cena: 4.950,00 din (PDV uključen) Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Deklaracija Kol: Opis i namena proizvoda Lorelli trotinet TamTam green Trotinet Lorelli TamTam u zelenoj boji namenjen je deci uzrasta od 3 godine i starije Ovaj trotinet kombinuje estetiku sa funkcionalnošću, pružajući optimalno iskustvo vožnje za mališane Trotinet je dizajniran u atraktivnoj zelenoj boji, što može privući pažnju dece i pružiti im jedinstveno iskustvo vožnje Izrađen je od kombinacije kvalitetne plastike i metala, obezbeđujući izdržljivost i dug vek trajanja Ova konstrukcija čini trotinet pogodnim za svakodnevnu upotrebu i izazove koje deca mogu postaviti Poseduje dva prednja točka postavljena napred i jedan zadnji točak Svi točkovi imaju svetlosne efekte koji se aktiviraju tokom vožnje, pružajući dodatnu zabavu i povećavajući vidljivost Ručka trotineta je podesiva po visini, omogućavajući prilagođavanje različitim visinama dece Ova karakteristika doprinosi udobnosti tokom vožnje i omogućava trotinetu da raste zajedno sa detetom Trotinet ima funkciju naginjanja na stranu, omogućavajući detetu da promeni smer naginjanjem tela Ova funkcija pruža dodatnu kontrolu i omogućava detetu da lako usmerava trotinet prema željenom smeru Trotinet može nositi maksimalno opterećenje do 50 kg, čineći ga prikladnim za različite uzrasne grupe i pružajući stabilnost tokom vožnje Preporučeni uzrast za korišćenje trotineta je 3 godine i starije, prilagođavajući se razvoju dece u tom periodu Ovim karakteristikama, trotinet Lorelli TamTam u zelenoj boji pruža kombinaciju sigurnosti, udobnosti i zabave, čime se stvara pozitivno iskustvo vožnje za najmlađe korisnike Karakteristike proizvoda Boja: zelena Uzrast: 3G+ Maksimalno opterećenje do 50kg

cena: 4.388,00 din (PDV uključen) Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Težina za isporuku: 1,000 kg Deklaracija Kol: Opis i namena proizvoda Raider automatski kontroler pumpe 2.2KW Automatski kontrolor pumpe RD-EPC02 predstavlja ključni element za efikasno i automatizovano upravljanje vodenim pumpama u različitim aplikacijama, od kućnih vodovodnih sistema do malih poljoprivrednih i industrijskih postrojenja. Ovaj napredni uređaj omogućava precizno praćenje i kontrolu pritiska vode, osiguravajući optimalno funkcionisanje pumpnih sistema i doprinoseći efikasnoj potrošnji energije. Ugrađeni manometar i kontrola pritiska: Automatski kontrolor pumpe RD-EPC02 opremljen je ugrađenim manometrom koji omogućava korisnicima da lako prate pritisak u sistemu. Ova funkcija, zajedno sa preciznom kontrolom pritiska, osigurava da pumpa radi samo kada je to potrebno, čime se smanjuje potrošnja energije i produžava vek trajanja pumpe. Dva ugrađena nepovratna ventila: Opremljen sa dva nepovratna ventila, RD-EPC02 sprečava povratak vode, štiteći pumpu i sistem od mogućih oštećenja uzrokovanih povratnim tokom vode. Kontrolni relej proizvodi OMRON: Korišćenje kontrolnog releja renomiranog proizvođača OMRON dodatno doprinosi pouzdanosti i dugovečnosti uređaja, garantujući preciznu i stabilnu kontrolu rada pumpe. Lako povezivanje i instalacija: Sa ulazom i otvorom za pražnjenje od 1", RD-EPC02 se može lako montirati na bilo koju centrifugalnu pumpu sa snagom motora do 2,2 kW, čineći ga izuzetno fleksibilnim rešenjem za različite tipove pumpnih sistema. Maksimalni radni pritisak do 10 bara, nazivna ulazna snaga pumpi od 2200 W, i maksimalna temperatura vode od 60 stepeni Celzijusa, RD-EPC02 je dizajniran da izdrži teške uslove rada, čime se osigurava pouzdanost i efikasnost sistema. Sa maksimalnom strujom od 10 A i naponom od 230 V, ovaj kontrolor pumpe obezbeđuje visok nivo bezbednosti pri radu, dok istovremeno optimizuje potrošnju energije. Automatski kontrolor pumpe RD-EPC02 je, stoga, idealno rešenje za sve koji traže pouzdan, efikasan i lako upravljiv sistem za kontrolu pritiska vode. Njegova sposobnost da automatski pokreće ili zaustavlja pumpu na osnovu potreba sistema ne samo da poboljšava efikasnost upotrebe vode, već i znatno smanjuje troškove energije, čineći ga neophodnim dodatkom za moderne vodovodne sisteme. Karakteristike proizvoda Ugrađeni manometar Kontrola pritiska Dva ugrađena nepovratna ventila Kontrolni relej proizvodi OMRON Ulaz 1" Otvor za pražnjenje 1" Maksimalni radni pritisak (bar) 10 bara Nazivna ulazna snaga 2200 W Materijal pogonskog vratila Čelik Max T vode 60 stepeni Max struja 10 A Napon 230 V

Efikasna konverzija snage. Koristeći najnoviju tehnologiju proizvodnje solarnih panela od monokristalnog silikona, može da radi na slaboj sunčevoj svetlosti i takođe pokazuje odlične performanse proizvodnje energije. Brže punjenje velike snage: Ugrađeni regulator napona, stabilna izlazna struja od 2,5 ampera, brzo punjenje i zaštita baterije. Više funkcija: Panel za punjenje sa USB kablom sa više glava (Android, Samsung, TIPE-C, DC itd. ) može puniti mobilne telefone, baterije, tablete, zvučnike, poverbanke, elektrićne vage… i 5V USB uređaje; aligatorski čip se može koristiti za punjenje akumulatora za automobil i motor ili druge baterije na 12V i 6V, uz panel dobijate i štipaljke za akumulator. Jaka kompatibilnost. USB strujni izlaz i stabilan od 2,5 ampera, može puniti više elektronskih uređaja u isto vreme. IP65 Otporan na vremenske uslove. Solarni Panel 20W – Multifunkcionalni – Specifikacije: Tip solarnog panela: Monokristalni stepen A Dimenzije panela: 26 * 37 cm Snaga opterećenja (V): 15W/2.5A Izlazni napon (V): 16V/9V/6V Izlazna struja (A): 1.3A, 2.2A,3A Materijal: ABS Model GD-120s (GDSUPER) baterija 2400 mAh Snaga 20W Solarni punjač ima mnoge zaštitne funkcije, kao što je sprečavanje prepunjavanja baterije, zaštita od prenapona, zaštita od kratkog spoja i zaštita od preokretanja polariteta. Visokoefikasni polisilicijumski solarni punjač, pretvara sunčevu svetlost u električnu energiju, može da generiše električnu energiju u svakom vremenu. Kontroler punjenja zaustavlja sav rad noću, ne troši struju i automatski počinje da radi tokom dana. Bezbedno održavanje baterija u svim godišnjim dobima za produženje radnog veka, lako se prenosi i instalira. Ćelijama nije potrebna direktna sunčeva svetlost da bi radile, a mogu da rade čak i u oblačnim danima. Međutim, što je sunce jače, proizvodi se više električne energije. Solarni paneli koriste fotonaponski efekat za pretvaranje sunčeve energije zarobljene od sunčeve svetlosti u električnu energiju. Fotonaponski efekat se odnosi na stvaranje električnog polja u dva suprotna naelektrisana poluprovodnika kombinovana zajedno na spoju. Deklaracija Naziv i vrsta robe: Solarni panel punjac 20w mdl GD-120s Količina izražena u jedinici mere: komad Zemlja porekla: Kina Prava potrošača: Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu Zakona o zaštiti potrošača, kao i odgovornosti za saobraznost Povrat robe moguć unutar 14 dana

Specifikacija Deklaracija Specifikacija Efikasna konverzija snage. Koristeći najnoviju tehnologiju proizvodnje solarnih panela od monokristalnog silikona, može da radi na slaboj sunčevoj svetlosti i takođe pokazuje odlične performanse proizvodnje energije. Brže punjenje velike snage: Ugrađeni regulator napona, stabilna izlazna struja od 2,5 ampera, brzo punjenje i zaštita baterije. Više funkcija: Panel za punjenje sa USB kablom sa više glava (Android, Samsung, TIPE-C, DC itd. ) može puniti mobilne telefone, baterije, tablete, zvučnike, poverbanke, elektrićne vage… i 5V USB uređaje; aligatorski čip se može koristiti za punjenje akumulatora za automobil i motor ili druge baterije na 12V i 6V, uz panel dobijate i štipaljke za akumulator. Jaka kompatibilnost. USB strujni izlaz i stabilan od 2,5 ampera, može puniti više elektronskih uređaja u isto vreme. IP65 Otporan na vremenske uslove. Solarni Panel 20W – Multifunkcionalni – Specifikacije: Tip solarnog panela: Monokristalni stepen A Dimenzije panela: 26 * 37 cm Snaga opterećenja (V): 15W/2.5A Izlazni napon (V): 16V/9V/6V Izlazna struja (A): 1.3A, 2.2A,3A Materijal: ABS Model GD-120s (GDSUPER) baterija 2400 mAh Snaga 20W Solarni punjač ima mnoge zaštitne funkcije, kao što je sprečavanje prepunjavanja baterije, zaštita od prenapona, zaštita od kratkog spoja i zaštita od preokretanja polariteta. Visokoefikasni polisilicijumski solarni punjač, pretvara sunčevu svetlost u električnu energiju, može da generiše električnu energiju u svakom vremenu. Kontroler punjenja zaustavlja sav rad noću, ne troši struju i automatski počinje da radi tokom dana. Bezbedno održavanje baterija u svim godišnjim dobima za produženje radnog veka, lako se prenosi i instalira. Ćelijama nije potrebna direktna sunčeva svetlost da bi radile, a mogu da rade čak i u oblačnim danima. Međutim, što je sunce jače, proizvodi se više električne energije. Solarni paneli koriste fotonaponski efekat za pretvaranje sunčeve energije zarobljene od sunčeve svetlosti u električnu energiju. Fotonaponski efekat se odnosi na stvaranje električnog polja u dva suprotna naelektrisana poluprovodnika kombinovana zajedno na spoju. Deklaracija Deklaracija Naziv i vrsta robe: Solarni panel punjac 20w mdl GD-120s Količina izražena u jedinici mere: komad Zemlja porekla: Kina Prava potrošača: Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu Zakona o zaštiti potrošača, kao i odgovornosti za saobraznost Povrat robe moguć unutar 14 dana

E. GEORGES, Nevers France - Velika bombonjera od fajansa Dimenzije Dužina: 24,5 cm Širina: 14,5 cm Visina: 8,5 cm Težina: 1240 g Žig na dnu: E. Georges (iznad dva povezana zelena čvora) „Faïencerie Georges“ koristila je žig od 1928. godine. ZELENI ČVOR od 1861. godine označava posuđe od fajansa koje je proizvedeno u francuskom gradu Nevers (Nver). Znak je izmislio Henri Signoret (Anri Sinjore), vlasnik fabrike fajansa „Bout du monde” („Kraj sveta“), jedne od najstarijih u Neversu, osnovane još 1648. godine. Njegov prijatelj M. Regnaudin (M. Redinjan) video je u svesci Signoretovog mladog sina crtež lovorovih i hrastovih grana povezanih zelenim čvorom. Prepoznao je u tome igru reči: francuski izraz za zeleni čvor (Nœud vert) izgovara se isto kao naziv grada Nevers. Predložio je Signoretu da ga koristi kao žig na svojim proizvodima, dodajući samo svoje inicijale “HS”. Antoine Montagnon (Antoan Montanjon), koji je 1877. godine kupio fabriku od Signoreta, nastavio je da koristi isti znak. Stvorena 1885. godine od strane bivših radnika fabrike „Montagnon” koji su otpušteni nakon jednog štrajka, fabrika „Trousseau & Cie” počela je od 1888. godine da koristi isti znak. A. Montagnon, smatrajući sebe jedinim vlasnikom znaka, tužio je konkurenta, ali je sud 1891. godine doneo odluku da je znak u javnom vlasništvu. Razočaran odlukom suda, Monagnon je odustao od njegove upotrebe, ali se na nagovor sina Gabriela predomislio, tako što je dodao svoje puno ime napisano vertikalno preko zelenog čvora. Znak je tada usvojen kao potpis većine fabrika fajansa u Neversu, a još uvek ga koriste i jedine dve preostale fabrike u tom gradu: „Georges“ i „Clair Bernard“. U gradu NEVERS (Nver), u središnjoj Francuskoj, na obali reke Loare, već je postojala duga tradicija proizvodnje neglaziranog keramičkog posuđa kada je Louis Gonzague (Luj Gonzaga), poreklom iz Italije, preko braka sa Henriettom de Clèves (Anriet d’Klev) 1565. godine postao vojvoda od Nevera. Vojvoda je 1588. godine doveo iskusnog keramičara Augustina Conradea (Ogustan Konrad) i njegovu braću Baptistea (Baptist) i Dominiquea (Dominik), iz mesta Albissola (Albisola) u provinciji Đenova, i na raspolaganje im stavio čitav dvorac Marais (Mare) u mestu Gimouille (Žimoje). Njihova uspeh i reputacija uskoro su postali toliki da se Nevers u 17. veku nametnuo kao francuska prestonica proizvodnje posuđa od fajansa. Mesto je bilo povoljno za proizvodnju keramike, sirovine: glina, laporac i pesak nalazili su se u okolini, okolne šume su obezbeđivale drvo za peći a reka Loara i kanal Briare (Brijar) omogućavali su transport i distribuciju proizvoda. Porodica Conrade udružila se sa lokalnim zanatlijama i uskoro je otvoreno nekoliko fabrika fajansa. 1603. godine porodica je dobila monopol na proizvodnju fajansa. Na svom vrhuncu, sredinom XVIII veka, u Neversu je postojalo 12 fabrika koje su zapošljavale više od 500 radnika. U XIX veku proizvodnja u Neversu doživela je značajan pad, pošto je počeo uvoz lakšeg i jeftinijeg keramičkog posuđa iz Engleske, a u Francuskoj je počela proizvodnja porcelana, posebno u Sèvresu (Sevr) i Limogesu (Limoges), koji je konkurisao proizvodnji fajansa. Fabrike u Neversu su se jedna za drugom zatvarale, tako da je 1881. godine ostala samo jedna. Proizvodnja fajansa oživela je kada je krajem XIX veka Antoine Montagnon (Antoan Montanjon) otkupio jedinu preostalu fabriku. Obnovio je proizvodnju i uskoro su počele da se otvaraju nove fabrike u Neversu. Početkom 21 veka postojalo je šest fabrika fajansa, ali do 2017. godine preostalo su još samo dve. Fabriku u francuskom gradu Nevers (Nver), vekovnom centru proizvodnje fajansa, osnovala su braća Marest 1898. godine. 1908. godine preuzeo ju je Félicien Cottard (Felisjan Kotar), koji je uveo dva zelena čvora kao zaštitni znak. U fabrici je zanat izučio i ÉMILE GEORGES (Emil Žorž), odličan radnik koji je prošao kroz sve aspekte proizvodnje fajansa. 1926. godine otkupio je fabriku od svog gazde, i sledećih 20 godina upravljao proizvodnjom zajedno sa suprugom Marguerite (Margerit). Posle njegove smrti, Marguerite, uz pomoć sina Andréa (Andre) nastavila je sa tradicionalnom proizvodnjom. Kada se Marguerite povukla iz posla, fabrikom su nastavljali da upravljaju André i njegova žena Mireille (Mirej) sledećih 40 godina.1991. godine upravu su preuzeli Jean-Pierre (Žan-Pjer) i Catherine Georges (Katrin Žorž), nastavljajući tradicionalan način proizvodnje i vraćajuću u proizvodnju izuzetne stare kalupe, ali i razvijajući nove kombinacije boja. Od 2010. godine fabrikom upravljaju Carole Georges (Karol Žorž) i Jean-François Dumont (Žan-Fransoa Dimon), četvrta generacija iste porodice. „Faïencerie Georges“ proizvodi i danas, predmete od kojih je svaki unikatan, načinjen tradicionalnim ručnim alatima i ručno oslikan. (122/21-45/150-kp/1420)

