Ceroviću, direktoru muzeologije Predragu Medoviću i svima ostalima iz Muzeja. Osoblje Muzeja grada Novog Sada takođe je bilo vrlo blagonaklono, posvećujući mi svoje vreme i materijal potreban za rad. U tome su se naročito isticali Mirjana Džepina, Olivera Radovanović i Pavle Štraser. Uz pomoć muzeja sam uspostavljao veze sa ljudima iz drugih muzeja u Vojvodini radi istraživanja, kao što su Geza Tripolski u Senti, Milorad Girić i Stevan Vojvodić u Kikindi, zatim, u Vršcu, penzionisani etnolog Milan Milošev koji mi je pomogao da se sretnem sa lokalnim muzičarima. Posebno sam zahvalan Vojvođanskom muzeju i Muzeju grada Novog Sada što su mi dozvolili da objavim fotografije iz njihovih zbirki. U toku svog studijskog rada, a i kasnije, posetio sam i druge institucije u Jugoslaviji i uvek naišao na topao i kolegijalan prijem. Osoblje Zavoda za istraživanje folklora u Zagrebu je bilo izuzetno blagonaklono prema mom radu, a i ja prema njihovom. Posebno se zahvaljujem Jerku Beziću, Maji Povrzanović i Dunji Rihtman-Auguštin. Takođe se zahvaljujem Dragoslavu Deviću i Dimitriju Golemoviću sa beogradskog Fakulteta muzičkih umetnosti, Radmili Petrović iz Srpske akademije nauka i umetnosti i Dunji Rihtman-Šotrić sa sarajevske Muzičke akademije. I na kraju, želeo bih da se zahvalim urednicima Radio Novog Sada na njihovoj pomoći, a posebno se zahvaljujem Dušanu Mihaleku, ne samo na pomoći oko mog naučnog rada , nego i na njegovim naporima u istraživanjima na polju etnomuzikologije u Vojvodini u okviru Matice srpske. U okviru mog boravka, dok sam radio na svom projektu, sreo sam izvanredne ljude od kojih sam mnoge znao samo po nadimcima ili kao komšije “tog i tog”. Ipak, želeo bih da spomenem nekoliko mojih poznanika: pokojnog Ištvana Bitoa, koji je proveo sa mnom mnoge časove svirajući mi i pričajući o mađarskoj muzici; Branka i Danicu Micin, koji su me srdačno pozvali da snimim njihovu svadbu u Nadalju; Spasoja i Mitu Kozarov iz Deronja, što su me upoznali sa svojim komšijama Ciganima; Zlatu Doroškov i njene prijatelje iz orkestra u Melencima zbog bezgranične energije i entuzijazma. Zatim, Stjepana i Antuna Trabaljkova i njihove porodice zbog srdačnog gostoprimstva i drugarstva u njihovim slavonskim domovima; Boru Draškovića zbog njegove kinematografske perspektive vojvođanskog kafanskog života i Nicea Fracilea za zajedničko istraživanje po vojvođanskoj etnomuzikologiji. Moj studijski rad u Jugoslaviji finansirali su Međunarodni komitet za istraživanja i razmene (International Reseach and Exchange Board – IREX) i Fulbrajtova fondacija (Fulbright Hays Dissertation Research Program). Zahvaljujem se njihovom osoblju i sponzorima za pomoć i podršku koju su mi pružili, preko programa koji omogućuju američkim naučnicima da obavljaju naučna istraživanja u Istočnoj Evropi. Događaji iz 1989. godine svakako predstavljaju prekid u primenljivosti takvih programa. Takođe sam zahvalan i svojim roditeljima, ne samo za finansijsku pomoć nego i za ljubav i podršku koju su mi pružili. Imao sam sreće u UCLA (University of California, Los Angeles) da radim sa angažovanim i zainteresovanim komisijom za doktorske disertacije, čiji su mi svi članovi ponudili svoje iskustvo i izrazili interesovanje za moj rad, a to su: Aleksandar Albijanić,Malcolm Cole, Elsie Ivancich Dunin, Timothy Rice i predsednik James Porter, koji me je podstakao da svoju karijeru već u prvoj godini studija obogatim studiranjem jugoslovenske muzike. Ostalo osoblje fakulteta me je ohrabrilo u tom razmišljanju, a to su: Jihad Racy, Mariana Birnbaum i vanredni profesor Ellen Koskoff, koja mi je pomogla da uvidim nedostatke metodologije mojih početnih studija, zbog čega nisam mogao da sagledam suštinu stvari. Ostali profesori koji su mi pomogli da doteram svoj rad su: James Clifford, Frank Dubinskas, Carol Silverman, Andrei Simić i Mark Slobin. Frank me je takođe povremeno podsećao da pevam, što je uvek dobar savet. Želim da spomenem i podršku Dick Crum-a koji je neprekidno podsticao (i često ispravljao) moj rad iz oblasti istorije kulture južnoslovenskih naroda. Moje kolege studenti na UCLA su bili neprestani izvor intelektualnih podsticaja, utehe i humora. Posebno želim da se zahvalim članovima naše prateće grupe za disertaciju, a to su: Susan Asai, Gila