O Dekartovoj smrti Radomira Konstantinovića Izdavač: B 92 Biblioteka: Mamihlapinatapei Godina: 1998 Broj strana: Format: 20.5x13.5 Povez: broširan

B92 1998, mek povez, očuvana, potpis na predlistu, 254 strane, težina oko 320 gr

Radio B92 1998 254 straneStanje : Odlično 5-!

odlično očuvana

Knjiga je u odličnom stanju, meke korice, B92 izdanje

Dekartova smrt je zapis o jednom, stanju stalnog iskušavanja mišljenja,dakle,o jednom život koji ne može da izađeiz sebe,iako je to samo ne njegova najintenzivija želja,nego i njegovo najsnažnije htenje.U pitaju je pripovedanje o jednoj zapletenosti u sebe mišljenja koje misli protiv sebe,u stalnom otporu prema sebi,jednog mišljenja koje se sebi uopšte ne dopada,koje bi hteo da bude drugačije,jer je sebi,onakvo kakvo jeste,neizdržljivo i nepodnošljivo. Sabrana dela Radomira Konstantinovića - tom 17 Čitaj dalje

NARODNA KNJIGA - 1998 - 143 STRANE, MEK POVEZ. Izvrsna studija o `Dekartovoj smrti` Radomira Konstantinovića, po mišljenju kritike - najznačajnijem romanu srpske moderne književnosti ne samo poslednje decenije proteklog veka...

NARODNA KNJIGA - 1998 - 143 STRANE, MEK POVEZ. Izvrsna studija o `Dekartovoj smrti` Radomira Konstantinovića, po mišljenju kritike - najznačajnijem romanu srpske moderne književnosti ne samo poslednje decenije proteklog veka...

Radomir Konstantinović je u knjizi „Dekartova smrt“ samo preslikao svog oca, Mihaila Konstantinovića. Čuvao je ravnotežu. Ostajao je, dakle, dostojanstven. I to je bio on, u tom dostojanstvu kao očuvanju ravnoteže, on koji pokušava da odoli padu, na jednu ili drugu stranu. Radomir Konstantinović nije bio pravnik i nikada mi nije govorio o naučnim rezultatima svoga oca, obligacijama, porodičnom pravu, kodifikatorskom radu. Ali, jeste o njegovom životu u kome su ličnost i delo bili neodvojivi. On je želeo da bude očev dvojnik i uspeo je da to bude. Često zastanem pred rečima u „Dekartovoj smrti“: Na meni je ostalo da raskućim kuću moga oca. Posle mene nema nikog. Šta nestaje? Porodica, jedna kulturna ili i jedno i drugo. Jer, Konstantinovići su pripadali, stvarali, ali i živeli kulturu koja je bila mimo, nasuprot i protiv kulture palanke. LATINKA PEROVIĆ

Tiraž: 1000 Radomir Konstantinović je u knjizi "Dekartova smrt" samo preslikao svog oca, Mihaila Konstantinovića. Čuvao je ravnotežu. Ostajao je, dakle, dostojanstven. I to je bio on, u tom dostojanstvu kao očuvanju ravnoteže, on koji pokušava da odoli padu, na jednu ili drugu stranu. Radomir Konstantinović nije bio pravnik i nikada mi nije govorio o naučnim rezultatima svoga oca, obligacijama, porodičnom pravu, kodifikatorskom radu. Ali, jeste o njegovom životu u kome su ličnost i delo bili neodvojivi. On je želeo da bude očev dvojnik i uspeo je da to bude. Često zastanem pred rečima u "Dekartovoj smrti": Na meni je ostalo da raskućim kuću moga oca. Posle mene nema nikog. Šta nestaje? Porodica, jedna kulturna ili i jedno i drugo. Jer, Konstantinovići su pripadali, stvarali, ali i živeli kulturu koja je bila mimo, nasuprot i protiv kulture palanke. Latinka Perović

Radomir Konstantinović Daj nam danasTvrdi povezIzdavač NolitO autoruРадомир Константиновић (27. март 1928 — 27. октобар 2011) био је српски и југословенски књижевник, филозоф, публициста и члан АНУБиХ.[1][2]БиографијаРођен је 27. марта 1928. године у Суботици.[3] Био је члан Литерарне редакције Радио Београда од 1949. до 1951. године. Уређивао је часопис „Младост“, „Књижевне новине“ и двонедељник „Данас“. Више година био је хонорарни сарадник Трећег програма Радио Београда.