Književnost i radio,Đorđe Malavrazić,posveta autora,Radio Beograd 2004,550 strana,nova 142

Autor: Dioniz ĐurišinProblem svetske književnosti ključni je problem same umetničke književnosti i promišljanja o njoj. Od kada postoji umetnička književnost i težnja ka njenom programskom uopštavanju, aktuelan je i zadatak konstituisanja i formulisanja njenih književnotipoloških i književnorazvojnih zakonitosti. U početku se radilo o karakterisanju umetnosti reči kao posebnog oblika misaone aktivnosti čoveka, koja je uporedo sa opštim razvojem čovečanstva dobijala sve preciznije likove i istorijske oblike svog postojanja.

ALEKSANDAR PAVLOVIČ RADAŠKJEVIČ, pesnik, esejist, prevodilac, rođen 30. aprila 1950. u Orenbugru, u oficirskoj porodici. Odrastao u gradu Ufa. Sedamdesetih godina živeo i radio u tadašnjem Lenjingradu. U SSSR-u nije objavljivan, svoje prve pesničke radove poveravao profesorki književnosti i prevodiocu N. J. Rikovoj. Emigrirao u SAD 1978. godine. Radio u biblioteci Jelškog univerziteta (Nju-Hejven), sarađujući sa estonskim pesnikom i istoričarom umetnosti Aleksisom Ranitom. Godine 1983. prelazi u Pariz, gde radi u najstarijem ruskom nedeljniku „Ruska misao“. Počev od kraja 70-ih godina, njegove pesme, recenzije, članci i prevodi naširoko su objavljivani u emigrantskoj periodici, a od 1989, kada je Mihail Dudin objavio izbor njegovih pesama u časopisu „Zvezda“, i u otadžbini. Živi u Parizu. Pesničke knjige: Goblen (Njujork, 1986), Ono doba (Sankt-Peterburg, 1997), Poslednji sneg (Sankt-Peterburg–Pariz, 2003), Vetar sozercanja (Sankt-Peterburg, 2008), Zemaljski praznici (Moskva, 2013). Knjiga poetske proze: Lisac, ili Inferno (Sankt-Peterburg, 2009). Knjige koje je preveo s engleskog: Džejms Habel Ljubavna pisma Zemlji (1983), Džejms Bolduin Đovanijeva soba (2006). Ostrvo-sajt Aleksandra Radaškjeviča: www.radashkevich.info

Šifra proizvoda: 978867958149 ISBN: 978867958149EAN: 867958149Izdavač: IK LOMTip robe: KomisionaAutor: Sergej DovlatovGodina izdanja: 2016Jezik: SRLPismo: LatinBroj strana: 162Format i povez: Plastificirane korice | 120 x 180 mm Kategorije: Dramski tekstovi, Književnost Oznaka: include feed Dostupno: Knjižara Akademija, Knez Mihailova 35, 11000 Beograd WEB SHOP

