Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova.Posveta autora na predlistu. Izdavač: Prometej - Novi Sad, 2023. god. Broširan povez, 20 cm. 373 str. Izabrani tekstovi, Sa starih razglednica, novinara Petra Ćurčića, nastali su u toku tridesetak godina - 1970, 1980, 1990, i emitovani su svake sedmice u kontinuitetu na radio-talasima Novog Sada. Petar Ćurčić je godinama radio na pronalaženju materijala za građu ovih emisija. On se trudio da zaroni u prošlost Vojvodine i da osvetli ambijente, likove i zanimljive događaje najviše iz devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka ali nalazimo i više priča u kojima se prikazuju i neki događaji i ličnosti iz osamnaestog veka, pa i ranije. Tekstovi Petra Ćurčića su raznovrsni, pisani jas nim novinarskim stilom sa tendencijom da budu zabavni za čitaoce i slušaoce Radio Novog Sada. Međutim, ono što naročito krasi ove tekstove je njihova sadržajnost. Jednostavno i pregledno nam se predočavaju ličnosti, događaji i ambijenti Vojvodine iz dalje ili bliže prošlosti. Petar Ćurčić je inspiraciju za svoje priče nalazio u gradskim arhivima, bibliotekama, starim novinama, u knjigama Jovana Sterije Popovića, Jaše Ignjatovića, Save Tekelije, Vase Stajića...

Đorđe Čavić i Veliki tamburaški orkestar Radio Televizije Vojvodine: 01. Tamburaški štim 02. Lepa Novosađanka 03. Bećarski ponedeljak 04. Pijani vals 05. Tamburaška jutra 06. Neće mene 07. Godine 08. Pesmo moja 09. Kažu mi da još si uvek sama 10. Volim te 11. Na kraju grada 12. Nathalie 13. Those were the days 14. U jednim plavim očima 15. Moderato cantabile

A1–Hor* I Orkestar RNS - Steg Partije A2–Kamerni Hor Iz Bečeja - I Tamburaški Orkestar RTVNS* Druže Tito Mi Ti Se Kunemo A3–Hor* I Orkestar Radio Novog Sada - Elvtárs A Sorsunk = Druže, Naša Sudbina A4–Mešovita Grupa Pevača* I Narodni Orkestar RTVNS - So Súdruhom Titom = Uz Maršala Tita A5–Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS - Tito Drag Tovarăš = Druže Tito A6–Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS - Товариш Тито = Drug Tito A7–Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS - Aoj, Tito Ružico I Smilje A8–Dečja Vokalna Grupa Iz Bačkog Petrovca Uz Narodni Orkestar RTV Novi Sad - Pieseň O Titovi = Pesma O Titu A9–Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS - Mareșalul Tito = Druže Tito, Naš Maršale A10–Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS - Марш XVI Дивизии = Marš XVI Divizije B1–Grupa »Sunce«* I Revijski Okrestar RTV Novi Sad - Himna Akcijaša B2–Grupa Pevača Osn. Škole »Petőfi Sándor« Novi Sad I Instrumentalni Ansambl RTV Novi Sad - Titó Elvtárs B3–Kvetoslava Čanji, Revijski Orkestar RTV Novi Sad - Keď Nám Slnko Zakryla Čierňava = Kad Nam Sunce Bude Pomrčalo B4–Ileana Okolišan-Baba, Revijski Orkestar RTV Novi Sad - Eroul Tito = Heroj Tito B5–Olena Popović I Revijski Orkestar RTV Novi Sad - У Жеми Титовей = U Titovoj Zemlji B6–Grupa »Zipp«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad - Titó Elvtárs Harcba Szólit = Drug Tito U Boj Zove B7–Grupa »Žetva«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad - Kolo Druga Tita ploča 5 omot 5

Postalo je uobičajeno da se naglasi kako su akademske studije stvar saradnje, što je posebno slučaj sa radovima iz oblasti etnografije kada se oni izvode daleko od svoje kuće. Nemam dovoljno ni prostora, ni mogućnosti, da se zahvalim svima koji su doprineli ovom delu, na način koji bi istinski prikazao njihov udeo u ovom radu i moju zahvalnost. Iza svakog imena i organizacije sa spiska stoji mnogo njihovog truda u moju korist, kao i mnogo lepih trenutaka, zajedničkog interesovanja, zajedničkih obeda i zajedničkog iskustva. Nadam se da je svako ko je ovde pomenut svestan koliko sam mu zahvalan, a oni koje nisam pomenuo će mi, nadam se, to oprostiti. Ova studija u mnogo čemu predstavlja zajednički napor s tim što su glavni saradnici bili članovi orkestra Srem. Zahvalan sam im (i njihovim porodicama i prijateljima) kao istraživačima istorije tamburaša, kao kolegama muzičarima i kao prijateljima. Mada njihov orkestar više ne postoji, oni su uspeli da stvore originalnu kulturu, ne u smislu čistoće, nego kreativnosti u otelotvorenju osobene vrste ljudi. Ostali tamburaši su bili stalno spremni da mi posvete svoje vreme i prostor: članovi Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, a naročito njihov dirigent u penziji, čika Sava Vukosavljev, članovi profesionalnih tamburaških sastava u Novom Sadu, naročito orkestar Janike Balaža i orkestar u "Auto-kampu" na Ribarskom ostrvu, Stipan Jaramazović i njegova porodica i članovi Gradskog tamburaškog orkestra Subotice, Milan Sujić, Velimir Kolarić-Beba i njihove kolege iz Kule, čika Raja i njegovi drugovi iz Sivca, čika Miša sa svojim kolegama iz Rume, dirigenti Žarko Škorić i Antal Gogoljak. Naslov: Saglasje tradicije i kulture u tamburaškoj muzici Vojvodine Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 322 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16 × 24 cm Godina izdanja: 2011 ISBN: 978-86-515-0607-2

