Autor: Petar Mojak (1933-2011) Tehnika: Akvarel Godina nastanka: 1972. god. Dimenzije: 57x47cm-paspartu 47x37cm-rad Rodjen u Slavonskom Brodu 1933 godine, likovni umetnik. Završio Školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu. Radio je kao likovni urednik u NIU "Dnevnik". Bio je član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1963. godine i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Nosilac je velikog broja priznanja, među kojima i "Iskre kulture" (1988). Izlagao je na preko sto likovnih izložbi, a samostalno i kolektivno više od 400 puta. Likovno je priredio više edicija izdanja i knjiga NVU "Ruske slovo", Novi Sad. Bio je član Kluba likovnih umetnika Društva za rusinski jezik, književnost i kulturu. Zastupljen je Likovnoj monografiji koju je Društvo izdalo 2003. godine. Petar Mojak je bio jedan od osnivača (2005) i predsednik Likovne kolonije "Susret kod Bodnarova" u Gospođincima, kao i njen aktivni učesnik i učesnik drugih likovnih kolonija i susreta.

Odlično stanje Retko u ponudi Prvo izdanje Pisac ovih redaka naklonosti veoma je obradovan Otićevom odlukom da ukoriči deo od svojih priča o običnicima u neobičnim vremenima. Naime, već dugi niz godina malo ko obraća pažnju na običnog čoveka, junaka svakodnevlja, a sva mudrost ovoga sveta ne počiva samo na iskazima genija i darovitih nego na mudrosti čoveka iz naroda. Da nije ove knjige i dugog, uspešnog, izvanrednog Otićevog radio i televizijskog stvaralačkog opusa, mnoge bi živote, dragocene za sveopšte življenje ljudi, prekrio kobni veo zaborava. Ništa od njih, sem uspomena koje nestaju sa onima koji uspomene pamte, ne bi ostalo. Ovako, imamo priliku da čitamo knjigu koja je napisana u slavu običnog življenja, knjigu u kojoj ljudi kazuju i kazivanjem ispisuju istine o lepoti i gorčini življenja. Onako kako govore, tako je i zapisano. I to je jedna od vrlina ove knjige: sačuvan jezik sredina, čitav rečnik provincijalizama, tako lepih i tako živototvornih. Ovi književni dragulji su otporni na uvrštavanje u književne žanrove, moglo bi se reći da su koktel priče i putopisa, sa povremenim insertiranjem iz vrhunske reportaže. Onaj koji piše je onaj koji sluša i beleži. Ali nisu zabeležene samo reči, zabeležene su osobine onog koji govori, likovi ove knjige otkrivaju se svojim divanima, ali i opisima pisca prostora i vremena u kojem priče nastaju. Prelepih priča ima u ovoj knjizi, tako bogatoj sudbinama i neobičnostima na oko običnih života. Samo neko ko veoma voli i razume ljude može da napiše ovakvu knjigu. A oni koji svojim životnim pričama, pričama iz svog života, čine tako zanimljivom ovu knjigu, otvaraju se sagovorniku jer mu veruju. Otić ume da stekne poverenje sabesednika, na tome počivaju, uglavnom, sem njegove darovitosti za razgovor, čari njegovih radijskih i televizijskih ostvarenja. Ova knjiga je prava riznica podataka o malim našim mestima, naseljima, kaštelima, dvorcima, selima i sredinama na rubu gradova, o rekama i šumama, o tome kako svaki život zavređuje priču, ako ne već roman. I u njoj je, kako sam već pominjao, sačuvan jezik koji nestaje i govor koji se kruni u modernim vremenima. Emisija šorom, sredom Vojvodina etnografija etnologija narodni obicaji vojvodine vojvodjana radio televizija rtv