Flam, Jane Sugarman i Elizabeth Tolbert. Takođe su mi mnogo pomogle i moje kolege i prijatelji sa istočnoevropskog odseka: Michael Alpert, Eran Frankel, Mark Levy, Miamon Miller i Janet Reineck. U toku završne pripreme teksta disertacije neprekidno su mi pomagali: Bart Abicht, Dunja Đorđević, Nena Janković, Marjan Malezanovski i Alemka Porobić u prevodu srpskohrvatskih tekstova na engleski; Molly Forman i Attila Adorján za prevode sa mađarskog jezika i istraživanja; Wanda Bryant i Fred Lieberman za konsultacije oko računara; Lynn Piquette za grafički dizajn i korišćenje njene opreme za crtanje kao i osoblje Tandy Beal & Company koji su mi nesebično dozvolili da koristim njihov računar i kancelarijske prostorije. Ja im se srdačno zahvaljujem na pomoći u ovom radu. Na kraju se zahvaljujem i svim svojim sobnim kolegama sa kojima sam bio tokom godina i kojima će biti milo da saznaju da sam uspeo, pa im se zahvaljujem na trpeljivosti. Posebnu zahvalnost upućujem na adresu “the Santa Cruz 12” i H.P, što su sve ovo omogućili. Hvala!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! a) Jevrejska religija b) Jevreji - narodni običaji .......................................................... R e f e r e n c e Religija Obredi Blagoslovi Praznici Ishrana Životni ciklus Pojmovi iz Judaistike Tanah Verske grupacije Talmud Simboli Pavle Šosberger je rođen je u Budimpešti, 1920. godine. Počev od 1966. godine, bio je predsednik Jevrejske opštine Novi Sad u tri mandata. Bavio se istorijskim radom i spisateljstvom. Napisao je 11 knjiga o Jevrejima Novog Sada i Vojvodine. Objavio je niz članaka o starom Novom Sadu. Učestvovao je u izradi Enciklopedije Novog Sada kao i mnogih TV i radio emisija, kao dokumentarnih filmova. Sarađivao je sa mnogim institucijama i pojedincima na proučavanju Holokausta na prostorima Vojvodine. Za imenik žrtava – Jevreja u Vojvodini, 1990. godine mu je od strane Jad Vašema uručena Zlatna menora. Nosilac je tri ordena, Megile zahvalnice Saveza JOJ (1969), plakete JONS (1985), Novembarske povelje Grada Novog Sada (2001). Umro je u Novom Sadu 27. marta 2012. godine.

Izabrane pesme poznatog publiciste, radio-urednika i pesnika, Ota Tolnaia (1940). U okviru izdanja Zavoda za kulturu Vojvodine, koje će obuhvatati sve relevantne pesnike sa područija Vojvodine, izlazi ovo remek - delo moderne poezije. Oto Tolnai je rođen u Kanjiži a studirao je mađarsku književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Pokretač i urednik mnogih književnih časopisa, zbog čega je jednom prilikom i bio osuđivan, jer su njegovi tekstovi ocenjeni kao neprijateljska propaganda. Poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. neoavangarda, vladimir kopicl, tribina mladih, bogdanka poznanovic, uj symposion, avangarda, postmoderna, kuca insekata, vujica resin tucic, judita salgo, katalin ladik...

Ојкача као „поетско-музички облик Срба Динараца-Крајишника у Војводини (Србији)“, и шире, није само вокална, односно, музичка, већ понајпре књижевна творевина (римовани двостих који се доминантно јавља у десетерачком облику). Због тога не може и не сме бити предмет интересовања само етномузикологије, већ мора бити и поље тумачења књижевне и лингвистичке науке. На то указује и ова антологија која садржи, ни мање ни више, две хиљаде ојкача, које потичу из Босанске Крајине, са Баније и Кордуна, а онда и из Лике и Далматинске Загоре. Антологија садржи и ризницу имена певача ојкаче која допире до друге половине 19. века. Наслов: Пјевај, ори, прозоре отвори : крајишке ојкаче Издавач: Радио телевизија Србије Страна: 282 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 23 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-6195-126-8

Tomić je podatake za ovu knjigu, u kojoj se nalazi 228 imena evropskih muzičkih stvaralaca koji su posvetili pažnju Srbiji i njenom narodu, prikupljao više od 25 godina. Ovo je studija-leksikon evropskih kompozitora koju su stvarali inspirisani srpskom muzikom i tradicijom. Čajkovski, List, Brams, Rimski-Korsakov samo su neka imena koje se nalaze u ovoj knjizi uz priče kako su pojedina dela nastala i kome su bila posvećena. Dejan je tri decenije radio kao muzički urednik na Radio televiziji Vojvodine i autor je više knjiga koje se bave muzikom na ovim prostorima.

