60630) BORHES pisac na razmeđu , Beatris Sarlo , Službeni glasnik Beograd 2020 Ovu knjigu čine četiri predavanja koja sam održala na Univerzitetu Kembridž 1992. godine. Da govorim o Borhesu upravo tamo, i to na engleskom jeziku, izazvalo je čudan osećaj u meni. Na tom engleskom univerzitetu jedna Argentinka govorila je o argentinskom piscu koji se danas smatra „univerzalnim“. U tim dalekim pedesetim godinama prošlog veka, kad su se prevodi nekih njegovih tekstova pojavili u časopisu Les Temps Modernes, Borhes je postao član malobrojne grupe pisaca, poznat (više poznat nego čitan, kao što dolikuje današnjem delovanju slave) u čitavom svetu. Izvan okolnosti koje okružuju njegove tekstove u Argentini, Borhes je takoreći izgubio svoju nacionalnost: on je jači od argentinske književnosti i uticajniji od kulturne tradicije kojoj pripada. Ako Balzak ili Bodler, Dikens ili Džejn Ostin neraskidivo pripadaju nečemu što se naziva francuska književnost ili engleska književnost, Borhes, nasuprot tome, krstari po univerzalističkim vodama zapadnjačke književnosti. Beatris Sarlo mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, 150 strana, na par mesta pečat prebojen belilom ,

Džepna knjiga, 1958. Jedan od najvećih mađarskih pisaca! Život u kavezu – čija je radnja smeštena u Suboticu – razigran je i satirični prikaz učmale svakodnevice imućnog građanstva koje iznenada otkriva da život može biti mnogo zabavniji. Neprivlačna, nezanimljiva, gotovo neprimetna devojka s nadimkom Ševa živi s roditeljima za koje kuva, šije i brine o domaćinstvu. Njihovim poro-dičnim životom odavno je zavladala rutina. Kada Ševa otputuje na nedelju dana, roditelji se prvo pitaju šta će i kako će bez nje, a onda sve više vremena provode van kuće i otkrivaju koliko im prija takav život. Deže Kostolanji (mađ. Dezső Kosztolányi; Subotica, 29. mart 1885 — Budimpešta, 3. novembar 1936) je bio mađarski književnik, novinar, publicista, prevodilac književnih dela. Oprobao se u gotovo svim književnim rodovima[3], od poezije preko esejistike, do pozorišnih komada. Gradeći sopstveni stil, koristio je francuski simbolizam, impresionizam, ekspresionizam,[3] psihološki realizam, a smatra se i začetnikom futurizma u svojoj sredini.[4] Još za života je preveden na sve evropske jezike.[5] Biografija Spomenik u Subotici Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac Arpad Kostolanji bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903[6]), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.[7] Prvu pesmu objavio je 1901. godine, prvu zbirku pesama 1907[7], a prvu nagradu osvojio je 1910. sa zbirkom „Žalbe lošeg deteta“.[8] Od 1904. se bavio i novinarstvom. U početku je pisao za Subotičke listove, a kasnije je radio kao saradnik „Peštanskog Dnevnika“ (mađ. Budapesti Napló) (1906[6]).[7] U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi.[6] U proleće 1909. je posetio Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci Licej, objavio je u obliku dva kratka putopisa („Beogradski dnevnik“ i „Srpski mozaik“) u časopisu „Élet“ (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom „Mastilo“.