НЕОТПАКОВАН Various ‎– Најлепше Нове Војвођанске Песме (Од 1987. До 2007. Године) Label: PGP RTS ‎– CD 407598, PGP RTS ‎– CD407598 Format: CD, Compilation, Remastered Country: Serbia Released: 2007 Genre: Folk, World, & Country Style: Folk Tracklist 1 –Ансамбл „Успомене”* Добро Јутро, Војводино Arranged By [Ар.] – Милан Прунић* Lyrics By – Милан Прунић* Music By – Милан Прунић* 4:35 2 –Душко Љубичић* Уз ТОРТНС* Што Тихо Пада Снег Arranged By [Ар.] – Дубравко Исаков* Lyrics By – Александар Караџин* Music By – Александар Караџин* 3:43 3 –Жарко Данчуо* Уз ТОРТНС* И Вок. Групу „Свилен Конац”* У Бостану Arranged By [Ар.] – Мирко Шоуц* Lyrics By – Јован Љубинковић Пуба* Music By – Мирко Шоуц* 3:42 4 –Предраг Цуне Гојковић* Уз ТОРТНС* Момци Свилокоси Arranged By [Ар.] – Зоран Мулић* Lyrics By – Миодраг Петровић* Music By – Зоран Мулић* 3:24 5 –Аљоша Вучковић* Уз ТОРТНС* И Жен. Вок. Гр. „Бисер Грана”* Еј, Господо Тамбураши! Arranged By [Ар.] – Зоран Дракула* Lyrics By – Владислав Хаидфогел* Music By – Владислав Хаидфогел* 3:35 6 –Ансамбл „Новосадске Лоле”* И ТОРТНС* Волим Дунав Arranged By [Ар.] – Зоран Дракула* Lyrics By – Момчило Ерић* Music By – Момчило Ерић* 2:16 7 –Љубиша Крнић* Уз НОРТНС* И Вокална Група* Два Плава Ока Arranged By [Ар.] – Зоран Дракула* Lyrics By – Александар Караџин* Music By – Александар Караџин* 3:30 8 –Љиљана Петровић* И Жарко Данчуо* Уз НОРТНС* И ТОРТНС* У Шикари Поред Сомбора Arranged By [Ар.] – Петар Бахун* Lyrics By – Гавра Ђаковић* Music By – Гавра Ђаковић* 4:21 9 –Љубиша Крнић* Уз ТОРТНС* Опрости Ми, Војводино Arranged By [Ар.] – Дубравко Исаков* Lyrics By – Милан Убипарип* Music By – Милан Убипарип* 3:59 10 –Мерима Његомир* Уз ТОРТНС* Магле, Магле Arranged By [Ар.] – Зоран Мулић* Concertmaster [Концертмајстор] – Цвета Сладић-Чича* Lyrics By – Миодраг Петровић* Music By – Зоран Мулић* 4:54 11 –Данијела Јовановић* И Љубиша Крнић* Уз НОРТНС* Прошли Дани Arranged By [Ар.] – Јурај Ферик* Lyrics By – Александар Караџин* Music By – Александар Караџин* 2:58 12 –Сања Кесеровић* Уз НОРТНС* Звоне Табуре Arranged By [Ар.] – Јурај Ферик* Lyrics By – Милош Смиљанић* Music By – Жељко Јоксимовић* 3:45 13 –Предраг Цуне Гојковић* Уз ТОРТНС* Мој Нови Сад Arranged By [Ар.] – Зоран Мулић* Lyrics By – Миодраг Петровић*, Радмила Сатарић* Music By – Зоран Мулић* 3:43 14 –Снежана Берић - Екстра Нена* Уз НОРТНС* И ТОРТНС* Тамбураш Стари Arranged By [Ар.] – Петар Попа* Lyrics By – Анђелко Зеремски* Music By – Анђелко Зеремски* 4:47 15 –Љубиша Крнић* Уз ТОРТНС* Ја Сам Лала Из Равног Баната Arranged By [Ар.] – Дубравко Исаков* Lyrics By – Слободан Вукадиновић* Music By – Слободан Вукадиновић* 3:32 16 –Креша*, Драган* И Чича* Уз ТОРТНС* Војводино, Певај Војвођански Arranged By [Ар.] – Зоран Дракула* Lyrics By – Петар Јовановић Генерал* Music By – Зоран Дракула* 5:28 17 –Милан Прунић* Уз ТОРТВ* И Студијска Вокална Група* Здравица Arranged By [Ар.] – Зоран Дракула* Lyrics By – Петар Јовановић Генерал* Music By – Зоран Дракула* 4:31 18 –Ненад Николић* Уз НОРТВ* И ТОРТВ* Улице Новог Сада Arranged By [Ар.] – Ференц Ковач* Lyrics By – Михаљ Цмиљко Сике* Music By – Михаљ Цмиљко Сике* 4:10 Companies, etc. Phonographic Copyright (p) – PGP RTS Copyright (c) – PGP RTS Recorded At – Studio 1 Radio Novi Sad Recorded At – Studio M, Novi Sad Remixed At – Studio M, Novi Sad Manufactured By – Pink Digital System Credits Conductor [Диригенти] – Ференц Ковач* (tracks: 18), Јурај Ферик* (tracks: 3, 8, 11, 12, 14), Зоран Дракула* (tracks: 15 to 17), Зоран Мулић* (tracks: 4 to 7, 10, 13) Coordinator [Координатор Продукције] – Александар Саша Пражић* Design [Dizajn], Layout [Prirpema Za Štampu] – Marijana Trifunović Engineer [Асистент Тон Мајстора] – Синиша Хорват* (tracks: 1 to 3) Engineer [Постпродукција] – Јанош Хајдук*, Петар Попа* Engineer [Тонмајстор] – Јанош Хајдук* Other [Direktor I Glavni Urednik] – Ognjen Uzelac Other [Odgovorni Urednik] – Vladimir Graić Other [Urednik Izdanja] – Miša Mijatović Other [Музички Уредник] – Јован М. Јовановић Other [Руководилац ПЈ За Музику Радио-телевизије Војводине] – Ержебет Глушица Producer [Продуценти] – Мирослав Стојчић* (tracks: 1 to 13), Петар Попа* (tracks: 14, 18), Зоран Дракула* (tracks: 15 to 17) Notes ТПТ: 70,44 Снимано у ПСР-1 и ПСР-3 (Студио «М») Радио Новог Сада у периоду од јануара 1987. до октобра 2006. године Ремикс рађен у дигиталној режији Ст.“М” Радио Новог Сада у “DDD” технологији Barcode and Other Identifiers Barcode: 8 600278 407598

Djordje Cavic, Veliki Tamburaski Orkestar Radio Televizije Vojvodine - Tamburaski StimOriginalno izdanje (digipak).Made in SerbiaNovo, neotpakovano, u celofanu!Spisak pesama:01 Tamburaški Štim 3:5602 Lepa Novosađanka 3:0203 Bećarski Ponedeljak (Pobednička Pesma `Zlatna Tamburica 2015. Godine`) 3:2204 Pijani Vals 3:1605 Tamburaška Jutra 3:4606 Neće Mene 3:1707 Godine (Pobednička Pesma `Zlatna Tamburica 2014. Godine`) 2:5608 Pesmo Moja 3:4209 Kažu Mi Da Si Još Uvijek Sama 3:2510 Volim Te 3:5111 Na Kraju Grada 3:3712 Nathalie 4:0013 Those Were The Days - Дорогой Длинною 3:4214 U Jednim Plavim Očima 3:4515 Moderato Cantabile 4:18Stanje mozete videti na slikama.Zanrovi: narodna, folkVAZNO!Kupoprodaju obavljam iskljucivo na dva nacina. . . Licno preuzimanje (ukoliko je moguce) ili slanje preporucenom postom ili Post ekspresom nakon uplate na racun. PREDMETE NE SALjEM POUZECEM!pvs1r9

