Korice kao na slici Unutra lepo očuvano Uslikan je primer gde postoji komentar grafitnom olovkom kraj teksta, možda ima još negde ali nisam primetio. VULGATA latinski tekst Dva toma ukoričena zajedno, pogledajte slike Biblia sacra vulgatae editionis: juxta exemplaria ex Typoghraphia Apostolica Vaticana. Romae 1592 & 1593 inter se collata et ad normam correctionum romanorum exacta, auctoritate Summi Pontificis Pii IX Tomus I-II Mane G. J. Ratisbonae 768 strana (394+334+XL) Ne piše godina izdanja ali deluje kao kraj devetnaestog na početak dvadesetog veka Najpoznatiji prevod Biblije na latinski jezik je Vulgata („obična“), nastao krajem IV veka. Rimski papa Damas I je 382. godine zamolio svoga teološkog savetnika Sofronija Euzebija Jeronima (kasnije poznatog kao svetoga Jeronima, rođenog u Stridon (Štrigova) severnoj Dalmaciji) da izvrši reviziju postojećeg teksta Itale i da ga standardizuje u skladu sa „pravim“ grčkim tekstom - izvornikom, kao i da prevede Stari zavet koristeći izvorne jevrejske tekstove. Još pod vladavinom pape Damasa I počeo je Sv. Jeronim 383. sa jednom revizijom već postojećeg teksta novog zaveta, i 390. je krenuo sa prevodom starog zaveta, ali ne kao ostali raniji prevodi sa grčkog već iz hebrejskog starog pra teksta. Jeronim je učio grčki i latinski u Rimu a jevrejski u Palestini. Kasniji pokušaji da se postupkom utvrđivanja unazad dođe do pravog izvornika za ovaj prevod ostali su neuspešni, tako da nikada nisu razjašnjene određene nedoslednosti u prevodu. Danas je poznato više od osam hiljada verzija Vulgate, što samo govori o učestanosti rukopisnog umnožavanja biblijskih tekstova u ranom srednjem veku. Najpoznatija verzija Vulgate je ona iz V veka koja se vodi pod imenom Codex Sangallensis (Sengalenski rukopis), odnosno (S) i čiji se deo sa Jevanđeljima čuva u manastiru Sent Gal u Švajcarskoj. Svakako da je najlepša Vulgata ona koja se čuva u njujorškoj biblioteci i koja potiče iz X veka. Pisana je slovima od zlata na ljubičasto obojenoj jagnjećoj koži. Godine 1933. rimski papa je formirao „Red svetoga Jeronima“ u Rimu, čiji je zadatak da rade na ispravljanju teksta Vulgate, kako bi se rekonstruisao izgubljeni Jeronimov tekst. Biblija Sveto pismo Latinski izvornik tekst

prvo izdanje odlično stanje retko!!! Sremski Karlovci 1907, 755 strana Todor Stefanović Vilovski : Moje Uspomene (1867-1881). Prvo izdanje, Srpska manastirska štamparija u Sremskim Karlovcima, 1907. godine. Todor Stefanović Vilovski (1854-1921), poznato ime naše književnosti, istoriografije, novinarstva i politike. Zajedno sa Stevanom Ćurčićem pokrenuo je i uređivao ilustrovani mesečni list „Srbadija” (1875–1877). Bio je vlasnik i urednik ilustrovanog književnopoučnog mesečnika „Srpska zora” (1876–1877). Imao je značajnu ulogu u srpskom omladinskom pokretu. Više godina uzastopno, od 1875. do 1881, bio je predsednik studentskog društva „Zora” u Beču, a 1879. izabran je za poslanika i sekretara Srpskog narodno-crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Za vreme ustanka u Bosni i Hercegovini zalagao se da Srbija i Crna Gora zarate s Turskom i izvojuju oslobođenje. Napisao je zanimljive, činjenicama bogate „Moje uspomene”, koje zahvataju vreme od 1867. do 1881. Uživao je glas vrsnog novinara i bio saradnik mnogih časopisa, kao što su: „Letopis Matice srpske”, „Otadžbina”, „Brankovo kolo”, „Delo”, „Stražilovo”, zatim „Zastava”, „Pančevac”, „Branik”, „Nova iskra”, „Novo vreme”, „Odjek”, „Trgovinski glasnik”, „Augsburger Allgemeine Zeitung”, „Wanderer”, „Politik”, „Pester Lloyd”, „Neue Freie Presse” i „Hellwalds Ausland”. Kao vrstan pisac, široko obrazovan i iskusan novinar s odličnim znanjem nemačkog jezika, Vilovski je 1881. godine iz Austrougarske prešao u Srbiju. Tu je postao urednik naprednjačkog lista „Videlo” i šef srpskog pres-biroa, na čijem čelu je dotle bio Matija Ban. Šef pres-biroa bio je u dva navrata. Prvi put od 1881. do 1887. a zatim od 1912. do 1915. godine. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. bio je ne samo šef pres-biroa već i sekretar vrhovnog komandanta kralja Milana. Posle pada naprednjačke vlade juna 1887. i dolaska na vlast tzv. Savezne liberalne i radikalne vlade Vilovski je bio prinuđen da napusti Srbiju i da do jeseni 1895. živi u Beču. Sve vreme boravka u Beču, za života kralja Milana, Vilovski je bio u njegovoj službi. Bliska veza sa bivšim kraljem dokaz je da je Vilovski bio u samom vrhu društvenih i političkih zbivanja Srbije, da je imao mogućnosti mnogo šta da vidi, čuje i sazna. Pored širokog obrazovanja, prostranih znanja, raznovrsnih interesovanja i neospornih spisateljskih sposobnosti, Vilovskog je za više državne poslove u Srbiji preporučivalo i to što je bio sin carsko-kraljevskog majora Jovana Stefanovića Vilovskog, poznatog oficira, uspešnog ratnika, prvog srpskog hidrologa i velikog patriote. Stefanović se istakao u revoluciji 1848–1849. u borbama protiv Mađara, posebno u bici kod sela Vilova, u Šajkaškoj, koja se odigrala 1. aprila 1849. istorija srpske kulture 19. vek XIX veka privatni život memoari

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

lepo očuvano kao na slikama Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike” Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Put oko zemlje za osamdeset dana - Žil Vern Žil Vern - 20.000 milja pod morem 1-2 Čudesni svet Đorđa Lobačeva Žil Vern - Delfin, najbrži brod na svetu Arhipelag u plamenu Jules Verne - Plivajuci grad Jules Verne (Žil Vern), Tajanstveni otok Žil Vern - Pet nedelja u balonu Žil Vern - Otkrivenje zemlje ŽIL VERN, SVET POD MOREM Žil Vern - Pet stotina miliona begeninih

MISLI O AVTONOMIJI Kao na slikama Fali prednja korica i naslovna je isečena kao što je prikazano Retko!!! Мисли о автономији Игњатовић, Јаков, 1822-1889 = Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Издавање и производња - Нови Сад : Парна штампарија М. Димитријевића, 1886 Jakov Ignjatović (Sentandreja, 26. novembar(jk))/8. decembar(gk) 1822 — Novi Sad, 23. jun(jk))/5. jul(gk) 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Jaša Ignjatović[2] se rodio u Sentandreji na crkveni praznik `Prvozvani Andreja` 1822. godine (a ne 1824. kako je zapisano na njegovom portretu, rad Novaka Radonića).[3] Otac imenjak Jakov, ugledni građanin, varoški tutor koji je sina dobio pod stare dane, umro je šest godina kasnije.[4] Majka Ličanka, Kata od roda Barjaktarevića[5] (koji su promenili prezime u Jakovljević) umrla kada je Jaši bila nepuna godina. Tako je Jaša ostalo rano siroče, a po majčinom porodičnom nadimku, njega i brata su zvali `braća Tabordžije`. O njemu je vodio brigu ujak Đorđe Jakovljević, kod kojeg je prešao da živi. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju (`latinsku školu`) u Sentandreji, Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. Jakov Ignjatović U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru.[6] Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik[7] i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu.[8] U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao `Temišvarski Glasnik`, skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik `Nedeljnog lista` u Novom Sadu. Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Podsmevao mu se u javnosti naročito Jovan Jovanović Zmaj u svom humorističkom listu Starmali 1879-1881. godine[9] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save.[10] Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine `uoči Ivandana`, gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu. Grob Jakova Ignjatovića na Uspenskom groblju u Novom Sadu Književni radovi[uredi | uredi izvor] Na književni rad Jašin mnogo je uticao pisac Sima Milutinović `Sarajlija`. Svom uzoru je sročio pesmu 1838. godine Pesma Milutinoviću. Ignjatović je svoju književnu delatnost naročito razvio kad je došao za urednika „Letopisa“. Zajedno sa Đurom Jakšićem spada u red najistaknutijih romantičara u srpskoj književnosti.[11] Kao pisac Ignjatović je prolazio izvesne mene, tragajući za svojim idealom. Počeo je sa romantizmom, da bi završio kao realista.[12] On je tako napisao više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti [13] Takvi su istorijski romani: Đurađ Branković (prvenac, 1855)[14] Kraljevska snaha i nedovršeni Deli - Bakić; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, Stari i novi majstori i poslednji i najobimniji Patnica. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društva u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i Trpen spasen (nedovršen, u „Srbadiji“, a prerađen u dramu „Adam i berberin“). Dela[uredi | uredi izvor] Naslovna strana istorijskog romana Đurađ Branković (1859) Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858; Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900); Čudan svet, Novi Sad 1869; Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878; Uveo listak, Novi Sad 1878; Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881; Stari i novi majstori, Novi Sad 1883; Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936); Večiti mladoženja, Beograd 1910; Vasa Rešpekt, Beograd 1913; Dela, I—II, Beograd 1932—35); Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53); Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969; Memoari, Beograd 1966: Odabrana dela, I—XIV, Novi Sad 1985.

Kao na slikama Retko 19. vek srpski časopis iz xix veka 1878 Lazar Paču (Čurug, 1. mart 1855 — Vrnjci, 12. oktobar 1915) bio je srpski lekar i političar. Paču je bio ministar finansija Kraljevine Srbije u više mandata. Biografija[uredi | uredi izvor] Potiče iz svešteničke porodice cincarskog porekla koja se sa juga doselila u Austrougarsku sa patrijarhom Čarnojevićem, iz Blaca.[1] Otac Stefan bio je paroh u bačkom mestu Čurugu, a majka je poticala iz porodice kojoj je pripadao i Miloš Cvetić, poznati dramski pisac i glumac. Gimnaziju je završio u Novom Sadu, studije medicine započeo je u Cirihu, gde se pridružio bakunjističkom krugu i upoznao Svetozara Markovića, Vasu Pelagića i buduće rukovodstvo Radikalne stranke: Nikolu Pašića, Peru Todorovića i Peru Velimirovića. Tu je sreo i Lenku Zaho, kojom se kasnije oženio. Naslovna strana lista Straža (1878) Kao omladinac pod uticajem Svetozara Markovića napisao je knjižicu pod naslovom `Ima li životinja duše`.[2] Tokom 1870/1871. godine mladi Paču je bio saradnik novosadskog gimnazijskog društva `Vila`, u kojem je te školske godine prineo dva svoja rada - prevoda.[3] Studije je prekinuo 1878. godine, kada je, zajedno sa Perom Todorovićem, osnovao list „Straža“ u Novom Sadu, oko kojeg su se okupili omladinci sa svih strana. Laza je bio član redakcije tog lista, ali ubrzo izazivaju svojim socijalističkim aktivnostima podozrenje kod mađarskih vlasti. List je zabranjen a njih režim proterao van zemlje 24. marta 1879. godine. Lazu će onda put odvesti u prestonicu srpstva Beograd. On je 1879. godine objavio u Novom Sadu prevod knjige Gejnijea, pod naslovom `Fizikalna geografija`.[4] Paču je naknadno okončao studije medicine na Univerzitetu Fridriha Vilhema u Berlinu. Promovisan je 3. juna 1880. godine[5] za doktora medicine, nakon odbranjene teze o reumatskim oboljenjima. Prijavio se 1881. godine Upravi varoši Beograda sa molbom i diplomom `celokupnog lekarstva` Berlinskog univerziteta, da bude lekar u Beogradu.[6] Veliki radikal[uredi | uredi izvor] U Beogradu je otvorio lekarsku ordinaciju i od nje živeo tokom nepune decenije 1881-1889. godine. Bio je on počev od 1881. godine istovremeno i `šef opštinskih lekara` u Beogradu.[7] Bavi se tada neumorno prevođenjem medicinske literature i udžbenika na srpski jezik, poput dela Hakslija: `Opšti uvod u prirodne nauke` (Novi Sad 1882). Iste godine objavljuje i delo Erizmana: `Higijena nauka o zdravlju` (Beograd 1882). Sledeće 1883. godine pojavila se prevedena knjiga od Forstera: `Početnice prirodnih nauka. Fiziologija`. Njegov život je međutim obeležila politika - pripadnost Narodnoj radikalnoj stranci, od njenog prvog dana. Mada medicinar po struci, dokazao se sposobnostima - talentom za finansije i veštinom za politiku. Učestvovao je u osnivanju Narodne radikalske stranke 1881. godine i postao član Glavnog odbora.[8] Paču se smatra za jednog od najobrazovanijih i najsposobnijih radikalskih političara. Bio je kao dugogodišnji narodni poslanik izuzetan, iskusan govornik, `čiji su govori uvek puni jezgre, puni stvarnosti`, rado slušani i uvažavani. Pisao je za „Samoupravu“, list Radikalne stranke. Važna je njegova serija nepotpisanih tekstova, u kojoj je pokušao da odgovori na kritiku Mite Cenića da je Radikalna stranka napustila ideologiju Svetozara Markovića. Pred Prvi svetski rat u srpskoj politici je na vrhu bilo jedno uticajno radikalsko a `kumovsko trojstvo` koje su čini: Laza Paču, Andra Nikolić i Stojan Protić.[9] Ulazi doktor Paču u državnu službu u Srbiji 1889. godine, ali ne kao lekar. Kada je radikalna vlada 1889. godine nacionalizovala monopole duvana i soli, za upravnika državnih monopola postavljen je Paču, i bio to do 1893, kada je smenjen od strane liberalne vlade. Upravnik monopola je i 1893-1894. godine i 1897—1898. godine. Godine 1896. kao penzioner izabran je za odbornika Beogradske opštine.[10] To nije njegov ni prvi a ni poslednji komunalni mandat; neumorno je imao udela u odlučivanju i radu na razvoju srpske prestonice. U međuvremenu bio je komesar Narodne banke i direktor Beogradske zadruge (banka). Paču je kao ministar finansija podržavao tada mladog dr Milana Stojadinovića. Doprineo je da talentovani Stojadinović ode u inostranstvo radi usavršavanja i specijalizacije u finansijskim državnim poslovima.[11] Godine 1899, za vlade Vladana Đorđevića, penzionisan je. Godine 1903. postao je član Državnog Saveta. Po promeni dinastije 1903. godine i dolasku radikalskih stranaka na vlast, Lazar Paču je ministar finansija u tri perioda: januar 1904 – maj 1905, april 1906 – januar 1908. i avgust 1912 – oktobar 1915. godine. Pačua je Dimitrije Boarov podrobno predstavio u svojoj knjizi kao jednog od `apostola srpskih finansija`. On je ušao u finansijsku legendu kao lekar koji je izlečio finansije Srbije.[12] Već od prvog mandata 1904. godine ministar Paču je rešio dugogodišnji gotovo nerešiv problem srpskih finansija; ostvario je budžetsku ravnotežu.[13] Došli su do prilike da se iskažu `njegova pamet, nesalomljiva snaga i ogromno znanje`. Državne rashode je sveo na razumne granice, a prihodi mudro raspoređeni počeli su pristizati. Već krajem prve godine ministarske funkcije nestao je državni deficit. Imao je on dovoljno iskustva sa finansijama u prethodnom periodu života, kao predsednik Finansijskog odbora u Narodnoj skupštini, u nekoliko mandata.