Nekorisceno

Nekorisceno

Nekorisceno

Arkadije Gajdar PLAVA ŠOLJA I DRUGE PRIČE Matica srpska, 1948. 80 strana, udžbenički format, zaštitni omot. Veoma očuvana. Požutela i zaštitni omot malo iskrzan u gornjem delu. Unutra odlična.

Neotvoren komplet plastičnih tanjira prečnika 19cm, šolja, držača za rovita jaja (sve po 6 kom.) i 3 lopatice. Praktičan za kampovanje, piknik, baštu...

prodajem nekoriscene male solje komplet sest solj i tance dobro ocuvane

Servis za čaj Alfoldi, oznaka Alfoldi porcelain Hungary, vrlo dobro stanje. Servis sadrži: - 1 čajnik - 1 posuda za mleko - 6 šolja - 6 tacni Preuzimanje - lično (Beograd)

Kao novo. Bez posvete. Oluja u šolji čaja - Helen Čerski Godina izdanja: 2020 Broj strana: 304 Povez: Mek Fizika u svakodnevnom životu„Izvrsna knjiga. Idealan poklon za sve radoznale osobe željne novih saznanja.“ Wall Street JournalNaš svet je prepun istih modela. Sipajte mleko u čaj, kratko promešajte i pojaviće se vrtlog, dve tečnosti će se kovitlati jedna oko druge pre nego što se potpuno sjedine. Ako gledate Zemlju iz svemira, primetićete slične vrtloge oblaka, koji nastaju kad topao i hladan vazduh zajedno zaplešu valcer. U knjizi Oluja u šolji čaja Helen Čerski povezuje pojave koje su nam svakodnevno pred očima kao što su kokice, mrlja od kafe ili magneti za frižider, kako bi pomoću njih objasnila neke od najvažnijih naučnih i tehnoloških pojava našeg vremena.„Oluja u šolji čaja zaokuplja pažnju i za klasu je bolja od svih naučnopopularnih knjiga. Sitnice koje su nas oduševljavale dok smo bili deca za nju su polazna tačka da objasni kako fizika određuje našu svakodnevicu.“ Irish Times„Autorka demistifikuje fiziku svakodnevnog života, i bez obzira na to da li ste od onih koji razlikuju refrakciju od refleksije ili ne, ovo će vam biti nezamenljiva osnova. Pišući s entuzijazmom i erudicijom, Helen Čerski neprimetno vodi čitaoca do nekih iznenađujuće složenih oblasti.“ Guardian„Uz anegdote iz ličnog i profesionalnog života, Helen Čerski nam dočarava svet na pristupačan, razigran način. U njenoj knjizi je mrlja od kafe fascinantna, rast drveća čaroban, a telekomunikacije su intuitivne.“ Physics World

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Oluja u šolji čaja - Helen Čerski Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2020 Broj strana: 301 Format: 20 cm Povez: Broširani Fizika u svakodnevnom životu „Izvrsna knjiga. Idealan poklon za sve radoznale osobe željne novih saznanja.“ Wall Street Journal Naš svet je prepun istih modela. Sipajte mleko u čaj, kratko promešajte i pojaviće se vrtlog, dve tečnosti će se kovitlati jedna oko druge pre nego što se potpuno sjedine. Ako gledate Zemlju iz svemira, primetićete slične vrtloge oblaka, koji nastaju kad topao i hladan vazduh zajedno zaplešu valcer. U knjizi Oluja u šolji čaja Helen Čerski povezuje pojave koje su nam svakodnevno pred očima kao što su kokice, mrlja od kafe ili magneti za frižider, kako bi pomoću njih objasnila neke od najvažnijih naučnih i tehnoloških pojava našeg vremena. „Oluja u šolji čaja zaokuplja pažnju i za klasu je bolja od svih naučnopopularnih knjiga. Sitnice koje su nas oduševljavale dok smo bili deca za nju su polazna tačka da objasni kako fizika određuje našu svakodnevicu.“ Irish Times „Autorka demistifikuje fiziku svakodnevnog života, i bez obzira na to da li ste od onih koji razlikuju refrakciju od refleksije ili ne, ovo će vam biti nezamenljiva osnova. Pišući s entuzijazmom i erudicijom, Helen Čerski neprimetno vodi čitaoca do nekih iznenađujuće složenih oblasti.“ Guardian „Uz anegdote iz ličnog i profesionalnog života, Helen Čerski nam dočarava svet na pristupačan, razigran način. U njenoj knjizi je mrlja od kafe fascinantna, rast drveća čaroban, a telekomunikacije su intuitivne.“ Physics World

Kao novo. Bez posvete. Košmarnik (Кошmарnik) - Miloš Živković Godina izdanja: 2021 Broj strana: 116 Povez: Mek Vreme nije ispalo iz zgloba već se čuje „krckanje iščašenih udova otuđenih od zglobova”; nema „zuba vremena” već su zubi detinja trauma kao „ljigavi polumrtvi rak u usnoj duplji”. Nema sigurnog koračanja kroz procepe i logička ulegnuća Košmarnika, nema fetišizacije smrti, spoznaje ili katarze, samo ritam bezobalnih rečenica koji ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja.Ivan IsailovićNa plafonu dnevnog boravka providi se nebo, rupa sa krova kidiše na kuću i njenu nepokretnost, sneg i sve jača kiša tope joj kosti. Stanem na trenutak, ostavim ranac na pod, počešem se do bola, sa utiskom da će se zidovi svakog trenutka urušiti. Ne možemo da uđemo u pola domaćinstva, znakovi pokušaja provaljivanja, neuspešno sečeni katanci po sobama. Deda je davno previše dobro sakrio ključeve. Nedostupne su spavaće sobe, slike male dece, orasi-čuvari pod krevetima, ostave sa senkama tegli ajvara uvijenih u novinski papir, ve-ce šolja, knjige, prljavština, ožiljci na krevetima. Trudim se da mi glas zvuči ozbiljno kroz plač. Okrećem lice od dobrog komite i dobre učiteljice.

Kao novo. Bez posvete. Čemu služI noša? - Kejt Dejns Godina izdanja: 2020 Broj strana: 12 Povez: Tvrd Čitajući ovu slikovnicu najmlađi čitaoci će naći odgovore na brojna pitanja. Zašto nam je noša uopšte potrebna? Kako se ona koristi? Da li se sa nošom možemo igrati? Kad može da se sa noše pređe na veliku WC šolju?Šarmantne ilustracije, diskretan humor, jednostavan tekst i preklopi sa dodatnim sadržajima iza njih pomoći će najmlađima da iz pelena lako pređu u… gaćice!

Porodična saga prati živote četiri generacije žena u južnoalbanskoj porodici, u planinskom selu Kaltra, ali pruža i uvid u istoriju Albanije dvadesetog veka, uz rat, krv, ljubav, izdaju, snove i razočaranja. Anilda Ibrahimi piše o ženama koje su oblikovale njen život, stvarajući svojevrstan ženski univerzum. Ona opisuje preobražaj žene, njenog mesta i uloge tokom sto godina, u tipično muškom društvu u kome se žensko dete ne dočekuje sa radošću i u kome je sve podređeno muškarcu, njegovim željama i potrebama. Čisto i jednostavno, poetično i duhovito, Crveno kao nevesta nudi nam pogled na albansku kulturu, istoriju i tradiciju, pogled na koji nismo navikli, koji nije ograničen samo folklorom i koji razbija mnoge predrasude. Mesec dana posle venčanja, moja majka je ostala trudna, čekala je mene. Baba Saba je išla po celom komšiluku da joj gledaju u šolju. Bila je kao ultrazvuk: popila bi kafu, dobro promućkala i prevrnula šoljicu, spustila je, i eto ti... već bi se video pol novorođenčeta, lep i muževan, kao iskupljenje za svu žensku decu koju je baba imala. Sve žene kod kojih je baba išla da joj gledaju u šolju videle su moju pišu još od samog početka. Što je više rastao stomak moje majke, to je iz soca kafe sve više virio moj pol. Šteta što se usput izgubio. Ali baba je devet meseci živela u stanju blaženstva; mama je nosila stomak a ona šoljice kafe. Povez knjige : broširan Strana : 317 Format knjige : 18 cm Pismo : latinica

Cajni servis od kobalta, proizveden u Rusiji osamdesetih godina proslog veka. Neupotrebljavan, bez ostecenja. Servis se sastoji od cajnika, posude za maslac sa poklopcem, sest soljica (bez tacni). Visina solje je 6,8 cm, donji precnik 5 cm, gornji precnik (otvor) 9,5 cm. Zapremina soljice 1,5 dl. Cajnik - visina 15 cm, najveci precnik 13 cm, precnik otvora 6,5 cm, zapremina 4 dl. Posuda za puter - tanjiric precnika 18 cm, poklopac visine 8 cm i precnik otvora 13 cm. Svedeni dizajn. Na servisu nema pecata, zato je cena ovako niska. Ali kobalt jeste, direktno iz fabrike. Cena je iskazana za set

Bigzov komplet iz biologije za starije razrede osnovne škole (peti, šesti, sedmi i osmi razred). Kutija sadrži: • Pribor za izvođenje ogleda: univerzalni LED mikroskop za pametne telefone, predmetna stakla, pokrovna stakla, sahatna stakla, plastične kapaljke, Petrijeve šolje i metalnu pincetu • Radne listove sa uputstvom za izvođenje ogleda iz biologije za osnovnu školu SPISAK OGLEDA ZA 5. RAZRED Dokaži transpiraciju Glista atletičarka Jabuka na dijeti Snaga bubrenja Večito mlad grašak SPISAK OGLEDA ZA 6. RAZRED: Alge svuda oko nas Dlačice, ali korenske Kad kvasac naraste Lak kao pero Tragovi u prirodi SPISAK OGLEDA ZA 7. RAZRED: Čija je dlaka Monokotile i dikotile Građa korena Spore gljiva Svilena paučina SPISAK OGLEDA ZA 8. RAZRED: Čvrst kao jaje Moje ćelije (Ne)vidljivi vazduh Stome Život u zemljištu

DETALJNIJE Kulinarske priče o svetogorskom životu. Ovim kuvarom želim da približim i dočaram Svetu Goru svima onima koji nisu u mogućnosti da je posete, a pre svega našim sestrama i majkama koje su othranile buduće svetogorske monahe. Jeromonah Onufrije Godinama pripremajući monašku hranu u skladu s drevnim hilandarskim recepturama, otac Onufrije je posvećeno istraživao i raznovrsnost trpeze drugih monaških zajednica na Svetoj Gori. Diveći se istovremenoj jednostavnosti pripreme, bogatstvu ukusa i okrepljujućoj snazi svetogorskih jela, upijao je i doživljaje i znanja koji su se prelili izvan granica kulinarskih iskustava i pretvorili se u otkrića detalja iz života svetogorskih monaha koje je preneo u ovaj jedinstveni kuvar. Priče iz istorije Svete Gore i monaške svakodnevice upoznaće nas s malo poznatim odlikama atoske kulture, a više od 140 izuzetno lako primenjivih recepata i stotine fotografija načinjenih specijalno za potrebe knjige otkriće nam univerzalno primenjive principe svetogorske ishrane koji predstavljaju osnovu zdravog života i unutrašnjeg zadovoljstva. Nesvakidašnja knjiga koja duhovitim pripovedanjem u jedinstvenu celinu sažima istoriju i svakodnevicu Svete Gore, otkrivajući bogatstvo ukusa kao jedno od skrivenih blaga ovog mističnog sveta. * * * Recept: Keliotske ćufte s prelivom 150 g konzervirane tunjevine 1 glavica crnog luka (narendanog) 3 čena belog luka (sitno iseckanog) peršun (sitno iseckan) 1 šolja prezli 2 belanca biber so Za preliv 0,5 l mleka 1 kašika maslaca 1 kašika brašna (ne prepuna) žumanca od jajeta prstohvat soli sok od jednog limuna Izgnječite tunjevinu viljuškom, a zatim je pomešajte sa crnim i belim lukom i peršunom. Dodajte u smesu prezle, so, biber, belanca, i sve dobro izmešajte. Oblikujte ćufte i pržite ih u vrelom ulju. Kada porumene, izvadite ih iz ulja i ređajte u činiju nalik dubokom tanjiru. Zasebno pripremite preliv na sledeći način: kratko propržite brašno na maslacu. Lagano sipajte mleko, uz neprestano mešanje kako se ne bi stvorile grudvice. Ne paničite ako vam se ipak stvore grudvice. Procedićete smesu kroz cediljku za čaj, a grudvice razbijte pritiskom kašike. Posolite i neka se malo kuva. Kada sos provri i malo se zgusne, dodajte sok od limuna. U posebnoj činiji umutite žumanca i lagano ih prelijte tek skuvanim sosom. Sve vreme dobro mešajte. Budite pažljivi da sos ne postane previše gust, jer kada se ohladi postaće još gušći. Ovako pripremljenim sosom prelijte ćufte od tunjevine. Format: 23.8x22 cm Broj strana: 240 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Godina izdanja: 23. jul 2015. ISBN: 978-86-521-1860-1

