DELIJA BANATSKI URUGVAJ Bogdan Ibrajter Tane - mokrinski Montevideo БОГДАН ИБРАЈТЕР ТАНЕ ДЕЛИЈА, БАНАТСКИ УРУГВАЈ Хроника златног доба мокринског фудбала ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КИКИНДА КИКИНДА 2О11 U veoma dobrom stanju i očuvanosti Фудбалски клуб `Делија` (Мокрин) Поговор РАША ПОПОВ Илустрације Ћирилица Тврде корице Шивен повез 144 странице U vrlo dobrom stanju 11 najboljih „Delijaša“ svih vremena Uz kratak prikaz knjige „Delija, banatski Urugvaj“ publiciste Bogdana Ibrajtera Taneta, Kikindske biraju svojih omiljenih jedanaest – Delijin tim snova Kikindski „Istorijski arhiv“ objavio je istoriju fudbalskog kluba Delija iz pera Bogdana Ibrajtera Taneta, publiciste, novinara, slikara i dugogodišnjeg kolumniste dnevnog lista Politika. Nakon kratke istorije igranja loptom, Ibrajter je u knjizi „Delija – banatski Urugvaj“ opisao kako je osnovan fudbalski klub u Mokrinu i istakao njegove najslavnije trenutke. Uz obilje crno-belih forografija i pogovor Raše Popova, u ovoj „hronici“ nalazimo iscrpnu, preciznu i živopisnu istoriju Delije, kluba sa izuzetnom tradicijom, koji ove godine obeležava 90 godina postojanja: od prve utakmice sa KAC-om iz Velike Kikinde (na Blagovesti, 1921. ili 1922.), pa do sedamdesetih godina dvadesetog veka. Podnaslov knjige: „Hronika zlatnog doba mokrinskog fudbala“ odnosi se na period između 1922. i 1933. kada je Delija dobio svoj slavni nadimak. Uživajući u Ibrajterovoj knjizi, napravili smo naš mali izbor – jedanaest najboljih Delijinih fudbalera („svih vremena“), ostavljajući mogućnost svakom čitaocu ove knjige da napravi svoj tim. Tokom odabira nismo imali na umu samo fudbalske kriterijume, nego pre svega knjiške – izabrali smo junake čiji su nas (literarni) driblinzi izbacili iz ravnoteže. 1. Branko Živanić – Krompir, golman. Junak drugog stiha Delijine himne koju je profesor Dragoljub P. Badrljica ponovo objavio u listu Mokrin juče 1993. godine. Bije Laza ko iz puške/ Krompir hvata kao kruške! 2. Milivoj Simić Džapura, jedna od najvećih Delijinih legendi. Marta 1931. dao je Kosovu iz Kikinde osam golova. Sovra, golgeter sa Blandaša, setio se kako je kao dečak odlazio u Mokrin, da gleda Deliju, posebno Milivoja Simića Džapuru. „Bio je izuzetan fudbaler. Jednom sam se sa vršnjacima vraćao peške sa utakmice iz Mokrina u Kikindu, jer nismo imali novca za voz. Imao sam nove poluantilop cipele i nov sako. Uhvatio nas je strašan letnji pljusak. Cipele koje sam prvi put obuo bile su upropaštene, ali od roditelja nisam dobio grdnju. U Mokrinu sam video Džapuru.“ 3. Lazar Knežev – Čiča, kapiten. Bio je jedan od najboljih bekova svoga vremena u Banatu i jedan od najbržih trkača, kako svedoče Tanetovi sagovornici. Trčao je sprint na sto metara za 11 do 12 sekundi, u opremi fudbalera – sa vunenim štucnama, u dubokim kopačkama. 4. Milan Knežev, visok, jak, pravi atleta. Rođen 1911, umro 1935. Drugovi su ga iz milošte zvali Daba i Tarzan, jer se poput Tarzana često verao po drveću i granama lipa ispred kuća Kneževa i Bugarčića u Mokrinu. Kad bi se vratili paorskim kolima s njive, skako je s kola i preskakao kapiju. Darovit, pravdoljubiv, kako opisuje Ibrajter, imao je književnog dara i iza sebe ostavio nekoliko radova. Njegovi murali nestali su zajedno sa salašom. 5. Acika Stančić bio je izuzetno desno krilo, beleži Ibrajter u svojoj hronici. Brz i vešt dribler sa odličnim pregledom igre. Prema gotovo svim novinskim izveštajima iz tog doba, bio je jedan od pet najboljih Delijaša. Navijači su govorili: „Laza dodaje, Acika cuca, Džapura puca – gol!“ 6. Mirko Golić – Pipa, zemljoradnik po zanimanju, bio je Delijin half koji je, po legendi, prvi šutirao loptu makazicama. Tane Ibrajter otvara staru misteriju! Da li je zapravo Pipa patentirao makazice koje su kasnije koristili Sovra Sandić, Italijan Boniperti i Brazilac Pinga? 7. Neda Malenčić, u Mokrinu poznatiji kao Bačika Skarone i Rapa, slikovito je opisao Bogdanu Ibrajteru Tanetu kako je igrao fudbal tridesetih godina prošlog veka. „Bio sam zdravo dobar da zagrebem s loptom. Zato su me i prozvali Skarone, po čuvenom urugvajskom igraču. Znaš ono – Montevideo, Bog te video! Sećam se i danas igrača Urugvaja: Iriarte, Amdrade, Kastro, Petrone, Skarone...“ 8. Gavra Blažić, graditelj igre, po sećanjima jednog od Ibrajterovih sagovornika, bio je vojnik u Smederevu. Svake nedelje puštali su ga iz vojske kako bi igrao za Deliju. „Loptu je delio kao rukom.“ 9. Milenko Nedeljkov – Batuš Vanješ, dugogodišnja desna polutka i jedan od najdorovitijih tehničara koje je imao mokrinski fudbal. Malo je falilo da postane igrač subotičkog Spartaka čija je uprava, baš u isto vreme, paralelno pregovarala i sa Ferencom Puškašom, slavnim mađarskim igračem. 10. Milan Golić Đarinka imao je jak šut. Nije bio grub, ali jeste bio oštar poput sablje. „Kad je koji protivnički igrač opasan, Đarinka bi samo viknuo: Puštaj ga meni! Kao kad je čuvao Tanasiju Abera Prodanovića iz zrenjaniskog Proletera, koji je od njega bio viši za dve glave. 11. Milan Bata Zorić, još jedan od slavnih fudbalera iz Mokrina, iz novije Delijine istorije. Nekadašnji igrač Partizana i Crvenke – igrač kojim Bogdan Ibrajter Tane završava svoju hroniku. Fotografija Milana Bate Zorića i danas se nalazi na centralnom mestu u kancelariji predsednika fudbalskog kluba Delija. Delijin inventar iz 1932. Profesor Dragoljub P. Badrljica sačuvao je spisak inventara Delije iz 1932. godine, ispisan na trgovačkom papiru, kada je ekonom bio njegov otac Pajica Badrljica. „Inventar M.S.K. Delija god. 1932. 2 para kolenica za golmana. 1. kom. gaćice crne za golmana, fatirane. 2 dresa za golmana. 20 dresova za igrače. 10 dresova zimskih plavih. 11 pari štucni plavo-belih. 10 pari cevanica. Dva kom. mreže za gol. Šest komada šipaka za gol. Četiri komada klina za gol. Jedna fotografija tima S.K. Delije, uramljena pod staklom. Jedan čiviluk za dresove. Jedna stalaža za cipele. Dve kazete sa dvanaest pregrada za opremu. Četiri komada korner barjačića. Dva komada aut barjačića. Jedna nova lopta sa gumom. Dve polovne lopte bez gume. Jedna stara lopta sa gumom. Jedan kofer stari. Tri komada pumpe – jedna dobra dve ne valju. Jedan ušnirač. 32 para cipela. Pet metara platna za reklamu, poklon od g. Milana Dudića.“ Potpis: Domar S.K. Delije Paja Badrljica. Mića Vujičić (Kikindske novine, 17. februar 2012.) 435g