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Bart, Rolan Naslov Književnost, mitologija, semiologija / Rolan Bart ; [izabrao Miloš Stambolić ; [preveo Ivan Čolović] Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1979 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis XXVIII, 356 str. ; 20 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Stambolić, Miloš Čolović, Ivan Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Zbirka Sazvežđa ; 27 (Broš.) Napomene Prevod dela: Le degre zero de l`ecriture, Mythologies, Sur racine, Essais critiques, Elements de semiologie, Critique et verite Tiraž 5.000 Str. [IV]-XXVIII: Rolan Bart, između egzistencijalizma i formalizma / Nikola Milošević Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 355-356. Predmetne odrednice Bart, Rolan, 1915-1980 Rasin, Žan, 1639-1699 Teorija književnosti Mitologija Strukturalna lingvistika Rolan Žerar Bart (franc. Roland Gérard Barthes; Šerbur Oktevil, 12. novembar 1915 – Pariz 25. mart 1980) bio je francuski teoretičar književnosti, filozof, književni kritičar i semiotičar. Njegovo polje interesovanja bilo je široko. Izvršio je snažan uticaj na razvoj strukturalizma, semiotike, egzistencijalizma, marksizma, antropologije i poststrukturalizma. Bart je rođen 12. novembra 1915. u Šerburu u Normandiji kao sin Anrijete i Luja Barta, pomorskog oficira. Otac mu je poginuo 1916. na Severnome moru za vreme Prvog svetskog rata. Sa jedanaest godina zajedno sa majkom preselio se u Pariz, no uprkos preseljenju Bart je čitav život ostao vezan za svoj rodni kraj. Na pariskoj Sorboni, koju pohađa od 1935. do 1939, pokazuje se ambicioznim učenikom. U tom razdoblju bolovao je od raznoraznih bolesti, uključujući i tuberkulozu, zbog koje je mnogo vremena proveo u izolaciji sanatorijuma. Učestali zdravstveni problemi negativno su uticali na njegovu akademsku karijeru i polaganje ispita. Zbog lošeg zdravlja bio je oslobođen vojne službe. Od 1939. do 1948. radio je na dobijanju diplome iz gramatike i filologije, izdao je svoje prve akademske radove, sudelovao je u medicinskim studijima, ali se i dalje borio sa lošim zdravstvenim stanjem. Godine 1948. vratio se isključivo akademskome radu, te je dobio nekoliko kratkoročnih poslova na institutima u Francuskoj, Rumuniji i Egiptu. Istovremeno pisao je za pariski levičarski časopis Borba (Combat), a ti članci su vremenom izrasli u knjigu Le degré zéro de l`écriture (1953). Narednih sedam godina proveo je u Centre national de la recherche scientifique gde je studirao leksikologiju i sociologiju. Takođe, u tome periodu počeo je da piše popularni serijal eseja za časopis Les Lettres Nouvelles u kojima je pobijao mitove popularne kulture (kasnije su eseji okupljeni i objavljeni u zbirci Mitologije izdanoj 1957. godine). Poznavajući u izvesnoj meri engleski jezik, Bart je predavao na Midlberi koledžu 1957. godine i sprijateljio se sa budućim engleskim prevodiocem velikog dela njegovog rada, Ričardom Hauardom, tog leta u Njujorku. Rane šezdesete proveo je istražujući semiotiku i strukturalizam. Mnogi njegovi radovi su kritikovali postojeće tradicionalne akademske poglede književne kritike. Njegove ideje dovele su ga u javni sukob sa Romonom Pikarom, koji ga je napao u tekstu Nova kritika zbog navodnog nedostatka poštovanja prema francuskoj književnoj tradiciji. Bart mu je odgovorio u svome delu Kritika i istina iz 1966. gde je optužio staru građansku kritiku za manjak brige o nijansama i finoći jezika, te o selektivnoj neukosti u kritici dijalektičkih teorija (kao što je na primer marksizam). Do kasnih šezdesetih Bart je stekao veliki ugled. Putuje u SAD i Japan te održava prezentacije. Svoje najpoznatije delo, esej Smrt autora, koje služi kao jedan od osnovnih prelaznih radova u istraživanju logike strukturalističke misli, objavio je 1967. godine. Nastavio je da doprinosi zajedno sa Filipom Solerom avangardnom književnom časopisu Tel Quel, gde se razvijaju slične ideje Bartovim. Bart objavljuje knjigu S/Z 1970, u kojoj je analizirao Balzakovu pripovetku Sarazin. Tokom sedamdesetih nastavio je graditi književnu kritiku, te razvija pojmove tekstualnosti i književničke neutralnosti. 1971. gostuje kao predavač na univerzitetu u Ženevi. Godine 1977. bio je odabran za predavača na katedri za književnu semiologiju na Koležu de Frans u Parizu. Iste godine njegova majka Anrijeta Bart, sa kojom je živeo 60 godina umire. Njegovo poslednje veliko delo Mračna komora je delom esej o prirodi fotografije, a delom pomirenje sa smrću njegove majke. Dana 25. februara 1980. Barta je udario automobil, nakon što je napustio zabavu, koju je održao Fransoa Miteran. Mesec dana kasnije umro je od posledica povrede... MG90 (N)

Veliki dečak naše knjižvenosti“ – tako se ukratko može opisati osećanje koje budi zbirka. „Retki su oni koji su hodali ovim gradom, a da su ih svi voleli. Tu privilegiju je imao Momo Kapor. Zato, samo godinu dana posle njegove smrti, nije bilo teško skupiti 55 tekstova koje su napisali poznati književnici, reditelji, glumci i novinari, prijatelji ovog čuvenog Beograđanina.“ Među autorima tekstova su Matija Bećković, Arsen Dedić, Ljubivoje Ršumović, Jovan Ćirilov, Mirjana Bobić – Mojsilović, Marko Vidojković, Igor Mandić, Dragan Đilas… Zajedničku crtu svih tekstova čine pregršt ljubavi, malo nostalgije i puno lepote, koje je i Kapor unosio u svoja književna dela, scenarija za filmove, pozorišne i radio drame, prenosio na svoje slike i grafike.

Iz recenzije: ’’Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698). U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.’’

Opis proizvoda Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698).U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.

