Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: DaNS - Novi Sad, 2011. god. Broširan povez, 20 cm. 48 str. Ilustrovano Slavko Županski rođen je 1943. godine u Beogradu. Potiče od poznatih vojvođanskih porodica Županski i Brašovan koje su iznedrile niz poznatih intelektualaca - učitelja, profesora, društvenih i političkih radnika, umetnika i rodoljuba. Deda, osnivač Narodnog veća 1918., advokat. Baba, prva srpkinja sa završenim fakultetom u našoj istoriji i brat joj Dragiša Brašovan, čuveni arhitekt, koji je i inspirator budućeg Slavkovog zanimanja. Slavko je osnovnu školu i gimnaziju pohađao u Zrenjaninu, a Arhitektonski fakultet završio u Beogradu u klasi prof. Zlokovića sa odlikom. Prva projektantska iskustva stekao je radeći kod svog deda-ujaka u birou Savremena arhitektura. Nakon njegove smrti prinuđen je da se zaposli u Aluminijumskom kombinatu Beograd, dabi 1969. prešao u Urbanistički zavod grada Beograda, gde radi na poslovima projektovanja u sektoru Joške Svobode i odeljenju Joce Lukića. Prelazi u ZIG kod arh. Stoleta Maksimovića 1972. godine, a iste godine prelazi u novoformirani projektni biro ZIG-a Novog Sada. Tu je kao samostalni projektant radio do 1980. godine, naviše prestižnih objekata, razvojnih planova grada kao i na prefabrikovanoj gradnji. Iz transformisanog preduzeća Urbis prelazi u Vojvodina-invest gde je angažovan kao odgovorni projektant i šef grupe, dabi ubrzo postao i direktor projektnog biroa za arhitekturu. U isto vreme postaje i predsednik Društva arhitekata Novog Sada i član predsedništva Udruženja arhitekata Jugoslavije. Namesto direktora projektnog biroa Zavoda za fizičku kulturu prelazi 1984. godine, pri čemu je i dalje angažovan na poslovima projektovanja. Privatni biro Stil formirao je 1989. godine, u kome sa arh. Miroslavom Grujićem provodi najplodniji period svog radnog veka. Od 1994. postaje slobodni umetnik sve do penzije 2008. godine, da bi se projektovanjem u smanjenom obimu bavio i danas. U toku radnog veka projektovao je objekte iz praktično svih oblasti života, iza kojeg je ostalo više uspelih izvedenih objekata. Danas je angažovan na polju crkvene arhitekture. Nagrađen je, pored više javnih konkursa, Borbinom nagradom za Vojvodinu 1976. godine, a nosilac je Ordena sv. Save za doprinos obnovi i izgradnji manastira SPC.

Prvo izdanje druge knjige poezije Aleksandra Tišme iz 1961. godine. Retko u ponudi. Osim zamrljanosti u vrhu zadnjih korica (v. sliku) odlično očuvano, bez pečata, pisanja, podvlačenja... Autor - osoba Tišma, Aleksandar Naslov Krčma / Aleksandar Tišma Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Progres, 1961 (Novi Sad : Progres) Fizički opis 42 str. ; 18 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo (Broš.) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Dela Pripovetke: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć – izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi – izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 – putopisi Pre mita, 1989 – eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942–1951), 1991 – dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 – dnevnik KC

Autor: Pavel Pop (1948-2019) Tehnika: Grafika Naziv grafike: Akt IV Godina nastanka: 1973. god. Dimenzije: 53,5x41cm-list 48x39cm-otisak Rodjen 1948. godine u Staroj Pazovi. Završio je osnovnu školu u Staroj Pazovi, a potom Srednju umetničku "Bogdan Šuput" u Novom Sadu. Nakon studija na Pedagoškoj akademiji u Beogradu, upisuje grafiku na Visokoj školi likovnih umetnosti u Bratislavi gde diplomira 1975. godine u klasi Albina Brunovskog i Vinsenta Hložnika. Član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine (ULUV) je postao 1977. godine. Radio je kao tehnički urednik u novosadskom "Dnevniku". Već osamdesetih godina prošlog veka stiče zvanje jednog od najboljih i najtraženijih grafičara na prostoru bivše Jugoslavije. Sredinom devedesetih premešta svoj atelje iz Stare Pazove na Petrovaradinsku tvrđavu gde se pored grafike bavi i drugim vrstama, tehnikama i žanrovima slikarstva. Ilustrovao je brojne knjige, a njegovi radovi se mogu naći u značajnim galerijama i institucijama. Izlagao na brojnim pojedinačnim i grupnim izložbama kod nas i u svetu. U okviru svog likovnog stvaralaštva razvio je koncept, koji je stručna kritika nazvala imaginativni realizam. Dominantni motiv njegovih slobodnih grafičkih listova je ženski akt, ili ženska figura, najčešće predstavljena fragmentarno. Prisustvo žene na Popovim grafikama možemo shvatiti u svetlu tradicionalne simbolike. Njegove savremene, ženske figure imaju izvestan mitski, iskonski tajanstveni izraz.

Description Definicijа oblikа, dimenzije i tehnologijа izrаde tаmburа vojvođаnskog sistemа Konаčno izdаnje koje popunjаvа prаznа poljа u literаturi o tаmburi, vojvođаnskom “brendu”! Knjigа jedinstvene sаdržine i temаtike, rezultаt je dugogodišnjeg iskustvа u grаđenju violinа аutorа, čije su instrumente svirаli tаmburаši širom Vojvodine – poput vrhunskih profesionаlаcа iz Tаmburаškog orkestrа Rаdio Televizije Novi Sаd i iz Subotičkog tаmburаškog orkestrа. “Iаko аfirmisаnа kаo izvođаčki instrument, koji su još stаri Sloveni svirаli nа Vizаntijskom dvoru u IX veku, tаmburа nije dovoljno аfirmisаnа kаo muzički instrument. Autor želi dа knjigom pokаže dа je tаmburа potpuno rаvnoprаvnа sа gitаrom i violinom. Dа bi se umetnik mogаo u potpunosti izrаziti preko svog instrumentа, instrument morа biti odgovаrаjući. Zbog togа su zаhtevi velikih muzičаrа veliki. To znаči dа se i pred grаditeljа postаvljаju veliki zаhtevi. Dа bi grаditelj mogаo dа im udovolji, ON MORA ZNATI ŠTA RADI I ZAŠTO TAKO RADI; on morа poznаvаti teoriju isto tаko dobro kаo što morа dа znа i KAKO TO TEHNIČKI DA URADI; to su tehnologijа i mаjstorstvo zаnаtа koji se morаju dovesti do nivoа umetnosti. Spoj svog ovog znаnjа i umenjа čini mаjstorа umetnikom svog zаnаtа.” Iz recenzije Zorаnа Hristićа

Opis O autoru Dodatne informacije Aleksandar Tišma je bio i ostao jedini naš pisac koji je pisao o onome od čega umetnici po pravilu beže, plašeći se da ogole svoju intimu, tačnije njene strategije. Njegove Krivice nisu toliko jezički sastav, koliko otpaćena jezička materija. Ovo je neporecivi, visokokultivisani realizam, filozofski najdosledniji kod nas. Ima se utisak da je unutrašnja svrha ove proze upravo ogoljavanje, ali ne kliničko ili patološko, već erotički aranžirano, a to znači i nepotpuno. To je tek raskopčani bademantil, sa nogama uznetim na visoke potpetice. To je napor telesnosti da bude na visini izazova lepote, a ne fiziologije. Draginja Ramadanski Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,55 кг Dimenzije 130 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2014 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 306 ISBN 978-86-6263-042-1 Dimenzije 130x205