Ova knjiga je jedinstveno i kapitalno delo, ne samo srpske i balkanske, već i svetske istoriografije o antičkom Balkanu. Prvobitno zamišljena kao sinteza naših znanja o srednjobalkanskim plemenima, ova knjiga je, zbog karaktera izvora koji su autoru stajali na raspolaganju morala dobiti izrazito istraživački karakter. Minuciozno filološki i istorijski pretresajući oskudnu izvornu građu i interpretirajući grčko-rimske izvore, autorka je nastojala da ne podlegne njihovom uticaju u ocenjivanju karaktera i značaja srednjobalkanskih naroda i da ne zaboravi da mi te narode vidimo očima kojima su ih videli njihovi kulturniji susedi. U nastojanju da sačuva i istakne što jače individualnost pojedinih plemena, ona je svakome posvetila poseban odeljak. Zajednički je obradila u zasebnim poglavljima, rukovodeći se, opet, kako stanjem izvora, tako i samim predmetom, političko uređenje, društveni i privredni život i običaje i verovanja ovih naroda. Na tom planu je najviše došla do izraza srodnost koju rađa život u istoj epohi, na istom tlu i pod istim uslovima. U tim poglavljima se najbolje vidi šta je vezivalo i šta razdvajalo srednjobalkanska plemena. Posebnu vrednost knjige predstavlja Zbornik izvora, u kome su u originalnom tekstu, na grčkom, odnosno latinskom, data sva mesta iz antičkih pisaca i s antičkih natpisa u kojima se pominju pet pomenutih naroda. Autorka je težila da ne samo obuhvati doista sve što je zabeleženo o ovim narodima, do najmanjih i najpovršnijih pomena, već i da tu građu rasporedi tako kako bi što bolje došla do izraza genetska veza između pojedinih podataka, pa u tom smislu Zbornik nije običan dodatak knjizi, već njen organski deo. Sakupivši tako na jednom mestu i kritički pretresavši iznova sve što je o srednjobalkanskim plemenima zapisano od antike do danas, autorka je zapazila mnoge stvari koje ne vidi oko neupućenog. Na kraju njenog dugog i mukotrpnog puta čini se da su likovi Tribala, Autarijata, Dardanaca, Skordiska, Meza i njihovih suseda postali mnogo jasniji nego što su bili dosada, mnogo opipljiviji i življi. “Dva osnovna elementa opredeljuju karakter srednjobalkanskog područja: njegov centralni položaj, koji ga čini sponom između grčko-makedonskog juga, ilirskog zapada i tračkog istoka, i velika transverzala koja ga, spajajući Podunavlje sa jugom Balkanskog poluostrva, preseca upravo po sredini. Po svom položaju srednjobalkansko područje moglo je postati kolevka jedinstvene etničko-kulturne zajednice, kao što je to bilo docnije u srednjem veku. Međutim, geografski uslovi deluju u raznim epohama različito u zavisnosti od ekonomskog razvitka. U ranoistorijsko i antičko doba konfiguracija terena i mreža vodenih puteva učinili su od srednjobalkanskog prostora koridor kojim su se spuštale seobe i kretali ratnički i pljačkaški pohodi. Prirodni putevi olakšavali su, naravno, i miroljubiv saobraćaj među narodima i njihovo mešanje. Međutim, pošto nije bilo uslova za obrazovanje države koja bi bila u stanju da zagospodari celom oblašću i da izvlači koristi od takve saobraćajnice kao što je bio put od Dunava ka Egejskom moru, plemena su se na srednjobalkanskom prostoru potiskivala, mešala su se sa starincima i preslojavala jedna preko drugih, tako da je, uprkos svom centralnom položaju, ovo uvek nemirno područje postalo u stvari granična sfera ilirskih i tračkih zemalja. Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi nisu činili jednu celinu ni u etničkom ni u političkom smislu. Zajednički su im bili samo geografska sredina u kojoj su živeli i privredni i istorijski uslovi pod kojima su se razvijali. Tribali su bili bliži Tračanima nego Ilirima, ilirski Dardanci su obuhvatali jake tračke elemente, a Skordisci su bili keltski došljaci. Međutim, njihove sudbine bile su tako isprepletene da se moraju proučiti zajedno. Autarijati upadaju u srednjobalkanski prostor dolazeći s ilirskog zapada i za kratko vreme njihova se istorija meša s istorijom ostalih tamošnjih naroda. Mezi, s druge strane, pripadaju tračkoj porodici naroda i uglavnom izlaze iz okvira srednjobalkanskog područja. Ali oni su bili u takvom teritorijalnom odnosu prema Tribalima da je teško povući granicu između njih. Njihovo uključivanje u istoriju srednjobalkanskih plemena bilo je utoliko nužnije što su oni dali ime provinciji koja je u rimsko doba obuhvatala najveći deo zemalja tih plemena. Blisko susedstvo, slični uslovi materijalnog života, savezi i neprijateljstva, zajednički pohodi i međusobne otimačine, najzad, ratovi protiv Makedonaca i Rimljana, povezali su sudbine Tribala, Dardanaca, Autarijata, Skordiska i Meza. Iako etnički raznorodni, oni su bili bliži jedni drugima nego narodima koji su ih okružavali. I njihov odnos prema grčko-makedonskom svetu bio je sličan: nasuprot južno-ilirskim plemenima i Peoncima, koji su vrlo rano osetili uticaje helenske kulture, srednjobalkanska plemena nisu podlegla privlačnosti više civilizacije i ostala su van dometa heleniziranja. Uzeta u celini, istorija srednjobalkanskih plemena obuhvata period od V do I veka pre n. e. Na istorijsku pozornicu ovi narodi ne stupaju istovremeno. Najranije ulaze u horizont Grka, već tokom V veka, Tribali, verovatno putem tračke obale. Sredinom IV veka ratovi Filipa II Makedonskog sa severnim susedima, Ilirima, Peoncima i Tračanima, dovode Tribale, a isto tako i Dardance, u neposredan dodir sa grčko-makedonskim svetom. Iz tog vremena potiču i naše najstarije vesti o Autarijatima, koji pred kraj IV veka ulaze u srednjobalkanski prostor. Za Tribale i Autarijate to je doba najvećeg uspona. Oba ta naroda gube politički značaj u vremenu posle Aleksandra Velikog, a Autarijati uskoro i sasvim nestaju. Keltska seoba početkom III veka izbacuje na površinu Dardance i dovodi u srednjobalkansku oblast Skordiske. U III i II veku ova plemena gospodare zemljama između Makedonije i Dunava. Utvrđivanje Rimljana u Makedoniji, sredinom II veka, i njihovo nadiranje na sever, tokom I, prekida slobodan razvitak srednjobalkanskih plemena. Tek početkom I veka, u vezi s rimskim osvajanjima, pojavljuju se u našim izvorima Mezi, za koje je već Homer znao. Njihova istorija traje najkraće.“ (Iz Uvoda)

Crni grad Radnja novog romana Borisa Akunjina Crni Grad odvija se u Bakuu – naftnoj prestonici ondašnjeg Ruskog carstva, velelepnom i strašanom gradu, gde se obrće ogromni kapitali, realizuju se poslednja dostinuća tehničke misli, nadmeću se vodeće svetske korporacije… Erast Petrovič Fandorin saznaje iz novina o atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i dobija pismenu molbu vlade da smesta krene na Balkan, ne bi li svojim učešćem u pregovorima zadržao vatru svetskog konflikta u diplomatskim okvirima. I mi, čitaoci, ne sumnjamo – Fandorin bi ovaj zadatak obavio uspešno, ali… ,,Blagorodnom mužu samo se čini da ima izbor, izbora zapravo nikad nema.“ Leto 1914. godine – poslednji su dani Evrope i sveta kakve poznaje XIX vek. Na samom početku romana Fandorin, kao član komisije o Čehovljevom književnom nasledstvu. Razmišlja o smislu dramskog komada Višnjak. Od piščeve smrti je prošlo deset godina. Dakle, samo pre tri godine cela Rusija je sahranjiala Lava Tolstoja, pre dvadeset i tri u zajedničkom oduševljenju slušala govor Dostojevskog na otkrivanju Puškinovog spomenika u Moskvi, što je bila i poslednja godina u životu autora Braće Karamazovih … Ali pronicljivom čitaocu ostavljeno je sasvim malo vremena za ovakve asocijacije. Neumitne okolnosti teraju Erasta Petroviča da odmah otputuje iz Jalte, u Baku. Krajem devetnaestog veka bakuanska nafta činila je polovinu celokupne nafte, koja se vadila u svetu. Za kontrolu nad ovom naftom borili su se Nobeli, Rotšildi, Rokfeleri… Ruski kapital je imao 30-40% udela u celokupnoj količini izvađene nafte. Za pravo da gradi život u Bakuu prema svojim civilizacijskim tradicijama borili su se nosioci istočne i zapadne kulture, predstavnici svih verskih konfesija. Ovaj najbogatiji naftni kraj je za revolucionarni terorizam bio najslabija tačka Rusije, koja je mamila revolucionare svih vrsta. „Baš tu, šiklja najsnažnija novčana fontana, mlazevi biju na sve strane, samo da podmetneš kofu. A tu je još i nepresušni izvor revolucionarnih kadrova: Turci – usijane glave, Jermeni –živa vatra, borbeni proletarijat. Plus dosta značajan faktor – uhranjena i popustljiva policija. Najmanji nemir, bilo koja radnička demonstracija mogli bi lako ostaviti celu imperiju bez goriva“. Da spreći opasnost veliki detektiv stupa u borbu s lukavim i iskusnim neprijateljem, koji izgleda kao da ne može biti pobeđen. U Bakuu Fandorin susreće svoju suprugu. Njegov brak je na ivici raspada. Eliza Altairska-Luanten, junakinja romana Ceo svet je pozornica, uspela je „u međuvremenu“ da postane zvezda nemog filma. Zajedno s trupom glumaca pod rukovodstvom gospodina Simona (u kojem će čitalac prepoznati ljubavnika Smrti, jednog od najsimpatičnijih od Akunjinovih likova), sadašnja Klara Luna učestvuje u snimanju novog filma. To je ostrvce ruskog Srebrnog veka zagubljeno u Bakinskoj vrelini. U Bakuu Erasta Petroviča očekuje i ljubavna avantura. Njegova izabranica je emancipovana istočna žena, naftašica, koja ispod muslimanske burke krije vatreni temperamenat, posebnu ličnost i jak karakter. Kao i uvek kod Akunjina, neodoljivi krimi-siže nije jedino što nam nudi pisac. Pronicljivi čitalac pronaćiće u knjizi razmišljanje o dubinskim uzrocima istorijske tragedije, koja je zadesila Rusiju, početkom dvadesetog veka. Dinamičnu radnju na kratko zaustavljaju četiri ,,karamazovske“ besede Fandorinovog neprijatelja s Đavolom… One su kao zvuk prepukle strune u Čehovljevom Višnjaku, ili kao zvuk koraka komandanta u Puškinovom Don Guanu, podsećaju nas danas na približavanje tada neizbežnog. Čitalac, koji ne može da se odvoji od borbe Erasta Petroviča sa opasnim teroristom, stalno ima na umu: svet je na ivici totalnog rata. Kako je govorio Bulgakovljev Voland, ,,Anuška je već prosula ulje“… Na pragu je, dakle, ,,nekalendarski XX vek…“ Dva odlomka iz knjige Crni Grad Ispevši se na prevoj svoje pedesetogodišnjice, Fandorin je odlučio da otud ne pođe silaznom padinom, kao što to čine ljudi unapred pomireni s uvelošću koju nosi starenje, već da će nastaviti s usponom. Ko zna, može se ispostaviti da je najviša tačka života još pred njim. Pred svaku novu godinu postavljao je sebi dva nova zadatka za narednih dvanaest meseci: jedan za telo, drugi za duh. I tako se dogodilo da je u šestoj deceniji Erast Petrovič napredovao u samousavršavanju više nego tokom celog svog ranijeg bivstvovanja. Ponekad se i sam čudio koliko je novih mogućnosti – intelektualnih i fizičkih – otkrio u sebi za ovih osam godina. U pravu su mudraci što tvrde da većina ljudi resurse koje im je podario Bog, ili priroda, koristi tek neznatno – samo blago zagrebu gornji sloj, gotovo nikad ne dopirući do dubinskog, gde i jeste zapreteno glavno blago. Da bi se stiglo do toga blaga, valja ozbiljno poraditi, ali ti se napori višestruko isplate. U pedeset devetoj godini života Fandorin je bio u boljoj fizičkoj formi nego deset ili dvadeset godina ranije. Ljudsko telo, kao i duh, ako se pravilno razvija, ne stari, već stiče nove mogućnosti. Da se današnji Erast Petrovič u rvačkoj borbi uhvati ukoštac sa sobom tridesetogodišnjim, mladi Fandorin ne bi imao ni najmanje šanse. * * * U pomoć mu je, kao i obično, pritekla drevna mudrost. Pre mnogo vekova, još na začetku mišljenja i prvih predstava o ljudskim vrlinama, formulisana je verovatno najbolja maksima: „Blagorodni muž trpi poraz samo ako prestane da bude blagorodni muž.” Prikaži više

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (tvrdi povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