[14] Iz ovog perioda Paču je ostao zapamćen, po nekoliko anegdota, kao škrt ministar finansija, mada je i pod njim budžet brzo rastao. Njegovu ulogu za `dizanje na noge Srbije` umanjivao je u svojim napisima nakon Prvog svetskog rata, izvesni pukovnik G. Bojović. Važna je Pačuova uloga u tzv. carinskom ratu sa Austrougarskom, zaključenju novih spoljnih zajmova Srbije i finansiranju balkanskih ratova i početka Prvog svetskog rata. Obezbedio je Srbiji kao državi da može da krene i sa `politikom velikog stila`. Kada je izbio odsudan trenutak rešavanja sudbine srpskog naroda na jugu 1912. godine, srpska država je imala jake finansije, kao potporu isto takvoj vojsci.[15] U leto 1914. godine Dr Paču je prvi primio austrijsku protesnu notu, povodom sarajevskog atentata, koju je predao odsutnom Pašiću. Dana 23. jula došao je u Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Srbije Baron Gizl, koji mu je uručio austrougarski ultimatum.[16] Laza Paču je preko Pašića 1915. godine tražio da se po svaku cenu, tokom diplomatske akcije Srba uredi da njegov zavičaj Bačka (i Vojvodina) pripadne Srbiji.[17] Tokom leta 1915. godine dok živeo je i radio kao ministar finansija srpske vlade u Nišu, razboleo se. Juna meseca je posle dužeg poboljevanja od kamena u bešici, pao u postelju. Zbog potrebe neodložnog oporavka nakon operacije krenuo je na mesec dana u Vrnjce.[18] U Vrnjačkoj Banji ga je i smrt zatekla dva meseca kasnije, oktobra 1915. godine, a tu je i sahranjen.[19] Njegovo telo je u oktobru 1922. preneto na Novo groblje u Beogradu.[20] Epilog[uredi | uredi izvor] Odbornik Beogradske opštine Jovan Gavrilović je 1932. godine tražio da se jednoj beogradskoj ulici, da naziv po zaslužnom Beograđaninu dr Lazi Pačuu. To je kasnije i usvojeno. Državni Senat Kraljevine Jugoslavije je 1937. godine dodelio dodatke na penzije udovama - Jovanki, ministra Milorada Draškovića i Lenki, ministra Laze Pačua.[21] Supružnici Paču živeli su u Beogradu u Simićevoj ulici, na broju 14. Godine 1925. Čuružani su na Lazinoj rodnoj kući postavili memorijalnu spomen-ploču.[22] Petnaest godina kasnije, u Čurugu je tamošnji Školski odbor 1940. godine naručio i postavio u školi umetničku bistu svog slavnog zemljaka Laze. Spomenik je postavljen na zgradi u školi koja je i pre toga nosila njegovo ime.[2] Udovica Laze Pačua je umrla 26. marta 1938.[23] Vidi još[uredi | uredi izvor] Kuća Laze Pačua Ulica Laze Pačua (Beograd)

Lepo očuvano za svoje godine Retko 19. vek srpski časopis iz xix veka 1878 Lazar Paču (Čurug, 1. mart 1855 — Vrnjci, 12. oktobar 1915) bio je srpski lekar i političar. Paču je bio ministar finansija Kraljevine Srbije u više mandata. Biografija[uredi | uredi izvor] Potiče iz svešteničke porodice cincarskog porekla koja se sa juga doselila u Austrougarsku sa patrijarhom Čarnojevićem, iz Blaca.[1] Otac Stefan bio je paroh u bačkom mestu Čurugu, a majka je poticala iz porodice kojoj je pripadao i Miloš Cvetić, poznati dramski pisac i glumac. Gimnaziju je završio u Novom Sadu, studije medicine započeo je u Cirihu, gde se pridružio bakunjističkom krugu i upoznao Svetozara Markovića, Vasu Pelagića i buduće rukovodstvo Radikalne stranke: Nikolu Pašića, Peru Todorovića i Peru Velimirovića. Tu je sreo i Lenku Zaho, kojom se kasnije oženio. Naslovna strana lista Straža (1878) Kao omladinac pod uticajem Svetozara Markovića napisao je knjižicu pod naslovom `Ima li životinja duše`.[2] Tokom 1870/1871. godine mladi Paču je bio saradnik novosadskog gimnazijskog društva `Vila`, u kojem je te školske godine prineo dva svoja rada - prevoda.[3] Studije je prekinuo 1878. godine, kada je, zajedno sa Perom Todorovićem, osnovao list „Straža“ u Novom Sadu, oko kojeg su se okupili omladinci sa svih strana. Laza je bio član redakcije tog lista, ali ubrzo izazivaju svojim socijalističkim aktivnostima podozrenje kod mađarskih vlasti. List je zabranjen a njih režim proterao van zemlje 24. marta 1879. godine. Lazu će onda put odvesti u prestonicu srpstva Beograd. On je 1879. godine objavio u Novom Sadu prevod knjige Gejnijea, pod naslovom `Fizikalna geografija`.[4] Paču je naknadno okončao studije medicine na Univerzitetu Fridriha Vilhema u Berlinu. Promovisan je 3. juna 1880. godine[5] za doktora medicine, nakon odbranjene teze o reumatskim oboljenjima. Prijavio se 1881. godine Upravi varoši Beograda sa molbom i diplomom `celokupnog lekarstva` Berlinskog univerziteta, da bude lekar u Beogradu.[6] Veliki radikal[uredi | uredi izvor] U Beogradu je otvorio lekarsku ordinaciju i od nje živeo tokom nepune decenije 1881-1889. godine. Bio je on počev od 1881. godine istovremeno i `šef opštinskih lekara` u Beogradu.[7] Bavi se tada neumorno prevođenjem medicinske literature i udžbenika na srpski jezik, poput dela Hakslija: `Opšti uvod u prirodne nauke` (Novi Sad 1882). Iste godine objavljuje i delo Erizmana: `Higijena nauka o zdravlju` (Beograd 1882). Sledeće 1883. godine pojavila se prevedena knjiga od Forstera: `Početnice prirodnih nauka. Fiziologija`. Njegov život je međutim obeležila politika - pripadnost Narodnoj radikalnoj stranci, od njenog prvog dana. Mada medicinar po struci, dokazao se sposobnostima - talentom za finansije i veštinom za politiku. Učestvovao je u osnivanju Narodne radikalske stranke 1881. godine i postao član Glavnog odbora.[8] Paču se smatra za jednog od najobrazovanijih i najsposobnijih radikalskih političara. Bio je kao dugogodišnji narodni poslanik izuzetan, iskusan govornik, `čiji su govori uvek puni jezgre, puni stvarnosti`, rado slušani i uvažavani. Pisao je za „Samoupravu“, list Radikalne stranke. Važna je njegova serija nepotpisanih tekstova, u kojoj je pokušao da odgovori na kritiku Mite Cenića da je Radikalna stranka napustila ideologiju Svetozara Markovića. Pred Prvi svetski rat u srpskoj politici je na vrhu bilo jedno uticajno radikalsko a `kumovsko trojstvo` koje su čini: Laza Paču, Andra Nikolić i Stojan Protić.[9] Ulazi doktor Paču u državnu službu u Srbiji 1889. godine, ali ne kao lekar. Kada je radikalna vlada 1889. godine nacionalizovala monopole duvana i soli, za upravnika državnih monopola postavljen je Paču, i bio to do 1893, kada je smenjen od strane liberalne vlade. Upravnik monopola je i 1893-1894. godine i 1897—1898. godine. Godine 1896. kao penzioner izabran je za odbornika Beogradske opštine.[10] To nije njegov ni prvi a ni poslednji komunalni mandat; neumorno je imao udela u odlučivanju i radu na razvoju srpske prestonice. U međuvremenu bio je komesar Narodne banke i direktor Beogradske zadruge (banka). Paču je kao ministar finansija podržavao tada mladog dr Milana Stojadinovića. Doprineo je da talentovani Stojadinović ode u inostranstvo radi usavršavanja i specijalizacije u finansijskim državnim poslovima.[11] Godine 1899, za vlade Vladana Đorđevića, penzionisan je. Godine 1903. postao je član Državnog Saveta. Po promeni dinastije 1903. godine i dolasku radikalskih stranaka na vlast, Lazar Paču je ministar finansija u tri perioda: januar 1904 – maj 1905, april 1906 – januar 1908. i avgust 1912 – oktobar 1915. godine. Pačua je Dimitrije Boarov podrobno predstavio u svojoj knjizi kao jednog od `apostola srpskih finansija`. On je ušao u finansijsku legendu kao lekar koji je izlečio finansije Srbije.[12] Već od prvog mandata 1904. godine ministar Paču je rešio dugogodišnji gotovo nerešiv problem srpskih finansija; ostvario je budžetsku ravnotežu.[13] Došli su do prilike da se iskažu `njegova pamet, nesalomljiva snaga i ogromno znanje`. Državne rashode je sveo na razumne granice, a prihodi mudro raspoređeni počeli su pristizati. Već krajem prve godine ministarske funkcije nestao je državni deficit. Imao je on dovoljno iskustva sa finansijama u prethodnom periodu života, kao predsednik Finansijskog odbora u Narodnoj skupštini, u nekoliko mandata.[14] Iz ovog perioda Paču je ostao zapamćen, po nekoliko anegdota, kao škrt ministar finansija, mada je i pod njim budžet brzo rastao. Njegovu ulogu za `dizanje na noge Srbije` umanjivao je u svojim napisima nakon Prvog svetskog rata, izvesni pukovnik G. Bojović. Važna je Pačuova uloga u tzv. carinskom ratu sa Austrougarskom, zaključenju novih spoljnih zajmova Srbije i finansiranju balkanskih ratova i početka Prvog svetskog rata. Obezbedio je Srbiji kao državi da može da krene i sa `politikom velikog stila`. Kada je izbio odsudan trenutak rešavanja sudbine srpskog naroda na jugu 1912. godine, srpska država je imala jake finansije, kao potporu isto takvoj vojsci.[15] U leto 1914. godine Dr Paču je prvi primio austrijsku protesnu notu, povodom sarajevskog atentata, koju je predao odsutnom Pašiću. Dana 23. jula došao je u Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Srbije Baron Gizl, koji mu je uručio austrougarski ultimatum.[16] Laza Paču je preko Pašića 1915. godine tražio da se po svaku cenu, tokom diplomatske akcije Srba uredi da njegov zavičaj Bačka (i Vojvodina) pripadne Srbiji.[17] Tokom leta 1915. godine dok živeo je i radio kao ministar finansija srpske vlade u Nišu, razboleo se. Juna meseca je posle dužeg poboljevanja od kamena u bešici, pao u postelju. Zbog potrebe neodložnog oporavka nakon operacije krenuo je na mesec dana u Vrnjce.[18] U Vrnjačkoj Banji ga je i smrt zatekla dva meseca kasnije, oktobra 1915. godine, a tu je i sahranjen.[19] Njegovo telo je u oktobru 1922. preneto na Novo groblje u Beogradu.[20] Epilog[uredi | uredi izvor] Odbornik Beogradske opštine Jovan Gavrilović je 1932. godine tražio da se jednoj beogradskoj ulici, da naziv po zaslužnom Beograđaninu dr Lazi Pačuu. To je kasnije i usvojeno. Državni Senat Kraljevine Jugoslavije je 1937. godine dodelio dodatke na penzije udovama - Jovanki, ministra Milorada Draškovića i Lenki, ministra Laze Pačua.[21] Supružnici Paču živeli su u Beogradu u Simićevoj ulici, na broju 14. Godine 1925. Čuružani su na Lazinoj rodnoj kući postavili memorijalnu spomen-ploču.[22] Petnaest godina kasnije, u Čurugu je tamošnji Školski odbor 1940. godine naručio i postavio u školi umetničku bistu svog slavnog zemljaka Laze. Spomenik je postavljen na zgradi u školi koja je i pre toga nosila njegovo ime.[2] Udovica Laze Pačua je umrla 26. marta 1938.[23] Vidi još[uredi | uredi izvor] Kuća Laze Pačua Ulica Laze Pačua (Beograd)

Pripovetke Laze Kostića 1 (nije izašao broj 2 samo 1) Novi Sad : S. F. Ognjanović bez godine izdanja početak xx veka po svemu sudeći 64 str. ; 14 cm. extra retko u ponudi verovatno prvo izdanje, ne mogu da nađem više podataka Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. aza Kostić je srpski pesnik, pisac, novinar, kritičar, mislilac i estetičar. Rođen je 12. februara 1841. godine u Kovilju kod Novog Sada, a preminuo je 26. novembra 1910. godine u Beču. Smatra se jednim od najvećih srpskih pesnika. Napisao je najlepšu srpsku ljubavnu pesmu XX veka čiji je naziv „Santa Maria della Salute“. Otac Petar je bio graničarski podoficir, a majka Hristina je bila poreklom iz trgovačke porodice. Prva dva razreda osnovne škole je završio u rodnom mestu, a podučavao ga je Gligorije Kaćanski. Posle majčine smrti se preselio kod rođaka u Đurđevo gde je nastavio školovanje. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu. 1864. godine je diplomirao, a 1866. godine je doktorirao na Univerzitetu Lorand Etvoš u Pešti. Odmah je postao profesor u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. Iste godine je učestvovao u stvaranju političkog pokreta „Ujedinjena omladina srpska“ čije je geslo bilo „Srpstvo sve i svuda“. Pokret je bio aktivan do 1871. godine. 1867. godine je posetio izložbe u Parizu i Moskvi. Izabran je za beležnika u Novosadskom magistratu gde je radio pet godina. Posle toga je počeo da se bavi književnošću, novinarstvom i politikom. 1869. godine je lažno optužen da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila zbog čega je bio uhapšen. Drugi put je završio u zatvoru zbog antiaustrijskog govora na proslavi na kojoj je obeleženo punoletstvo kneza Milana. 1873. godine je izabran za poslanika u Ugarskom saboru i bio je jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića, predsednika Družine za ujedinjenje i oslobođenje Srbije. 1878. godine je bio sekretar Jovana Ristića na berlinskom kongresu. 1880. godine je postao sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, ali se posle četiri meseca vratio u Beograd. 1881. godine je počeo da uređuje novine Srpska nezavisnost. 1884. godine, zbog pritiska vlade, se preselio u Crnu Goru. Bio je saradnik kneza Nikole I Petrovića Njegoša i uređivao je Glas Crnogorca na Cetinju. Nakon sedam godina se vratio u Sombor. Radio je kao upravnik Srpske narodne čitaonice koja danas nosi njegovo ime. U prilog činjenici da je Laza Kostić bio cenjen i priznat u društvu u kome je živeo i stvarao, govori to što je 1883. godine postao član Srpskog učenog društva, a 1909. godine član Srpske kraljevske akademije. 1910. godine je otišao u Beč na lečenje, ali 26. novembra se upokojio. 11. decembra je sahranjen na Svetouspenskom groblju u Somboru. Nagrada Laza Kostića se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje u okviru manifestacije Dani Laze Kostića koja se održava svakog 3. juna u Somboru. Književni rad Laza Kostić je jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Njegov opus se sastoji od 150 lirskih pesama: tragedije „Maksim Crnojević“ (1863.); drame „Pera Segedinac“ (1882.); drame „Uskokova ljuba“ / „Gordana“ (1890.); estetičke rasprave „Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme“ (1880.); filosofskog traktata „Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju“ (1884.); velike monografije „O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu“ (1902.); pripovedaka: „Čedo vilino“, „Maharadža“ i „Mučenica“. Pošto je govorio latinski, grčki, engleski, nemački, francuski, ruski i mađarski, Laza Kostić je preveo mnoga dela. Najznačajnije su drame engleskog pisca i pesnika Vilijama Šekspira: „Romeo i Julija“, „Ričard III“ i „Hamlet“, kao i Homerova „Ilijada“. Dobro je poznavao filozofiju i antičku književnost koju je čitao u originalu. Lazine najvrednije lirske pesme su: „Među javom i med snom“ (1863.) i „Santa Maria della Salute“ (1909.). 1879. godine je napisao pesmu „Dužde se ženi“ u kojoj je osudio sečenje borova u Dalmaciji koji su bili namenjeni za izgradnju crkve Gospa od Spasa. U delu „Santa Maria della Salute“ se pokajao zbog toga i zamolio je Bogorodicu za oproštaj. 1909. godine Matica Srpska je objavila sve njegove pesme. Privatni život Laza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“. 1884. godine je zaprosio bogatu miradžiku Julijanu Palanački, ali se nisu venčali jer njena majka to nije dozvolila. Ubrzo je otišao u Crnu Goru gde se zadržao sedam godina. U leto 1891. godine pesnik je došao u dvorac „Sokolac“ na prijem kod porodice Dunđerski. Tada je upoznao 30 godina mlađu Lenku Dunđerski i odmah se među njima rodila ljubav. Pristao je da mu njen otac Lazar postane dobrotvor i narednih godinu dana je boravio kod njih. Lenka i Laza su često zajedno šetali, a jednom prilikom ona mu je rekla da bi mogla da se uda jedino za čoveka kao što je on. Pesnik je bio svestan da njena porodica, zbog njegove materijalne situacije i razlike u godinama, to neće dozvoliti. Zato je 1892. godine otišao u manastir Krušedol. Tada je napisao pesmu „Gospođici L. D. u spomenici“. Iste godine Laza je sreo Nikolu Teslu u Pešti i postali su prijatelji. U jednom pismu koje mu je poslao, pesnik je napisao da želi da ga oženi Lenkom. Za nju je rekao: „Devojka koju sam vam namenio može da savlada svakog ženomrsca“, ali Tesla je odrično odgovorio. Pošto je bio uveren da će je zaboraviti samo ako se fizički udalje, Laza se 1895. godine oženio Julijanom Palanački i preselio se kod nje u Sombor. Lazar Dunđerski mu je bio kum. Dva meseca nakon njegovog venčanja, Lenka je umrla u Beču od tifusa. Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu. Laza je to saznao dok je bio na medenom mesecu u Veneciji. U crkvi Gospa od Spasa se pomolio za Lenku i počeo je da piše svoju najlepšu pesmu. Od Sime Matavulja je tražio da mu pošalje Petrarkine pesme koje je posvetio Lauri, kao i prideve kojima ju je opisivao. Delo „Santa Maria della Salute“ je stvarao više od deset godina. Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Maria della Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine. Pročitaj više na: https://www.biografija.org/knjizevnost/laza-kostic/