Autor: Ingeborg BahmanRadio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698).U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.

Radio - drame Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698). U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti. Prikaži više

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rolan Žerar Bart (franc. Roland Gérard Barthes; Šerbur Oktevil, 12. novembar 1915 – Pariz 25. mart 1980)[1] bio je francuski teoretičar književnosti, filozof, književni kritičar i semiotičar. Njegovo polje interesovanja bilo je široko. Izvršio je snažan uticaj na razvoj strukturalizma, semiotike, egzistencijalizma, marksizma, antropologije i poststrukturalizma. Bart je rođen 12. novembra 1915. u Šerburu u Normandiji kao sin Anrijete i Luja Barta, pomorskog oficira.[2] Otac mu je poginuo 1916. na Severnome moru za vreme Prvog svetskog rata. Sa jedanaest godina zajedno sa majkom preselio se u Pariz, no uprkos preseljenju Bart je čitav život ostao vezan za svoj rodni kraj. Na pariskoj Sorboni, koju pohađa od 1935. do 1939, pokazuje se ambicioznim učenikom. U tom razdoblju bolovao je od raznoraznih bolesti, uključujući i tuberkulozu, zbog koje je mnogo vremena proveo u izolaciji sanatorijuma.[3] Učestali zdravstveni problemi negativno su uticali na njegovu akademsku karijeru i polaganje ispita. Zbog lošeg zdravlja bio je oslobođen vojne službe. Od 1939. do 1948. radio je na dobijanju diplome iz gramatike i filologije, izdao je svoje prve akademske radove, sudelovao je u medicinskim studijima, ali se i dalje borio sa lošim zdravstvenim stanjem. Godine 1948. vratio se isključivo akademskome radu, te je dobio nekoliko kratkoročnih poslova na institutima u Francuskoj, Rumuniji i Egiptu. Istovremeno pisao je za pariski levičarski časopis Borba (Combat), a ti članci su vremenom izrasli u knjigu Le degré zéro de l`écriture (1953). Narednih sedam godina proveo je u Centre national de la recherche scientifique gde je studirao leksikologiju i sociologiju.[4] Takođe, u tome periodu počeo je da piše popularni serijal eseja za časopis Les Lettres Nouvelles u kojima je pobijao mitove popularne kulture (kasnije su eseji okupljeni i objavljeni u zbirci Mitologije izdanoj 1957. godine).[5] Poznavajući u izvesnoj meri engleski jezik, Bart je predavao na Midlberi koledžu 1957. godine i sprijateljio se sa budućim engleskim prevodiocem velikog dela njegovog rada, Ričardom Hauardom, tog leta u Njujorku.[6] Rane šezdesete proveo je istraživajući semiotiku i strukturalizam. Mnogi njegovi radovi su kritikovali postojeće tradicionalne akademske poglede književne kritike. Njegove ideje dovele su ga u javni sukob sa Romonom Pikarom, koji ga je napao u tekstu Nova kritika zbog navodnog nedostatka poštovanja prema francuskpj književnoj tradiciji. Bart mu je odgovario u svome delu Kritika i istina iz 1966. gde je optužio staru građansku kritiku za manjak brige o nijansama i finoći jezika, te o selektivnoj neukosti u kritici dijalektičkih teorija (kao što je na primer marksizam). Do kasnih šezdesetih Bart je stekao veliki ugled. Putuje u SAD i Japan te održava prezentacije. Svoje najpoznatije delo, esej Smrt autora, koje služi kao jedan od osnovnih prelaznih radova u istraživanju logike strukturalističke misli, objavio je 1967. godine. Nastavio je da doprinosi zajedno sa Filipom Solerom avangardnom književnom časopisu Tel Quel, gde se razvijaju slične ideje Bartovim. Bart objavljuje knjigu S/Z 1970, u kojoj je analizirao Balzakovu pripovetku Sarazin. Tokom sedamdesetih nastavio je graditi književnu kritiku, te razvija pojmove tekstualnosti i književničke neutralnosti. 1971. gostuje kao predavač na univerzitetu u Ženevi. Godine 1977. bio je odabran za predavača na katedri za književnu semiologiju na Koležu de Frans u Parizu. Iste godine njegova majka Anrijeta Bart, sa kojom je živeo 60 godina umire. Njegovo poslednje veliko delo Mračna komora je delom esej o prirodi fotografije, a delom pomirenje sa smrću njegove majke. Dana 25. februara 1980. Barta je udario automobil, nakon što je napustio zabavu, koju je održao Fransoa Miteran. Mesec dana kasnije umiro je od posledica povrede...