Opis O autoru Dodatne informacije Tako priča o Sergiju Rudiću, o Inge, o Pataku, priča o nasleđu, imovinskim odnosima, priča o jednom ljubavnom susretu, ta priča o jednom slučaju, poprima obrise svojevrsnih fundamentalnih pitanja, svojevrsnih rasprava o birokratizo­vanim imovinskim i pravnim odnosima, o trajanju usred nasilja spoljnjeg sveta, o sudarima mentaliteta, o pobudama i nagonima, o poraznosti ličnih stremljenja, o lažima i istini, o ubistvima, o zločinu iz nužde i interesa, kao i o nekažnjenom zločinu, o nepromenljivosti i zadatosti sudbine koja podređuje svako ljudsko nastojanje da se ovlada sobom i društvenim okolnostima. Franja Petrinović Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,6 кг Dimenzije 130 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2015 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 285 ISBN 978-86-6263-098-8 Dimenzije 130x205

reizdanje 2021: CD1 1-1 Radojkino Kolo 3:05 1-2 Povela Je Jelka 1:06 1-3 Čačak Kolo 2:24 1-4 Tekla Reka Lepenica 0:46 1-5 Miloševsko Kolo 2:24 1-6 Stara Vlajna (Vlajnica) 2:23 1-7 Splet Pesama I Igara Iz Srbije 5:48 1-8 Čaj Goro, Lane Moje 1:06 1-9 Moravac Kolo 3:19 1-10 Radničko Kolo 1:17 1-11 Splet Pesama I Kolo Iz Srbije 7:44 1-12 Biserka Kolo 1:07 1-13 Splet Pesama I Kolo Iz Srbije 7:41 1-14 Kolo Iz Šumadije 2:45 1-15 Oj, Devojko, Đinđo Moja 0:55 1-16 Globodersko Kolo 2:45 1-17 Pšenica Je Rodila 1:29 1-18 Denino Kolo 4:14 1-19 Moj Dilbere 1:46 1-20 Ćuprijsko Kolo 3:23 1-21 Šano Dušo 1:22 1-22 Đerdapsko Kolo 3:07 1-23 Bog Da Bije 1:19 1-24 Župsko Kolo 2:51 1-25 Đelem, Đelem 1:25 1-26 Rastanak I Sedeljka 2:56 1-27 Što Grad Smederevo I Kolo 4:10 CD2 2-1 Žikino Kolo 2:47 2-2 Ajd' D' Idemo Rado (vokal - Miroslav Ilić) 2:51 2-3 Čuburka Kolo 2:45 2.4 Ima Majka Dve Devojke (vokal - Dragoljub Lazarević) 2:30 2-5 Leskovačka Petorka 1:51 2-6 Čiji Prsten, Onoga Đevojka (vokal - Branka Šćepanović) 3:29 2-7 Saborska Šetnja 2:47 2-8 Kolo Solidarnosti 2:17 2-9 Vetar Duva, Šljive Opadaju (vokal - Toma i Andrija Bajić) 3:25 2-10 Kolo Iz Srbije (Savino Kolo) 3:30 2-11 Selo Zove, Oj! (vokal - Anica Jocić) 3:20 2-12 Meraklijsko Kolo 3:08 2-13 Rastanak (vokal - Nedeljko Bilkić) 4:48 2-14 Kolo Božurevka 2:18 2-15 Sve Zbog Ljubavi (vokal - Dušica Bilkić) 4:52 2-16 Banjski Čačak 2:27 2-17 Sa Mnom Zapevajte (vokal - Lepa Lukić) 4:02 2-18 Aleksandrovačko Kolo 2:40 2-19 Traktorsko Kolo 3:34 2-20 Jedno Drugom Ljubav Dajmo (vokal - Aleksandar Trandafilović) 4:31 2-21 Beogradsko Kolo 3:08 2-22 Beograde, Ljubavi Moja (vokal - Lola Novaković) 5:10 2-23 Tašmajdansko Kolo 3:15 CD3 3-1 Harmonikaško Kolo 3:55 3-2 Harmoniko Moja (vokal - Radojka Živković) 5:17 3-3 Tinetovo Kolo 3:23 3-4 Nazdravimo Prijatelji (vokal - Gordana Stojićević) 3:34 3-5 Slobodanovo Kolo 2:47 3-6 U Nedelju Koja Dođe (vokal - duet Ž. Milošević - L.Aleksić) 2:50 3-7 Zoranovo Kolo 3:18 3-8 Svaka Majka Koja Ćerku Ima (vokal - Nada Mamula) 3:57 3-9 Darino Kolo 3:10 3-10 Ne Vjeruj Joj, Jarane (vokal - Safet Isović) 3:48 3-11 Tikino Kolo 2:46 3-12 Batino Kolo 1:57 3-13 Kujundžija Besjedio (vokal - Nedžad Salković) 4:35 3-14 Milino Kolo 3:05 3-15 Lepa Mara (vokal - Merima Njegomir) 3:52 3-16 Raletovo Kolo 2:57 3-17 Vojvodinom Ravnom (vokal - Vladeta Kandić) 3:19 3-18 Radino Kolo 3:06 3-19 Vlaška Pitalica (vokal - Izvorinka Milošević) 2:38 3-20 Negotinka Kolo 2:31 3-21 Pesma Sinovima (vokal - Radojka Živković) 2:52 3-22 Kruševačko Kolo 2:52 3-23 Harmoniko, Ljubavi (vokal - Radojka Živković) 4:21

Prodajem Poljoprivredno Zemljište, Irig, Srem Okolica Vrsta: Prodajem Poljoprivredno Zemljište Područje: Irig Zemljište: 29.600 m2 Opis: Voćnjak krušaka na 3 hektara zemljišta – ulaganje u posao ili dobra investicija. Kada u ponudi imate nekretninu o kojoj možete pričati, koju možete sa pravom hvaliti i koju jedva čekate da predstavite na tržištu, onda je pravo zadovoljstvo raditi ovaj posao. Veoma smo ponosni što smo ekskluzivni posrednici u prodaji jedne takve nekretnine. U prilici smo da Vam predstavimo poljoprivredno zemljište u Vojvodini u Sremu, ali nije to obično zemljište i njiva. Radi se o voćnjaku pod zasadom krušaka rekli bi jedinstvenim u tom kraju.. Lokacija ne može biti bolja Počećemo upravo od lokacije koja ima posebnu vrednost. Voćnjak se nalazi u opštini Irig na potezu budućeg Fruškogorskog koridora. Najveća vrednost ove lokacije je što do voćnjaka dolazite odličnim putem -tucanikom (300 m od asfaltnog puta) . Ovo je poznat voćarsko-vinogradarski kraj koji se generacijama održava a u poslednje vreme rekli bi da smo svedoci vraćanja agraru i zemlji i taj trend je u porastu i dalje. Voćnjak na 3 hektara zemljišta Voćnjak se prostire na 3 hektara poljoprivrednog zemljišta, konfiguracija terena je ravna, a voćnjak kompletno ograđen. Ukupno oko 6000 stabala kruške .Kruška je svakako rado gajeno voće zbog velike upotrebne vrednosti ploda.S obzirom da kraj u kome se nalazi voćnjak ima pogodne prirodne uslove za gajenje kruške to svakako treba iskoristiti. Različite sorte kruške U voćnjaku su zastupljene sledeće sorte: ... Više detalja na: realhouse.rs/ Registarski broj: 177 Država oglašivača: RS Klikni za telefonski broj Klikni za telefonski broj Kontaktiraj Oglašivača Oglas Broj: 2904733 Postavljeno: 28 Nov, 2022 Zadnja Promena: 2 Apr, 2024 Tags: Nekretnine Irig | Prodaja Poljoprivrednih Zemljišta Irig