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Pesme 1 - Čarls Bukovski Izdavač: LOM Godina izdanja: 2007 Broj strana: 306 Format: 22 cm Povez: Broširani “Jednom sam snimio kako čltam moje pesme lavu u zoološkom vrtu. Stvarno je zaurlao, kao da ga boli. Svi pesnici puštaju taj snimak i smeju se kad se napiju…” usmrćeni u sporednim ulicama sveta promrzli pod zastavama taoci svojih žena odgajani u mraku za mrak rigamo u zapušene šolje u bednim sobama punim bubašvaba i miševa nije čudo što retko pevamo danju ili u podne ili noću besmisleni ratovi besmislene godine besmislene Ijubavi i pitaju nas: zašto pijete toliko? eto, izgleda da su dani stvoreni da budu straćeni godine i Ijubavi stvorene su da budu straćene ne možemo da plačemo, i to pomaže smejanju – to je kao izbacivanje snova, ideala, otrova. ne tražite od nas da pevamo, smejanje je naša pesma jer sve je samo užasna šala. Isus bolje da se smejao na krstu, to bi okamenilo njegove ubice. sada ima više ubica nego ikad i ja pišem pesme za njih. “put” (1968)

Veliki večiti kalendar sanovnik, horoskop, planetar, roždanik - gatanja o sudbini i događajima izdavač: milan t. Vuković, beograd 1985; mek povez, strana 338, ilustracije, 12×19 cm, ćirilica stanje: vrlo dobro, određeni broj strana je odvojen od poveza, koji nije šiven.Delo je kompletno bez nedostajućih strana. Knjiga veliki večiti kalendar- milan vuković je priređena na osnovu u narodu popularnog večitog kalendara koga je prvi sastavio zaharije orfelin-stefanović, jedan od najprosvećenijih srba 18. Veka, koja je bila naša najčitanija narodna knjiga. &bdqucaron;veliki večiti kalendar&ldqucaron; je knjiga koju je imala gotovo svaka kuća. U njemu su se mogla naći raznorazna tumačenja, od proricanja sudbine, pa do gatalica za plodnu i berićetnu godinu. Ono što skoro već 200 godina privlači pažnju je roždanik, astrološka tumačenja objašnjena prostim, narodnim jezikom, po kom su se horoskopski znaci izjednačavali sa mesecom u kom su rođeni. U pitanju su astrološka tumačenja objašnjena prostim, narodnim jezikom, po kom su se horoskopski znaci izjednačavali sa mesecom u kom su rođeni. Opisana su, između ostalog, i gledanja u šolju, bacanje karata, gatanje iz dlana, iz pasulja, srećni brojevi, predskazivanje događaja...

Kao novo. Bez posvete. Na kraju sveta s pingvinima - Hejzel Prajor Godina izdanja: 2023 Broj strana: 352 Povez: Mek Baka Veronika kreće na putovanje svog života „Zabavno, toplo, uverljivo i potpuno originalno.“ – Daily Express Veronika Makridi živi u vili pored mora. Voli da popije šolju indijskog crnog čaja dok gleda dobar dokumentarac o životinjskom svetu. I nikad je nećete videti bez jarkocrvenog karmina. U poslednje vreme Veronika se ne viđa gotovo ni sa kim jer u svojoj osamdeset petoj godini dane provodi uglavnom kod kuće a društvo joj pravi jedino pomoćnica Ajlin. Najčešće šeta obalom i skuplja otpatke („ljude koji bacaju otpatke po prirodi treba streljati“), traži naočare po kući („imaju običaj da nestanu“) ili viče svojoj pomoćnici šta treba da uradi („Ajlin, vrata!“). Veronika nema ni porodicu ni prijatelje u blizini, barem koliko ona to zna... Ne zna ni kome da ostavi svoje veliko bogatstvo posle smrti. Ali danas... danas će Veronika doneti odluku koja će sve to promeniti. „Nepokolebljiva, tvrdoglava, duhovita osoba koja vas dira u srce, izuzetna heroina, Veronika Makridi, prikrašće vam se i potpuno vas osvojiti.“ – Triša Ešli  „Srdačna priča o ljudskoj dobroti, neprolaznim vrednostima i zaštiti naše planete.“ – CultureFly

Kao novo. Bez posvete. Vesela anatomija - Adam Kej Godina izdanja: 2021 Broj strana: 413 Povez: Mek Kompletan (i totalno uvrnut) vodič kroz ljudsko telo.Kada lekar piše o ljudskom telu, to mora da je dosadno, jelda?Neee! Urnebesno! Presmešno! Zabavno! Ova knjiga je dokaz!Svakog od nas u nekom momentu mučilo je pitanje: zašto nam krče creva i kako to lekari zovu? Koliko vremena u životu ćemo provesti na ve-ce šolji? Šta našem telu rade bolesti poput epilepsije ili dijabetesa? Šta je ono pufnasto u pupku?Svakog od nas fasciniraće brojne neverovatne činjenice poput ovih: srce nije ni ružičasto ni srcolikog oblika. Pluća svakog dana izduvaju količinu vazduha kojom bi moglo da se naduva hiljadu rođendanskih balona. A odrastanje ne podrazumeva samo nošenje odela i kravate, ispijanje kafe i urlanje na one kojima si šef, već je to metamorfoza u paketu s kojom ide obilje emocija s kojima tinejdžer mora da se nosi. Vesela anatomija je kompletan vodič kroz ljudsko telo. Edukativno, informativno, jasno napisano štivo, s opisima i karikaturama, s dijagramima i škakljivim temama. Možete je čitati kao roman, od korica do korica, a možete je uzimati onda kada poželite da znate više o određenoj temi.Posebno blago predstavljaju završni odeljci na kraju svakog poglavlja: istina ili ćorak? Nešto kao verovali ili ne, samo o anatomiji.