San koji traje deset godina postaje mesečev trag vučije ‒ usamljeničke ‒ senke. ‒ Da li si budan? ‒ Ne. ‒ Pričaj nešto. ‒ O čemu? O smrti? ‒ Svejedno, ne podnosim mrak i tišinu u njemu. Ne, nije svejedno. Nemoj o smrti! ‒ Hoćeš li da pričam kako sam jednom išao u Vavilon? ‒ Pričaj. Godina je 2013. Napolju je grad poput države i sve vrvi kao u košnici. Moskva… Artjom je priznao sve i najzad odlučio da ostane, dobro je što je na tom mestu, drugi bi radili gore. Koliko je strašnih noći, koliko divljih borbi zapamtila njegova soba čineći se većom od grada. Želeo je da se oslobodi unutrašnjeg grča, ali cena je bila da zaplače. ‒ Ne o smrti, rekao je. Suviše ga boli. Neću o smrti, poštedeću ga. Oduvek se plašio da zaplače, za razliku od mene, iluzijoniste koji je na svaku banknotu realiste ronio suze. Život prolazi, prijatelju, i iz tog voza se ne iskače, osim… Zbog uspomene na „nju“ prestao je da slika, a onda je sve radio nakaradno. Potrebna mu je moja pomoć, pomislio sam, želeo bih da preživi, da „ne iskoči“! Ispričao sam mu ono što ga se ne tiče u pokušaju da ga probudim, ali to ga je učinilo znatiželjnim. Okriviće me da sam ga odvukao u sve to, ali nije me briga, sve ovo je ipak san. U njemu je bes i nepomirenost, i stalna misao o odmazdi samo puko ništavilo. Plašiće on mene svojim mrakom, ali spremam mu iznenađenje koje je izvan njega. Čime je moguće pobediti smrt, savladati je i najzad od nje okrenuti, odgurnuti kao od nečeg ne više tako važnog i konačnog? San se učinio kao pouzdano skrovište od neprekidnog bola, ali u snu se nije dalo ostati. Ne dugo ili ne dovoljno dugo. Napolju ceo grad liči na njegovo lice, a iznutra, unutar sna, on mutnim okom prati zvezdu što pada kroz celu noć u jesenju zoru poput senke lutkarskog teatra… godina je 2003. Ceo nam je život dosada, a spavamo u nemiru…

Najpoznatije delo turskog pisca Rešata Nurija Guntekina prvi put je objavljivano u nastavcima 1922. godine u dnevnom listu „Vakit“. Avanture mlade i živahne devojke Feride, koja je završila Francusku gimnaziju, počinju po njenom zapošljavanju u osnovnoj školi u jednom zabitom anadolijskom selu, pošto je zbog velikog razočaranja napustila svoju porodicu i verenika u Istanbulu. U svakoj drugoj kasabi i varoši, u kojoj potom službuje, prate je posledice Velikog rata za nezavisnost, teški uslovi života i siromaštvo. Čitaoci se upoznaju sa teškoćama u društvenom životu i kontradiktornim načinima razmišljanja s kojima se susreće ova sama, nezavisna devojka, potekla iz drugačijeg kulturnog miljea, kao i sa događajima iz njenog intimnog života. Grmuša je remek-delo početnog perioda razvoja realizma u turskoj književnosti. Po ovom najpoznatijem turskom ljubavnom romanu snimljena je hit serija „Ćalikušu“ – Dnevnik jedne ljubavi – koja je postigla svetski uspeh. –— Rešat Nuri Guntekin (Reşat Nuri Güntekin) rođen je u Istanbulu 1889. godine. Završio je Fakultet književnosti. Radio je kao profesor i direktor u gimnazijama, inspektor u Ministarstvu nacionalne prosvete, ataše za kulturu u Parizu. Bio je predstavnik Turske u UNESKU. Pored romana, pripovedaka i pozorišnih komada, objavio je i više prevoda.