Ivan Goran Kovačić JAMA / ilustr. Frano Baće (1948) Korice su kao na slici-neznatno oštećene po ivicama Unutršnjost deluje nekorišćeno Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka rano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Korice su kao na slici Unutra je jako dobro očuvana Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka Frano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Уреди Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина Уреди У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] Меморијални музеј Иван Горан Ковачић Уреди У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Napisan 1955. godine od strane tadašnjeg mlađeg senatora iz države Masačusets, Profili hrabrosti Džona F. Kenedija služe kao informativni poziv svakom Amerikancu. U ovoj knjizi Kenedi je odabrao osmoricu svojih istorijskih kolega za profilisanje zbog njihovih dela zapanjujućeg integriteta suočenih sa ogromnom opozicijom. Ovi heroji, koji dolaze iz različitih trenutaka u istoriji naše nacije, uključuju Džona Kvinsija Adamsa, Danijela Vebstera, Tomasa Harta Bentona i Roberta A. Tafta. Sada, pola veka kasnije, knjiga ostaje dirljivo, snažno i relevantno svedočanstvo o nesalomivom nacionalnom duhu i besprimerno slavljenje te najplemenitije ljudske vrline. Odjekuje bezvremenskim poukama o najdražim vrlinama i snažan je podsetnik na snagu ljudskog duha. Profili u hrabrosti su kako Robert Kenedi kaže u predgovoru: „ne samo priče o prošlosti, već knjiga nade i poverenja za budućnost. Šta će se desiti sa zemljom, sa svetom, zavisi od toga šta radimo sa onim što su nam drugi ostavili“. Zajedno sa starinskim fotografijama i opsežnom biografijom autora, ova knjiga sadrži Kenedijevu prepisku o projektu pisanja, savremene kritike, pismo Ernesta Hemingveja i dva uzbudljiva govora dobitnika nagrade Profil in Courage. Uvod ćerka Džona F. Kenedija Kerolajn Kenedi, proslednik brata Džona F. Kenedija Roberta F. Kenedija. Džon Ficdžerald „Džek“ Kenedi (engl. John Fitzgerald `Jack` Kennedy; Bruklajn, 29. maj 1917 — Dalas, 22. novembar 1963) je bio 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1961. do 1963. godine kao član Demokratske stranke. Kenedi je bio najmlađi predsednik i prvi rimokatolik na tom mestu.[1][2] Atentat na njega, 22. novembra 1963. godine se često smatra ključnim momentom američke istorije 1960-ih. Zvanična verzija je da ga je ubio bivši marinac Li Harvi Osvald u Dalasu, prilikom zvanične političke posete Teksasu, mada postoje sumnje da se radi o zaveri.[3] Detinjstvo i mladost Džon Ficdžerald Kenedi rođen je u Bils ulici 83 u Bruklajnu, država Masačusets 29. maja 1917. u tri sata ujutru. Bio je drugi sin Džozefa P. Kenedija i Rouz Ficdžerald. Kenedi je živeo u Bruklinu deset godina i pohađao školu Edvard Devotion, Nobl i Grinaut, nižu školu i školu Dekster, do 4. razreda. Godine 1927. porodica se preselila Aveniju Nezavisnosti broj 5040 u Ravendalu u Bronksu, država Njujork, a dve godine kasnije preselili su se u ulicu Ponfild broj 234. (Bronkvil, Njujork), gde je Kenedi bio član Izviđača Trupa 2 (on je bio prvi izviđač koji je postao predsednik). Kenedi je provodio leta sa svojom porodicom u njihovoj kući u Hijanisportu u Masačusetsu. Božić i Uskrs provodio je sa porodicom u njihovoj zimskoj kući u Palm Biču na Floridi. Od 3. do 7. razreda išao je u školu Rivendejl Kančri, privatnu školu za dečake. U 8. razredu u septembru 1930. trinaestogodišnji Kenedi prešao je u školu Kenterberi u Nju Milfoldu. Krajem aprila 1931. imao je zapaljenje creva, posle čega se ispisao iz Kenterberija i oporavio kod kuće.[4] Od septembra 1931. godine, Kenedi je pohađao od 8. do 12. razreda The Choate School u Valingfortu. Njegov stariji brat Džou Mlađi je pohađao ovu školu već dve godine i bio je fudbalska zvezda i vodeći učenik u školi. Džon je prvu godinu proveo u senci svog brata, buntovno se ponašao i time privukao pažnju određenih ljudi sa istim interesovanjima. Njihov najpoznatiji nestašluk bio je da su petardama razneli toalet dasku. Na narednom okupljanju, strogi direktor škole, mahao je toalet daskom i govorio o izvesnim „facama“ koji će „biti bačeni u more“. Prkosni Džek Kenedi je u inat svom bratu osnovao grupu koju je nazvao The Muckers Club, групу је осим њега чини његов пријатељ и цимер Кирк Лемојн „Лем“ Бајлингс. Док је био у школи, Кенеди је имао здравствене проблеме, што је кулминирало 1934. када је хитно хоспитализован у болници Јејл - у Њу Хејвен. У јуну 1934, дијагностикован му је да болује од колитиса. Кенеди је дипломирао у јуну 1935. За школски годишњак, чији је био бизнис менаџер, Кенеди је изабран гласовима за најуспешнијег студента.[5] Септембра 1935. први пут је отпутовао у иностранство, са родитељима и сестром Кетлин у Лондон, са намером да студира у Лондонској школи економије као и његов старији брат Џо. Постоји неизвесност о томе шта је радио на ЛСЕ пре повратка у Америку када је у октобру 1935. касно уписао и провео шест недеља на Универзитету Принстон. Потом је био у болници два месеца на посматрањима због могућности обољевања од леукемије. Опорављао се у Кенедијевој викендици на Палм бичу, где је провео пролеће 1936. радећи на ранчу за узгој стоке од око 40.000 хектара (160 km²) недалеко од Бенсона (Аризона).