WALLENDORF - Zlatom ručno oslikan dezertni tanjir Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Težina: 250 g Nekoliko tragova pribora na dnu. Žig na dnu: (Slovo) W (za Wallendorf, ispod krune) 1764 (godina u kojoj je J. W. Hamann dobio dozvolu za proizvodnju porcelana) Goldrelief (Zlatni reljef) Handgemalt (Ručno oslikano) Fabrika „V.E.B. Schaubach Kunst Lichte-Wallendorf“ koristila je žig od 1963. godine. 1761. godine Johann Wolfgang Hamann (Volfgang Haman) iz grada Katzhütte (Kachite) podneo je zahtev za dobijanje dozvole za proizvodnju porcelana u kneževini Schwarzburg-Rudolstadt (Švarcburg-Rudloštat), ali samo tri dana ranije ekskluzivna koncesija data je Heinrichu Macheleidu (Hajnrih Mahelajd), tako da je Hamannov zahtev odbijen. On, međutim, nije želeo da odustane i nastavio je da eksperimentiše sa različitim smešama, a godinu dana kasnije bio je u stanju da proizvede porcelan u svojoj kući. Hamann se vratio svojim planovima da otvori fabriku, zajedno sa sinom Ferdinand Friedrich Hamannom (Ferdinand Fridrih Haman), a pridružili su im se i dva rođaka: Johann Gottfried Greiner (Johan Gotfrid Grajner) i Johann Gotthelf Greiner (Johan Gothelf Grajner). Posle izvesnog traganja kupili su plemićki dvorac Hohenthal (Hoental) i okolne šume, u blizini malog sela Wallendorf (Valendorf), sa svega 500 stanovnika od kojih je većina bila nezaposlena. Ideja se očigledno dopala lokalnom knezu i 30. marta 1764. Franz Josias od Sachsen-Coburga (Franc Josias od Sahsen-Koburga) lično je potpisao dozvolu. Johann Wolfgang Hamann povukao se iz posla 1776. godine i jedini vlasnik je ostao njegov sin. Do tada, fabrika je koristila lokalni materijal, ali je porcelan bi suviše taman. Do 1870. godine prešlo se na kaolin koji je pronađen u području Boemije, od kojeg je dobijen snežno-beli porcelan izuzetne čvrstoće. Ferdinand Friedrich Hamann umro je 1786. godine i posao je nastavila njegova udovica Anna Margaretha Hamann (Ana Margareta Haman), koja je najviše doprinela uvođnju u proizvodnju porcelanskih figura. Vodila je kompaniju do 1811. godine, kada se penzionisala, a zamenio ju je sin Ferdinand Friedrich Hamann `der Jüngere` (F.F.Hamann „mlađi“). Do 1833. godine kompanije bila u rukama porodice Hamann. Posle toga, turbulentne istorijske promene dovele su i do česte promene vlasnika. Među njihovim imenima su i neka poznata u istoriji proizvodnje porcelana: Hutschenreuther, Kampfe, Sonntag, Heubach, Fraureuth, Schaubach. Fabrika je nekoliko puta prekidala rad, kao i u vreme I i II Svetskog rata, ali je proizvodnja uvek bila obnavljana. Tokom 1953. godine fabrika je nacionalizovana i preimenovana u „VEB Schaubach Kunst Lichte-Wallendorf“. Posle ujedinjenja Nemačke fabrika je reprivatizovana i kratko vreme je pripadala kompaniji za trgovinu nekretninama „Herbert Hillebrand Baubetreuungs- und Grundbesitz K.G.“ koja je bankrotirala 1994. godine. Fabrika se borila za opstanak sledećih nekoliko godina, ali se pokazalo da to neće uspeti sama i 2005. godine preuzela ju je „Gilitzer Porzellan-Manufaktur G.m.b.H.“, ali je i ona 2008. godine morala da objavi stečaj. Imovina je preneta na novosnovanu kompaniju, ali su direktor i menadžeri dospeli pod policijsku istragu zbog sumnjivog poslovanja. Sudski procesi se još vode, a sudbina fabrike i dalje je neizvesna. Kroz istoriju dugu oko dva i po veka, kvalitet Wallendorf porcelana uspeo je da ostane nepromenjen. Tehnologija mešanja sirovina i pečenje predmeta su se vremenom promenili, međutim detaljan sastav sirovine, koju se izumeo Hamman, preživeo je vekove, kao tajna dostupna jedino uskom krugu ljudi u samoj fabrici. Tipična ručna obrada, upravljanje kvalitetom od strane stručnjaka i način oslikavanja učinili su porcelan iz Wallendorfa svetski poznatim. (123/19-46/151-kp/1439)

36836) ČOVEK BEZ SVOJSTAVA 1 i 2 , Robert Muzil , Ethos i Beoknjiga Beograd 2007 , Ovaj roman kao i druga dela Roberta Muzila (1880-1942), odlikuje jezička virtuoznost i misaona strukturalnost, koja ovog pisca svrstava u sam vrh evropske književnosti, i koja, možda više nego ikad ranije, imaju veoma izražen uticaj na tokove svetske književnosti. Premda još nije dovoljno istraženo, književno delo ovog vrhunski i svestrano obrazovanog pisca uzdiže ga u sam vrh najelitnijih pisaca XX veka. Skeptični kao i Muzilov junak, sami i bez smisla, pitamo se postoji li uopšte država čije godišnjice slavimo. Pošto je kušao sa svakog drveta saznanja, od onog davnog biblijskog, do poslednjeg, nihilističkog, koje pupi u drugoj polovini devetnaestog veka, zlokobno se rascvetava i obeležava ceo dvadeseti vek i ulazi u dvadeset prvi, moglo bi se reći da je današnji čovek u sličnoj situaciji u kojoj se nalazio Ulrih, glavni junak romana Roberta Muzila (1880–1942) „Čovek bez svojstava”. Skalu užasa i velikih vrednosti koje je prošao za dva ili više milenijuma, koju neki doživljavaju kao čovekov stalni napredak u visine, a drugi kao permanentni pad i još veći pad u svetski kal, učinili su od najinteligentnije vrste na zemlji biće koje je sve manje zainteresovano za svet oko sebe, biće koje se ne opredeljuje (jer su se svi izbori pokazali kao promašeni), koje zaviruje u svoju nutrinu, pokušavajući na nađe kakav-takav izlaz. Tako smo, a da možda toga nismo ni svesni, postali sabraća Muzilovog junaka – postali smo ljudi bez svojstava, bez smisla za stvarnost u koju smo, sartrovski rečeno, bačeni bez svoje želje i bez svoje želje učestvujemo u nekim događajima koji nas se i ne tiču, simuliramo živa bića, a zapravo smo samo jedan Bodrijarov simulakrum. U tome se sastoji naš nazovinapredak – sami i bez smisla za život zavaravamo se pred konačnom istinom tako što, kao i Ulrih, pripremamo proslavu neke godišnjice, sumnjičavi i skeptični kao i Muzilov junak, pitajući se postoji li uopšte država čiju godišnjicu slavimo. U „Čoveku bez svojstava” ta nazovidržava jeste „Kakanija” (to jest k. u. k. monarhija, što će reći carska Austro-Ugarska u poslednjoj godini pred početak Prvog svetskog rata). I, dok ceo svet zna da se „Kakanija” (kakvog li nenadmašnog Muzilovog cinizma!) raspada, Ulrihu nepoznata država, iako u njoj živi, paradira i priprema se za prvu veliku svetsku klanicu. U toj „sablasno-nestvarnoj” atmosferi, Ulrih, kao sekretar odbora za proslavu jednog važnog jubileja kakanijske monarhije, biva uvučen u društvo ljudi kojima ne pripada, koje ne razume i, povrh svega, nema nikakve sličnosti s njima, ni ideološke ni intelektualne. Nesvesni raspada koji se, zapravo, već događa, iako rat još nije ni počeo, okupljeno društvo beskrajno i jalovo razmatra program velike proslave, ne shvatajući da im stvarnost već kuca u glavu. Iako ga je Muzil nazvao „čovekom bez svojstava”, Ulrih je zapravo jedini koji vidi tu užasnu jalovost koja najavljuje raspad dojučerašnje moćne države po svim šavovima; iako sumnja u „stvarnost zbilje”, on je jedini koji tu zbilju oseća, pa makar to bilo samo snatrenje nekog smislenijeg života, i na kraju (kakvog li obrta?), on, „čovek bez svojstava”, jedini je ljudsko biće koje sve to vidi i oseća. Muzil se dugo pripremao za pisanje svog glavnog nedovršenog dela. Prva sveska romana objavljena je 1930. godine, druga tri godine kasnije, a treća (nedovršena) posle njegove smrti, 1943. godine. Prva sveska ovog obimnog romana obuhvata građu cele prve knjige, podeljena u dva dela koja je pisac nazvao: „Kao neki uvod” i „Uvek jedno te isto”. Velika svetska ekonomska kriza tridesetih godina nije omela Muzila da za tri godine štampa drugu svesku. Da bi obezbedio sredstva za život on, inženjer mašinstva i doktor filozofije (doktorirao na Ernstu Mahu), dakle čovek različitih i izuzetnih sposobnosti, počinje da se bavi i nekim „sitnijim” stvarima – piše eseje za novine i odlazi u Berlin da bi radio kao pozorišni kritičar. Baš kad su nacisti došli na vlast, Muzil zbog svoje savesti napušta Nemačku i ponovo se vraća u Beč, gde mu 1933. godine izlazi druga sveska „Čoveka bez svojstava”. Ubrzo, pošto je nacističko ludilo doživelo neviđene razmere, a njegova jalova „Kakanija” postala deo Trećeg rajha, Muzil kao i većina bečkih intelektualaca dobrovoljno ili prinudno odlazi u izgnanstvo. Muzil to čini dobrovoljno, uostalom kao i mnogi nemački pisci (Tomas Man, Herman Hese), nastavljajući da stvara u neutralnoj Švajcarskoj i, naravno, da zajedno leče svoju savest zbog moralnih grozota koje je jedan austrijski, dakle kakanijski, kaplar sprovodio nad narodom koji je iznedrio Kanta, Hegela, Getea, Šilera, Baha... Na svoju sreću, ili možda nesreću, Muzil nije doživeo kraj rata, niti objavljivanje treće sveske svog „Čoveka bez svojstava”. Nezavršen, pojavio se 1943. u Švajcarskoj, godinu dana posle njegove prerane smrti, verovatno i kao posledica bede i zaborava u kojima je živeo. Tek su njegova literarna sabraća, pre svih Tomas Man, posle rata obnovili sećanje na njega, podsetivši one stare, zaboravne i jalove kakanijske, kao i nove generacije da je Muzilov roman jedan od najvećih romana dvadesetog veka. Ironija i nenadmašna psihologija, protkana čitavim esejističko-filozofskim pasažima, protkana Muzilovim samosvojnim jezičkim obrtima, dugo su za savremenike bile nerazumljive. Današnje generacije obrazovanih čitalaca pronašle su u Muzilovom romanu dah vremena u kojem živimo, onaj trenutak kad si sam i kad te ne razumeju jer nisi svrstan ni u kakve redove, civilne ili vojničke, bili oni kakanijski, nacistički, staljinistički, globalistički ili čak demokratski! Onaj ko može da proživi život izvan svih dogmi i društveno poželjnih pravila – zaslužuje u najboljem značenju naziv „čoveka bez svojstava”. POTPUNO NOVO , 2 knjige , tvrd povez, format 15,5 x 21 cm , ćirilica, 609 + 882 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1- Bel-Ami - 431 str. 2- Dunda - 438 strana 3- Jaka kao smrt - 279 str 4- Jedan život - 314 str 5- Ljubavni sastanak - 246 str 6- Mont-Oriol - 320 str 7- Pierre i Jean - 193 str 8- Umiranje duše - 360 str Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

FRIEDRICH KAESTNER - Veoma velika supijera (1900-1920) Dimenzije: Visina (sa poklopcem): 32 cm Visina (bez poklopca): 18,5 cm Dužina : 33 cm Širina: 25 cm Prečnik dna: 15 cm Prečnik otvora: 20 cm Zapremina: 3,5 l Težina: 3,1 kg Zlatna boja na rubu skoro sasvim je izbledela, na drškama manje. Dva oštećenja na rubu otvora, koja su popravljena - na posebnoj slici označeno je strelicama. Dno nije sasvim ravno - posuda se malo klati na ravnoj površini. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. (109/38-28/pol-kp/885)

` Uspon visoke industrije` Českomoravska-Kolben-Danken aktiengesellschaft, Der aufsteig einer grossindustrie, sonderbeilage der `Prager Presse` vom 29. januar 1928 26 strana, format 47x 32 cm sa ilustrovanim dodatakom iz Praške Štampe na 20 strana(delimično nerasečeni tabaci 40 x 30 cm), sa potpisom : ing. M. N. Štirski, predstavnik Č. K. D. Beograd, oštećenje dvadesetak listova u gorenjem levom uglu van teksta u većini ili vrlo malo zahvata tekst, ostalo odlično očuvano. List akcionarskog društva ČKD ( Českomoravska Kolben-Danek ) je bila jedna od najvećih inženjerskih kompanija u Čehoslovačkoj . Emil Kolben je prvi osnovao Českomoravska-Kolben 1921. godine . Godine 1927. u potpunosti je formiran kao ČKD spajanjem dva mala preduzeća, Českomoravska-Kolben i Breitfeld-Danek . Od 1927. do 1929. ČKD je proizvodio motore koje je dizajnirao JF Koch. Ovo je bio napredni jednocilindrični 4-taktni motor sa dvostrukim rotirajućim pristupnim jedinicama dizajniranim za 500 cc. Proizvod se i dalje prodavao kao brend BD čime je poznat identitet Breitfeld-Danek- a . ČKD je 1929. godine prodao patent za motocikl firmi Praga Hostivar , koja će kasnije proizvoditi ove motocikle pod imenom Praga. Bio je jedan od glavnih snabdevača Čehoslovačke vojne opreme tokom 1930 -ih . Tokom perioda nemačke okupacije Čehoslovačke u Drugom svetskom ratu , kompanija je preimenovana u BMM (Bohmisch-Mahrische Maschinenfabrik AG) i proizvodila je ratno oružje za Vermaht (nacističke odbrambene snage). Ovde su proizvedeni razarači tenkova Panzer 38 (t) i Jagdpanzer 38 (t), koji su bili zasnovani na šasiji 38 (t), po sopstvenom dizajnu češke kompanije. ČKD je u ovom periodu zapošljavao 15.000 radnika. Nakon rata ČKD postaje državno preduzeće i postaje jedan od vodećih svetskih proizvođača tramvaja. Postala je poznata i po proizvodnji dizel lokomotiva , koje su se izvozile u druge socijalističke zemlje. Jedan takav primer bile su lokomotive T-serije, koje su se uglavnom izvozile u SSSR i bile su poznate kao ČME . Prager Presse (Praška štampa) su bile nemačke novine koje su izlazile u Čehoslovačkoj Republici od marta 1921. do 1939. godine. Prager Presse (izlazio 1921-1938), levičarski pročeški orijentisan i finansijski subvencionisan od čehoslovačke vlade, bio je, zajedno sa liberalnim Prager Tagblatom (1877-1939), jedan od najvažnijih nemačkih listova međuratne Čehoslovačke. Prager Presse, u izdanju Orbisa, osnovao je 1921. godine predsednik Masarik u cilju integracije nemačke manjine od 22,5% u Čehoslovačku Republiku i istovremeno je zamišljen kao predstavljanje novouspostavljene države usred Evrope u oblasti Čehoslovačke, napisane na nemačkom – svet bolje razume spoljne politike, industrije, privrede, umetnosti, kulture i unutrašnje političke situacije uopšte. (Među vodećim urednicima oba ova časopisa bio je procvat praškog „melting pot” češko-nemačko-jevrejskih intelektualaca u to vreme. Obim je posebno interesantan po tome što su novine Prager Presse kao takve uglavnom sačuvane, ali su prilozi slobodno umetnuti u njih, po pravilu, uvek bili izgubljeni... Znatan deo slikovnih priloga izuzetno je detaljno posvećen političkoj i ekonomskoj promociji nove države, posebno teške industrije i njenih okosnica fabrika i koncerna – ispunjava ulogu svojevrsnog kataloga proizvoda teške industrije Čehoslovačke Republike dokumentujući ne samo kvalitete Nojbertovog dubokog zapisa, već posebno slavu Čehoslovačke inženjerskih proizvoda kasnih 20-ih godina 20 veka. Neke slike su cenjene i po tehnici fotomontaže. # lokomotive, vozovi, automobili, motori