Odlomak: PREDGOVOR Postalo je uobičajeno da se naglasi kako su akademske studije stvar saradnje, što je posebno slučaj sa radovima iz oblasti etnografije kada se oni izvode daleko od svoje kuće. Nemam dovoljno ni prostora, ni mogućnosti, da se zahvalim svima koji su doprineli ovom delu, na način koji bi istinski prikazao njihov udeo u ovom radu i moju zahvalnost. Iza svakog imena i organizacije sa spiska stoji mnogo njihovog truda u moju korist, kao i mnogo lepih trenutaka, zajedničkog interesovanja, zajedničkih obeda i zajedničkog iskustva. Nadam se da je svako ko je ovde pomenut svestan koliko sam mu zahvalan, a oni koje nisam pomenuo će mi, nadam se, to oprostiti. Ova studija u mnogo čemu predstavlja zajednički napor s tim što su glavni saradnici bili članovi orkestra Srem. Zahvalan sam im (i njihovim porodicama i prijateljima) kao istraživačima istorije tamburaša, kao kolegama muzičarima i kao prijateljima. Mada njihov orkestar više ne postoji, oni su uspeli da stvore originalnu kulturu, ne u smislu čistoće, nego kreativnosti u otelotvorenju osobene vrste ljudi. Ostali tamburaši su bili stalno spremni da mi posvete svoje vreme i prostor: članovi Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, a naročito njihov dirigent u penziji, čika Sava Vukosavljev, članovi profesionalnih tamburaških sastava u Novom Sadu, naročito orkestar Janike Balaža i orkestar u “Auto-kampu” na Ribarskom ostrvu, Stipan Jaramazović i njegova porodica i članovi Gradskog tamburaškog orkestra Subotice, Milan Sujić, Velimir Kolarić-Beba i njihove kolege iz Kule, čika Raja i njegovi drugovi iz Sivca, čika Miša sa svojim kolegama iz Rume, dirigenti Žarko Škorić i Antal Gogoljak. Imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam dva velika vojvođanska pevača, Zvonka Bogdana i Aleksandra Dejanovića, koji su me sa svojim porodicama uvek toplo primali. Takođe sam imao sreću da se upoznam sa nekoliko preostalih gajdaša – čika Mirkom Francuskim “Bacojkom” iz Kikinde, koji mi je pomogao oko ovog mog rada i u vezi sa trskama za gajde. Graditelji tambura su takođe bili vrlo predusretljivi, naročito pokojni Vojislav Kudlik. Pored toga, hrvatski i srpski muzičari u Americi su mi bili od velike pomoći u ovom radu: Jerry Grčević, Ken Kosovec, Dušan Ratković i članovi Hajduka Nova Zora, Walt Mahović, John Morović, i posebno moji tamburaši Yeseta Brothers – tamburaški orkestar iz Los Anđelesa, sa njihovim porodicama i prijateljima. Živeli tamburaši! Kao gostu intelektualcu, moj domaćin u Novom Sadu je bio Vojvođanski muzej. Nisam mogao imati podsticajniju i prijemčiviju sredinu od ove. Njihova podrška se kretala od pitanja iz oblasti metodologije do “potezanja veza”, pa čak i nalaženja delova za automobil. Duboko sam zahvalan osoblju muzeja i njihovim porodicama: mojoj “mentorici” Mirjani Maluckov, čije je službeno zaduženje za moj naučni rad bilo propraćeno velikom toplinom i strpljenjem; članovima etnološkog odelenja: Mariji Banski, Ivanu Čakanu, Vesni Marjanović, Ljubi Međešiju i Branki Stefanović-Idvoreanu, direktoru Muzeja Ljubivoju Ceroviću, direktoru muzeologije Predragu Medoviću i svima ostalima iz Muzeja. Osoblje Muzeja grada Novog Sada takođe je bilo vrlo blagonaklono, posvećujući mi svoje vreme i materijal potreban za rad. U tome su se naročito isticali Mirjana Džepina, Olivera Radovanović i Pavle Štraser. Uz pomoć muzeja sam uspostavljao veze sa ljudima iz drugih muzeja u Vojvodini radi istraživanja, kao što su Geza Tripolski u Senti, Milorad Girić i Stevan Vojvodić u Kikindi, zatim, u Vršcu, penzionisani etnolog Milan Milošev koji mi je pomogao da se sretnem sa lokalnim muzičarima. Posebno sam zahvalan Vojvođanskom muzeju i Muzeju grada Novog Sada što su mi dozvolili da objavim fotografije iz njihovih zbirki. U toku svog studijskog rada, a i kasnije, posetio sam i druge institucije u Jugoslaviji i uvek naišao na topao i kolegijalan prijem. Osoblje Zavoda za istraživanje folklora u Zagrebu je bilo izuzetno blagonaklono prema mom radu, a i ja prema njihovom. Posebno se zahvaljujem Jerku Beziću, Maji Povrzanović i Dunji Rihtman-Auguštin. Takođe se zahvaljujem Dragoslavu Deviću i Dimitriju Golemoviću sa beogradskog Fakulteta muzičkih umetnosti, Radmili Petrović iz Srpske akademije nauka i umetnosti i Dunji Rihtman-Šotrić sa sarajevske Muzičke akademije. I na kraju, želeo bih da se zahvalim urednicima Radio Novog Sada na njihovoj pomoći, a posebno se zahvaljujem Dušanu Mihaleku, ne samo na pomoći oko mog naučnog rada , nego i na njegovim naporima u istraživanjima na polju etnomuzikologije u Vojvodini u okviru Matice srpske. U okviru mog boravka, dok sam radio na svom projektu, sreo sam izvanredne ljude od kojih sam mnoge znao samo po nadimcima ili kao komšije “tog i tog”. Ipak, želeo bih da spomenem nekoliko mojih poznanika: pokojnog Ištvana Bitoa, koji je proveo sa mnom mnoge časove svirajući mi i pričajući o mađarskoj muzici; Branka i Danicu Micin, koji su me srdačno pozvali da snimim njihovu svadbu u Nadalju; Spasoja i Mitu Kozarov iz Deronja, što su me upoznali sa svojim komšijama Ciganima; Zlatu Doroškov i njene prijatelje iz orkestra u Melencima zbog bezgranične energije i entuzijazma. Zatim, Stjepana i Antuna Trabaljkova i njihove porodice zbog srdačnog gostoprimstva i drugarstva u njihovim slavonskim domovima; Boru Draškovića zbog njegove kinematografske perspektive vojvođanskog kafanskog života i Nicea Fracilea za zajedničko istraživanje po vojvođanskoj etnomuzikologiji. Moj studijski rad u Jugoslaviji finansirali su Međunarodni komitet za istraživanja i razmene (International Reseach and Exchange Board – IREX) i Fulbrajtova fondacija (Fulbright Hays Dissertation Research Program). Zahvaljujem se njihovom osoblju i sponzorima za pomoć i podršku koju su mi pružili, preko programa koji omogućuju američkim naučnicima da obavljaju naučna istraživanja u Istočnoj Evropi. Događaji iz 1989. godine svakako predstavljaju prekid u primenljivosti takvih programa. Takođe sam zahvalan i svojim roditeljima, ne samo za finansijsku pomoć nego i za ljubav i podršku koju su mi pružili. Imao sam sreće u UCLA (University of California, Los Angeles) da radim sa angažovanim i zainteresovanim komisijom za doktorske disertacije, čiji su mi svi članovi ponudili svoje iskustvo i izrazili interesovanje za moj rad, a to su: Aleksandar Albijanić,Malcolm Cole, Elsie Ivancich Dunin, Timothy Rice i predsednik James Porter, koji me je podstakao da svoju karijeru već u prvoj godini studija obogatim studiranjem jugoslovenske muzike. Ostalo osoblje fakulteta me je ohrabrilo u tom razmišljanju, a to su: Jihad Racy, Mariana Birnbaum i vanredni profesor Ellen Koskoff, koja mi je pomogla da uvidim nedostatke metodologije mojih početnih studija, zbog čega nisam mogao da sagledam suštinu stvari. Ostali profesori koji su mi pomogli da doteram svoj rad su: James Clifford, Frank Dubinskas, Carol Silverman, Andrei Simić i Mark Slobin. Frank me je takođe povremeno podsećao da pevam, što je uvek dobar savet. Želim da spomenem i podršku Dick Crum-a koji je neprekidno podsticao (i često ispravljao) moj rad iz oblasti istorije kulture južnoslovenskih naroda. Moje kolege studenti na UCLA su bili neprestani izvor intelektualnih podsticaja, utehe i humora. Posebno želim da se zahvalim članovima naše prateće grupe za disertaciju, a to su: Susan Asai, Gila Flam, Jane Sugarman i Elizabeth Tolbert. Takođe su mi mnogo pomogle i moje kolege i prijatelji sa istočnoevropskog odseka: Michael Alpert, Eran Frankel, Mark Levy, Miamon Miller i Janet Reineck. U toku završne pripreme teksta disertacije neprekidno su mi pomagali: Bart Abicht, Dunja Đorđević, Nena Janković, Marjan Malezanovski i Alemka Porobić u prevodu srpskohrvatskih tekstova na engleski; Molly Forman i Attila Adorján za prevode sa mađarskog jezika i istraživanja; Wanda Bryant i Fred Lieberman za konsultacije oko računara; Lynn Piquette za grafički dizajn i korišćenje njene opreme za crtanje kao i osoblje Tandy Beal & Company koji su mi nesebično dozvolili da koristim njihov računar i kancelarijske prostorije. Ja im se srdačno zahvaljujem na pomoći u ovom radu. Na kraju se zahvaljujem i svim svojim sobnim kolegama sa kojima sam bio tokom godina i kojima će biti milo da saznaju da sam uspeo, pa im se zahvaljujem na trpeljivosti. Posebnu zahvalnost upućujem na adresu “the Santa Cruz 12” i H.P, što su sve ovo omogućili. Hvala!