Ljilja Ilić : SRPSKA KNJIŽEVNOST I NIČE , Konras 2002, str. 656. Očuvanost 4. Nietzsche, Friedrich Wilhelm, 1844-1900 Srpska književnost -- Filozofija 2014.g. u Odžacima posle teške bolesti u 56. godini života preminula Ljilja Ilić, profesor Srpskog jezika i književnosti, dugogodišnji književnik i nekadašnji saradnik Radio Odžaka, koja je svojim pedagoškim, naučnim i umetničkim zalaganjem ostavila neizbrisiv trag u našoj sredini. Ljilja Ilić je rođena u Republici Bosni i Hercegovini, u selu Ljusina 16. marta 1958. godine. Osnovnu školu završila je u Bosanskoj Otoci, srednju u Odžacima, a studije Jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je 1994. godine i magistrirala. Pet godina kasnije na istom fakultetu doktorirala je književne nauke disertacijom Srpska književnost i Ničeova filozofija. Predavala je u osnovnim i srednjim školama Srpski jezik i književnost, od 1994. do 1997. godine bila je sekretar Centra za kulturu u Odžacima, a jedno vreme je provela i u izdavaštvu. Radila je kao docent Pedagoškog fakulteta u Somboru do 2006. godine, a zatim kao profesor Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi. U Radio Odžacima Ljilja Ilić je 1976. godine radila kao spiker-novinar, a 1994. i 1995. godine je uređivala i vodila emisiju Kultura pamćenja. Kontinuirano je izučavala srpski književni intelekt u evropskom kontekstu i pisala radove s područja književne, filozofske i bogoslovske baštine. Njena poezija prevođena je na slovački, mađarski i nemački jezik, a priča Mehmedovica je objavljena na arapskom jeziku. Iza sebe je ostavila bogat naučni i umetnički opus. Bila je član Estetičkog društva Srbije, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Republike Srpske i Udruženja književnika Republike Srbije

Bogdan Čiplić, jedan od najplodnijih kulturnih stvaralaca sa vojvođanskim predznakom. Objavio je preko 50 knjiga, bezbrojne publicističke tekstove i pozorišne kritike, bio profesor gimnazistima u Temišvaru, Kikindi i Novom Sadu, dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta, novinar i urednik “Slobodne Vojvodine”. Život Bogdana Čiplića (1910-1989) uvek je bio vezan za knjigu, ma kojim poslom da se bavio. A prvu, pesničku, objavio je kao dvadesetogodišnjak 1930. godine u rodnom gradu, zvala se “Poljana”. I kasnije, među desetinama njegovih knjiga, preovladavale su pesničke- ostalo ih je preko 20, a napisao je 9 romana i 18 drama, pa je i u tim književnim žanrovima ostao pesnik. Strasno je voleo pozorište, a ljudi koji su ga poznavali, kažu da je u teatru radio gotovo sve poslove sem glumačkog. Njegove drame igrane su na scenama širom bivše, velike Jugoslavije. Za književno stvaralaštvo je nagrađivan , a za poeziju mu je dodeljena najuglednija- Zmajeva nagrada Matice srpske. Izdavačka kuća “Prometej” objavila je 2003. godine “Antologiju Čiplić”, koju je priredio Draško Ređep, odabravši uglavnom ono najbolje iz njegovog pesničkog stvaralaštva. On, između ostalog, navodi da “Bogdan Čiplić ide u red onih naših rapsodičnih pesnika koji su domaju prepoznavali jednako u varijacijama stepskog i našeg panonskog pejzaža, koliko u bogatim meandrima govora i običaja Vojvodine stare. Nigde, sem u razdešenim, beskrajnim, raspričanim stihovima Čiplićevim, nije toliko mnoštvo imena naših sela, od Tobe, najmanjeg sela banatskog, do Taraša koji nikada nije video i naših gradova od Vršca i Bečkereka, do Bečeja i Sada, jednako novih. Slatko pravoslavlje i čitav vek rituala srpskog severa u Čiplićevoj pesmi nadviruju se dramatično i bolno.”

Осветник, одломак: Петрос је био иза прве линије и упорно је наредбама одржавао дисциплиновани поредак и напредовање корак по корак. Испред њега се подиже читав балон од воде из кога блесну сечиво ка његовом стомаку. Штитом одби ударац и забоде копље у прилику са које су се сливали млазеви воде. Тело опет утону у баруштину из које је искочило, а крв се рашири у кружним мрљама. Око њега су падали војници које су секли они који су израњали из воде. Заштитио је својим штитом једног од војника и ударио копљем по глави мокру сподобу. У магновењу је видео како са његове десне стране падају два војника из чијих вратова је шикљала крв. Онога који их је посекао сада су окружила три његова војника. Један га закачи мачем по левој мишици и овоме из руке испаде кратки мач, али мач у десној руци одметник зари дубоко у груди војника кроз панцир од тврде коже. Пре него што је стигао да извуче мач из тела умирућег, трећи војник груну штитом у његов бок и обори га у воду. Обојица се истовремено подигоше из воде. O autoru: Петар Мићуновић рођен је 1957. године у Оџацима, у Бачкој, у црногорској породици колонизованој у Војводини после Другог светског рата. Детињство је провео у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. У Београду је завршио Вишу школу унутрашњих послова и Факултет безбедности. До пензионисања је радио у Министарству унутрашњих послова – Секретаријат у Ужицу. Сада је пасионирани риболовац и пчелар. Читавог живота заљубљен је у историју, а трилогија Умиру богови његов је књижевни првенац. Наслов: Умиру богови: јужнословенска трилогија, kњ. 3, Осветник Издавач: Neopress desig&print Страна у боји: 291 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 23 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-81890-01-1