ILIJA M. KOLARAC - DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE Istovetan reprint originalnog izdanja iz 1896. godine objavljen 1998. godine povodom 120 godina Zdužbine Ilije M. Kolarca u izdanju Zdužbine Ilije M. Kolarca i NIS Jugopetrol. Autor: M. Đ. Milićević Izdavač: Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd Godina izdanja: 1896. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: tvrd, zlatotisak Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana za ovu starost. Izuzetna knjiga, retko i vredno izdanje. Istovetan reprint objavljen 1998. Sadržaj: I Biografija Ilije M. Kolaraca II Ilija M. Kolarac i Streljačko Društvo III Ilija M. Kolarac i oni koji su pali za Otadžbinu IV Ilija M. Kolarac i književnost, prosveta V Ilija M. Kolarac i njegova supruga Sinđelija VI Ilija M. Kolarac i upravni odbor njegove zadužbine VII Ilija M. Kolarac i njegova Zadužbina 1. oktobra 1985. Ilija Milosavljević Kolarac (Kolari, 1800 — Beograd, 6/18. oktobar 1878) je bio srpski trgovac i zadužbinar. Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beritić, Lukša, hrvatski konzervator (Sustjepan u Rijeci dubrovačkoj, 20. II. 1889 – Dubrovnik, 24. III. 1969). Od 1946–60. bio je povjerenik Konzervatorskoga zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Izveo mnogobrojne konzervatorske radove u Dubrovniku (gradske zidine, Knežev dvor, Revelin, Gvardija) i na ostalome području nekadašnje Dubrovačke Republike (Ston, Lopud). Proučavao povijest razvoja urbane strukture naselja, gradnju obrambenih sustava i oblike graditeljstva na području dubrovačke okolice. Osnovao Društvo prijatelja dubrovačke starine 1952. Djela: Utvrđenja grada Dubrovnika (1955), Stonske utvrde (1958). Arhitektura (lat. architektura, od starogrčke reči arkitekton, ὰρχιτεκτονική, od ὰρχι — glavni i Τεκτονική — graditelj) u užem smislu je nauka i umetnost projektovanja i oblikovanja zgrada, odnosno unutrašnjeg i spoljašnjeg arhitektonskog prostora: enterijera i eksterijera. Povijest arhitekture Najstariji tekst o toj grani ljudske djelatnosti jest De Architectura latinskog autora Vitruvija, koji kaže da se arhitektura zasniva na skladu i ravnoteži tri načela: Ljepote (Venustas), Čvrstoće (Firmitas) i Korisnosti (Utilitas). Područija koje arhitektura dodiruje Arhitektura dodiruje mnoga područja - matematiku, razne umjetnosti, tehnologiju, zanate, društvene znanosti, politiku itd. Filozofija je posebno popularna - dapače, često se spominje `filozofija` arhitekta kad se govori o njegovim metodama. Racionalizam, empirizam, strukturalizam, poststrukturalizam i fenomenologija neke su filozofske škole koje su utjecale na arhitekturu. Razlika između arhitekture i građevinarstva Razlika između arhitekture i građevinarstva često je bila predmet kontroverze. Nikolaus Pevsner, europski povjesničar iz prve polovice 20. stoljeća, rekao je: `Garaža za bicikle je građevina, katedrala u Lincolnu je arhitektonsko djelo`. Danas je razlika prilično nejasna. Bernard Rudofsky je u slavnom djelu `Arhitektura bez arhitekata` svrstao u arhitekturu čitav niz građevina koje dizajniraju amateri. Što se više vraćamo u prošlost, to je veće slaganje oko onoga što spada u arhitekturu, s obzirom da vrijeme izoštri razlike. Ako poput Vitruvija smatramo da je arhitektura sva dobra izgradnja, znači li to da loša arhitektura ne postoji? Kako bi se problem riješio, pogotovo s obzirom na golem broj građevina u današnjem svijetu, možemo definirati arhitekturu kao ono što rade arhitekti. Tako bi se naglasak stavio na razvitak arhitekture i arhitekata.... Počeci grada Pretpostavlja se da je Dubrovnik nastao u VII vijeku, ali prema nekim novim nalazima i spoznajama čak i znatno ranije. Te nove spoznaje baziraju se na pronalasku ostataka ruševina katedrale koja se je nalazila na mjestu današnje katedrale. Stari osnivači Dubrovnika su, bježeći pred Avarima iz razorenog Epidaurusa (današnji Cavtat) dosli na otočnu hrid Laus podno brda Srđ i tu su se odlučili nastaniti. Vremenom su otočnu hrid povezali sa kopnenim dijelom današnjeg Dubrovnika, u to vrijeme pod imenom Dubrava, koji su podigli srpska plemena Zahumljani, Travunjani i Konavljani i to nasipanjem kanala na kojem se danas nalazi najpoznatija dubrovačka ulica Placa (Stradun). Dubrovnik je u početku bio u sastavu Dalmatinskog temata i priznaje vlast Bizanta. Prvi se put u historijskim dokumentima spominje 850. Opsada Saracena 866. zaustavljena je zahvaljujući pomoći Bizanta. Oko 992. g. spalio ga je makedonski car Samuilo. Krajem 10. st. osniva se dubrovačka nadbiskupija i metropolija. Tada postaje crkveno nezavisan od Splita. Od 1205. g. priznaje vlast Venecije, što traje do 1358. g. U vrijeme mletačke vlasti Dubrovčani dižu tri bune, ali se nisu mogli osloboditi mletačkog gospodstva. Razvoj buduće republike Iako je priznavao vlast Venecije, Dubrovnik je uspio sačuvati autonomiju, jer je birao Malo i Veliko vijeće, Senat, te ostale organe gradske samouprave. Grad je 1272. g. dobio statut. U Dubrovniku se vrlo rano razvija trgovina, posebno sa zaleđem i to ponajprije s Bosnom u doba Kulina bana. U vrijeme uspona Raške Dubrovnik se uspješno branio od njenih napadaja. U 13. st. vlast Dubrovnika raste na šire gradsko područje i susjedne teritorije. Tako se Lastovo dobrovoljno priključuje Dubrovniku, a od 1333. g. u sastavu Dubrovačke Republike je i Stonski rat sa Stonom. 1345. g. i Mljet ulazi u sastav Republike. Ston je imao veliko strateško značenje za Dubrovnik, jer je tako mogao kontrolirati plovidbu oko ušća rijeke Neretve i u Mljetskom kanalu. Prostor od Stona do Zatona Dubrovačka Republika je osigurala kada je krajem 14. st. od Bosne kupila Konavle. Tada su utvrđene granice Republike, koju od kraja 14. st. priznaju svi dubrovački susjedi. Zadarskim mirom 1358. g. posjedi Venecije na našoj obali pripali su hrvatsko-ugarskoj državi, pa je Dubrovnik kao dio Dalmacije došao pod vlast vladara. Dubrovnik je prihvatio kraljevo vrhovništvo (Ludovik I) i plaćao danak od 500 dukata, čime se osigurao i od nasrtaja Venecije. Od tog vremena Dubrovnik sve više izgrađuje svoju samostalnost i nezavisnost. Kneza biraju sami Dubrovčani, a nakon smrti Ludovika I 1380. g. razvija se u samostalnu državu. Procvat Dubrovačke Republike U Dubrovačkoj Republici, koja je bila organizirana kao patricijska republika, vlast je imala vlastela sakupljena u Velikom vijeću. Veliko vijeće je biralo gradsko činovništvo - Vijeće umoljenih (vlada), koje se još zvala i Malo vijeće. Knez se birao na mjesec dana. Dubrovnik nije imao stalnu vojsku, već samo redare i stražu, a ako je bilo potrebno, uzimao je plaćenike. U 15. st. imao je oko 40.000 stanovnika. Dubrovnik doživljava svoj procvat u 16. st., kada Dubrovčani uspješno uspostavljaju trgovačke veze s Osmanlijama, kojima plaćaju danak u novcu i robi. Istovremeno zadržavaju slobodu, nezavisnost i povlastice slobodne trgovine na cijelom području Osmanskog carstva. Dubrovčani su već od ranije imali svoja uporišta na Balkanu i uspješno razvijaju trgovinu sa Portom, ali i Italijom i Španskom. Trguje se rudarskim, poljodjelskim i stočarskim proizvodima, manufakturnom robom, solju i dr. U 16. st. Dubrovnik je imao jaku mornaricu, sa oko 180 brodova. Dubrovački su brodovi prevozili robu stranih trgovaca, plovili obalama Mediterana i stizali sve do Engleske. Temelj privrednog razvoja Dubrovnika činili su pomorstvo i trgovina sa okolnim područjima (pogotovo srednjovjekovnom Bosnom), ali i zanat. U 15. st. organiziraju se prve radionice za proizvodnju sukna, stakla i sapuna. U to vrijeme Dubrovnik je imao i prosvjetne, socijalne, komunalne i gospodarske ustanove. U 16. st. zahvaljujući trgovini i pomorstvu, u Dubrovniku se akumuliraju znatna financijska sredstva. Osnivaju se jača trgovačka i pomorska poduzeća, ali se produbljuju socijalne razlike između pučana, pa se bogatiji izjednačuju s vlastelom. Grad Dubrovnik se izgrađuje prihodima od obrta i trgovine. U Dubrovniku je najviše na cijeni bila sloboda. Republika je imala svoju zastavu, grb i vojsku. Uspostavila je razgranatu mrežu diplomatskih i trgovačkih predstavništava u mnogim evropskim zemljama. Njihove interese na dvorovima evropskih vladara zastupaju poklisari, dok konzulati štite interese dubrovačkih pomoraca širom civiliziranog svijeta. Važan zaštitnik dubrovačke slobode bila je Španija, a najveći neprijatelj njenoj nezavisnosti i slobodi vječiti konkurent - Venecija. U drugoj polovini 16. st. opada moć Dubrovnika. Uzroci su u velikim geografskim otkrićima i revoluciji cijena koja obezvrjeđuje novac. Dubrovački bankari manje ulažu u brodarstvo i obrt, jer nedostaje kapitala, a konkurencija francuskih, engleskih i holandskih pomoraca je sve veća. Opadanje Grada i Republike Godine 1667. Dubrovnik je uništio snažan potres, u kojem je stradao velik broj Dubrovčana, dok je mnogo zgrada porušeno. Potres 1667. nije bio jedini događaj koji je uzrokovao opadanje moći Dubrovačke Republike. Naime otkrićem Amerike trgovački su se putevi premjestili na Atlantik, izgradnja splitske skele od strane Mlečana, te činjenica da više nisu imali monopol na trgovinu s Osmanlijama neki su od glavnih uzročnika. Potres, a nedugo zatim i požar, samo su kruna svih nedaća koje su u to doba zadesile Dubrovnik. Nakon višestoljetnog uspješnog balansiranja između dviju velesila u svom okružju - Mletačke republike i Osmanskog carstva, opća evropska ofenziva protiv Osmanlija (poraz pod Bečom 1683., kod Mohača 1687.) odrazila se i na Dubrovnik, jer su Mlečani iskoristili slabost Osmanlija i uzimanjem trebinjskog kotara posve odrezali Dubrovnik od Osmanskog carstva i bosanskog zaleđa, te grad doveli u vrlo tešku situaciju. Međutim, mirom u Sremskim Karlovcima 1699. morala se Venecija povući iz Popova polja i vratiti ga u osmanske ruke, a tom je prilikom provedeno i prvo sistematsko razgraničenje Osmanskog carstva i Venecije u Dalmaciji. Dubrovčani su se još jednom, ponajprije vještom diplomacijom, oslobodili opasnosti, da ih Venecija okruži i odvoji od zaleđa. Pad Dubrovačke Republike Mapa Dubrovačke republike do 1808. Mirom u Požarevcu 1718. napravljen je koridor između Neuma i Kleka, koji je ostao Bosni i Hercegovini. Tako su se Dubrovčani i fizički odvojili od mletačkih posjeda u Dalmaciji. Tokom ratovanja s Osmanlijama (1683-1699.) Dubrovčani su se odlučili vratiti pod ugarsko-hrvatsku krunu i obnavljaju ugovor iz 1358. g. U 18. st. ponovno jača dubrovačku privredu i Dubrovnik izgrađuje jaku mornaricu. Orijentaciju velikih evropskih pomorskih sila na Atlantik Dubrovnik koristi za tranzit na Sredozemnom moru, ali su njegovi brodovi plovili i preko Atlantika do Amerike. U 18. st. Dubrovnik ima više od 85 konzulata. Najjači gospodarski činitelj bila je hrvatska vlastela kojoj je pripadalo skoro cijela plovidba s 750.000 tona i skoro cijela zemlja. Dubrovačka Republika je nedugo nakon proglašenja nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država, zainteresirana za razvoj ekonomskih odnosa s tom velikom osamostaljenom državom, jednim svojim aktom uspostavila dijalog s vladom u Washingtonu, što se tumači kao de facto priznanje nezavisnosti i uspostava diplomatskih odnosa sa SAD. Dana 26. svibnja 1806. vojska francuskog generala Lauristona nedopušteno je ušla na teritorij neutralne Dubrovačke Republike, a sljedećeg dana je na prijevaru ušla u Grad, tražeći da se samo odmori i okrijepi na putu za tadašnje francuske posjede u Boki kotorskoj. Umjesto toga, odmah je okupirala Grad u ime Napoleona.[1] Vrlo brzo nakon početka francuske okupacije, ruska i crnogorska vojska ušla je na dubrovački teritorij i počela se boriti s francuskom vojskom, pljačkajući i paleći sve na putu. To je kulminiralo opsadom okupiranog Grada (u kojoj je na njega palo 3000 topovskih kugla).[2] 31. siječnja 1808. maršal Auguste Frederic Louis Viesse de Marmont izdao je proglas da ukida Dubrovačku Republiku, unatoč protivljenju vlasti Republike, i da pripaja dubrovački teritorij Kraljevstvu Italiji (marionetskoj državi Francuskog Carstva), iz kojega je naknadno izdvojen te zajedno s Istrom, Dalmacijom te slovenskim zemljama udružen u Napoleonove Ilirske provincije. Marmontu je Napoleon dao novostvorenu titulu `vojvoda dubrovački` (Duc de Raguse). Nakon sedam godina francuske okupacije, ohrabreni dezertiranjem francuskih trupa nakon propale invazije na Rusiju i ponovnog ulaska Austrije u rat, sve dubrovačke društvene klase, pod vodstvom vlastele, ustale su na opći ustanak protiv okupacije.[3] 18. lipnja 1813. zajedno s britanskim saveznicima natjerali su na predaju francuski garnizon na otoku Šipanu, zatim i u Stonu te na Lopudu, nakon čega se ustanak proširio kopnom Republike, počevši s Konavlima.[4]. Tada su počeli opsadu Grada, uz pomoć Britanske mornarice s brodovima HMS Bacchante i HMS Saracen, pod zapovjedništvom kapetana Williama Hostea, a ubrzo se ustanku pridružilo i stanovništvo unutar opkoljenog Grada.[5] Austrijsko Carstvo je poslalo svoje trupe pod zapovjedništvom generala Todora Milutinovića pod izlikom da su došli pomoći svojim dubrovačkim saveznicima, međutim, kao što se ubrzo pokazalo, zapravo su htjeli francusku okupaciju Dubrovnika zamijeniti vlastitom.[6] Zaveli su jednog od privremenih guvernera Republike, Vlaha (sina Brnje) Kabogu, obećanjima moći i vlasti (koje nije dugo uživao, nego je umro u sramoti, od naroda otad zvan `Traditur` - izdajica), te su ga uspjeli uvjeriti da vrata s istočne strane ostanu zatvorena dubrovačkim ustanicima koji su se tamo okupili, a da kroz vrata na zapadu uđu austrijske snage (bez dubrovačkih vojnika) kako bi okupirale Grad, nakon što se predao francuski garnizon od 500 vojnika pod zapovjedništvom generala Montricharda.[7] Nakon toga, barjak svetoga Vlaha vijorio se uz austrijsku i britansku zastavu, ali samo dva dana, jer je 30. siječnja general Milutinović naredio gradonačelniku Sabu Giorgi da ga spusti. U patriotskom zanosu Giorgi, koji je bio zadnji knez Republike prije francuske okupacije, odbio je skinuti barjak, `jer ga je pripeo (podigao) narod`, i nijedan Dubrovčanin to nije htio učiniti, čak ni nakon što su im zaprijetili oružjem, nego su barjak skinuli austrijski vojnici.[8] Iako vlada Dubrovačke Republike nikad nije potpisala kapitulaciju niti se odrekla suvereniteta, što je po pravilima Klemensa von Metternicha koje je Austrija usvojila za Bečki kongres značilo da je trebala biti obnovljena, Austrijsko Carstvo je uspjelo uvjeriti druge saveznike da mu dopuste da zadrži teritorij Dubrovačke Republike[9] Dok su mnogi manji i manje važni gradovi i bivše države bili primljeni na Kongres, to pravo je odbijeno predstavniku Dubrovačke Republike.[10] Sve to je bilo u potpunoj suprotnosti sa svečanim ugovorima koje su austrijski carevi potpisali s Republikom: prvi potpisan 20. kolovoza 1684., u kojem car Leopold I. Republici obećava i jamči nepovredivu slobodu (`inviolatam libertatem`), te drugi iz 1772., u kojem carica Marija Terezija obećava zaštitu i poštovanje nepovredivosti teritorija i slobode Dubrovačke Republike.