NOVO prometej Siniša Korica rođen je 17. 02. 1949. godine u Laćarku, opština Sremska Mitrovica. Ekonomski fakultet je završio u Subotici 1971. godine, a magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radio je na različitim mestima u privredi: “Mitros”, “Heroj Pinki” (finansijski direktor), “Elnos” (zamenik generalnog direktora), “Elektrovojvodina” (direktor ekonomskih poslova). Radio i u organima vlasti: bio potpredsednik Izvršnog veća opštine Sremska Mitrovica, u dva mandata član Izvršnog veća Vojvodine i član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za tržište i cene u vladi Milke Planinc. Jedno vreme bio i u politici, član Predsedništva Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine i to u vreme koje je neposredno prethodilo “Jogurt revoluciji”. Privreda, ograni vlasti, nauka (magistratura), politika motivisali su ga da napiše pet knjiga od kojih je “Prometej” objavio “Autobiografiju istorije”, novosadski “Dnevnik” – “Novi prilozi za stare iluzije”, a “Sremske novine – “Šešir u Trećem šoru”. Živi u Novom Sadu, oženjen je, ima dve ćerke i troje unučadi. Nije član ni jedne političke stranke. istorija srba srpskog naroda srbije srpska

Autor: Ljubenko Zvizdić Povez: broširan Br. strana: 171 Format: 13x18,5 Ljubenko Zvizdić Ljubenko Zvizdić, novinar Radio Televizije Vojvodine. U Javnom servisu Vojvodine zaposlen je od 1991. godine. Do sada je u novinarstvu dobitnik više domaćih i međunarodnih priznanja. Dobitnik je četiri nagrade Radio difuzne organizacije Vojvodine, tri puta u žanru reporetaže i emisije kao celine ( Vršac, Sombor i Sremska Mitrovica ). Osim pomenutih priznanja dobitnik je tri međunardno nagrade za reportaže, dve Interefera ( Sombor ), Europres Travel Festa ( Subotica ) i Društva novinara Vojvodine ( Novi Sad ). Dve reporteaže čiji je on bio autor nagrađene su za tonsku realizaciju na međunarodnom festivalu Taktons u Novom Sadu. Dobitnik je specijalnog priznanja za izuzetno kvalitetan rad Festivala autorskog filma podunavskimh zemalja u žanru radijske reporteaže u Apatinu. Inače, Ljubenko Zvizdić je do sada objavio pet zbirki poezije „ Leptirica“ , „ Kapi“ , „ Miris zrelih trešanja“ , „ Sto puta ti kažem“ i „ Kraljivica snova“ . Uvršten je u antologiju savremene srpske poezije za decu i mlade „ Kad srce zasvetluca“ - selektor Pero Zubac. Autor je romana „ Kad su anđeli plakali“ i monografije „ Luka Marin“ . Dobitnik je međunarodne nagrede za poeziju „ Zlatno pero“ u Ljubljani 2012. godine. Na međunarodnom konkursu „ Karlovačkog lista“ povodom Svertskog dana pezije, dobitnik je treće nagrade u Sremskim Karlovcima 2015. godine. Dobitnik je međunarodne nagrede za poeziju „ Zlatno pero“ u Ljubljani 2012. godine. Predsednik je nadzornog odbora Udruženja novinara Srbije. NAPOMENA: Knjiga je apsolutno nova, na prvoj strani ima posvetu, ostalih oštećenja nema!