ČASOPIS RADIO SARAJEVO - TREĆI PROGRAM 37 1982Godina XI652 strana24 x 14 cmISSN - 0351-0913 Uređivački odbor - Neđo Miljanović, Alirizah Gaši, Jasminka Huskić, Nikola Kovač, Rada Nuić, Vojka Smiljanić-Đukić, Husein Tahmiščić, Marina Trumić, Savo Vučić, Vojislav Vujanović, Dragomir Vuković SADRŽAJ: ČAZIM SADIKOVIĆ - Savremena društvena misao i politički sistemAHMET HADŽIROVIĆ - Iz istorije partijeVOJMIR KLJAKOVIĆ - Ustanak postaje međunarodni problemPAVO ŽIVKOVIĆ - Bosansko-ugarski sukobi krajem XIV i u prvoj polovini XV stoljeća MEĐUNARODNE TEMERADOVAN VUKADINOVIĆ - Međunarodni aspekti poljske krizeMUSTAFA RESULOVIĆ - Razoružavanje - perspektiva i neposredni ciljMARIO NOBILO - Međunarodna trgovina oružjem - motiv zemalja izvoznicaMILAN BULAJIĆ - Međunarodno pravo čovjeka na (ekonomski) razvoj EKONOMSKI FORUMKASIM BEGIĆ - Razvoj socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa u udruženom raduMESUD SABITOVIĆ - Neravnomjeran razvoj proizvodnih snaga - nasljeđe i problem socijalističkog sistemaBRANKO ĐERIĆ - Tehnički progres kao nekonvecnionalni faktor razvojaPETER F. DRUCKER - Prema sljedećoj ekonomiji DIJALOGANRI LEFEVR - Socijalisti u Francuskoj, samoupravljanje, marksizamSAM NUJOMA - Pokret nesvrstanosti i borba za nacionalno oslobođenje u Južnoj Africi PERO IVAČIĆ - Nesvrstanost i novi međunarodni informativni poredakTEODORO PETKOF - Savremeni politički procesiu VenecueliTEOTONIO DOS SANTOS - Aktuelne društveno-ekonomske prilike u Brazilu POETIKAIVAN FOCHT - Ekonomika i umjetnostSRETEN PETROVIĆ - Ideološke pretpostavke estetičkih obrazacaDANKO GRLIĆ - Marksizam, estetika i moderna umjetnostKASIM PROHIĆ - Marksistička misao i moderno umjetničko iskustvoLEV KREFT - Tradicija i avangardaĐORĐE MALAVRAZIĆ - Adorno, moderna umetnost i filozofijaIVICA DŽEPAROSKI - Podnevna senka Valtera BenjaminaJANEZ STREHOVAC - Forma kao alibiDIMITRIJE BUŽAROSKI - Da dijalektičko-kritičkoj estetici muzikeTVRTKO KULENOVIĆ - Nauke o komunikaciji, umetnost i marksizamJEŠA DENEGRI - Alternative Bauhausa: istorijsko-utopijskoDRAGAN KLAIĆ - Krleža i savremena drama idejaSLOBODAN RISTIĆ - Miroslav Krleža i likovne umetnostiNIKOLA KOVAČ - Samoupravno sporazumijevanje kao oblik traganja za višim duhovnm i moralnim vrijednostimaLUAN STAROVA - Književnost male jezične rasprostranjenostiJOACHIM FIEBACH - Erwin PiscatorKLAUS L. BERGHAHN - Operativna estetika prilog teoriji dokumentarne književnostiRADA STANAREVIĆ - Dokumentarno pozorište Petera WeissaOLGA M. FRAJDENBERG -Mit i drevna literatura KULTURNA BAŠTINALJUBOMIR CVIJETIĆ - Rani Rizo RamićMIRJANA GAKOVIĆ - Prilog za proučavanje partizanskih pozorišta u Narodnooslobodilačkom ratu na teritoriji Bosne i HercegovineNENAD KNEŽEVIĆ - Miloš MandićLJILJANA NOGO - O jeziku "Sarajevskog cvjetnika"JASMINKO MULAOMEROVIĆ - Astronomija u djelima bosanskohercegovačkih autora XVIII stoljeća NOVE KNJIGEFUAD MUHIĆ - Veljko Vlahović: Sabrani radoviKOSANA GLIŠIĆ - Vida Tomšić: Žene u razvoju socijalističke samoupravne JugoslavijeENES DURAKOVIĆ - Radovan Vučković: Problemi, pisci i delaRADMILA POPOVIĆ - Drago Jovanović: VrtlogRADOVAN VUČKOVIĆ - Slavko Leovac: Romansijer Miloš CrnjanskiKASIM I. BEGIĆ - Aleksandar M. Vacić: Principi i politika dohotkaBISERKA JELOVAC - Milan Vojnović: Svetska dominacija krupnog kapitalaMIOMIR JAKŠIĆ - Srđan Kerim: Nerobna razmena u platnom bilansu Jugoslavije 1945-1980 PJESNIČKA ANTOLOGIJA TREĆEG PROGRAMA - Tahsin Sarač, Džengiz Bektaš U odličnom stanju, tekst bez podvlačenja