Томић је податаке за ову књигу, у којој се налази 228 имена европских музичких стваралаца који су посветили пажњу Србији и њеном народу, прикупљао више од 25 година. Ово је студија-лексикон европских композитора коју су стварали инспирисани српском музиком и традицијом. Чајковски, Лист, Брамс, Римски-Корсаков само су нека имена које се налазе у овој књизи уз приче како су поједина дела настала и коме су била посвећена. Дејан је три деценије радио као музички уредник на Радио телевизији Војводине и аутор је више књига које се баве музиком на овим просторима. Наслов: Срби и европски композитори : српска музика и Срби у делима европских композитора, од XIX до почетка XXI века Издавач: Радио телевизија Србије Страна: 272 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 27 cm Година издања: 2019 ИСБН: 978-86-6195-173-2

Autor - osoba Milutinović, Kosta N., 1909-1998 = Milutinović, Kosta N., 1909-1998 Naslov Vojvodina i Dalmacija : 1760-1914 / Kosta Milutinović Ostali naslovi La Voivodine et la Dalmatie de 1760. a 1914. Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 1973 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis VI, 394 str. ; 24 cm Zbirka Monografije / Institut za izučavanje istorije Vojvodine ; ǂknj. ǂ4 (Pl.) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst [Résumé] Registar. Predmetne odrednice Vojvodina -- Dalmacija -- 1760-1914 Dalmacija -- Vojvodina -- 1760-1914 Vojvodina -- Boka Kotorska -- 1760-1914 Boka Kotorska -- Vojvodina -- 1760-1914 Austro-Ugarska -- Pokrajne -- Istorija -- 1760-1914 Posveta Koste Milutinovića na predlistu. Donji deo knjige kao da je nekad bio ovlažen, ali nema mirisa memle. Inače dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. PREDGOVOR U ovoj knjizi obrađeni su društveno-politički i kulturno-prosvetni odnosi Vojvodine i Dalmacije od sredine XVIII veka, kada je Dositej Obradović prvi inicirao veze između Vojvodine i Dalmacije, pa sve do početka prvog svetskog rata, koji predstavlja prekretnicu u istorijskom razvoju jugoslavenskih naroda. Budući da je Boka Kotorska od pada Mletačke Republike (1191) pa sve do propasti Habsburške Monarhije (1918) činila jednu političko-administrativnu celinu sa Dalmacijom i slala svoje poslanike u Dalmatinski sabor i Austrijski parlament, to su u ovoj knjizi obuhvaćeni i odnosi između Vojvodine i Boke Kotorske, iako je ova u tokovima svoga istorijskog razvoja imala mnogo specifičnosti, različitih od razvoja Dalmacije. Kao crvena nit, kroz ćelu ovu knjigu provlače se dva osnovna pitanja, koja čine okosnicu u piščevom obrađivanju postavljene problematike. To su međunacionalni i međuverski odnosi, sa posebnim osvrtima na Vojvodinu i Dalmaciju, dve jugoslavenske pokrajine na periferiji Habsburške Monarhije u kojima su ovi odnosi baš s obzirom na pretenzije susednih država bile od posebnog značenja u tokovima njihovog istorijskog razvoja. О među-nacionalnim odnosima u Dalmaciji postoji iscrpna i dokumentovana knjiga Rade Petrovića Nacionalno pitanje u Dalmaciji u XIX stoljeću, u kojoj je pretežno obrađeno razdoblje od 1860. do 1880. godine. О međunacionalnim odnosima u Dalmaciji postoje i specijalne studije i rasprave Viktora Novaka, Grge Novaka, Ferda Čulinovića, Vase Bogdanova, Dinka Foretića i drugih. О međunacionalnim odnosima u Vojvodini takođe je dosta pisano, iako još ne postoji nijedno veće sintetičko delo kao što je knjiga Rade Petrovića о Dalmaciji. U istorijskoj literaturi о nacionalnim problemima u Vojvodini ističu se studije i rasprave lovana Skerlića, Nikole Radojčića, Vase Stajića i Vase Čubrilovića. О međuverskim odnosima pisano je malo i nedovoljno, i to većinom i klerikalnih pozicija. Zbog toga je u ovoj knjizi najveća pažnja posvećena širem izučavanju i svestranijem osvetljavanju međuverskih odnosa, koji su ti tokovima istorijskog razvoja imali velikog uticaja na razvoj međunacionalnih odnosa i u Vojvodini i u Dalmaciji. Posebna pažnja posvećena je klerikalizmu, pravoslavnom i katoličkom, koji su u podjednakoj meri zaoštravali međuverske suprotnosti, raspaljivali religiozni fanatizam i vrlo negativno uticali na raspirivanje šovinističkih strasti. Isto tako iscrpno obrađena je i borba građanske klase, naročito njenoga levoga krila, protiv klera, koji je nastojao da se nametne za tutora političkim strankama i kod Srba i kod Hrvata. Autoru su, pored neobjavljene izvorne