A.Turilov, Lj. Moškova KATALOG SLOVENSKIH RUKOPISA SVETOGORSKIH MANASTIRA Čigoja, 2016. Prvo izdanje kataloga „Slovenski rukopisi svetogorskih manastira“ pojavilo se pre sedamnaest godina, u proleće 1999, i prilično brzo je našlo odjek u nizu prikaza i beležaka. Ure­d­nik Kataloga i njegovi sastavljači od srca zahvaljuju profesoru Đorđu Trifunoviću za samu ideju ponovnog izdavanja, a izdava­čkoj kući „Čigoja štampa“ za odluku da objavi drugo, ispravljeno i dopunjeno izdanje. Pojavljivanje novog izdanja upravo u Srbiji u suštini je duboko opravdano već samim tim što je rukopisna zbirka srpskog manastira Hilandara najveća na Svetoj Gori. Ni prva ni druga reč na naslovnoj strani novog izdanja („ispravljeno“ i „dopunjeno“) nisu puka formalnost. Sastavljači Kataloga su se tokom svih prethodnih godina trudili da pažljivo prate podatke o rukopisima svetogorskih zbirki koji ranije nisu bili uzeti u obzir. Ukupan broj tih rukopisa je relativno mali – 35 kodeksa i odlomaka od kraja XII (?) do prelaza iz XVIII u XIX vek (ili približno 3% rukopisā uključenih u prvo izdanje), ali među njima ima spomenika koji su u mnogom pogledu nesumnjivo izuzetni. Dovoljno je pomenuti odlomak ruskog Studitskog tipika s kraja XII (?) – početka XIII veka iz zbirke Zografskog manastira (br. 1058a), za koji se dugo mislilo da je nestao, i bugarski prepis Pandektā Nikona Crnogorca iz treće četvrtine XIV veka (br. 516a), koji je nedavno pronađen pri sređivanju arhiva manastira Svetog Pantelejmona. On je nekada pripadao manastiru Svetog Pavla i njegov prvi pisar se pouzdano identifikuje sa proslavljenim trnovskim pisarem jeromonahom Lavrentijem. Ovde se mora pomenuti i poslednji rukopis koji je, krajem 2016. godine, nabavio manastir Hilandar – srpski Čti-minej za septembar s kraja XIV veka (ovde, u redosledu Kataloga broj 429a), koji sadrži poseban prevod tekstova. Oko petnaest godina on je svetlucao na naučnom horizontu i najzad je postao dostupan proučavaocima. Porastao je, za jedan, i broj rukopisnih zbirki, dodata im je biblioteka Protata u atonskoj prestonici Kareji. Tako je ukupan broj rukopisa (uključujući odlomke) u novom izdanju – 1144. Kao izvor dopunā poslužio je novi katalog rukopisā manastira Svetog Pantelejmona, koji je priredio otac Jermolaj (Čežija), i publikacije u naučnoj periodici i zbornicima, pretežno bugarskih proučavalaca, pre svega neumornog Kirila Pavlikjanova i oca Kozme (Krasimira) Popovskog (svi bibliografski podaci dati su uz opise). Dopune u novom izdanju uključene su u već postojeći azbučni red uz uzimanje u obzir vremena nastanka rukopisā, pod brojevima kojima je dodato slovo a i, veoma retko, b. Pritom, kao i prilikom priređivanja prvog izdanja, podaci o novim rukopisima nisu prenošeni iz literature bez provere (i to se dobro vidi kod većine brojeva sa slovima), već su brižljivo analizirani i, po mogućnosti, tačnije određivani i komentarisani. Najveće mesto među tačnije određenim i dopunjenim podacima nastalim tokom priređivanja drugog izdanja Kataloga, zauzimaju takvi veoma značajni momenti, kao što su identifikovanje delova rukopisā, koji su se silom prilika našli u različitim zbirkama (uključujući i one van granica Svete Gore), i atribucija pisma pisarima – kako poznatim po imenu, tako i bezimenim. Identifikovanjā delova rukopisā u novom izdanju, pored onih u prethodnom, ima u 20 brojeva (br. 103, 134, 257, 268, 395, 413, 414, 476, 518, 597a, 599, 612a–614, 622, 740, 777, 967, 987, 1058a), atribucijā pisarima – u 56 (br. 16, 36, 55, 84, 100, 104–106, 109, 111, 117, 119, 120, 135, 136, 140, 144, 155, 161, 253, 320, 328, 347, 358, 364, 371, 379, 386, 388, 401, 409, 416, 421, 422, 480, 488, 516a, 549, 560, 601, 614, 619, 620, 645, 661, 696, 698, 842, 866, 873a, 892, 1006–1008, 1021a, 1064). Veoma veliki deo identifikovanjā i atribuiranjā pripada A. A. Turilovu, koji se u poslednje vreme mnogo bavio tim pitanjima. Nasuprot tome, kardinalne izmene u određivanju sadržaja rukopisā predstavljene su samo jednim primerom – br. 61 („Paleja sa tumačenjima“ umesto „Besede Jovana Zlatoustog na Knjigu postanja“). Razlog tome je što sastavljači nisu gledali mikrofilm rukopisa, jer nisu imali očigledne osnove za sumnju u podatak iz Kataloga ćirilskih rukopisa manastira Hilandara. Nešto je više primera bitno promenjenog (za jedan vek) datiranja rukopisa – br. 4, 710. U Katalogu ćirilskih rukopisa manastira Hilandara (pa prema tome i u prvom izdanju našeg Kataloga) ti rukopisi su bili datirani na osnovu zapisā koji sadrže podatke o vremenu nastanka, pri čemu se u prvom slučaju uzimalo da je pisar zapisa istovremeno i pisar rukopisa. U novom izdanju datiranje je ispravljeno na osnovu proučavanja vodenih znakova R. Stankovića (vid. niže). Još u jednom primeru promene datiranja, kod broja 1064, kao u jednoj kapi vode fokusirali su se problemi opisivanja rukopisā velikih zbirki Svete Gore: zbog ubrzanog tempa na koji prinuđuje veliki obim posla i nedostatak vremena – ne obraća se pažnja na detalje. Ispostavilo se da je kodeks Hil. 433 (Hronika Jovana Zonare) tačno datiran, 1534. godinom, zahvaljujući belešci pisara na belini, na šta je još 1859. ukazao arhimandrit Antonin (Kapustin). U celini, u pogledu preciznosti datiranjā ponovo se na prvom mestu našao Hilandar. Rukopisi iz te zbirke su i ranije bili u najpovoljnijem položaju, zahvaljujući Katalogu Dimitrija Bogdanovića i priručniku Predraga Matejića. A sada, pošto su se pojavila tri toma filigranološkog albuma Radomana Stankovića, koji obuhvataju vodene znake od XIV do XVII veka, izgleda da su konačno rešena mnoga pojedinačna pitanja vezana za datiranje kako samih kodeksa, tako i njihovih poveza. Malobrojne izmene nazivā i datiranja kodeksā nisu se odrazile na raspored opisā u novom izdanju Kataloga, jer su njegovi sastavljači želeli da u tom pogledu sačuvaju vezu između dva izdanja. Neznatne razlike među njima nastale usled toga potpuno se nadoknađuju opisnim jedinicama kojima se upućuje na druge jedinice i registrima. U novom izdanju, upoređenom sa prvim, znatno je povećan spi­sak literature. On je, razume se, daleko od iscrpnog, ali sa­stavljačima to i nije bila namera, budući da su izbor unapred ograničili na studije vezane za pitanja kodikologije i izdanja tekstova prema svetogorskim prepisima (većinu njih, naravno, čine radovi bugarskih i srpskih proučavalaca). Tekst i registri ove knjige bili su pažljivo pregledani kako bi bile uklonjene omaške i štamparske greške koje su se potkrale u prvom izdanju. U tome je sastavljačima Kataloga neprocenjivu pomoć pružila docent Snežana Jelesijević, na čemu joj izražavaju duboku zahvalnost. Posebnu zahvalnost duguju i matematičaru Mihailu Ivanoviču Grinčuku (SAD), koji ne samo da je dešifrovao retku varijantu složenog tajnopisa u Služa­bnim minejima br. 377 i 393, prepisanim za Zograf u Rilskom manastiru, nego je o tome i neposredno saopštio sastavljačima. Nadamo se da će novo izdanje Kataloga slovenskih rukopisa manastirā Svete Gore koristiti međunarodnoj naučnoj zajednici. Anatolij Turilov je, zajedno sa Ljudmilom Moškovom, autor drugog dopunjenog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koji je objavila izdavačka kuća Čigoja. Turilov, koji slovi za jednog od najvećih poznavalaca srednjovekovnog staroslovenskog nasleđa zbog čega je izabran za dopisnog člana SANU, nedavno je izjavio da se 95 odsto srpskih srednjovekovnih rukopisa nalazi van Srbije – u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Krakovu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu, dok se najveća i najvrednija zbirka srpskih rukopisa nalazi u manastirima Svete Gore. Ruski i srpski akademik je bio autor prvog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koje je objavljeno u Solunu 1999. godine, zbog čega razgovor počinjemo sa pitanjem po čemu se drugo izdanje razlikuje od prvog. – Drugo izdanje kataloga je veće od prvog po broju rukopisa, premda ne mnogo, i znatno je preciznije – sadrži mnogo dodatnih informacija. Tokom gotovo dve decenije od objavljivanja prvog izdanja proučavanje slovenskih svetogorskih rukopisa veoma se razvilo u mnogim zemljama, zbog čega se bitno uvećala bibliografija. Hilandarski rukopisi pisani na hartiji (i pored toga najpreciznije datirani među drugim svetogorskim) dobili su maksimalno pouzdano datiranje na osnovu trotomnog albuma vodenih znakova profesionalnog filigranologa Radomana Stankovića. Da li biste posebno izdvojili neke od novih rukopisa ovog kataloga? Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) s kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. To je poseban srpski prevod teksta, načinjen verovatno pri dvoru despota Stefana Lazarevića ili po njegovom nalogu. Pismo kodeksa je izvanredno i on je idealno očuvan. Očigledno je bio planiran prevod čitavog godišnjeg kompleta, ali je rad iz nepoznatih razloga bio prekinut na samom početku – tomovi za druge mesece nisu poznati. Prema tom rukopisu odavno imam lični odnos. Saznao sam za njega pre petnaestak godina, kada se u vezi sa njegovom mogućom nabavkom sa mnom konsultovala Nacionalna biblioteka u Atini. Kasnije o rukopisu dugo nije bilo vesti. Ali sam uvek osećao žarku želju da taj, bez preterivanja, dragoceni kodeks dođe u posed srpske nauke. Kada ga je Hilandar kupio, njegova sudbina postala je jasna i određena, i garantovano je njegovo čuvanje i dostupnost naučnicima. Postoje i drugi izuzetni spomenici. Na primer, prilikom katalogizacije biblioteke ruskog manastira Svetog Pantelejmona, bio je pronađen tom Pandekta Nikona Crnogorca iz sredine XIV veka, iz zbirke srpskog manastira Svetog Pavla, koja je aktivno rasprodavana u XIX veku, kada je manastir bio grčki, a njen veći deo je bio uništen u požaru 1902. godine. Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. Da li na Svetoj Gori ima slovenskih rukopisa koji ovim katalogom nisu obuhvaćeni? Da, svakako. Pre svega, katalog obuhvata rukopise samo do prelaza iz XVIII u XIX vek, zaključno sa njim. U Velikoj lavri Svetog Atanasija se prema usmenim, ali pouzdanim podacima, nalazi 30 do 40 slovenskih rukopisa, uključujući pergamentne. Najstariji od onih koje sam 1998. imao sreću da vidim, ali nisam uspeo da opišem, datiran je XIV–XV vekom. Bio je to srpski asketski zbornik. Svi podaci o slovenskim rukopisima Iverskog manastira svode se na katalog koji je bukvalno u „poljskim uslovima“ herojski sastavio prof. Đorđe Trifunović 1968. i pronalaženje novih rukopisa u njemu još uvek je sasvim moguće. Ali moguća su i sasvim neočekivana otkrića: slovenski dokumenti i književni spomenici ispisani na čistim listovima grčkih rukopisa, kao kada je, recimo, sada već daleke 1983. godine u zborniku Pitanja i odgovora Anastasija Sinaita iz biblioteke Pantelejmonovog manastira bio pronađen do tada nepoznati natpis Vuka Brankovića iz Prištine, iz 1379, o zidanju grada, sačuvan u prepisu suvremenom događaju (original je izgubljen, očigledno, još u XIV veku). Iz ovako velikog broja slovenskih svetogorskih rukopisa da li se mogu izdvojiti neki najlepši? To su, pre svega, razume se, raskošni srpski rukopisi na pergamentu iz sredine XIV veka – jevanđelja velikog vojvode Nikole Stanjevića i patrijarha Save u Hilandaru, Jevanđelje sa prelepim pismom i ukrasima, napisano za taj isti manastir po nalogu bugarskog cara Georgija Tertera 1322. godine. Obrasce prave kaligrafije u spoju sa naglašenim asketizmom spoljašnjeg izgleda (praktično bez ornamenta) predstavljaju pergamentno Jevanđelje koje je 1316. napisao dijak (pisar) Georgije Radoslav po nalogu kralja Milutina za keliju Svetog Save u atonskoj prestonici Kareji (sada je u Hilandaru) i već pomenuti, takođe pergamentni, Apostol jeromonaha Gervasija. Lepotom se odlikuje pismo ruskih rukopisa, XII i XIII veka, koji su se sačuvali u Hilandaru: Stihirara i Irmologija sa najstarijim slovenskim notama koje do danas nisu dešifrovane. Uticaj ruskih kaligrafskih pisarskih ruku primećuje se u pismu bugarskog Apostola iz ranog XIII veka iz zbirke Zografskog manastira i u pismu Karejskog tipika Svetog Save (1199–1206), koji je prepisao, kako je relativno nedavno razjašnjeno, „Budilo grešnik“, jedan od prvih srpskih pisara čije je ime poznato. Da li nam ova građa iz kataloga može pokazati u kom se periodu najlepše pisalo ćirilicom? Na to pitanje je teško dati jednoznačan odgovor, jer estetska ocena pisma umnogome zavisi od ličnog ukusa proučavaoca: nekima se sviđa ustav pergamentnih rukopisa, drugima – kurziv ili ujednačeni kaligrafski poluustav resavskih rukopisa iz XVI i XVII veka, koji podseća na pismo štampanih knjiga. I kod jednog i kod drugog postoji draž i savršenstvo. Kao istraživač koji se bavi pretežno rukopisima do XV veka, više volim pismo vremena od Milutina do Stefana Dušana u Srbiji i vremena cara Jovana Aleksandra u Bugarskoj, ali mogu da prepoznam vrednosti pisma resavskih i slovensko-moldavskih rukopisa iz XVI i XVII veka i ukrajinsko-beloruskih podražavanja pismu slovensko-moldavskih rukopisa.