Hrvatske i srpske narodne pripovijetke iz Mađarske. Tiraž: 1000 Balint Vujkov (Subotica, 26. svibnja 1912.-Subotica, 23. travnja 1987.) je hrvatski književnik, sakupljač i obrađivač hrvatskih narodnih djela iz Vojvodine i susjednih država, pripovjedač i romanopisac. Dramatizirao je brojne narodne pripovijetke koje je sakupio i zapisao. Sakupljao ih je u Mađarskoj, Slovačkoj, Rumunjskoj (karaševski Hrvati), Češkoj, Vojvodini, Austriji, Hrvatskoj (u Lici) i na Kosovu tijekom 55 godina. Pored hrvatskih, zapisao je i narodna djela Srba iz Mađarske i Rumunjske. Po značaju njegovog sakupljačkog rada ga pojedini stručnjaci stavljaju u razinu s braćom Grimm i Vukom Karadžićem. Bio je pjesnik, pripovjedač, pisac bajki, fantastičnih priča, dramatik, publicist, polemičar, esejist, romanopisac. Bio je pokretačem i članom uredništva u većem broju književnih časopisa, novina i narodnih kalendara. Po struci je bio pravnik. Radio je kao odvjetnik, u službi pravne pomoći i kao sudac subotičkog okružnog suda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! a) Jevrejska religija b) Jevreji - narodni običaji .......................................................... R e f e r e n c e Religija Obredi Blagoslovi Praznici Ishrana Životni ciklus Pojmovi iz Judaistike Tanah Verske grupacije Talmud Simboli Pavle Šosberger je rođen je u Budimpešti, 1920. godine. Počev od 1966. godine, bio je predsednik Jevrejske opštine Novi Sad u tri mandata. Bavio se istorijskim radom i spisateljstvom. Napisao je 11 knjiga o Jevrejima Novog Sada i Vojvodine. Objavio je niz članaka o starom Novom Sadu. Učestvovao je u izradi Enciklopedije Novog Sada kao i mnogih TV i radio emisija, kao dokumentarnih filmova. Sarađivao je sa mnogim institucijama i pojedincima na proučavanju Holokausta na prostorima Vojvodine. Za imenik žrtava – Jevreja u Vojvodini, 1990. godine mu je od strane Jad Vašema uručena Zlatna menora. Nosilac je tri ordena, Megile zahvalnice Saveza JOJ (1969), plakete JONS (1985), Novembarske povelje Grada Novog Sada (2001). Umro je u Novom Sadu 27. marta 2012. godine.

Tamburaski Orkestar Radio Novog Sada* , Pjevaju Nada Vodeničar i Aleksandar Dejanović ‎– Pjesmom I Igrom Kroz Vojvodinu (Songs And Dances From Vojvodina) Label: Jugoton ‎– LPY-V-802 Format: Vinyl, LP, Album, Reissue Country: Yugoslavia Released: Genre: Folk, World, & Country Style: Folk Tracklist A1 Kad Sam Bio U Novome Sadu Vocals – Aleksandar Dejanović Written-By – Marko Nešić A2 Banatski Zaplet, Kolo Music By – Narodno* A3 Moj Dilbere, Rođo Moja Lyrics By – Milorad Petrović (3) Music By – Narodna* Vocals – Nada Vodeničar A4 U Tom Somboru Vocals – Aleksandar Dejanović Written-By – Narodna* A5 Aj, Što Ću, Nane, Boluje Mi Dika Vocals – Nada Vodeničar Written-By – Narodna* A6 Logovac, Kolo Music By – Narodno* A7 Sremski Bećarac Music By – Narodno* B1 Zabaljka Vocals – Aleksandar Dejanović Written-By – Marko Nešić B2 Gine, Vene Srce U Menika Vocals – Nada Vodeničar Written-By – Narodna* B3 Krecavi Ketuš, Kolo Music By – Narodno* B4 Đuvegije, Gde Ste, Da Ste Vocals – Nada Vodeničar Written-By – Marko Nešić B5 Pod Kikindom Zeleni Se Trava Vocals – Aleksandar Dejanović Written-By – Narodna* B6 Jabuka Se Vetru Moli Vocals – Nada Vodeničar Written-By – Narodna* B7 Sitno Banatsko Kolo Music By – Narodno* Media: Very Good (VG) Sleeve: Very Good (VG) STA.SAL.3

Izabrane pesme poznatog publiciste, radio-urednika i pesnika, Ota Tolnaia (1940). U okviru izdanja Zavoda za kulturu Vojvodine, koje će obuhvatati sve relevantne pesnike sa područija Vojvodine, izlazi ovo remek - delo moderne poezije. Oto Tolnai je rođen u Kanjiži a studirao je mađarsku književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Pokretač i urednik mnogih književnih časopisa, zbog čega je jednom prilikom i bio osuđivan, jer su njegovi tekstovi ocenjeni kao neprijateljska propaganda. Poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. neoavangarda, vladimir kopicl, tribina mladih, bogdanka poznanovic, uj symposion, avangarda, postmoderna, kuca insekata, vujica resin tucic, judita salgo, katalin ladik...

Slavko Almažan : LUDI TOČAK , Dnevnik Novi Sad 1989, str. 80. Izbor poezije. Očuvanost 4-. Slavko Almažan (rum. Slavco Almăjan; rođen 10. marta 1940. godine u Orešcu) vojvođanski rumunski je pesnik, prozni pisac, imagolog, pisac radio-drama, eseja, režiser, prevodilac.[1] [2] Završio je gimnaziju u Vršcu; studirao književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bio je predavač na Specijalističkim akademskim studijama u Novom Sadu gde je predavao alternativnu književnost i umetnost. Radio je kao novinar, a zatim urednik u Radio Novom Sadu i na Televiziji Novi Sad, bio je glavni urednik izdavačke kuće `Libertatea`, predsednik Društva za rumunski jezik i književnost, predsednik Društva književnika Vojvodine.[3] Član je Udruženja književnika Srbije odnosno Društva književnika Vojvodine, član Saveza književnika Rumunije, redovni član Međunarodne akademije umetnosti `Mihaj Eminesku` iz Krajove. Dobitnik je više značajnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Godinu dana je živeo u Njujorku, gde je započeo proučavanje uticaja američke kulture na iseljenike rumunskog porekla iz Srbije. Prevođen je na više jezika: srpski, mađarski, slovački, rusinski, engleski, francuski, italijanski, španski, švedski, turski, albanski, poljski. Uvršten je u Antologiju evropskog modernog pesništva XX veka kao i u Antologiju savremene svetske poezije. Dedeljeno mu je zvanje Ambasadora poezije. Živi u Novom Sadu.