građe iz dalmatinskih i vojvođanskih istorijskih arhiva, bili od koristi radovi Dimitrija Ruvarca, Nikodima Milaša i Rajka Veselinovića iz istorije pravoslavne crkve u Vojvodini i Dalmaciji, i studije Natka Nodila, Viktora Novaka i Vinka Cecića iz istorije katoličke crkve u Dalmaciji. U toku dugogodišnjeg rada na prikupljanju građe i obrađivanju materijala za ovu knjigu, mnogi su svojom saradnjom, savetima i svesrdnim razumevanjem doprineli da ona bude napisana. Na prvom mestu autor duguje zahvalnost upravi Instituta za izučavanje istorije Vojvodine u Novom Sadu što je u toku poslednjih godina omogućila istraživački rad na ovoj problematici i uvrstila knjigu među svoja izdanja. Ne manju zahvalnost autor duguje stručnim recenzentima akademiku dr Petru Popoviću i profesoru univerziteta dr Vasiliju Krestiću, na korisnim primedbama i sugestijama, kao i redaktoru knjige, dr Čedomiru Popovu, docentu univerziteta, na intervencijama pri redigovanju. Autor se sa pijetetom seća dragocene pomoći koju su mu u pronalaženju dokumenata pružili pok. prof. Kosta Petrović, nekadašnji direktor Arhiva Srpske akademije nauka u Sremskim Karlovcima, i pok. dr Nikola Milutinović, nekadašnji saradnik Istorijskog arhiva AP Vojvodine. Duboku zahvalnost na učinjenim uslugama autor duguje dr Rajku Veselinoviću, direktoru Arhiva Srpske akademije nauka u Beogradu, dr Slavku Gavrilovića, profesora univerziteta u Novom Sadu, dr Fedoru Nikiću, profesoru univerziteta u penziji, mr Aleksandru Foriškoviću, sekretaru Naučnog veća Instituta za izučavanje istorije Vojvodine, zatim prof. Živojinu Boškovu, direktoru Rukopisnog odeljenja Matice srpske, sa njegovim saradnicima, i bibliotekarima Matice srpske, profesorima Ivanki Veselinov, Šonji Tišmi, Lazaru Ćurčiću i Savi Palančaninu. Posebnu zahvalnost autor duguje akademiku dr Grgi Novaku, predsedniku Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, dr Ivanu Iliću, direktoru Arhiva JAZU u Zagrebu; upravi Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku i Biblioteke i arhive Valtazara Bogišića u Cavtatu, te dr Ivi Periću, direktoru gimnazije u Dubrovniku. Za vreme višegodišnjeg istraživanja u naučnim ustanovama Zadra autora su predusretljivošću i razumevanjem zadužili: dr Dinko Foretić, profesor Filozofskog fakulteta; dr Nada Beritić, direktor Naučne biblioteke, sa saradnicima; dr Vjekoslav Maštrović, direktor Instituta za historijske i ekonomske nauke JAZU, sa saradnicima; prof. Ante Usmiani, direktor Historijskog arhiva, sa saradnicima. Od sveg srca se zahvaljujem svojoj supruzi Olgi na svesrdnoj pomoći i razumevanju. K. M. Milutinović, Kosta, srpski istoričar (Pančevo, 21. I 1909 – Novi Sad, 31. III 1998). Diplomirao 1932. na Filozofskome fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao 1936. Pre i za II. svetskog rata radio kao gimnazijski profesor u Osijeku, Novome Sadu i Beogradu, a nakon rata u Arhivu Vojvodine (1948–49), potom kao kustos Vojvođanskoga muzeja (1949–60), profesor na Filozofskome fakultetu u Zadru (1960–68) te u Institutu za izučavanje istorije Vojvodine (1968–76). Bavio se istorijom južnoslavenskih naroda u novome veku. Glavna dela: Svetozar Miletić (1939), Socijalisti o ulozi Južnih Slovena u rešavanju istočnog pitanja (1959), Vojvodina i Dalmacija 1760–1914. (1973) i Štrosmajer i jugoslovensko pitanje (1976). MG 135

Svetozar Rapajić : Dramski tekstovi i njihove inscenacije / Београд : Факултет драмских уметности, Институт за позориште, филм, радио и телевизију ; Нови Сад : Позоришни музеј Војводине, 2013 , Fizički opis 222 стр. ; 24 cm Zbirka Посебна издања / [Позоришни музеј Војводине] Napomene `Текст књиге је настао у оквиру рада на пројекту `Идентитет и сећања: транскултурални текстови драмских уметности и медија (Србија 1989-2014)`, пројекат бр. 178012, Факултета драмских уметности у Београду.` --> прелим. стр. Тираж 300 Белешка о аутору: стр. 219-220 Напомене и библиографске референце уз текст Библиографија: стр. [211]-218. Predmetne odrednice Drama -- Pozorišna adaptacija -- 19v-21v Pozorišna režija -- Srbija -- 20v-21v Očuvanost 4; ima potpis