Opis proizvoda Majica visokog kvaliteta sašivena od najfinijeg češljanog pamuka. Na rukavu je prišivena diskretna etiketa 011. U srpskoj srednjevekovnoj državi, kult Svetih Ratnika bio je na veoma visokom nivou, i srpsko srednjevekovno viteštvo, kako nam ukazuju najnovija arheološka istraživanja, stojalo je u istoj ravni sa zapadnim tradicionalno viteškim zemljama. I ako se dugo smatralo da viteštvo nastaje u Južnoj Francuskoj u 12. veku, zapravo je zapadna ideja Milles Hristi (Hristov Vojnik) duboko istočna, odnosno preuzeta je iz Vizantije. Jer Sveti Ratnik, ratnik sa viteškim osobinama, odnosno tada već sa moralnim kodeksom, koji se bori da zaštiti slabije, i svoj rat shvata kao služenje, upravo je Hrišćanski Ratnik, kakav je nama na istoku poznat od samog nastanka hrišćanstva. Prvi sveti ratnik koji se pominje kod nas, u Srbiji, je svakako, i naš prvi svetitelj, Sveti Kralj Jovan Vladimir Zetski. Odmah na početku valja posetiti da je reč o prednemanjićkom periodu. Na ikonama sveti Jovan Vladimir se slika poput svetih ratnika. Njegovo žitije, pisano s kraja jedanaestog veka je najraniji dokument napisan na južnoslovenskim jezicima, pisan i glagoljicom i ćirilicom. Interesanto je da povest o Svetim ratnicima na zapadu uvek prati i trubadurska književnost, koja je pretežno romantična, i koju uvek vezujemo za misije vitezova. Ovu karakteristiku ima i žitije svetog kralja Jovana Vladimira zetskog , reč je o ljubavi svetog kralja sa Kosarom, koja se kruniše brakom. Ova priča takođe ima snažnu moralnu pouku i kroz nju se vrhuni priča o moralnom vitezu i Svetom ratniku, kroz bračnu ljubav. Priča o Svetim Ratnicima, ne može se razumeti bez vezanosti hrišćana za Sveti Grad Jerusalim, duhovni stožer hrišćanstva, ali i Srbije. O ovome se jako malo zna. Naime kako najovija filološka istraživanja, profesora Viktora Savića pokazuju, u toku prvog krstaškog pohoda u Jerusalimu je postajao Srbin književnik koji je poznat pod imenom Dimitrije Sinajit, čija su dela sačuvana u fragmentima i koja su tek nešto mlađa od pomenutog žitija svetog kralja Jovana Vladimira zetskog. Ovaj podatak je dragocen jer nam svedoči o prisustvu Srba u Jerusalimu u Svetoj Zemlji i njašoj vezanosti za ideju viteštva i Svetih Ratnika. Kada Saladin, islamski gospodar Svete Zemlje potpisuje februara meseca 1229. Godine ugovor sa krstašima da hrišćani u narednih deset godina mogu posećivati Svetu Zemlju, Sveti Sava u Budvi ulazi u brod i aprila meseca isplovljava za Svetu Zemlju. Fascinantna je ličnost svetog Save, koji u 13 veku uspeva da obezbedi svu infranstrukturu i podršku za jedno takvo impozantno putovanje. On služi liturgiju u Jerusalimu , prvi od episkopa van jerusalimske Ptrijaršije , dok latinski episkopi još uvek nisu dobili dozvolu za služenje u svetoj Zemlji. I što je najvažnije, kupuje manastir svetih Arhangela na brdu Sinaju. Mi često imamo običaj da kažemo da je Hilandar najznačajniji srpski srednjevekovni manastir, koji i ako izvan srpske države predstavlja simbol moći srpske srednjevekovne države, međutim nije tako.kao što smo gradili najmanje dva manastira na Svetoj Gori (Hilandar i Pantelejmon) Sveti Sava i kasniji Nemanjići su ktitori i manastira na Sinaju, tom centru srednjevekovnog viteštva i ideje Svetih Ratnika , na latinskom nazvanih MILLES HRISTI. Svest o Jerusalimu, postoji u kolektivnom sećanju srpskog naroda. U narodnoj epskoj pesmi, koja govori o boju na Kosovu, knezu Lazaru dolazi ptica iz Jerusalima, sa poukom i pitanjem hoće li se odlučiti za zemaljsko ili Nebesko Carstvo. Znači ne iz Carigrada, ne iz Žiče ili Studenice, ne sa Kosova ili Hilandara, već iz Jerusalima. Najbolji primer Svetih ratnika su upravo Kosovski ratnici i njihova žrtva. I ako nikada nije kanonizovan Miloš Obilić i njegova žrtva, upravo u kontekstu rata kao služenja i žrtve, radi ljubavi prema Hristu i bližnjima, je u narodnoj svesti prihvaćen kao Sveti Ratnik i Hristov Vojnik. Poslednji i verovatno najupečatljiviji primer Svetog Ratnika je najveći srpski srednjevekovni vladar, despot Stefan Lazarević. Vitez i pesnik, čovek koji u punoći nastavlja srpsku srednjevekovnu vitešku tradiciju. Sa samo devetnaest godina, Stefan predvodi srpske vitezove svog oca, prekaljene kosovske ratnike u bici kod nikopolja, gde sa petstotina teških oklopnika pravi klin, napada krstaške vođe i oduzima im zastavu,m što je značilo kraj bitke i poraz krstaša… U najvećoj bitci srednjeg veka, u bitci kod Angore, današnje Ankare, gde Bajazit, zajedno sa Stefanom Lazarevićem, kao svojim vazalom dočekuje Kana Temerlana, unuka slavnog Džingis Kana, koji predvodi vojsku mongola i cele azije, despot Stefan ponovo pokazuje svoje junaštvo. On ponovo sa petstotine oklopnika u crnim oklopima pravi klin i probija se do neprijateljskog barjaka, i ako njegovi saborci Bajazitovi ratnici na drugom krilu, bivaju potpuno razoreni i gube bitku. Snaga Mongola se možda najbolje ogleda u tome što su oni porazili Bajazita koji je bio toliko veliki ratnik da mu je nadimak bio „munja“. I ako potpuno bez logističke pomoći, Despot Stefan je bio toliko superioran da su se, kako nam svedoče turski hroničari, mongoli sklanjali pred njegovom konjicom nepokušavajući uopšte da uđu u sukob sa njim. Nakon bitke, koju je Bajazit izgubio, kan Temerlan zahteva da vidi tog Hrišćanskog Ratnika, našeg Stefana Lazarevića i uz sve vojničke počasti ga pušta da se vrati u Srbiju. Stefan, kao uslov, postavlja da se iz Bajazitovog harema pusti i sestra despota Stefana Olivera Lazarević… U Srbiji u srednjem veku nisu nepoznate ni žene Sveti Ratnici… Dušanov zakon predviđa da celokupnu vitešku opremu može, posle smrti muža, naslediti i žena. Starija sestra despota Stefana Jelena Lazarević, poseduje celokupnu vitešku opremu, kao iprsten sa zmajem, koji dokazuje da je ona, poput brata, bila ravan vitez reda zmaja. Poslednje dane, Jelena lazarević provodi u manastiru, baveći se duhovnom poezijom. Ovi događaji nam pokazuju da knez Lazar, na dvoru u Kruševcu u 14. Veku, onakokako vaspitava mušku decu, tako vaspitava i žensku.. Dok, da i to napomenemo, npr u Belgiji, žene te sedamdesetih godina dvedesetog veka dobijaju pravo glasa. Slavnu istoriju srpskih svetih ratnika, završavaju jasenovački mučenici, kao i Milunka Savić i plejada naših svetih ratnika iz prvog svetskog rata, koji sledeći hrišćansku maksimu, rat kao služenje, pokazuju zašto imamo Svete Ratnike a ne sveti rat. Jer od ove ljubavi nema veće, da ko život svoj polaže za druge… Autor teksta Stevan Stefanović za Vidovdan Pamuk: 100% Održavanje: Prati na temperaturi do 40°, sa garderobom sličnih boja. Ne iskuvavati i ne koristiti izbeljivače. Peglati sa unutrašnje strane, nikako preko štampe. Skupljanje nakon prvog pranja 2-3% po širini i dužini.