stanje kao na slikama fali samo poslednji list sadržaja, tekst i ilustracije su tu. uz asistenciju knjigovesca mogao bi biti lep primerak extra retko u ponudi 1930 Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija na principima sokolskog pokreta, čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929.[1] Slovenački član Sokola Boris Gregorka. Muška sokolska kapa sa srpskom kokardom. Ženska sokolska kapa. Uvod uredi Osnivanje u Češkoj uredi Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalni pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”.[2] Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi.[3] Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”.[4] Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa.[5] Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD.[2] Slovenija uredi Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveslovenska sokolska zvezda” (1908).[6] Hrvatska uredi Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905).[7] Bosna i Hercegovina uredi Plakat povodom drugog spleta krajiških sokola i pobratima u Banjoj Luci, 1918 U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u Mostaru (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910).[8] Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije.[6] Vojvodina uredi Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obavezan predmet u Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preimenovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”.[9] Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlasti, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. Laza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre.[10] Makedonija uredi Na teritoriji Južne Srbije odnosno Makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908).[7] Srbija uredi U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje.[11] 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola,[11] a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima.[12] Sokolsko društvo iz Mokranja kod Negotina Prednjački zbor u Negotinu 1931. godine Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorović, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”,[13] a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije.[13] Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beogradskom društvu doda naziv „Soko”,[13] pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljevini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji.[14] Orkestar Sokolske čete Negotina 1931. godine Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka.[14] Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga došli u Srbiju 1911. godine i raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac.[12] Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu.[7] Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez.[6] Osnivanje uredi Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza.[15] Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj.[16] Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen.[16] Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedištu saveza. Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, mada slet se najverovatnije ne bi ni održao zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili.[16] Nakon Prvog svetskog rata i stavaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kojoj je ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu.[15] Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez.[7] Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”.[17] Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković.[17] Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovenstva kroz sokolstvo.[17] Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastičkog saveza.[17] Organizacija uredi Sokolski dom u Zrenjaninu, delo arhitekte Brašovana Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu.[18] Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije[19]: Savez — vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu.[20] Župa — udruživala je više sokolskih društava i imala je sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo — osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa — obično u seoskim sredinama Bratstvo — najmanje 6 članova Povereništvo — najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koju su činili, starešina društva, njegov zamenik, predsednik prosvetnog odseka, načelnik i načelnica, 5—10 članova i njihovih zamenika i 3—5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja su činili, starešina, njegov zamenik, predsednik prosvetnog odbora, načelnik i načelnic, sekretar, blagajnik, 5—10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika.[21] Sokolski savez uredi Sokolskim savezom je upravljala Uprava koju su činili starešina, pet podstarešina, načelnik, načelnic, po tri njihova zamenika, predsednik prosvetnog odbora, 15—25 članova i 7—11 njihovih zamenika i 5—7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa.[22] Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941.[23] Sokolane uredi Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4–5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4–5 m.[24] Za letnje mesece predviđena su vežbališta na otvorenom. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30–40 cm.[24] Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje.[24] Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike.[25] Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisani arhitekturom iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji.[26] Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović.[26] Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931), Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbaonicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. [27] Sokolski sletovi uredi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu.[28] Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo.[28] Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter.[29] Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu.[30] Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28—29. juna 1933.[30] Članstvo uredi Članovi svih sokolskih organizacija su se, bez obzira na uzrast, uključujući i decu međusobno obraćali sa „brate” ili „sestro”, oslovljavali sa „ti” i pozdravljali sa „zdravo”.[31] Sokoli su propagirali jednakost polova. Smatrali su da žene imaju ista prava da postanu učitelji i prednjaci, s tim da su žene obučavale ženske članove, a muški muške članove. Muški i ženski članovi su mogli obavljati iste funkcije u sokolskoj hijerarhiji. [31] Ipak, smatrali su da bi u slučaju rata uloga žena bila drugačija u odnosu na muškarce, odnosno da se brinu o deci, ishrani stanovništva i vojske.[31] Vojska uredi Godine 1940. Sokolstvo je transformisano u organizaciju vojnog karaktera iz dva razloga. Kao nacionalna organizacija, njen cilj je bio odbrana države Jugoslavije, s obzirom da joj je pretila opasnost od napada Sile Osovine. Drugi razlog su bili unutrašnja odbrana od napada i masovnih progona pripadnika Sokola na teritoriji Banovine Hrvatske, gde su se najjače osetile posledice Poslanice katoličkog episkopata protiv Saveza Sokola od 8. januara 1933. godine.[32] Tokom čitave 1940. godine beleženi su progoni i napadi na sokolske radnike iz Imotskog, Nove Gradiške, Splita, Zagreba i drugih mesta, oduzimani su im odbornički mandati, a sokolski učitelji su prebacivani u zabačena sela Banovine Hrvatske, daleko od većih mesta.[32] Sokolstvo se u vreme vlade Milana Stojadinovića, koncentrisala na teritoriju Srbije, a kasnije je vlada Dragiše Cvetkovića počela da naoružava organizaciju, kao protivtežu Hrvatskoj seljačkoj zaštiti.[32] Još krajem marta 1940. godine Savezna uprava Sokola je objavila pripravno stanje, sa ciljem da se delatnost jugoslovenskog sokolstva usmeri na narodnu odbranu, vojno-odbrambene akcije u sprečavanja „Pete kolone” u Jugoslaviji.[32] Predviđano je organizovanje Sokolstva u Jugoslovensku nacionalnu vojsku i u tom smislu je intenziviran rad na uspostavljanju novih sokolskih jedinica.[32] Prema pravilniku Saveza i inače su kandidati koji su želeli da uživaju povlastice odsluženja skraćenog vojnog roka obučavani da rukuju oružjem i bacaju bombe. Međutim, ratno stanje je zahtevalo veću predvojničku obuku. U tom smislu, otkazivane su manifestacije, koje su mogle da oduzimaju vreme u pripremama za vojno-odrambeni rad, a svim jedinicama je izdata direktiva hitnog oformljavanja streljačkog odseka i održavanja vojne obuke na redovnim časovima.[33] Galerija uredi Srpski Sokoli iz Skoplja sa izaslanicima Srpskog Sokola iz Dubrovnika na sletu u Beogradu 25. juna 1910. prethodnici Sokola Kraljevine Jugoslavije Srpski Sokoli iz Skoplja sa izaslanicima Srpskog Sokola iz Dubrovnika na sletu u Beogradu 25. juna 1910. prethodnici Sokola Kraljevine Jugoslavije Slet u Skoplju Slet u Skoplju Slet u Skoplju Slet u Skoplju V. Pokrajinski Sokolski Slet Skoplje, 1937. V. Pokrajinski Sokolski Slet Skoplje, 1937. Nikola Dragičević, lekar iz Pančeva i član Sokolskog društva Nikola Dragičević, lekar iz Pančeva i član Sokolskog društva Sokolsko društvo iz Pančeva Sokolsko društvo iz Pančeva Uputstva Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije pripadnicima organizacije za prikupljanje novčanih priloga za čehoslovačke izbeglice (1938) Uputstva Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije pripadnicima organizacije za prikupljanje novčanih priloga za čehoslovačke izbeglice (1938) Opis slike: Stevan Todorović (1832—1925), srpski slikar i prvi starešina Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ Opis slike: Stevan Todorović (1832—1925), srpski slikar i prvi starešina Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ Dr Vojislav V. Rašić (1869—1943) je prvi doneo sokolsku uniformu u Kraljevinu Srbiju kao pionir srpskog sokolskog pokreta Dr Vojislav V. Rašić (1869—1943) je prvi doneo sokolsku uniformu u Kraljevinu Srbiju kao pionir srpskog sokolskog pokreta Vojislav Živanović (1870—1932), potpukovnik srpske kraljevske vojske, i prvi zamenik starešine Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ Vojislav Živanović (1870—1932), potpukovnik srpske kraljevske vojske, i prvi zamenik starešine Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ Dr Laza Popović (1877—1945), duhovni vođa srpskog sokolskog pokreta Dr Laza Popović (1877—1945), duhovni vođa srpskog sokolskog pokreta Dr Laza Popović (1877—1945), starešina Fruškogorske župe Dr Laza Popović (1877—1945), starešina Fruškogorske župe Milutin Gr. Mišković (1864—1934), generalštabni pukovnik srpske kraljevske vojske i organizator „Sokolskog pokreta“ u Kraljevini Srbiji Milutin Gr. Mišković (1864—1934), generalštabni pukovnik srpske kraljevske vojske i organizator „Sokolskog pokreta“ u Kraljevini Srbiji Vojislav Besarović, prvi starešina srpske sokolske Bosansko-hercegovačke župe i saradnik Dušana M. Bogunovića (1888—1944). Vojislav Besarović, prvi starešina srpske sokolske Bosansko-hercegovačke župe i saradnik Dušana M. Bogunovića (1888—1944). Stevan-Stevo Žakula (1875—1939), starešina Bosansko-hercegovačke župe i blizak saradnik Dušana M. Bogunovića (1888—1944). Stevan-Stevo Žakula (1875—1939), starešina Bosansko-hercegovačke župe i blizak saradnik Dušana M. Bogunovića (1888—1944). Mihajlo-Miško Jovanović (188?—1915), pripadnik tajne organizacije „Mlada Bosna“ i član srpskog Sokolskog pokreta. Učesnik je atentata na austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu 1914. godine. Mihajlo-Miško Jovanović (188?—1915), pripadnik tajne organizacije „Mlada Bosna“ i član srpskog Sokolskog pokreta. Učesnik je atentata na austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu 1914. godine. Konjički potpukovnik Miloje Pavlović (1887—1941), starešina Šumadijske župe Konjički potpukovnik Miloje Pavlović (1887—1941), starešina Šumadijske župe Srpski sokolski učiteljski kurs održan od 1. jula do 2. avgusta 1912. godine u Sarajevu (BiH). Srpski sokolski učiteljski kurs održan od 1. jula do 2. avgusta 1912. godine u Sarajevu (BiH). Reference soko sokoli kraljevina jugoslavija sport u kraljevini