Autor - osoba Milutinović, Kosta N., 1909-1998 = Milutinović, Kosta N., 1909-1998 Naslov Vojvodina i Dalmacija : 1760-1914 / Kosta Milutinović Ostali naslovi La Voivodine et la Dalmatie de 1760. a 1914. Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 1973 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis VI, 394 str. ; 24 cm Zbirka Monografije / Institut za izučavanje istorije Vojvodine ; ǂknj. ǂ4 (Pl.) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst [Résumé] Registar. Predmetne odrednice Vojvodina -- Dalmacija -- 1760-1914 Dalmacija -- Vojvodina -- 1760-1914 Vojvodina -- Boka Kotorska -- 1760-1914 Boka Kotorska -- Vojvodina -- 1760-1914 Austro-Ugarska -- Pokrajne -- Istorija -- 1760-1914 Posveta Koste Milutinovića na predlistu. Donji deo knjige kao da je nekad bio ovlažen, ali nema mirisa memle. Inače dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. PREDGOVOR U ovoj knjizi obrađeni su društveno-politički i kulturno-prosvetni odnosi Vojvodine i Dalmacije od sredine XVIII veka, kada je Dositej Obradović prvi inicirao veze između Vojvodine i Dalmacije, pa sve do početka prvog svetskog rata, koji predstavlja prekretnicu u istorijskom razvoju jugoslavenskih naroda. Budući da je Boka Kotorska od pada Mletačke Republike (1191) pa sve do propasti Habsburške Monarhije (1918) činila jednu političko-administrativnu celinu sa Dalmacijom i slala svoje poslanike u Dalmatinski sabor i Austrijski parlament, to su u ovoj knjizi obuhvaćeni i odnosi između Vojvodine i Boke Kotorske, iako je ova u tokovima svoga istorijskog razvoja imala mnogo specifičnosti, različitih od razvoja Dalmacije. Kao crvena nit, kroz ćelu ovu knjigu provlače se dva osnovna pitanja, koja čine okosnicu u piščevom obrađivanju postavljene problematike. To su međunacionalni i međuverski odnosi, sa posebnim osvrtima na Vojvodinu i Dalmaciju, dve jugoslavenske pokrajine na periferiji Habsburške Monarhije u kojima su ovi odnosi baš s obzirom na pretenzije susednih država bile od posebnog značenja u tokovima njihovog istorijskog razvoja. О među-nacionalnim odnosima u Dalmaciji postoji iscrpna i dokumentovana knjiga Rade Petrovića Nacionalno pitanje u Dalmaciji u XIX stoljeću, u kojoj je pretežno obrađeno razdoblje od 1860. do 1880. godine. О međunacionalnim odnosima u Dalmaciji postoje i specijalne studije i rasprave Viktora Novaka, Grge Novaka, Ferda Čulinovića, Vase Bogdanova, Dinka Foretića i drugih. О međunacionalnim odnosima u Vojvodini takođe je dosta pisano, iako još ne postoji nijedno veće sintetičko delo kao što je knjiga Rade Petrovića о Dalmaciji. U istorijskoj literaturi о nacionalnim problemima u Vojvodini ističu se studije i rasprave lovana Skerlića, Nikole Radojčića, Vase Stajića i Vase Čubrilovića. О međuverskim odnosima pisano je malo i nedovoljno, i to većinom i klerikalnih pozicija. Zbog toga je u ovoj knjizi najveća pažnja posvećena širem izučavanju i svestranijem osvetljavanju međuverskih odnosa, koji su ti tokovima istorijskog razvoja imali velikog uticaja na razvoj međunacionalnih odnosa i u Vojvodini i u Dalmaciji. Posebna pažnja posvećena je klerikalizmu, pravoslavnom i katoličkom, koji su u podjednakoj meri zaoštravali međuverske suprotnosti, raspaljivali religiozni fanatizam i vrlo negativno uticali na raspirivanje šovinističkih strasti. Isto tako iscrpno obrađena je i borba građanske klase, naročito njenoga levoga krila, protiv klera, koji je nastojao da se nametne za tutora političkim strankama i kod Srba i kod Hrvata. Autoru su, pored neobjavljene izvorne građe iz dalmatinskih i vojvođanskih istorijskih arhiva, bili od koristi radovi Dimitrija Ruvarca, Nikodima Milaša i Rajka Veselinovića iz istorije pravoslavne crkve u Vojvodini i Dalmaciji, i studije Natka Nodila, Viktora Novaka i Vinka Cecića iz istorije katoličke crkve u Dalmaciji. U toku dugogodišnjeg rada na prikupljanju građe i obrađivanju materijala za ovu knjigu, mnogi su svojom saradnjom, savetima i svesrdnim razumevanjem doprineli da ona bude napisana. Na prvom mestu autor duguje zahvalnost upravi Instituta za izučavanje istorije Vojvodine u Novom Sadu što je u toku poslednjih godina omogućila istraživački rad na ovoj problematici i uvrstila knjigu među svoja izdanja. Ne manju zahvalnost autor duguje stručnim recenzentima akademiku dr Petru Popoviću i profesoru univerziteta dr Vasiliju Krestiću, na korisnim primedbama i sugestijama, kao i redaktoru knjige, dr Čedomiru Popovu, docentu univerziteta, na intervencijama pri redigovanju. Autor se sa pijetetom seća dragocene pomoći koju su mu u pronalaženju dokumenata pružili pok. prof. Kosta Petrović, nekadašnji direktor Arhiva Srpske akademije nauka u Sremskim Karlovcima, i pok. dr Nikola Milutinović, nekadašnji saradnik Istorijskog arhiva AP Vojvodine. Duboku zahvalnost na učinjenim uslugama autor duguje dr Rajku Veselinoviću, direktoru Arhiva Srpske akademije nauka u Beogradu, dr Slavku Gavrilovića, profesora univerziteta u Novom Sadu, dr Fedoru Nikiću, profesoru univerziteta u penziji, mr Aleksandru Foriškoviću, sekretaru Naučnog veća Instituta za izučavanje istorije Vojvodine, zatim prof. Živojinu Boškovu, direktoru Rukopisnog odeljenja Matice srpske, sa njegovim saradnicima, i bibliotekarima Matice srpske, profesorima Ivanki Veselinov, Šonji Tišmi, Lazaru Ćurčiću i Savi Palančaninu. Posebnu zahvalnost autor duguje akademiku dr Grgi Novaku, predsedniku Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, dr Ivanu Iliću, direktoru Arhiva JAZU u Zagrebu; upravi Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku i Biblioteke i arhive Valtazara Bogišića u Cavtatu, te dr Ivi Periću, direktoru gimnazije u Dubrovniku. Za vreme višegodišnjeg istraživanja u naučnim ustanovama Zadra autora su predusretljivošću i razumevanjem zadužili: dr Dinko Foretić, profesor Filozofskog fakulteta; dr Nada Beritić, direktor Naučne biblioteke, sa saradnicima; dr Vjekoslav Maštrović, direktor Instituta za historijske i ekonomske nauke JAZU, sa saradnicima; prof. Ante Usmiani, direktor Historijskog arhiva, sa saradnicima. Od sveg srca se zahvaljujem svojoj supruzi Olgi na svesrdnoj pomoći i razumevanju. K. M. Milutinović, Kosta, srpski istoričar (Pančevo, 21. I 1909 – Novi Sad, 31. III 1998). Diplomirao 1932. na Filozofskome fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao 1936. Pre i za II. svetskog rata radio kao gimnazijski profesor u Osijeku, Novome Sadu i Beogradu, a nakon rata u Arhivu Vojvodine (1948–49), potom kao kustos Vojvođanskoga muzeja (1949–60), profesor na Filozofskome fakultetu u Zadru (1960–68) te u Institutu za izučavanje istorije Vojvodine (1968–76). Bavio se istorijom južnoslavenskih naroda u novome veku. Glavna dela: Svetozar Miletić (1939), Socijalisti o ulozi Južnih Slovena u rešavanju istočnog pitanja (1959), Vojvodina i Dalmacija 1760–1914. (1973) i Štrosmajer i jugoslovensko pitanje (1976). MG 135