Odlomak : ’’PREDGOVOR Ne znam za bolji način izlaganja predgovora za ovu korisnu knjigu od tri ključna pojma od kojih je urednik iskovao njen naslov, Vedanta – glas slobode. Obrnutim redom, izložiću prvo pojam slobode. Slučaj je hteo da ove redove pišem ovog istorijskog dana kada su astronauti prvi put nesputano zakoračili kosmičkim prostorom. Lebdeti kao što oni lebde, kao ptice s celim prostranstvom neba kroz koje mogu da lete, na prvi pogled može da se učini nalik potpunoj slobodi. Mi, svakako, znamo da njihovo lebdenje samo podseća na duhovnu slobodu za kojom istinski tragamo. Naša žudnja za slobodom je, naime, iznad svega žudnja za Bogom, za apsolutnom slobodom kao aspektom božanstva. U tom smislu hinduizam govori o krajnjoj slobodi koja označava kraj mističnog puta koji pretstavlja oslobođenje jer je ono stanje sjedinjenosti s apsolutnim, beskrajnim i večnim, pa stoga oslobođenje od svih spona uslovljenosti. Na tu slobodu je Hrist iznad svega ukazivao govoreći: “Istina će da vas oslobodi.” Drugo je glas. Sve dok ne budemo slobodni, potrebni su nam glasovi da bi svedočili o mogućnosti ostvarenja slobode i da bi nas upućivali ka njenoj svetlosti. Međutim, glasovi podrazumevaju i pevače, što u kontekstu ove knjige otvara jedno zanimljivo pitanje. Naime, glas slobode koji odjekuje ovim stranicama nema izvor koji bi mogao sasvim jasno da se ustanovi; ako ga pravilno čujemo, uvidećemo da on iz svetske perspektive ne izvire niotkuda. Ne navodim to zato da bih porekao da jedan određeni čovek, uz to vrlo slavan, iznosi ili ispisuje reči koje ispunjavaju ove stranice. Međutim, ako osluškujemo misli koje s one strane reči one izražavaju, znaćemo da je Vikananda samo njihov prenosilac, a ne i tvorac. Etimološki, vedanta znači “Vrhunac Veda”, ali niti same Vede nisu ništa drugo ulivanja sanatana dharme, “nestvorene mudrosti” ili “daha večnosti” koja je uvek bila i uvek će biti. Tako nas naše posezanje za slobodom, u manjoj meri pomoću bestelesnog, Vivekanandinog, vodi do sasvim neotelotvorenog glasa, vedante, koji svedoči o realnosti slobode. O ovom prostranijem glasu, jedan od najoštroumnijih živih filozofa je zapisao: “Među izričitim učenjima vedanta se pojavljuje kao jedna od najneposrednijih mogućih formulacija o onome što stvara samu suštinu naše duhovne realnosti.” Šta bi još trebalo da se doda? Samo izraze zahvalnosti. Zahvalnost prvo Svami Ćetananandi iz Društva Vedanta u St. Luisu, nasledniku mog voljenog učitelja Svami Satprakašanande, za reviziju opsežnih spisa Svami Vivekanande u ove pristupačne razmere. Izuzev uredniku knjige, zahvalnost i samom Vivekanandi. Govorilo se da je Vivekananda došavši nepozvan i nenajavljen na Versku Skupštinu u Čikagu, osvojio za momenat taj skup. To se desilo 1893. Godine. Taj skup je takođe postao i simbol usklađenosti vera, čime se ostvarila nada njegovih organizatora. Obzirom da se približavamo stogodišnjici ovog istorijskog događaja, ponovljeno izdanje ključnih Vivekanandinih spisa smatramo podesnim jer, premda je naš vek doneo napredak u međusobnom razumevanju vera, preostaje još mnogo toga što treba da se učini. Pažnja prema glasu slobode koji odjekuje u ovim stranicama može da na pomogne zaista i da to ostvarimo. Huston Smith Hana, prof. filozofije REČ UREDNIKA Kada me neko pita, šta je vedanta, to pitanje me potseća na jednu priču. Jedan veliki učitelj vedante je bio pozvan da održi predavanje o vedantinskom učenju. Stupivši u dvoranu, obratio se slušaocima pitanjem: “Znate li o čemu ću da vam govorim?” Svi su odgovorili odrično. “U tom slučaju neću ni o čemu da vam govorim, jer vi nemate nikakvo predznanje.” Rekavši to napustio je dvoranu. Sledeće nedelje je pozvan ponovo, ali su ovog puta organizatori razradili plan, uputivši prisutne da, ako im učitelj postavi isto pitanje, odgovore potvrdno. Učitelj je uveden u dvoranu i zaista je postavio isto pitanje, a svi prisutni su odgovorili potvrdno. Na to je učitelj rekao: “Vi dakle, znate sve pa prema tome ja nemam šta da vam kažem.” Rekavši to napustio je dvoranu. Ponovo su organizatori razradili plan za sledeću učiteljevu posetu, zamolivši prisutne da polovina njih odgovore potvrdno a polovina odrično. Učitelj je došao po treći put i postavio isto pitanje: “Znate li o čemu ću da vam govorim?” Na to su svi prisutni odgovorili onako kako im je dato uputstvo. Učitelj je, međutim, ovog puta rekao: “One koji su odgovorili odrično molim da uče od onih koji su odgovorili potvrdno.” Zatim je bez i jedne reči napustio dvoranu. Svi su bili zbunjeni i nisu znali šta da čine, pa su na kraju odlučili da sledeći put naprosto ćute. Posle usrdnog moljenja učitelj je došao još jedno i postavio isto pitanje, ali ovoga puta nije dobio nikakav ogovor. Primetio je da su svi prisutni obuzeti dubokim ćutanjem i tada je znao da je pravo vreme da im govori o vedanti. Mi živimo u dobu mlaznih aviona, raketa i satelita. Čovek želi da se kreće brzo, pa očekuje da će sve i da postigne brzo, ako ne i istog časa. Onaj ko nije upućen u vedantu, ne uviđa da za pet minuta pokušava da sazna sve o duhovnoj tradiciji kojaa nam je prenošena u nasleđe tokom minulih pet hiljada godina. Svestan sam da prema vedanti, u mementu kada nastojim da je označim okvirom ove kratke beleške, ne postupam pravedno, ali ću uprkos tome ipak pokušati da odgovorim na pitanje šta je vedanta. Vedanta je vrhunac spoznaje, sveta mudrost hinduističkih mudraca, transcendentalno iskustvo proroka istine. Ona je srž i kraj Veda. Kao što upanišade dolaze na kraju veda, tako se ovo učenje naziva vedantom. Doslovno, Veda znači “znanje”, a “anta” kraj. Osnovna načela vedante su: A) Brahman je brhovna realnost, jedistvo bez drugosti. Brahman je egzistencija – svest – blaženstvo apsolutnog. On je izvan imena i oblika, lišen svojstava, bez početka i bez kraja. On je nepromenljiva istina, s one strane prostora, vremena i urokovanja. Ovaj neizmerni i beskrajni brahman se manifestuje posredstvom svoje nedostižne moći, maje, manifestuje se kao univerzum i celina pojedinačnih bića, pa tako jedno postaje mnoštvo. Kada se brahman povezuje sa svojom majom, naziva se bog ili Išvara. B) Univerzum je privid, nalik na prikazu vode u pustinji i stalno se menja, a zapažamo ga posredstvom prostora, vremena i uzroka. Prostor nastaje sa zadobijanjem tela, vreme započžinje sa sa začetkom mišljenja, a uzrok s nastankom ograničenja. Ovaj lepi, dodirljivi univerzum nestaje iz svesti ulaskom u stanje sna ili uranjanjem u samadhi, da bi se iznova pojavio u stanju budnosti. Dakle, ovaj svet je dat u umu. C) Ljudska bića su božanske prirode. Njihova istinska priroda je atman koji je beskrajan, večan, pročišćen, pun svetlosti, uvek slobodan, blažen i istovetan s brahmanom. Niko nije grešnik, nego greši i ispašta zbog neznanja. Kao što tama iščezava sa svitanjem, tako i neznanje nestaje s pojavom saznanja. Ropstvo i sloboda su dati u umu. Razmišljajući o slabosti i ropstvu, čovek postaje slab i biva zarobljen, ali razmišljajući o snazi i slobodi, postaje snažan i slobodan. Niko ne želi ropstvo jer je ono bolno. Radost je data samo u slobodi koja je, kao što tumači vedanta, urođena priroda svih bića. Cilj ljudskog života je da obistini boga, a svrha religije je da pouči o putu kojim kojim se to božansko ispoljava u unutrašnjem svetu. D) Na koji način se božansko manifestuje u unutrašnjem svetu? Vedanta predlaže četiri joge: 1 karma jogu, put nesebičkog delovanja; 2 đnana jogu, put saznanja; 3 rađa jogu, put meditacije i 4 bhakti jogu, put predanosti. Reč joga označava ssjedinjavanje individualne duše s kosmičkom dušom. E) Istina je jedna i univerzalna. Ona ne može da se ograniči na jednu zemlju, rasu ili pojedinca. Sve religije sveta iskazuju jednu istinu različitim jezicima i na različite načine. Kao što sunce nije ničija svojina, tako ni istina nije data u jednoj određenoj religiji ili filozofiji. Niko ne može da kaže da je sunce hrišćansko, hinduističko, budističko, jevrejsko ili muslimansko. Vedanta zapravo objavljuje sklad između religija. Kao različite reke koje izviru iz različitih vrela, ali se na kraju gubeći svoja imena i oblike, sjedinjuju u okeanu tako i svi religijski putevi kojima čovek, potstaknut svojim različitim sklonostima ide, vode bogu ili istini. Dakle, ako bi me neko pitao: “Šta biste mi preporučili da čitam da bih upoznao vedantu?”, bilo bi mi teško da mu odgovorim. Vedanta je vrlo opsežna tema. Njeni sveti spisi su se stvarali tokom proteklih pet hiljada godina. Tri osnovna vedantinska sveta spisa su Upanišade (oblavljene istine), Brahma sutra (dokazane istine) i Bhagavad Gita (praktične istine). Međutim, teško je dokučiti suštinu ovih svetih spisa bez pomoći učitelja i studiozne analize komentara. Za lteraturu ponekad preporučujemo Šri Ramakrišnina dela “The Great Master” i “The Gospel of Sri Ramakrishna”, jer su Ramakrišnin život i učenje bili prožeti vedantom. Međutim, ipak preporučujemo “The Comlete Works of Swami Vivekananda” jer je Svami Vivekananda izložio Zapadu učenje vedante. Kada vide ta velika dela koja sadrže 1081, 1063 i 4363 stranice, uvek iznova se obeshrabre oni koji se zanimaju za vedantu. Mnogi svamiđi iz Ramakrišninog reda svakako da su izložili kraće preglede vedante i joge koji su nesumnjivo od velike pomoći. Međutim jednom sam se iznenada setio jedne proročanske izreke Svami Vivekanande “Ja sam doneo poruku Zapadu, kao što je Buda imao poruku za Istok.” Kakva je bila njegova poruka? Bila je to vedanta, poruka koju sam, Vivekanandinim sopstvenim rečima, sastavio za čitaoce njegovih dela, “The Complete Works”. Svaki izabrani odlomak sam dopunio naslovom, dok su tumačenja nekih manje poznatih sanskritskih termina data na kraju knjige. Radi jesnoće i čitljivosti, ponegde sam