Jela Spiridonović - Savić SA USKIH STAZA meki povez, str. 78, dim. 20 x 13 cm izdanje s. b. cvijanovića beograd 1919. stanje kao na slici, knjiga je kompletna ima pečat biblioteke Jelena Jela Spiridonović Savić (11. januar 1890, Šabac — septembar 1974, Beograd) bila je srpska pesnikinja, pripovedačica i esejistkinja. Jela Spiridonović Savić Jela Spiridonovic Savic.jpg Puno ime Jelena Spiridonović Savić Datum rođenja 11. januar 1890. Mesto rođenja Šabac, Kraljevina Srbija Datum smrti septembar 1974. (84 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija, SFRJ Najvažnija dela Sa uskih staza (1919) Pergamenti (1923) Večite čežnje (1926) Život Uredi Rodila se u bogatoj šabačkoj porodici grčkog porekla. Njen otac, Mihajlo Spiridonović (1848–1908), nakon što je doktorirao medicinu u Beču zaposlio se u Šapcu kao fizikus. Zbog humanosti i nesebične požrtvovanosti prozvan je „sirotinjska majka“. Mihajlo Spiridonović je aktivno učestvovao u kulturnom životu grada, a Jela je, verovatno, nasledila njegov književni talenat. Nakon svršene Šabačke gimnazije, Jela Spiridonović je u periodu od 1911. do 1913. godine studirala filozofiju u Trstu. Godine 1913. udala se za Vladislava Savića (1873—1957), eruditu i znalaca pet jezika, šefa presbiroa u Ministarstvu unutrašnjih poslova. U godinama između dva svetska rata boravila je sa suprugom u Njujorku, Beču, Minhenu i Trstu kuda ih je vodila njegova diplomatska karijera. U međuratnom periodu ime Jele Spiridonović Savić je jedno od najprepoznatljivijih na srpskoj/jugoslovenskoj književnoj sceni. Tridesetih godina držala seriju predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u Kolu srpskih sestara o životima i delima najpoznatijih mistika. Drugi svetski rat provodela je i Beogradu. Godine 1945. komesarska uprava na čelu sa Đurom Gavelom objavila je izveštaj „Srpska književna zadruga pod okupacijom“ u kojem je Jela Spiridonović Savić ocenjena kao „saradnica fašističkog okupatora“, a njeno delo kao nedostojno, nerodoljubivo i izdajničko. Umrla je u Beogradu. U nekrologu, u ime Društva književnika Srbije, Desanka Maksimović je naglasila da je Jela Spiridonović Savić „bila pravi, rođeni pesnik. Pisala je produhovljenu poeziju temom više okrenuta prema zvezdama nego prema zemlji. Više okrenuta prema našoj prošlosti nego prema sadašnjici“. Delo Uredi Sa uskih staza Uredi Prvu pesničku zbirku, Sa uskih staza, Jela Spiridonović Savić je objavila 1919. godine. Onovremena kritika nije mogla da ne reaguje na subverzivni karakter stihova. Milan Bogdanović ističe, prikazujući nove knjige u Politici 1919. godine, da u Zagrebu, oko Krležinog Plamena, Miloš Crnjanski i Jela Spiridonović Savić skandalizuju svojim stihovima. Pesnikinja „raskošne mašte i vrelog temperamenta“, „velikog osećanja ploti i krvi i jakih čulnih senzacija“[1] u zbirci Sa uskih staza slobodnim stihom opeva erotski užitak žene. Autorkina prva zbirka korespondira sa avangardnim tendencijama početkom dvadesetih godina u srpskoj književnosti: ekstatični doživljaj sveta, intuitivnost religiozne spoznaje, metafizička identifikacija sa kosmosom, individualizam u smislu odvajanja od licemernog građanskog društva i potraga za suštinom stvarnosti u neistraženim dubinama sopstvenog bića.[2] Pergamenti Uredi Tokom dvadesetih i tridesetih godina bila je saradnica brojnih časopisa: Dan, Misao, Srpski književni glasnik, Budućnost, Raskrsnica, Savremenik, Književni sever, Letopis Matice srpske itd. U izdanju S. B. Cvijanovića 1923. objavila je ep Pergamenti, „duhovnu autobiografiju iz hilandarskog perioda, koju na početku 19. veka na zgarištu spaljenog manastira Svetog Simeona „slučajno“ pronalazi monah Stratonik“.[3] „Ep Pergamenti Jele Spiridonović Savić predstavlja eho datih religiozno-nacionalnih ideja čiji su nosioci bili predstavnici srpski predstavnici bogoslovske i umetničke elite“.[4] Važnu ulogu u ovom delu, kao i u celokupnom njenom opusu, ima tema metempsihoze.[5] Autorkina vizija utemeljivača srpske pravoslavne crkve izazvala je veliku pažnju i u inostranoj javnosti. Delo je prevedeno i objavljeno na italijanskom jeziku 1927. godine. Večite čežnje Uredi Godine 1926. objavila je drugu pesničku zbirku, Večite čežnje. U predgovoru Jovan Dučić ističe da se pesme Jele Spiridonović Savić „razlikuju od starijih pesnika svojom formom, a od mlađih svojom sadržinom“. Prema Dučićevom mišljenju, ono što izdvaja pesnikinju je njen misticizam, „njena lična spiritualna nota, aspiracija ka transcendentnom i opštem, smisao za uopštavanje, za vezivanje u zajedničko, u osnovno, esencijalno, kosmičko“.[6] Jedan od naboljih prikaza zbirke napisala je filozofkinja dr Ksenija Atanasijević, stavljajući akcenat na metafizičku i rodnu dimenziju zbirke. Rečima Ksenije Atanasijević, Jela Spiridonović Savić je „prečistila sviju ljubavnu poeziju za jedno produbljeno mistično osećanje, što je započela još u svojoj poemi retke lepote Pergamenti“.[7] Atanasijević je ocenila da su ciklusi „Tragedija žene“ i „Dnevnik usedelice“ najbolja ostvarenja u zbirci: „Kad peva ženu, g-đa Spiridonović stvara najneprolaznije svoje strofe“.[8] Savremena istraživačica, dr Stanislava Barać je ocenila da je pesnikinja u ovim ciklusima obradila aktuelne teme tadaše feminističke kontrajavnosti: „Religioznost i hrišćanska etika Jele Spiridonović Savić nije u ovim pesmama našla saglasnost sa patrijarhalnom normom“.[9] Jesenje melodije Uredi Krajem tridesetih godina autorka je objavila zbirku Jesenje melodije, sabrane pesme objavljivane tokom tridesetih godina, i Pripovetke. Todor Manojlović je zapisao da je nova pesnička zbirka Jele Spiridonović Savić „prebolna i magična“, videći je kao „stvaralačku nostalgiju usamljenika [...] motiv koji razvezuje sumorno i sugestivno, sa nekim čudesno nežnim melodizmom i ustreptalim mističkim bleskom“.[10] Paulina Lebl Albala je opisala zbirku kao „melanholičnu strasnu barkarolu“.[11] „Inovativnost ove zbirke ogleda se u naglašenoj metatekstualnosti“, naglašava dr Jovana Reba, ističući da „duhovnu auru većine pesama u zbirci oblikuje traganje po dubinama podsvesti, susreti sa sopstvenim demonima i beg od sumorne realnosti u maštu i ludilo“.[12] Pripovetke i esejistika Uredi Zbirka Pripovetke sadrži pet pripovedaka: „Pale se svetiljke gradske“, „Harmonikaš“, „Gospođa Georgina“, „Mala služavka Marija“ i „San Marije iz Magdale“. Pripovetke „predstavljaju proznu realizaciju hrišćanskog koncepta o potrazi sa savršenom vrlinom, o žrtvovanju i ekstazi duha. Motive iz svoje poezije pesnikinja je transponovala u pesničku formu, tako da su gotovo svi glavni junaci i junakinje već bili otelotvoreni u određenim pesmama i pesničkim ciklusima“[13]. Svoje poslede delo, zbirku eseja Susreti, Jela Spiridonović Savić je objavila 1944. godine. U Susretima Iskošeni tekstsu sabrani eseji, odnosno predavanja koja je držala tokom tridesetih godina o Rilkeu, Geteu, Ničeu, fra Anđeliku, Desanki Maksimović, Isidori Sekulić, ženama misticima itd. Priredila je i objavila kao samizdat zbirku pripovedaka svog supruga, Vladislava Savića, Pripovetke 1958. godine. Izabrana dela Jele Spiridonović Savić priredila je dr Jovana Reba 2012. godine. Knjiga Čežnje: izabrana dela objavljena je u ediciji Sopstvena soba izdavačke kuće Službeni glasnik iz Beograda. Reference Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka, zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da `Grce` postane `Srpce`, pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci, postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika. Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga `sirotinjska majka`, ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom, pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine. Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu. Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije. Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame). Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva knjizevnika Srbije. Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu: I ponesi me, ponesi tako, u sjajnom dugom putu tvoga zlaćanog zraka, o, Sunce, Svetlosti moćne vodi me iz Carstva mraka. Sunce Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu. Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, `nose tri svetinje nadjene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu`. Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je `stvoren jacinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno.` Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije. Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli: No jednog dana kroz vekova osam, ja narode vidim, međ njima Britone, plavi, isti takvi kao i ja što sam, dolaze da dele s vama čase bone... najbolju će decu britanskih sinova progutati bliskog Helesponta vali Tvom narodu Život počeće tad s nova, vaskrsnuće opet stari Ideali. Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: `... Jela Spiridonovic-Stana se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja.` Ono sto je zamerao mladjima — slobodan stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu. Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja: Žene, sve one nose krvavi krst, crveni krst materinstva. Sve one nose plamenu zvezdu sa Istoka. Zato su njihove oči čudno duboke: krst udubljuju. Zato su njihove oči pune svetlosti: zvezde odblesu. Al oko usana lebdi im nešto detinje, što se ne buni na krst i ne čudi se zvezdi. U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo. Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u sest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina siroka i samilosna dusa za svakog je nasla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim celijama, lutalice po dugackim putevima, hrabre mornare... Miodrag Pavlovic, u svojoj Antologiji srpskog pesnistva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledecu napomenu u predgovoru: `Na osnovu nasih antologicarskih lektira smatramo da treba za istoriju knjizevnosti jos citati Jelu Spiridonovic-Savic...`. U Pripovetkama, Jelin pesnicki senzibilitet je nadjacao proznog pisca. Sve njene price zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrasnjim zivotom i nabojem deluju sentimentalno. Poslednja u nizu, u nesrecno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izasla je u izdanju Srpske knjizevne zadruge, na cijem celu je za vreme rata bio tada vec vremesni knjizevnik Svetislav Stefanovic koji je novembra 1944. godine, u oslobodjenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na celu sa Djurom Gavelom, objavila je izvestaj Srpska knjizevna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao `nedostojan, nerodoljubiv, izdajnicki`. U izvestaju, na listi honorara primljenih od Srpske knjizevne zadruge, medju 54 imena autora, naslo se i ime Jele Spiridonovic-Savic. Danas vise nije od znacaja sto su na spisku, izmedju ostalih, bila i imena Sime Pandurovica, Todora Manojlovica, Desanke Maksimovic... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonovic-Savic je utihnulo. Neshvacena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se proslosti i imaginaciji. Susreti su, zapravo, pretezno predanja koja je Jela, trideset godina, drzala na Kolarcevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osecanje i sadasnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulic, Geteov put ka svetlosti (1932), Tragika Nicea (1934), Desanka Maksimovic (1933), Fra Andjeliko (1934) i Znacaj unutrasnjeg zivota za razvoj licnosti (1935). Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlovic, koji je istakao: `Sakupljeni eseji i prikazi gdje Jele Spiridonovic-Savic sacinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, licnog obelezja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubedjenja, pod vidom znalackih, najsolidnije dokumentovanih estetickih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija`. Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas cuvaju Medjuopstinskom istorijskom arhivu u Sapcu: pesme Nemanjici (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Izmedju sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zasluzuju li da ugledaju svetlost dana? Jela Spiridonovic-Savic je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.

Kao na slikama PJESME ŠIŠKA MENČETIĆA VLAHOVIĆA I GJORE DRŽIĆA Zagreb 1870. STARI PISCI HRVATSKI Šiško Menčetić (1457–1527), je bio dubrovački pjesnik vlastelinskog porijekla, koji je ostvario svoj pjesnički opus uglavnom u XV. stoljeću. Poznat je kao plodan pjesnik, koji je ostavio u rukopisu zamašni ljubavni kanconijer od nekoliko stotina pjesama. Opus mu se često uspoređuje s Džorom Držićem. Pisao je u duhu renesansne pustopašnosti, a tako je i živio: neobuzdani gosparski, aristokratski temperament, izvođen je i pred sud zbog izgreda na ulicama i napastovanja ženskog svijeta. Njegova pjesma “Blaženi čas i hip” jedna je od onih pjesama koje reprezentiraju i simboliziraju stil hrvatskog petrarkizma i zato nadživljuju stoljeća. Шишко Сигмунд[2] Менчетић је рођен 1458. године у старој дубровачкој племићкој породици. Био је син дубровачког властелина Шимуна[3] Менчетића, који се потписивао и као Влаховић, па се претпоставља да је био син Влаха. Влаховићем су називали Дубровчани и унука Шишка. Младост је провео изузетно разуздано, а пропевао је током седмогодишње љубави према једној девојци. Друговао је са песником Џоретом Држићем; били су то први дубровачки песници - трубадури који су писали на народном `словинском` језику. Џоре је постао свештеник, а Шишко се оженио као четрдесетогодишњак. Менчетић је оставио иза себе зборник (канцијонеро)[4] љубавних и нешто религиозних песама. Обављао је разне дужности у дубровачкој влади. Умро је, заједно с два своја сина, 25. јуна 1527. у великој епидемији куге. Поезија[уреди | уреди извор] Менчетићев песнички зборник изузетно је обиман, броји 512 песама. Убедљиво највећи њихов део представља петраркистичка љубавна лирика, неколико је сатиричних, морално-рефлексивних, а ту је и мали циклус религиозних песама. Тематско-мотивски и стилски елементи тих песама, посебно оних љубавних, показују да је Менчетић одлично познавао италијанско стваралаштво свог и нешто старијег времена. Врло близак песницима хибридног петраркизма напуљске школе, највећи део његовог љубавног канцонијера чине песме које сврставамо у другу фазу ове врсте песништва, опис драгине лепоте. Њихов број, врло мале разлике у погледу мотивске грађе, а знатно веће на стилском плану, стварају утисак да је Менчетић — свесно или не — варирао теме желећи да испроба (или покаже) стилске и поетске могућности једног новог поетског језика. У тако великом броју песама, наравно, и то нарочито у песмама чији је централни мотив патња неуслишеног љубавника, долази до многих понављања, износе се различити тада већ утврђени клишеи, па неретко ова поезија делује као недоживљена. Ипак, међу њима има и успелијих песама, као што је Не могу живјети без тебе, заснована на досетки да му је госпођа толико драга да је постала део лирског субјекта; у низу игара речима заснованим на њој, и данас врло модерно звучи реторско питање у стиху 5 „тер тебе желећи сам себе тој жељу“. Изузетно је вешто компонована песма од једног дистиха Боже, шта оста теби, у којој изузетном стилском и ритмичком композицијом чини крупан комплимент драгој заснован на платонистичком поимању феномена лепоте. Строгу и значењем богату композицију налазимо и у песми Како разблудно ходи. У делу канцонијера у којем се опева срећа услишеног љубавника Менчетић у највећој мери одступа од Петраркиног тематског круга и доживљаја љубави уопште: ове песме, као нпр. Љувено уживање, често имају наративну структуру и приповедају о тренуцима љубавне среће, често врло отворено описујући сензуалне моменте љубавне среће (уз ограде као што је у овој песми: А наприд остало казат ми ни смилос). У њима често доминира екстатични доживљај љубавне среће, али изражен готово увек приповедним тоном, као опис сопственог стања у том тренутку, у прошлом времену. У тим песмама често зрачи његова понесеност „стварном радошћу ренесансног човека опчињеног љубављу и лепотом.