MIROSLAV MAJKL ĐORĐEVIĆ DECENIJA ILUZIJA - Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990-2000 Izdavač - Clio, Beograd Godina - 2016 956 strana 20 cm Edicija - Klepsidra ISBN - 978-86-7102-522-5 978-86-7102-520-1 978-86-7102-521-8 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog Srbi u Americi Jugoslovensko pitanje: šta Srbi žele i šta je interes SAD Početak demonizacije Srba Kontakt sa maticom: Srpsko-američka banka i Borka Vučić I 1990–1991. U IŠČEKIVANJU 1990. Kongres srpskog ujedinjenja Kako je ideja rođena Ka osnivačkoj skupštini Osnivačka skupština 1991.Nova epoha Amerika sama na vrhu globalne moći: novi svetski poredak – stare iluzije Srbija bez kompasa u moru promena Slobodan Milošević i Srbija u simbiozi Američka uvertira za raspad Jugoslavije Početak sukoba: nada i stvarnost Misija dobre volje i prijateljstva Poseta srpskim zemljama: 27. maj – 7. jun 1991 Izgradnja organizacije i početak borbe Srpsko lobiranje II 1992–1993. ŽELJA ZA HEGEMONIJOM 1992. Evropski snovi i američka java Aktivna Nemačka – pasivna Amerika Aktiviranje Amerike na Balkanu Jugoslovenski poker Novi predsednik i novi premijer Jugoslavije Masakr u redu za hleb Početak organizovanog lobiranja „Prorok” i predsednik Kongres srpskog ujedinjenja – zapaženi na nepoželjan način Propagandni izveštaj o terorizmu 1993. Glavne aktivnosti Dva mirovna plana Monarhija – da ili ne Jevreji i Srbi u Americi Problemi sa lobiranjem III 1994–1995. PROPUŠTENE MOGUĆNOSTI 1994. Traganje za rešenjem Incident br. 1: Pijaca Markale Na putu za Bosnu London Budimpešta – Beograd Pale Beograd Ponovo Vašington Svedočenje u Kongresu Holbruk 1995. Amerika odlučna da okonča rat Susret sa ambasadorom Makormikom Inicijative za kraj rata Kontakt grupa Plan Z-4 SAD spremne za kraj rata Problemi u odnosima sa javnošću Markale 2 Tarčin Srebrenica Početak kraja: „Oluja“ Šesta godišnja konvencije Kongresa srpskog ujedinjenja Dejton Odlazak rodoljuba i prijatelja IV 1996–1997. OPRAVDANE SUMNJE 1996. Republika Srpska Haški tribunal: u građanskom ratu nema anđela Dijaspora i opozicija Zajedno Pismo rodoljuba bez iluzija Beogradske zviždaljke čuju se u Vašingtonu Sreda, 11. decembar Četvrtak, 12. decembar Petak, 13. decembar Vesti iz Republike Srpske 1997.Početak kraja ili kraj početka Poseta studentske delegacije Preuzimanje vlasti u gradovima Politički i državotvorni ciljevi Neočekivana inicijativa Rasplet Ideja za osnivanje Veća za demokratske promene V 1998–1999. SRBIJA U VRTLOGU ISTORIJE 1998. Osnivanje Veća za demokratske promene u dijaspori Srpska Ahilova peta Od Toronta do Beograda Prelazna vlada stručnjaka Propuštene mogućnosti O razlazu Na kraju godine 1999. Kosovo 1389–1999 Agresija na Srbiju i oživljavanje NATO-a Lobiranje u Americi – zajedno smo jači Kosovsko ogledalo: NATO guske lete u balkansku geopolitičku maglu Na ivici U vihoru Nedržavotvorna politička opozicija Na putu ka Svesrpskom saboru Sentandrejski sabor Budimpešta i Sentandreja: dani Sabora Prvi dan – dan dijaspore Drugi dan – dan susreta i rada dijaspore i matice Treći dan – dan Sentandrejske deklaracije Prvi utisci o Saboru Na putu za Atinu VI 2000. KRAJ JEDNOG VEKA 2000.Novo doba, stare zablude Zavesu u dijaspori podiže „deka“ Avramović Veće za demokratske promene Srbije Čikago i Vašington Novčana sredstva Srbija Trijumf tripartitne grupacije i poraz monarhije Posle Atine Priručnik Veća za demokratske promene u Srbiji Srbija: Vlast – opozicija – Veće Otpor Kraj jedne decenije i kraj agonije Novi predsednik – naše nove nade Nevaskrsnuti srpski Feniks i dve samoobmane i laži Epilog Sjedinjene Američke Države Srbija Srpska dijaspora Indeks   `Knjiga govori o posredovanju srpske dijaspore između Amerike i Srbije tokom ratova na Balkanu u poslednjoj deceniji XX veka i raspada Jugoslavije. Osećajući odgovornost da upozore najviše zvaničnike u Vašingtonu, akademsku javnost i glavne urednike vodećih medija o mogućim posledicama pogrešne politike, oni su ukazivali na pogubne posledice otvoranja jugoslovenske Pandorine kutije. Njihova mnogobrojna upozorenja samo su delimično uspela u tome, ali nisu imala uticaja na konačan rezultat. Može se slobodno postaviti teza da je put Amrike iz krvavog blata Balkana, preko Sarajeva i Prištine, vodio do Kabula i Bagdada i u živi pesak Srednjeg Istoka Iako je reč o autorovom ličnom viđenju, učinjen je veliki napor da tekst bude lišen subjektivnosti, te da se osloni na dokumenta i originalne izvore. Zvanična, kao i privatna prepiska, literatura, citati, sačuvani su u autorovoj privatnoj arhivi, kao i u arhivama američke državne uprave, američkog Kongresa, u izveštajima raznih obaveštajnih službi, kao i u privatnim beleškama učesnika minulih događaja koje još nisu objavljene.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dragoslav Avramović Džonatan Ajl Jonathan Eyal Artemije Radosavljević Vladika Dragomir Acović Dan Barton Burton Dušan Bataković Vladan Batić Vilijam Bil Bejker William Baker Džejms Bejker James Nora Belof Beloff Semjuel Berger Samuel Matija Bećković Dušan Bilbija Žarko Bilbija Dani Boaje Daniel Boyer Srbobran Srba Branković Dušan Bunjević Džordž Buš George Bush Aleksandar Veršbou Vikor Vojnović Vicor Boris Vukobrat Borka Vučić Lesli Gelb Leslie Devjid David Bendžamin Gilman Benjamin Ričard Goldston Richard Goldstone Milorad Golubović Felipe Gonsales Al Gor Albert Gore Mihail Gorbačov Vera Davidović Edvard Damić Edward Helen Delić Bentli Džon Delić John Mlađan Dinkić Džejms Dobins James Dobbins Milorad Dodik Robert Bob Dol Dole Aleks Dragnić Alex Vuk Drašković Slavka Zoran Đinđić Dragoslav Milo Đukanović Vladan Živulović Lorens Lari Iglberger Lawernce Eagleburger Alija Izetbegović Velimir Ilić Irinej Dobrijević Irinej Kovačević Milan Janković Filip Cepter Boris Jeljcin Vojin Joksimović Tomas Tom Kantrimen Thomas Countryman Bil Kar Bill Carr Aleksandar Karađorđević Katarina Rodovan Karadžić Piter Karington Peter Carington Džimi Karter Jimmy Carter Obrad Kesić Džin Kirkpatrik Jeane Kirkpatrick Henri Kisindžer Henry Kissinger Džonatan Klark Clark Jonathan Vilijem Bil Klinton Bill William Clinton Đorđe Kolarević Nikola Koljević Zoran Konstantinović Gregori Greg Kopli Gregory Copley Vojislav Koštunica Momčilo Krajišnik Voren Kristofer Warren Christopher Miroljub Labus Tom Lantos Ričard Lugar Richard Bogdan Maglić Ričard Makormik Endi Manatos Andy Mirjana Mira Marković Aleks Mačeski Alex Machaskee Miloš Milenković Branko Milinović Miloje Milićević Slobodan Milošević Ratko Mladić Nikola Moravčević Đurđe Ninković Džim O Brajen Jim O Brien Dejvid Oven David Owen Medlin Olbrajt Madeleine Albright Robert Bob Pavić Pavle Stojčević Patrijarh Milan Milanče Pajević Milan Panić Miodrag Mile Perišić Živojin Žika Petrović Nikola Nik Vesna Pešić Biljana Plavšić Danko Popović Milan St Protić Ronald Ron Radaković Slobodan Rakitić Ronald Regan Reagan Abraham Ejb Rozental Abe Reosenthal Majkl Rouz Michael Rose Ibrahim Rugova Mirjana Samardžija Slobodan Samardžić Džejms Svigert James Rade Simović Brent Skoukroft Scowcroft Kristofer Smit Christopher Smith Svetozar Sveta Stojanović Strob Talbot Strobe Momčilo Moma Tasić Josip Broz Tito Đorđe Vid Tomašević Desa Tomašević Vejkman Wakeman Franjo Tuđman Piter Ćelović Dobrica Ćosić Dejvid Halberstam David Li Hamilton Lee Džesi Helms Jesse Kristofer Kris Hil Hill Adolf Hitler Ričard Holbruk Richard Holbrooke Hristofor Kovačević Voren Cimerman Warren Zimmermann Teodosije Čelenković Alfred Šerman Sherman Vojislav Šešelj Sofija Škorić

PRETEĆI ZNACI FUNDAMENTALIZMA - feministički odgovori Priredila - Staša Zajović Prevod - Nađa Duhaček, Staša Zajović, Biljana Batanović, Ana Petrović, Adriana Zaharijević, Tamara Belenzada Izdavač - Žene u crnom, Beograd Godina - 2006 244 strana 22 cm ISBN - 86-85451-07-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: FUNDAMENTALIZMI - POJAM, KARAKTERISTIKE, NAČINI I POLJA DELOVANJA ŠMUEL N. EJZENŠTAT - Pojam fundamentalizma i neke njegove karakteristike OLIVERA MILOSAVLJEVIĆ - Nacionalizam OLIVERA MILOSAVLJEVIĆ - Drugi ZAGORKA GOLUBOVIĆ - Nacionalizam kao degenerisani oblik kolektivnog identiteta ROHINI PH - Borba protiv komunalizma - definišemo našu pozitivnu alternativu FARIDA ŠAHID - Fundamentalizam poništava ljudska prava TIKVA HONIG-PARNAS - Jevrejski fundamentalizam i represija nad ženama u jevrejskoj cionistiškoj državi BRANKA PRPA - Tradicionalno, moderno i retrogradno u Srbiji u poslednja dva veka JELENA MILETIĆ - Od mitologizacije prošlosti do dekonstrukcije umetnosti OLGA POPOVIĆ-OBRADOVIĆ - Crkva, nacija, država – Srpska pravoslavna crkva i tranzicija u Srbiji LJUBIŠA RAJIĆ - Crkva, obrazovanje i fundamentalistički pokreti DUBRAVKA STOJANOVIĆ - Konstrukcija prošlosti – slučaj udžbenika istorije MARIEME HELI-LUKAS - Uništenje prosvećenosti? MARIJA PERKOVIĆ - Fundamentalizam Srpske pravoslavne crkve VERA MARKOVIĆ - Klerikalizacija javnog i političkog života u Srbiji JASENKA KODRNJA - New-age i fundamentalizam REJČEL LONG - Religiozna levica - anatomija jednog pokreta MARIEME HELI-LUKAS - Šta je zajedničko fundamentalistima? NIRA JUVAL-DEJVIS - O fundamentalizmima i odgovorima FUNDAMENTALIZMI - NAPAD NA OSNOVNA LJUDSKA PRAVA, REPRESIJA NAD REPRODUKTIVNIM I SEKSUALNIM PRAVIMA ŠARZAD MODŽAB - Politika promišljanja 'islamskog fundamentalizma - GRACIELA LONGONI - Položaj žene između patrijarhata i religije MARIEME HELI-LUKAS - Iz kog si ti plemena? Ženska borba i konstrukcija muslimanskog identiteta NIRA JUVAL-DEJVIS - Jevrejski fundamentalizam i žensko osnaživanje STAŠA ZAJOVIĆ - Fundamentalizam i rodni poredak ATENA ATANASIOU - Orodnjavanje nacije - politička demografija i politika roda Protiv demokratskih principa i ljudskih prava - SAD MONIKA LAFRANKO i MARIA DI RIENCO - Zločini iz časti MERI ŽAN VOLČ - Otvoreno pismo katoličke biološke majke ŠERIFA BOUATA - Ćerke protiv očeva - neutažene želje MARIJA PERKOVIĆ - Žene u Srpskoj pravoslavnoj crkvi BOBAN STOJANOVIĆ - Prigovor savesti, abortus i rat ALEHANDRA SARDA - Pritisak nacionalizma i fundamentalizma na seksualnost ANISA DE JONG - Znaci fundamentalizma - napadi na lezbejke, gej i biseksualne osobe FUNDAMENTALIZMI - FEMINISTIČKE ALTERNATIVE Žene koje žive pod islamskim zakonima - Apel protiv fundamentalizma MARTA ALANIS - Katolkinje za pravo na izbor MARIEME HELI-LUKAS - Imigrantkinje i alternative fundamentalizmima u Francuskoj posledice na međunarodne feminističke pokrete TASLIMA NASRIN - Žene, oslobodite se straha koji vas nagriza! JASMINA TEŠANOVIĆ - Vitezi fetusa Žene u crnom - Protiv uvođenja crkvenog poreza u Srbiji Grupa 'Reaguj' - Vladika Pahomije nasilnik! Grupa 'Reaguj' - Totemi i tabui Žene na talasima - Brod za vršenje legalnog i pouzdanog abortusa GRACIELA LONGONI - Žene preuzimaju reč VASILA TAMZALI - Feministkinje, pišem vam iz Alžira! AZAR NAFISI - Lolita u Teheranu Pojmovnik Beleške o autorkama i autorima "U poslednje dve decenije feministički pokret identifikovao je, kako na globalnom tako i regionalnom planu, fundamentalizme kao političke pokrete desničarske ili ultradesničarske orijentacije koji deluju pod plaštom religije, etniciteta, tradicije, kulturnog nasle|a. Fundamentalistički pokreti nisu religiozni ili duhovni pokreti, kao što oni sebe predstavljaju već se radi o političkim pokretima koji zloupotrebljavaju religiju, naciju, tradiciju, kulturno nasleđe u cilju zadobijanja političke moći, širenja društvene kontrole, demonizovanju drugih i različitih, a posebno u cilju vršenja represije nad ženama. Fundamentalistički pokreti su zajedničko, isprepleteno delovanje retrogradnih konzervativnih desničarskih tendencija: (tzv. fundamentalista u senci) i religioznih fundamentalisitčkih lidera (otvorenih fundamementalista). Fundamentalistički pokreti su globalni fenomen, međusobno su povezani, podržavaju se, stvaraju strateške saveze i koalicije: ma koliko međusobno bili suprotstavljeni, zajedno deluju i hrišćanski, islamski, jevrejski, hinduistički i drugi fundamentalisti u pravcu osujećivanja demokratije, ljudskih prava a posebno ženskih ljudskih prava. Ovi strateki savezi postoje i na planetarnom i na regionalnom nivou. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Shmuhel Eisendstadt Fardia Shaheed Parnass Helie Lucas Rachel Marieme Helie Lucas Nira Yuval Davis Graziella Longoni Sheriffa Boutta Shartad Nihab Wassyla Tamzali