ocuvno kao na slikama Ikonu je uradio poznati srpski slikar iz Sombora Milan Radakovic Milan Radaković je Dinarac, rođen i odrastao u Vojvodini, i slikar je Vojvodine, koju, verovatno zbog gena svojih predaka, vidi drugačije „u nekim sitnim detaljima“. Vojvodina je večita inspiracija: i njene oranice, plavetnilo neba, zemlja, iz koje crpimo život i bitisanje, vojvođanski kanali i druge vode, kal, put, sneg, sve to daje neku mirnoću, ali ne i depresiju, kako to mnogi pogrešno tumače. U njegovim slikama ovekovečeni su krajolici oko njegovog rodnog Bačkog Gračaca, Sombora i Apatina, ka kojima danas najčešće gravitira. Bog mu je dao talenat, suptilnost pokreta, mirnu ruku i oštro oko da uhvati „nešto“ lepo i da to prenese na platno „da ostane za vijek i vjekov“. Dok je do devedesetih radio u vodoprivredi, očaravala ga je voda, lokvanji, obale, ta tako jedinstvena lepota ravnice sa u hiljadu boja zalazećeg sunca i zemljom iz koje uvek izvire život. -Moji su kolonizovani 1945. godine u Bački Gračac kod Odžaka. Trebala je da prođe čitava jedna generacija da se gorštaci priviknu na ovu zemlju, na ovu blagodet. Posadi u sobu zrno, ono će niknuti. Isto je tako i sa stokom. U dinarskom kraju svinja se gajila dve godine, najmanje, jer su kukuruz i proja bili za ljude, nikada nije preticala za stoku - priča Milan Radaković promišljajući da je i to jedan od razloga što ovu plodnu Vojvodinu vidi drugačijim očima. Iz faze vode polako je izlazio da bi došao do ravnice na kojoj su kal i blato, paorska kola, klasje žita, prašnjav put kroz njive. Imao je i fazu kada je slikao i kotliće i riblje paprikaše u njima. Ta faza je prošla, a ljubav prema kotilićima je ostala, što je pokazala i likovna kolonija porodice „Miljević“, u Starim Ledincima, gde je umetnik reprezentovao svoje kulinarsko umeće. Gospodin Radaković kaže da su likovne kolonije nekada bile pomodarstvo, a danas se u njima nalazi obostrani interes. -Slikara danas ima jako mnogo. Kolonije tipa, kao što je kolonija u „Podrumu Miljević“, i neke slične, nastale su iz uzajamnog interesa. Mi smo ovde fantastično ugošćeni, a našli smo i lep prostor za naše slike, u koji navraća hiljadu gostiju, i vide naše izložene radove koji krase zidove ovog podruma-restorana. Nekome će se neka slika svideti, taj će, od domaćina, tražiti naš kontakt, i to je jedan od načina na koji mi, slikari tražimo neko uhlebljenje koje možemo da imamo kroz ovaj vid druženja. Još ako je kolonija ispraćena na pravi način, izložbom i katalogom, kao što je ova, onda sve ovo dobija pun smisao, primećuje umetnik, ali i vitez vina „Kék Frankos“ promovisan u Pálmonostora (Bács-Kiskun županija u Mađarskoj), kada je dobio i priznanje za srneći paprikaš, koji je tog dana, zajedno sa jednim drugim velikanom kičice, Savom Stojkovim, skuvao za domaćina i njegove goste. -Kada se prisetim mog detinjastva, imali smo jednu baštu koju smo zvali vinograd, mada se ja ne sećam da je ikada u njoj bio zasađen ni jedan jedini čokot. Moj pokojni otac i djed uvek su govorili o vinu i rakiju, nikada u njihovom vokabularu nije bila reč pivo. Sećam se i vremena kada je u Vojvodini preovladavao pivski red velikih stomaka, ali se sada ponovo vraćamo vinskim blagodetima. Valjda je to iskonska mera, koju neki zovu tradicijom ili kulturom povratka vinu. I vinari su shvatili da bez povezivanja sa umetnošću, bilo da se misli na književnost, muziku ili slikarstvo, bez onoga što će njihov prostor učiniti plemenitijim, a ponudu kvalitetno raznovrsnijom, ne mogu (i ne treba) da napreduju. To je na zapadu uobičajeno, da se u vinskim podrumima nalaze umetnička dela. Ali, prisećanja radi, svi prostori naše kulturne baštine su bili oslikani i svi na neki način pokazuju naš život. Zapad taj svet ne poznaje. Mi imamo kuluturu slike, naši manastiri su bili oslikavani još u XII veku - zadovoljno kaže Milan Radaković. Nije česta praksa kod nas da likovnu koloniju organizuje jedan vinski podrum. Likovna kolonija, koja neguje kult slike, i vinska kultura, koja sublimira sve pozitivne civilizacijske tekovine oko jedinog pića iza kojeg stoji božanstvo, našli su zajednički imenitelj u prostoru Podruma „Miljević“, a slikar Milan Radaković nas je samo podsetio na to. ikona na drvetu

Dejan Brankov - Zakarašje (zapisi) `Dejan Brankov (1914—1942) student prava i sekretar Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Rođen je 1914. godine u selu Dupljaji, kod Bele Crkve. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde se uključio u revolucionarni studentski pokret. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je primljen 1936. godine. Bio je član Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Učesnik je Narodnooslobodilačkog rata od 1941. godine. Bio član Pokrajinskog vojnog komiteta, koji je na početku okupacije bio formiran pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Vojvodinu. Kao rukovodilac Vojnog komiteta za južni Banat aktivno je radio na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u južnom Banatu. Bio je i član Štaba partizanskih odreda za južni Banat, a kasnije komandant Okružnog štaba partizanskih odreda. Nakon pogibije Brace Petrova, marta 1942. godine preuzeo je dužnost sekretara Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Avgusta 1942. godine zajedno sa Strahinjom Stefanovićem radio je na stvaranju Dubičkog partizanskog odreda. Zajedno sa Anđom Jovanović i Žarkom Zlatarom prebacio se u rumnski deo Banata u Banatsku klisuru, gde se povezao sa Žarkom Despotovićem i sa njim radio na odabiru najpogodnijeg terena za izgradnju skloništa i logorišta za partizanski odered. Prilikom obilaska Belobreškoj, 19. oktobra 1942. godine naišli su na rumunske graničare. Tom prilikom Brankov i Anđa Jovanović su bili teško ranjeni. Brankov je umro istog dana, dok je Anđa bila zarobljena i posle izlečenja predata šefu banatske policije Juraju Špileru, a kasnije streljana. U znak sećanja na njega, ulice u Vršcu, Beloj Crkvi i Kovinu nose njegovo ime, a u rodnom selu mu je 1956. godine podignut spomenik, rad vajarake Ekatarine Ristivojev.` Vikipedija Izdavač: KOV, Vršac Godina: 1985 Broj strana: 70 Meki povez Biblioteka: Biblioteka KOV knjiga 42 Ima posvetu i pečat. Samo na naslovnici ima malo fleka! Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 31 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nove knjige tvrd povez Bogdan Čiplić: IZABRANA DELA, 1. kolo u 6 tomova * * * STRAVIČNA ZVONA ĐURA JAKŠIĆ NA VELIKO I NA MALO PESME IZABRANE DRAME TRAGOM „MEZIMČETA SRBSKOG” * * * Izdavači: BANATSKI KULTURNI CENTAR Novo Miloševo i KULTURNI CENTAR VOJVODINE „MILOŠ CRNJANSKI“ Novi Sad Za izdavače: Radovan Vlahović, Nenad Šaponja Uredništvo: Bojana Popović, Milivoj Nenin, Radovan Vlahović Saradnici: Viktor Škorić: Milana Poučki: Nenad Stanojević, Gordana Svilengaćin U suizdavaštvu Banatskog kulturnog centra i Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavljena su Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. Uređivački odbor činili su prof. dr Milivoj Nenin, Radovan Vlahović i dr Bojana Popović, sa saradnicima: msr Nenad Stanojević, msr Viktor Škorić, msr Gordana Svilengaćin, msr Milana Poučki. Izdanje Izabranih dela sastoji se od dva romana, knjige izabranih priča, knjige izabranih pesama, knjige izabranih drama i knjige pozorišnih memoara: Stravična zvona (priredio Viktor Škorić, a prvi put objavljena u izdanju subotičke Minerve 1958. godine) zbirka je pripovedaka heterogene tematike. Čiplić je pripovetke koncipirao počevši od onih koje se vezuju za okupaciju Jugoslavije, preko onih koje se bave partizanskim otporom, da bi u drugom delu svoje zbirke dao prostora onima koje vremenski nisu obeležene, ali se s pravom može reći da govore o mirnodopskim vremenima na prostoru Vojvodine pre i posle rata. Budući da obuhvata dva potpuno suprotna koncepta vremena i života, Čiplić je svoje pripovetke organizovao kao postupno udaljavanje od ratnog vihora i okretanje ka miru, životu, zemlji i napredku. (Iz predgovora, Viktor Škorić). Đura Jakšić, romansirana biografija (priredio Nenad Stanojević). Kao književnik i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Bogdan Čiplić nije mogao da zaobiđe stvaralaštvo Đure Jakšića, međutim, odluku da napiše roman o njemu, verovatno, donosi, kad je delo uspelo, onaj deo autorovog bića koji, tragajući za odgovorima i sam biva izazvan tematikom i ličnošću koja, na osnovu određenih sličnosti i podudarnosti sa autorom, pojačava sposobnost razumevanja, dubokog razumevanja psihologije i sopstvene ličnosti – razumevanja koje je amalgam saučestvovanja na podlozi znanja i prepoznavanja, i kritike trenutka u kojem autor živi i radi… (Iz predgovora). Na veliko i malo (priredila Milana Poučki), je roman sačinjen od petnaest glava unutar kojih se priča razvrstava i deli u nekoliko poglavlja, no iako ne previše obimno, ovo delo obiluje mnoštvom likova, događaja i zapleta, ali ono što prednjači kao dominantna atmosfera i nota jesu boje i mirisi jeseni – dani su kišoviti, putevi blatnjavi, sunce je zaklonilo mesec, te deluje da noć traje i kada svane, a bez obzira da li se junaci ovog romana nalaze na odmoru i letovanju, ili se kreću unutar poznate i monotone svakodnevnice, njihovo psihološko stanje i svest aludiraju na tmurni novembar… (Iz predgovora). Pesme (priredila Gordana Svilengaćin). Pod klobukom uobičajenog i svakodnevnog, Čiplić u svojim delima daje sliku vojvođanske ravnice uronjene u tradicionalno, starinsko i večno. Njegov svet je svet plodnih njiva i blatnjavih seoskih drumova, paorski i gavanski, uvek isti, a nikada do kraja istražen i otkriven. Prema sopstvenim rečima ‘sav ogrezao detinjstvom i mladištvom u ravničarsko podneblje i mentalitet’, zaglibljen u mutne vode Tisine, Čiplić je čitavo svoje delo izvezao nitima od nostalgije i melanholije, s tek po kojim zrncetom ironije, pa ih pažljivo utkao na đerđefom zategnute ravničarske predele – šire od onih koje oko može da sagleda, ljudske sudbine – nedokučive u svojoj jednostavnosti i život – stariji od njega samog… (Iz predgovora). Izabrane drame (priredila Bojana Popović). Bogdan Čiplić dočarava nam u dramama nekadašnju Vojvodinu, donosi jednu specifičnu atmosferu, najčešće palanačku i seosku, dah ravnice i nekog drukčijeg vremena. Uspešno slika mentalitet ljudi u Vojvodini, njihov suživot u multinacionalnim sredinama, često mirniji i stišaniji temperament. U skoro svakoj drami prisutan je humor i mnoštvo likova iz građanskog i nižeg staleža. Čiplić nije pisao drame za čitanje, već je on, dok je stvarao tekst, imao na umu glumca koji će igrati njegov lik. Jasno je da su njegove literarne pretenzije bile mnogo manje od pozorišnih, jer je gotovo bio opčinjen teatrom još od najranijeg detinjstva… (Iz predgovora). Tragom ‘Mezimčeta srbskog’ (priredila Bojana Popović) žanrovski se može odrediti kao memoar. Na više mesta u knjizi Čiplić ističe da je samo na mestima gde je to bilo neophodno koristio istorijske podatke, da on nije pisac monografije i da knjiga nije prava istorija Srpskog narodnog pozorišta, već njegova lična knjiga o pozorištu. U knjizi piše o tradiciji pozorišta, ali i o pozorišnoj tradiciji svoje porodice, kao i o svojim vezama sa pozorištem. Verovao je da ga poznaje dobro jer je o njemu pisao prvo kao pozorišni kritičar, zatim je postao pisac čije se delo u njemu igralo, pa onda i sekretar, dramaturg i upravnik. (Iz predgovora) Svaka knjiga ima predgovor novog čitanja i tumačenja dela mladih priređivača. Knjige su formata 125 x 195, u tvrdom povezu i u kutiji kompleta koji je štampan u tiražu od 300 primeraka. Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je preko dvadeset knjiga pesama i devet romana. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Radio je kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. U periodu od 1935. do 1945. bio je gimnazijski profesor u Temišvaru, Velikoj Kikindi i u Novom Sadu. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. 1949. napustio je službu i Novi Sad i postao profesionalni književnik u Beogradu. Bio je dopisnik dnevnih listova „Jugoslovenski dnevnik”, „Politika”, „Dan”, „Slobodna Vojvodina”. Uređivao je časopis „Naša scena” i od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Pisao je drame i pozorišne kritike skoro četrdeset godina. U svojim dramama dočarao je nekadašnju Vojvodinu, najčešće palanačku i seosku, duh ravnice, mentalitet ljudi u Vojvodini i njihov suživot u multinacionalnim sredinama. Njegove drame igrane su u Srpskom narodnom pozorištu od 1948. do 1971. Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života i sahranjen je u Beogradu. Krajem jula 1989. godine izvršena je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Vojvođanski pisci Avangarda MG100