skratio jednu ili više rečenica, ili uvodne naznake i modernizovao sam interpukciju bez posebne oznake tih izmena ili razlika u odnosu na original. Na nekoliko mesta sam uporedio verziju “The Complete Works of Swami Vivekananda” sa Svami Nikhilanandinim delom “Vivekananda: The Yogas i Other Works”, i prihvatio onu verziju koja bi zapadnim čitaocima mogla da bude jasnija. Na kraju svakog odabranog odlomka date su oznake sveske i broja stranica izvornog dela “Comlete Works” iz koga je preuzet dati odlomak. Redni brojevi svezaka su označeni rimskim, a brojevi stranica arapskim brojevima. Za čitanje rukopisa, mnoge dragocene savete, kao i nadahnute uvodne reči, posebnu zahvalnost dugujem Kristoferu Istervudu, dok za potsticajan predgovor i mnoge korisne sugestije izražavam svoju iskrenu zahvalnost Hustonu Smitu. Na kraju, za ponovno izdanje ovog izbora iz “The Complete Works of Svami Vivekananda” dugujem zahvalnost i Advaita Ašramu iz Majavatija na Himalajima. Ćetananda UVOD VEDANTA I VIVEKANANDA Reka ne pije svoju sopstvenu vodu, kao što se ni stablo ne hrani svojim sopstvenim plodovima, nego žive za druga. Na podjednak način se s vremena na vreme rađaju i velike duše i žive za dobro drugih. Oni čovečanstvu donose sreću i mir. Prešavši zastrašujući okean maje, lišeni ikakvog sebičnog motiva, oni pomažu drugima da ga prebrode. Nije važno kako i gde su se rodile takve velike ličnosti, ili koliko su dugo živele; njihovi životi i poruke su vrela nadahnuća svim ljudima za sva vremena. Krajem devetnaestog veka Svami Vivekananda je izložio zapadnom svetu večnu poruku vedante. Njegov učitelj Šri Ramakrišna mu je poverio poslanstvo prenošenja plemenenitog učenja vedante – jeddinstvenosti istine, božanske prirode čoveka i sklada religija. Već u dobu rane mladosti u Svamiju je niklo intuitivno saznanje njegovog usudaa da bi kasnije, kao prorok u svitanju svog poslanstva objavio: :Ja donosim poruku Zapadu, kao što je Buda imao poruku za Istok.” U nekoliko navrata Šri Ramakrišna je doživeo vizije o Vivekanandi i pre nego što ga je uopšte upoznao. Jednom se um Šri Ramakrišne u stanju samadhija vinuo u visine, sve više i više, traanscendirajući carstvo bogova i boginja, sve dok nije dostigao samo područžje transscendentalnog. U njemu je zatekao u samadhi utonulih sedam poštovanja dostojnih mudraca i saznao da su oni u saznanju i svetosti, odricanju i ljubavi nadvisili ne samo ljude nego i bogove. Potom je zapazio božanskog dečaka koji je prišao jednom od mudraca i zagrlivši ga, obratio mu se milozvučnim glasom, nastojeći da ga otrgne iz samadhija. U momentu kada je čarobni dodir prenuo mudraca, dečak mu se obratio rečžima: “Silazim u svet, hoćeš li i ti da pođeš sa mnom?” Dobrostivog izraza lica mudrac je dao svoju prećutnu dozvolu i opet uronio u samadhi. “Nikada ranije nisam video Narenda do momenta kada sam ga prepoznao u tom mudracu, rekao je Šri Ramakrišna, odavši kasnije, na ponovljeno pitanje, da božanski dečak nije bio niko drugi do on sam. U drugoj viziji Šri Ramakrišna je ugledao traku svetlosti koja je promakla nebom od Varanasija prema Kalkuti. Uskliknuo je: “Moja molitva je uslišena, moj čovek jednog dana mora da mi dođe u susret.” Vivekanandina majka Buhuvanešvari Devi je doživela viziju o svom sinu i pre njegovog rođenja. Nadajući se da će Bog blagosloviti nju i njeno muško dete, zamolila je jednu od svojih rođaka u Varanasiju da u njeno ime obavlja molitve i da prinosi žrtve u svetilištu Virešvar Šive, dok je ona u to vreme provodila dane u postu i meditaciji. Ubrzo posle toga, snu je videla boga Šivu kako prenut iz meditacije poprima lik deteta koje je bilo njen sin. Vivekananda je rođen u Kalkuti 12. januara 1863. Godine, pa mu je nadenuto ime Narendranath Data. Mnogo godina kasnije o svom imenu je pisao u pismu Meri Heil iz Čikaga: “To je vrlo poetično ime, Narendra, što znači poglavar ljudi, vrlo duhovito, zar ne? Međutim, takva imena se daju u našoj zemlji pa ne možemo tu ništa da izmenimo. Međutim, uprkos tome, drago mi je što mi je nadenuto baš to ime.” Reč je o drevnoj indijskoj tradiciji u skladu s kojom narod predvode oni koji su se posvetili samoodricanju, a ne oni koji poseduju bogatstvo. Duhovni velikani, poput Bude, Šankare, Čaitanje i Nanaka su imali ogromnu moć nad milionima ljudi, a njihov uticaj na mišljenje širokih slojeva je dublji i dragoceniji od uticaja kraljeva i careva. Već i kao dečak Vivekananda je pokazivao sklonost da postane lutajući kaluđer. Pokazujući crtu na svom dlanu, govorio bi svojim mladim prijateljima: “Sigurno ću postati kaluđer, to mi je prorekao hiromant.” U jednoj drugoj prilici je izjavio: “U najboljem slučaju postaćete advokati, lekari ili sudije. Pričekajte samo, ja ću već iznaći svoj put.” Vivekananda je prerano sazreo i kao dečak je imao neukrotivu snagu. Uz to se njegova urođena sklonost ka meditaciji pokazala već u ranom dobu njegovog života, bila je jedna od njegovih dečjih igara. Jednom se tako, zajedno sa svojim prijateljima, udubio u meditaciju a pred njima se pojavila kobra. Ostali dečaci su se uplašili, upozorili ga svojom vikom i pobegli, a on je ostao nepokretan. Kasnije je rekao svojim roditeljima: “Nisam bio svestan ni zmije niti bilo čega drugog. Samo sam osećao neizrecivu radost.” Vaspitan i obrazovan u Kalkuti devetnaestog veka, Vivekananda je već u ranom dobu upoznao osnovna načela zapadnog mišljenja koja su upućivala na stav da ništa ne treba prihvatiti bez dokaza. Premda je bio nadaren učenik i vrlo dobro upućen u istoriju, filozofiju, književnost i savremenu zapadnu misao, odlučno se držao stava: “Ne veruj ničemu samo zato što si tako pročitao u knjizi. Ne veruj ni u šta samo zato što su drugi rekli da je to tako. Otkrio sam istinu i to će da bude ispunjenje.” Potstaknut snažnom žudnjom za saznanjem istine, Vivekananda je meditirao; izučavao je različite verske tradicije i filozofske sistemee Istoka i Zapada; upoznao je razne verske poglavare, ali ništa od toga mu nije bilo od koristi, ništa nije moglo da utoli njegovu veliku glad za istinom. Na karaju je u parku hrama Dakšinešvara blizu Kalkute upoznao Šri Ramakrišnu i postavio mu ovo jednostavno pitanje: “Gospodine da li ste videli Boga?” Ne oklevajući ni za trenutak, Šri Ramakrišna je ogovorio: “Da, video sam Boga. Vidim ga kao što i tebe vidim ovde, ali samo jasnije. Bog može da se vidi, s njim može da se razgovara. Inače, ko brine za Boga? Ljudi liju potoke suza za svojim ženama i decom, bogatstvom i imetkom, ali ko tuguje za viđenjem Boga? Ako neko istinski žudi za Bogom, sigurno će moći da ga vidi.” Šri Ramakrišnin odgovor je bio prekretnica u Vivekanandinom životu, međutim on je ipak na razne načine iskušavao Šri Ramakrišnu sve dok ga konačno nije prihvatio za svog učitelja. Kasnije je tvrdio: “Ratovao sam sa svojim učiteljem punih šest godina, da bih na kraju bi svestan svakog delića pređenog puta.” Tokom Vivekanandine prve posete, Šri Ramakrišna mu je rekao zaneseno: “Ah, stigao si tako kasno. Bezobzirno je od tebe što si me pustio toliko dugo da čekam! Pažnja mi je gotovo sasvim uništena slušanjem besmislica od neprosvećenog sveta. Oh, kako sam čeznuo da otvorim svoj um onome ko će da razume moje misli!” Zatim je sa sklopljenim rukama oslovio začuđenog mladića: “Bože! Znam da si ti drevni mudrac, Nara – otelovljene Narajane – rođen na zemlji da bi otklonio patnje čovečanstva.” Šri Ramakrišnina postojana ljubav i pažnja su učinili da mu je Vivekananda bio zauvek odan. On je učio Vivekanandu brojnim naučnim područjima, pa mu je na kraju, pred smrt, preneo i svoju sopstvenu duhovnu moć. Šri Ramakrišna je znao da je Vivekanandin um prirodno naklonjen putu spoznaje, pa ga je zbog toga uvodio u nauku nedualističke vedante. Ponekad je tražio od Vivekanande da mu čita naglas odlomke iz Aštavakra samhite i drugih vedantinskih rasprava kako bi mogao da shvati suštinu vedantinske filozofije. U nedualističkoj vedanti brahman je vrhovna realnost, egzistencija – spoznaja – blaženstvo apsolutnog. Svet nije ništa nego ime i oblik u kome je sve privid i ništa nije stvarno, posedujući samo relativnu egzistenciju. Međutim, s apsolutnog stanovišta sve je braman – jedinstvo bez dvojstva. Individualna duša nije ništa nego brahman. Ime i oblik nastaju i nestaju, ali sopstvo, istinska priroda svakog bića, je besmrtno i nepromenljivo. Posle spoznaje svoje istovetnosti s brahmanom posredstvom meditacije, čovek je u stanju u svemu da sagleda brahmana ili Boga. Upočetku je Vivekanandi bilo teško da prihvati nedualističko gledište u skladu s kojim je “sve zaista brahman” s obzirom da je u to vreme bio veran sledbenik Brahmo Samađa koji je učio teističku filozofiju. U tom smislu je rekao Šri Ramakrišni: “To je klevetničko gledište, jer u njemu ne postoji nikakva razlika između takve filozofije i ateizma. Nema većeg greha na svetu nego da se o sebi misli kao o biću istovetnom s tvorcem. Ja sam bog, ti si bog, sve stvorene stvari su bog – može li išta da bude besmislenije! Mudraci koji su tako nešto napisali, mora da su bili ludi.” S obzirom da je Šri Ramakrišna znao način kako da vaspitava um, nije ga odvratila prostodušnost mladog čoveka. Odgovorio mu je smešeći se: “Ne moraš da prihvatiš gledište proroka. Samo, na koji način ćeš da opovrgneš, ili međutim da ograničiš božju beskonačnost? Nastavi s molitvama bogu istinitom i veruj u svako njegovo obličje koje ti se bude otkrilo. U skladu s vedantinskom tradicijom, razumevanje filozofije treba da se ostvari posredstvom srutija, juktija i anubhave. Nepokoriva Vivekanandina priroda se nije lako predavala, on je bio strastni poklonik istine. Sve što nije bilo provereno dokazom i iskustvom, smatrao je neistinitim; u njegovoj prirodi je bilo da se protivi laži. Razgovarajući