Miloš Petričić je rođen 1968. u Zemunu. Posle gimnazije, prvo je student Filološkog fakulteta u Beogradu, na katedri za svetsku književnost, a zatim studira i diplomira FTV režiju na FDU u Beogradu. Piše i režira filmska scenarija, TV serije i radio drame. Zbirka mikropriča i pesama Mi/Do kraja vremena je njegova prva knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Odlično očuvano! Izdavač: Dnevnik - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 126 str. Ispunjen lirskim slikama vanredne upečatljivosti i atraktivnim ilustracijama, ovaj roman obnavlja svet detinjstva i njegove fascinacije, po čemu je uporediv sa „Baštom sljezove boje“ i „Ranim jadima“. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic MG55 (L)

ČASOPIS RADIO SARAJEVO - TREĆI PROGRAM 37 1982 Godina XI 652 strana 24 x 14 cm ISSN - 0351-0913 Uređivački odbor - Neđo Miljanović, Alirizah Gaši, Jasminka Huskić, Nikola Kovač, Rada Nuić, Vojka Smiljanić-Đukić, Husein Tahmiščić, Marina Trumić, Savo Vučić, Vojislav Vujanović, Dragomir Vuković SADRŽAJ: ČAZIM SADIKOVIĆ - Savremena društvena misao i politički sistem AHMET HADŽIROVIĆ - Iz istorije partije VOJMIR KLJAKOVIĆ - Ustanak postaje međunarodni problem PAVO ŽIVKOVIĆ - Bosansko-ugarski sukobi krajem XIV i u prvoj polovini XV stoljeća MEĐUNARODNE TEME RADOVAN VUKADINOVIĆ - Međunarodni aspekti poljske krize MUSTAFA RESULOVIĆ - Razoružavanje - perspektiva i neposredni cilj MARIO NOBILO - Međunarodna trgovina oružjem - motiv zemalja izvoznica MILAN BULAJIĆ - Međunarodno pravo čovjeka na (ekonomski) razvoj EKONOMSKI FORUM KASIM BEGIĆ - Razvoj socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa u udruženom radu MESUD SABITOVIĆ - Neravnomjeran razvoj proizvodnih snaga - nasljeđe i problem socijalističkog sistema BRANKO ĐERIĆ - Tehnički progres kao nekonvecnionalni faktor razvoja PETER F. DRUCKER - Prema sljedećoj ekonomiji DIJALOG ANRI LEFEVR - Socijalisti u Francuskoj, samoupravljanje, marksizam SAM NUJOMA - Pokret nesvrstanosti i borba za nacionalno oslobođenje u Južnoj Africi PERO IVAČIĆ - Nesvrstanost i novi međunarodni informativni poredak TEODORO PETKOF - Savremeni politički procesiu Venecueli TEOTONIO DOS SANTOS - Aktuelne društveno-ekonomske prilike u Brazilu POETIKA IVAN FOCHT - Ekonomika i umjetnost SRETEN PETROVIĆ - Ideološke pretpostavke estetičkih obrazaca DANKO GRLIĆ - Marksizam, estetika i moderna umjetnost KASIM PROHIĆ - Marksistička misao i moderno umjetničko iskustvo LEV KREFT - Tradicija i avangarda ĐORĐE MALAVRAZIĆ - Adorno, moderna umetnost i filozofija IVICA DŽEPAROSKI - Podnevna senka Valtera Benjamina JANEZ STREHOVAC - Forma kao alibi DIMITRIJE BUŽAROSKI - Da dijalektičko-kritičkoj estetici muzike TVRTKO KULENOVIĆ - Nauke o komunikaciji, umetnost i marksizam JEŠA DENEGRI - Alternative Bauhausa: istorijsko-utopijsko DRAGAN KLAIĆ - Krleža i savremena drama ideja SLOBODAN RISTIĆ - Miroslav Krleža i likovne umetnosti NIKOLA KOVAČ - Samoupravno sporazumijevanje kao oblik traganja za višim duhovnm i moralnim vrijednostima LUAN STAROVA - Književnost male jezične rasprostranjenosti JOACHIM FIEBACH - Erwin Piscator KLAUS L. BERGHAHN - Operativna estetika prilog teoriji dokumentarne književnosti RADA STANAREVIĆ - Dokumentarno pozorište Petera Weissa OLGA M. FRAJDENBERG -Mit i drevna literatura KULTURNA BAŠTINA LJUBOMIR CVIJETIĆ - Rani Rizo Ramić MIRJANA GAKOVIĆ - Prilog za proučavanje partizanskih pozorišta u Narodnooslobodilačkom ratu na teritoriji Bosne i Hercegovine NENAD KNEŽEVIĆ - Miloš Mandić LJILJANA NOGO - O jeziku `Sarajevskog cvjetnika` JASMINKO MULAOMEROVIĆ - Astronomija u djelima bosanskohercegovačkih autora XVIII stoljeća NOVE KNJIGE FUAD MUHIĆ - Veljko Vlahović: Sabrani radovi KOSANA GLIŠIĆ - Vida Tomšić: Žene u razvoju socijalističke samoupravne Jugoslavije ENES DURAKOVIĆ - Radovan Vučković: Problemi, pisci i dela RADMILA POPOVIĆ - Drago Jovanović: Vrtlog RADOVAN VUČKOVIĆ - Slavko Leovac: Romansijer Miloš Crnjanski KASIM I. BEGIĆ - Aleksandar M. Vacić: Principi i politika dohotka BISERKA JELOVAC - Milan Vojnović: Svetska dominacija krupnog kapitala MIOMIR JAKŠIĆ - Srđan Kerim: Nerobna razmena u platnom bilansu Jugoslavije 1945-1980 PJESNIČKA ANTOLOGIJA TREĆEG PROGRAMA - Tahsin Sarač, Džengiz Bektaš U odličnom stanju, tekst bez podvlačenja