Константиновић је почео као песник, са збирком стихова „Кућа без крова“, да би се посветио роману и објавио читав низ експерименталних пројеката и модерних дела: „Дај нам данас“, „Мишоловка“, „Чисти и прљави“, „Излазак“ (НИН-ова награда 1960. године) и „Ахасвер или трактат о пивској флаши“.Примљен је у Савез књижевника Југославије 3.1.1949.године. Чланска карта носи број 47.У периоду 1956-1964 Радио Београд извео је шест Константиновићевих радио-драма које је режирао Василије Поповић (Павле Угринов). Камерна сцена „Круг 101" Народног позоришта у Београду отворена је 1962. године драмом „Саобраћајна несрећа“ у режији Арсе Јовановића. Све радио-драме превођене су и извођене на више језика. Драма „Велики Емануел“ увршћена је 1963. године у антологију светске радио-драме на немачком. По драми „Икаров лет“ 1964. године названа је антологија југословенске радио-драме такође на немачком.Осим више десетина есеја и расправа емитованих преко радија и телевизије и штампаних у листовима и часописима, објавио је збирку естетичко-филозофских расправа „Пентаграм“.Од „Пентаграма“, окренуо се есеју и тада су почеле да се назиру кључне деонице култне „Философије паланке“ коју је Константиновић у целости прочитао у емисијама Трећег програма Радио Београда пре него што је први пут штампана.Од 1966. године емитују се преко Трећег програма Радио Београда, а од 1969. штампају у часопису "Трећи програм" огледи о песницима Српске културе 20. века „Биће и језик“. За 12 година (1969—1981) Константиновић је објавио 113 есеја на више од 4000 страница.Постмодернистичко штиво „Декартова смрт“ објављено је 1998. године. У дијалогу између Декарта, Паскала и Монтења осећа се напетост између литературе и филозофије и то је основно обележје овог текста.Четири године након „Декартове смрти“, објавио је књигу под насловом „Бекет пријатељ“. Ово дело у крајње сведеној форми сачињено је од тридесетак писама које је Семјуел Бекет слао Константиновићу и Каћи Самарџић пропраћено са исто толико есејистичких напомена. Та писма су део преписке, чији је већи део уништен у току рата, када је ровињска кућа Константиновићевих обијена и опљачкана.[4]О Константиновићу Ото Бихаљи Мерин је писао: „Писци који имају свој семантичко-философски корен у грудви свог мало познатог језика или средине, теже продиру у свет; да су се књиге као "Философија паланке" и „Биће и језик“ Радета Константиновића родиле у великим језичким центрима, њихове резонанце би биле сличне онима које имају дела Бекета и Сартра."Преминуо је у Београду 27. октобра 2011. године.[5]Био је син проф. др Михаила Константиновића.Најзначајнија дела"Биће и језик“Збирке песамаКућа без крова (Ново покољење, Београд, 1951)РоманиДај нам данас (Ново покољење, Београд, 1954)Чисти и прљави (Свјетлост, Сарајево, 1958)Излазак (Српска књижевна задруга, Београд, 1960)Мишоловка (Космос, Београд, 1956)Есејистички и теоријски радовиАхасвер или трактат о пивској флаши (Просвета, Београд, 1964)Пентаграм, белешке из хотелске собе (Форум, Нови Сад, 1966)Философија паланке (Трећи програм, бр. 2, Београд, 1969)Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, осам књига (Просвета, Београд, 1983)Декартова смрт (Агенција Мир, Нови Сад, 1998)Бекет пријатељ (Откровење, Београд, 2000)Милош Црњански (Откровење, Београд, 2013) - постхумноНа маргини (University Press, Сарајево 2013) - постхумно[6]Дух уметности (University Press, Сарајево 2016) - постхумно9/6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Autor: Radomir Konstantinović Izdavač: Nolit Broj strana: 478 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Značaj njegove misli u potpuno je obrnutoj proporciji sa njegovim prisustvom u ovdašnjoj kulturi. Kada se govori o „iščitavanju“ Konstantinovića, tu se pre svega