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman iz vremena Turske revolucije „Jutros je došao doktor. Dugo je sedeo pored mene i pričao. Krajem ove nedelje operacija je izvesna. Imam pobačaj ovih dana. Mislim da je to što me zovem samo nekoliko lica. u mojoj glavi i njihovim sećanjima. Dok pričam o ovim, postajem prazan i polako završavam. Još jednu poslednju Sakariju koju ću izliti u sebe. „Ostaje prava tragedija i završni čin. Prelepi i važni romani o ratu za nezavisnost nastali su kasnije. Danas mnoge od njih možemo čitati sa strašću. Ali malo njih je tako „srdačnih“ svedoka kao Vatrena košulja Halide Ediba. Romanopisac, koji je ljubav i žensku slobodu izrazio delirijumom u Handanu, priča o borbi društva i nacije za ponovnu egzistenciju istim nasiljem, sa istom depresijom, gotovo u napadima u košulji Atesten... Halide Edip Adivar(tur. Halide Edib Adıvar; 11.jun 1883 - 9. januar 1964. ) turska književnica i spisateljica, uz to bila je i feministikinja, nacionalista i lider borbe za prava žena. Biografija Halide Edip Adivar Rođena je u Istanbulu, 11.juna 1883. u Osmanskom carstvu, a umrla je 9. januara 1964. godine. Odrasla je u imućnoj porodici čiji je dom bio stecište kulturne i intektualne elite toga doba. Pošto je njen otac bio sekretar na dvoru sultana Abdulhamida, Halide je svoje obrazovanje stekla zahvaljujući privatnim profesorima koji su je upoznali sa evropskom i osmanskom literaturom, te religijom i filozofijom. Osim časova klavira uzimala je i časove engleskog, francuskog i arapskog jezika, dok je grčki jezik naučila od svojih komšija od Grka, ali i u grčkoj školi koju je kratko pohađala.[1] Pored toga pohađala je i Američki koledž za devojke na kome je diplomirala 1901. godine. Nakon završenog koledža, Halide se udala za profesora matematike, Salih Zeki-bega, sa kojim je imala dva sina. Ubrzo je nakon toga i sama počela da radi u oblasti obrazovanja. Bila je angažovana na reformi ženskih škola u Carigradu. Radila je kao i profesor književnosti na Univerzitetu u Istanbulu. Nakon udaje za dr Adnana Adivara, Halide se okreće turskom nacionalističkom pokretu u kome je bila vrlo aktivan učesnik. Bila je jedan od osnivača novinske agencije Anadolijam zajedno sa novinarom Junusom Nadijom. Stvaralaštvo Na početku svoje književne karijere Halide piše pripovetke, da bi se kasnije posvetila najsloženijoj pripovednoj vrsti, romanu. Halide je objavila desetak romana od kojih većina govori o borbi žena za bolji položaj u društvu. U svojim prvim romanima ona zalazi u dubinu ženske prirode i prikazuje veliki optimizam i borbu za promenu kojoj je tadašnje društvo trebalo da teži. Ona je u svojim romanima detaljno obrađivla teme u kojoj su glavni protagonisti žene lošeg socijalnog statusa i prikazuje njihovu borbu za bolje dane. Halide je bila pristalica turanizma, kulturnog i političkog pokreta, koji bi svim narodima na tlu Turske dao podjednaka prava. Halide je učestvovala u raznim pokretima oslobođenja, osnivala je razne škole i skupljala je novac za sirijske bolnice,a za svoj boravak na frontu bila je odlikovana činom desetara. Međutim, nakon neostavarenih snova u Turskoj, ona odlazi prvo u Evropu, a zatim u Indiju i Ameriku. Pored dela koja je pisala na turskom, kasnije je oblavljivala i na engleskom jeziku, koje su, takođe, stekle veliku populartnost. Svojim životnim radom predstavljala je prototip renesansnog čoveka, i kasnije se bavila i komparativnom književnošću, poredeći tursku i evropsku književnost. Među najuspelijim romanima, ubraja se svakako Rabija(u originalu Sinekli bakkal). U ovom romanu Halide, prikazuje život turskog društva, iz ugla jedne Rabije, dočaravajući kontrast između njegovih mana i vrlina na samom početku XX veka.[2] Književna dela Seviye Talip (1910). Handan (1912). Mevut Hükümler (1918). Yeni Turan (1912). Son Eseri (1919). Ateşten Gömlek (1922). Çıkan Kuri (1922). Kalb Ağrısı (1924).

Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kusturica, Emir, 1954- = Kusturica, Emir, 1954- Naslov Kad mrtve duše marširaju / Emir Kusturica Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Catena mundi, 2023 (Pirot : Pi-press) Fizički opis 196 str. ; 24 cm (karton) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 1.000. Kad mrtve duše marširaju je knjiga koja uznemirava, budi i ohrabruje! Kako je kapitalistička pohlepa stvorila tehnološkog monstruma koji preti čitavom čovečanstvu? Zato se bez Dostojevskog i Gogolja ne može razumeti rat Zapada protiv Rusije? Hoće li čovek ostati čovek ili će biti hakovana životinja? Da li će stenice pojesti svetski film, ili je holivudski film već pojeo svoju publiku? Kad mrtve duše marširaju je knjiga koja se čita u dahu, i prepoznaje u svetu oko nas. Njene teme i motivi vidljivi su kada izađete na ulicu, pričate telefonom, gledate televiziju ili lutate bespućima društvenih mreža. Proslavljeni filmski reditelj piše o mangupima iz Davosa, opasnostima četvrte industrijske revolucije po Srbiju, ratu u Ukrajini i transhumanizmu. Ali šta sve povezuje sve te teme? Lucidna Kusturičina zapažanja u širokom luku obuhvataju raspon od renesanse do 21. veka, ali uvek sa jednim jedinstvenim ciljem: otkriti ko to slobodnom i uspravnom čoveku radi o glavi i kako pohlepa za svetskih moćnika ruši sve pred sobom dok ne sretne dostojnog protivnika. Ali ko je on danas? Emir Kusturica je rođen 1954.godine u Sarajevu.Za svoje kratke filmove nagrađivan još u srednjoj školi. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Njegov studentski film „Gernika“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“. Po završetku studija Kusturica se vraća u zemlju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“ , izazvao je dosta kontroverzi a potom bio i zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“. Više sreće je imao sa narednim televizijskim filmom „Bife Titanik“ zasnovanom na priči nobelovca Ive Andrića, za koji je osvojio nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu. U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Dolly Bell“ , nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine.Za ovaj film Emir Kusturica je nagrađen Zlatnim lavom na filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRECI , AGIS i CIDLAC na festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981.godine. Svoj talenat pokazao je i u sledećem filmu „Otac na službenom putu“ (1985), koji je radio sa istim scenaristom. Ovo ostvarenje Kusturici donosi Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na domaćim festivalima : Na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985. Godine 1989. Emir Kusturica je, ponovo na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju filma „Dom za vešanje“ i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Emir Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, „Arizona Dream“(1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993.godine. Naredni film, „Underground“(1995), doneo je Emiru Kusturici drugu Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu. U Rok grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas gitaru a sada kao gitarista zajedno nastupaju kao EMIR KUSTURICA & NO SMOKING ORCHESTRA. MG98 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana.[1] Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma.[2][3] Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno.[4] Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e.[5]. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se — uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6—13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega.