Opis proizvoda Pamučna dukserica visokog kvaliteta. Na rukavu i kapuljači su prišivene diskretne etikete 011. Održavanje: Prati na temperaturi do 40°, sa garderobom sličnih boja. Ne iskuvavati i ne koristiti izbeljivače. Peglati sa unutrašnje strane, a nikako preko štampe. Skupljanje nakon prvog pranja u proseku 2-3% po širini i dužini. U srpskoj srednjevekovnoj državi, kult Svetih Ratnika bio je na veoma visokom nivou, i srpsko srednjevekovno viteštvo, kako nam ukazuju najnovija arheološka istraživanja, stojalo je u istoj ravni sa zapadnim tradicionalno viteškim zemljama. I ako se dugo smatralo da viteštvo nastaje u Južnoj Francuskoj u 12. veku, zapravo je zapadna ideja Milles Hristi (Hristov Vojnik) duboko istočna, odnosno preuzeta je iz Vizantije. Jer Sveti Ratnik, ratnik sa viteškim osobinama, odnosno tada već sa moralnim kodeksom, koji se bori da zaštiti slabije, i svoj rat shvata kao služenje, upravo je Hrišćanski Ratnik, kakav je nama na istoku poznat od samog nastanka hrišćanstva. Prvi sveti ratnik koji se pominje kod nas, u Srbiji, je svakako, i naš prvi svetitelj, Sveti Kralj Jovan Vladimir Zetski. Odmah na početku valja posetiti da je reč o prednemanjićkom periodu. Na ikonama sveti Jovan Vladimir se slika poput svetih ratnika. Njegovo žitije, pisano s kraja jedanaestog veka je najraniji dokument napisan na južnoslovenskim jezicima, pisan i glagoljicom i ćirilicom. Interesanto je da povest o Svetim ratnicima na zapadu uvek prati i trubadurska književnost, koja je pretežno romantična, i koju uvek vezujemo za misije vitezova. Ovu karakteristiku ima i žitije svetog kralja Jovana Vladimira zetskog , reč je o ljubavi svetog kralja sa Kosarom, koja se kruniše brakom. Ova priča takođe ima snažnu moralnu pouku i kroz nju se vrhuni priča o moralnom vitezu i Svetom ratniku, kroz bračnu ljubav. Priča o Svetim Ratnicima, ne može se razumeti bez vezanosti hrišćana za Sveti Grad Jerusalim, duhovni stožer hrišćanstva, ali i Srbije. O ovome se jako malo zna. Naime kako najovija filološka istraživanja, profesora Viktora Savića pokazuju, u toku prvog krstaškog pohoda u Jerusalimu je postajao Srbin književnik koji je poznat pod imenom Dimitrije Sinajit, čija su dela sačuvana u fragmentima i koja su tek nešto mlađa od pomenutog žitija svetog kralja Jovana Vladimira zetskog. Ovaj podatak je dragocen jer nam svedoči o prisustvu Srba u Jerusalimu u Svetoj Zemlji i njašoj vezanosti za ideju viteštva i Svetih Ratnika. Kada Saladin, islamski gospodar Svete Zemlje potpisuje februara meseca 1229. Godine ugovor sa krstašima da hrišćani u narednih deset godina mogu posećivati Svetu Zemlju, Sveti Sava u Budvi ulazi u brod i aprila meseca isplovljava za Svetu Zemlju. Fascinantna je ličnost svetog Save, koji u 13 veku uspeva da obezbedi svu infranstrukturu i podršku za jedno takvo impozantno putovanje. On služi liturgiju u Jerusalimu , prvi od episkopa van jerusalimske Ptrijaršije , dok latinski episkopi još uvek nisu dobili dozvolu za služenje u svetoj Zemlji. I što je najvažnije, kupuje manastir svetih Arhangela na brdu Sinaju. Mi često imamo običaj da kažemo da je Hilandar najznačajniji srpski srednjevekovni manastir, koji i ako izvan srpske države predstavlja simbol moći srpske srednjevekovne države, međutim nije tako.kao što smo gradili najmanje dva manastira na Svetoj Gori (Hilandar i Pantelejmon) Sveti Sava i kasniji Nemanjići su ktitori i manastira na Sinaju, tom centru srednjevekovnog viteštva i ideje Svetih Ratnika , na latinskom nazvanih MILLES HRISTI. Svest o Jerusalimu, postoji u kolektivnom sećanju srpskog naroda. U narodnoj epskoj pesmi, koja govori o boju na Kosovu, knezu Lazaru dolazi ptica iz Jerusalima, sa poukom i pitanjem hoće li se odlučiti za zemaljsko ili Nebesko Carstvo. Znači ne iz Carigrada, ne iz Žiče ili Studenice, ne sa Kosova ili Hilandara, već iz Jerusalima. Najbolji primer Svetih ratnika su upravo Kosovski ratnici i njihova žrtva. I ako nikada nije kanonizovan Miloš Obilić i njegova žrtva, upravo u kontekstu rata kao služenja i žrtve, radi ljubavi prema Hristu i bližnjima, je u narodnoj svesti prihvaćen kao Sveti Ratnik i Hristov Vojnik. Poslednji i verovatno najupečatljiviji primer Svetog Ratnika je najveći srpski srednjevekovni vladar, despot Stefan Lazarević. Vitez i pesnik, čovek koji u punoći nastavlja srpsku srednjevekovnu vitešku tradiciju. Sa samo devetnaest godina, Stefan predvodi srpske vitezove svog oca, prekaljene kosovske ratnike u bici kod nikopolja, gde sa petstotina teških oklopnika pravi klin, napada krstaške vođe i oduzima im zastavu,m što je značilo kraj bitke i poraz krstaša… U najvećoj bitci srednjeg veka, u bitci kod Angore, današnje Ankare, gde Bajazit, zajedno sa Stefanom Lazarevićem, kao svojim vazalom dočekuje Kana Temerlana, unuka slavnog Džingis Kana, koji predvodi vojsku mongola i cele azije, despot Stefan ponovo pokazuje svoje junaštvo. On ponovo sa petstotine oklopnika u crnim oklopima pravi klin i probija se do neprijateljskog barjaka, i ako njegovi saborci Bajazitovi ratnici na drugom krilu, bivaju potpuno razoreni i gube bitku. Snaga Mongola se možda najbolje ogleda u tome što su oni porazili Bajazita koji je bio toliko veliki ratnik da mu je nadimak bio „munja“. I ako potpuno bez logističke pomoći, Despot Stefan je bio toliko superioran da su se, kako nam svedoče turski hroničari, mongoli sklanjali pred njegovom konjicom nepokušavajući uopšte da uđu u sukob sa njim. Nakon bitke, koju je Bajazit izgubio, kan Temerlan zahteva da vidi tog Hrišćanskog Ratnika, našeg Stefana Lazarevića i uz sve vojničke počasti ga pušta da se vrati u Srbiju. Stefan, kao uslov, postavlja da se iz Bajazitovog harema pusti i sestra despota Stefana Olivera Lazarević… U Srbiji u srednjem veku nisu nepoznate ni žene Sveti Ratnici… Dušanov zakon predviđa da celokupnu vitešku opremu može, posle smrti muža, naslediti i žena. Starija sestra despota Stefana Jelena Lazarević, poseduje celokupnu vitešku opremu, kao iprsten sa zmajem, koji dokazuje da je ona, poput brata, bila ravan vitez reda zmaja. Poslednje dane, Jelena lazarević provodi u manastiru, baveći se duhovnom poezijom. Ovi događaji nam pokazuju da knez Lazar, na dvoru u Kruševcu u 14. Veku, onakokako vaspitava mušku decu, tako vaspitava i žensku.. Dok, da i to napomenemo, npr u Belgiji, žene te sedamdesetih godina dvedesetog veka dobijaju pravo glasa. Slavnu istoriju srpskih svetih ratnika, završavaju jasenovački mučenici, kao i Milunka Savić i plejada naših svetih ratnika iz prvog svetskog rata, koji sledeći hrišćansku maksimu, rat kao služenje, pokazuju zašto imamo Svete Ratnike a ne sveti rat. Jer od ove ljubavi nema veće, da ko život svoj polaže za druge… Autor teksta Stevan Stefanović za Vidovdan

Kao na slikama Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. [1] Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[2] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[3] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[4] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku[1],[5] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[6] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799)[1]. Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Uredi Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Stubovi kulture, 2006. Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka. Kapitalna studija istorije naše kulture!!! U ovoj knjizi, iza koje stoji autorkino višedecenijsko istraživanje društvene, političke, kulturne i modne istorije Beograda i Srbije, prate se promene u svakodnevnom i javnom životu Beograda od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Autorka studiozno pokazuje kako se iznutra menjao život Beograda, kako je grad postepeno sticao svoju unutrašnju dinamiku i spoljnu fizionomiju, ali i kako je od turskog pograničnog grada sporo, ali uporno postajao evropski grad u kome se susreće mnoštvo kultura, jezika i uticaja. Profesorka Mirjana Prošić Dvornić od 2000. godine predaje kulturnu antropologiju na Nortvud univerzitetu u Midlandu, u Mičigenu. Direktorka je i kustos univerzitetske galerije, a osim istraživanja moderne arhitekture ovog američkog grada, bavi se fenomenom globalizacije. Do odlaska u SAD (1995), predavala je na Filozofskom fakultetu, a pre nekoliko godina njenu monografiju o odevanju u Beogradu objavili su „Stubovi kulture”. Nedavno je ova profesorka u Etnografskom muzeju održala predavanje „Kulturno nasleđe, šta i zašto čuvamo”. Govorila je o tome kako Amerikanci čuvaju objekte, ambijente, predmete, dokumenta, i rituale koji podsećaju na najvažnije trenutke formiranja nacije, društva i njihove kulture. U Americi, kaže, postoji večita dilema: sačuvati za istoriju ili prodati i ostvariti profit. Haljina Barbare od Lihtenštajna, supruge princa Aleksandra Karađorđevića (Foto arhiva M. P.) – Na sreću, razum je uvek pobeđivao u najvažnijim slučajevima. Prvi objekat koji je restauriran i sačuvan u repertoaru državne memorije bio je Dom nezavisnosti u Filadelfiji. Čuva se i rodna kuća i imanje prvog predsednika Džordža Vašingtona u Virdžiniji, znamenitosti iz rata s Meksikom, Građanskog rata, spomenici učesnicima ratova izvan teritorije SAD (Prvi i Drugi svetski rat, Koreja, Vijetnam). Grad Njuport čuva naseobinske celine koju su podigle najmoćnije porodice iz doba intenzivne industrijalizacije Amerike, kao što su Astor i Vanderbilt. Tokom druge polovine 19. veka počelo je očuvanje prirodnih sredina, pa je tako 1872. američki Kongres osnovao prvi nacionalni park na svetu Jeloustoun, koji se prostire na teritoriji država Montana, Vajoming i Ajdaho – ističe naša sagovornica. Gradovi ne čuvaju samo najreprezentativnije delove svoje prošlosti. Muzej ostrva Elis označava tačku ulaska svih imigranata koji su dolazili sa Istoka, iz Evrope. A na Menhetnu postoji i Tenement muzej – nekadašnji spratni jeftini stanovi, dugi i uski, samo s jednom prozorom u prednjoj sobi za kojom su se nizale ostale prostorije, a sada su pretvoreni u muzejske prostore. – Kada je reč o našoj zemlji, trebalo bi proširiti način razmišljanja o zaštiti, i ne misliti samo o reprezentativnom i elitnom, već i o svakodnevnom. Na primer, zaštititi beogradska dvorišta sa stanovima za izdavanje. Još ih ima veoma mnogo pa nam zato nisu u fokusu opažanja. Ali, oni su bili i još uvek jesu veoma značajni za kulturu stanovanja ovog grada. Centar grada, posebno Vračar je „ugušćen”, kuće se penju jedna na drugu na račun drugih potrebnih sadržaja – ističe Mirjana Prošić Dvornić. Na opredeljenje da studira etnologiju, uticale su i godine detinjstva provedene u Africi, gde je njen otac radio sa grupom arhitekata na uređenju Akre, prestonice Gane. ​Američka priča jedne haljine Nortvud univerzitet ima smer za modni dizajn, a želeo je da otvori i muzej za modu. A kako je fakultetski kampus i u Dalasu, tamo je živela Henrijeta Derozije, udata za Francuza, glavnog direktora Kartijea. „Žena iz džet seta, energična, kosmopolita, napisala je svojim prijateljicama pismo: Dame, pogledajte svoj orman. Pošto nećete nositi istu haljinu dva puta, pošaljite nam jednu kreaciju za naš muzej. I počele su da pristižu kutije iz celog sveta. Barbara od Lihtenštajna, supruga nedavno preminulog kneza Aleksandra Karađorđevića, bila je jedna od žena koja je dobila to pismo, i tako je haljina stigla na američki kontinent. Nedavno sam tu toaletu od svilenog žerseja, koju je kreirala čuvena Madam Gre, pronašla u kolekciji univerziteta”, kaže naša sagovornica. – Najupečatljivije su bile boje, ne samo prirode već i svega stvorenog ljudskom rukom, kao što je odeća starosedelaca. Rano sam naučila najvažnije lekcije u životu: da naša planeta pruža veoma mnogo raznolikosti i da je privilegija ako je osoba u prilici da ih upoznaje; da se ispod ogromnog dijapazona etničkih, rasnih, nacionalnih razlika krije jedna te ista ljudska priroda koja se ispoljava na toliko mnogo uzbudljivih načina. U internacionalnu školu išle su devojčice iz Libana, Engleske, Finske, Poljske, SAD, Indonezije, Egipta. Odlazila sam u njihove kuće, jela njihovu hranu, posmatrala njihove običaje – priča profesorka. Baveći se kasnije procesom globalizacije, naglašava da on nije izazvao nova ili drugačija zbivanja, ali ih je, u svojoj najnovijoj fazi, od devedesetih godina 20. veka veoma mnogo ubrzao. – Delim mišljenje da je globalizacija počela pre nekoliko vekova, u vreme osvajanja Novog sveta, uspostavljanje novog ekonomskog sistema i trgovine koja je obuhvatala čitav svet. Uglavnom se ljudi sele iz manje razvijenih u razvijene zemlje, s juga na sever, sa istoka na zapad. Amerika poslednjih godina beleži porast broja legalnih useljenika, 40 odsto je više i stranih studenata. Kineski studenti drže se i žive zajedno, prilično su zatvoreni, ali i radoznali za nova saznanja. Evropljani i Afrikanci, često prvi put odvojeni od roditelja, prolaze kroz očekivane faze iskustva „kulturnog šoka” i adaptacije – kaže Mirjana Prošić Dvornić. Dugo naša sagovornica istražuje i fenomen hip-hop kulture, posebno rep muzike u njenom izvornom obliku, kada je nastala kao jedan vid protesta diskriminisanih grupa stanovništva. Rep je, dodaje profesorka, pokazao neverovatnu prilagodljivost potrebama grupa sličnog statusa u mnogim drugim sredinama: među Pakistancima imigrantima u Engleskoj, u predgrađima Pariza naseljenim doseljenicima iz Afrike i arapskih zemlja, bivšim francuskim kolonijama, u Senegalu, Palestini. – Poslednjih godina veoma mnogo se razvijaju i različiti delovi primenjene antropologije koja koristi rezultate istraživanja za rešavanje aktuelnih problema. Na primer, medicinska antropologija bavi se onim narodima koji nisu naučeni na lečenje zvaničnom medicinom i leče se vudu magijom i lekovitim biljem. Kada se osećaju loše, razmišljaju ko im je naudio putem vradžbina i ne prijavljuju da su bolesni. Ima svoju primenu i u biznisu, kada doprinosi boljem razumevanju ljudi u interkontinentalnom kontekstu – zaključuje naša sagovornica.