“ У овој песми, као и у многим другим, појављују се неки карактеристични елементи трубадурске (провансалске) љубавне поезије, као што је мотив албе (долазак зоре која раздваја љубавнике), или пак мотив слављења госпође у својој поезији (као и у песми Пјесник сам). Однос према Петрарки, нарочито у овом циклусу, врло се јасно огледа у песми Блажена ти и сва твоја лјепота: на први поглед, ова песма делује као тачан и потпун препев чувеног Петраркиног сонета LXI јер их повезује најпре композициони принцип развијања песме (благосиљање на почетку сваке композиционе јединице: строфе / дистиха), затим парафраза многих Петраркиних стихова. Како је Менчетић своју песму испевао у дванаестерачким дистисима, отуда први и други стих дистиха, односно парни и непарни стихови песме, другачије су структурирани: по правилу, Менчетић у непарним стиховима прилично верно преноси Петраркине мотиве и изразе, док у парним стиховима нешто слободније варира Петраркине расуте риме, мењајући основно значење и атмосферу песме наглашавањем све сензуалнијих тонова. Тај тон нарочито добија на интензитету у последњем дистиху: Блажена лјепос тва, блажена тва младос / покли се мени сва дарова за радос. Платонистички Петраркин завршетак, у којем се Лаура појављује као нека врста музе, инспирација његових стихова и искључиви власник његових мисли, потпуно је изостала код Менчетића. Тиме је потпуно елиминисан елегични и сетни тон Петраркиног завршетка, а Менчетићева песма добила дитирампски призвук мотивисан фино израженим хедонизмом. Преузимајући основни Петраркин поступак, нашавши, затим, инспирацију у појединим његовим стиховима, Менчетић је начинио песму битно другачијег значења: у њој није више лирски субјекат у центру песме, већ еротски доживљај вољене особе, што су све битне особине напуљске школе. Међу овим песмама има и оних које су другачије обликоване, које делују проживљеније и уверљивије и које делимично излазе из мотивских оквира петраркизма, као песма Моја молитва. Последња фаза петраркистичког канцонијера, резигнација због егзистенцијалне неиспуњености лирског субјекта земаљском љубављу и окретање Богородици, само делимично је остварена у Менчетићевом стваралаштву и практично замењена малим циклусом религиозних песама упућених Исусу Христу. Елементи резигнације уочавају се у неким његовим сатиричним песмама, нарочито оним мизогинским, Уздање у жену или Мрзим на жене и нећу да игда о којој добро говорим, у којима се жене приказују као извор сваког зла и као неверна бића. У другим сатиричним песмама, као и у понекој рефлексивној, Менчетић обрађује углавном теме општег значаја, као што су богатство и шкртост, док у једној пева о Злу од Котора: то је први песнички траг иначе традиционалног непријатељства Дубровчана и Которана. Изузетно су јаке Менчетићеве везе са усменом традицијом: оне се огледају како у низу стилских средстава преузетих из тог богатог корпуса, тако и у низу лексема и, нарочито, изрека, које је Менчетић радо инкорпорирао у своје стихове заснивајући на њима досетке, којима је поетички тежио. Поезија Шишка Менчетића, обимна, али не и превише разноврсна, у нашој књижевној историји често је третирана као неоригинална, монотона, превише извештачена и сл. Међутим, новија истраживања, у оквирима нешто другачијег сензибилитета који у литератури није тражио искључиво оригиналност, нарочито у односу према страним узорима, већ је умео да препозна и неке суптилније тонове и вредности, који је умео у овим стиховима да уочи фине и не увек лако уочиве везе са усменим песништвом, да развијени и понекад сложени артизам не тумачи као извештаченост, већ да га прихвати као песничку вредност, дакле, оваква истраживања нашла су много више литерарне вредности у обимном Менчетићевом опусу. Иако монотон када се чита одједном, у целини и редом, у њему се могу наћи бројне песме с немалим песничким вредностима, и то вредностима различитих врста. Осим тога, Менчетићева поезија одиграла је веома важну улогу у даљем развоју дубровачког песништва, постала један од његових темеља, утврдила, па и канонизовала низ тематско-мотивских и стилских елемената који су у потоњој поезији постали незаобилазни део поетске структуре. Већ Динко Рањина је средином 16. века у Менчетићу и Држићу препознао зачетнике дубровачког литерарног стваралаштва, а половином 18. века један дубровачки биограф забележио је вероватно опште мњење по којем је Менчетић дубровачки Петрарка. Džore Držić (Dubrovnik, 6. februar 1461 — Dubrovnik, 26. septembar 1501) bio je renesansni pesnik iz Dubrovačke republike.[1] U srbistici se tretira kao srpski pisac i pripadnik srpske i hrvatske književne baštine. Životopis[uredi | uredi izvor] Džore Držić potiče iz građanske dubrovačke porodice Držić, koja je poreklom iz Kotora. Sin je Nikole (građanina koji je rano umro) i Nikolice rođ. Vodopić. Džoro je i stric dramaturga Marina Držića.[2] Savremenik je dubrovačkog pesnika Šiška Menčetića,[3] u čiju kćerku je bio nesrećno zaljubljen. Nakon završene humanističke škole u Dubrovniku, odlazi u Italiju, gde stiče doktorat svetovnog i duhovnog prava. Primio je sveštenički čin 1487. godine i postao upravitelj dveju crkvi, zauzevši tako mesto koje je tradicionalno pripadalo njegovoj porodici. Poznati humanista Đurađ Dragišić pominje ga u svom spisu O prirodi anđela (iz 1499. godine) kao učesnika u učenim diskusijama vođenim na latinskom jeziku u dubrovačkoj Katedrali, i ističe ga kao jednog od najboljih besednika, što ukazuje na njegovo veliko obrazovanje, koje se uočava i u njegovim stihovima. Književni rad[uredi | uredi izvor] Vrlo dugo se smatralo da je Držićeva poezija u celini očuvana u Ranjininom zborniku, pa mu je pripisivan veoma veliki broj vrlo raznolikih pesama. Otkriće tzv. dablinskog rukopisa 1963. godine pokazalo je da mnoge od tih pesama nisu plod njegovog pera, ali i otkrilo niz dotle nepoznatih njegovih dela. Karakterističan je već njegov naslov: Džorete Držića pjesni ke stvori dokle kroz ljubav bjesnješe. U njemu se nalazi ukupno 96 pesničkih sastava, od kojih je jedan prva svetovna drama na našem narodnom jeziku, ekloga Radmio i Ljubmir. Ljubavna poezija[uredi | uredi izvor] Najveći deo Držićevog opusa zauzima ljubavna poezija koja je po mnogim svojim elementima bliska tzv. bembističkoj struji petrarkizma. U njoj mnogo ređe susrećemo ženu, a mnogo više prostora posvećeno je lirskom subjektu, baš kao i kod Petrarke i „čistih“ petrarkista. To pokazuju već akrostisi, u kojima se kod Držića ne pojavljuju ženska imena, već njegovo, ili pak uzdasi. Ton njegovih pesama uglavnom je elegičan i melanholičan, često je refleksivnost njihova odlika. Veoma veliku pažnju posvećuje stilu i kompoziciji. Pored uobičajenog dvostruko rimovanog dvanaesterca, pisao je i ove stihove sa trostrukom rimom, kao i stihove drugih metara. Osim toga, akrostisima i refrenima organizovao je stihove u različite strofične oblike, kao u pesmi Ranjenom srcu tražim lijeka, u kojoj razvija uobičajenu petrarkističku dosetku o srcu koje napušta ljubavnika kada ugleda dragu, ali ta končetistička metafora umiranja zbog ljubavi dobija novo značenje zahvaljujući izuzetno uspelom refrenu koji banalnoj ljubavnoj žalopojki daje novo značenje fine introspekcije lirskog subjekta: Grem si, grem, gdigodir misal mi pozađe, / jeda se gdi ki mir mom srcu obnađe. U pesmi Sve se sad izmijenilo… Držić ideju o prolaznosti vremena razrešava setnom elegičnom refleksijom o trpljenju udaraca vremena i prilagođavanju njegovim promenama, što će nekoliko decenija kasnije na sasvim drugačiji način razvijati njegov sinovac Marin Držić u monolozima Pometa u komediji Dundo Maroje. Pesma Kada bih najvolio umrijeti pripada ciklusu ostvarene ljubavi i vrlo dobro prikazuje karakter ove poezije: u trenutku najveće radosti on razmišlja o najboljem trenutku za smrt i nalazi da je to u času kada je najlipše živiti. I ona je strukturirana u izrazito artisitičkom maniru kroz dugačak niz antiteza. Veoma je specifinčna pesma Poslanica Sladoju: komponovana je tako da uvodni i zaključni deo pesme čini epistolarno obraćanje Sladoju, danas nepoznatom pesniku komične poezije (a možda i izmišljenom), od kojeg Držić traži stihove koji će mu pružiti utehu, dajući izvanrednu sažetu definiciju funkcije komike rečima smih izvidni. U nju je inkorporirana prava ljubavna pesma u kojoj, iako nije lišena petrarkističkih obrta, ipak dominira niz realističnih elemenata: svoj bol poredi s boravkom u Stonu, zaljubio se u seljanku koju opisuje kao visoku i tanku, rumenu i bilu, ona gre s bogomolje, i to tiha stupaja, za njom gubi pamet i najstariji kmet i sl. Drugim rečima, ljubavna pesma bitno je obeležena time što je inkorporirana u poslanicu jer je samo taj žanr — koji je u renesansnoj poetici najmanje bio određen strogim normama — mogao da omogući pesniku da opeva drugačiji, sasvim atipičan doživljaj ljubavi. Realističnost, jednostavna životnost situacije, potpuna atipičnost objekta ljubavi, kao i atmosfere u kojoj se ona ostvaruje, podstakli su Držića da ovaj motiv opeva u sasvim drugačijem žanru i tako stvori pseudo-poslanicu. Ekloga Radmio i Ljubmir[uredi | uredi izvor] Ekloga Radmio i Ljubmir najstarija je svetovna drama na narodnom jeziku i predstavlja kratak dijalog (316 dvostruko rimovanih dvanaesteraca) dva pastira. On se vodi oko ljubavi i njihov odnos je tradicionalan u istoriji pastoralne literature: Radmio je razuman pastir koji zastupa princip racionalnosti, Ljubmir je zaljubljen i zastupa princip svemoći ljubavi, pred kojom njemu inače prihvatljiv racionalizam mora da se povuče. Bitna karakteristika ove drame jeste naglašena realističnost, i to ne samo u replikama trezvenog pastira Radmila, već i u rečima zaljubljenog Ljubmira. Na taj način Džore Držić je nagovestio mnoge bitne elemente potonjeg dubrovačkog dramskog stvaralaštva svih vrsta. Pri samom kraju dela pisac se poistovetio s likom zaljubljenog pastira Ljubmira stvavivši mu u usta reči da je uskoro Đurđevdan, moje krsno ime Ocena[uredi | uredi izvor] Lirika Džore Držića, po rečima Svetozara Petrovića, danas deluje kao fina i doterana, ponekad pomalo anemična i od konvencija bolesna, ali češće sugestivno natopljena živom mada diskretnom senzualnošću i nekom blagom mudrošću. Mnoge njegove pesme mogu se shvatiti kao zameci pojedinih književnih žanrova dubrovačke poezije toga doba. Reč je o pesniku širokog obrazovanja i širokih vidika.

Retko izdanje „Budenbrokovih“ Tomasa Mana iz 1939. godine sa veoma očuvanim omotima, što je izuzetno retko. Omote je izradio Anton Huter. Osim staračkih pega po spoljašnjem delu knjižnog bloka (v. sliku) knjige nemaju drugih nedostataka. Bez pisanja, pečata, podvlačenja, mirisa vlage... Autor - osoba Man, Tomas, 1875-1955 = Mann, Thomas, 1875-1955 Naslov Budenbrokovi. I-II / Tomas Man ; preveli s nemačkog O. Davidović, P. Ognjanović Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Edicija A. D., 1939 (Beograd : Planeta) Fizički opis 386, 356 str. : autorova slika ; 21 cm. Drugi autori - osoba Davičo, Oskar, 1909-1989 = Davičo, Oskar, 1909-1989 Prica, Ognjen, 1899-1941 = Prica, Ognjen, 1899-1941 Zbirka Biblioteka dobitnika Nobelove nagrade (Karton) Napomene Tomas Man / O. Davidović: str. 5-12. Prvi roman Tomasa Mana i jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba. Roman govori o opadanju buržoazije koje je prikazano kroz propadanje jedne ugledne trgovačke porodice. Radnja romana se dešava u Libeku, rodnom gradu Tomasa Mana, i kroz nekoliko generacija u XIX veku, prati propadanje bogate i ugledne trgovačke porodice Bunderbrok. Autor na izvanredan način slika unutrašnja stanja likova i njihove unutrašnje sukobe. Svaki lik ima svoje prepoznatljive osobenosti a, isto tako, u svakom liku prepoznajemo njihovu porodičnu sličnost. U središtu romana su dešavanja i likovi iz treće generacije Budenbrokovih. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.` Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama. Anton Huter (1905. Crikvenica – 1961. Beograd), Detinjstvo je proveo u Trstu, Rijeci i Zemunu, gde je živeo do kraja Prvog svetskog rata. Po završetku rata sa porodicom prelazi u Beograd i upisuje se 1922. na Umetničku školu, koju završava 1927. godine (profesori Milan Milovanović, Petar Dobrović i Ljuba Ivanović). Usavršavao se u ateljeu Andrea Lota u Parizu 1928, kada je prvi put i nastupio na grupnoj izložbi sa drugim jugoslovenskim slikarima u Parizu. Krajem 1928. izlaže na Prvoj jesenjoj izložbi u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu, potom sa umetničkom grupom Oblik, učestvuje 1936. na tzv. bojkotaškoj izložbi grupe Život, a nakon rata nastavlja da izlaže sa istom grupom, koja menja ime u Samostalni, kao i na izložbama članova ULUS-a. Kraće je radio kao profesor u Školi za primenjenu umetnost 1947, da bi od 1948. kao redovni profesor predavao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je na Katedri za grafiku držao predmete crtanje, oprema knjige i večernji akt. Bavio se ilustracijom i opremom knjiga. Slikao je predele, mrtve prirode, aktove, portrete, kompozicije, kao i minijature. Za svoj rad dobio je nekoliko uglednih priznanja i nagrada. Laureat je Politikine nagrade 1935. godine. Inicijalno interesovanje za ekspresionističke i kubističke forme u stvaralaštvu Antona Hutera vremenom je postalo blisko intimizmu i poetskom realizmu, postajući tako jedno od osnovnih obeležja njegovog stvaralaštva. Crtačko umeće, stečeno uz profesore Umetničke škole u Beogradu, Ljubu Ivanovića, Petra Dobrovića i Milana Milovanovića, uticalo je na formiranje Huterovog karaterističnog likovnog prosedea. Znalačko vladanje različitim tehnikama (ugljen, kreda, tuš, pero) prepoznaje se kao osobenost Huterovog stvaralačkog opusa. U autorovom tematskom krugu pored pejzaža, veduta i portreta, posebno mesto pripada žanr scenama, obojenim socijalnim temama. Sa dolaskom nove državne ideologije na vlast, usledila je i njena glorifikacija. Angažovan u propagandnom odeljenju Vrhovnog štaba NOB-a 1944. godine, Huter je svoj talenat i veštinu u primenjenoj grafici usmerio na osmišljavanje radova u oblasti grafičkog dizajna – poštanske marke, pozivnice, čestitke, plakate i ilustracije. Rešenja za ilustracije i plakate nalazio je u pažljivom čitanju književnih predložaka, kao i u studioznom sagledavanju situacije i stanja koju određeni rad treba da prezentuje. Svoj vedar duh utkao je u