Mileta Leskovac scenograf - Dragoslav Vasiljević veoma retka knjiga ,mali tiraz ,samo 500 primeraka Izdavač: Srpsko narodno pozorište - Novi Sad, 1997. god. Broširan povez, 23,5 cm. 80 str. -vrlo dobro ocuvaan ,sadrzaj je cist / Mileta Leskovac je rođen je u Laliću 1924. godine, a Školu za primenjenu umetnost upisao je u Novom Sadu 1948. Diplomirao je u prvoj generaciji, 1953, kao slikar-scenograf, profesor mu je bio poznati scenograf Vladimir Marenić. Ceo radni vek proveo je u Srpskom narodnom pozorištu, od jeseni 1953. do penzionisanja, 1989. Radio je najpre kao slikar-izvođač, a zatim kao scenograf. Prvu scenografiju uradio je za predstavu Bore Hanauske Pokondirena tikva (1954). U dva maha obavljao je dužnost tehničkog direktora SNP-a. U matičnom pozorištu izveo je oko 170 scenografija za dramske, operske i baletske predstave, a u Pozorištu mladih preko 40. Gostovao je kao scenograf u Novosadskom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu i Ateljeu 212, u pozorištima u Somboru, Skoplju, Sarajevu, Zagrebu, Osijeku, Splitu i Mariboru, a u Sjedinjenim Američkim Državama radio je scenografiju za operu Knez Igor u Dalas Operi 1990. i u njujorškoj Siti operi 1994. Takođe je davao scenografska rešenja i pomagao amaterskim pozorištima u Vojvodini. „Kao odličan slikar-izvođač i daroviti scenograf, pronikao je u zakonitosti i tajne pozorišnog slikarstva i scenografije i smelo primenjivao nove materijale i tehnologije, uvek korektno sarađujući sa rediteljima. Njegove scenografije odišu različitim izazovima, a lirski su dominantni; impresivni su i puni dramatskog naboja.“ (Dragoslav Vasiljević) Dobitnik je više nagrada i priznanja: prvu nagradu dodelio mu je Srpski narodni odbor u Novom Sadu za scenografiju Izbiračice (1960), Oktobarska nagrada grada Novog Sada pripala mu je za scenografiju komada Nagraždenije i nakazanije Joakima Vujića (1973), nagrađen je na Ljubljanskom operskom festivalu za scenografiju opere Nabuko u izvođenju beogradskog Narodnog pozorišta (1984), Zlatnu formu UPIDIV-a dobio je za Sumnjivo lice (1984). Sterijinu nagradu osvojio je za scenografsko ostvarenje predstave Bela kafa Aleksandra Popovića (1991). Na Susretu vojvođanskih pozorišta nagrađene su mu dve scenografije: za somborsku predstavu Fiškal galantom i novosadsko Sumnjivo lice (1995). Matična kuća mu je za dugogodišnji uspešan rad dodelila Zlatnu medalju „Jovan Đorđević“ 1988. Preminuo je u Novom Sadu 4. oktobra 2014. - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (desni ormaric u hodniku)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Knjizi o Blamu ostvarena je priča o tragičnoj sudbini novosadskih Jevreja i o jednom preživelom, zahvaljujući konvertitstvu, Miroslavu Blamu. Knjiga prati poistovećivanje junaka sa žrtvom, sazrevanje svesti junaka da je, uprkos svemu ili baš zbog svega, predodređen da bude žrtva. Zato Miroslav Blam, lutajući ulicama, priziva smrt kako bi prevazišao stid. Na etičkom planu Knjiga o Blamu otvorila je važnu temu – izlaženje na kraj sa prošlošću kroz suočavanje sa njom, to jest identifikaciju sa trenucima kada su moralne odluke mogle biti donete, a nisu. Knjigom o Blamu Tišma smelo otvara novo poglavlje u tematizaciji holokausta, koje obeležava poslednje tri decenije evropske književnosti. Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je srpski književnik, urednik i akademik. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Biografija Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme, trgovca poreklom iz Udbine u Lici i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[2] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[3] Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[3] Holokaust, ljudsko zlo i ljudske potrebe su česta tema u njegovim delima.[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je 2019. počela da dodeljuje istoimenu Nagradu „Aleksandar Tišma”. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”

Zoran Đerić : UNUTRAŠNJA OBELEŽJA , Bratstvo-jedinstvo Novi Sad 1990, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Zoran Đerić, rođen 1960. u Bačkom Dobrom Polju. U Novom Sadu živi od 1979. godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa više slovenskih jezika. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Član je odelenja za scensku umetnost i muziku Matice srpske u Novom Sadu. Član uredništva Zbornika Matice srpske za scensku umetnost i muziku, kao i uredništva Zbornika Matice srpske za slavistiku. Član saveta Evropskog filmskog festivala Palić. Član uredništva časopisa Zlatna greda (Društvo književnika Vojvodine). Član redakcije časopisa za lutkarsku umetnost Niti, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine i časopisa za pozorišnu i vizuelnu umetnost Agon (Banja Luka). U redakciji Enciklopedije Republike Srpske. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Scena (Sterijino pozorje), kao i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. U tri mandata bio upravnik, odnosno direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Radio u Kulturnom centru Novog Sada, kao urednik književnih programa, a potom i kao urednik izdavačke delatnosti. Bio lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu, Poljska. Gostujući profesor na univerzitetima u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Objavio je 65 knjiga (autorskih i prevodilačkih). Iz oblasti pozorišta: Nezasićenje: poljska dramaturgija XX veka (2006), Istorija Vitolda Gombroviča (2008), Testosteron. Nova poljska dramaturgija (2009), Pozorište i film (2010), Vitkacijeva Luda lokomotiva: između filma i pozorišta (2010), Dramaturški postskriptum (2014), Pozorište lutaka u Novom Sadu / osnivanje (sa LJ. Dinić, 2014), Lutka i maska u srpskoj kulturi: od obrednog do pozorišnog čina (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2014), Lutkarstvo u Srbiji: od vašarskih do sokolskih scena (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2015), Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost. Međunarodni simpozijum, Priredio Zoran Đerić / Dramatic opus of Branislav Nušić – Tradition and Contemporariness. International Symposium, Edited Zoran Đerić (Sterijino pozorje, Novi Sad 2015, 360), Jurkovskom u čast. Zbornik radova (priredio Z.Đ., 2016), A tribute to Jurkowski. Collection of Papers. Edited by Zoran Đerić, The Theatre Museum of Vojvodina, International Children’s Theatre Festival, Open University Subotica 2017; 144. Preveo s poljskog jezika knjige: Vjeslav Hejno, Umetnost lutkarske režije; Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva, II; Henrik Jurkovski, Lutka u kulturi, I i II. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Objavljivana u antologijama u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na međunarodnim književnim (pesničkim) festivalima u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Srbiji. Dobitnik više nagrada za književnost i prevodilaštvo.