ARTUR STENLI EDINGTON ZVEZDE I ATOMI Prevod - Milorad B. Protić Izdavač - Astronomsko duštvo, Beograd Godina - 1938 124 strana 24 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prvo predavanje UNUTRAŠNJOST JEDNE ZVEZDE Uvod Temperatura u unutrašnjosti Sunca Jonizacija atoma Pritisak radijacije i masa Unutrašnjost zvezde Neprozračnost zvezdane materije Odnos između sjaja i mase Zvezde velike gustine Drugo predavanje NEKOLIKO NOVIJIH ISTRAŽIVANJA Uvod Priča o Algolu Priča o Sirijusovu pratiocu Nepoznati atomi i tumačenje spektra Spektralni nizovi Oblačnost prostora Sunčeva hromosfera Priča o Betelgezi Treće predavanje STAROST ZVEZDA Uvod Pulzirajuće zvezde Cefeidi, svetlosni etalon Pretpostavka o skupljanju zvezde Unutrašnja atomska energija Evolucija zvezda Zračenje mase Četvrto predavanje MATERIJA U MEĐUZVEZDANU PROSTORU Uvod Dokazi na osnovu posmatranja Gustina kosmičkog oblaka Temperatura oblaka Dokazi teorije Priraštaj zvezdane materije Dodatak A Napomena o Sirijusovu pratiocu Dodatak V Identifikacija nebulijuma Pogovor `Artur Edington (engl. Arthur Stanley Eddington; 28. decembar 1882 — 22. novembar 1944) bio je engleski astronom, fizičar i matematičar ranog 20. veka. Najviše je doprineo astrofizici. Širio je i popularizovao nauku. Edingtonova granica, granica luminoznosti zvezda dobila je ime u njegovu čast. Poznat je po tome što je preveo Ajnštajnovu jednačinu relativnosti na `razumljiv` jezik tako da svako, sa bilo kojim predznanjem, može da je razume. Teoriju relativnosti takođe je potvrdio posmatrajući i proučavajući pomračenje Sunca 29. maja 1919. godine. U januaru 1906. godine Edington je postao asistent na kraljevskoj opservatoriji u Griniču. Detaljno je analizirao paralakse zvezda na osnovu snimaka iz 1900. godine. Razvio je novu statističku metodu za računanje paralakse zasnovanu na kretanju dve zvezde u pozadini slike. Za to je bio nagrađen od strane Triniti koledža u Kembridžu 1907. godine. 1914. godine postao je direktor cele opservatorije u Kembridžu nakon što su dva prethodna direktora umrla (jedan od njih bio je sin Čarlsa Darvina) Takođe, proučavao je strukturu zvezda u teoriji i prvi predložio tok stelarnih procesa. 1916. pokušao je da objasni cefeide a zatim proširio radove Karla Švarcšilda. Dokazao je da je pritisak u zvezdi neophodan kako bi se sprečio kolaps. Svoj model je razvio kada se još nisu razumeli procesi fuzije i transformisanja enegije u zvezdama. Svejedno, uspeo je da uzračuna temperaturu, pritisak i gustinu bilo koje tačke u unutrašnjosti zvezde. 1924. godine dokazao je povezanost između mase i luminoznosti zvezde. Godine 1930, počeo je da se bavi kvantnom mehanikom i fizikom degenerisanog gasa kako bi opisao patuljaste zvezde. Edington se takođe bavio i kosmologijom. Učestvovao je u razvijanju prvih modela kosmologije. Istaživao je mogućnosti skupljanja i širenja svemira, kao i `spiralne nebule` (tada se nije znalo da su to spiralne galaksije). Koncentrisao se na `kosmološku konstantu` jer je za njega ona bila glavna uloga u širenju svemira. Za vreme Prog svetskog rata, Edington je izučavao Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Bio je jedan od retkih koji je imao dovoljno znanje da je razume. 1919. posmatrao je pomračenje Sunca zajedno sa još jednim kolegom Frenkom Dajsonom kako bi testirali Ajnštajnovu teoriju. Merili su deflekciju svetlosti od strane Sunčevog gravitacionog polja. Kada je objavio rezultate svog eksperimenta, to je privuklo pažnju fizičarima širom Engleske. Posle rata, Edington je otputovao na ostrvo blizu Afrike kako bi snimio pomračenje 29. maja 1919. Snimao je zvezde oko Sunca. Po teoriji relativnosti, zvezde bi trebalo da se vide pomaknuto zato što Sunčevo gravitaciono polje `savija` njihove svetlosne zrake. Ovaj efekat primetan je samo u toku pomračenja, jer je inače Sunčeva luminoznost prevelika i zaklanja zvezde. Tako je potvrdio teoriju relativnosti. O tome su pisale sve novine na svetu i privuklo je pažnju ne samo fizičara već i civila. Zato je Edington godinu dana kasnije počep da popularizuje nauku, a posebno teoriju relativnosti. Držao je predavanja na mnogim fakultetima o svojim radovima i doprinosima fizici. Znao je veoma dobro da objasni naučne izraze i po tome je bio poznat.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Arthur Stanley Eddington Stars And Atoms Sterne Und Atome