misli na institucije koje profesionalizuju čitanje i, rečju, postoje da bi uobličile diskurs i dale mu određen identitet: univerziteti, instituti, biblioteke, kulturni centri, izdavači, mediji. Za njih, bar što se Srbije tiče, Konstantinović jedva da postoji. U tome posebno mesto zauzima njegov odnos prema razarajućim ratovima devedestih, u čemu se on razlikuje od svih drugih pisaca sa ovih prostora. Ne radi se samo o uverenju da je Konstantinović anticipirao jugoslovenske ratove 90-ih. O tome su govorili svi koji su komentarisali njegovo delo u poslednjih 20 godina. Radi se zapravo o tome kako su ovi ratovi iskrivili i na izvestan način suzili prijem samog Konstantinovićevog dela. Pod „sužavanjem“ misli se na njegovo svođenje na par knjiga, pre svega na Filosofiju palanke i, donekle, na Dekartovu smrt, i na par tema, kao što su izolacija i nasilje. Opasnost svođenja jednog tako složenog opusa na nekoliko elemenata nije samo znanstvena nepravda prema jednom od najsvestranijih i najsveobuhvatnijih jugoslavenskih književnih djelatnika, nego je i čin kojim ga se želi ideološki zloupotrijebiti, učiniti ga predmetom relativno lake manipulacije, i tu ne treba biti pretjerano obazriv i slijediti vlastite preferencije, kako s jedne tako i s druge strane enormno suženoga i jednostranoga ideološkog spektra. Tvrd povez. Knjiga je u vrlo dobrom stanju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beleske iz hotelske sobe Prvo izdanje! Knjigu Pentagram diktiralo je retko misaono poetsko nadahnuće i ispisivalo njen patetični barok, polifoničnost strukture i polivalentnost značenja. To je delo koje se ne može iscrpsti u jednom osvrtu, čak ni njegove osnovne konture. Može se reći da mnoge od ovih misli koje srećemo u njima nije teško naći i u mnogim drugim savremenim tekstovima te vrste, ali Konstantinović pokazuje retku moć sinteze, sposobnost da dramatizuje na svoj način logičnu sistematiku savremene filozofske misli, i da je doživi, uznemiren kao pesnik, kao svoju ličnu dramu i tragiku. On sva važnija filozofsko-literarna pitanja ovoga vremena „dovodi“ u žižu lične svesti, omogućava im da postanu sastavni deo njene agonije i života u rasapu. Otuda je svako poglavlјe u njegovoj knjizi razrada na jedinstven način izvedena i jedinstvenom misaonom aktivnošću vezana – drugog pitanja i rascvat nove misli što se uklapa u celinu individualne antisistematične sistematike, i savršeno se ovde artikuliše u oblik i literarno delo, zadahnuto jednom gotovo crnom i tragičnom melanholijom koja ga iznutra prožima kao poetska magija. Retke su ovakve knjige kod nas. I to baš u ovom vremenskom i književno-umetničkom trenutku, koji je samouvereno „vaspostavio“ novi nekakav red i samozadovolјno se šepuri na njegovim padinama. Ona pokazuje da je Konstantinović strasno budan, umetnički uznemiren, u grozničavom predosećanju novih lomova, smehova, novih dogmi i bolnih metamorfoza. Stoga je njegova knjiga Pentagram, donekle, i književnoistorijski gledano, sinteza jednog trenutka, pokušaj dijagnoze i preseka njegovog bića, te otuda gotovo i programski značajna. U njoj se oseća kako jedan osetlјiv duh diše sa svojom epohom, na način koji mu je danas moguć, u potrebi da ne stane, da se ne zaustavi i da stvaralački živi. Ova knjiga predstavlјa prirodan i čak neminovan nastavak, jednu doslednu primenu i razradu izvesnih preokupacija kojima se autor bavio u svojim ranijim delima. Malo je kod nas pisaca koji sa tolikom upornošću i intelektualnom doslednošću ispisuju svoj književni kontinuitet, kakav je slučaj sa Radomirom Konstantinovićem. Jer doslednost koja imponuje nije bezrazložna, sterilna i dogmatična