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veljko Petrović Šumadija i Vojvodina Izdavač: Udruženje Vojvođana u Beogradu, Beograd, 1930. Meki povez Broj strana: 24 Format: 20,5 x 14,5 cm Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[2] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[4] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. Kao mladić Petrović piše o izrazitoj apatiji kod srpske omladine i naroda u Somboru, za koju kaže da vegetira i malo šta zna o Srbima iz drugih krajeva, kao i da masovno koriste mađarizme.[5] U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpska sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[6] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[7] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[8] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[9] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [10] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je marta 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`.[11] Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[12] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[13] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Nasleđe Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić. Dela 1902. „Rodoljubive pesme” 1909. „Bunja” 1912. „Na pragu” 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada” 1921. „Varljivo proleće” 1922. „Pomerene savesti” 1922. „Tri pripovetke” 1924. „Iskušenja” 1925. „Pripovetke” 1932. „Izdanci iz opaljena grma” 1948. „Prepelica u ruci” 1964. „Dah života”

Srbi i evropski kompozitori Tomić je podatake za ovu knjigu, u kojoj se nalazi 228 imena evropskih muzičkih stvaralaca koji su posvetili pažnju Srbiji i njenom narodu, prikupljao više od 25 godina. Ovo je studija-leksikon evropskih kompozitora koju su stvarali inspirisani srpskom muzikom i tradicijom. Čajkovski, List, Brams, Rimski-Korsakov samo su neka imena koje se nalaze u ovoj knjizi uz priče kako su pojedina dela nastala i kome su bila posvećena. Dejan je tri decenije radio kao muzički urednik na Radio televiziji Vojvodine i autor je više knjiga koje se bave muzikom na ovim prostorima.

Srpska poetska pletenica 1-2 Tomić Dejan Kratak pregled Autor: Dejan Tomić Izdavač: PROMETEJ - NOVI SAD Godina izdanja: 2003-2008 333+225 str. Format: 25 cm Povez: Tvrd povez Srpske poetske pletenice su prenele brojne emisije Radio Novog Sada posvećene savremenoj poeziji Srbije. Čitalac će imati priliku da čita stvaraštvo autora među kojima su: Dobrica Erić Dragomir Brajković Nenad Grujičić Miro Vuksanović Boško Ivkov Danica Vujkov Anđelko Erdeljanin Đorđo Sladoje Gordana Đilas Blagoje Baković Milutin Ž. Pavlov Mirjana Šuljmanac - Šećerov Milan Aleksić Miodrag Petrović Olivera Šijački Luka Hajduković Nebojša Devetak Spasenija Cana Sladojev dr Stojan Berber Radmila Đukelić Milan Tripković Marija Bugarski Dušica Pejović David Kecman Marina Žinić - Ilić Milan Micić Zorka Abadžić Lidija Đogo Ranka D. Srdić Aleksandar Savić Jelena Stojsavljević Vesna Mijin Radovan Vlahović Gordana Volaš Zvezdana Cvijić... knjige su maltene nove mada knjiga 1 ima posvetu Izdavačka kuća Prometej u saradnji s Radio-televizijom Vojvodine izdala je verovatno najinresantniju knjigu savremene srpske poezije „Srpske poetske pletenice“, autora Dejana Tomića. Srpske poetske pletenice (2) su prenele brojne emisije Radio Novog Sada posvećene savremenoj poeziji Srbije. Čitalac će imati priliku da čita stvaraštvo autora među kojima su: Dobrica Erić, Dragomir Brajković, Nenad Grujičić, Miro Vuksanović, Boško Ivkov, Danica Vujkov, Anđelko Erdeljanin, Đorđo Sladoje, Gordana Đilas, Blagoje Baković, Milutin Ž. Pavlov, Mirjana Šuljmanac - Šećerov, Milan Aleksić, Miodrag Petrović, Olivera Šijački, Luka Hajduković, Nebojša Devetak, Spasenija Cana Sladojev, dr Stojan Berber, Radmila Đukelić, Milan Tripković, Marija Bugarski, Dušica Pejović, David Kecman, Marina Žinić - Ilić, Milan Micić, Zorka Abadžić, Lidija Đogo, Ranka D. Srdić, Aleksandar Savić, Jelena Stojsavljević, Vesna Mijin, Radovan Vlahović, Gordana Volaš, Zvezdana Cvijić... Дејан Томић је рођен 1948. године у Стапару, код Сомбора. Музички педагог био је десет година, а потом одлази за музичког уредника у Радио-телевизију Нови Сад (Војводине) где је био запослен до краја радног стажа, 2010. године. У Радио Новом Саду обликовао је низ музичких и говорно-музичких емисија било то ауторских или у сарадњи са другим уредницима. Поред тога, музички је илустровао велики број телевизијских документарних, образовних и репортажних емисија. Истражује расуто српско народно поетско и прозно благо, савремену поезију, стару српску периодику, као и подручје музике. Из тог истраживања до сада је проистекло 28 књига. Компоновао је градске, народне и дечје песме од којих су многе изведене на фестивалима или штампане у дечјој или просветној периодици. Носилац је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије и Годишње награде Радио-телевизије Војводине. Заступљен је у Енциклопедији Новога Сада. Члан је Сокој-а, Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије. K.S.N. O. ANTIK P. 3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Piscevo izdanje! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) je bio prvi istorijski sociolog u Srbiji. Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite. [7] Najpoznatija dela Vojvodina, I, Bačka (1925) Popović, Dušan J. (1937). O Cincarima: Prilozi pitanju postanka našeg građanskog društva (2. dopunjeno izd.). Beograd. Popović, Dušan J. (1930). O hajducima. 1. Beograd: Narodna štamparija. Popović, Dušan J. (1931). O hajducima. 2. Beograd: Narodna štamparija. Popović, Dušan J. (1935). Beograd pre 200 godina. Beograd. Popović, Dušan J. (1950). Srbi u Sremu do 1736/7: Istorija naselja i stanovništva. Beograd: Srpska akademija nauka. Popović, Dušan J. (1950). Srbija i Beograd od Požarevačkog do Beogradskog mira (1718-1739). Beograd: Srpska književna zadruga. Popović, Dušan J. (1952). Srbi u Bačkoj do kraja osamnaestog veka: Istorija naselja i stanovništva. Beograd: Naučna knjiga. Popović, Dušan J. (1952). Srbi u Budimu od 1690 do 1740. Beograd: Srpska književna zadruga. Popović, Dušan J. (1954). Velika seoba Srba 1690: Srbi seljaci i plemići. Beograd: Srpska književna zadruga. Popović, Dušan J. (1955). Srbi u Banatu do kraja osamnaestog veka: Istorija naselja i stanovništva. Beograd: Naučna knjiga. Popović, Dušan J. (1957). Srbi u Vojvodini. Knj. 1: Od najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699. Novi Sad: Matica srpska. Popović, Dušan J. (1959). Srbi u Vojvodini. Knj. 2: Od Karlovačkog mira 1699 do Temišvarskog sabora 1790. Novi Sad: Matica srpska. Popović, Dušan J. (1963). Srbi u Vojvodini. Knj. 3: Oo Temišvarskog sabora 1790 do Blagoveštenskog sabora 1861. Novi Sad: Matica srpska. Popović, Dušan J. (1964). Beograd kroz vekove. Beograd: Turistička štampa.

Odlično stanje Retko Slavko Almažan (rum. Slavco Almăjan; rođen 10. marta 1940. godine u Orešcu) vojvođanski rumunski je pesnik, prozni pisac, imagolog, pisac radio-drama, eseja, režiser, prevodilac.[1] [2] Slavko Almažan Лични подаци Датум рођења 10. март 1940. Место рођења Orešаc, Vojvodina, Srbija Završio je gimnaziju u Vršcu; studirao književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bio je predavač na Specijalističkim akademskim studijama u Novom Sadu gde je predavao alternativnu književnost i umetnost. Radio je kao novinar, a zatim urednik u Radio Novom Sadu i na Televiziji Novi Sad, bio je glavni urednik izdavačke kuće `Libertatea`, predsednik Društva za rumunski jezik i književnost, predsednik Društva književnika Vojvodine.[3] Član je Udruženja književnika Srbije odnosno Društva književnika Vojvodine, član Saveza književnika Rumunije, redovni član Međunarodne akademije umetnosti `Mihaj Eminesku` iz Krajove. Dobitnik je više značajnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Godinu dana je živeo u Njujorku, gde je započeo proučavanje uticaja američke kulture na iseljenike rumunskog porekla iz Srbije. Prevođen je na više jezika: srpski, mađarski, slovački, rusinski, engleski, francuski, italijanski, španski, švedski, turski, albanski, poljski. Uvršten je u Antologiju evropskog modernog pesništva XX veka kao i u Antologiju savremene svetske poezije. Dedeljeno mu je zvanje Ambasadora poezije.[4] Živi u Novom Sadu. Dela Уреди Poezija Pantomima za nedeljno popodne (1968) Muškarac u tečnom stanju (1970) Kuća pustinje (1971) Liman tri (1978) Rotativni lavirint (1986) Kako su patuljci zaboravili da rastu (1987) Pomeranje tačke (1988) Efekat kontrasta (1989) Antistress show (1996) Jahač iz Vavilona (1996) Post-restant u arhipelagu (1999) Izlazak iz peščanika (2000) Dela imaginarnog (2004) Fotograf iz Ronkonkome (2009) Epska sudbina (2011) Mansarda sa zapadne strane (2012) Riba je iskočila iz akvarijuma (2017) Proza Noć od hartije (1971) Klavir sa paukovima (1991) Zaumne priče (2011) Rođendanski piknik jednog anđela (2014) Eseji Metagalaksija manjina (1996) Hacijenda sa beladonama (2003) Kraljica žitnog klasja ili Paralelni život Marije Balan (2003) Slojevitost i fascinacija suprotnosti (2007) Bele noći na Devojačkom bunaru (2010) Bežanje sa ivice (2019) Književne nagrade Уреди Oktobarska nagrada za poeziju (1974); Povelja grada Novog Sada (1984); Grand Prix za poeziju „Lućijan Blaga”, Kluž-Napoka (1996); Zlatna značka, za celokupnu književnu aktivnost, Beograd (1996); Nagrada `Opera Omnia` Međunarodne akademije `Mihaj Eminesku`, Krajova (2000); Nagrada Marin Soresku(2003); Orden `Mihaj Eminesku` za književnost, Jaši (2003); Nagrada `Vasile Vasko Popa` Društva književnika Vojvodine (2004); Nagrada Međunarodne akademije `Mihaj Eminesku` za poeziju, Krajova (2006); Zvanje „Pesnik Jašija” (2014); Nagrda za prozu na Mađunarodnom festivalu poezije, Krajova (2015); Nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije (2015); četiri puta je bio dobitnik Nagrade za knjigu godine.[5] Poezija vojvođanske neoavangarde vojvođanskih

Omotb4- Ploča 5-/4 Vizuelno A1 Hor* I Orkestar RNS*– Steg Partije Arranged By, Conductor – J. Vojtjehovski* Written-By – O. Danon* 2:08 A2 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Druže Tito Mi Ti Se Kunemo Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:28 A3 Hor* I Orkestar Radio Novog Sada*– Elvtárs A Sorsunk = Druže, Naša Sudbina Conductor – Király Ernő* Written-By, Arranged By – Rudolf Bruči 1:33 A4 Mešovita Grupa Pevača* I Narodni Orkestar RTVNS*– So Súdruhom Titom = Uz Maršala Tita Arranged By – J. Vojtjehovski* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – A. Fekete* Music By – O. Danon* 1:20 A5 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS*– Tito Drag Tovarăš = Druže Tito Arranged By – T. Jurjovan* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Cornel Balica Music By – Trad.* 1:43 A6 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Товариш Тито = Drug Tito Arranged By – S. Vukosavljev* Conductor – Sava Vukosavljev Lyrics By – D. Latjak* Music By – M. Špiler* 1:45 A7 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Aoj, Tito Ružico I Smilje Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:20 A8 Dečja Vokalna Grupa Iz Bačkog Petrovca Uz Narodni Orkestar RTV Novi Sad– Pieseň O Titovi = Pesma O Titu Arranged By – Juraj Ferik Ml.* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Pavel Mučaji Music By – Martin Kmet` (2) 1:30 A9 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS*– Mareșalul Tito = Druže Tito, Naš Maršale Arranged By – T. Jurjovan* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Cornel Balica Written-By – Trad.* 1:35 A10 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Марш XVI Дивизии = Marš XVI Divizije Conductor – Sava Vukosavljev Lyrics By, Arranged By – I. Timko* Music By – Trad.* 2:57 A11 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Lepo Ti Je Druga Tita Kolo Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:03 B1 Grupa »Sunce«* I Revijski Okrestar RTV Novi Sad*– Himna Akcijaša Arranged By – Jovan Adamov Conductor – Stevan Radosavljević Lyrics By – B. Karakaš* Music By – Branko Karakaš 3:37 B2 Grupa Pevača Osn. Škole »Petőfi Sándor« Novi Sad* I Instrumentalni Ansambl RTV Novi Sad*– Titó Elvtárs Születésnapjára = Za Rođendan Druga Tita Arranged By – Petar Bahun Lyrics By – László Gál* Music By – Petar Bahum* 2:50 B3 Kvetoslava Čanji, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Keď Nám Slnko Zakryla Čierňava = Kad Nam Sunce Bude Pomrčalo Arranged By – Stevan Radosavljević Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Miroslav Demák Music By – Nar.* 1:52 B4 Ileana Okolišan-Baba*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Eroul Tito = Heroj Tito Arranged By – Josip Lorbek Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Mirča-Baba* Music By – Josip Slavenski 2:07 B5 Olena Popović I Revijski Orkestar RTV Novi Sad– У Жеми Титовей = U Titovoj Zemlji Arranged By – Stevan Radosavljević Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Miron Kanjuh* Music By – Nikica Kalođera* 2:25 B6 Grupa »Zipp«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Titó Elvtárs Harcba Szólit = Drug Tito U Boj Zove Arranged By – Pongó Lajos* Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Papp Gábor József* Music By – Part. Nar.* 2:36 B7 Grupa »Žetva«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Kolo Druga Tita Arranged By – Kovács Ferenc* Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Part. Nar.*