Na Prvom programu Radio Beograda već nekoliko godina svakodnevno emisija „Srpski na srpskom" slušaoce jednostavno, lako, zabavno počava kako treba i kako ne treba, šta može i šta ne može... da se govori i da se piše. U igranoj formi, kroz PRIČE, u dijalogu glumca i lektora , ukazuje se na najčešće GREŠKE koje se javljaju u svakodnevnom govoru, na pijaci, u parku, na roditeljskom ili na sastanku kućnog saveta, u pozorištu, na stadionu, u tramvaju, na sajmu... U knjizi se nalaze 122 odabrane epizode, među kojima su i RADOVI STUDENATA završne godine Grupe za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, njih 14. Na knjizi se nalazi i QR kod koji možete skenirati putem svog mobilnog telefona, i potom ćete biti preusmereni na web lokaciju na kojoj možete preslušati emisije. Format: 13x20 cm Broj strana: 288 Pismo: ćirilica Povez: broširan ISBN 978-86-6195-073-5 Izdavač: RTS

Sve je jedno i jedno je sve Ljiljana je shvatila da voleti sebe znači voleti život takav kakav jeste, prihvatiti svoj život kao dar i sa zahvalnošću raditi na davanju koje će doneti dobro koje treba da se primi. Voleti sebe znači videti sve one divne stvari kojih je prepun život, i biti zahvalan na njima. Učeći nas da ljubav nije nešto što može neko da nam oduzme ili da nam da, ona nas upoznaje sa univerzalnim zakonom – zakonom „Ljubavi“, kao vibracijom kojom vibrira čitav svemir. Na taj način ona nam pomaže da shvatimo da je ljubav stanje koje se rodi zajedno sa telom i koje sa godinama uslovljavanja, sa godinama pogrešnih uverenja zaboravimo, zanemarimo, odbacimo i pomaže nam da prepoznamo tu božansku iskru u nama koja je godinama tinjala tražeći da bude otkrivena, koja je čekala da bude rasplamsana, koja nas je zvala u snovima da je pronađemo i koja je privlačila ljude u kojima je tražimo. Koračajući sama tim putem ona nas vodi kroz proces transformacije onoga što nije ljubav u ono što ljubav jeste, pokazujući nam da svaka naša priča pojedinačno jeste priča od koje može biti napisan sonet o ljubavi i strahu da ljubav živimo. Sa pričom o anđelima čuvarima, srodnim dušama, blizanačnim plamenovima, spajanju muškog i ženskog principa, promenama koje će da nastupe nakon 21.12.2012. godine i Festivalom zahvalnosti koji je pokrenuo promene na čitavoj planeti, Ljiljana nas dovodi do života u ljubavi i svesnosti, života u novom Zlatnom dobu u koje svi ljudi na planeti živeti. www.kljuceviuspeha.com