Autor - osoba Đerić, Zoran, 1960- = Đerić, Zoran, 1960- Naslov Pesme produženog trajanja : izabrane i nove pesme : (1981-2021) / Zoran Đerić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2021 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 279 str. : autorova slika ; 23 x 23 cm Drugi autori - osoba Valentova-Belićova, Zdenka, 1975- = Valentová-Belićová, Zdenka, 1975- Zbirka ǂEdicija ǂ`Poezija i komentari` (karton) Napomene Tiraž 300 Str. 239-244: Iskustvo taloga / Zdenka Valent Belić Zoran Đerić : biografija: str. 245-246 Bibliografija [autora]: str. 247-279. Predmetne odrednice Đerić, Zoran, 1960- -- Poezija Đerićevi stihovi, kako oni rani, zatim zreli, pa sve do najnovijih, donose preimućstvo iskrenosti, istine i realnosti. Pesnik nam poručuje da oseća, „neutolјivu žeđ za istinom i lјubavlјu“ (Vrt uživanja, peti) i to je već dovolјno dobro polazište ili podloga za utemelјeno i nezavisno, ali ujedno smisleno i ispunjeno (lјubavlјu) posmatranje sveta. Jer tako oslobođen nepotrebnih nanosa i vođen nepresušnom žeđi, usmeravan putokazima i iskustvom taloga i Taloga, pesnik, lirski subjekt, čitalac, dakle i mi sami – bivamo u stanju da pojmimo i poneku spasonosnu ideju ili da zapazimo vlastite misli koje pre toga nisu mogle da dođu do izražaja. Oslobodi nas prosvetlјujuće iskustvo nataloženog znanja, koje je uvek tu i bilo je tu daleko pre nas. (Iz Pogovora, Zdenka Valent Belić) Zoran Đerić, rođen 1960. u Bačkom Dobrom Polju. U Novom Sadu živi od 1979. godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa više slovenskih jezika. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Član je odelenja za scensku umetnost i muziku Matice srpske u Novom Sadu. Član uredništva Zbornika Matice srpske za scensku umetnost i muziku, kao i uredništva Zbornika Matice srpske za slavistiku. Član saveta Evropskog filmskog festivala Palić. Član uredništva časopisa Zlatna greda (Društvo književnika Vojvodine). Član redakcije časopisa za lutkarsku umetnost Niti, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine i časopisa za pozorišnu i vizuelnu umetnost Agon (Banja Luka). U redakciji Enciklopedije Republike Srpske. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Scena (Sterijino pozorje), kao i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. U tri mandata bio upravnik, odnosno direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Radio u Kulturnom centru Novog Sada, kao urednik književnih programa, a potom i kao urednik izdavačke delatnosti. Bio lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu, Poljska. Gostujući profesor na univerzitetima u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Objavio je 65 knjiga (autorskih i prevodilačkih). Iz oblasti pozorišta: Nezasićenje: poljska dramaturgija XX veka (2006), Istorija Vitolda Gombroviča (2008), Testosteron. Nova poljska dramaturgija (2009), Pozorište i film (2010), Vitkacijeva Luda lokomotiva: između filma i pozorišta (2010), Dramaturški postskriptum (2014), Pozorište lutaka u Novom Sadu / osnivanje (sa LJ. Dinić, 2014), Lutka i maska u srpskoj kulturi: od obrednog do pozorišnog čina (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2014), Lutkarstvo u Srbiji: od vašarskih do sokolskih scena (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2015), Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost. Međunarodni simpozijum, Priredio Zoran Đerić / Dramatic opus of Branislav Nušić – Tradition and Contemporariness. International Symposium, Edited Zoran Đerić (Sterijino pozorje, Novi Sad 2015, 360), Jurkovskom u čast. Zbornik radova (priredio Z.Đ., 2016), A tribute to Jurkowski. Collection of Papers. Edited by Zoran Đerić, The Theatre Museum of Vojvodina, International Children’s Theatre Festival, Open University Subotica 2017; 144. Preveo s poljskog jezika knjige: Vjeslav Hejno, Umetnost lutkarske režije; Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva, II; Henrik Jurkovski, Lutka u kulturi, I i II. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Objavljivana u antologijama u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na međunarodnim književnim (pesničkim) festivalima u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Srbiji. Dobitnik više nagrada za književnost i prevodilaštvo. MG112