Pun naziv: „Društvena svojina u sistemu socijalističkog samoupravljanja” Autor: Radoman Božović Izdavač: Ekonomika (Beograd) Zbirka: Izazov Pismo: latinica Broj strana: 215 Povez: tvrd + omot Visina: 24 cm Radoman Božović je bivši srpski političar. Bio je predsednik Vlade Republike Srbije (1991—1993) i Izvršnog veća Vojvodine (1991). Završio je Ekonomski fakultet u Subotici. Magistrirao je 1978. godine a doktorirao je 1981. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Na fakultetu počinje da se politički angažuje kroz Savez komunista Jugoslavije (SKJ). Od osnivanja, 1990. godine, se uključuje u Socijalističku partiju Srbije, koja ga 1991. kao svog kandidata imenuje na najpre na mesto predsednika Izvršnog veća AP Vojvodine, a potom na dužnost premijera Srbije. Na dužnosti premijera bio je do februara 1993. godine. Nakon toga je bio predsednik Veća građana Savezne skupštine SR Jugoslavije. Od marta 1999. godine do 5. oktobra 2000. godine bio je direktor Geneks grupe. Radio je na subotičkom fakultetu u svojstvu asistenta, docenta, vanrednog i redovnog profesora na predmetu Politička ekonomija I i II. Profesor je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu gde predaje na predmetu Politička ekonomija. Predmetne odrednice: Marks, socijalizam, komunizam, tržište, privatna i javna svojina, ekonomija {KTJ30.014}

Format: 27x20 cm Broj strana: 272 Pismo: ćirilica Povez: broširan ISBN: 978-86-6195-173-2 Izdavač / Saizdavač: RTS, Muzej Vojvodine Novi Sad Monografska studija sadrži leksikon od 228 evropskih kompozitora koji su u protekla dva veka stvarali insprisani srpskom muzikom i tradicijom, njihova dela i naslovne strane notnih izdanja. Među njima su i neka od najznačajniji imena umetničke muzike, poput Petra Iliča Čajkovskog, Franca Lista, Johanesa Bramsa, Nikolaja Rimskog - Korsakova... Svoja dela evropski kompozitori posvećivali su članovima srpskih vladajućih dinastija, radili muziku na rodoljubive pesme najznačajnijih nacionalnih pesnika i izvodili ih u svetskim muzičkom centrima tog vremena. Na sistematičan način knjiga čitaoca uvodi u svet muzike, otkriva kako je kompozicija za pesmu Kosovka devojka posvećena kraljici Nataliji, ko je komponovao Valcer i Marš u čast kraljice Drage, te na koju je srpsku pesmu muziku uradio Johanes Brams na čijem je premijernom izvođenju za klavirom sudelovao i sam autor i kako je mladi knez Milan Obrenović odbio jednog kompozitora da radi operu u njegovu čast. Kompozicije evropskih kompozitora rađene su na stihove Laze Kostića, Jovana Jovanovića Zmaja, Petra Petrovića Njegoša, Đure Jakšića, Rista Milića, Milana Kujundžića Aberdara...

Opis O autoru Dodatne informacije SAZNAJ VIŠE „Palo mi je na pamet da bih mogao da iskoristim znanje jezika pišući prikaze stranih časopisa, koji su u Biblioteku Matice srpske, zahvaljujući [Mladenu] Leskovcu, stizali u vrlo lepom broju, ostajući uglavnom nečitani“ ̶̶ zapisao je Tišma. Tako je nastala rubrika Listajući časopise koja će, na stranicama Letopisa Matice srpske, izlaziti bez prekida od 1953. sve do sredine 1965. godine. U doba intenziviranja kulturne komunikacije sa Zapadom, ali i još uvek visoko postavljene ideološke barijere i ograničenog fizičkog saobraćaja, bio je to prozor u svetski književni život, prozor koji je i autoru i njegovim čitaocima bar delimično zamenjivao putovanja. Jovan Popov Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,5 кг Godina izdanja 2022 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 296 str. ISBN 978-86-6263-388-0 Dimenzije 130 x 205 mm Vest:,,Objavljen drugi tom Tišminih Zapisa o književnosti 1953-1965", Radio-televizija Vojvodina, maj 2022.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1977. god Pripovetke Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Biografija Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme, trgovca poreklom iz Udbine u Lici i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[2] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[3] Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[3] Holokaust, ljudsko zlo i ljudske potrebe su česta tema u njegovim delima. Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je 2019. počela da dodeljuje istoimenu Nagradu „Aleksandar Tišma”. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”