[3] Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji „Ševa“ (1924), „Zlatni zmaj“ (1926) i deo pripovedaka iz „Kornel Večernji“[1] vode poreklo iz njegovih Subotičkih dana[7], što je i sam napominjao: Onaj ko ovde odraste, tom su oči šire nego onima koji životno krštenje dožive u jednoj mudro uređenoj prestonici. Mene su tajanstvenost koja se skriva u mađarskoj provinciji i mistika koja se skriva u čoveku iz palanke nagnale na pisanje i samo se u toj meri osećam piscem u kojoj sam dobio snagu od sile koja deluje u provinciji. — Deže Kostolanji[3] Od ranih godina patio je od otežanog disanja, najverovatnije astme. Ove probleme od kojih je patio, na simboličan način opisao je između ostalog u članku o Subotici, Bačkoj bulci: „Prašina nizijska“ u časopisu „Élet“[7]: Onima koji znaju i vole da pišu, posvećujem ovaj naslov, i molim da za njega napišu roman. Prašina nizijska, prašina Bačke je ta, o kojoj ja još ništa čuo nisam. Mada čoveku treba samo dve nedelje da se kvasi u soli ove atmosfere Bačke pa da otkrije ovaj čudan element, ove čestice sivila, koje noću lupaju po mreži na prozoru, koje grlo suše, pluća razaraju, razboljevaju i zavode. Ova prašina ničemu nalik nije. Ova prašina ima neku svoju strukturu, posebnu hemiju, štaviše, svoju filozofiju. — Daže Kostolanji, 18. septembar 1910[7] Svest o bolesti i prolaznosti života odrazili su se i na njegov knjiženi stil, koji su mnogi kritičari okarakterisali kao secesijski kult smrti.[7] I ako se okušao u raznim žanrovima, po nekim kritičarima, on je pre svega bio pesnik, jer se čak i u proznom radu oseća poezija.[3] S druge strane, neki Kostolanjijevi eseji i polemike o prevođenju aktuelni su još i danas.[1] Prvi znaci teške bolesti: raka grla[9], pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936.[6] umro u 51. godini života,[8] u predgrađu Budimpešte. U njegovu čast U Subotici, njegovo ime nose pozorište alternativnog pristupa[10] i gimnazija za talentovane učenike,[11] a u parku u ulici Šandora Petefija nalazi se spomen-obeležje podignut 2014. godine sa skulpturom, autora Tibora Sarapke i bistom, autora Almaši Gabora, postavljena 1985. godine.[12] Svake godine održavaju se Dani Dežea Kostolanjija.[13]

Nenad Živković HologramMeki povezHOLOGRAM, dimenzije: 12x17; korice: meke, plastificirane; strana: 48; štampana: 2005.; tema: PROZA; dizajn: Zoran S. Šestić; izdavač: Vasa Radovanović i Gordana Ćulibrk, Književna Akademija; autor: NENAD ŽIVKOVIĆRECENZIJAU ovoj priči pokušao sam da iz invalida izvučem ono najtananije, lepotu osećanja, bogatstvo duha, snagu pisane reči koju invalidi poseduju, ali se ne usuđuju da ih iskažu, prikrivaju ih, bojeći se da su zaseban svet i da neće biti dovoljno shvaćeni. Sputana i zapretena snaga duha koju nose u sebi, a koja bi mogla bi da im pruži zadovoljenje najintimnijih potreba, najčešće ostaje neprimećena, a sami invalidi ponekad se osećaju kao biljke koje samo treba zalivati da ostanu u životu.Još mnogo ovakvih, nenapisanih, pisama lebdi oko nas…U nadi da ću ih podstaći da nastave sa svojim "aviončićima" nudim im jednu od mogućnosti da se iskažu.Pa evo… Izazov je tu!PRIKAZHologram - ni manje knjige, ni veće širine!Pročitajte ovu knjigu! Bez odlaganja! Neizostavno!Kad sklopite njene korice, jedna misao će se javljati i iznova ponavljati u vašoj glavi: ni manje knjige, ni veće širine!Da, zaista, u ovu dužu pripovetku, napisanu u epistolarnoj formi, na ukupno 46 strana , stalo je sve: čitavi svetovi ispunjeni traganjem za samoostvarenjem, ljubavlju i plemenitošću, kao i neminovnom tragičnošću koja taj pohod prati...Jer ljudski život je tragičan sam po sebi: ako preživite početak i sredinu, ipak nećete preživeti – kraj... Kako bi to rekao dizajner ove knjige, parafrazirajući nekog drugog velikog čoveka: «Život ne treba previše ozbiljno shvatiti- i onako se niko iz njega nije izvukao živ»... Ali, između početka i