odlično stanje Srbi u istoriji Trsta Trst (ital. Trieste, sloven. Trst, mađ. Trieszt i nem. Triest) je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Po arhimandritu Nikoli Dučiću (1868) ime grada je nastalo po slovenskoj reči `Trstika` tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali.[1] Trst je danas jedini grad u Italiji na istočnoj obali Jadrana, veoma blizu Slovenije i Hrvatske. Grad je neka vrsta `italijanske ispostave` za Jugoistočnu Evropu. U Trstu i danas postoji značajna slovenačka nacionalna manjina, a u gradu postoje živi tragovi ostalih južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je i jedna od najvažnijih luka na severnoj obali Sredozemlja. Nekad je bio `carska luka Habzburgovaca`, a danas je najvažnija pomorska luka za unutarkopnenu Austriju. Geografija[uredi | uredi izvor] Trst se nalazi u krajnje severoistočnom delu Italije, na samoj granici sa Slovenijom, koja grad okružuje sa juga i istoka. Na zapadu je Jadran, a na severu uska veza sa ostatkom Italije. Od prestonice Rima grad je udaljen 670 km, a od prvog većeg grada, slovenačke Ljubljane svega 95 km. Reljef[uredi | uredi izvor] Trst se razvio u krajnje severnom delu Jadranskog mora. Grad je smešten na mestu gde se poslednja brda Dinarskih planina spuštaju ka Padskoj niziji na zapadu. Pad priobalnih brda ka moru je veoma nagao, pa je veći deo grada veoma brdovit. Jedino je gradsko jezgro smešteno u omanjoj priobalnoj ravnici. U okolini grada ima mnogo predela sa izraženim kraškim oblicima reljefa. Klima[uredi | uredi izvor] Klima u Trstu je izmenjeno sredozemna klima sa značajnim uticajem sa kontinentalnog Severa. Stoga su zime oštrije, a leta blaža nego u drugim delovima Italije. Ovaj sudar klima očitava se i u veoma jakim vetrovima (bura). skupiKlima (Trst) Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Srednji maksimum, °C (°F) 7 (45) 9 (48) 12 (54) 17 (63) 22 (72) 25 (77) 28 (82) 27 (81) 24 (75) 18 (64) 12 (54) 8 (46) 28 (82) Srednji minimum, °C (°F) 3 (37) 4 (39) 6 (43) 10 (50) 14 (57) 18 (64) 20 (68) 20 (68) 17 (63) 13 (55) 8 (46) 4 (39) 3 (37) Količina padavina, mm (in) 71 (28) 62 (24,4) 77 (30,3) 87 (34,3) 81 (31,9) 102 (40,2) 71 (28) 101 (39,8) 102 (40,2) 87 (34,3) 114 (44,9) 92 (36,2) 1,047 (412,5) [traži se izvor] Vode[uredi | uredi izvor] Jadransko more u ovom delu je najhladnije i nema plavu boju kao u južnim delovima. Kopnenih vodotoka nema zbog kraškog reljefa. Istorija[uredi | uredi izvor] Karta podele tršćanskog dela Istre na zonu A i B. Zona A je pripala Italiji, a zona B Jugoslaviji. Prostor današnjeg Trsta naseljen je još u doba praistorije. 3000. p. n. e. ovde se naselilo pleme Karni. 177. p. n. e. prostor osvajaju Rimljani i tada se prvi put spominje današnje ime grada u obliku Tergeste. Kasnije grad pripada Vizantiji, zatim Franačkoj državi, pa zatim njenim naslednicima. Godine 1382. Trst je pripao Habzburgovcima. U prvih par vekova njihove dugotrajne vladavine grad je očuvao veliki stepen autonomije. Međutim, od 18. veka i razvoja trgovine Trst postaje sve značajniji kao najvažnija luka carskog grada Beča i postepeno gubi autonomiju. Istovremeno započinje izgradnja veće gradske luke i uporedo sa tim izgradnja savremenog grada. Tada je grad dobio i kosmopolitski karakter, i to, doseljavanjem ljudi iz svih delova Habzburške monarhije. Među njima i doseljeni Srbi, najviše iz Hercegovine i Boka kotorske. Iako malobrojna, srpska zajednica je bila uticajna u Trstu, sa nizom bogatih pojedinaca i porodica čije su palate i zadužbine i danas širom Trsta.[2] Od 19. veka do danas Trst je često menjao gospodara. Prvo je od 1807–15. godine bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija, da bi potom bio vraćen Habzburškoj monarhiji. U drugoj polovini veka desio se najveći procvat grada, kada se izgrađuje ogromna gradska luka i veliki broj gradskih crkva, zdanja i palata. Tada se dolazi i železnica. Trst je do kraja Prvog svetskog rata imao veliku italijansku, slovenačku, hrvatsku, furlansku, ali i nemačku i još neke druge narodne zajednice. Dolazak šovinističkih režima na vlast u Italiji je doveo je do velikog iseljavanja neitalijanskog stanovništva ili njegovog prisilnog asimiliranja. Jedino su brojniji Slovenci uspeli do danas zadržati svoju nacionalnu svest. Na kraju Drugog svetskog rata grad su oslobodili jugoslovenski partizani, a potom je izbila je kriza oko pripadnosti Trsta i okoline. Odnosi Jugoslavije i Italije su se bili zakuvali do nivoa da je pretilo izbijanje rata. Treba uzeti u obzir činjenicu da saveznicima nije bilo u interesu da Jugoslaviji pripadne jedan tako ekonomski i psihološki važan grad kao Trst. Među zapadnim saveznicima je bio jak stav da se granica sa Italijom vrati na preratno stanje. Tako je stvoreno privremeno rešenje u vidu Slobodne teritorije Trsta. Izostanak snažnije sovjetske podrške DF Jugoslaviji požurio je takav ishod. Međutim, kasnije je ona podeljena i Trst je sa užom okolinom pripao Italiji. Kao naglašeno pogranični grad bez zavisnog područja Trst je u drugoj polovini 20. veka kaskao za razvojem ostatka države i gubio stanovništvo. Ovaj proces, iako ublažen poslednjih decenija, nije ni danas okončan. Srbi u Trstu[uredi | uredi izvor] U Trstu je živela jedna impresivna `kolonija` ponositih Srba trgovaca, oficira, plemića i građanina koji su odigrali svoju ulogu tokom srpske istorije. Od 18. veka sreće se u tom gradu srpska opština, koju čine doseljenici iz Boke i Bosne i Hercegovine. Ovi se tu nastanjuju od 1740. godine i bave trgovinom. Sticali su vredni Srbi kuće i imanja, razvijali trgovinu i posedovali brodove, radili na uvozu i izvozu robe. Da se oformi tršćansko srpsko društvo zaslužan je karlovački vladika Danilo Jakšić. On je tokom posete Trstu saznao za imena nekih bogatijih Srba u Sarajevu, Hercegovini i Dubrovniku, koje je zatim nagovorio da se nasele u prosperitetni grad Trst. Tako su u Trst došli Damjan Riznić i Lazo Ljubibratić sa porodicama i imetkom. Pravoslavni Srbi i Grci tršćanski trgovci su zajednički molili caricu Mariju Tereziju, za dozvolu da podignu pravoslavnu crkvu. To nije išlo lako, nametana im je unija, pa je prošlo više godina u očekivanju vladarkine dobre volje. Dočekali su građevinsko pravo, i podigli na najlepšem mestu u gradu, pravoslavnu crkvu Sv. Spiridona, koju su osveštali 1748. godine. Srbima je bilo više stalo do crkve, pa su više finansijski učestvovali u gradnji. Dogovor su onda sklopili Srbi i Grci da se u crkvi izvrši raspored: u jednoj pevnici da se poji po grčki, a u drugoj po `slovenski` tj. srpski. To bi bilo jedne nedelje i određenih praznika na jednom, a druge nedelje i određenih praznika na drugom jeziku. Grke je opsluživao paroh arhimandrit Damaskin Omero a Srbe neki jeromonah. Pomagali su im četvorica tutora, dva Srbina i dva Grka. Sve je bilo u početku u redu, a onda grčki paroh je počeo da huška Grke protiv Srba. Srbi su se vremenom obogatili, ojačali i stekli određene pozicije u gradu Trstu. Grka je bilo mnogo više od Srba, i sa vremenom je neminovno došlo do nesporazuma oko crkvenog redosleda. Grci su hteli da istisnu srpski jezik iz crkve, ali tvrdokorni Srbi se nisu dali, pa je bilo puno svađe bez razrešenja, među braćom pravoslavcima. Kada je srpski kaluđer otišao poslom u Beč, Grci su zatražili od gradske uprave da više ne prima srpske sveštenike u grad. Sukob je bio sve žešći i trajao godinama (preko 30!), a i jedni i drugi su se stalno žalili i tužili u Beču. Prvu pobedu su Srbi izdejstvovali 1757. godine, kada je uz pomoć mitropolita Nenadovića, carica donela rezoluciju. Po tom dokumentu i Srbi i Grci u Trstu su potpali pod jurisdikciju karlovačkog episkopa Danila Jakšića. Vladika Jakšić je odmah poslao u Trst jeromonaha Melentija, sa Svete Gore iz manastira Sv. Ane. Grci su se pomirili sa tim da je on od srpske strane tu u svojstvu kapelana, i ostao je da služi. Uskoro je grčki pop Damaskin ponovio prevaru; poslao je 1760. godine kaluđera van grada, u kapelu Sv. Đorđa u Beču. Godine 1762. došao je ponovo vladika u Trst i hteo da postavi drugog monaha, ali Grci ga nisu hteli primiti. Opet su išli Srbi kod carice Terezije sa žalbama. Tada je sastavljen i spisak Srba trgovaca u Trstu, da bi se dokazao značaj Srba za grad Trst i samu austrijsku carevinu. Te 1762. godine u Trstu su živeli sledeći bogati Srbi, trgovci: plemić Jovo Vojnović, Lazo Ljubibratić, Damjan Riznić, Jovo Kurtović, Pero Andrijev sa bratom - iz Levanta, Vilin Ljubibratić, Jovo Mirović, Marko Njeguš. Tu su još pomenuti Srbi trgovci `sa strane`, njih 18 koji nekoliko puta godišnje dolaze u Trst, da bi trgovali. Srbi su trpeli bez sveštenika više godina jer je i tršćanska gradska vlast držala stranu Grcima. Najzad je stigla 1769. godine rezolucija, kojom su Srbi u Trstu opet imali pravo na svog sveštenika, ali se vladika morao dogovarati o toj osobi sa gradskom vlašću u Trstu, tzv. Intedencom.[3] Srbe su predvodili u to vreme `prvaci` Jovo Kurtović trgovac Hercegovac (iz Trebinjske šume u Hercegovini), i `graf` Jovo Vojnović srpski plemić (potomak vlastele iz doba cara Dušana) iz Herceg Novog. Njih dvojica su novcem i vezama isposlovali da car Franja II definitivno reši to pitanje: Srbima ostaje crkva Sv. Spiridona, a Grci dobijaju odštetu u novcu. To je za Srbe bilo vrlo povoljno i oni su brzo Grke isplatili u celosti. Jovo Vojnović je dao 1000 f, a Jovo Kurtović 500 f. Maksim Kurtović je značajan jer je prvi potpisao na obligaciji za svotu, koja je od erara (države) pozajmljena. Pored ove trojice, naročito se sada istakao treći Jovo, ovaj Miletić Hercegovac, a rodom iz Sarajeva. On je pored sve pomoći i priloga za isplatu, dao i 70.000 f. da se u istoj crkvi kod zapadnih vrata, dva istovetna zvonika izgrade. Grci su u međuvremenu dobili pravo na gradnju pa su takođe na lepom mestu, na obali mora podigli svoj hram posvećen Sv. Nikoli. Dva bratska naroda su se 1782. godine definitivno razdvojila. U Trstu je vladala izreka u vezi sa srpskom imovinskom pobedom: `Crkvu Sv. Špiridona dobi od Grka, Vojnovića gospodstvo, a Kurtovića bogatstvo`. Srpska pravoslavna opština se konstituisala 1748. godine, ali se za potvrđenje dugo čekalo. Opština je svoj `Ustav` sastavila i podnela caru Franji II 1772. godine. Potvrda je stigla najzad 1. septembra 1793. godine, a što znači 21 godinu nakon podele sa Grcima. Paroh i pretplatnik čuvene Rajićeve srpske istorije bio je 1794. godine pop Pahomije Petrović. Tekst `ustava` srpske opštine je dobijao svaki njen član, a publikovan je dovoljnom tiražu, u Budimu na `pismeni slaveno-srbskija` 1798. godine. Ispod grba tršćanskih Srba, koji je činio - orao, otisnut u tekstu pravila, stojala je `srpska deviza` na latinskom: `Sub umbra alarum tuarum` što bi u prevodu glasilo: `Pod senkom tvojih krila`. Tekst je imao 77 članova kojima su bila definisana prava i dužnosti. Na čelu opštine je bilo telo `Kapitul`, koji su činili: 18 izabranih članova i upravitelj, dva prokuratora, dva sindika, i kancelist. Izbor je bio slobodan, u opštini, u prisustvu vladinog komesara. Mandat članova je bio tri godine i mogao se više puta ponoviti, a birani su isključivo stalni stanovnici grada, Srbi pravoslavci, koji su uz to poštenog karaktera i izvesnog bogatstva. Godine 1828. bili su srpski sveštenici u Trstu: pop Isak Ivančević kapelan i namesnik i pop Gavril Majstorović kapelan.[4] Još od 1835. godine Srbi tršćanski su razmišljali kako da postojeću crkvu ili prerade ili novu veću načine. Rešilo se da nova veličanstvena crkva, zameni staru. Srušena je stara i postavljeni temelji nove, koji su osveštani 2. marta 1861. godine. Nova crkva je sagrađena i sasvim uređena, opremljena i živopisana 1869. godine. Kod gradnje novog hrama najviše se istakla svojim znatnim prilogom plemkinja gđa Nakinica. Ta dama rodom iz porodice Vučetić, je dala za crkvu svojih 50.000 f. Srpska opština je u novinama raspisala stečaj tražeći najboljeg arhitektu za hram. Opštinska komisija je izabrala `glasovitog` milanskog arhitektu, Italijana Karla Mačijakina, za graditelja. Gradnja je otpočela 2. maja 1861. godine, kod kanala blizu `Crvenog mosta` (Ponte roso). Crkva koja je bila poređena sa manastirskom u Dečanima, projektovana je u vizantijskom stilu i obliku krsta, sa pet kubeta. Crkva je od kamena, visoka do svoda 40 m, duga 38 m i široka 31 m, a može da primi 1400 duša. Pokrivena je olovom, a jabuke sa krstovima su pozlaćeni. Crkvu je živopisao cenjeni slikar iz Milana, Josip Bertini. Cena celokupnih radova u crkvi je oko 500.000 f. Po ustavu opštinskom, parosi su morali biti jeromonasi iz nekog našeg manastira. To su i bili 1868. godine - parosi tršćanski Savatije Knežević i Vićentije Kovačević jeromonasi iz srpskog pravoslavnog manastira Krke. Na liturgiji u tršćanskoj crkvi spominje se ne vladika, već Patrijarh srpski. To je zato što i opština i crkva imaju autonomiju, pa ne pripadaju ni jednoj eparhiji. To na neki način podseća na posebni pravni položaj starog Dubrovnika, kad je bio republika. U Trstu su postojale još dve srpske pravoslavne crkve - kapele. Hram Sv. Dimitrija na starom gradskom groblju, i hram Sv. Đorđa na novom gradskom groblju, ali van grada. Kapelan srpske crkve u Trstu 1831. godine je bio Stefan vitez od Budisavljević. Tršćanski učitelj Simeon Dimitrijević nabavio je 1834. godine (to i 1846) jednu pedagošku knjigu, štampanu u Pešti. Prenumerant srpske istorijske knjige je bio 1846. godine i pop Danil Buić `sveštenoslužitelj`. Početkom 19. veka pominje se učeni i daroviti Joakim Vujić kao učitelj francuskog i italijanskog jezika u Trstu. Tu je crpeći kulturnu naprednost i `široku ruku` tršćanske srpske elite, nekoliko knjiga objavio poput pozorišne - `javne` igre, iz 1805. godine, koju je inače preveo sa engleskog jezika.[5] Srpski učitelj i prenumerant 1829. godine bio je Jefto Popović u Trstu. Tršćanska srpska opština je podigla i osnovnu školu, koju je umela dobro da vodi i uređuje. Škola je četvororazredna, spada u red najstarijih srpskih škola, a tada je učitelj bio Jovan Dimović (1868). U veliku svetlu i lepu učionicu može da dođe dete bilo koje nacije i vere, i besplatno je, s tim da se nastava izvodi na srpskom jeziku. Dva pretplatnika srpske knjige 1832. godine su umni Tršćani, Simeon Dimitrijević učitelj i Dimitrije Vladisavljević profesor.[6] Kao kupac srpske knjige 1831. godine je Dimitrije Vladisavljević učitelj škole u Trstu i `spisatelj`. On se u tom svojstvu javlja i 1846. godine. Tršćani Srbi su oduvek bili mecene, zdušno pomagali srpsku književnost i izdavaštvo. Krajem 18. veka pomogli su književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, koji ih je pohodio. Nisu izneverili ni Vuka St. Karadžića, kojeg su uvek podržali u njegovim naučnim, reformatorskim i književnim nastojanjima. Pomagali su oni i srpske ustanike pod Karađorđem i crnogorsku vojsku pred Omer-paša Latasom 1852. Odazivali su se uvek i rado, kada su pomoć tražile mnoge srpske crkve i društvene ustanove. Tršćani Srbi rodoljubi su ostavili puno o sebi lepog traga na koricama knjiga, koje su izdašno pomogli. Treba samo zaviriti u Stojkovićeve i Rakićeve knjige, i videti ih na mecenarskom delu. Stojkovićevu knjigu, drugi deo `Fizike` iz 1802. godine uzelo je pedeset najotmenijih građana tog `srpskog mesta`. Pored paroha Vićentija Rakića i kapelana Save Popovića, svoje počasno mesto su našli veliko-kupci, kupci, pomorski kapetani, građani i naravno omladina. Veliko-kupci Jovan Kurtović i Teodor Mekta platili su svaki čak po 12 egzemplara.[7] Pretplatu za bečke `Novine serbske` skupljali su 1815. godine u Trstu, Drago Teodorović i Radonić. Trst i srpsku crkvu su pohodili mnogi znatni ljudi Evrope i Srbi, poput ruskog cara Nikole, pa njegov sin Konstantin sa suprugom, zatim knez Miloš i knez Mihajlo Obrenović iz Srbije. Iz Crne Gore su se tu bavili vladari Petar II i knez Danilo Petrović. U Njegoš je pisao pisma (1859) `starom prijatelju` - Dimitriju Vladisavljeviću učitelju iz Trsta. Knez Danilo se i oženio iz Trsta, Darinkom Kvekić, od srpske plemenite familije trgovaca Kvekića.[8] Tršćanski trgovac Krsto Mandžuka je jednoj svojoj lađi velikom briču, dao ime Vuka Karadžića.[9] Njegoševo delo Šćepan Mali je štampano u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom.[10] U Trstu je Kraljevina Srbija 1898. godine imala kao jedinog diplomatu, Hajima Daviča generalnog konzula III klase. Tršćanski značajni Srbi[uredi | uredi izvor] Tršćani su sposobni ali i požrtvovani prijatelji `lepe reči`, i svojim su rodoljubljem jedno vreme prednjačili u Srpstvu. Još 1794. godine okupili su se tamošnji Srbi oko Rajićeve slavne istorijske knjige. Zapisali su se za pretplatu sledeći građani: Stefan Riznić, Nikola Marković, Georgije Teodorović, Jovan Rajković i Jovan Cetković.[11] Učeni Srbin doktor filozofije Atanasije Stojković napisao je knjigu stihova 1800. godine, koje je posvetio svom prijatelju i dobročinitelju, tršćanskom kupcu Jovanu Palikući. Jovan mladi plemić je trebalo da se ženi, i ta knjižica je bila nešto poput `svadbenog dara`.[12] I druga Stojkovićeva knjiga je interesantna za Srbe tršćansku gospodu. Javljaju se kao prenumeranti: Stefan Riznić, Petar Palikuća, Teodor Mekša, Jovan i Stefan Tirković, tri Teodorovića - Georgije, Petar i Dragutin, i na kraju već godinu dana ranije pominjani, plemić Jovan Palikuća ot Furluga, sa svojom mladom suprugom Jelisavetom rođenoj Muškatirović.[13] Treća Stojkovićeva knjiga bila je 1801. godine posvećena prijatelju - kupcu, obitatelju i gospodar tršćanskom Dragutinu Teodoroviću.[14] Poučno religiozno delo tršćanskog pravoslavnog paroha pri crkvi Sv. Spiridona, jeromonaha Vićentija (iz sremskog manastira Feneka) pomogli su novčano Tršćani, od kojih je jedan bio tek rođen. Autor se zahvalio za pomoć grupi koju su činili mladići - Filip Cvetković, Jovan Stefanov Riznić, Marko Jovanov Nikolić, Aleksandar Florijev Jovanović, Dimitrij Nikin Nikolić i `beba` Petar Georgijev Teodorović.[15] Delo kaluđera tršćanskog paroha Vikentija Rakića `Lestvicu`, pomoglo je 1805. godine 30 najbogatijih Srba tršćanskih, na čelu sa Jovanom Kurtovićem i braćom Riznić. Knjigu sa biografijama slavnih ljudi, uzeli su 1807. godine Srbi Tršćani: kupci Jovan Cvetković i Dimitrije Atanasijević.[16] Dva tršćanska trgovca nabavili su srpsku pedagošku knjigu 1812. godine: Drago Teodorović i Jovan Cvetković - šest primeraka.[17] Dve godine kasnije 1814. isti Drago zajedno sa Stefanom Jurkovićem trgovcem uzima vredno antičko delo koje je `posrbio` učeni Srbin Živković.[18] Kupci srpske knjige u Trstu 1831. godine, pored kapelana i učitelja, su još bili doktor medicine Dimitrije Frušić lekar Građanske bolnice tamošnje, sedam trgovaca i četiri pomorska kapetana.[19] Članovi Matice srpske u Pešti, postali su do 1840. godine Srbi Tršćani, Mihail Vučetić velikokupac, te trgovci Dimitrije Teodorović i Jovan Cvetković. Pomenuti su priložili u matičinu kasu, kao redovni članovi članski ulog od 40 f. Tršćanski paroh Nikola Vujinović je 1843. godine objavio svoju knjigu `za slaveno-srbsku mladež` u Karlovcu.[20] Njegoševu knjigu izdao je 1851. godine Andrija Stojković trgovac u Trstu.[21] Rašićevu knjigu objavljenu u Beču 1852. godine kupili su Tršćani: Dimitrije Vladisavljević nastavnik mladeži (tri primerka), protođakon Grigorije Anđelić nastavnik mladeži (tri), braća Gopševići velikokupci (pet) i Biblioteka `Slavnoga obšćestva Tršćanskog` - 10 egzemplara.[22] Špiro Gopčević trgovac (1854): njegova trgovačka kuća je bankrotirala, zbog dugova koji prelaze tri miliona forinti.[23] Srpsko-dalmatinski magazin je imao svoju čitalačku publiku 1856. godine i u Trstu. Prijavilo se za svoj primerak kod skupljača pretplate Teofana Popovića đakona i učitelja, njih 10 građana.[24] Andrija Sirović rodom iz Boke, izdao je u Trstu 1877. godine istorijsku pripovetku na italijanskom jeziku `Mučenici srpski`. Kada su srpske kneževine Crna Gora i Srbija objavile rat turskoj carevini, Tode Janičić iz Trsta je poklonio 1000 zlatnih napoleona vladi u Beogradu i 1000 na Cetinju, za ratne potrebe. Nije hteo da mu se objavi ime, ali je Lazar Tomanović to ipak učinio kao dobar primer rodoljublja. [25] U Trstu je 1861-1862. godine `Slavenska narodna čitaonica` pretplatnik srpskog časopisa `Danica` iz Novog Sada. Čitaonica se bavi i izdavaštvom (1866). Najbolja škola srpska u celoj Austriji je 1858. godine tršćanska, zahvaljujući tamošnjem učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. Vladisavljević je umro januara 1858. godine, u 70. godini života. Radio je kao tršćanski srpski učitelj 44 godine. Preveo je (i objavio mu je Vuk Karadžić 1864. godine u Beču) jednu pedagošku knjigu: `Priprava za istoriju svega svijeta radi dece`, od Šlecera.[26] Ostao mu je rukopis dela - Gramatika srpsko-italijanskog jezika. Dimitrije Teodorović građanin u Trstu, platio je 1864. godine da se u Peroju, crkveni toranj sagradi i zvono teško tri i po centa postavi u njega. Spisatelj iz Trsta, Jovan Vesel počasni je član Društva srpske slovesnosti u Beogradu 1865. godine. Petar Uzelac trgovac u Trstu, prodavao je `bojadisanu` fotografiju, snimak Đorđa Mandrovića sa veridbe kneza Milana Obrenovića i Natalije plem. Kečko u Beču, 1875. godine. Stanovništvo[uredi | uredi izvor] Prema proceni, u gradu je 2010. živelo 205.535 stanovnika.[27] Demografija 1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011. 250.170 248.307 272.522 272.723 271.879 252.369 231.100 211.184 202.123 2008. godine. Trst je imao nešto preko 200.000 stanovnika, gotovo isto kao na početku 20. veka, a za 50.000 manje nego pre pola veka. Opšte opadanje stanovništva tokom proteklih decenija odražava se i na gradsko stanovništvo koje je izuzetno staro - prosečan Tršćanin ima 46 godina. Prirodni priraštaj u gradu je svega 7,6‰, najmanje od svih značajnijih italijanskih gradova. Grad danas ima znatno manju nacionalnu šarolikost naspram stanja od pre jednog veka. 94% stanovnika su građani Italije. Među njima postoji i značajan broj pripadnika slovenačke nacionalne manjine, koji upravo u Trstu imaju svoje kulturno središte. Ostalih 6% su doseljenici iz svih krajeva sveta, ali najviše sa Balkana. U gradu se govori italijanski jezik, mada se tradicionalno koristi veoma posebna venecijanska varijanta. Slovenački jezik ima status manjinskog jezika. tags: Istorija Trsta srbi srpski narod srpskog naroda srba srbije srpska u trstu ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S A D R Ž A J: PITANJA METODA - Šumanović - slikar „napretka“ i „povratka“ PERIODIZACIJA - Hronologija i tipologija 1896-1914: VINKOVCI, ŠID, ZEMUN - Počeci (Sezan, Van Gog) 1914-1918: ZAGREB - Umetnička škola 1918-1920: ZAGREB (samostalni rad) - Između starog i novog - proljetni salon, početak „sintetičkog“ „konstruktivnog“ slikarstva 1920-1921: PARIZ (prvi boravak) - „Estetika suviše stvarnog“, postkubizam, konstruktivni ekspresionizam, neoklasicizam (početak „povratka“) 1921-1925: ZAGREB (drugi boravak) - Samostalna izložba (1921) neoklasicizam - Pusen, Engr, povratak povratku, umetnost umetnosti 1926-1927: PARIZ (drugi boravak) - Ekspresionizam boje i gesta, kolorizam - povratak neposrednoj osećajnosti 1928-1930: PARIZ (treći boravak) - Poetski realizam, povratak realnom 1930-1942: ŠID, BEOGRAD, ŠID - Povratak prirodi i „stvarima samim“, „kako znam i umem stil“ ZAKLJUČAK - Od stvarnosti slike do slike stvarnosti ŠUMANOVIĆEVI TEKSTOVI REPRODUKCIJE DOKUMENTACIJA - Biografija, samostalne izložbe, grupne izložbe, bibliografija, monografske studije, literatura o umetniku Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Hrvatska Mitrovica, 30. avgust 1942) bio je srpski slikar. Smatra se jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti dvadesetoga veka.[1][2] Njegov opus obuhvata 800 slika i 400 crteža i skica. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba. Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942. godine ubile ustaše. Najpre je odveden u zatvor u Hrvatskoj Mitrovici (današnja Sremska Mitrovica) gde je mučen i dva dana kasnije streljan zajedno s ostalim zarobljenicima.[3] Biografija U Vinkovcima mu je otac radio kao šumarski inženjer, od oca Milutina (1862—1937) i majke Perside (1875—1968), rođene Tubić.[4][5] Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da pohađa časove slikanja kod učitelja Isidora Janga, koji ga upoznaje sa slikarstvom Sezana i van Goga.[6] Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt.[6] U tom periodu družio se sa Milanom Štajnerom i Antunom Brankom Šimićem.[6] Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.[7] Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Spomen kuća Save Šumanovića u Šidu. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Bista Šumanovića u dvorištu Galerije u Šidu Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Na izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je 401 platno.[8][9] Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[10], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Hrvatsku Mitrovicu (ovaj naziv Sremska Mitrovica je nosila za vreme postojanja NDH). Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[10], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Povodom 125 godina od rođenja objavljena je 2021. poštanska marka u Srbiji posvećena Savi Šumanoviću.[11] O Šumanovićevom životu snimljen je 2023. godine snimljen art-dokumentarni film „Svetlost i senke”. Film je osvojio osam nagrada, uključujući nekoliko nagrada za kratki dokumentarni film u Aziji.[12] Sačuvano je više njegovih pisama upućenih Rastku Petroviću.