Ојкача као „поетско-музички облик Срба Динараца-Крајишника у Војводини (Србији)“, и шире, није само вокална, односно, музичка, већ понајпре књижевна творевина (римовани двостих који се доминантно јавља у десетерачком облику). Због тога не може и не сме бити предмет интересовања само етномузикологије, већ мора бити и поље тумачења књижевне и лингвистичке науке. На то указује и ова антологија која садржи, ни мање ни више, две хиљаде ојкача, које потичу из Босанске Крајине, са Баније и Кордуна, а онда и из Лике и Далматинске Загоре. Антологија садржи и ризницу имена певача ојкаче која допире до друге половине 19. века. Наслов: Пјевај, ори, прозоре отвори : крајишке ојкаче Издавач: Радио телевизија Србије Страна: 282 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 23 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-6195-126-8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veljko Petrović Šumadija i Vojvodina Izdavač: Udruženje Vojvođana u Beogradu, Beograd, 1930. Meki povez Broj strana: 24 Format: 20,5 x 14,5 cm Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[2] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[4] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. Kao mladić Petrović piše o izrazitoj apatiji kod srpske omladine i naroda u Somboru, za koju kaže da vegetira i malo šta zna o Srbima iz drugih krajeva, kao i da masovno koriste mađarizme.[5] U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpska sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[6] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[7] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[8] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[9] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [10] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je marta 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`.[11] Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[12] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[13] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Nasleđe Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić. Dela 1902. „Rodoljubive pesme” 1909. „Bunja” 1912. „Na pragu” 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada” 1921. „Varljivo proleće” 1922. „Pomerene savesti” 1922. „Tri pripovetke” 1924. „Iskušenja” 1925. „Pripovetke” 1932. „Izdanci iz opaljena grma” 1948. „Prepelica u ruci” 1964. „Dah života”

Tomić je podatake za ovu knjigu, u kojoj se nalazi 228 imena evropskih muzičkih stvaralaca koji su posvetili pažnju Srbiji i njenom narodu, prikupljao više od 25 godina. Ovo je studija-leksikon evropskih kompozitora koju su stvarali inspirisani srpskom muzikom i tradicijom. Čajkovski, List, Brams, Rimski-Korsakov samo su neka imena koje se nalaze u ovoj knjizi uz priče kako su pojedina dela nastala i kome su bila posvećena. Dejan je tri decenije radio kao muzički urednik na Radio televiziji Vojvodine i autor je više knjiga koje se bave muzikom na ovim prostorima.

Томић је податаке за ову књигу, у којој се налази 228 имена европских музичких стваралаца који су посветили пажњу Србији и њеном народу, прикупљао више од 25 година. Ово је студија-лексикон европских композитора коју су стварали инспирисани српском музиком и традицијом. Чајковски, Лист, Брамс, Римски-Корсаков само су нека имена које се налазе у овој књизи уз приче како су поједина дела настала и коме су била посвећена. Дејан је три деценије радио као музички уредник на Радио телевизији Војводине и аутор је више књига које се баве музиком на овим просторима. Наслов: Срби и европски композитори : српска музика и Срби у делима европских композитора, од XIX до почетка XXI века Издавач: Радио телевизија Србије Страна: 272 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 27 cm Година издања: 2019 ИСБН: 978-86-6195-173-2

Svetozar Rapajić : Dramski tekstovi i njihove inscenacije / Београд : Факултет драмских уметности, Институт за позориште, филм, радио и телевизију ; Нови Сад : Позоришни музеј Војводине, 2013 , Fizički opis 222 стр. ; 24 cm Zbirka Посебна издања / [Позоришни музеј Војводине] Napomene `Текст књиге је настао у оквиру рада на пројекту `Идентитет и сећања: транскултурални текстови драмских уметности и медија (Србија 1989-2014)`, пројекат бр. 178012, Факултета драмских уметности у Београду.` --> прелим. стр. Тираж 300 Белешка о аутору: стр. 219-220 Напомене и библиографске референце уз текст Библиографија: стр. [211]-218. Predmetne odrednice Drama -- Pozorišna adaptacija -- 19v-21v Pozorišna režija -- Srbija -- 20v-21v Očuvanost 4; ima potpis

ZAPADNA EVROPA I BALKANSKI NARODI-U PRVOJ POLOVINI XV VEKA-/753/ ZAPADNA EVROPA I BALKANSKI NARODI PREMA TURCIMA U PRVOJ POLOVINI XV VEKA -N I J E KOMPLETNA KNJIGA -IMA 160.STRANA OD 299.STRANA-KAKO JE U SADRŽAJU......IZGLEDA DA JE U PITANJU SAMO SVESKA/11. JOVAN RADONIĆ (autor) Izdavač: MATICA SRPSKA NOVI SAD Stanje: OČUVANO-SANIRANE KORICE-MEK POVEZ-NEPROSEČENI LISTOVI---NIJE KOPLETNA SAMO DO 160.-STRANE-DO SREDINE VIII-POGLAVLJA Izdanje, Novi Sad 1905, tvrdi + meki orig. povez, stanje dobro , str.160 OD 297, ćirilica Izdavač: Matica srpska -Jован Радонић (Мол, 9. фебруар 1873 — Београд, 25. новембар 1956) је био српски историчар, академик , ученик Александра Сандића и чешког историчара Константина Јиречека. Бавио се и изучавањем историје Срба у Војводини. О овој теми најзначајније је дело Срби у Угарској. Док је био у избеглиштву написао је већи број научних радова са намером да одбрани српске интересе у Војводини[1] Године 1902. написао је детаљан преглед свих студија о српској историји објављених те године што представља круну његовог рада као библиотекара у Матици српској. Ово дело и до сада је непревазиђен пример библиографије на српском језику. Значајан је и његов преводилачки рад. Преводио је са немачког а касније и са чешког и румунског језика. Ранији преводи углавном су из области књижевне историје а каснији из области историје. На првом месту је превод Јиречекове Историје Срба и његових студија о средњовековној Србији. Ове преводе је и допуњавао новим резултатима. Радио је и на објављивању архивске грађе из Дубровачког архива. Хронолошки његово интересовање обухвата готово целу српску историју—од изучавања племена која су пре Словена живела на Балканском полуострву па до бурних дешавања из 1848. године и догађаја блиских његовом времену. Његови радови такође се одликују и великом тематском разноврсношћу: од издавања историјских извора, научне критике па до стварања синтетичких прегледа прошлости као круне рада једног историчара.