ilustrovanje izdanja Dečje knjige poput Robizon Krusoa, Andersenovih bajki, Srca, Priča o ježu, Događaja u jelovniku, Pepeljuge, U našem vrtu. Huter je zaslužan i za rađanje Medvedića, logoa izdavačke kuće Dečja knjiga, kao i za izgled zelene đačke knjižice, koju pamte brojne posleratne generacije. Pravu, celovitu i sadržajnu sliku umetnikovog stvaralaštva u svim oblastima najbolje je dala velika posthumna retrospektiva održana 1962. u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, na mestu gde je Huter prvi put izlagao. Huter bio „čist i istiniti slikar, uz to i nezavisan. Ni na koga nije ličio, osim na samog sebe“, a njegovo slikarstvo oduvek je bilo „svetlo, čisto i razgovetno“ (Đorđe Popović). Huterove slikarske vrednosti biće još jednom potvrđene izložbom priređenom 1971. godine, povodom desetogodišnjice njegove smrti, u Likovnoj galeriji Kulturnog centra u Beogradu, gde se u izboru od skoro pedeset dela jasno videlo da je Huter „svoj najličniji izraz i svoja najbolja slikarska ostvarenja dao u četvrtoj deceniji naše umetnosti i u krugu slikara intimista“ (Vera Ristić). Kada se govori o samom Huterovom slikarstvu, treba istaći da se počeci njegove intimističke orijentacije vide već u radovima nastalim u Parizu, krajem treće decenije prošlog veka. Poznato je da se Huter kratko zadržao kod Lota, ali je ipak Lotov uticaj na Hutera bio evidentan, posebno u tim prvim godinama kada je živeo na relaciji Beograd–Pariz. Međutim, do početka tridesetih godina on već ostavlja za sobom poznatu lotovsku skulpturalnu formu i približava se poetskom kolorističkom intimizmu. Suptilnom sugestijom oblika, diskretno naglašavajući materiju i fakturu, Huter stvara seriju razigranih, dopadljivih kolorističkih predela, enterijera, mrtvih priroda i sa posebnim simpatijama motive tihih, zavučenih i skrajnutih gradskih kutaka... Huterova stvaralačka energija prvenstveno je bila upravljena na mali format, gde je najbolje dolazilo do izražaja njegovo slikarsko osećanje. S obzirom na to da je njegov temperament bio je u suštini lirski i uvek sa merom finog, uravnoteženog likovnog doživljaja, prirodno je da su njegove slike obavijene svojevrsnom rafiniranom, delikatnom kolorističkom notom, sa puno osećaja za svetlost „koje mu nikada nije bilo dovoljno“ (Pavle Vasić). Takođe, Huter je znao da naslika vodu na takav način da ga je Zuko Džumhur, gledajući njegove primorske pejzaže na kojima se vide pitome obale i prozračni plićaci koji se ogledaju u senci mirisnih borova, nazvao pravim slikarskim čarobnjakom. MG69 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna. Branislav Nušić - Devetsto petnaesta - Tragedija jednog naroda, Imprimerie `Edition Slave`, Wien 1921 godine Prvo izdanje! Branislav Nušić je najveći srpski komediograf i po tome je uglavnom i poznat čitalačkoj publici. Međutim, tokom Prvog svetskog rata Nušić se zajedno sa vojskom i narodom povlačio prema Albaniji. Sustigla ga je i velika porodična tragedija, poginuo mu je sin jedinac. Svoja, kao i osećanja celokupnog naroda, opisao je u knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Kroz sudbine malih, običnih ljudi, što knjizi daje životnost kakve nema u suvoparnim istorijskim delima, Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili svoje živote i za nauk budućim generacijama. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

jako lepo očuvano EXTRA RETKO U PONUDI! Karl Marks REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA U NEMAČKOJ 1914. Socijalistička knjižara Beograd Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i najveći kritičar kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, vrlo katoličkom gradu, u rajnskoj pokrajni, pruskom carstvu.[1][2], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[3][4] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[5] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[6][7] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821., bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][4] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[8][4] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[9][4] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[10] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[11][4] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[12][13] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržuaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[14] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[15][16] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843. , a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odšampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847.) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[17] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[18] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [19] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[20] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [21] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[21] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[22] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[22][22] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[23] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[24] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i drugie revolucionarne elemenate iz zemlje.[25] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[26][27] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[28] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902.) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932.) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Lazar Kostić O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi) *000*05-2021 Njegovu pevanju, mišljen ju i pisanju, i njegovu dobu Prema svom govoru od 24.novembra 1899. u dvorani Matice Srpske Dokao i napisao Lazar Kostić Štamparija Ferdinanda Bitermana i sina u Somboru 1902.godine I.izdanje 1902.g, novija izdanja , ISBN 978-86-7818-445-1 Povez broš-naknadno mekši karton,ćirilica,455.strana, format: 29 x 20 cm, težina .grama stanje: vrlo dobro očuvana, korice ojačane ispod-mekši karton, stranice vrlo uredne-nema ispisivanja, čelo presvučeno impregniranom platnenom trakom. KAKO JE LAZA KOSTIĆ ČESTITAO ZMAJU 50-GODIŠNJICU ŽIVOTA I ŠTA JE KASNIJE POKVARILO NJIHOVO POBRATIMSTVO Ova Kostićeva improvizovana kratka reč o Zmajevom pesništvu (kojoj slavljenik, zbog bolesti, srećom, nije prisustvovao) pretvorila se, pred razočaranom publikom, u fijasko i prvorazredan društveni i književni skandal u prečanskom srpstvu. O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu Laze Kostića je jedna od najkontroverznijih knjiga kritike u srpskoj književnosti. Sadržaj njegove kritike o poeziji Jovana Jovanovića Zmaja bio je toliko problematičan da Laza Kostić ne samo što nije mogao da nađe izdavača za ovo svoje delo već nijedan književni časopis nije hteo da objavi delove ove kritike, pa je konačno bio primoran da knjigu štampa o sopstvenom trošku 1902. godine. U vremenu objavljivanja ove knjige, negativni stavovi Laze Kostića o poeziji druga i savremenika bili su gotovo nezamislivi i dugo vremena knjiga nosi stigmu ružne knjige, kako ju je okarakterisao Jovan Skerlić, da bi se tek u novije vreme srpska kritika ponovo okrenula ovom delu i, prvenstveno u radu Dragiše Živkovića, prevrednovala stavove Laze Kostića. Naime, povodom svečanog obeležavanja pedesetogodišnjice stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja 1899. godine, Matica srpska je pozvala Lazu Kostića da održi predavanje o poeziji velikog srpskog romantičara. Ovaj govor Laze Kostića izazvao je pravi skandal na srpskoj kulturnoj sceni. Nema neposrednih svedočanstava o tome šta je Laza Kostić tačno govorio, poznato je samo da ga je publika zviždanjem naterala da se povuče sa govornice, te da su sutrašnji listovi doneli ogorčene napade na Lazu Kostića, optužujući ga da je ljubomoran, osvetoljubiv i da zavidi Zmaju na pesničkom uspehu. Sam Kostić dao je svoju ocenu događaja: „To je jamačno prvi slučaj u istoriji književnosti sveta da književno društvo zamoli jednog svog člana da govori svečan govor u slavu drugog člana, svog druga, pa da ga radi toga mora ukoriti.” Knjiga o Zmaju i nastaje kao pokušaj Laze Kostića da se odbrani od ovih napada i da objasni svoje stavove o Zmajevoj poeziji. Danas Knjiga o Zmaju predstavlja jednu od najznačajnijih odbrana pesnika od pragmatičnih zahteva svakodnevice, odbrana prave, čiste poezije od utilitarnih ciljeva društveno-političkog angažmana. Laza Kostić napada deo Zmajevog stvaralaštva „po porudžbini”, onaj koji podleže zahtevima tadašnjeg društva da se piše o aktuelnim događajima i dnevno-političkim temama. U srži kritike stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja nalazi se, zapravo, apologija slobodnog, romantičarskog pesnika koji ima pravo da bude iznad običnog i svakodnevnog. Kostić ne odbacuje ukupno Zmajevo stvaralaštvo, već kritikuje to što je veliki pesnik podlegao pritisku i ukusu društva, pišući poeziju koju običan svet želi da čita. Kostić uočava dvostruku prirodu Zmajeve poezije – slavuja, pesnika Đulića i Đulića uvelaka, i zmaja, dnevno-političkog komentatora društvene stvarnosti koji kvari poeziju iskvarenim jezikom i na brzu ruku pisanim stihovima. Pišući o Zmaju, Laza Kostić zapravo piše o sebi, svojim stavovima i mišljenjima o poeziji, romantičarskoj poetici i poziciji umetnika u društvu. Kritikujući jedan aspekt Zmajeve poezije, Laza ustaje u odbranu onog drugog, daleko vrednijeg, čisto lirskog stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja, istovremeno braneći svoje stvaralaštvo i romantičarsku poetiku. RAT DVA PESNIČKA VITEZA: Zbog govora Laze Kostića o čika Jovi Zmaju izbila je ŽESTOKA SVAĐA! Skandal je poprimio razmere požara u srpskoj književnosti. Umesto da, kako je to uobičajeno, održi lepo prigodno slovo o stvaralaštvu Jovana Jovanovića, Laza Kostić je počeo da objašnjava zašto je Zmaj loš pesnik… Taj 23. novembar 1899. godine daleko je nadmašio očekivanja i od jednog običnog, iako svečanog dana, pretvorio se u neobičnu ujdurmu o kojoj će pisati generacije književnih kritičara i stvaralaca. Evo ni danas taj davni datum nije prestao da bude zanimljiv. Slušaoci na svečanoj sednici Odbora Matice srpske došli su tog dana da čuju svečani govor povodom pedesetogodišnjice stvaralaštva omiljenog, mnogo hvaljenog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Takvi jubileji prilika su da se i mnogo slabijim stvaraocima progleda kroz prste, ako ništa drugo, a ono bar zbog godina koje su pretovarili „preko pera” baveći se književnim radom. Govornik koji je držao besedu ništa manje poznat, takođe pesnik na glasu i Zmajev znanac, Laza Kostić. Pravi ugođaj za književne sladokusce. Kako je kasnije o tom događaju pričao sam Kostić, on nije imao unapred pripremljen govor. Na svečanost je poneo knjigu Zmajevih „Pevanija” i, okrećući listove, počeo je da objašnjava publici zašto je on loš pesnik! Bilo je tu i pohvala, ali pokude su za uši tadašnje književne publike bile strašne i bogohulne, pa je Laza prekinut uz glasno negodovanje, ne stigavši da iskaže sve što je hteo o Zmajevoj poeziji. Usledila je oštra reakcija: odmah sutradan izveštaj u „Brankovom kolu” o skandaloznom držanju mlađeg pesnika, opaske da je sujetan, zavidan na starijeg „kolegu”, osvetoljubiv. – To je jamačno prvi slučaj u istoriji književnosti sveta da književno društvo zamoli jednog svoga člana da govori svečan govor u slavu drugog člana, svog druga, pa da ga radi toga mora ukoriti – slikovito je taj događaj opisao sam Laza Kostić, “čovek koji sramoti naciju”, kako su ga nazvale tadašnje novine. Opšta pokuda sručila se na Lazinu glavu, ali on se nije predavao. Željan da se objasni sa svima, seo je da svoj govor pretoči u knjigu i detaljno objasni šta je hteo da kaže. I nastala je obimna knjiga „O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju i njegovom dobu”, nazvana kraće „Knjiga o Zmaju”. Nije bilo mnogo više razumevanja za to delo nego za govor. Matica srpska, od koje je i dobio zadatak da održi govor na svečanosti i kojoj je Laza ponudio svoj rukopis, odbila je da ga štampa. Objavio ga je o svom trošku u Somboru 1902. godine, a drugo izdanje delo je doživelo tek 1984. godine. „Jedna ružna knjiga”, nazvao je čuveni Jovan Skerlić, dodajući da taj „ispad” nimalo ne služi na čast pesniku. Da li se Laza Kostić zaista obrukao napadajući Zmaja, pitamo se posle više od sto godina, hladne glave. Kiš-Janoš postaje „ala” Osnovna Lazina postavka bila je da Jovana Jovanovića Zmaja odlikuje dvostruka priroda, da u njemu postoje dve pesničke ličnosti: jedna lirska, osećajna, koja stvara pesme vredne divljenja i mesta na samom vrhu srpske poezije, druga sklona politiziranju, praznom rodoljublju, lažnim zanosima, čiji su stihovi male vrednosti. Jedno je slavuj, istančani stvaralac, koji leti do pesničkih visina i mističnih zanosa, drugo je zmaj, gromoglasni deklamator praznih fraza koga nosi huk svetine, prolazni zanos političkih događaja i „danas jeste sutra nije” ubeđenja. Slavuj i zmaj bore se u Jovanu Jovanoviću, s tim što zmaj sve više prevladava svojim grubim jezikom i nezgrapnim stihovima. On se umešao slavuju u posao, pokvario mu „pevanije”, uništio mu liričnost i pretvorio ga u dnevnopolitičkog pesnika. Slavuj peva o ljubavi, idealnoj dragoj, mističnoj stvarnosti, dobrodušnoj šali, zmaj poziva na mač i krvoproliće, zajedljivo se podsmehuje, drži prazne moralne lekcije. „Stvorio ga Bog da bude slavuj, a on silom navalio da bude zmaj.” Toliko je prionuo na taj posao, tvrdi Laza, da je sebi čak nadenuo nadimak neprikladan njegovoj ljudskoj i pesničkoj prirodi. Dobar poznanik i prijatelj pesnikov, Kostić nas uverava da nadimak, po kome i današnja deca znaju čika-Jovu, nije nadenut Jovanu Jovanoviću po šaljivom listu „Zmaj”, koji je pokrenuo u Pešti 1864. godine, već da ga je on sam prigrlio kad je počeo nasilno da menja svoju pesničku prirodu. Do tada prijatelji su ga zvali Kiš-Janoš, na mađarskom Mali Jovan, onako kako su poznanici, zbog niskog rasta koji je nasledio i njegov unuk, zvali Zmajevog dedu. Laza se čudi otkud je njihov Kiš postao Zmaj kad je to ime tako neobično za njegovu pojavu i duhovne odlike. „Zar onaj omanji, vižljavi, lepuškasti, milokrvni mladić i – Zmaj”, zar „umiljati, duhoviti družbenik”, „šaljivčina”, „spadalo”, „doskakalo”, „priklapalo” da postane Zmaj, čudi se Laza. Kako je ta „ala” preuzela vlast i nad stvaralaštvom umiljatog Kiš-Janoša, Laza nam prikazuje u jednoj gotovo mitskoj slici – Zmaj je progutao slavuja koji se sakrio u njegovom šupljem zubu i, kad čudovište zaspi, slavuj pobegne iz njegovih usta i počne da peva, ali kratko, samo dok se nesnosni zmaj ne probudi. Silovanje jezika