kraja tog fenomena zvanog život stoji – hologram. Zagledajte se pažljivo u njega...! Slike koje ćete videti – nikada više nećete zaboraviti...Rečnik stranih reči i izraza kaže: hologram (grč. holos sav, potpun, gramma slovo, pismo) je trodimenzionalna slika nastala ukrštanjem laserskih zrakova.Autor je imao nameru da nam ponudi jednu takvu sliku, i svima da mogućnost da, makar dok čitaju ovu knjigu, uvide i neke druge dimenzije postojanja, svojeg i tuđeg.Prva dimenzija ove priče, prva slika koju bi video prosečan čitalac, bila bi slika dva bića, muškarca i žene, koji se dopisuju.Prepisku započinje muškarac, pritisnut željom da izađe iz prosečnosti, i to tako što će se spojiti sa ženom. Tu želju pokreće nagon za produženjem vrste, i to se u početku jasno ističe: «Spustimo se na nivo životinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje…» jer - to je jedan od načina da se izbegne sramota nerađanja, koja je ponekad ravna sramoti nepostojanja.Najveća sramota koju možemo doživeti je - da ne ostavimo nikakav trag, da ne oplodimo ili ne rodimo ništa: «Kad već nismo rođeni za velike misli i velika dela, učinimo bar veliki greh, spojimo se…» …Kao da je to uistinu greh! «Greh koji činimo vi i ja nije opisan ni u Bibliji, ne poznaje ga nijedna kultura, bilo stara ili nova, mi još nismo opevani u pesmama…»A često se osećamo grešnim samo zato što smo zabrane i predrasude stvorili sami ili su ih za nas stvorili drugi...Neophodno je, dakle, da nas neko spomene: u kletvi ili molitvi, bez obzira na cenu: «I u očima zlikovaca i u očima mrzitelja naših imaćemo veću vrednost ako se neko bar nekad pohvali da smo ga baš mi sačinili…»Razlozi za nespajanje, kao i za nepostojanje ili netrajanje, ono istinsko, duhovno i fizičko, mogu biti brojni, ali onda kad oni nestanu, kad nestanu sva opravdanja, započinje – ples budućnosti…I naši junaci, Muškarac i Žena, koji se oslovljavaju različitim imenima, imenima koja izražavaju veliku skalu osećanja (vi, gospo, madam, vaša svetlosti, gospođo, poštovana moja, gospođo uvređena, draga moja goropadnice, poštovani gospodine, moj gospodine, dragi moj nepoznati, ljubljeni moj, zlotvore, zlikovče, svinjo, razvratniče, bitango, laskavče, dragi moj) započinju svoj čudan i čudesan ples, drugačiji od svih ostalih ljudima poznatih.Izazovno, a opet uzvišeno i časno, zvuče te dve reči, iako previše otvorene i zahtevne, reči koje obično i u nekom drugom kontekstu, zvuče uvredljivo i prostački: «Spojimo se!». Uzvišene su jer su izraz iskrenosti i čistote, izraz nasušne potrebe da se traje…One, nakon što ih je izgovorio muškarac, nalaze odjeka u ženskoj duši, te i ona, gotovo egzaltirano, odgovara: «Spojimo se», i dodaje: «Uživajmo u blagodeti koja nam se nudi, uživajmo u svakom sekundu onoga što nam pruža mogućnost produžetka nas samih, uživajmo u lepoti stvaranja, jer nema veće tajne od tajne života… Uživajmo u šaputanju dokonih i zlih, kojih uvek ima i koji će nam zavideti, spojili se mi ili ne. Tek – uživajmo!»A onda se na grudi spušta teška neman, i čujemo vapaje i krike dveju napaćenih duša, jer je «ples sadašnjosti» praćen tužnom muzikom onih koje telesna ograničenja sprečavaju da se telesno nastave: njega zato što boluje od teške bolesti («...kičma mi je delimično otkazala, od pojasa naniže nema me...»), a nju zato što je neplodna…Zaprepašćujuća je snaga ovog divnog para, koji svoja tela upoređuje sa trulim panjevima, ali ne odriče sposobnost da voli, da daruje drugome sve što duh može darovati, da doživi sve što čovek