Ukoliko ste poželeli da slobodno vreme iskoristite na kreativan, atraktivan i koristan način, imamo odličan predlog za vas. Pridružite se BESPLATNOJ CARPE DIEM ONLINE ŠKOLI GITARE! Ovaj inovativni kurs organizuje Muzički i edukativni centar „Carpe Diem“ za 50 polaznika, a nastava počinje u septembru 2013. godine. Osnovni uslovi su da imate između 14 i 35 godina i da živite ili radite na području Vojvodine. Potrebna vam je internet konekcija, sopstveni instrument i malo dobre volje kako bi avantura onlajn učenja sviranja gitare mogla da počne. Projekat je finansijski podržan od strane Uprave za privredu Grada Novog Sada i Nacionalne službe za zapošljavanje. Saznajte više i prijavite se do kraja avgusta putem sajta www.meccarpediem.com , telefona 021/444 472, 066/427 272 ili e-mail adrese [email protected] Stvarajte muziku, radite na sebi i dobro se zabavite! Vaš Carpe Diem tim

VOJVOĐANSKA SCENA – pozorišni list, izlazio u Novom Sadu od 1946. do 1948: 1946. objavljeni su br. 1–7, 1947. br. 8–11, 1948. br. 12–15; tada prestaje da izlazi. Prvi br. izišao je 29. VI 1946, poslednji (15) 9. VI 1948. Od 1. do 7. br. naveden je ispod imena lista podnaslov: „List Vojvođanskog narodnog pozorišta“; tada je njegov vlasnik i izdavač Vojvođansko narodno pozorište u Novom Sadu (kojem je 1951. vraćeno njegovo staro, istorijsko ime – SNP). Od 8. do 15. br. vlasnik i izdavač je Sindikalna podružnica pri VNP; otada se u podnaslovu navodi: od 8. do 11. br. – „List vojvođanskih narodnih pozorišta“, a od 12. do 15. br. „List narodnih pozorišta u Vojvodini“. Od 1. do 5. br. glavni i odgovorni urednik lista je Jovan Konjović, dramaturg VNP; br. 6. i 7. uređuje Redakcioni odbor (Stanislav Bajić, Vlada Popović i Luka Dotlić), a odgovorni urednik je S. Bajić, upravnik VNP; od br. 8. do br. 12. uređuje ga Redakcioni odbor, ali se ne navodi njegov sastav, odgovorni urednik je Bogdan Čiplić, upravnik VNP; od br. 13. do br. 15. list uređuje J. Konjović, reditelj, a odgovorni urednik je B. Čiplić, upravnik VNP. Administrator lista sve vreme je L. Dotlić, a od 1. do 11. br. i tehnički redaktor. Svih 15 br. štampani su u Štampariji „Budućnost“ u Novom Sadu. Svi br. lista izišli su u formatu 20 x 14 cm, slagani pretežno petitom (ponekad garmondom i borgisom), preko cele str.; manjim delom petitom (i nonparejom) dvostubačno; do 5. br. štampan je isključivo ćirilicom, a od 6. br. ćirilicom i latinicom. List u početku izlazi na 12 str., docnije na 16, 20, pa i znatno više str. Od 1. do 7. br. paginacija ide u kontinuitetu, iz br. u br., – od str. 1 do str. 136, a od 8. do 15. br. svaki je zasebno paginisan. Ilustrovan je i ima i oglasa. Utvrđen je tiraž samo za tri br. lista: br. 9, 10 i 11 štampani su u ukupno 10.000 primeraka. Prodavan je isključivo u pozorišnom foajeu, publici, i poštom dostavljan pretplatnicima van Novog Sada. U prvim br. pratio je samo život i rad VNP, od 5. br. objavljuje i članke o radu ostalih profesionalnih teatara u AP Vojvodini, a od 7. br. na njegovim str. pojavljuju se i napisi o pozorišnom amaterizmu u Pokrajini. U listu su štampani članci o piscima čija su dela izvođena u SNP, objavljivan je tekući repertoar Pozorišta, kratki prilozi iz istorije SNP i pozorišta u Vojvodini, biografski napisi o glumcima, intervjui sa rediteljima, pozorišne vesti iz zemlje i inostranstva i vesti iz Kuće. Takođe, list je donosio i prikaze novih knjiga iz oblasti pozorišta, objavio jedan članak o savremenoj inscenaciji, registrovao značajnija gostovanja u Novom Sadu, stogodišnjicu Vukove pobede u borbi za jezik i pravopis, otvaranje obnovljene Opere i osnivanje Baletskog studija u Novom Sadu i otvaranje nove zgrade NP u Pančevu. U listu su štampani i referati o piscima i delima koja je pripremala Drama VNP, nekoliko prikaza predstava ostalih vojvođanskih pozorišta i nekoliko nekroloških članaka. Objavljeno je i nekoliko informativnih članaka o životu i radu Sindikata prosvetnih radnika (kojem su, tada, pripadali i pozorišni trudbenici), jedan prilog iz pozorišnog zakonodavstva i odlomak iz komada Rusko pitanje K. Simonova. Od 12. br. list je počeo u prevodu da u nastavcima objavljuje delo K. Mironova Rad rediteljev, ali je posle prvog nastavka prestao da ga štampa. Pojedini br. skoro su u celini ili pretežno posvećeni jednom teatarskom događaju: br. 2 prvom gostovanju ljubljanske Opere u Novom Sadu; br. 3 proslavi 25-ogodišnjice umetničkog rada Milana Ajvaza; br. 5 pripremama Sterijine Pokondirene tikve u VNP, a br. 15 drugom Festivalu vojvođanskih pozorišta. Znatan broj priloga u listu nije potpisan. U listu su sarađivali: Mladen Leskovac (M.), Žarko Vasiljević, dr Mihovil Tomandl, Josip Kulundžić (J. K. – pod ovim inicijalom samo u br. 7), Jovan Konjović (J. K.), Vlada Popović (V. P.), Luka Dotlić (L. D. i D.), Bora Hanauska (B. H.), Vojislav Ilić (V. I.), Radoslav M. Vesnić, Bogdan Čiplić (B. Č.), Dušan Medaković, Subotica (D. M.), Sima Cucić, Zrenjanin; Ištvan Latak, Subotica; Stevan Jatić, Stevan Molerov Stjenka (S. M. S.), Milan Barić, Pančevo (M. B.), Mihailo Vasiljević, Ivanka Rackov, Zrenjanin (I. R.), Đorđe Kostić, Pančevo, Oliver Novaković (O. N.), Milan S. Kronić, Sombor (M. S. K.) i drugi. List je pokrenut sa ciljem da se novosadska publika obaveštava o planovima i radu VNP, pripremama novih predstava, kadrovskim planovima i promenama u Kući; zatim: o raznim inicijativama i akcijama Pozorišta i društvenim aktivnostima njegovih članova. Preuzimanjem lista od strane Sindikalne podružnice pri VNP, prošireno je i područje s kojeg je pratio teatarska zbivanja: otada se češće u njemu nalaze i članci o radu ostalih pozorišta i prilozi o pozorišnom amaterizmu u Vojvodini. Skromnog obima i uređivan bez pretenzija, sem isključivo informativnih, list je na ukupno 338 str. u objavljenim prilozima i, naročito, kratkim vestima, registrovao mnoge napore, događaje i aktivnosti VNP, ostalih vojvođanskih pozorišta, teatarskih umetnika i pozorišnih amatera u trima posleratnim g. (1946–1948), koji verovatno nisu zabeleženi nigde drugde. U tom pogledu on u priličnoj meri odslikava jedno vreme, u kojem su svi naši radni ljudi, pa i pozorišni, s poletom, oduševljeno i požrtvovano radili na obnovi zemlje; takav list je u granicama svojih prostornih mogućnosti popunjavao jednu prazninu u našem tadašnjem pozorišnom životu i časno odigrao ulogu koja mu je bila namenjena. Po prestanku lista, 1950. pokrenuta je „Naša scena“ (v) kao njegov poslednik, revija sa znatno širom programskom usmerenošću i raznovrsnijim sadržajem. LIT: Vojvođanska scena, god. I, br. 1-7, 1946; g. II, br. 8-11, 1947; g. III, br. 12-15, 1948. MG46 (N)