Vasilije Kalezić: KRLEŽA I AKTERI SUKOBA NA LJEVICI 1 - 2, Barodna knjiga/Alfa 2000, str. 237 + 360. Očuvanost 4-; u obe knjige ima posveta autora. Kalezić, Vasilije, srpski književni povjesničar i publicist (Jastreb, Crna Gora, 10. IV. 1931 – Beograd, 23. VII. 2018). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirao u Novom Sadu (1975). Radio kao gimnazijski profesor (1959–63), bio ravnatelj Drame Srpskoga narodnoga pozorišta u Novom Sadu (1973–80) te od 1982. urednik u izdavačkoj kući Narodna knjiga. Surađivao u književnim časopisima i listovima (Književnost i jezik, Stvaranje, Polja). Istraživao međuratnu srpsku i hrvatsku književnost, tumačeći, s društveno angažirana stajališta, ukupnost književnoga života u doba prevlasti tzv. socijalne književnosti. Glavna su mu djela: Kritički sporovi i Novi kritički sporovi (1969. i 1973), Pokret socijalne literature i Sukobi socijalne literature i nadrealizma (obje 1975). Zasebno se bavio političkim aspektom djelovanja I. Andrića (Ivo Andrić u našim sporovima, 1985) te M. Krležom, napose s gledišta sukoba na književnoj ljevici (U Krležinom sazvježđu, 1982; Ljevica u sukobu sa Krležom, 1990). U književnopovijesnim uvidima bilježio je važnu činjeničnu građu, no svojstvena mu je ideološki impregnirana prosudba, karakteristična za socrealistički pristup u književnoj historiografiji i publicistici.

TAJ ČOVJEK Alija Isaković BIBLIOFILSKI PRIMERAK Alija Isaković BIBLIOFILSKI PRIMERAK IZVANREDNO LUX BIBLIOFILSKO IZDANJE Prva književna komuna Mostar, 1975. godine, 127 strana, ilustrovano umetničkim crtežima, izvanredno. Knjiga je NEKORIŠĆENA, u ORIGINALNOJ KUTIJI. Autor, Alija Isaković (1932 - 1997), bosanski, odnosno bošnjački kulturni pregalac - romansijer, pripovedač, radio-dramski, televizijski i dramski pisac, putopisac, aforističar, lekiskograf i istoričar jezika i književnosti. Ovom knjigom autor nastavlja svoju potrebu za punom interakcijom sa čitaocem - i to mu odlično polazi za rukom. KNJIŽEVNOST I FILOZOFIJA # 03

Na Prvom programu Radio Beograda već nekoliko godina svakodnevno emisija „Srpski na srpskom" slušaoce jednostavno, lako, zabavno počava kako treba i kako ne treba, šta može i šta ne može... da se govori i da se piše. U igranoj formi, kroz PRIČE, u dijalogu glumca i lektora , ukazuje se na najčešće GREŠKE koje se javljaju u svakodnevnom govoru, na pijaci, u parku, na roditeljskom ili na sastanku kućnog saveta, u pozorištu, na stadionu, u tramvaju, na sajmu... U knjizi se nalaze 122 odabrane epizode, među kojima su i RADOVI STUDENATA završne godine Grupe za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, njih 14. Na knjizi se nalazi i QR kod koji možete skenirati putem svog mobilnog telefona, i potom ćete biti preusmereni na web lokaciju na kojoj možete preslušati emisije. Format: 13x20 cm Broj strana: 288 Pismo: ćirilica Povez: broširan ISBN 978-86-6195-073-5 Izdavač: RTS

IŠCEZLI UTORAK - Niki Frenč Naslov originala: Tuesday`s Gone - Nicci French Izdavač: Znanje, Zagreb Godina izdanja: 2013 Format: 19 X 12,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 452 Kada je socijalna radnica ušla u stan Michelle Doyce, docekao ju je prizor iz nocne more. Truplo muškarca u raspadajucem stanju i zbunjena žena izgubljena u prostoru i vremenu. Slucaj je potpuno bizaran, policija nema ni jedan suvisli trag, i inspektor Karlsson opet ce pokucati na vrata Friede Klein, karizmaticne psihoterapeutkinje nepogrešive intuicije. Frieda ponovno uzlazi u labirint zlocina i u tamne zakutke ljudske duše. Na tom mracnom mjestu gdje žrtva lako postaje zlocinac, Frieda ce se morati obracunati i s duhovima iz vlastite prošlosti… Briljantno oblikovan kriminalisticki serijal. NIKI FRENC je pseudonim za autorsko-novinarski bracni par koji cine Niki Džerard i Šon Frenc. Niki Džerard završila je englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a nakon što je predavala književnost u Šefildu, Londonu i Los Andelesu, posvetila se izdavaštvu, pokrenuvši casopis Vimens rivju. Šon Frenc je takode završio englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a potom je radio kao pozorišni kriticar, urednik i televizijski kriticar u Sandej tajmsu i kao filmski kriticar za Mari Kler. ***Odlično očuvano***