može doživeti. Oni su jedno drugome čas svetlost, a čas tama, shodno smeni radosti i očajanja koju doživljavaju.Za nas su oni dve prečiste duše koje se pitaju da li je ono što im se događa dokaz njihove moralne čistote i ljudske potrebe da se voli i bude voljen, ili je dokaz perverznosti i pokvarene mašte koja nas, možda zato što previše boli one koji maštaju, ne pogađa, već se pretvara u svoju suprotnost – želju za dosezanjem čistote i plemenitosti.Dok se naši junaci pitaju da li lude ili ozdravljaju, mi vidimo druge boje holograma, drugu dimenziju, drugu sliku, iz koje izrasta odgovor, iako je «ples prošlosti» odredio i «ples sadašnjosti» i «ples budućnosti»: «Vi ste mi, gospođo, verovali ili ne, ulili volju za životom… Dok vam pišem, tako silno želim da živim. Kad završim, živim za odgovor… Vredi živeti, makar i četvoronoške.»I njih dvoje nastavljaju svoj ples, pokušavajući da otkriju gde su granice između beznađa i nade, ljubavi i mržnje, poverenja i nepoverenja, sujete i milosrđa, razgoropađenosti i praštanja, slabosti i jačine… »To su one svađe koje pročišćavaju i koje ne dozvoljavaju da nas ljubavna monotonija uspava.»Monotonije nema. Postoji samo ljubav, sa svim svojim prelivima, ljubav koja se ponekad plaši sebe, jer je previše silna, pa sebe proglašava grešnom. Međutim, ona je najveća moć i nagrada koju nam je Bog dao, čak i kad ne liči na uobičajenu sliku koju većina ima.Ne postoji samo jedna dimenzija našeg postojanja, niti jedno vreme koje nas zauvek određuje. Prošlost, sadašnjost i budućnost – čine hologram koji prikazuje naše korake ka sebi i drugima...Nenad Živković nam je darovao jedan veličanstveni hologram u kome se, kao tri najlepše dimenzije postojanja pokazuju: hrabrost da se suočimo sa životnim nedaćama, ljubav prema životu, ma kakav bio, i mogućnost da se rečju potvrdimo, ovako nesavršeni kakvi jesmo: «Nismo više anđeli, pali smo. Pretvorimo se u ljude – ustanimo!»I zaplešimo! - dodao bi autor ovog prikaza... Živimo...! Uživajmo u plesu reči, misli, osećanja, želja...Pisma koje junaci «Holograma» pišu jedno drugom pišu se samo srcem, i lebde svuda oko nas. Ja sam upravo odgovorila na jedno koje je stiglo i na moju adresu. Ako i vi imate istog poštara, i do vas će stići ovo moje pismo, a do mene nada da ćete na njega odgovriti... holografski*... onako kako sam ja odgovorila prethodnom pošiljaocu... i kako pišem vama...Violeta Milićević12/24

Nenad Živković HologramMeki povezHOLOGRAM, dimenzije: 12x17; korice: meke, plastificirane; strana: 48; štampana: 2005.; tema: PROZA; dizajn: Zoran S. Šestić; izdavač: Vasa Radovanović i Gordana Ćulibrk, Književna Akademija; autor: NENAD ŽIVKOVIĆRECENZIJAU ovoj priči pokušao sam da iz invalida izvučem ono najtananije, lepotu osećanja, bogatstvo duha, snagu pisane reči koju invalidi poseduju, ali se ne usuđuju da ih iskažu, prikrivaju ih, bojeći se da su zaseban svet i da neće biti dovoljno shvaćeni. Sputana i zapretena snaga duha koju nose u sebi, a koja bi mogla bi da im pruži zadovoljenje najintimnijih potreba, najčešće ostaje neprimećena, a sami invalidi ponekad se osećaju kao biljke koje samo treba zalivati da ostanu u životu.Još mnogo ovakvih, nenapisanih, pisama lebdi oko nas…U nadi da ću ih podstaći da nastave sa svojim "aviončićima" nudim im jednu od mogućnosti da se iskažu.Pa evo… Izazov je tu!PRIKAZHologram - ni manje knjige, ni veće širine!Pročitajte ovu knjigu! Bez odlaganja! Neizostavno!Kad sklopite njene korice, jedna misao će se javljati i iznova ponavljati