Autor: Boško Petrović (1922-1982) Tehnika: Ulje na lesonitu Naziv dela: Proleće na Dunavu Godina nastanka: Oko 1955-te god. Dimenzije: 54x63,5cm-ram 46x54,8cm-rad U Novom Sadu je završio gimnaziju, a na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu se upisao 1940. Naredne godine prekida studije i vraća se u Novi Sad, a zatim upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Budimpešti. Posle rata nastavlja studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu,u klasi prof. Mila Milunovića. Potom prekida studije i odlazi u majstorsku radionicu Mila Milunovića (1949). Iste godine se zaposlio u Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine u Novom Sadu. Od 1949. do 1953. godine radi kao profesor u Školi za primenjene umetnosti u N.Sadu. Prvu samostalnu izložbu priredjuje 1951. godine. Za to vreme postaje jedan od osnivača i član Umetničkih kolonija u Bačkoj Topoli, Senti, Ečkoj i Bečeju. Jedan je od osnivača “Grupe 57” u Beogradu. Sa Etelkom Tobolkom je 1961. godine osnovao prvu radionicu za izradu tapiserija “Atelje 61” u N.Sadu. Diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1969. godine. Radio kao profesor na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu od 1969. do 1975. godine, zatim vanredni (1975) pa redovni professor (1980) na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu-odsek likovnih umetnosti. Poklonio je Galeriji Savremene likovne umetnosti u Novom Sadu 24 svoje slike (ulja na platnu). Uz delo ide stručno mišljenje g. Nikole Kusovca.

O KNJIZI-Svedočanstvo o okupaciji i stradanjima tokom okupacije 1941-44. godine sa posebnim akcentm na zloglasnu RACIJU 1942. godine u Bačkoj i Novom Sadu. O AUTORU-Andrija Deak (Siget, 9. maj 1889 — Beograd, 6. maj 1980) bio je lekar, književnik, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-major JNA. Studirao je medicinu u Budimpešti i Beču, gde je diplomirao 1915. Učestvovao je u mađarskoj revoluciji 1919, potom emigrirao u Beč. Godine 1920. emigrirao je u kraljevinu Jugoslaviju i postao lekar u osječkoj bolnici. Od 1921. godine radio je kao vojni lekar u Požegi, Slavonskom Brodu, Nišu, Prištini i Novom Sadu. Uhapšen je tokom racije u Novom Sadu i osuđen na smrt, ali uspeva da pobegne i nastanjuje se u Pečuju. Interniran je u Debrecinu, a zatim ukrcan u voz za logor smrti u Nemačkoj, ali ga spasavaju napredujuće sovjetske trupe. Priključio se NOVJ tokom 1944. Obavljao je dužnosti šefa zaraznog odeljenja Vojne bolnice Glavnog štaba Vojvodine, upravnika Sanitetske oficirske škole i pomoćnika upravnika Vojnomedicinske akademije. Pored lekarskog posla, pisao je članke, romane i pozorišne komade na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku, koji su objavljivani u zemlji i inostranstvu. Po završetku rata prelazi u Pančevo, a zatim u Beograd, gde je bio šef katedre i nastavnik na VMA. Penzionisan je kao general-major 1956. godine. Unapređen je u čin general-majora JNA. Godine 1979. odlikovan je Ordenom za učešće u mađarskoj revoluciji 1919.

Lepo očuvano Matica srpska, 1956 Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Aleksandar Tišma Aleksandar Tisma.jpg Datum rođenja 16. januar 1924. Mesto rođenja Horgoš, Kraljevina SHS Datum smrti 15. februar 2003. (79 god.) Mesto smrti Novi Sad, SCG Škola Univerzitet u Beogradu Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[2] Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Uredi Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Uredi Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik

Jako lepo očuvane knjige. Autor: Veljko Petrović Naslov: Sabrane pripovetke 1–6 Izdavač: Matica srpska, Novi Sad / Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1964 Povez: tvrdi, platneni - Varljivo proleće - Izdanci iz opaljena grma I - Izdanci iz opaljena grma II - Zemlja - Razgovoru nikad kraja I - Razgovoru nikad kraja II žVeljko Petrović Pesnik, književnik (1884–1967) Veljko Petrović bio je srpski pesnik, književnik, likovni i književni kritičar i teoretičar. Rođen je u Somboru, 04. februara 1884. godine, a umro u Beogradu, 27. jula 1967. godine. Lični život Otac mu je bio somborski katiheta koji se zamonašio i dobio monaško ime Gerasim Petrović, nakon što je njegova supruga umrla. Gerasim je predavao na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka zvala se Mileva i bila je kćer somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko sedmica poslije njegovog rođenja. Imao je i dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Kada se otac zakaluđerio o Veljku, sestrama i bratu brinula se rodbina. Nakon što je završio srednju školu, gimnaziju na mađarskom jeziku, u svom rodnom gradu, Veljko je otišao u Budimpeštu na studije prava. Bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Sprijateljio se sa Vasom Stajićem i Petrom Konjovićem. Od 1906. do 1907. godine bio je urednik „Kroacije“, hrvatsko-srpskog časopisa za društvene, političke i ekonomske studije, osnovan u Budimpešti. Radio je i na raznim časopisima u Zagrebu i Sarajevu. Bio je glavni urednik zagrebačkog „Srbobrana“. Godine 1908. Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Onda 1911. godine, austrijske vlasti, zbog nacionalnog stava, ga prisiljavaju da se preseli u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U Beogradu je sudelovao kao ratni dopisnik u balkanskim ratovima i Prvome svetskom ratu, a tada je pisao i poeziju. Između ratova bio je aktivan u kulturnim i obrazovnim poslovima i nastavio je biti sve do svoje smrti u Beogradu 1967. godine. Između 1914. i 1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. Godine 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sljedeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Mara Petrović bila je njegova supruga. Upoznao je sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević u beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je kćer pančevačkog trgovca sa kojom se venčao u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Družio se sa mnogim srpskim književnicima i likovnim umetnicima toga doba. Takođe se 1920. godine, kada je boravio u njemačkom glavnom gradu, upoznao sa mnogim istaknutim ličnostima kulturnog života Njemačke, a sve zahvaljujući poznanstvu sa Milošem Crnjanskim, koji je bio član presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, a onda je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Godine 1930. radio je za list „Politika“. Pisao je o Srbima u Mađarskoj. Iste godine, u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu ,,Šumadija i vojvodina“. Veljko Petrović je 1933. godine na glavnoj skupštini ,,Čitaonice“ izabran radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu za njenog počasnog člana. U Drugom svetskom ratu uhapšen je od strane njemačkih okupatora i bio neko vreme u logoru na Banjici. Po završetku rata bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu do 1962. godine. Njegove mnogobrojne funkcije i članstva u raznim odborima uključivali su predsedavanje u Matici Srpskoj novosadske vlade, od 1953. do 1956. godine, te je usledio njegov izbor kao predsednika institucije. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i predsednik Srpske književne zadruge u Beogradu. Dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije. Od 1944. do penzionisanja 1962. bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Umro je u Beogradu 1967. godine kada je sahranjen u Aleji velikana. Poštujući želju Veljka Petrovića, supruga Mara zavještala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti iz njihove kuće. Rukopise, prepiske sa raznim osobama, kao i njegovu ličnu biblioteku, te razne umetničke slike i predmete, kao i stilski nameštaj. Porodična kuća je poklonjena gradu za muzejsku namenu. Od 2007. godine Veljku Petroviću u čast, dodeljuje se nagrada za pripovedačko delo pisaca na srpskom jeziku. Svake godine se sredinom oktobra dodeljuje ova nagrada u Somboru na manifestaciji ,,Veljkovi dani“. Karijera pisca Svoju karijeru pisca počeo je 1903. godine pišući političke članke, dopise, kozerije i prevodeći priče stranih autora. Objavljivanje stihova, beleški i književnih članaka počeo je 1905. godine u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Prvo je skrenuo pažnju književnih kritičara na svoju rodoljubnu poeziju. ,,Rodoljubive pesme“ (1912. godine) i ,,Na pragu“ (1914.godine). Nakon toga, okrenuo se pripoveci i ostao u tom žanru. Spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja ,,Matice srpske“ i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen. Za stogodišnjicu Matice srpske Petrović je uredio ,,Album vojvođanske umetnosti“. U njemu je napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. vjeka. Njegova poezija imala je široku tematiku: ljubavna, rodoljubiva, didaktička, socijalna i refleksivna poezija. Ljubavna poezija mu je preplavljena nemirima, čežnjom i boli zbog neuzvraćene ljubavi. Ljudi, grad i dječiji svet suočen sa tajnama prirode i svakodnevicom u društvu tematike su pripovedačkog dela Veljka Petrovića Veljko Petrović odrastao je u građanskoj porodici, ali je u njemu stalno prisutna velika privrženost selu i ljubav prema seljacima kao najzdravijem delu vojvođanskog društva. On je dobro poznavao dušu seljaka; godila mu je ljubav prema rodnom tlu koja daje snagu i sigurnost. Dobro je poznavao njihov jezik, mentalitet i običaje. Petrovića kao pisca vređao je malograđanski stalež, koji je sa prezirom gledao na seljake i izvrgavao ih poruzi. Zato je njegov seljak duhovno zdrav, moralno čist i materijalno siguran. Jedna od pripovedaka u kojima Veljko Petrović opisuje selo i seljake jeste „Salašar“, koja svojim umetničkim kvalitetom ide u sam vrh srpske pripovetke. Godine 1920. počinje da štampa izbor svojih novela u knjigama; „Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka; „Pomerena savest“, deset pripovedaka; „Tri pripovetke“; „Iskušenje“, petnaest pripovedaka. Godine 1925. Srpska književna zadruga izdaje izbor iz Petrovićevih novela „Pripovetke“. Njegova rodoljubna poezija lišena je bombastičnih fraza; to je prilično sumorna, realistična procena svoje zemlje i njene prošlosti i izjava iskrene, neupadljive ljubavi prema njoj. ,,Počeo je onako kako, manje-više, svi počinju, to jest pesmama. Njegovi rodoljubivi stihovi, objavljeni još prije prvog svetskog rata, bili su bojni poklič čitave jedne generacije, a i danas zvuče sveže i moćno. U njima ima mladalačke nezadrživosti, ima snage koja klade valja, ali i carske pameti, ukusa. On je jedan od onih pesnika koji na samom početku književnog rada pokažu nedvosmislenu legitimaciju iz koje se vidi da to jesu, da su zbilja pesnici, a onda se okanu stihova, prihvate se nečeg drugog, a zauvek, i svuda, ostanu poete“, napisao je Milovan Danojlić o književnom radu Veljka Petrovića. U rodoljubivoj poeziji se izražava ljutnja što je kod ljudi oslabilo realno interesovanje za sudbinu neoslobođenih krajeva, sto su u savremenom životu pojedinci bili podredili opšte interese svome ličnom zadovoljstvu. U svojim brojnim pričama opisuje uglavnom život Srba u Vojvodini, najpre pod Austrougarskom vlašću, a kasnije, deo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je promenila naziv u Kraljevinu Jugoslaviju, a nakon Drugog svetskog rata postala komunistička zemlja. Petrovićev šarolik opis seljaka iz Vojvodine i običnih gradskih ljudi nudi bogatu tematsku sintezu živopisnog života, prepuna nacionalnih, društvenih i moralnih problema. Također je napisao ljubavne priče i mnoge priče za decu. Bio je autor mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovne umetnosti, naročito vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Prema kritičaru Jovanu Skerliću, smatra se jednim od vodećih pesnika postmodernizma u srpskoj književnosti ( nakon što je bio pod uticajem modernizma u mladosti). Veljko je uglavnom pisao o Vojvodini, ambijentu i ljudima. Rođen u Vojvodini, školovan u Pešti, živio je i kao novinar nekoliko godina u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu, pa stoga je on imao širi vidik nego ostali pesnici. U jednom pogledu on je reprezentativna ličnost dela tadašnjeg naraštaja koji je imao zapadnjački duh i nacionalnu dušu. U celoj poeziji Veljka Petrovića ogleda se dualizam između moderne jedinke i vernog člana nacionalne zajednice. Njegova poezija je poezija nervoze modernog čoveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina. Njegove zbirke pripovedaka su : ,,Varljivo proleće“ (1921. godine); ,,Bunja i drugi u Ravangradu“ (1921 godine); ,,Pomerena savest“ (1922. godine); ,,Iskušenja“ (1924. godine); ,,Izdanci iz opojnog grma“ ( 1932. godine); i Prepelica u ruci (1950. godine) Sve zbirke pripovedaka mogu se grupisati u nekoliko tematskih ciklusa i to: pripovetke o Vojvodini, pripovetke o drugim sredinama, ratne pripovetke i pripovetke o deci i životinjama. Najznačajnije pesničke zbirke su: „Rodoljubive pesme“ (1912. godine), „Na Pragu“ (1913. godine), „Stihovi“ (1951. godine), „Nevidljivi izvor“ (1956. godine), „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine), „Dah života“ (1964. godine). Bibliografija „Rodoljubive pesme“ (1902. godine) „Bunja“ (1909. godine) „Na pragu“ (1912. godine) „Bunja i drugi iz Ravangrada“ (1921. godine) „Varljivo proljeće“ (1921. godine) „Pomerena savjest“ (1922. godine) „Tri pripovetke“ (1922. godine) „Iskušenja“ (1924. godine) „Pripovetke“ (1925. godine) „Izdanci iz opaljena grma“ (1932. godine) „Prepelica u ruci i druge slične priče“ (1948. godine) „Stihovi“ (1951. godine) „Nevidljivi izvor“ (1956. godine) „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine) „Dah života“ (1964. godine). MG122

Opis O autoru Dodatne informacije Tišmina poezija nije poezija sentimenta već je pre objektivizovana u sagledavanju, analitički racionalna u refleksiji, neutralna u stavu i izrazu, pa i šokantna u isticanju ključnih motiva i naturalnih detalja. Pritom, postupak pesničkog oneobičavanja kod Tišme ne odvija se toliko na jezičko-stilskom nivou, koliko na nivou cele pesme. Takođe, moglo bi se reći da jedna od karakteristika ove poezije ne leži u okrenutosti fenomenu lepog, vedrog, uzvišenog, već najpre onom što bi pre odgovaralo estetici ružnog i šokantnog, onom posustalom ili propadljivom u životu. Tišmini tekstovi u Zapisima u žanrovskom pogledu pripadaju kritičko-esejističkoj književnoj praksi. Među njima su oni koji su pisani kao prikazi aktuelnih knjiga tadašnje književne produkcije, i koje autor piše uglavnom na početku svoga ulaska u književnost, ali i esejistički tekstovi koje karakteriše slobodnija unutrašnja uređenost. (Iz predgovora Đorđa Despića) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,55 кг Dimenzije 130 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2011 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 284 ISBN 978-86-86611-94-9 Dimenzije 130x205

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Oredan Petlevski Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Biblioteka Vjeverica

Opis O autoru Dodatne informacije Seksualnost u romanu Ženarnik je u najvećoj meri povezana sa scenama svakovrsnog nasilja i sa sadističkim oblicima strasti. Pisac je uronio u svet arhajske, prvobitne zajednice kako bi u njoj prepoznao nepatvorenu ljudsku prirodu opsednutu telesnošću i seksualnošću, nagonom za moć i vladanje ljudima, kao i prevashodno sadističkim opsesijama. U poetičkom smislu treba konstatovati da je Tišma sačinio istinski roman desadovskog tipa, jedan od najizrazitijih te vrste u srpskoj književnosti. Ako je u najvećem i najboljem segmentu Tišminog opusa očevidna piščeva potreba otkrivanja čovekove strasti usmerene ka razaranju normi i činjenju prekršaja, onda se ta mračna potreba onog destruktivnog dela ljudskoga bića veoma jasno iskazala i u romanu Ženarnik. Ratna situacija ili logorski ambijent, kao povlašćeni hronotop Tišmine proze, dobio je na taj način svojevrsnu mitsko-istorijsku dopunu kakvu veliki srpski pisac nije do sada iskušavao. Ivan Negrišorac Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,5 кг Dimenzije 130 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2010 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 266 ISBN 978-86-86611-56-7 Dimenzije 130x205