U dobrom stanju, sa posvetom autora Politova interpretacija istočnog pitanja / K. [Kosta] N. Milutinović Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1931 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Časopis Kritike, 1931 (Zemun : `Jugoslavija`) Fizički opis 52 str. ; 21 cm a nasl. str. : Svetosavski temat, nagrađen prvom nagradom Čehoslovačke vlade. Predmetne odrednice Polit-Desančić, Mihailo, 1833-1920 Istočno pitanje Milutinović, Kosta N., 1909-1998 MIHAILO POLIT-DESANČIĆ (1833-1920), srpski političar, novinar i književnik, rođen u Novom Sadu, umro u Temišvaru. Studirao je u Beču (pravne nauke) i u Parizu (političke nauke). Bio je bliski saradnik Svetozara Miletića i jedan od najuticajnijih političara Srpske Vojvodine u XIX veku; poslanik u ugarskom i hvarskom Saboru i poslanik Crkveno-školskog sabora u Sremskim Karlovcima. Bio je šef vojvođanskih liberala i istaknuti besednik; zalagao se za političku saradnju i zbližavanje sa Mađarima kroz učestvovanje u radu Sabora. Najpoznatija dela su mu: „Verenica Crnogorka“, „Branivoj knez Zahumski“, „Putne uspomene“, „Kako sam svoj vek proveo“, „Uspomene iz 1848-1849“, „Pokojnici“ i „Besede“ u 4 knjige. Sahranjen je u Novom Sadu, na Uspenskom groblju. KOSTA N. MILUTINOVIĆ, srpski istoričar i univerzitetski profesor, rođen u Pančevu 1909. godine. Osnovnu školu pohađao je u svom rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu; postdiplomske studije završio je u Beču i Budimpešti. Radio je kao profesor u gimnazijama u Osijeku, Novom Sadu i Beogradu, a zatim i kao arhivar Istorijskog arhiva Vojvodine i kustos Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu; jedno vreme bio je i univerzitetski profesor na Sveučilištu u Zadru. Penziju je dočekao kao savetnik Instituta za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1976). Bio je aktivni član Matice srpske.

Kosta N. Milutinović, POLITOVA INTERPRETACIJA ISTOČNOG PITANjA. Svetosavski temat, nagrađen prvom nagradom Čehoslovačke vlade, Izdanje časopisa „Kritike“, Beograd, 1931. Originalni meki kartonski povez. Odlična očuvanost poveza, listova i korice, osim što je zadnja korica malo zacepljena pri dnu. Jezik srpski, ćirilica, 52 str. Štampa: „Jugoslavija“ Zemun. Primerak sa rukopisnom posvetom autora: „Gospođi i Gospodinu Dimitrijeviću sa najboljim željama. Pisac“. Retko (kao primerak sa posvetom). NAPOMENA: „Polit“ iz naslova knjige je MIHAILO POLIT-DESANČIĆ (1833-1920), srpski političar, novinar i književnik, rođen u Novom Sadu, umro u Temišvaru. Studirao je u Beču (pravne nauke) i u Parizu (političke nauke). Bio je bliski saradnik Svetozara Miletića i jedan od najuticajnijih političara Srpske Vojvodine u XIX veku; poslanik u ugarskom i hvarskom Saboru i poslanik Crkveno-školskog sabora u Sremskim Karlovcima. Bio je šef vojvođanskih liberala i istaknuti besednik; zalagao se za političku saradnju i zbližavanje sa Mađarima kroz učestvovanje u radu Sabora. Najpoznatija dela su mu: „Verenica Crnogorka“, „Branivoj knez Zahumski“, „Putne uspomene“, „Kako sam svoj vek proveo“, „Uspomene iz 1848-1849“, „Pokojnici“ i „Besede“ u 4 knjige. Sahranjen je u Novom Sadu, na Uspenskom groblju. KOSTA N. MILUTINOVIĆ, srpski istoričar i univerzitetski profesor, rođen u Pančevu 1909. godine. Osnovnu školu pohađao je u svom rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu; postdiplomske studije završio je u Beču i Budimpešti. Radio je kao profesor u gimnazijama u Osijeku, Novom Sadu i Beogradu, a zatim i kao arhivar Istorijskog arhiva Vojvodine i kustos Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu; jedno vreme bio je i univerzitetski profesor na Sveučilištu u Zadru. Penziju je dočekao kao savetnik Instituta za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1976). Bio je aktivni član Matice srpske.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Mapa sa 12 crteža u okviru izdavačkog projekta obeležavanja 400-godišnjice Velikog ustanka Srba u Banatu protiv Osmanlija. Izdavač: Grafika, Novi Sad, 1994. Dimenzije crteža su 46 x 33 cm. Svi crteži su potpisani od strane autora. Autor crteža: Miodrag Miša Nedeljković (1927-2004), akademski slikar-grafičar. Rođen u Nišu, diplomirao 1961. godine na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku grafike u klasi prof. Mihajla Petrova. Radio kao profesor grafičke grupe predmeta na Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu. Samostalne izložbe: Novi Sad (1965, 1969, 1970, 1972, 1973, 1976); Rijeka (1969); Beograd (1970); Vrbas (1970). Dobitnik Zlatne medalje za keramiku u Faenci (1968); Oktobarske nagrade grada Novog Sada (1970); Godišnje plakete i diplome ULUPUS-a (1963), kao i nekoliko nagrada saveza izdavača Jugoslavije za dizajn knjiga. (Izvor: Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine). Plastificirana korica mape ima neznatna oštećenja, dok su svi crteži u odličnom stanju (kao na slikama). Uplata na račun pre slanja. Slanje kurirskim službama na teritoriji Srbije. Poštarinu plaća kupac prema tarifniku kurirskih službi (AKS, BEX ili CityExpress) prilikom preuzimanja paketa. Ne šaljem pouzećem! Lično preuzimanje u Beogradu, na Trošarini (Voždovac).