s jednim od svojih prijatelja u Dakšinesvaru, Vivekananda je podrugljivo primetio: “Kako to može biti? Ovaj vrč je bog, ova šolja je bog i mi sami smo bog! Ništa ne bi moglo biti besmislenije!” Sedeći u svojoj sobi, Šri Ramakrišna je čuo Vivekananndin smeh, pa je izašo i pitao: “Hej! O čemu razgovarate?” Zatim je dodirnuo Vivekanandu i udubio se u samadhi. Propovednici samo raspravljaju o religiji, međutim inkarnacije kao što su Buda, Hrist i Ramakrišna su u stanju da prenose religiju posredstvom pogleda ili dodira. Vivekananda je slikovito opisao učinak tog dodira: “Magičan učiteljev dodir tog dana, donevši čudesnu promenu, u trenu je preobrazio moj um. Zapanjio sam se uvidevši da u univerzumu zaista ne postoji ništa drugo nego Bog. Sagledao sam to sasvim jasno, ali sam nastavio da ćutim ne bih li se uverio da li će ta misao potrajati. Međuti, utisak tokom dana nije jenjavao. Vratio sam se kući, ali je i tamo sve što sam ugledao ostavljalo utisak da je brahman. Seo sam da jedem i istog trena sam ustanovio da sve – hrana, poslužavnik, osoba koja poslužuje, pa čak i ja sam - nismo ništa drugo nego To. Progutao sam jedan ili dva zalogaja, pa sam nastavio da sedim nepokretno. Tek su me prenule majčine reči: “Zašto sediš tako nepomično? Završi s jelom” pa sam opet nastavio da jedem. Međutim, sve vreme, bilo da sam jeo, odmarao se ili išao na univerzitet, bio sam prožet istim doživljajem i stalno sam osećao neku vrstu obamrlosti. Šetajući ulcama, zapažao sam kako kočije naviru sa svih strana, ali me to nije nagonilo da im se sklanjam s puta. Imao sam osećaj da smo ikočije i ja sazdani odiste stvari. Nikakvih oseta nije bilo u mom telu, koje je, činilo mi se, postajalo sve slabije. Hrana mi više nije prijala, nego sam imao osećaj da umesto mene neko drugi uzima hranu. Ponekad bih prilegao za vreme ručka, pa bih posle nekoliko minuta iznova ustao i počeo da jedem. Posledica toga je bilo to da sam ponekad isuviše mnogo jeo, a da mi to ipak nimalo nije naškodilo. Majka se zabrinula, tvrdeći da samnom nešto nije u redu. Bojala se da možda neću još dugo živeti. Kada se to stanje malo izmenilo, svet mi se činio kao san. Šetajući niz Kornveils Skver, događalo mi se da udarim glavom u gvozdene rešetke, ne bih li se uverio da li su zaista stvarne ili su samo san. Takvo stanje svari je potrajalo nekoliko dana. Kada sam ponovo postao uravnotežen, shvatio sam da je tako moralo biti jer sam doživeo odsjaj advaita-stanja, pa sam podjednako tako, iznenada jasno spoznao da reči svetih spisa nisu bile lažne. Od tog momenta više nisam bio u stanju da poričem stavove advaite filozofije.” Kako je vreme odmicalo, a Vivekanandu su prožimale razne vrste doživljaja, njegov buntovni stav, intelektualni skepticizam i priroda sklona raspravljanju postepeno su se preobražavali u samoodricanje, veru i privrženost. Jedan od njegovih prijatelja, Brajendra Nath Seal, koji je kasnije postao univerzitetski profesor, je bio svedok te promene, pa je o njoj primetio: “Rođeni je ikonoklast i slobodni mislilac kao Vivekananda, taj stvaralački i dominantni duh, ukrotitelj duša, sam uhvaćen u mrežu nečeg što je na mene ostavljalo utisak čudnog i natprirodnog misticizma, bio je zagonetka koju je moja filozofija čistog razuma u to vreme tek mogla s mukom da odgonetne.” Početkom 1884. godine, Vivekanandin otac je iznenada umro od srčanog napada. Nažalost, za sobom je ostavio mnogo nepodmirenih dugova, pa se tako nekada imućna porodica iznenada našla u krajnjoj nemaštini. Da nevolja buda veća, neki rođaci su protiv njih podneli tužbu s namerom da im oduzmu kuću. Obzirom da je Vivekananda bio najstariji sin, morao je da snosi odgovornost za porodičnu dobrobit. U to vreme, Vivekananda je tek položio prijemni ispit i primljen je na pravni fakultet. Nije imao posla, a povrh toga ni praktičnog ranijeg iskustva. Međutim, prisiljen okolnostima, bosonog i bedno odeven počeo je da obilazi kancelarije, u potrazi za poslom. Mnogo puta je na predavanja odlazio gladan, pa bi često klonuo od gladi i slabosti. Samo jedan od njegovih prijatelja, koji je bio upoznat s težinom njegovog položaja, ponekad bi anonimno poslao nešto novca Vivekanandinoj majci kako bi mogli da prežive. Prijatelji su ga s vremena na vreme pozivali svojim kućama i nudili ga hranom, ali ga je pomisao na majku i braću koji gladuju odvraćala od ponuđenog jela. Kod kuće bi jeo što je manje moguće, kako bi drugi imali dovoljno. Ovaj prvi dodir s okrutnim životnim patnjama je uverio Vivekanandu da je nesebično saosećanje retko u svetu; u njemu nema mesta za slabe, nesrećne i siromašne. NesrećA nikada ne dolazi sama. Vivekananda je o tome rekao: “Snalazila su me svakojaka iskušenja. Jedna bogata žena mi je ponudila odvratan predlog kojim bi se okončali dani moje oskudice, ali sam ga s prezirom nepokolebljivo odbio. I druga žena je imala slične predloge. Rekao sam joj: “Protraćili ste svoj život u potrazi za uživanjima puti. Pred vama su mračne senke smrti. Jeste li učinili bilo šta da se suočite s tim? Odrecite se svih tih besramnih žudnji i setite se Boga.” Nemajući mogućnost da pronađe trajno rešenje novčanih problema svoje porodice, Vivekananda je jednom poseti Šri Ramakrišnu, pa ga je zamolio da se u njegovo ime pomoli Bogu. Na to mu je učitelj odgovorio da pođe u hram i da se pomoli sam božanskoj majci, uveravajući ga pri tome da će njegova molitva biti uslišana. Ispunjen nadom, Vivekananda se uputio u hram i stupio pred lik boginje majke; uvideo je da je ona zaista živa i svesna. Zaboravio je na svet, zaboravio je na nesrećan položaj svoje majke i braće. Zanesen ekstatičnim ushićenjem, pao je pred njom na kolena i počeo da se moli: “Bogorodice, prosvetli me! Uvedi me u samoodricanje!1 Podari mi saznanje i odanost! Dozvoli mi da mogu nesmetano da zadržim tvoju viziju.” Vrativši se Šri Ramakrišni, ispričao mu je sve što se desilo. Šri Ramakrišna ga je uputio da se vrati u hram i ponovo da se moli. Ovoga puta se opet ponovilo sve što se već dogodilo. Došavši u hram i po treći put, Vivekananda se setio svoje namere, ali se zastideo da moli od majke univerzuma za nešto tako neznatno. Na kraju, na Vivekanandinu molbu, Šri Ramakrišna ga je blagoslovio: “U redu, dakle, tvoja porodica nikada više neće oskudevati u skromnom obroku i odeći.” Vivekanandu je njegov učitelj naučio sintezi saznanja i odanosti, harmoniji religija, istinskom značenju svetih spisa, kao i poštovanju Boga u čoveku. U trenutku kada je Šri Ramakrišna ležao na samrtničkoj postelji u letnjikovcu u Kosiporu, Vivekananda ga je zamolio za blagoslo, kako bi tokom tri ili četiri dana uzastopno, mogao da ostane udubljen u nirvikalpa samadhiju, vrhuncu vedantinskog iskustva. U tom stanju onaj ko saznaje, saznanje i ono što mora da se sazna postaju jedno. Međutim, Šri Ramakrišna ga je prekorio: “Stidi se! Tražiš od mene nešto tako beznačajno. Uvek sam mislio da ćeš biti kao veliko smokvino stablo u čijoj će hladovini potražiti odmor hiljade ljudi. Sada, međutim, vidim da tragaš samo za svojim sopstvenim oslobođenjem.” Šri Ramakrišna je znao za predstojeće Vivekanandino poslanstvo, koje se sastojalo u služenju čovečanstvu, pa ga je u tom smislu i upućivao. Uprkos tome, Vivekananda je nagovorio svog učitelja da mu izloži suštinu znamenite vedske izreke Aham Brahmasmi. Jedne večeri, meditirajući s jednim od svojih prisnih prijatelja i učenika u Kosiporeu, iznenada je postao svestan svetlosti koja je zračila iza njegovih leđa kao da se na tom mestu nalazila neka svetiljka. Postepeno je svetlost postajala sve sjajnija, dok mu se na kraju nije učinilo da plamti. Sasvim obuzet njom, Vivekananda je izgubio telesnu svesnost. Posle nekog vremena, povrativši se opet u stanje prirodne svesnosti, uskliknuo je: “Gde je moje telo?” Zapanjen prijatelj je počeo da ga uverava: “Ovde je, zar ga ne osećaš?” Zatim je pojurio u Ramakrišninu sobu i rekao mu u kakvom je stanju Vivekananda. Ramakrišna mu je odgovorio: “Pusti ga neka za neko vreme ostane u tom stanju, dosta dugo mi je zbog njega dodijavao.” Posle Ramakrišnine smrti 16. avgusta 1886 nekoliko mladih učenika su pod vođstvom Svami Vivekanande osnovali manastir u kome su se posvetili životu odricanja, pa su prihvatili konačni monački zavet, kao što je to učinio i Ramakrišna u skladu sa Šankarinim redom. Šankara je bio veliki učitelj nedualističke vedante. Dakle, tako je nastao Ramakrišnin red, preuzevši kao svoj moto stav: “Težiti svom sopstvenom oslobođenju i posvetiti se činjenju dobra svetu.” Postoji izreka, “Pravi monah je onaj koji putuje, kao što je čista reka ona koja protiče.” Posle nekog vremena Vivekananda je napustio manastir da bi se odao životu putjućeg kaluđera. Proputovao je, većinom pešice, gotovo čitavu Indiju, obilazeći hodočasnička mesta, pa je tako stekao i neposredno iskustvo o životu ljudi. Suočivši se s bednim životnim uslovima svog naroda, ponekad bi bio ganut i do suza. Samo onaj ko je i sam patio može da razume patnje drugih. Tako je jednom na svoj uobičajeno odlučan način primetio, da onom bogu koji u ovom životu ne može dati ni koru hleba, o carstvu nebeskom ne treba verovati ni u budućem. Takođe je napomenuo da religija nije preko potrebna Indiji pa je podsetio na jezgrovitu Ramakrišninu misao: “Religija nije za prazan želudac.” Vivekananda je pokušao da skrene pažnju mesnih vlasti na bedni položaj naroda, ali nije nailazio na odgovarajući odgovor. Svoja osećanja je kasnije izrazio ovim rečima: “Mogu li se rađati opet i opet, a da ne trpim na hiljade patnji kako bih mogao da slavim jedinog Boga koji postoji i u koga verujem, sveukupnost svih duša – a da je iznad svega, moj poročni Bog, moj nesrećni Bog, moj ubogi Bog svih rasa i sveg ljudskog roda, lični predmet mog poštovanja.”’’