u vašoj glavi: ni manje knjige, ni veće širine!Da, zaista, u ovu dužu pripovetku, napisanu u epistolarnoj formi, na ukupno 46 strana , stalo je sve: čitavi svetovi ispunjeni traganjem za samoostvarenjem, ljubavlju i plemenitošću, kao i neminovnom tragičnošću koja taj pohod prati...Jer ljudski život je tragičan sam po sebi: ako preživite početak i sredinu, ipak nećete preživeti – kraj... Kako bi to rekao dizajner ove knjige, parafrazirajući nekog drugog velikog čoveka: «Život ne treba previše ozbiljno shvatiti- i onako se niko iz njega nije izvukao živ»... Ali, između početka i kraja tog fenomena zvanog život stoji – hologram. Zagledajte se pažljivo u njega...! Slike koje ćete videti – nikada više nećete zaboraviti...Rečnik stranih reči i izraza kaže: hologram (grč. holos sav, potpun, gramma slovo, pismo) je trodimenzionalna slika nastala ukrštanjem laserskih zrakova.Autor je imao nameru da nam ponudi jednu takvu sliku, i svima da mogućnost da, makar dok čitaju ovu knjigu, uvide i neke druge dimenzije postojanja, svojeg i tuđeg.Prva dimenzija ove priče, prva slika koju bi video prosečan čitalac, bila bi slika dva bića, muškarca i žene, koji se dopisuju.Prepisku započinje muškarac, pritisnut željom da izađe iz prosečnosti, i to tako što će se spojiti sa ženom. Tu želju pokreće nagon za produženjem vrste, i to se u početku jasno ističe: «Spustimo se na nivo životinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje…» jer - to je jedan od načina da se izbegne sramota nerađanja, koja je ponekad ravna sramoti nepostojanja.Najveća sramota koju možemo doživeti je - da ne ostavimo nikakav trag, da ne oplodimo ili ne rodimo ništa: «Kad već nismo rođeni za velike misli i velika dela, učinimo bar veliki greh, spojimo se…» …Kao da je to uistinu greh! «Greh koji činimo vi i ja nije opisan ni u Bibliji, ne poznaje ga nijedna kultura, bilo stara ili nova, mi još nismo opevani u pesmama…»A često se osećamo grešnim samo zato što smo zabrane i predrasude stvorili sami ili su ih za nas stvorili drugi...Neophodno je, dakle, da nas neko spomene: u kletvi ili molitvi, bez obzira na cenu: «I u očima zlikovaca i u očima mrzitelja naših imaćemo veću vrednost ako se neko bar nekad pohvali da smo ga baš mi sačinili…»Razlozi za nespajanje, kao i za nepostojanje ili netrajanje, ono istinsko, duhovno i fizičko, mogu biti brojni, ali onda kad oni nestanu, kad nestanu sva opravdanja, započinje – ples budućnosti…I naši junaci, Muškarac i Žena, koji se oslovljavaju različitim imenima, imenima koja izražavaju veliku skalu osećanja (vi, gospo, madam, vaša svetlosti, gospođo, poštovana moja, gospođo uvređena, draga moja goropadnice, poštovani gospodine, moj gospodine, dragi moj nepoznati, ljubljeni moj, zlotvore, zlikovče, svinjo, razvratniče, bitango, laskavče, dragi moj) započinju svoj čudan i čudesan ples, drugačiji od svih ostalih ljudima poznatih.Izazovno, a opet uzvišeno i časno, zvuče te dve reči, iako previše otvorene i zahtevne, reči koje obično i u nekom drugom kontekstu, zvuče uvredljivo i prostački: «Spojimo se!». Uzvišene su jer su izraz iskrenosti i čistote, izraz nasušne potrebe da se traje…One, nakon što ih je izgovorio muškarac, nalaze odjeka u ženskoj duši, te i ona, gotovo egzaltirano, odgovara: «Spojimo se», i dodaje: «Uživajmo u blagodeti koja nam se nudi, uživajmo u svakom sekundu onoga što nam pruža mogućnost produžetka nas samih, uživajmo u lepoti stvaranja, jer nema veće tajne od tajne života… Uživajmo u šaputanju dokonih i zlih, kojih uvek