potpuno nov, nekoriscen disk CD: 5 omot: 5 Branka Parlić, Erik Satie ‎– Gnossiennes 1-7 Label: Studentski Kulturni Centar Novi Sad ‎– skcd036/2009 Format: CD, Album Country: Serbia Released: 2009 Genre: Classical Style: Neo-Classical Tracklist 1 Gnossienne No. 1 2 Gnossienne No. 2 3 Gnossienne No. 3 4 Gnossienne No. 4 5 Gnossienne No. 5 6 Gnossienne No. 6 7 Gnossienne No. 7 Companies, etc. Recorded At – Studio M, Novi Sad Pressed By – www.pinksystem.rs – CD 0398 Credits Design – Erorr Engineer – Darko Varga Piano – Branka Parlić Producer – Slobodan Misailović Notes Kompozicije su izvedene i snimljene na koncertu Cadeau, juna 2006. godine, u Studiju ``M`` Radio-Televizije Vojvodine. Barcode and Other Identifiers Barcode: 9 788685 983634 Mastering SID Code: IFPI LY18 Mould SID Code: IFPI ABB06 Matrix / Runout: www.pinksystem.rs CD 0398

edicija KAIROS PROSVETA Novi Sad 1971 meke korice179 str odlično očuvana potpis autora retko u ponudi Domaja dodaje genealosku dimenziju prethodno napisanim i objavljenim elementima 1 i 2. Domaja je treca knjiga elemenata, mada bi mogla biti i prva, kao sto po svemu izgleda nece biti poslednja. Ovaj genealoski osvrt na dogadjeje pocev od pre 200 godina pa do danasnjih dana, bio je neophodan da bi se sve ono sto cini sadrzaj elemenata 1 i 2, kao i ono sto ce uslediti u buducem elementima, cistije i dublje upoznalo. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Ekonomski fakultet u Beogradu upisao je 1946. godine. Posle dve završene godine studija upisao se na tek osnovanu Akademiju za pozorište i film u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom Bačka zapevka, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972).

PODMLADAK LIST ZA OMLADINU SREDNJIH ŠKOLA - GODINA PRVA 1897-1898 BROJEVI 1-27 uredio: Momčilo Ivanić profesor Prve Beogradske Gimnazije u Beogradu u štamparijama: Dragoljuba Mirosavljevića i S. Horovica 1898. Tvrd povez, 444strane, na predlistu ima đačka posveta, korice su oštećene kao što se vidi na slici - unutra je mnogo bolje!! Момчило Иванић (Пивнице, 2/14. март 1853 — Београд, 23. април/6. мај 1916), српски филолог, професор гимназије и секретар Лексикографског одсека СКА Момчило Иванић је рођен 2/14. марта 1853. године у Пивницама у Бачкој.1) Његов отац Стеван прешао је у Београд, где је радио као чиновник управе града.2) Момчило Иванић похађао је до четвртог разреда основну школу у Београду, а онда се са оцем морао вратити у Војводину.3) Због тих околности уписао се тек 1867. у гимназију у Београду.4) Похађао је историјско-филолошки одсек Велике школе, а завршио га је 1876. године.5) На Великој школи Београду био је ђак Даничића и Новаковића. Радио је најпре од 1877. у једној приватној школи, а од јесени 1877. био је професорски приправник Стојана Новаковића.6) Постао је 1879. предавач на гимназији, а 1885. професор београдске реалке. Од 1898. радио је у лексикографском одјелу Српске краљевске академије (СКА). Повлачио се са војском крајем 1915, али није могао даље од Призрена, па се вратио, али затекао је растурену кућу и разбацане књиге и папире.7) За време окупације није му било допуштено да дође на Академију, па је нешто покушавао да ради код куће.8) На Ђурђевдан 1916. изашао је да са гомиле књиге пробере, оно што би се дало искористити, али ударила га је срчана кап.9) У радовима је помагао Даничићу и Новаковићу, преводио је чланке, и писао приказе и реферате. Самосталних радова од значаја нема. Сакупљао је грађу за велики рјечник СКА дуги низ година, и написао је Оглед тог рјечника како га је он замишљао (Српски рјечник књижевног и народног језика, 1913). Академик Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од почетка 1903.

fanzin THEORY OF CHAOS #5 (april 2002, Kikinda) srpski metal fanzin - NA ENGLESKOM 36 strana, A4, c/b fotokopiran, heftan sa strane UZ OVAJ BROJ DOBIJATE I PISMO AUTORA FANZINA koje mi je poslao uz zine. Ovo je srpska metal memorabilia - UNIKAT Pre 15-25 godina znao sam sve metal fanzinaše. Jedan od njih, koga sam pratio još od kad je bio klinja od 13 godina koji je poslao sliku u rubriku za dopisivanje u REX-u, Darko `Pilence` Živković je radio ovaj fanzin par godina. Darko će kasnije svirati bubnjeve u DOWNSTROY, postati radio voditelj i promoter dobre muzike u ovom delu Vojvodine. Na muzičkoj sceni je aktivan i danas, na raznorazne načine. U ovom broju možemo da pročitamo intervjue sa ORPHANED LAND, TVANGESTE, WOUNDS, REGURGITATE, FEEBLE MINDED, KRVESTREB, INFERNAL NECROMANCY, CBT... Od domaćih bedova tu su MINDCRIME, ENJOY SARMA (kojima sam objavio dva dobra albuma), DUH PREDAKA, AVERNA (takođe još jedan bend iz REX kataloga), KINOVIA... Bilo je i boljih fanzina u ono vreme. ali sa današnje distance, ovaj broj donosi toliko informacija o nekadašnjoj sceni da je itekako važan kao artifakt i riznica podataka o jednom sve daljem vremenu. ===================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Dimitrije Đurković : AUTOBIOGRAFIJA POZORIŠNA BIOGRAFIJA I KOMENTARI , Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad 2007, str. 576. Priredio Petar Marjanović OČuvanost 4. Đurković Dimitrije, 1925-2021 OČuvanost 4. DIMITRIJE ĐURKOVIĆ (1925 – 2021) dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović. REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