Odlično stanje Mladinska knjiga 2009 `Mađioničarski trik je sam po sebi fascinantan. To je magija koja nas prati od detinjstva, kada smo prvi put otvorenih očiju i zaprepašćeni videli zeca kako izlazi iz šešira. Osnovni princip mađioničarske umetnosti, naravno, jeste da se prikuje pažnja publike za neki detalj, te da se tako ona odvrati od onog što je bitno, da se stvori iluzija kako se radi jedna stvar dok se, u stvari, izvodi nešto sasvim drugo. U svom romanu IGRA OGLEDALIMA Agata Kristi uspešno pokazuje kako oštrouman kriminalac može da primeni takvu taktiku da bi prošao nekažnjeno zbog ubistva.Gospođa Marpl, ta naoko krotka i blaga usedelica, nalazi se u poseti kod svoje stare školske drugarice Kari Luiz Serokold, u Stonigejtsu, seoskoj kući koja je prtvorena u koledž za maloletne delikvente. Koledžom upravlja njen suprug Luis Serokold, energični idealista, čija je pasija da preobraćuje mlade kriminalce. Kad Kristijan Galbrabdsen, pastorak Keri Luiz, dođe u posetu Luisu Serokoldu i biva ubijen ubrzo nakon dolaska, izgleda nemoguće da je bilo ko iz domaćinstva mogao da ima priliku da izvrši zločin. Ipak, samo jedna osoba među njima mogla je imati verovatan motiv. Kroz niz dramatičnih situacija bistra, dalekovida gospođica Marpl probija veoma vešto smišljenu dimnu zavesu i otkriva potpuno neočekivanog ubicu.` Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Agata Kristi Agata Kristi Lični podaci Datum rođenja 15. septembar 1890. Mesto rođenja Torki, Ujedinjeno Kraljevstvo Datum smrti 12. januar 1976. (85 god.) Mesto smrti Volingford, Ujedinjeno Kraljevstvo Književni rad Najvažnija dela Mišolovka Potpis Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija uredi Detinjstvo i obrazovanje uredi Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život uredi Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine uredi U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo uredi Formula i naravni instrumenti uredi Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam uredi Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi uredi Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva uredi Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti uredi Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti uredi Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga uredi U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe uredi Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja uredi Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija uredi Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography) Reference Poetika kriminalistickog detektivskog romana