Анђелко Ердељанин је рођен 1941. у Војки. Пише поезију, прозу, афоризме, кљиге за децу, радио драме, књижевну критику… Живи у Новом Саду. Објављене књиге: Памет против ума (1970, сатира, под псеудонимом А. Камен), Лаке песме (1979), За интимну негу (1985, афоризми и сатирчна проза), Свет је мали (1985, песме за децу(, Нешто слатко (1994, песме за децу), Кокоштркља (1996, роман за децу), Српски афоризми (1997), Војка (1997, хроника), Бездушна опаснонст (1999, аформизми), Смешне песме (2002), Ником ништа (2004, афоризми, Ситне уверке и барабе (2004, сатирична поезија), А мени непријатно (2005, афоризми), Највећи коњ у Србији (2008, афоризми), Политичка луда (2009, изабране и нове сатиричне песме), Ердељање (2010, изабрани и забрањени афоризми), Трагедија у три чина (2011, афоризми), Џабе прича (2011, сатирична проза), Књига живота (2013, записи о књигама), Лепа кеига у кићеном Срему (2015, прикази, чланци, записи) и др. Награде: Радоје Домановић (УКС), Брана Цветковић („Јеж“), три годишње награде Недеље радија (Охрид, Брезовица), Златна кацига (Крушевац(, Носорог првог реда (Бањалука), Награда за животно дело Друштва новинара Војводине (УНС), Златно перо (ДНВ), Змајев песнички штап и др. Наслов: Топла јајетина с јајима Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 105 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-515-1082-6

Detalji predmeta Stanje Polovno Edicije: Proza Autor: Anđelko Erdeljanin Broj strana / Povez / Pismo: 105 / Broširan / Ćirilica Dimenzije: 20 cm ISBN: 978-86-515-1082-6 Godina izdavanja: 2016. Izdavač / Suizdavač: Izdavačka kuća Prometej Anđelko Erdeljanin je rođen 1941. u Vojki. Piše poeziju, prozu, aforizme, kljige za decu, radio drame, književnu kritiku… Živi u Novom Sadu. Objavljene knjige: Pamet protiv uma (1970, satira, pod pseudonimom A. Kamen), Lake pesme (1979), Za intimnu negu (1985, aforizmi i satirčna proza), Svet je mali (1985, pesme za decu(, Nešto slatko (1994, pesme za decu), Kokoštrklja (1996, roman za decu), Srpski aforizmi (1997), Vojka (1997, hronika), Bezdušna opasnonst (1999, aformizmi), Smešne pesme (2002), Nikom ništa (2004, aforizmi, Sitne uverke i barabe (2004, satirična poezija), A meni neprijatno (2005, aforizmi), Najveći konj u Srbiji (2008, aforizmi), Politička luda (2009, izabrane i nove satirične pesme), Erdeljanje (2010, izabrani i zabranjeni aforizmi), Tragedija u tri čina (2011, aforizmi), Džabe priča (2011, satirična proza), Knjiga života (2013, zapisi o knjigama), Lepa keiga u kićenom Sremu (2015, prikazi, članci, zapisi) i dr. Nagrade: Radoje Domanović (UKS), Brana Cvetković („Jež“), tri godišnje nagrade Nedelje radija (Ohrid, Brezovica), Zlatna kaciga (Kruševac(, Nosorog prvog reda (Banjaluka), Nagrada za životno delo Društva novinara Vojvodine (UNS), Zlatno pero (DNV), Zmajev pesnički štap i dr.

Aleksandar Nenadovic- Mirko Tepavac Secanja i komentari Radio B92, 1998. Mek povez, 255 strana, ilustrovano. POSVETA I POTPIS MIRKA TEPAVCA! RETKO! Mirko Tepavac `Beli` (Zemun, 13. 8. 1922 – Beograd, 28. 8. 2014) je bio aktivista komunističke omladine u vreme kraljevine Jugoslavije, partizanski borac i ilegalac u drugom svetskom ratu, te visoki državni funkcioner SFRJ. Obavljao je funkciju jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, sa koje je smenjen tokom čistke `liberala` u Srbiji 1972. godine. Od 1990-ih godina piše knjige. Predratna biografija Glavni članak: SKOJ Rođen je 13. 8. 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke ministarstva Prosvete o `isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda` (zbog komunizma!) morao je nastavi školavanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi.[1] Drugi svetski rat Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije Ulazak jedinica 36. vojvođanske divizije u oslobođeni Irig novembra 1944. Wikiquote „U Partiji, koja je bila na čelu antifašističkog pokreta, vladao je partizanski, vojnički moral, a u domenu partizanskog uticaja – “ratni komunizam”. Bila su stroga merila požrtvovnosti i lične hrabrosti, rigidne discipline preuzete iz iskustva doratne ilegale. Na vrhu te skale vrednosti bilo je “držanje pred neprijateljem”. Sve po cenu života. Surovo, ali da tako nije bilo, teško da bismo pobedili.[2]“ Nakon napada Nemačke na SSSR, u julu 1941. godine iz Zemuna prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se prvoj četi Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga po zadatku SKOJ-a ponovo prelazi u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac. Odlazio je na ilegalne sastanke, smeštao i krio ljude, tehniku i oružje. Član je Komunističke partijae Jugoslavije od 1942. godine. Uhapšen je u noći 12. avgusta 1942. upadnom ustaške policije u porodični stan.[1] Isledovao ga je lično Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne `Crne legije`.[1] Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta Skoja, `Cvikeraša`, što nije učinio: Wikiquote „Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali... Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce... pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio.[1]“ (Zapisnik sa saslušanja službenice ustaškog prekog suda Zdenke Vagnes pred organima UDB-e, juna 1952.) Nakon nekoliko meseci strahovitog mučenja u ustaškim zatvorima po Sremu, pušten je krajem decembra 1942, na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane.[1] Početkom 1943. godine preko Srema je otišao u Bosnu u vojvođanske partizanske jedinice. Tepavac je, zbog `nejasnoća` oko njegovog puštanja, prvo raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade u Bosni. Potom je unapređen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Njegova divizija je tokom 1943-1944. godine vodila teške borbe sa elitnom nemačkom SS divizijom Princ Eugen po Bosni, a septembra 1944. godine prelazi u Srbiju gde sa lakoćom razbija Kalabićeve četnike, `potpuno nesposobne da se suprotstave`.[1] Njegova jedinica je potom prešla Savu i nastavila sa oslobađanjem mesta po Vojvodini, nakon čega je učestvovala na Sremskom frontu. Nosilac je `Spomenice boraca 1941`. Period SFRJ Glavni članci: Savez komunista Vojvodine i Čistka liberala u Srbiji Posle rata se nalazi na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije. Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o `nacionalnoj politici` i represivnoj politici UDB-e u Vojvodini, u kojem je naveo i neselektivno streljanje nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Ubrzo potom, o njemu je provedena opsežna policijska i partijska istraga kojom se pokušavala otkriti njegova `izdaja` u ustaškom zatvoru. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Centralnog komiteta KPJ odvačene su sve takve sumnje kao neosnovane.[1] Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u NR Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politike“ i član CK SK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine i ministar inostranih poslova od 25. 4. 1969. do 1. 11. 1972. godine. Početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća, Tepavac je u 50. godini života, nakon `čistke liberala`, odnosno srpskog republičkog rukovodstva, otišao u penziju, zajedno s Markom Nikezićem.[2] Tito je 1971. godine odbio njegovu prvu ostavku, a nakon druge ostavke, oktobra 1972. godine, tražio mu je da ostane na dužnosti do kraja mandata, na šta Tepavac nije pristao.[1] Postjugoslovenski period Glavni članak: Raspad SFRJ Povodom uloge Srbije u ratu u Hrvatskoj 1990-ih je rekao: Wikiquote „Srbija je očistila Hrvatsku od Srba. Sama Hrvatska, ako je i želela, to ne bi smela ni mogla da učini da Srbija nije podigla Srbe protiv njihove hrvatske domovine... Hrvatska ne može jedina odgovarati za taj greh Srbije, ali može i mora ispraviti vlastite grehe prema Srbima.[3]“ Nakon raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine sudjelovao je na više ex-jugoslavenskih antiratnih skupova u zemlji i inozemstvu. U tom je vremenu objavio više članaka u beogradskom časopisu Republika, Našoj Borbi i Danasu. Za predsjednika Evropskog pokreta u Srbiji bio je izabran 1994. godine. 2012. godine, u 91. godini života objavio je knjigu sećanja pod naslovom `Moj drugi svetski rat i mir`. Muž je glumice Renate Ulmanski.