ima i koji će nam zavideti, spojili se mi ili ne. Tek – uživajmo!»A onda se na grudi spušta teška neman, i čujemo vapaje i krike dveju napaćenih duša, jer je «ples sadašnjosti» praćen tužnom muzikom onih koje telesna ograničenja sprečavaju da se telesno nastave: njega zato što boluje od teške bolesti («...kičma mi je delimično otkazala, od pojasa naniže nema me...»), a nju zato što je neplodna…Zaprepašćujuća je snaga ovog divnog para, koji svoja tela upoređuje sa trulim panjevima, ali ne odriče sposobnost da voli, da daruje drugome sve što duh može darovati, da doživi sve što čovek može doživeti. Oni su jedno drugome čas svetlost, a čas tama, shodno smeni radosti i očajanja koju doživljavaju.Za nas su oni dve prečiste duše koje se pitaju da li je ono što im se događa dokaz njihove moralne čistote i ljudske potrebe da se voli i bude voljen, ili je dokaz perverznosti i pokvarene mašte koja nas, možda zato što previše boli one koji maštaju, ne pogađa, već se pretvara u svoju suprotnost – želju za dosezanjem čistote i plemenitosti.Dok se naši junaci pitaju da li lude ili ozdravljaju, mi vidimo druge boje holograma, drugu dimenziju, drugu sliku, iz koje izrasta odgovor, iako je «ples prošlosti» odredio i «ples sadašnjosti» i «ples budućnosti»: «Vi ste mi, gospođo, verovali ili ne, ulili volju za životom… Dok vam pišem, tako silno želim da živim. Kad završim, živim za odgovor… Vredi živeti, makar i četvoronoške.»I njih dvoje nastavljaju svoj ples, pokušavajući da otkriju gde su granice između beznađa i nade, ljubavi i mržnje, poverenja i nepoverenja, sujete i milosrđa, razgoropađenosti i praštanja, slabosti i jačine… »To su one svađe koje pročišćavaju i koje ne dozvoljavaju da nas ljubavna monotonija uspava.»Monotonije nema. Postoji samo ljubav, sa svim svojim prelivima, ljubav koja se ponekad plaši sebe, jer je previše silna, pa sebe proglašava grešnom. Međutim, ona je najveća moć i nagrada koju nam je Bog dao, čak i kad ne liči na uobičajenu sliku koju većina ima.Ne postoji samo jedna dimenzija našeg postojanja, niti jedno vreme koje nas zauvek određuje. Prošlost, sadašnjost i budućnost – čine hologram koji prikazuje naše korake ka sebi i drugima...Nenad Živković nam je darovao jedan veličanstveni hologram u kome se, kao tri najlepše dimenzije postojanja pokazuju: hrabrost da se suočimo sa životnim nedaćama, ljubav prema životu, ma kakav bio, i mogućnost da se rečju potvrdimo, ovako nesavršeni kakvi jesmo: «Nismo više anđeli, pali smo. Pretvorimo se u ljude – ustanimo!»I zaplešimo! - dodao bi autor ovog prikaza... Živimo...! Uživajmo u plesu reči, misli, osećanja, želja...Pisma koje junaci «Holograma» pišu jedno drugom pišu se samo srcem, i lebde svuda oko nas. Ja sam upravo odgovorila na jedno koje je stiglo i na moju adresu. Ako i vi imate istog poštara, i do vas će stići ovo moje pismo, a do mene nada da ćete na njega odgovriti... holografski*... onako kako sam ja odgovorila prethodnom pošiljaocu... i kako pišem vama...Violeta Milićević12/24

Nolit, 1969. Prevod i predgovor Radoje Tatić. Prvo Kortasarovo delo objavljeno kod nas! Zamrljana prednnja korica, unutra sve odlično. Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Biografija Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957, i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978, na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983, vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Gustav Hjortlud Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...