DVD box set sadrži 5 filmova: - Pijani anđeo (Yoidore tenshi) Režija: Akira Kurosawa Uloge: Takashi Shimura, Toshirô Mifune, Reisaburô Yamamoto, Michiyo Kogure, Chieko Nakakita Žanr: Krimi\Darama Trajanje: 94 min. Posle okršaja sa rivalskom bandom, sitnog kriminalca leči doktor, notorna pijanica. Doktorova dijagnoza je tuberkuloza i on nagovara gangstera da počne sa tretmanom. To je jedno usiljeno prijateljstvo koje traje sve dok šefa bande ne puste iz zatvora. On odmah po izlasku pokušava da povrati kontrolu nad bandom. Bolešljivi i nezalečeni gangster gubi svoj status i postaje izgnanik, ali se odupire i odlučuje da starog gazdu izazove na borbu do smrti. - Skandal (Shûbun) Režija: Akira Kurosawa Uloge: Ichirô Aoye, Shirley Yamaguchi, Yôko Katsuragi, Noriko Sengoku, Eitarô Ozawa Žanr: Darama Trajanje: 106 min. Ičiro Aoe, mladi slikar, sreće poznatu pevačicu Mijako Saijo, za vreme izleta u planinama. Povezao je svojim motorom i sasvim slučajno se ispostavlja da su odseli u istom hotelu. Ovaj slučajni susret zloupotrebljava tabloidni magazin specijalizovan za skandale koji želi ovo da iskoristi i ponizi Mijako koja nije pokazivala želju da sa njima sarađuje. Ičiro tuži magazin, ali njegov advokat kome je novac potreban za lečenje bolesne ćerke, prima mito kako bi izgubio spor. - Pas lutalica (Nora inu) Režija: Akira Kurosawa Uloge: Toshirô Mifune, Takashi Shimura, Keiko Awaji, Eiko Miyoshi, Noriko Sengoku, Noriko Honma Žanr: Krimi/Darama Trajanje: 108 min. Murukami, mladi detektiv odseka za ubistva, izdžeparen je u autobusu i ostao je bez službenog pištolja. Uspaničen i posramljen, besomučno pokušava da pronađe oružje, ali bez uspeha, sve dok ga pod svoje ne uzme stari detektiv Sato. Zajedno, ulaze u trag lopovu. - Krvavi presto (Kumonosu-jô) Režija: Akira Kurosawa Uloge: Toshirô Mifune, Isuzu Yamada, Takashi Shimura, Akira Kubo Žanr: Darama Trajanje: 110 min. Adaptacija Šekspirovog Magbeta prilagođena atmosferi srednjevekovnog Japana. Posle velike vojne pobede, gospodari Vašizu i Miki su se izgubili u gustoj šumi u kojoj sreću tajanstvenu staricu koja proriče velike podvige za Vašizua i još veće uspehe za Mikijeve naslednike. Kad izađu iz šume, Car ih obojicu odmah unapredi. Ohrabren od svoje ambiciozne žene, Vašizu kuje zaveru kojom bi se proročanstvo do kraja ispunilo, pa i po cenu da ubije Cara. - Telesna straža (Yôjinbô) Režija: Akira Kurosawa Uloge: Toshirô Mifune, Tatsuya Nakadai, Yôko Tsukasa, Isuzu Yamada, Daisuke Katô Žanr: Akcija/Drama Trajanje: 110 min. Japan, devetnaesti vek. Sanđuro, lutajući samuraj, stiže u ruralni gradić i od krčmara saznaje da je grad podeljen između dva moćna čoveka, Seibeija koji se bavi proizvodnjom svile, i Ušitorua koji proizvodi sake. Obojica su skloni kockanju i stalno ih prate telohranitelji koji štite i njih i njihov biznis. Konstantno se sukobljavaju i tu Sanđuro vidi svoju šansu. Ponudio je svoje usluge obojici i čeka bolju ponudu.

Pakovanje: 30 tableta Poreklo: USA Plaćanje: pouzećem Isporuka: odmah Dostavu plaća: kupac Šta je vitamin C? Vitamin C (askorbinska kiselina) je esencijalni vitamin rastvorljiv u vodi. U telu askorbinska kiselina se oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. Ova dva oblika su važna za redoks procese. Vitamin C učestvuje u sintezi kolagena u kostima, zubima, koži, hrskavici, tetivama i krvnim sudovima. Učestvuje u mnogim važnim procesima u organizmu: sintezi tirozina, pretvaranju folne kiseline u hidroksifolnu, metabolizmu ugljenih hidrata, sintezi lipida i proteina, metabolizmu gvožđa, povećanju otpornosti na infekcije i učešću u ćelijskom disanju. Vitamin C ima antioksidativnu funkciju tako što neutrališe slobodne radikale. Osobine i efekti vitamina C 1000 mg Najvažniji je antioksidativni efekat vitamina C, kao i njegova specifična uloga u mobilizaciji odbrambenih snaga organizma. Svojim stimulativnim dejstvom na rad imunog sistema, vitamin C se preporučuje u prevenciji infekcija, prehlada i gripa, kao i za smanjenje simptoma istih. Sprečava oksidaciju masti u telu i na taj način sprečava aterosklerozu. Neophodan je za sintezu kolagena – elastične albuminske strukture koje jačaju zidove mišića i krvnih sudova, a obuhvata deo kože, tetive, kosti i zube. Dakle, unos dovoljnih količina vitamina C u organizam olakšava zarastanje rana i utiče na zdraviju i lepšu kožu. Poboljšava apsorpciju gvožđa u crevima i zato se preporučuje da se uzima zajedno sa suplementima gvožđa. Učestvuje u prevenciji katarakte i pomaže u održavanju vida. Dodatni unos vitamina C (suplemenata) je koristan i neophodan za sve uzraste u svim godišnjim dobima, jer pomaže u održavanju dobrog zdravlja. Takođe je povezano sa dužim životnim vekom, usporavanjem procesa starenja, održavanjem normalnog mentalnog i fizičkog stanja i povećanjem otpornosti organizma. Konstantan unos vitamina C je neophodan, jer se ne može duže čuvati u telu. Zbog činjenice da je vitamin rastvorljiv u vodi, višak se izlučuje urinom. Zbog toga se Sinergi Vitamin C-1.000 proizvodi novom tehnologijom tableta, koja obezbeđuje postepeno oslobađanje vitamina C u roku od 24 sata i njegovu maksimalnu iskorišćenost. Povećane potrebe za vitaminom C pogađaju: trudnice, dojilje, rekonvalescente, starije osobe, za vreme groznice, posle hirurških intervencija, upotrebe određenih lekova, kod sportista, dijabetičara, tokom hemodijalize, pušača, alkoholičara, raznih dijeta, alergija, stresa , itd. Prvi simptomi nedostatka vitamina C u organizmu, uglavnom su nespecifični: slabost, brzi umor i inertnost. U kasnijoj fazi, pacijenti se žale na bolove u kostima, zglobovima i mišićima, a ponekad i na piskanje. Povećava mogućnost češćih infekcija i usporava oporavak. Može doći sa otokom, krvarenjem desni, pucanjem krvnih kapilara i sporim zarastanjem rana i preloma. Teški nedostatak vitamina C dovodi do bolesti skorbuta. Prednosti Sinergi VITAMIN C 1000mg: Tehnologija postepenog oslobađanja vitamina C iz tablete omogućava maksimalno iskorišćenje aktivne komponente Smanjuje mogućnost prekomernog rada bubrega Tableta je obogaćena prirodnim vitaminom C Preporučuje se svakodnevni unos jer ljudsko telo ne može samo da ga sintetiše. koristi se za prevenciju avitaminoze (skorbuta) koristi se za prevenciju hipovitaminoze Kod osoba sa dugotrajnom infekcijom, digestivnim poremećajima, tuberkulozom, karcinomom, kod pacijenata na hemodijalizi Kod pušača Kod kontinuiranog stresa Kod trudnica Osobama na parenteralnoj ishrani Neuhranjenim osoba Kao dopuna, kod methemoglobinemije VITAMIN C 1000MG način upotrebe: Jedna (1) tableta dnevno nakon obroka.