У руској монументалној, у илустрованој или илуминисаној историји света под именом "Летописни лицевој свод" ("Летописна лична збирка" или "Летописни илустровани свод"), уникатно рађен за првог руског цара, Ивана ИВ Васиљевича, посебна целина и велика пажња посвећена је Србима, Светом Сави и Косовском боју. - Ова пажња показује руску државну захвалност јер се као царство утемељило прво на преписима Законоправила Светог Саве, које је потом и добило штампани облик уз незнатне промене под називом Кормчаја књига (Књига кормарења (управе), која се посрбљено зове Крмчија), али и показује и царску љубав Ивана ИВ, коме је Теодосијево "Житије Светог Саве" била књига детињства, што показује и његов веома приљежан однос према свом пореклу, које је српско, у једном делу и немањићко - каже за "Новости" Милован Витезовић, који је приредио раскошну и драгоцену књигу "Свети Сава у руском царском летопису", а коју је објавио Завод за уџбенике, у преводу Миљенке Витезовић са старог руског језика. За постојање овог величанственог дела, највећег књижевног подухвата у 16. веку у Русији и Европи, Витезовић је сазнао 1976. године на великом интернационалном научном скупу "Свети Сава - историја и предање", одржаном у САНУ. Да у тој историји постоје илуминације из живота Светог Саве, исказао је професор Сретен Петковић у саопштењу "Свети Сава у старом руском и румунском сликарству". - Како је Свети Сава, његов живот и дело, велико моје интересовање, ја сам од тада разним везама покушавао да прво сазнам обим који он заузима у руском летопису и био наивно уверен да могу да дођем до копија тих страна. Сазнао сам доста, највише од московског професора и академика, грофа Никите Толстоја. Али до увида у оригинал се није могло доћи, јер је овај књижевни споменик под највећом заштитом, рецимо, као код нас Мирослављево јеванђеље - каже нам Витезовић. Тек у овом веку ово рукописно дело добија штампане облике у 20 томова и то старањем самог председника Владимира Путина. Тада је у Москви направљено предузеће "Актеон" са задатком да на највишем технолошком нивоу и највећом заштитом предузме издавање овог летописа које још траје. - Директор "Актеона", господин Харасович, одмах је уступио права које сам тражио за Завод за уџбенике, да се из летописа издвоје српске стране и овде објаве. Тако се дошло до права, а приређивање је трајало више од две године - објашњава наш саговорник. Срби у руском царском зборнику имају бројне, хронолошки сложене стране из своје историје до времена Ивана ИВ, у јарким минијатурама. Те стране почињу родословом владара од преднемањићког периода и завршавају се Косовским бојем. Имају осамдесетак листова са око 160 минијатура. Самом Косовском боју, по Витезовићевим речима, припада десет слика, што говори о великом историјском значају овог догађаја у руским и светским историјским поимањима и после века и по такозване историјске дистанце. - Слике нас садржајем упућују на то да је епска свест Срба о догађајима Косовског боја сасвим историјска, у шта смо крајем 19. и током 20. века сумњали. По овом судећи, неправедно - сматра Витезовић. - Животопис Светог Саве дат је у сто једној слици, што је свакако највећи ликовни опус посвећен овом нашем светитељу, и вероватно један од најобимнијих посвећених духовним јунацима у овом летопису. Велика заступљеност Светог Саве упућује на величину његовог светитељског култа у Русији у време настанка царског летописа. Доследно неговање култа Светог Саве Српског у Русији је заступљено од краја 13. века до времена Октобарске револуције. Култ је био при врхунцу у доба настајања руског царства, а први цар, Иван ИВ или Иван Грозни (Страшни, Силни, Величанствени) имао је великих и државних и личних разлога. Његова мајка била је Јелена Глинска, а бака по мајци - Ана Глинска, у девојаштву Јакшић, кћи Стефана Јакшића (једног од браће Јакшића из епске песме "Диоба Јакшића", господара Београда, Баната и Подунавља). Ана Глинска је из свог српског рода донела велику образованост и побожност, и одрасла је у поштовању два култа: Светог Саве и Светог цара Лазара. То поштовање је преносила својој деци, нарочито Јелени. Са друге стране, преко оца Василија ИИИ Ивановича, преци Ивана Грозног сежу до српске лозе Немањића. О образовању младог Ивана Грозног, како објашњава Витезовић, бринула се његова бака Ана. Она га је упознала са српским духовним и државним наслеђем, са духовним и државотворним учењем Светог Саве, са уздизањем свете лозе Немањића, од Стефана Немање до цара Душана Силног, али и са пропасти српског царства и потресном судбином кнеза Лазара. Књига његовог образовања била је "Житије Светог Саве", које је из Хиландара донео његовом оцу на подарје светогорац Исаија. О томе је са усхићењем сведочио у позним годинама: "А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов Немања, то јест Симеон, и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили земаљску утеху и радост!" Одмах по крунисању, Иван Грозни је наставио градњу царског Кремља и започео живописања Арханђелског сабора. У наосу овог храма представљени су сви дотадашњи руски владари, у сјају и одеждама. Ипак, по његовој вољи, на носећем северном стубу, да свакоме ко улази у сабор прво падне у очи, осванула је фреска која није у владарском сјају већ у монашким одеждама. На фресци су представљени светогорски монаси Свети Сава и Свети Симеон, "сербски чудотворци". Нешто даље, али на почасном месту, приказан је и Свети кнез Лазар Сербски. Иван Грозни се још у кнежевском времену ставио под заштиту Светог Саве и веровао је да је то време његовим чудима преживео. На врху северног олтарског стуба Арханђелског сабора постоји још једна фреска Светог Саве, тако да је српски светитељ једини у овом здању представљен са два живописа, што је израз велике царске почасти. ИЛУМИНАЦИЈЕ Живот српског свеца у руском царском летопису исприповедан је и осликан по Теодосијевом "Житију Светог Саве". Исприповедан је, по Витезовићевим речима, у сведеним и достојанственим реченицама, интонираним као беседне посвете. Слике, иако минијатуре, далеко су "речитије". У свакој се налазе по две, три или чак четири епизоде из Савиног живота. Ове књижне илуминације рађене су у техници акварела директно на хартији (хартија је била царског квалитета што је делу омогућило царску трајност). Сви осликани амбијенти Савиног световног и монашког живота и архипастирског столовања од Раса до Свете Горе, амбијенти његових манастира Студенице, Хиландара, Жиче, Милешеве, амбијенти градова његових аудијенција Солуна, Цариграда, Јерусалима, Каира, Трнова, амбијенти његових ходочашћа светим местима, сви имају руски изглед и руски карактер. januar 2013. Predstavljanje knjige u Patrijaršiji U Patrijaršiji Srpske Pravoslavne Crkve predstavljena je knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu", u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda, kome je izdavačka kuća "Akteon" iz Moskve ustupila prava da se iz njihovog kapitalnog Zbornika letopisne istorije sveta, pisane i slikane za ruskog cara Ivana Groznog, izvade listovi posvećeni Srbima i objave kao posebno izdanje u Srbiji. Njegova Svetost srpski patrijarh Irinej, koji je blagoslovio rad na priređivanju knjige "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" istakao je da je ovo delo važan i lep poklon srpskoj kulturi, u kome otkrivamo koliko je srpski prosvetitelj Sava Nemanjić bio poštovan od strane ruskih vladara i ruskog naroda. Sadržaj izdanja na srpskom jeziku bazira se na petoj knjizi monumentalnog dela pod nazivom "Ruskaja letopisnaja istorija, legendarnoe književnoe sobranie cara Ivana Groznog", u kome je u 10 tomova, obuhvaćena istorija od postanja do vladavine Ivana Groznog, istakao je književnik Milovan Vitezović, priređivač izdanja na srpskom jeziku. On je istakao da to što se u Car- knjizi, kako se još naziva ruski Letopis, pojavljuje svedočanstvo o životu i delu Svetog Save i drugih ličnosti iz srpske istorije, objašnjava time da je car Ivan Grozni bio direktni potomak srpske plemićke porodice Jakšić. Srpske strane počinju rodoslovima srpskih vladara prednemanjičkog i nemanjičkog perioda, a završavaju se Kosovskim bojem, na kojima su predstavljene minijature sa najvažnijim događajima. Najznačajnije strane posvećene su srpskom arhieposkopu Savi Nemanjiću, koji je i kod Rusa nazivan Sveti Sava Srpski. Na sto pet strana iluminacija, sa više od tri stotine prizora u njima, islikan je ceo život Svetog Save, što je svakako najveći likovni opus posvećen srpskom svetitelju, kaže Vitezović. Istraživanja Milovana Vitezovića, koji je gotovo tri decenije pokušavao da otkrije tajnu o postojanju srpskih listova u Car- knjizi, pomogla su da se razjasni istorija kulta Svetog Save u Rusiji, čije je Zakonopravilo iz 13. veka, poslužilo kao važna osnova za zakonodavno uređenje ruske države, posle ujedinjenja kneževina u 14. veku. Govoreći o velikom interesovanju i poštovanju cara Ivana Groznog za srpsku srednjovekovnu duhovnu tradiciju i kulturu, istoričar umetnosti dr Anika Skovran je ukazala da je za to najzaslučnija njegova baba po majci Ana Jakšić Glinska. Ona ga je uputila u poreklo čuvene srpske plemićke porodice Jakšić iz koje je poticala i srpsku istoriju. Naklonost cara Ivana Groznog prema srpskoj kulturi ogledala se, tokom čitave njegove vladavine, u pomaganju srpske zemlje, bez obzira što je na vlast došao 1547. godine, mnogo posle upokojenja Svetog Save. Poznato je takođe da su svi Savini naslednici i monasi odlazili u Moskvu noseći darove ruskom caru. Među njima su bili i srpski rukopisi, koji se i danas čuvaju u Publičnoj biblioteci u Petrogradu, u Moskvi i pojedinim ruskim manastirima. Ivan Grozni je bogato pomagao srpski manastir Hilandar, a značajna je njegova pomoć u obnovi fresaka u manastiru Mileševi iz 13. veka. Knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" objavljena je trojezično na staroruskom, ruskom i srpskom jeziku, a mišljenje o letopisu su dali Patrijarh Moskovski i sve Rusije g. Aleksej, predsednik Rusije Vladimir Putin i akademik i predsednik pisaca Rusije Aleksandar Lihačov. Autor Olivera Milovanović - See more at: http://glassrbije.org/%C4%8Dlanak/predstavljena-knjiga-sveti-sava-u-ruskom-carskom-letopisu#sthash.HjD7ZJW7.dpuf Наслов: Свети Сава у руском царском летопису Издавач: Завод за уџбенике Страна у боји: 154 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22,5 x 31,5 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-17-18144-2

PS3 Assassin's Creed 3 ProizvoÄ‘ač: Ubisoft Datum izlaska: 01.01.2000. Novo poglavlje Assassin's Creed sage nas vodi u period američke revolucije i postavlja u ulogu Konora, Desmondovog pretka. Akcija se ovoga puta seli u divljnu američkih šuma gde će biti potrebno svladati i tehnike preživljanja u surovim uslovima. Svet možda jeste postao surovije mesto za Assassine, ali i oni su! Treći deo donosi dosta toga novog i osvežavajućeg, pogotovo na polju gejmplej unapreÄ‘enja, kao i neke zaista fantasične momente koji će obradovati sve veterane, ali i privući one koji se do sada nisu oprobali u ovoj igri. Ipak, ne može se baš reći da predstavlja revolucionarni pomak u odnosu na ranije delove, kao što su se možda neki nadali, pa tako osim novog endžina i okruženja ( Amerika, 18. vek ) ne postoji ništa istinski novo. Pre bismo rekli da su postojeći elementi unapreÄ‘eni i optimizovani. Predivan pogled sa vrha jedne od mnogobrojnih graÄ‘evina koji oduzima dah predstavlja na neki način zaštitni znak franšize, ujedno reprezentujući sve ono što Assassin’s Creed čini posebnim. Jedinstvena istorijski potkrepljena priča, ogromna posvećenost detaljima, fascinanta arhitektura zajedno sa mnogim drugim elementima koji su obeležili konkretne istorijske periode, fantastična upotreba graÄ‘evina i „vertikalne“ ose u kontekstu gejmpleja – sve su to momenti koji čine da igranje postane nešto više od pukog kontrolisanja virtuelnog junaka, a Assassin’s Creed 3 definitivno nastavlja u istom smeru. Glavni protagonista, pod imenom Dezmond Majls, član je tima savremenih - takoreći „dobrih“ plaćenika, koji se bore da zaustave ekstremističku grupu Templara, u javnosti poznatih kao Abstergo korporacija, i njihovu vekovnu težnju za konačnim uspostavljanjem svetske dominacije. Igra počinje tako što se Dezmond priprema za još jedan skok u „Animus“, specijalnu napravu koja mu omogućava da upliva u sećanja svojih genetskih predaka kako bi iznova doživeo njihova iskustva i uspeo da sazna odreÄ‘ene informacije od značaja iz prošlosti. Prvi kvest ga vodi na teritoriju nekadašnje Nove Engleske, sveže kolonizovanog Bostona, godina je 1770. i vreme je zahuktavanja velikog rata, a Dezmond će uskočiti u čizme izvesnog „Ratohnhake:ton-a“ koji će odigrati važnu ulogu u iniciranju američke Revolucije. Momak sa komplikovanim imenom je zapravo rezultat mešovitog braka, od oca britanca i majke mohikanke, koji se na neki način nalazi u rascepu izmeÄ‘u interesa dva naroda, starosedeoca i kolonista. On je plaćeni ubica koji voli i ne stidi se svog porekla, veruje u osnovno ljudsko pravo da ljudi budu slobodni i da razmišljaju i donose odluke na osnovu sopstvenih nahoÄ‘enja. Veliki deo igre se vrti oko ovog zanimljivog i pomalo kontradiktornog junaka, koji je poznat još i pod imenom Konor. MeÄ‘utim on neće biti jedini alter ego igrača. Konorov životni put je isprepleten nekim ključnim momentima američkog rata za nezavisnost kao što su „Battle of Bunker Hill“ tj. bitka kod ÄŒarlstauna i Bostonska čajanka, gde se najvećim delom igre borio na strani Patriota. Assassin’s Creed igre su vrlo dobro poznate po velikoj posvećenosti istorijskim detaljima, te ni ovaj nastavak nije izuzetak, pa ćete tako tokom igre virtuelno obići izuzetno realistično rekreirane gradove Boston i Njujork ali i pojedine enterijere kao što je fantastično detaljno odraÄ‘ena “Begar’s” opera. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:SAD