Omladinska zadruga Bulevar ima najveću ponudu privremenih i povremenih poslova za studente i nezaposlena lica. Oglasi za posao odnose se na Beograd, Novi Sad, Niš i ostale velike gradove u Srbiji. Poslovi preko omladinske zadruge kreću se od manuelnih i fizičkih poslova pa do visoko-intelektualnih. Tražimo kandidate koji bi radili kao: Predstavnik prodaje na terenu (Beograd) Opis posla – Predstavnik prodaje na terenu Mogu svi student, zaposleni i nezaposleni Fleksibilno radno vreme, tako da može da se tretira kao dodatni posao Teritorija Beograda i cele Vojvodine (mreža je u razvitku) Fiksna zarada + bonus Ugovor o privremeno povremenim poslovima, sa mogućnošću stalnog zaposlenja i napredovanja Obezbeđena obuka Uslovi: Minimum IV stepen stručne spreme Poželjno radno iskustvo u prodaji internet usluga Dobre komunikacione sposobnosti Poželjno radno iskustvo u radu na terenu Lokacija: Teritorija Beograda i cele Vojvodine (mreža je u razvitku) Plata: 35.000 din ( 15.000 din target što znači da trebaju prodati u zbiru vrednosti paketa 15.000) sve preko toga prva mesečna pretplata prodatog paketa ide na tih 35.000) Zainteresovani kandidati neka se jave na telefon: 011/3650-159 011/344-33-81 ili neka posalju svoj CV na [email protected]

Živan Ištvanić: ISTORIJA ŽELEZNICE U BELOJ CRKVI (1846-2005), Bela Crkva, 2023, format 16 x 24 cm, strana 144, broširan povez, kvalitetna hartija, ilustrovano crno-belim fotografijama, kartama, mapama i tabelama. Knjiga je podeljena na pet delova: posle predgovora idu vremenska razdoblja (1846-1918; 1918-1941;1941-1944;1944-2005) u kojima su obrađeni podaci o prvim počecima i razvoju železnice na krajnjem jugu današnje Vojvodine, osnivačima, prvim parnim lokomotivima i vagonskom voznom parku, najvažnijim događajima i biografijama svih šefova železničke stanice Bela Crkva od 1856. do 2005. godine. U petom delu knjige donesene su biografije najznačajnijih Belocrkvana koji su radili na austrijskom StEG, mađarskom MAV i srbijanskim SDŽ železnicama Svoja proučavanja autor je pretvorio u knjigu koja celovito i potpuno objašnjava istorijski nastanak i razvoj železnice i železničkog saobraćaja u Beloj Crkvi i belocrkvanskom okruženju. Kako sam autor navodi, njegova namera je bila da istraži železničke tokove iz prošlosti banatske železnice, i donese mnoge nove nepoznate podatke i izvore o počecima, aktivnostima i delovanju StEG-a na području Banata i današnje Vojvodine. Podrobno su istražena glavna pitanja pojave železničkog pitanja od prvog pomena 1846. godine do realizacije ideje o putničkom saobraćaju od 1856. godine. Sve to govori sa koliko studioznosti i strpljenja je autor istraživao austrijsku građu vezanu za ovu temu. Rekonstrukciju železničke istorije na belocrkvanskoj trasi od Jasenova do Bazijaša autor navodi hronološki sa svim podacima, od raspoloživih novinskih vesti do zvaničnih izveštaja StEG-a i mađarskog MAV-a. Ova knjiga je od neprocenjive važnosti za železničku publicistiku u Banatu i prostoru današnje Vojvodine. Ona će u buduće biti nezaobilazna za dalja proučavanja železničkog pitanja na jugoistoku Evrope. Knjiga je urađena veoma studiozno i dokumentovano, čemu u prilog idu 187 fusnota i bibliografija od oko 166 naslova, i namenjena je istraživačima železničke istorije i širokom krugu čitalaca. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjigu kupcima sa Kosova i ne šaljem u inostranstvo. Knjiga je nova i nekorišćena, čistih stranica i bez podvlačenja redova. Cena je sa poštarinom.

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo izuzetno očuvano. Posveta na predlistu. Izdavač: Dnevnik - Novi Sad, 1982. god. Tvrd povez, 20. cm. 325 str. Miroslav Antić o sebi `Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama. .. Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije. .. Imam i neke nagrade i priznanja. Dve `Nevenove`. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list `Ritam` ili uređivao Zmajev `Neven`. .. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi `In memoriam`. I u svim ostalim svojim pesmama. `

„Palo mi je na pamet da bih mogao da iskoristim znanje jezika pišući prikaze stranih časopisa, koji su u Biblioteku Matice srp­ske, zahvaljujući [Mladenu] Leskovcu, stizali u vrlo lepom broju, ostajući uglavnom nečitani“, zapisao je Tišma. Tako je nastala rubrika Listajući časopise koja će, na stranicama Letopisa Matice srpske, izlaziti bez prekida od 1953. sve do sredine 1965. godine. U doba intenziviranja kulturne komunikacije sa Zapadom, ali i još uvek visoko postavljene ideološke barijere i ograničenog fi­zičkog saobraćaja, bio je to prozor u svetski književni život, pro­zor koji je i autoru i njegovim čitaocima bar delimično zamenji­vao putovanja. (Iz predgovora) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.