Terajući dalje u svom izlaganju, ljubitelj kovanica i veliki majstor reči napravio je i neobičnu podelu Zmajevih pesama na zmajevke, slavujanke, starmalke, omiljenice. Carstvo slavujanki su pesme sabrane u „Đulićima” i „Đulićima uveocima”, s malim mešanjem zmajevitog pevanja. Pesme poput „Delija devojka”, gde Zmaj prikazuje ideal Srpkinje koju Laza naziva nadžakbabom i prznicom, one nastale povodom konkretnih događaja, poput „Svetske krpe” ili „Milostivoj Evropi”, svrstava u zmajevke. „Tiho noći” ili „Ded i unuk” su narodne omiljenice za koje Kostić ne vidi razlog zašto su toliko omiljene i dokazuje nam da su daleko od Zmajevih najboljih pesama. Kad su na red došle i čuvene Zmajeve dečje pesme, o kojima Kostić nema baš lepo mišljenje, Laza uvodi i treću vrstu pesama – starmalke – tvrdeći da je pesnik u usta dece stavljao reči i misli koje nisu svojstvene prirodi mališana. Dugo se Laza zabavljao Zmajevim omaškama u jeziku dokazujući da je pesnik iz lenjosti i radi stiha i rime prepravljao jezik po vlastitom nahođenju. Zamera mu nezgrapno skraćivanje reči (braćam’ njenim), pogrešne gramatičke oblike (Rastio je mali Jova, Ko što raste deca mazna), mešanje narodnih govora, pogrešnu upotrebu reči… Slobodan Jovanović primetio je, u studiji napisanoj godinu dana po objavljivanju „Knjige o Zmaju”, da se dve trećine Kostićevih zamerki u zmajevkama odnose na jezik. Zanimljivo je da kasniji književni kritičari nisu imali mnogo više razumevanja za Lazin pesnički jezik, kao što ni on nije imao za Zmajev, da su mu čak upućivali istovetne kritike da je zbog rime menjao oblik reči. „Zevs je kod njega, radi slika sa smej, postao Zej”, piše Skerlić oštro napadajući Lazinu poeziju. Kostićeve jezičke zamerke mnogi kasniji čitaoci njegove „Knjige o Zmaju” videli su kao sitničavost, mada su dodavali da su mnoge od njih na mestu. Mnogo ozbiljnije kritike pretrpeće njegova postavka o zmaju i slavuju. Pesnika čije je stvaralaštvo tako obimno i tematski razuđeno teško je podeliti na samo dve ličnosti. Zmaj je pisao ljubavne, porodične, dečje, rodoljubive, satirične, šaljive, prigodne pesme. „Naš narod je u Zmaju imao pesnika koji je umeo da peva ono što su svi osećali – jedan za sve”, piše o njemu Miloš Crnjanski. U množini pesama koje je ispevao nisu sve podjednako vredne, neke su pisane na brzu ruku, povodom kakvog aktuelnog događaja, „novinarske”, kako su ih proučavaoci nazvali. Uprkos tome, takvu pesničku prirodu kakva je bila Zmajeva teško je staviti u Lazine okvire jednog dobrog pesničkog glasa, slavuja, i jednog lošeg, zmaja. Slobodan Jovanović je možda bio najbliže istini kad je napisao da je Laza prosto podelio pesme na one koje se njemu sviđaju i nazvao ih slavujankama, dok je one koje mu se ne dopadaju nazvao zmajevkama. Dva pevidruga Govor Laze Kostića na svečanoj sednici Matice srpske, sačuvan u izveštajima u književnim časopisima kao „najveća sablazan, kao grdan primer razočaranosti, prevarenosti, uvređenosti i osramoćenosti slušalaca”, odmah je dobio tumačenje kao lični napad na pesnika čiji je uzrok Lazina sujeta i želja za osvetom „slavnijem pesniku”. Kostić se u „Knjizi o Zmaju” branio od takvih tumačenja njegovih poriva da kritikuje pesničku veličinu svog „pevidruga”, kako ga je nazvao. Uspomena kojom počinje istorija odnosa Zmaja i Kostića tiče se Lazinih pesničkih početaka, 1857. godine, kad mu je urednik novosadske „Sedmice” Đorđe Popović rekao da se „okane tog posla”. Preko Zmajevog mlađeg brata Mite, Lazinog vršnjaka i poznanika, Kostić je po Zmaju poslao Popoviću svoju pesmu „Bauk”, a onda još jednu „bukoliku”. Zajedno sa Zmajem otišao je do Popovića da vidi zašto njegove pesme nisu objavljene. Kiš-Janoš i Popović veselo su se smejali njegovim pesničkim pokušajima, urednik „Sedmice” očinski mu je poručio da to nije za njega: „To vam je sud na vašu poeziju, od sada pa do veka.” Iako njegov „prezmajski zaštitnik”, jer tada još nije dobio nadimak Zmaj, nije stao na njegovu stranu, mada su njihovi odnosi imali uspone i padove, Laza želi da nas uveri da su nesuglasice prevaziđene pre onog 23. novembra i njegovog govora. Tačno je da se Zmajova naljutio na njega što je časopisu „Delo” poslao svoju pesmu napisanu povodom godišnjice smrti Vojislava Ilića „Prerano” uz propratno pisamce da čika-Jova Zmaj nije hteo da je štampa u Vojislavljevoj „Spomenici”. Ali, posle toga češće su se sastajali u Beogradu gde mu se Zmaj prijateljski žalio da ga u tom velikom gradu niko ne gleda, da ga se klone nekadašnji prijatelji. Istina je i da ga je Zmajova nagrdio 1897. godine, kad se kandidovao na Karlovačkom saboru kao kandidat klerikalne partije, stihovima: „Bežim iz jata starih drugova / I tražim društvo jejina sova. / Znam da me narod birati neće, / Al mene ipak Mefisto kreće.” Međutim, ni godinu dana kasnije, Zmaj mu je čestitao jubilej, četrdeset godina stvaralaštva, a posle se sastao s njim u Zagrebu, „svojski i svesrdno, kao ikad”. Nesporazumi su izglađeni, uverava nas Laza. Ni tadašnji ni današnji čitaoci „Knjige o Zmaju” nisu baš ubeđeni da je zaista tako. Zmaj o kome čitamo u Kostićevoj obimnoj monografiji veoma se razlikuje od uobičajene predstave o njemu kao o dobrodušnom, moralnom, principijelnom lekaru i porodičnom čoveku koga život nimalo nije štedeo i doneo mu veliku tragediju da u svega nekoliko godina izgubi sve članove porodice. Kleveta ili… U svojim zapažanjima i sećanjima, Laza nam ga opisuje kao sujetnog, zamerljivog, na trenutke beskarakternog. Prenosi nam reči romanopisca Jakova Ignjatovića s jedne od književnih sedeljki u kafani „Kod Pere Kamile” da Zmajova izbegava njihovo društvo jer više voli bircuze u kojima će mu polusvet laskati, hvaliti i slaviti njegovu veličinu. Pišući o njegovim rodoljubivim pesmama, pozivanju na boj za slobodu i odbranu otadžbine, Laza se nekoliko puta osvrće na to da Zmajova ni slovca nije ispevao o bici kod Slivnice 1885. godine, kad su Bugari porazili Srbe, a opevao je, inače, gotovo svaki, pa i sasvim neznatni, politički događaj. Pozivao je na boj, ali sam nije učestvovao u ranijem srpsko-turskom ratu, čak ni kao lekar, opominje Kostić. Sličnu zamerku imaće i Pavle Popović, s tim što se on tome neće toliko često ni s toliko zajedljivosti vraćati kao Laza Kostić. On će tek, povodom jednog „đulića”, navesti da „čitaocu koji je obavešten o Zmajevom držanju u ratu 1876, ne može biti prijatno kad nađe njegovo hvastanje kako će, kad dođe vreme, poginuti za slobodu”, uz ograđivanje da bi Zmajevo držanje u ratu trebalo podrobnije proučiti. Daleko teža Lazina optužba je ona o pesnikovom stavu posle „Tucindanske tragedije”. Na taj crkveni praznik, 1889. godine, Jaša Tomić, zbog uvrede na račun njegove žene, ubio je poznatog novosadskog političara i novinara Mišu Dimitrijevića. Laza svedoči da je Zmajova, navodno, žalio što ubica, koji je branio čast svoje porodice, nepravedno tamnuje, da nije došao ni na sahranu ni na parastos Miši Dimitrijeviću, jednom rečju da je stao na stranu ubice. Zmaj u monografiji Laze Kostića nema gotovo nijednu dobru osobinu. Slikajući njegov portret, Kostić se ne libi ni da ga otvoreno vređa, pa ne čudi što su posle čitanja takvog dela mnogi proučavaoci izvukli zaključak da je Lazina namera bila da ga prosto okleveta, da „demistifikuje” ljubimca naroda, naruži dobru predstavu o njemu. Teško da jedan o drugom tako pišu „pevidruzi” koji su raskrstili s ličnim razmiricama i nesporazumima. Iznenadiće se pojedinim delovima monografije i obožavaoci Zmaja, ali ni ljubiteljima Laze Kostića neće biti svejedno kad pročitaju kako je ljuto znao da ošine najobrazovaniji pesnik svoje generacije.

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...

Lepo očuvano za svoje godine Kao na slikama 1910 Nikola I Petrović Njegoš (Njeguši, 7/19. oktobar 1841 — Antib, 2. mart 1921) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860—1910. i kralj u periodu 1910—1918. iz dinastije Petrović Njegoš. Nikola I Petrović Njegoš Nicholas I of Montenegro.jpg Kralj Nikola I Petrović Njegoš Puno ime Nikola Mirkov Petrović Njegoš Datum rođenja 19. oktobar 1841. Mesto rođenja Njeguši Crna Gora Datum smrti 2. mart 1921. (79 god.) Mesto smrti Antib Francuska Grob Dvorska crkva na Ćipuru (od 1. oktobra 1989. godine)[a] Dinastija Petrovići Njegoši Otac Mirko Petrović Njegoš Majka Anastasija Martinović Supružnik Milena Petrović Njegoš Potomstvo Jelena Savojska, Zorka Karađorđević, Milica Nikolajevna Romanov, Anastasija Stana Nikolajevna, Danilo Petrović Njegoš, Ana od Batenberga, Mirko Petrović Njegoš, Vjera Petrović Njegoš, Petar Petrović Njegoš, Ksenija Petrović Njegoš Knjaz Crne Gore Period 13. avgust 1860 — 28. avgust 1910. Prethodnik Danilo Petrović Njegoš Kralj Crne Gore Period 28. avgust 1910 — 26. novembar 1918. (u egzilu do smrti 1921.) Naslednik Danilo Petrović Njegoš Naslijedio je na crnogorskom prijestolu svog strica, knjaza Danila. Za vrijeme njegove vladavine Crna Gora je Berlinskim sporazumom 13. jula 1878, poslije Crnogorsko-turskog rata, dobila međunarodno priznanje i znatno teritorijalno proširenje. Dalja teritorijalna proširenja Crne Gore uslijedila su nakon balkanskih ratova (1912—1913). Nikola I je reformisao državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, osavremenio vojsku, Opštim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sistemu i otvorio vrata stranim investicijama. Godine 1905. je Nikola I oktroisao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i sazvana Narodna skupština. Nikola je vladao autokratski, zbog čega je u Crnoj Gori stekao brojne neprijatelje. On je lično bio veliki pristalica srpstva i želeo je ujedinjenje Srba i drugih Južnih Slovena. Međutim, bio je ogorčeni protivnik Karađorđevića. Nekon Majskog prevrata iz 1903. godine i gašenja dinastije Obrenović, poznato je da je knjaz Nikola Petrović širio uticaj na političare iz Kraljevine Srbije. U tom periodu otvoreno je iskazivao pretenzije da bude kralj tzv. Kraljevine Srbije i Crne Gore. U borbi za presto između dinastija Petrovića Njegoša i Karađorđevića na kraju je pobedila dinastija Karađorđević. Pošto je 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević i zvanično je prestalo suparništvo dve dinastije. U Prvom svjetskom ratu je objavio rat Austrougarskoj. Kraljevina Crna Gora je pružila otpor austrougarskoj invaziji, ali je morala kapitulirati januara 1916. Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio. Poslije završetka rata zbačen je sa vlasti na Podgoričkoj skupštini. Uprkos vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komiti koji je potrajao do 1929. godine) i pokušajima crnogorske diplomatije na Pariskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom. Kralj Nikola I je umro izolovan u emigraciji, a sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu, Italija. Njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge kraljice Milene Petrović Njegoš su 1989, uz najviše državne počasti, vraćeni i sahranjeni na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru. Kralj Nikola I ogledao se i u književnosti. Najpoznatiji radovi su mu pjesma Onamo, `namo! i drama Balkanska carica. Biografija Uredi Mladost Uredi Nikola se rodio u selu Njeguši, odakle je porijeklom vladajuća dinastija Petrović Njegoš. Njegov otac, Mirko Petrović Njegoš je bio čuveni crnogorski vojvoda i stariji brat knjaza Danila, koji nije imao muškog nasljednika. Nikolina majka Stana Petrović-Njegoš bila je rodom iz poznate porodice Martinovića. Vojvoda Mirko je vjerio svog sina dok je Nikola imao 12 godina za šestogodišnju Milenu Vukotić, kćerku bogatog vojvode Petra Vukotića, bliskog Mirkovog prijatelja sa kim je zajedno ratovao tokom pedesetih godina 19. vijeka. Dvojica prijatelja su odlučila da učvrste prijateljstvo brakom svoje djece.[1] Nikola, koji je od djetinjstva učen ratničkim vještinama, rijetko je viđao svoju buduću suprugu, pošto je proveo dio svog djetinjstva u Trstu u domu Kustića, iz kog je poticala kneginja Darinka, Danilova supruga i Nikolina strina. Kneginja Darinka je bila veliki frankofil, pa je na njeno insistiranje potencijalni nasljednik poslat na školovanje u Licej Luja Velikog u Parizu. Nakon Danilovog ubistva u Kotoru 1860. vojvoda Mirko je odbio crnogorski prijesto, pa je knjaževska titula prešla na Nikolu. Nikola je još uvijek bio u Parizu kada je primio vladu 13. avgusta 1860. u 19. godini života. Ubrzo se razbolio od upale pluća i bio je na samrti.[2] Kada se oporavio, odlučeno je da se Nikola i Milena što prije vjenčaju kako bi Crna Gora dobila nasljednika. Milenin otac je otputovao u Sankt Peterburg i obavijestio je ruskog cara Aleksandra II o predstojećem vjenčanju. Vjenčanje je održano u Vlaškoj crkvi na Cetinju u novembru 1860. Knjaz Crne Gore Uredi Knjaževska standarta Nikole I Petrovića Njegoša Crnogorski glavari su dugo vremena smatrali Crnu Goru posljednjim neosvojenim ostatkom srednjovjekovnog Srpskog carstva i centrom oko kojeg će se to carstvo obnoviti. Uspostavljanje autonomne Kneževine Srbije unutar Osmanskog carstva je Crnoj Gori dalo važnog saveznika, ali i rivala za primat u borbi za oslobađanje drugih oblasti naseljenih Srbima. Crna Gora se nalazila na periferiji Balkanskog poluostrva, dok se bogatija i razvijenija Srbija nalazila u centru. Takođe, Beograd je bio bolji izbor za prijestonicu ujedinjene srpske države, od zabačenog Cetinja.[3] Medalja za rat sa Turskom 1862. Odmah po stupanju na vlast kneza Nikole na Cetinje je došao Vuk Stefanović Karadžić, sa porukom srbijanskog kneza Mihaila Obrenovića Crnoj Gori, o zajedničkim oslobodilačkim aktivnostima protiv Turske. Prvih godina upravljao je uz pomoć i saradnju svoga oca, vojvode Mirka. Nikola je nastavio da pomaže otpor hercegovačkih plemena pod Lukom Vukalovićem, nadajući se da će Crna Gora imati koristi od tog ustanka. Godine 1862. poveo je za oslobođenje Hercegovine prvi rat sa Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, jer velike sile nisu podržavale Nikoline ambicije. Turska vojska predvođena Omer-pašom Latasom je 1862. nanijela Crnogorcima težak vojni i politički poraz. Intervencija velikih sila (Francuske i Rusije) je spriječila tursko osvajanje Cetinja.[4] Crna Gora je morala da prihvati jurisdikciju Turske nad nekim dijelovima svoje teritorije. Posljedice ovog poraza su imale veliki uticaj na buduću strategiju Crne Gore.[5] Prije ovog debakla, Nikola je podržavao politiku crnogorske državnosti svoga prethodnika kneza Danila. Sada se okrenuo politikama Petra I Petrovića Njegoša i Petra II Petrovića Njegoša za stvaranje novog srpskog carstva, a sebe je smatrao za legitimnog carskog naslijednika.