Франц Верфел: МАТУРСКА ПРОСЛАВА Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 193?.год. Меки повез, 192 стране, ћирилица. Очуваност приказана на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `Франц Верфел је био аустријски/чешки писац, драматург и песник, чија се каријера протеже од Првог светског рата, преко међуратног периода, до Другог светског рата. Првенствено је познат као аутор `Четрдесет дана Муса Дага`, романа заснованог на догађајима који су се дешавали током геноцида Јермена 1915.год. и по `Песми за Бернадету`, роману о животу католичке светице св. Бернадете од Лурда, по којем је снимљен истоимени филм...... `Preko Pirineja između Francuske i Španije danas vodi lepo obeležena, mada strma staza, koja se sa južne strane zvanično zove Ruta Walter Benjamin, a sa severne Chemin de Walter Benjamin. Ona podseća na nemačkog književnika, filozofa i prevodioca jevrejskog porekla Valtera Benjamina, koji je 26. septembra 1940. godine ovim putem bežao od nacista koji su hteli da ga ubiju.... Istim pravcem kojim je pored Benjamina pošlo neznano mnogo begunaca, nešto ranije uspešno je prošla grupa koja se sastojala od dvojice njegovih kolega, pisaca, mnogo slavnijih od njega, i njihovih neobičnih, nadasve čudnih supruga, a s njima i jedan tridesettrogodišnji mladić. Bili su to Hajnrih Man, stariji brat nobelovca Tomasa Mana, i njegova žena Neli; Tomasov sin, istoričar Golo Man, i književnik Franc Verfel sa svojom suprugom Almom. Alma je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, zatim za arhitektu i tvorca Bauhausa Valtera Gropijusa, u međuvremenu je povremeno bila ljubavnica slikara Oskara Kokoške, verovatno i mnogih drugih, inače najslavnija `fatalna žena` druge polovine XX veka. Imala je tek sedamnaest godina kad se u nju zaljubio slikar Gustav Klimt. Verfel je bio Jevrejin, ostali su imali druge svoje razloge da se plaše smrti u nacističkim koncentracionim logorima. Da li su nepotrebno rizikovali bežeći na tako opasan način? Njihov ispisnik, poznati pesnik i libretista Fric Lener-Beda (Fritz Löhner-Beda) u to vreme već je bio u Aušvicu. Hajnrih Man je tada imao 71, Verfel 55, Lener-Beda 59 godina. Lener-Beda nije pobegao na vreme, jer je pored ostalog pisao tekstove za operete Franca Lehara, na primer za Zemlju smeška i Havajski cvet, koje je Hitler lično voleo. Nadao se da će Lehar, koga je firer povremenu pozivao na čaj, uložiti koju dobru reč za njega, jer je Lehar bio oženjen Jevrejkom koju je Hitler proglasio `počasnom arijevkom`. Međutim, Lener-Beda je u Aušvicu pretučen na smrt 4. decembra 1942. godine, u okviru logora morao je da radi fizički za hemijsku fabriku IG Farben. Jedan od civilnih direktora je prolazio pored njega i pitao esesovce: `Zašto ta čivutska svinja ne radi brže?`, a drugi je dodao: `Ako više ne mogu da rade, neka crknu u gasnoj komori!` Franc Verfel je imao najviše razloga da se plaši, jer se Gestapo već zainteresovao za njega ne samo kao za Jevrejina. On je svoju slavu utemeljio politički neutralnim delom Verdi – roman opere, ali je već 1933. godine napisao roman o genocidu koji su Turci izvršili nad Jermenima pod naslovom Četrdeset dana Musa Daga. Musa Dag je planina u Turskoj. Mnogi čitaoci su tu knjigu shvatili kao predskazanje genocida koji će nacisti izvršiti nad Jevrejima. Hajnrih Man je bio bučan čovek, boem, jurio je žene, danas bi ga zvali švalerom, za razliku od njega Verfel je bio omanji, stidljiv i nespretan čovek. Energična i preduzimljiva bila je njegova žena Alma, jedanaest godina starija od njega. Verfelovi i Manovi su se slučajno sreli u Marseju, pa je ona postala promoter cele male grupe izbeglica i zbog toga zaslužuje posebno pažnju. ALMA MALER VERFEL: Rođena kao Alma Margarita Marija Šindler. Od oca slikara i majke pevačice odrasla je u čudnoj porodičnoj situaciji, koju je jednom prilikom analizirao i sam Zigmund Frojd. Njena majka je održavala polujavne ljubavne veze sa drugim muškarcima i za vreme svog braka, tako da se za Alminu sestru nije tačno znalo ni ko joj je otac. To, međutim, u Beču secesije, nije smetalo da se Šindlerovi smatraju uglednom porodicom, pogotovu što ih je štitio prestolonaslednik Rudolf Habzburški. Prvu burnu ljubavnu vezu Alma je započela sa svojim učiteljem klavira i kompozicije Aleksandrom fon Zemlinskim. Njegov plemićki predikat je bio izmišljen, on je bio jevrejskog porekla. Alma je ubrzo shvatila da Zemlinski neće postići veću karijeru, pa je bacila oko na već slavnog kompozitora i direktora Bečke opere Gustava Malera i udala se za njega. Pokušavala je da komponuje, da i sama bude umetnik, htela je da se zabavlja u Beču, ali Maler je želeo mir da bi radio. Teško je zamisliti dva različitija karaktera. Uskoro je počela da ga vara sa mladim arhitektom Valterom Gropijusom. Maler je zatekao njegova ljubavna pisma, pa su zatražili pomoć Zigmunda Frojda, koji je konstatovao da ona u Maleru vidi oca. Mnogo kasnije će Alma u Verfelu videti sina, što bi u slučaju njene biografije moglo da potvrdi psihoanalitičke teorije. Ta čudna žena je otvoreno koketirala sa fašizmom, govorila je o sebi da je antisemita, u njenom salonu tridesetih godina pojavljivali su se Hitlerovi sledbenici, među njima i general Edmund Glajze fon Horstenau, koji će za vreme rata postati predstavnik Hitlerove vojske pri ustaškom režimu u Hrvatskoj, ali uprkos tome rado je održavala seksualne veze sa Jevrejima. Njen prvi ljubavnik Zemlinski, prvi zakoniti muž Maler i treći zakoniti muž Verfel bili su Jevreji, a govorila je o njima kao o `svojim malim Čivutima`. PESMA O BERNADETI: Verfelovi i Manovi su u Marseju, koji nacisti još nisu tako strogo kontrolisali kao Pariz i veći deo okupirane zemlje, razmatrali kako da se dokopaju Amerike preko Španije i Portugala. U svojoj tek 1960. godine objavljenoj autobiografiji Alma je detaljno opisala sve te pokušaje. Imali su američke vize iz 1938. godine koje su istekle; imali su čehoslovačke pasoše, jer je konzul Čehoslovačke hteo svima da pomogne, ali Nemci su to saznali i uhapsili ga; dobili su portugalsku dozvolu za putovanje u Ameriku, ali nekako je trebalo da se dospe u tu zemlju; kupili su od falsifikatora čak i litvanske pasoše, koje niko više nije priznavao; vozikali su se taksijem na sve strane i na to potrošili čitavo bogatstvo, spavali u raznim skupim i jevtinim hotelima. Franc Verfel je svake noći plakao. Tako su stigli u slavno mesto hodočašća Bogorodici, u Lurd (Lourdes) i odseli u hotelu `Vatikan`. U Lurdu se četrnaestogodišnjoj kćerki osiromašenog mlinara Bernadeti Subiru, (Bernadette Soubirou) 1858. pored jednog potočića koji je izvirao iz pećine, javila dama u belom, a devojčica je u njoj prepoznala Bogorodicu. To priviđenje joj se pokazalo ukupno osam puta. Bernadeta se posle zaredila i umrla sa 35 godina, ali se pročulo da je voda iz tog izvora čudotvorna. Krenuli su hodočasnici. Sujeverni Verfel položio je zakletvu da će napisati knjigu o Bernadeti ako uspe živ da stigne u Ameriku – reč je održao, napisao je već sledeće godine roman Pesma o Bernadeti, posvećen devojčici Manon Gropijus, Alminoj kćerki sa Valterom Gropijusom, koju je Verfel kao očuh nežno negovao sve do njene smrti 1935. godine. Roman je odmah postao bestseler, po njemu je snimljen film. Hodočašće u Lurd se isplatilo, garantovalo Maleru i Almi udoban život u željenoj Americi. PREKO PIRINEJA DO MORA: U Francuskoj su, međutim, trošili na vožnje taksijem po jugu Francuske da bi zavarali svoje tragove, na podmićivanje francuskih činovnika. Američki konzul nije hteo da im produži vize za SAD. Plaćali su razne krijumčare sa nesuvislim idejama kako da se prokrijumčare preko granice. Najzad im je u pomoć priskočio mladi američki novinar Varijan Makej Fraj (Varian Mackey Fry). Fraj je u Americi osnovao Emergency resue comitte, koji je sebi stavio u zadatak da spasava pre svega intelektualce koji su bežali od nacizma i omogući im odlazak preko okeana. Vašington mu je stavio na raspolaganje 200 viza, ali pokazalo se da je to nedovoljno. Kao saradnike je pridobio Luizu i Hansa Fitko (Fittko). Toj maloj grupi uspelo je da spasu preko 2200 lica, predstavnika intelektualne elite. Ostalim nesrećnicima nisu se bavili. Bio je problem razlikovati iskrene pomagače od beskrupuloznih krijumčara. Kad danas čitamo o toj dobro dokumentovanoj situaciji prosto da ne poverujemo da se toliko sličnoga posle više od 75 godina ponavlja pred našim očima. Fraj je Malerovima obećao da će lično prebaciti dvanaest njihovih kofera u Lisabon, ali pošto za njih nije uspeo da pribavi legalna dokumenta, uputio ih je da pokušaju da pređu Pirineje kozjim stazama, preko stena, kroz divljinu. Neka samo krenu uzbrdo dok ne stignu do vrha, odande će sagledati more do koga treba da se spuste, tako će stići u Španiju. Petorka se složila, nije više znala šta bi drugo. Porodica Man se u potpunosti podredila Alminim naredbama. Hajnrih je bio star i nemoćan, mladi Golo nezainteresovan, nije učestvovao u diskusijama kako da se spasu, nego samo čitao, a Hajnrihova supruga Neli bila je blago rečeno prosta, neobrazovana žena koja je samo slušala. PLAVI ANĐEO: Hajnrih Man se po svemu razlikovao od svog četiri godina mlađeg i daleko slavnijeg brata Tomasa, koji je već 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Hajnrih je bio izraziti levičar i boem, njegovo društvo bile su barske dame, dok se konzervativni Tomas oženio bogatom bankarskom kćerkom i kao otac šestoro zakonite dece vešto krio svoju homoseksualnost. U trenutku kada će Hajnrih sa ostalim društvom krenuti na opasno bekstvo preko visokih planina, Tomas je već odavno u Americi, profesor na univerzitetu Pringston. Hajnrih je svoj najveći uspeh postigao romanom Profesor Unrat kojim je kritikovao nemačko malograđanstvo, smatrano je da je pravo ogledalo mentaliteta tadašnjeg društva kome je Tomas pripadao. Pošto se razveo od češke glumice Marije Kanove, Hajnrih se nastanio u Berlinu i zaljubio u Neli. Neli, rođena 1898. godine kao Emi Johana Vestfal (Emy Johanna Westphal) bila je vanbračno dete služavke, nikad nije saznala ko joj je otac. U Berlinu se zaposlila kao radnica, a zatim kao `dama za animiranje` u noćnim barovima `Bajadera` i `Kakadu`, gde ju je Hajnrih pronašao 1929. godine, bio je sedamnaest godina stariji od nje. Došao je na ideju da se po njegovom bestseleru Profesor Unrat snimi film i da ona, iako bez ikakvog glumačkog iskustva, dobije glavnu žensku ulogu, u čemu, srećom, nije uspeo, jer je režiju preuzeo Jozef fon Šternberg, koji je već snimio nekoliko uspešnih filmova u Holivudu. Šternberg je ulogu Lole u filmu kome je dao naslov `Plavi anđeo` dodelio tada još nepoznatoj glumici Marleni Ditrih. Knjigu snimanja je napisao poznati dramski pisac Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) sa kojim će se Manovi i Verfelovi ponovo sresti u Holivudu, njemu sve ispričati, a Cukmajer će zabeležiti da bez Alme niko od njih ne bi ostao živ. Za razliku od Alme Maler Verfel i Neli Man, koje su, svaka na svoj način, bile u najmanju ruku, mogu da koristim nekada omiljeni pojam `radodajke`, da ne kažem baš prostitutke, iako iz različitih društvenih krugova, Marlena Ditrih je poticala iz stroge pruske porodice, otac joj je bio policijski oficir u carskoj Nemačkoj, genijalno je odigrala devojku iz varijetea, s tom ulogom započela svetsku karijeru. U vreme kada Malerovi i Manovi počinju da se penju preko Pirineja odavno je u Americi, ali takođe i antifašistički borac koji na samom frontu posećuje i ohrabruje vojnike. ULAZAK U ŠPANIJU: Manovi i Verfelovi strepeli su kakav će biti njihov susret sa španskim graničarima, sa gvardijom civil, tom opasnom paravojnom formacijom poznatom po crnim, trorogim šeširima. Da li će ih pustiti u zemlju uprkos njihovim neurednim pasošima bez važećih viza ili odmah vratiti u Francusku? Ili još gore... Možda su znali da je Frankova Španija ubila svog najvećeg pesnika Federika Garsiju Lorku. Bar da su imali sveže američke vize, ali nisu, ta velika zemlja bila je veoma rezervisana u pogledu prijema izbeglica, bez obzira kakva im je sudbina pretila u porobljenoj Evropi. Baš kao i danas. Neli Man se iznenada setila da je sutra petak, trinaesti septembar, i molila da se put odloži bar za jedan dan, jedva su je nagovorili da ne pravi probleme. Fina Alma, koja je animirala tolike velikane, prezirala je Neli, devojku iz običnih noćnih barova, i to je stalno dolazilo do izražaja. Valjalo je da se krene. Ustali su ujutro u pet, doručka još nije bilo, dobili su samo po šolju čaja. Po njih je došao simpatični Amerikanac Fraj, obećao je da će sa njihovim prtljagom sve biti u redu, a to im je bilo vrlo važno, u njemu su se nalazile Malerove partiture, tri partiture Bruknerovih simfonija, Verfelovi rukopisi i još mnogo toga jedinstvenog i dragocenog. Sa Frajem je došao ćutljivi mladić, krijumčar, koji je krenuo ispred njih. Čudnu petorku do početka strmog uspona doveo je taj nepoznati mladić čije ime nikad nisu saznali, pokazao im pravac u kome treba da krenu i nestao. Starac Hajnrih, Franc bolestan od srca, ravnodušni mladić Golo i dve hrabre, toliko različite, ali fizički snažne žene ostali su sami. Krenuli su neobeleženim putem preko Pirineja, trebalo je da pređu vrh visok samo 550 metara nadmorske visine, ali put do cilja, malog mesta Portbou na španskoj obali, bio je dugačak nešto preko sedamnaest kilometara. Iako su Man i Verfel kao pisci ranije bili obdareni da vide i opišu lepote prirode, uveren sam da nisu zapazili da usred toplog septembra, bogate jeseni, prolaze kroz krš prema mediteranskom raju na zemlji, sigurno o tome ni reči nisu prozborili, kao što u današnje vreme ljudi koji preko mora beže od zla u nadi da će stići negde – bilo gde – gde je dobro, ne vide blistavost plavetnila mora ili noću zvezdano nebo, nego samo strepe da li će živi stići do sigurnosti ili se utopiti. JAKUBOVSKI I PUKOVNIK: Franc Verfel je ubrzo zastao. Rekao je da više ne može, da će da legne na zemlju i umre, neka ga ostave. Prefinjena dama iz bečkih salona, Alma, nije to dozvolila, vikala je na njega, gurala ga, vukla, nosila, ali kad se sve dobro završilo on je postao ironičan prema svojim slabostima, odmah je u Americi napisao i pozorišni tekst Jakubovski i pukovnik sa podnaslovom `komedija o jednoj tragediji`, koja je ubrzo ekranizovana sa Denijem Kejom i Kurtom Jirgensom u glavnim ulogama. Ko zna da li će bar jedan od miliona izbeglica koji danas beže iz svoje domovine, pa stignu u obećane zemlje – Nemačku, Francusku, mimo Trampa možda baš i u Ameriku – imati snage da napišu `komediju` o svojoj realnoj tragediji? Alma je imala snage da do vrha izgura `svog malog Čivutina`, vukla je i veliku tašnu s novcem i nakitom. Neli je bila fizička radnica pre nego što je postala dama koja `animira` gospodu i udala se za veselog starca, ona je još uvek snažna i navikla na napore, pa je bez reči pomagala Hajnrihu Manu. Golo se lako penjao, niko nije zapisao da li je pomagao svom stricu. Golo se ranije prijavio kao dobrovoljac, hteo je da se bori u francuskoj armiji protiv Nemačke, ali su ga internirali kao `građanina iz neprijateljske države`, iako je imao čehoslovački pasoš. Koliko se zna, bio je ćutljiv, ali se i on pokoravao Almi. Po vrelom septembarskom danu penjali su se preko dva sata i izranjavili se na oštrim stenama, hvatali se za korenje da bi se popeli još koji metar, vrh im se činio mnogo višim od pet stotina metara nadmorske visine, himalajskim, a ne pirinejskim grebenom, ali su najzad stigli, dole je bljesnulo plavetnilo mora, ugledali su i špansku graničnu karaulu. Ali, spuštati se niz krševitu strminu nije ništa lakše nego penjati se. Najzad su sa ranjenim, krvavim nogama, izgrebanim rukama, iscrpljeni kao nikada u životu stigli do barake u kojoj je bio samo jedan jedini vojnik, Katalonac po rođenju, sa kojim ni na jednom jeziku nisu uspeli da se sporazumeju, ali mu je Alma džepove napunila kutijama cigareta, što ga je očigledno odobrovoljilo pa je smešeći se mahnuo rukom da krenu za njim. Sad su bar hodali po normalnom putu, ali su ubrzo zaprepašćeno shvatili da ih nije pustio da idu dalje prema moru, nego zaobilazno, na zvanični prelaz na granici Španije sa Francuskom. Španski šef ispostave ih je milostivo pogledao, pregledao njihova dokumenta i rekao da mogu da produže dalje, pečate da su stigli u Španiju, doduše, nije hteo da im udari. To je bio neobičan izuzetak, imali su sreće uprkos tome što je bio petak 13. septembar. Najzad su stigli u malu luku Portbou i prijavili se u policijskoj stanici, tu su opet dugo proveravali njihova dokumenta, oni su sa strepnjom sedeli na klupi ispred zgrade drhteći od umora i straha kako će sve proći, samo je Golo mirno čitao knjigu kao da ga se sve to ne tiče. Pasoši su im vraćeni, sada sa urednim pečatom da su ušli u Španiju, i mogli su da se ispavaju u hotelu, pa da krenu dalje vozom i stignu u Portugal. Amerikanac im je predao sve kofere. Ukrcali su se na grčki brod `Nea Helas`. Kad su već bili na pučini, objavljen je rat Grčkoj, da su kasnili bar nekoliko dana taj brod im ne bi stajao na raspolaganju. Srećno su prešli okean. U svojoj autobiografiji Alma se samo požalila da bi hranu na brodu `trebalo zaboraviti`. U Njujork su stigli 13. oktobra. PRAVO NA ŽIVOT: Franc Verfel je umro od srca avgusta 1945. na Beverli Hilsu, bogat i slavljen. Za urnu sa Francovim pepelom Alma se nije brinula, ona je jednog dana kao paket stigla u Austrijsko društvo za literaturu u bečkoj ulici Herengase, koje nije znalo šta će s njom, ali se jermenska zajednica zahvalna za knjigu o Četrdeset dana Musa Daga pobrinula za počasni grob. Alma je živela do decembra 1964. U svojim salonima u Njujorku i Los Anđelesu ugošćavala je američku kulturnu elitu i umetnike iz Evrope, Leonarda Bernstejna, Igora Stravinskog, Riharda Štrausa, Cukmajera i mnoge druge.` (Време 1362)