upornost, vernost svojoj sopstvenoj slici jednom zauvek utvrđenoj, nego istovetnost u promenlјivom, dijalektička mera i razrešenje između krajnosti koje označavaju tačka neprekidnog identifikovanja sa sobom i tačka neprekidnog razvijanja i obogaćivanja postignutog identiteta. Pentagram, to su mnogobrojni i lucidni misaoni uzleti koji se uvek vraćaju svom zajedničkom životnom trenutku. Otuda dolazi i Konstantinovićevo nastojanje da razmakne granice pojmovnog kazivanja i da uvede metaforske, simbolske i slikovne spregove. U stalnom esejističkom kruženju oko polazne situacije, u sjajnim analizama nekih klasičnih i modernih umetničkih dela, Konstantinović sve preciznije definiše, sve jasnije osvetlјava onaj osnovni problem za čijim rešenjem traga. Lična intonacija ne upućuje samo na Konstantinovićevu preokupiranost sopstvenim književnim i estetskim problemima; ona otvara put od neposrednog doživlјaja do definicije položaja modernog pesnika, čoveka uopšte, u savremenom svetu. A Konstantinovićeve analize uvek svode delo samo na onu dimenziju koja je u ovom slučaju bitna, apstrahujući nužno od svega ostalog. Ustvari, Pentagram je sav sveden na jednu analitičku ravan, odnosno na jedan analitički, ali i egzistencijalni, fokus koji sabire i objašnjava Konstantinovićeve prave esejističke vatromete. Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Prvo izdanje, 1960. NINOVA NAGRADA 1960.!!! Zadnja korica kao na slikama, inače unutra odlično očuvano. Autor - osoba Konstantinović, Radomir, 1928-2011 = Konstantinović, Radomir, 1928-2011 Naslov Izlazak / Radomir Konstantinović Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 324 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 53 ; knj. 360 ISBN (Karton) Napomene Radomir Konstantinović: str. [325]. „Izlazak“ je roman srpskog književnika Radomira Konstantinovića, objavljen prvi put u izdanju Srpske književne zadruge 1960. godine. Roman je osvojio Ninovu nagradu kritike, a danas se smatra jednim od važnijih romana modernizma u srpskoj književnosti. U romanu je ispripovedana, u tehnici toka svesti, ispovest Jude Iskariotskog u naročitom trenutku njegovog života: u toku prve noći po Hristovom raspeću, u kojoj mu, kako su prorekli proroci, predstoji samoubistvo. Književna kritika je u Konstantinovićevom romanu prepoznala smelu inovativnost i radikalno razaranje tradicionalne forme romana, a i ukazivala je da je „Izlazak” bio jedan od prvih romana u srpskoj književnosti koji su pokušavali da ostvare veze više sa evropskom nego sa domaćom književnom tradicijom. Takođe, „Izlazak” je bilo prvo delo u srpskoj književnosti koje je u celini bilo zasnovano na epizodi direktno preuzete iz Biblije. Pojedini tumači su ovo delo određivali kao „prelomni trenutak” u posleratnom modernizmu koji je najavio začetak postmodernističkih tendencija. Roman je napisan u vidu toka svesti Jude, Hristovog učenika i izdajnika, a radnja se odigrava tokom noći nakon Isusovog raspeća i pre njegovog samoubistva. Juda i Isus postavljeni su u takav odnos kao da su dve strane istog lika. Njihov odnos je oblikovan u vidu dijalektičke negacije. Niti bi bilo Hristove žrtve bez ključne uloge izdajstva, niti bi Juda imao svoje potpuno ostvarenje bez uloge izdajnika. Uloga koja je ili voljna ili dodeljena čini ga večito vezanim za Hristov lik i delo. U nemogućnosti da omeđi sopstveno postojanje, započinje njegova agonija, njegov pokušaj da bude daleko od onoga koji određuje njegov život i, još dalje, njegovu smrt. NIN-ova nagrada U užem izboru za NIN-ovu nagradu kritike za 1960. godinu našla su se četiri romana: „Hajka” Mihajla Lalića, „Kostolomi” Joza Laušića, „Ono što beše nebo” Vlade Maleskog i „Izlazak” Radomira Konstantinovića. Žiri su sačinjavali Milan Bogdanović (predsednik), Velibor Gligorić, Eli Finci, Borislav Mihajlović Mihiz i Zoran Mišić. Žiri je odlučio da Ninovu nagradu dodeli Konstantinovićevom romanu većinom glasova (jedino je V. Gligorić glasao za Hajku M. Lalića). Radomir Konstantinović (1928–2011), je bio srpski jugoslovenski književnik i filozof, član ANUBiH. Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici. Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3. 1. 1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956–1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana. O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine. Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića. Najznačajnija dela `Biće i jezik“ Zbirke pesama Kuća bez krova (Novo pokoljenje, Beograd, 1951) Romani Daj nam danas (Novo pokoljenje, Beograd, 1954) Čisti i prljavi (Svjetlost, Sarajevo, 1958) Izlazak (Srpska književna zadruga, Beograd, 1960) Mišolovka (Kosmos, Beograd, 1956) Esejistički i teorijski radovi Ahasver ili traktak o pivskoj flaši (Prosveta, Beograd, 1964) Pentagram, beleške iz hotelske sobe (Forum, Novi Sad, 1966) Filosofija palanke (Treći program, br. 2, Beograd, 1969) Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, osam knjiga (Prosveta, Beograd, 1983) Dekartova smrt (Agencija Mir, Novi Sad, 1998) Beket prijatelj (Otkrovenje, Beograd, 2000) Miloš Crnjanski (Otkrovenje, Beograd, 2013) - posthumno Na margini (University Press, Sarajevo 2013) - posthumno Duh umetnosti (University Press, Sarajevo 2016) - posthumno Kritike Daj nam danas `Ruka mi se i nehotice pruža Konstantinovićevom „Daj nam danas“. U sebi čujem ono Anino more, koje sam otrkio još pre dve godine, još dok se „Daj nam danas“ zvalo u rukopisu „Neumorno more“, taj izuzetan rukopis od 1000 stranica za koji je šteta što nije objavljen ceo, to Anino more u kome sam slušao, i slušam sva „mora“ ovoga sveta.` Dušan Matić, Delo br.2, 1955. Čisti i prljavi `Bio sam i ostao ubeđen da su romani R. Konstantinovića, svaki na svoj način, jedna od najznačajnijih književnih potvrda njegovih polaznih teza i, što je bitnije, zreli i veliki rezultati naše literature. Potvrde njenog puta i jedan od izraza njene originalnosti i veličine.` Oskar Davičo, u pogovoru za roman „Čisti i prljavi“, 1958. Mišolovka `Nipošto neću preterati ako kažem da je „Mišolovka“ Radomira Konstantinovića - roman-monstrum. To zapravo i nije roman u običnom smislu te reči (ničega u njemu nema što podseća na to), već izuzetan poseban fenomen. Nešto potpuno različito i izvan svega što smo uopšte čitali u našoj literaturi; ako je slično tvrđenje bilo izrečeno i za prvi Konstantinovićev roman „Daj nam danas“, onda ono tek sada ima puno opravdanje.` Miloš I. Bandić, Mladost, 16. 10. 1956. Ahasver ili traktat o pivskoj flaši `Lucidnost, kojom Radomir Konstantinović proniče u nove prostore, i intelektualna i moralna hrabrost, kojom otvara ponore i nadnosi se na njih, čine njegovu prozu „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“ praznikom u kalendaru književnosti ne samo ovog jezika, praznikom koji ne mogu, neće, i ne treba da praznuju svi da bi bio praznik.` Miloš Stambolić, Politika, 11. 10. 1964. Pentagram `Dogma i igra jesu nerazdvojni parteri u subjektivnoj drami saznanja. To je konačan zaključak ili dramski epilog „Pentagrama“, te ustreptale, emotivno obojene, intelektualne i saznajne igre. Težinu čiste apstrakcije pisac je preveo u intimnu dimenziju egzistencijalne drame. U osnovi ovih eseja je živo tkivo dramske dinamike dok se izmežu pojedinih eseja ostvaruje onaj odnos koji u strukturi romana postoji između pojedinih glava, što otkriva neslućene mogućnosti eseja: pred nama se zasniva esej kao roman, esej kao drama, esej kao subjektivna isposvest. Takvo strukturiranje eseja, i pored nadrealističkih i postnadrealističkih pokušaja, naša književnost do sada nije ostvarila.