Srbi i evropski kompozitori Tomić je podatake za ovu knjigu, u kojoj se nalazi 228 imena evropskih muzičkih stvaralaca koji su posvetili pažnju Srbiji i njenom narodu, prikupljao više od 25 godina. Ovo je studija-leksikon evropskih kompozitora koju su stvarali inspirisani srpskom muzikom i tradicijom. Čajkovski, List, Brams, Rimski-Korsakov samo su neka imena koje se nalaze u ovoj knjizi uz priče kako su pojedina dela nastala i kome su bila posvećena. Dejan je tri decenije radio kao muzički urednik na Radio televiziji Vojvodine i autor je više knjiga koje se bave muzikom na ovim prostorima.

Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

Vasa Stajić - Saša Marković Izdavac: Prometej - Radio-televizija Vojvodine Tvrd povez 315 str. 24 cm SADRZAJ: UVOD - Vasa Stajic, ideje, idealizam, i srpski identitet do 1918. Biografski osvrt Zamke samoodbrana u tumacenju stvaralastva Vasa Stajic Socijalni humanista i nacionalni pedagog Epilog prepoznatog Beleske Literatura IZABRANI CLANCI I RUKOPISI Nazarenstvo sa gledista moderne drustvene nauke Mederna proizvodnja i zanat Zemljoradnicke zadruge Revolucionarna uloga masinerije Osmocasovni radni dan O radu - Nekoliko misli posvecene citaocima Privrednog dela Kako sam postao socijalista Dodatak Karakter mog socijalizma Kako sam doznao za Svetozara Markovica O napadu na Srbe u Zagrebu Kroz blato kapitalizma u kulturu socijalizma Ateista na katedri Slepi nacionalizam Narodno obrazovanje Zadaca i organizacija omladine Srpska citaonica u Somboru Nekoliko rapsodija pred godisnju skupstinu Jovan Skerlic Pisci i knjig, III, Beograd, 1908. Jedna sveta duznost srpske inteligencije Borba za opstu slobodu u otadzbini Srpska narodna skola u Ugarskoj Borba za narodni opstanak Nasa avtonomna politika Klerikalizam u nasoj avtonomiji Borba o opce, jednako i trajno Pismo mladom ucitelju Pesnistvo i rodoljublje Pismo iz Sombora Narodna odbrana u Vojvodini- pregrst uspomena Cuvaj i njegovi atentatori Dr Nikolaj Velimirovic, Besede pod gorom Prvi pozdrav Novi Srbin Djaci i politika Novi Srbin i Madjari Svetli dani Srbi i Turci Omladinski zivot Djaci u radu za narod Beleske o popularnoj knjizevnosti Budite veliki! Nase namere Srbi u Ugarskoj Srpska prosveta i stranke Vasa Stajic o Jovanu Skerlicu Smisao za pomirljivost Velikosrpska propaganda u Juznoj Ugarskoj Nasa inteligencija - razgovor o ratarima Nasa pesma Zivot u misiji Nekoliko dokumenata o Vojvodini u Svetskom ratu Ucesce srpskog drustva u mojoj sudbini Pouka od robovanja Preboleti imperijalizam Javni radnik i nacin udruzivanja Socijalno i zensko pitanje Zena kao drug i naucnik MOje unutrasnje borbe Moje ucesce u jugoslovenskom ujedinjenju Podoljubi sto govore Sloboda i pravda Predavanje Vase Stajica Socijalizam i nacionalizam Beleske o autoru

Kao na slikama Korice malo pohabane unutra sve čisto Jako zanimljiva zbirka poezija 1985. Petko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je hrvatski[1] i srpski pisac, novinar,[2] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova. Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[3] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[4] Petko Vojnić Purčar Petko Vojnić Purčar.jpeg Lični podaci Puno ime Petar Vojnić Purčar Datum rođenja 16. februar 1939. Mesto rođenja Subotica, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 7. jun 2017. (78 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Književni rad Period 1940−1990 Najvažnija dela Dom sve dalji (roman) Nagrade NIN-ova nagrada Oktobarska nagrada Novog Sada Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine Biografija Uredi Petko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[2] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[3] Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini.[5] Književni rad Uredi Književnošću je Purčar počeo da se bavi krajem 50-ih godina i već prvom zbirkom novela Svetovi i satovi iz 1967. postigao je zapažen uspeh. Kasnije je objavio više zbirki pripovedaka, nekoliko romana, a pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Eseje i zapise skupio je u knjizi Otvoreni atelje iz 2004.[1] Pisao je na hrvatskom jeziku, čime je doprineo kontinuitetu pisane hrvatske reči na prostoru Vojvodine. Pisao je i poeziju[3] U svojim pesmama imao je savremeni, moderni pesnički izraz i oblik. Često je koristio metaforične likove, naracija mu ponegde nalikuje filmskoj, a motivi su pitanja koja najviše dotiču savremenog čoveka. Pesme su mu motivisane prošlošću rodnoga kraja u traganju za fenomenima postanka. U proznim delima se posvetio prikazu sudbina Hrvata u Panonskoj niziji, posebno u rodnoj Bačkoj. Njegov pripovedački svet vezan je za panonsko podneblje. Prostor gde se dešavaju njegove priče je svet malih gradovaa, ravničarskih salaša i sela. Purčareve povesti su jedna vrsta spoja lirske i epske prirode pripovedanja, sa sižeima koji se tiču ljubavi, sukoba sa sredinom, sudbine intelektualca ili običnog čoveka u procepima svakodnevnog života.[6] Spada u red najplodnijih i najboljih prozaika hrvatske književnosti u Vojvodini. Miroslav Krleža za njega jee rekao da pripada piscima evropskog kruga (E. Čengić, Razgovori s Krležom). Za roman Dom sve dalji 1977. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Dela su mu prevedena na više jezika. Zastupljena su u šesnaest antologija, među kojima i u Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas (Zagreb, 1970).[5] Bibliografija Uredi Svetovi i svatovi - zbirka pripovedaka (1967) Odlazak Pauline Plavšić - roman (1969) Dom sve dalji - roman (1977) Ljubavi Blanke Kolak - roman (1979) Kameno žito - zbirka pesama (1980) Prstenovani gavran - zbirka 16 pripovedaka (1983) Sol u vjetru - zbirka pesama (1985) Večernje buđenje - roman (1987) Kraćenje života - drame (1990) Putovanje prema Crnome moru - zbirka pesama (2002) Put u Egipat: Hodočasničke i vagabundske priče - zbirka 18 pripovedaka (2003) Miholjsko ljeto i druge priče - zbirka pripovedaka (2003) Crvenokošci - roman (2003) Biznis je biznis - savremena komedija u 2 čina Otvoreni atelje - knjiga eseja (2004) Kult kornjače - zbirka 20 novela (2005) Očas usprkos - zbirka pesama (2006) Prstenovani gavran: drugi dio - zbirka novela (2007)[3] Vrt lirika - zbirka pesama (2008)[5] Rad na filmu i u pozorištu Uredi Petko Vojnić Purčar pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Na radio talasima emitovane su 43 njegove radio-drame u Srbiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Drame su mu izvedene i u pozorištima u Osijeku i Subotici. Bio je scenarista i režiser nekoliko kratkih dokumentarnih filmova: Golubari (1968) Posne godine - Godine rodne (1970) Jedan dramatičan dan kod drugarice Vere i gospođe Anđe (1970) Ljubav nas je održala (1971)[7] Zajedno sa Želimirom Žilnikom i Brankom Vučićevićem radio je na scenariju za Žilnikov film Rani radovi iz 1969. godine, koji je iste godine dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.[5] Nagrade Uredi Petko Vojnić Purčar dobitnik je mnogih nagrada i priznanja među kojima su: Prva nagrada za televizijsku dramu Televizije Beograd NIN-ova nagrada za roman Dom sve dalji (1977) Oktobarska nagrada Novog Sada za zbirku pesama Sol u vjetru (1985)[3] Državno priznanje Republike Hrvatske za doprinos očuvanju i razvoju hrvatske kulture u Vojvodini (2009) Nagrada Balint Vujkov Dida za životno delo u oblasti književnosti (2009) Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine (2014)[5] Brojne su i nagrade koje su dobili filmovi na čijem je scenariju Pučar sarađivao: zlatna plaketa na 13. Festivalu amaterskog filma Srbije 1968. za film Zemlja, zemlja..., srebrna plaketa 1968. za dokumentarni film Slikari na Tisi (autori Petko Vojnić Purčar, Mirko Pot i Jovan Štricki), pulska Arena, Zlatni medved na berlinskom filmskom festivalu za kategoriju film u celini za film Rani radovi i druge.[5] Tags: Rukovet katalin ladik slavko matkovic srpska neoavangardna poezija jugoslovenska knjizevnost postmoderna vojvođanska