Izdavačka knjižarnica Gece Kona 1933. Izadora Dankan Puno ime Andžela Izadora Dankan Datum rođenja 27. maj 1877. Mesto rođenja San Francisko Kalifornija, SAD Datum smrti 14. septembar 1927. (50 god.) Mesto smrti Nica Francuska Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.n Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Rođena je u SAD 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [2] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica.[3][4] Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[5] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci.[6] Ples i škola plesa Uredi Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Njujorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. Godine 1900. se seli u Pariz sa bratom i majkom. Godine 1902. se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[7] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Uredi Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Godine 1906. dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. Godine 1909. dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. Godine 1921. odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[8]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. Godine 1927. ona piše biografiju nazvanu Moj život[9]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. Ruska knjizevnost xx vek knjiga dobro očuvana omotnica taknuta po obodu GMRA.6

ДУБРАВКА - приказање спјевано по господину ЏИВУ ФРАНА ГУНДУЛИЋА приказано у Дубровнику годишта господинова MDCXXIII (1628) За штампу приредио Др. Миливој Павловић Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1923.год. Меки повез, 78 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био je један од најзначајнијих српских песника из Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки. Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику. Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији. По њему су назване основна школа у Београду и Гундулићев венац. Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру. Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”. Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног. „Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи. Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом. Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником. Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја. Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић. С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века. Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања. Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић. Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју, српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине. Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.`

ДУБРАВКА - приказање спјевано по господину ЂИВУ ФРАНА ГУНДУЛИЋА приказано у Дубровнику годишта господинова MDCXXVIII (1628) За штампу приредио Др. Миливој Павловић Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1923.год. Меки повез, 78 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био je један од најзначајнијих српских песника из Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки. Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику. Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији. По њему су назване основна школа у Београду и Гундулићев венац. Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру. Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”. Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног. „Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи. Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом. Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником. Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја. Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић. С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века. Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања. Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић. Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју, српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине. Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.`

Kao na slikama Lepo očuvana za svoje godine retko u ponudi sa originalnim papirnim omotačem M. M. Pešić 1933 Izadora Dankan (engl. Isadora Duncan; San Francisko, 27. maj 1877 — Nica, 14. septembar 1927) je bila američka plesačica.[1] Izadora Dankan Isadora Duncan (grayscale).jpg Izadora Dankan Puno ime Andžela Izadora Dankan Datum rođenja 27. maj 1877. Mesto rođenja San Francisko Kalifornija, SAD Datum smrti 14. septembar 1927. (50 god.) Mesto smrti Nica Francuska Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.n Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Rođena je u SAD 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [2] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica.[3][4] Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[5] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci.[6] Ples i škola plesa Uredi Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Njujorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. Godine 1900. se seli u Pariz sa bratom i majkom. Godine 1902. se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[7] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Uredi Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Godine 1906. dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. Godine 1909. dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. Godine 1921. odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[8]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. Godine 1927. ona piše biografiju nazvanu Moj život[9]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. Sergej Jesenjin Ruska knjizevnost xx vek Ples Pesme Poezija Pisma

2 x presavijeno taksena marka Hilandar (grč. Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar, srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora. Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos. Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine. Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri ivirski i amalfićanski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”. Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka. Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija. U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona. Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića. Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu. Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana. Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh. U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki. Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine, a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji. Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod. Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice. Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire. Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju. Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir. U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva. U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine. Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju. Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora. Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva. U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj. U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore. Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan). Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru. Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela, a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru. Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha. Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice. Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima. Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar. Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone. I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα). U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon. Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine. U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira. Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska. Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona. Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762). U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom. Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice. Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru. Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik. Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem. Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina. Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica. Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.` Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva. Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja. Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević. Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun. Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak. U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija). Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja. Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010).

2 X presavijeno stanje LOSE Hilandar (grč. Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar, srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora. Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos. Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine. Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri ivirski i amalfićanski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”. Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka. Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija. U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona. Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića. Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu. Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana. Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh. U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki. Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine, a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji. Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod. Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice. Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire. Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju. Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir. U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva. U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine. Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju. Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora. Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva. U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj. U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore. Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan). Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru. Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela, a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru. Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha. Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice. Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima. Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar. Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone. I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα). U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon. Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine. U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira. Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska. Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona. Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762). U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom. Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice. Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru. Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik. Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem. Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina. Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica. Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.` Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva. Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja. Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević. Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun. Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak. U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija). Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja. Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010).

Izdanje Politikin zabavnik Lepo očuvano Beograd drevni stari grad istorija beograda stare razglednice kolekcija stare ulice stari objekti slike zgrade fotografije nekad i sad Модерно доба[уреди | уреди извор] Главни чланци: Београд у Првом светском рату и Београд између два светска рата Кнез Михаилова улица на прелазу два века Београд, 1933. године Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника.[20] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустроугарској.[21][22] Аустријанци бомбардују и заузимају Београд 1914, али га српска војска убрзо ослобађа после Колубарске битке. Немачке и аустријске трупе под командом 1915. фелдмаршала Аугуста фон Макензена заузимају Београд. Окупатор даје нови службени назив Београду: Nandorfehervar.[23] Српска и делови савезничке војске ослобађају Београд 1918. Београд 1918. постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Након Првог светског рата и окупације Аустроугарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао један од првих будистичких храмова у Европи.[24] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08% годишње.[22] Авионска линија Париз - Будимпешта је 1923. продужена до Београда, 1927. је отворено здање аеродрома Београд. Радио Београд је почео са радом 1929. Краљ Александар I Карађорђевић је укинуо Видовдански устав и завео лични режим. У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују председници општина које је поставио краљ. Мост „Витешког краља Александра“, познат као „трамвајски“ мост преко Саве, је изграђен мост 1934. [а] Први мост преко Дунава, Панчевачки мост, пуштен је у саобраћај 1935. Београдски сајам је отворен 1937.[19] Београдска област, 1922-1929. Београдска област, 1922-1929. Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Други светски рат[уреди | уреди извор] Београд после бомбардовања 1941. Главни чланци: Београд током Другог светског рата и Београдска операција Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама Осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и усмртио 2.274 људи. У бомбардовању је запаљена и изгорела Народна библиотека Србије, где су настрадале хиљаде књига и средњовековних рукописа[25]. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда (Земун) су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе. У Београду и централној Србији нацисти су подржали формирање владе Милана Недића.[26] Јевреји интернирани у априлу 1941. Београдски Јевреји, Роми, комунисти, и други антифашисти одведени су у логоре Сајмиште и Бањица, кроз које је у току рата прошло око 125.000 логораша. Јеврејска заједница је од 1643. живела у четврти Дорћол поред Дунава. Пре рата ту их је било 10.400. Окупацију је преживело свега око 10% њих. На Сајмишту је страдало око 40.000 Срба и 7-8.000 Јевреја.[27] На Бањици је убијено око 4.200 људи. Ликвидације су вршили немачки окупатори, док су логораше углавном хапсили српски квислинзи, који су чинили и администрацију Бањичког логора.[28] Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Тада је погинуло 1600 људи[25]. Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2.000. У току целог рата, Београд је изгубио око 50.000 људи и претрпео тешка разарања[25]. На простору целе Србије (па и Београда) извршена општа мобилизација за пробој Сремског фронта. Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају квислинге. Послератни Београд[уреди | уреди извор] Нови Београд 1978. У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[29] Године 1948, је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде. Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у белгијску амбасаду. Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године. Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968. Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, окончана је крајем маја.[30] Нови Београд 1978. Билборд приказује Титову слику и текст „Радимо и стварамо за нашу срећнију будућност“. Од 1977. до 1978. Одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) у Београду у новосаграђеном Сава центру. 1979. одржане су годишња скупштина Светске банке за обнову и развој и Међународног монетарног фонда. 1980. Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a. У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светских државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.[19] 1983. одржана је годишња конференција UNCTAD-a.[19] Редовно емитовање програма ТВ Београд почело је 1958. Први БИТЕФ одржан је 1967. Палата „Београд“ подигнута је 1969. Две године касније изграђен је мост Газела и ауто-пут кроз Београд и одржан први FEST. Подземна железничка станица Вуков споменик отворена 1995.[19] Студентске демонстрације 1991. Дана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића. Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови ЈНА у циљу успостављања мира. Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[31] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда. НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[32] Отварање Моста на Ади Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[33] Године 2003, је усвојена Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора 4. фебруара, Београд остаје главни град; 12. марта убијен председник Владе Србије др Зоран Ђинђић. Проглашењем независности Црне Горе 2006. након референдума Београд је остао главни град само Србије. Протест 2008. против проглашења независности Косова. У новогодишњој ноћи између 31. децембра 2011. и 1. јануара 2012. свечано је отворен Мост на Ади, уз ватромет у поноћ.

Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. Čitaj dalje

Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

Knjiga snova Vilijam S.Barouz Kalahari books, B e o g r a d, 1998g Latinica Mekan povez 165 stranica veoma dobro očuvano »Gradac« o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa `Gradac` posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. `Ja ratujem sam`, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Image Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. `Privilegovan` kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani `ženomrzac` – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. `Bitnik` – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u `alternativnim` ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u `ideologijama`, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne `ili-ili` dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da `virus reči` izoluje i neutrališe metodama kao što su `kat-ap` (engl. cut-up)` i `presavijanje` (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se `pričanju priče`, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji `Erotikon`, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa `Gradac` stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, `politički nekorektnih` stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: `Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ‘jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.` Dejan Ognjanović

Autor - osoba Barouz, Vilijam S. Naslov Knjiga snova / Vilijam S. Barouz ; prevod Đorđe Tomić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kalahari books, 1998 (Beograd : Junior) Fizički opis 165 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Tomić, Đorđe Napomene Prevod dela: My Education: A Book of Dreams / William S. Burroughs. „Gradac“ o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa „Gradac“ posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. „Ja ratujem sam“, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. „Privilegovan“ kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani „ženomrzac“ – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. „Bitnik“ – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u „alternativnim“ ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u „ideologijama“, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne „ili-ili“ dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da „virus reči“ izoluje i neutrališe metodama kao što su „kat-ap“ (engl. cut-up)“ i „presavijanje“ (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se „pričanju priče“, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji „Erotikon“, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa „Gradac“ stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, „politički nekorektnih“ stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: „Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ’jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.“ Dejan Ognjanović MG30 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Magarac - Macka - Konj - Zaba - Insekti - Zec - Lav - Vuk - Ptice - Medved - Ribe - Mis - Lisica - Majmun - Covek Žan de Lafonten (franc. Jean de La Fontaine; Šato-Tijeri, 8. jul 1621 — Pariz, 13. april 1695), francuski pesnik i basnopisac. Lafonten je kršten (a verovatno i rođen) 8. jula 1621. godine u Šato-Tijeriju (franc. Château-Thierry) u Šampanji, kao prvo dete imućne i ugledne porodice, Šarla de Lafontena (franc. Charles de La Fontaine) i Fransoaz Pidu (franc. Françoise Pidoux). Njegov otac je bio kraljev ministar voda, šuma i lova. Do desetog razreda škole je živio u rodnom mestu, završio gimnaziju u Remsu, a potom se preselio u Pariz 1636. godine. Pet godina kasnije počeo je da studira teologiju i medicinu kod Oratorianskog reda što je napustio 1643. godine. Od 1645. do 1647. godine je studirao pravo a 1647. se je oženio 14-godišnjom devojkom Marijom Erikar (franc. Marie Héricart) u Šato-Tijeriju. Sa Marijom je dobio sina Šarla (franc. Charles) 1653. godine. Po ženidbi se preselio u Pariz gde je stupio u kontakt sa literarnim krugovima. U Parizu je odlučio da postane pisac gde je 1654. godine objavio svoje prvo delo, `Evnuha` (franc. L’Eunuque), koje je bilo prevod stare verzije pozorišnog komada Publija Terencija Afera, a zatim herojsku poemu `Adonis` 1658., inspirisan Ovidijem. Lafonten je `Adonisa` posvetio tadašnjem francuskom ministru finansija Nikoli Fukeu (franc. Nicolas Fouquet). Ovo vreme Lafonten zove vreme poetske penzije kada je živeo na Pikeovom imanju Vo l` Vikomt (franc. Vaux-le-Vicomte) gde je imao priliku da sretne Peroa, Rasina i mnoge druge pisce i umetnike. Francuski kralj Luj XIV je uhapsio i zatvorio Fukea 1662. što je primoralo Lafontena da pobegne iz Pariza u Limož gde je završio i objavio svoju prvu knjigu stihova `Dogodovštine i vesti u stihu` (franc. Contes et nouvelles en vers) 1665. i 1666. godine. Ranije 1664. godine je objavio svoje prve dve bajke `Đokonda` (franc. Joconde) i `Rogonja i srećni` (franc. Le Cocu battu et content). U Parizu je ponovo od 1664. do 1672. godine gde živi u dvorcu Luksemburg (franc. Palais du Luxembourg) pod patronstvom Margarete de Loren (franc. Marguerite de Lorrain), udovice Gastona de Orleana (franc. Gaston d’Orlean). U Parizu Lafonten piše svoje glavno delo - basne. Svoje basne objavljuje u dva toma 1668. godine pod naslovom `Odabrane basne u stihovima od J. de Lafontena` (franc. Fables choisies, mises en vers par Ј. de La Fontaine). Od 1672. godine je gost udovice bankara Margarite de la Sabje (franc. Marguerite de la Sablière) na duže vreme. Ima mogo problema sa cenzurom a novo izdanje njegove knjige `Dogodovštine i vesti` je bilo zabranjeno. U periodu 1667-1669. godine piše i izdaje četvti i peti tom njegovih `Odabranih basni`. Godine 1684. postao je član Francuske akademije a Komedi Fransez (franc. Comédie Française) postavlja na svoj repertoar Lafontenov `Susret` (franc. Le Rendez-Vous) koji će biti izveden na sceni samo četiri puta. Lirsku tragediju `Astrea` (franc. Astrée) je napisao 1691. godine koja je izvedena na sceni samo šest puta. Godine 1692. izdaje revidirane i kompletne `Dogodovštine i vesti` a iste godine se i razboleo. Madam de la Sabje je umrla 1693. godine, a Lafonten se odrekao svojih `Dogodovština i vesti`. Do svoje smrti 1695. godine posvetio se isključivi religiji. Književni stil i interes Lafonten se nije ustručavao da slobodno pozajmljuje od drugih pisaca, antičkih i savremenih, ali je istovremeno stvorio svoj stil i poetski svet u isto vreme lični i univerzalan, specifičan i intiman, ali pristupan svima. Smatra se da je bio najveći lirski pesnik Francuske 17. veka. Iako je najviše bio poznat po svojim basnama, basne su ipak bile samo manji deo njegovog stvaralaštva. On je takođe napisao jedan broj lascivnih povesti u stihovima, pozorišnih komada, i romansi. Ogledao se i u žanru elegije i mašte, epigrama i komedije. Skoro sve što je napisao odražava njegove lične refleksije i elegantne ironije. Benvenuto Benvenuti (5. listopada 1881. – 1959.) bio je talijanski slikar, uglavnom pejzažista. Biografija Rođen je u Livornu i prvo se školovao kod Lorenza Cecchija na Školi za umjetnost i obrt u Livornu. Bio je pod utjecajem Macchiaiolijevog pejzažista Adolfa Tommasija, koji mu je postao blizak prijatelj. Benvenuto je počeo izlagati kao 15-godišnjak 1896. Tijekom sljedećeg desetljeća, mogao je upoznati ili biti pod utjecajem Lloyda, Fattorija i Signorinija. Godine 1900. počeo je eksperimentirati s divizionizmom, pod utjecajem Vittorea Grubicyja, s kojim je postao blizak prijatelj. Godine 1901–2 izlagao je Cavallo alla mangiatoia i Trittico di Suese. Preselio se u Milano gdje je upoznao Pellizza da Volpeda i Morbellija. Godine 1907. izlaže krajolike Livorna na Talijanskoj divizionističkoj izložbi, organiziranoj u galeriji Grubicy u Parizu, a 1909. sudjeluje na pariškom Salon d`Automme sa svojim kolegama Toskancima, Lloydom i Plinijem Nomellinijem. Godine 1911. izlaže na Mostra di Arte Libera u Milanu. Godine 1914., sa svojim prijateljima Raffaellom Gambogijem i Puccinijem, formirao je dio 83. Espositiona Società Amatori e Cultori iz Rima. Tijekom Prvog svjetskog rata bio je kratko zatočen u Njemačkoj. Godine 1921., ponovno u Livornu, izlaže na Prvom biennalu Romana zajedno s Ulvijem Liegijem, Lloydom i Nomellinijem. Benvenuti je, zajedno s drugim umjetnicima, često posjećivao lokalni Caffè Bardi.[1] Godine 1922. i 1923. izlagao je na izložbama Gruppo Labronico u Livornu. Tijekom 1920-ih Benvenuti je stvarao grafički dizajn i litografiju za časopise i plakate. Do 1932., bolest noge uzrokovala je amputaciju. Godine 1935. Galleria Scopinich iz Milana izložila je Benvenutijevu L`idea e la luce`, navodeći u bilješkama uz izložbu da je to `u znak poštovanja prema dvojici velikih izabranih duhova: Victoru Grubicyju i Angelu Contiju, mojim savršenim gospodarima`.[ 2] Benvenuti je proveo Drugi svjetski rat u Lucci, izlažući s ostalim članovima `Gruppo Labronico` (1945., Galleria Tallone, Milano; 1948., Casa Dante, Firenca). Sve veća sljepoća prekinula je njegov rad na slikanju krajolika 1950-ih.[3] Umro je u Livornu 1959.