` Zoran Gluščević, Politika, 21. 5. 1967. Biće i jezik `Biće i jezik“ jeste po mom uverenju, ne jedinstvena već i prva knjiga integralnog i kompleksnog filosofskog modela književne kritike u istoriji, i to ne samo srpske i ne samo jugoslovenske kritike, knjiga u kojoj je ostvarena jedna ogromna dijalektička sinteza pevanja i mišljenja, jedno veliko jedinstvo bića kao istorijske egzistencije/esencije i jezika, kako bismo hajdegerovski rekli, kao samogovora bića, tj. kao samogovora istorijske egzistencije/esencije.` Georgi Stardelov, Književnost, 9-8, 1984. `... U ovaj veliki podugvat, Konstantinović je krenuo u zrelim svojim godinama, sa iskustvom književnog poslenika koji je za sobom imao već tri decenije čitanja, studiranja, saznanja. On se svrstava među najobrazovanije naše savremenike. Posebno mu je 20. vek stalno polje istraživanja. On se u njemu kreće kao svaki oprobani majstor svoga zanata: pouzdano i oprezno. Smenjivali su se stilovi i mode, međusobno obračunavale dinastije, sukobljavale klase i staleži, sudarale ideologije; društvo je gotovo neprekidno ratovalo i u ratu i u miru. „Biće i jezik“ je je u stvari ključ za odgonetku te epohe i upravo otrkiva pravu istorijsku scenu svih tih ideja i sukoba...` Miodrag Maksimović, Politika, 30. april, 1, 2. maj 1980. `...`Biće i jezik“ je, u stvari, ključ za odgonetku te epohe (20. veka) i upravo otkriva pravu istorijsku scenu svih tih ideja i sukoba. To je svedočanstvo o jednoj epohi, ali krcato dokumentima; to je velika freska pesničkih sudbina, više ili manje obdarenih ljudi, ali istovremeno s vidljivim pečatima svih društvenih mena. To je zaista stvarna književno-filosofska topografija ovoga društva od početka veka do naših dana, sa svim bremenom njegovih složenih protivrečnosti. Delo velike intelektualne i moralne hrabrosti...` Miodrag Maksimović, Politika, 30. april, 1, 2. maj 1980. Nagrade Nagrada Beogradskog univerziteta za poemu „Srce u plamenu“, 1949. Nagrada Udruženja književnika Srbije za roman „Daj nam danas“, 1955. NIN-ova nagrada kritike za roman „Izlazak“, 1961. Nagrada sarajevskog časopisa „Izraz“ za najbolji esej godine „Gde je Tolstoj“, 1962. Nagrada „Đorđe Jovanović“ za „Filosofiju palanke“, 1971. Godišnja nagrada Radio Beograda za ` Filosofiju palanke`, 1971. Oktobarska nagrada grada Beograda za eseje objavljenje u časopisu „Treći program“, 1972. Diilpoma sa medaljom Matice srpske povodom njene stopedesetogotišnjice, 1976. NIN-ova nagrada „Dimitrije Tucović“ za eseje objavljenje u časopisu „Treći program“, 1979. Nagrada „Braća Šimić“ za esej o Hamzi Humi, 1979. Sedmojulska nagrada SR Srbije, 1981. Odlikovanje `Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom“, 1981. Nagrada željezare Sisak za esej o Oskaru Daviču, 1981. Nagrada grada Beograda za izdavački poduhvat izdavačkim preduzećima „Prosveta“, „Rad“ i `Matica srpska` za delo „Biće i jezik“, 1983. Plaketa grada Beograda, 1984. Nagrada „Miroslav Krleža“ za knjigu eseja „Biće i jezik“, 1985. AVNOJ-eva nagrada za književnost, 1985. Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića U Subotici je u februaru 2013. godine osnovan Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Ideja o nizu aktivnosti i manifestacija kojima bi se negovao i čuvao literarni, filozofski i uopšte intelektualni rad i angažman Radomira Konstantinovića javila se neposredno po njegovoj smrti, a za članove tog saveta izabrani su književnici, kulturni radnici i javne ličnosti koje su bile Konstantinovićevi bliski saradnici, ili su se pak profesionalno bavili njegovim radom. Predsednica saveta je Latinka Perović, a članovi su: Živan Berisavljević, Oto Tolnai, Laslo Vegel, Gojko Tešić, Radivoj Cvetićanin, Ivan Milenković, Boško Krstić, Boško Kovačević, Aleksandra Đurić Bosnić, Branislav Grubački Guta i Dragan Rokvić. Počasni član je Milica Konstantinović. Od aktivnosti saveta izdvaja se Međunarodni okrugli sto ”O duhu otvorenosti (dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića)” održan u Kelebiji 27. marta 2015. Nagrada ”Radomir Konstantinović” Međunarodna nagrada `Radomir Konstantinović` dodeljuje se svake druge godine u Subotici 27. oktobra (na godišnjicu smrti). Nagrada `Radomir Konstantinović` za 2015/2016. godinu pripala je filozofu iz Beograda Miloradu Belančiću za delo „Mi pa mi (ili: o srpskom stanovištu)” i književniku iz Zagreba Slobodanu Šnajderu za roman „Doba mjedi”. Nagrada `Biće i Jezik` Godišnja nagrada `Biće i jezik` za 2016. godinu, koju dodeljuju Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića i Zavod za kulturu Vojvodine, pripala je Stefanu Janjiću iz Novog Sada za esej Svodljivost i fraza. Spomen ploča na Konstantinovićevoj rodnoj kući u Subotici otkrivena je 27. marta 2015. MG28 (N)

59116) Časopis Treći program 68 brojeva Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazio je četiri puta godišnje (tromesečno). mek povez, format 16 x 23 cm , latinica, svaki broj u proseku ima između 500 - 600 strana. U nekoliko brojeva su podvlačeni pojedini članci ili su zaokruzivani naslovi u sadržaju. Osim toga , časopisi su čisti i odlično očuvani, ukupna težina svih časopisa je oko 40 - 50 kilograma. Sadrži sledeće brojeve: 1969: 1, 3, 1970: 4, 6, 7, 1973: 16,17,18,19 , 1974: 20,21,22,23 , 1975: 25,26,27, 1976: 28,29,30,31, 1977: 32,33,34/35, 1978: 36,37,38,39, 1979: 40,41,42,43, 1980: 44,45,46,47, 1981: 48,49,50,51, 1982: 52,53,54,55 1983: 56,57,58,59, 1984: 60,61, 1985: 64,66,67, 1986: 68,69,70,71, 1987: 72,73,74,75, 1988: 77/78 1994: 100 1995: 101,102,103/104 1996: 105/106 , 107/108 , 1997: 109/110 U časopisima je zastupljen veliki broj tema i stalnih rubrika iz svih društvenih nauka i umetnosti. Neke od tematskih celina : Konstantinovićeva Dekartova smrt Ka teoriji raspada komunizma i postkomunizma Neokejnsijanizam O Marselu Prustu O T.S. Eliotu Leva i desna kritika liberalizma Šekspir i psihoanliza Sociologija sporta Filozofija prirode Adornova negativna dijalektika Filmske poetike, Tarkovski Jevrejsko pitanje u SR Nemačkoj Rasizam i nacionalizam Moderna i postmoderna, Američka privreda Teorijska psihoanaliza , Frojdovsko polje Delo Semjuela Beketa Iskustva francuskog socijalizma Moderna tumačenja Hegela Analitička filozofija, Habermas Neokonzervativne ideologije i levica Privreda, država i pravo u nacionalsocijalizmu Učenje Don Huana književnost ili Vagner i novi bajrojt Teorija vrednosti; Teorija tumačenja Istraživanja mistike Znak i simbol Martin Hajdeger pristup i kritike Tomas Man- književnost , ideologija, istorija Lukač i budimpeštanski filozofski krug Helderlin poezija i ludilo Studije o Huserlu Psiholingvistika Jugoslovenski roman nakon 1945 Fenomeni: Reklama; Televizija ; Strip ; Biće i jezik - Radomir Konstantinović brojni i stalni članci ,eseji i studije na teme : tuumačenje književnosti ; hronik ; književna teorija ; marksizam, kapitalizam, društvena teorija, socijaldemokratija , psihoanaliza , međunarodne političke teme , ekonomija , samoupravljanje , istorija , savremeno društvo , muzika...