Odlomak: Vožd Đorđe Stratimirović, kako ga je srpski narod severno od Save i Dunava zvao, bio je neprikosnovena ličnost u istoriji Srpske Vojvodine i sveukupnoj srpskoj istoriji. Bio je vojni vođa Srba tokom revolucije 1848. godine, gde je u srpsko-mađarskim sukobima odneo više važnih pobeda sačuvavši tako crkve, manastire i srpski narod od velikih stradanja i totalnog uništenja. Ne samo da je nakon sticanja samostalnosti za Srbe u Vojvodstvu radio kao njihov politički predstavnik, već je bio i diplomatski i vojno aktivan u Crnoj Gori, ali i neko ko se stavio na raspolaganje Srbiji tokom srpsko-turskog rata 1876. godine. Kada tome dodamo činjenicu da je reč o čoveku iz porodice, koja je jedna od retkih srednjovekovnih srpskih plemićkih porodica još iz nemanjićkog perioda, dobijamo jednu svesrpsku ličnost koja je bila i ostaje moćan simbol jedinstva srpskog naroda, na svim njegovim istorijskim teritorijama. Oduševljen njegovim junaštvom, knez Aleksandar Karađorđević mu je poklonio svoju generalsku uniformu i dve Karađorđeve kubure i sablju. Takođe, Njegoš ga je odlikovao čuvenom Obilića medaljom. Njegov primer nam govori da Srbe ne treba deliti prema zavičajnom prostoru sa koga dolaze, već na dobre i loše, na rodoljube i izdajnike svoga roda. Od svog nastanka do danas, Vojvodina Srbija ili Srpsko Vojvodstvo, odnosno današnja Srpska Vojvodina, ima izrazito srpski karakter. Naravno, u Vojvodini žive i pripadnici drugih naroda, čija prava i slobode su maksimalno poštovani, ali treba istaći da je Vojvodina kao teritorijalni i administrativni pojam nastala kao težnja Srba sa prostora Šajkaške, Bačke, Banata, Srema i Baranje da se pripoje Matici Srbiji. Vožd Đorđe Stratimirović je bio simbol takve Srpske Vojvodine i upravo zato sam uveren da će njegov povratak u otadžbinu pokazati šta je istinska Srpska Vojvodina.

Vožd Đorđe Stratimirović: ime koje ne umire Vožd Đorđe Stratimirović, kako ga je srpski narod severno od Save i Dunava zvao, bio je neprikosnovena ličnost u istoriji Srpske Vojvodine i sveukupnoj srpskoj istoriji. Bio je vojni vođa Srba tokom revolucije 1848. godine, gde je u srpsko-mađarskim sukobima odneo više važnih pobeda sačuvavši tako crkve, manastire i srpski narod od velikih stradanja i totalnog uništenja. Ne samo da je nakon sticanja samostalnosti za Srbe u Vojvodstvu radio kao njihov politički predstavnik, već je bio i diplomatski i vojno aktivan u Crnoj Gori, ali i neko ko se stavio na raspolaganje Srbiji tokom srpsko-turskog rata 1876. godine. Kada tome dodamo činjenicu da je reč o čoveku iz porodice, koja je jedna od retkih srednjovekovnih srpskih plemićkih porodica još iz nemanjićkog perioda, dobijamo jednu svesrpsku ličnost koja je bila i ostaje moćan simbol jedinstva srpskog naroda, na svim njegovim istorijskim teritorijama. Oduševljen njegovim junaštvom, knez Aleksandar Karađorđević mu je poklonio svoju generalsku uniformu i dve Karađorđeve kubure i sablju. Takođe, Njegoš ga je odlikovao čuvenom Obilića medaljom. Njegov primer nam govori da Srbe ne treba deliti prema zavičajnom prostoru sa koga dolaze, već na dobre i loše, na rodoljube i izdajnike svoga roda. Od svog nastanka do danas, Vojvodina Srbija ili Srpsko Vojvodstvo, odnosno današnja Srpska Vojvodina, ima izrazito srpski karakter. Naravno, u Vojvodini žive i pripadnici drugih naroda, čija prava i slobode su maksimalno poštovani, ali treba istaći da je Vojvodina kao teritorijalni i administrativni pojam nastala kao težnja Srba sa prostora Šajkaške, Bačke, Banata, Srema i Baranje da se pripoje Matici Srbiji. Vožd Đorđe Stratimirović je bio simbol takve Srpske Vojvodine i upravo zato sam uveren da će njegov povratak u otadžbinu pokazati šta je istinska Srpska Vojvodina. Prikaži više