MOLITVE LJUBAVI - Vidosav Raič Knjigu Molitve ljubavi čine dva niza od po 54 religiozno intonirana zapisa, koja se mogu uporediti sa brojanicama koje monah ili monahinja prebiraju u rukama dok se usredsređuju na molitvu. Književni kritičar dr Mićo Cvijetić rekao je o knjigama Vidosave Raič: `Raičeva pjeva o ljepoti i smislu života, bilo da govori o jatu i sunčevu zalasku, cvijetu i pčeli, o ljepoti zvijezda i ptičijem letu; njena poezija je misao i san o svijetu`... Ćirilica, meki povez, 21 cm, 120 strana. Vidosava Raič rođena je 1942. godine u selu Otpočivaljka, kod Banjaluke. Osnovnu školu završila je u Čurugu, Učiteljsku školu u Somboru, Višu pedagošku školu u Zrenjaninu, a Filozofski fakutet u Novom Sadu. Radila je u obrazovanju 40 godina, dve decenije uređivala školski list „Prvi koraci” osnovne škole Avram Mrazović u Somboru. Izdala je nekoliko zbornika đačkih radova, a izvesno vreme bavila se novinarstvom. Objavila je knjige Trojstvo (1996), U saglasju (1997), Molitve ljubavi (2000), Tišina duha (2005) i Brežuljak detinjstva (2009). Gradska biblioteka Karlo Bijelicki objavila je dve knjige Vidosave Raič: Probuđena duša (2014) i Otpočivaljka i Vojvodina (2016). Bila je član je Društva književnika Vojvodine, uvrštena je u Leksikon pisaca prosvetnih radnika u izdanju beogradskog Partenona. L. 1. KUT. 58

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Potpis na predlistu. Izdavač: Prosveta - Beograd, 1968. god. Broširan povez, 19X17 cm. 46 str. Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. 11. 1910, Austrougarska – Beograd, 23. 4. 1989, SFRJ) bio je srpski književnik, prevodilac, pesnik, pozorišni i književni kritičar, dramski pisac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Rođen je u Novom Bečeju 1910, u vreme Austro-ugarskog carstva, ali ga životne staze vode kroz Sombor, Srbobran, Kikindu, Suboticu, Beograd, Novi Sad itd. Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpsko-hrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdavao književni almanah „Život“ i uređivao istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Kao etnolog, inspirisan je običajima i tradicijom svog naroda, koju prenosi i u svoja dela, pre svega inspirisan duhom Banata, vojvođanskom ravnicom, vojvođanskim mentalitetom, anahronim jezikom, životima običnih ljudi, ali i značajnih ličnosti kao što je Đura Jakšić, čiji je život prikazao kroz romansiranu biografiju u istoimenom romanu. Čiplić dolazi u Novi Sad 1937. godine, od kada je intenzivno sarađivao sa Letopisom Matice srpske, pisao pozorišne i književne kritike za dnevnik Dan. Okupljajući značajne pisce tog perioda, među kojima je bio i Aleksandar Tišma, objavio je dve sveske Vojvođanskog zbornika. Od 1944. godine je radio i kao gimnazijski profesor u Novom Sadu. Nakon godinu dana, 1945. godine, tj. neposredno nakon Drugog svetskog rata, najpre je preuzeo funkciju sekretara, lektora, potom i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a u časopisu Slobodna Vojvodina, uređivao je kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. U Srpskom narodnom pozorištu obavljaće funkciju upravnika od 1947. do 1949. godine, kada će biti ponovo ustanovljena opera, a takođe i konsolidovan dramski ansambl, posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. 1952. godine je pokrenuo književne novine pod imenom Stražilovo, koje je izdavao godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje Naše scene. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih Večernjih novosti, a poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik. Objavio je više od pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i devet romana, a njegova dramska dela su izvođena na sceni SNP-a, od kojih je drama Uspomena na Sorento (1940) bila samo jednom premijerno izvedena, a potom zabranjena. Za roman Na veliko i na malo, nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946), dok je njegova drama Koncert za dve violine osvojila drugu nagradu na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. godine. Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968), koja je takođe uvrštena u izabrana dela 2021, pored zbirki poezije Poljana i Divlje jato. Gordana Svilengaćin u predgovoru novom izdanju Čiplićeve poezije naziva Čiplića „dobroćudnim pesnikom ravnice“, dok ga je Draško Ređep, koji je 2003. godine priredio „Antologiju Čiplić“, nazvao „poslednjim bardom Vojvodine stare.“ Izabrana Čiplićeva dela u šest tomova objavljena su u suizdavaštvu Banatskog kulturnog centra i Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”.

David Kecman Dako : STOLETNA VODA, Futura publikacije Novi Sad 2001, str. 104. Poezija. Očuvanost 4; ima pečat neke firme iz Sombora. Давид Кецман Дако (Рајновци, код Бихаћа, 1947) – песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар; По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974. до 2011. био је професионални новинар-уредник у сомборском Информативном центру (Омладински лист „Покрет”, недељник „Сомборске новине” и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и две књиге поезије и прозе: Реч на леду, 1976; Претпоноћни воз, 1980; Ноћни риболов, 1980; Распад мозаика, 1989; Зидари светилишта, 1991; Калем, 1992; Трептај (хаику), 1998; Небески гласник (хаику и поема Море), на српском, 1994. и на мађарском језику Mennyei hirnök (Небески гласник) 1997; Озарје, 1999; Столетна вода, 2001; Сам као суза (избор), 2003; Тамнина, 2008; Хор сенки, 2010; збирке приповедака Леђ, 1982; три романа мозаика: Кад дуња замирише, 1995; Река за један дан, 2014. и Жива слика, 2016. Запажен је и као аутор књига за децу и младе: Сањам, сањам чаролије (песме и приче), 1994; Хоћко и Нећко (песме), 1997; Даљинама преко света (песме), 2003; и Неко само тебе тражи (песме), 2006. Био је главни и одговорни уредник Омладинског листа „Покрет” (1974–1978), а потом и главни уредник часописа „Домети” (2013–2016). Сада је члан Уредништва часописа „Луча” (Суботица). Сарадник је многих листова и часописа. Превођен на десетак језика. Заступљен је у антологијама и зборницима како за одрасле, тако и за децу. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења писаца Републике Српске. Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.