[6] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Načertanije knjaza Nikole i knjaza Mihaila 1866. godine. Knez Mihailo Obrenović je poslao u Crnu Goru svog izaslanika Milana Piroćanca da predloži crnogorskom knezu savez Srbije i Crne Gore. Knez Nikola i vojvoda Mirko su tražili punu vojnu saradnju i to odmah, dok je srbijanska strana željela samo usaglašavanje odbrambene politike, plašeći se austrijske intervencije. Sporazum je sklopljen 23. septembra 1866. uprkos protivljenju vojvode Mirka. Dvije kneževine su se sporazumijele da neprestano rade na oslobađanju i ujedinjenju srpskog naroda, podstrekivanjem oružanih pobuna u graničnim dijelovima Osmanskog carstva. Sporazum je takođe predviđao da će crnogorski knez pripojiti svoju kneževinu Srbiji i priznati kneza Mihaila za vrhovnog vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasljeđivanja.[7] Nijedna strana nije u potpunosti poštovala sporazum, jer su i za Petroviće-Njegoše i Obrenoviće dinastički interesi bili preči. To nepridržavanje sporazuma će izazvati prikriveno i dugo neprijateljstvo dvije dinastije.[7] Dvorac Nikole I, danas muzej Knez Nikola je 1867. godine napisao tekst za himnu Kneževine Crne Gore - Onamo, `namo! koju je komponovao jedan slovenački kompozitor po uzoru na pjesmu boraca Garibaldija za vrijeme njegovih borbi za ujedinjenje Italije. Onamo, `namo! je predstavljala borbu srpskoga naroda za staru slavu carstva protiv Osmanskog carstva i povratak kosovskih svetilišta kao što su Visoki Dečani. Himna nije postala državna himna Kneževine Crne Gore zbog svog isuviše provokativnog teksta, ali je postala narodna himna. Nikola I je bio član Ujedinjene omladine srpske tokom njenog postojanja (1866—1871).[8][9] Nakon što je organizacija zabranjena u Kneževini Srbiji i Austrougarskoj, knez Nikola, Marko Miljanov, Simo Popović, Mašo Vrbica i Vaso Pelagić su na Cetinju 1871. osnovali Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko.[10][11][12] Knez Nikola je 1867. godine posjetio francuskog cara Napoleona III u Parizu, a 1868. i Rusiju, gdje ga je ruski car Aleksandar II primio sa širokim počastima. Sa carem Aleksandrom II još više je ojačao veze koje su sa Rusijom utvrdili njegovi preci. Boravio je i na dvorovima u Berlinu i Beču. Znatno se zbližio sa ruskom carskom porodicom. Po povratku s puta otpočeo je živi rad na preuređenju države. Uredio je vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je po zemlji sudove i škole. Osnovao je Danilovgrad kao prvo planski projektovano naselje u Crnoj Gori. Ruski car i carica su ulagali u obrazovni sistem Crne Gore i poslali velike isporuke opreme i municije za Cetinje. Nakon što je učvrstio vlast, 1869. godine je izbio Bokeljski ustanak u Krivošijama zbog uvođenja opšte vojne obaveze u Austrougarskoj. Iako je potajno pomagao ustanicima, knez Nikola je zvanično zauzeo neutralan stav i spriječavao je šire učešće Crnogoraca u ustanku. 1874. poštanska marka Crne Gore. Knez Nikola je 17. oktobra 1870. proglasio pesmu Ubavoj nam Crnoj Gori za zvaničnu himnu Kneževine Crne Gore. Kada su okolnosti dozvoljavale, knez Nikola je pokušao da se poziva na panslavizam, ali i da taktizira. Isto tako Rusija je podržavala Crnu Goru onda kada je to bilo u njenom interesu. Tako je 1871. odobrio izlaženje prvih crnogorskih novina Crnogorac, čiji je službeni vlasnik bio knežev sekretar Jovan Sundečić, a glavni urednik Simo Popović. U tim novinama Popović je pisao članke kojima je zagovarao ujedinjenje srpstva i oštro napadao Austrougarsku i Osmansko carstvo, zbog čega su one bile zabranjene u tim državama. Rusija je istovremeno pristupila u Ligu tri cara sa Austrougarskom i Njemačkom. Tako su novine često ulazile u sukob sa knezom Nikolom, koji je morao da taktizira iz političkih razloga. Stoga su ove novine 1873. zamijenjene umjerenijim Glasom Crnogorca, koji će do kraja svog izlaženja biti poluslužbeni glasnik crnogorske vlade.[13] Crnogorsko-turski rat Uredi Detaljnije: Crnogorsko-turski rat (1876—1878) Proglas Crnogorcima za rat sa Turcima 1876. na Vidovdan Knjaževska proklamacija Hercegovcima od juna 1876. Godine 1876, u zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola još za vrijeme kneza Mihaila sklopio savez, Crna Gora je 2. jula 1876. objavila Turskoj rat za ujedinjenje i oslobođenje srpskoga naroda, podstaknuta ustankom u susjednoj Hercegovini. Crnogorci su odnijeli nekoliko brzih pobjeda nad Turcima u bitkama kod Vučjeg Dola, na Fundini i kod Nikšića. Nakon ulaska Rusije u rat, pozicija Crne Gore se činila sigurnom, što je Crna Gora iskoristila da zauzme Bileću, Bar, Ulcinj i Podgoricu. Sanstefanskim mirom iz marta 1878. Crna Gora je utrostručila svoju teritoriju i udvostručila stanovništvo.[14] Međutim, velike sile su na Berlinskom kongresu juna i jula 1878. poništile odredbe Sanstefanskog mira. Austrougarska je naročito težila da ograniči crnogorsko proširenje. Na kraju je teritorija Kneževine Crne Gore proširena dva puta, dobila je izlaz na Jadransko more i priznata joj je nezavisnost. Kako bi zadržao luku Bar, knjaz Nikola je morao da prihvati teške austrougarske zahtjeve iz Člana 29: da ograniči broj plovila u barskoj luci, da zabrani izgradnju ratnih brodova, da dozvoli Austrougarskoj ratnoj mornarici da patrolira crnogorskim vodama i da traži dozvolu od Austrougarske da gradi puteve i pruge u novoosvojenim krajevima. Još gore, Austrougarska je okupirala Hercegovinu, čije pripajanje Crnoj Gori je knezu Nikoli bio cilj još od dolaska na vlast, kao i uzvišenje Spič kojim je ugrožavala Bar.[14] Autokratski vladar Uredi Božo Petrović Njegoš, dugogodišnji predsjednik vlade Knjaz je bio autokratski vladar. Njegovi glavni savjetnici su bili dvanaest senatora koje je birao sam knez, obično iz redova plemenskih starješina. Senat je istovremeno bio i sud.[15] Knjaz Nikola je sazvao plemensku skupštinu na Cetinju za 2. april 1879. na kojoj je odlučeno da državna uprava reformiše ukidanjem Senata i ustanovljenjem Državnog savjeta, Ministarskog savjeta i Velikog suda. Za prvog predsjednika Ministarskog savjeta izabran je knežev rođak Božo Petrović Njegoš.[16] Knjaz je postavljao članove Državnog savjeta koje je delovalo kao zakonodavno telo. Država je podijeljena na 12 nahija, a one dalje na kapetanije i opštine. Na čelu kapetanija nalazili su se kapetani, koji su imali i administrativnu i sudsku ulogu.[15] Nikoline mjere centralizacije Crne Gore i njegovo odstupanje od starinskih metoda donošenja odluka savjetovanjem sa plemenskim starješinama ih je otuđilo od knjaza. Sa knjazom su se sukobili Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Mašo Vrbica i drugi.[16] Knjaževina Crna Gora nakon 1881. Porta je podstakla Arbanase na otpor i po njenom nagovoru jula 1878. stvorena je Prizrenska liga s osnovnim ciljem da spriječi ustupanje Plava i Gusinja Crnoj Gori (Boj na Novšiću, Boj na Murini). Ovaj dio Crne Gore ostao je u granicama turske carevine još naredne 33 godine do zvanične objave rata Turskoj 1912.[17] Knez Nikola 1882. Od 1881. pa do balkanskih ratova nastalo je dugo doba mira. Okružen sa tri strane Austrougarskom, knez Nikola je malo šta mogao uraditi na spoljnom planu. Ovo vrijeme je knjaz Nikola umio iskoristiti da Crnu Goru upravom i mirnim radom uzdigne na stepen drugih evropskih država, na koji su je podigle pobjede njene vojske u ratnim vremenima. Opštim imovinskim zakonikom iz 1888. udaren je temelj pravnom sistemu i otvorena su vrata stranim investicijama. Uprkos proširenju, osnovni problem države je bio taj da nije imalo dovoljno obradive površine da prehrani svoje stanovništvo. Osnovna djelatnost je bila stočarstvo, a dvije trećine izvoza je otpadalo na stočarske proizvode. Uvozili su se žitarice i tekstil. Većina stanovništva je živjela u ekstremnom siromaštvu, zbog čega se selila u Srbiju ili u Ameriku. Finansijska osnova države ostala je i dalje ruska pomoć.[15] Proširenje teritorije i međunarodno priznanje privukli su i strani kapital, prvo austrougarski, a kasnije najviše italijanski, pa se u zemlji formiraju prva industrijska preduzeća, što je uslovilo razvoj saobraćaja i povezivanje starih i novooslobođenih teritorija.[18] Radio je u svim pravcima kulturnog razvića. Podizao je škole, gradio puteve, otvarao nove varoši, izdavao korisne zakone, sređivao državnu upravu zavođenjem ministarstava i podsticao privredni i trgovinski polet i opštu radinost. Opštem privrednom i društvenom napretku doprinosili su ugledni naučni i kulturni poslenici iz Srbije, Vojvodine, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, koji su na poziv kneza Nikole dolazili i stvarali u Crnoj Gori.[19] Ipak, Crna Gora je i dalje bila u ogromnom zaostatku za savremenim civilizacijskim tokovima toga vremena.[18] Teški i dugotrajni rad na narodnom i državnom dobru olakšale su mu jaka volja i žica poezije, koja ga je učinila popularnim srpskim pjesnikom. Knjaz Nikola je prisustvovao krunisanju ruskog cara Aleksandara III u Moskvi 1883.[20] Najveća mu je briga bila vojska, koju je, pomoću Rusije, podigao naoružanjem i obukom na visinu savremenih zadataka i potreba i organizovao je po ruskom uzoru.[15] Rodbinskim vezama sa stranim dvorovima pribavio je Crnoj Gori još veće poštovanje i pojačao u velikoj mjeri njen ugled. Knjaz Nikola je imao koristi od rivalstva Obrenovića i Karađorđevića. Između Milana Obrenovića i njega je vladala uzajamna odbojnost, naročito od kada se Milan 1882. proglasio kraljem Srbije.[3] Tri godine kasnije udao je svoju najstariju kćerku Zorku za Karađorđevog unuka i Milanovog rivala Petra Karađorđevića. Neko vrijeme, par je živio na Cetinju, gdje su rođeni prinčevi Đorđe i Aleksandar. Pored Zorke, Nikola je imao još pet kćeri, i sve ih je udao u poznate evropske dinastije. Princeze Anastazija i Milica su se udale za ruske velike vojvode Nikolu Nikolajeviča i Petra Nikolajeviča iz dinastije Romanov i predstavljale su Crnu Goru na ruskom dvoru.[21] Princeza Stana se udala za vojvodu Johana od Lojhtenberga. Princeza Jelena je postala kraljica Italije, žena kralja Vitorija Emanuela III. Jedan od trojice njegovih sinova, princ Danilo se oženio 27. jula 1899. vojvotkinjom Milicom od Meklenburg-Štrelica. Ovi brakovi su mnogo doprinijeli poboljšanju međunarodnoga položaja Crne Gore, a kralj Nikola je bio zapamćen kao tast Evrope. Orden Petrović-Njegoš povodom 200 godina Dinastije 1896. Večernje novosti 15. juna 1896. su pisale o sastanku kneza Nikole i kralja Aleksandra u Beogradu Knez Nikola je 1883. godine posjetio osmanskog sultana u cilju izmirenja Knjaževine Crne Gore i Osmanskog carstva. Od tada su crnogorsko-osmanski odnosi mirni. 1896. održava svečano označavanje 200-godišnjice vladavine dinastije Petrovića Njegoša. Odnosi Srbije i Crne Gore, pokvareni rivalstvom Milana i Nikole, popravili su se Nikolinom posjetom Srbiji na Vidovdan 1896. Prije nego je posjetio kralja Aleksandra, knez Nikola je otišao u Moskvu na krunisanje cara Nikolaja II. Otuda je pri povratku otputovao u Beograd u pratnji svoje svite. Kralj ga je imenovao za komandanta IX pješadijskog puka. Nikola se nadao „orođavanju” sa mladim kraljem preko svoje kćeri Ksenije, jer se bivša kraljica Natalija, vrlo često za nju raspitivala. Naredne 1897. godine, na Đurđevdan, krsnu slavu Petrovića-Njegoša, kralj Aleksandar je posjetio Cetinje, iako je kralj Milan iz Beča pokušavao osujetiti ovaj put. Godine 1897. izbio je grčko-turski rat. Knjaz Nikola je ostao po strani. Maja 1898. Nikola je posjetio britansku kraljicu Viktoriju u Vindzorskom zamku. Ovim diplomatskim uspjesima knjaz Nikola je znatno podigao međunarodni ugled Crne Gore. Jubilej 40-godišnjeg vladanja knjaza Nikole 1900. Dok su kraljevi Milan i Aleksandar živjeli skandaloznim, luksuznim i rasipničkim životom, dotle je knjaz Nikola želio da preuzme moralno vođstvo među Srbima. Zbog toga je 1902. oženio svog sina Mirka Natalijom Konstantinović, iz porodice bliske Obrenovićima. Kakve god uspjehe da je imao, oni su bili kratkoročni, kao i njegovi snovi da na prijesto Srbije dovede sebe ili nekog od svojih sinova. Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage u Majskom prevratu, koje je izvršila grupa oficira predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i postavljanje Petra Karađorđevića za kralja Srbije zapečatili su Nikoline želje.[3] Nikoli je to sve teško palo, pošto je Srbija Karađorđevića umjesto Crne Gore postala novi ljubimac Rusije na Balkanskom poluostrvu. Knez Nikola je kao ruski saveznik objavio rat Japanu. Međutim usled velike geografske udaljenosti, učešće Crne Gore u rusko-japanskom ratu je bilo samo simbolično, jer je time iskazivala svoju zahvalnost Rusiji zbog pomoći u ratu protiv Turske. Crnogorski vojnici su se nalazili u neznatnom broju u vojnim jedinicama ruske vojske. Ustav iz 1905. Uredi Detaljnije: Izbori u Crnoj Gori 1905., Nikoljdanska skupština, Nikoljdanski ustav i Narodna skupština Knjaževine Crne Gore Pozorište „Zetski dom“ u kome je sazvana skupština i proglašen Ustav Crne Gore 1905. U unutrašnjoj politici knjaz Nikola je bio previše svojevoljan i netrpeljiv i, uprkos nekim uspjesima, otuđio je od sebe veliki dio svojih saradnika, crnogorskih glavara i gotovo svu narodnu inteligenciju, školovanu u Beogradu.[22][23] Majski prevrat i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog poretka u Srbiji je dovelo do rasta političkog prestiža Srbije. U tim okolnostima opozicija je tražila uspostavljanje ustavne vladavine i ujedinjenje Srbije i Crne Gore. U Rusiji car Nikolaj II je poslije poraza u rusko-japanskom ratu i Ruske revolucije bio prinuđen da donese ustav. U takvim okolnostima knjaz Nikola se odlučio za prelaz na ustavnu vladavinu i sazove ustavotvornu skupštinu.[24] Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905. poznat pod nazivom Nikoljdanski ustav jer je donet na Svetog Nikolu. Knez Nikola nije htio da preda vlast; prvi crnogorski Ustav mu je ostavio neograničenu vlast. Prema ustavu, knez je imao pravo da odobrava zakone, da predlaže zakone, da postavlja ministre i izdaje dekrete. Dio članova skupštine je postavljao knez, a ostatak je biran na izborima. Narodna skupština je imala pravo da diskutuje o zakonima i predlaže budžet.[22] Za prvog predsednika Ministarskog savjeta po donošenju ustava knez je imenovao Lazara Mijuškovića. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola nije izmijenio i prirodu režima svoje lične vladavine. Nikola je jasno stavio do znanja da ne želi političke stranke i bilo kakvu opoziciju. Davanje Ustava 1905. nije mnogo popravilo uzajamno nepovjerenje. Knez Nikola 1906. Uprkos Nikolinim mjerama predostrožnosti, skupština izabrana 1906. je pokušala da mu se suprotstavi. Narodna skupština je postala scena žestokih obračuna pristalica i protivnika kneza Nikole. Uslijedio je niz kratkoročnih političkih saveza, smjenjivanje vlada i stvaranje ogorčenog političkog rivalstva. Protivnici kneza su predvođeni kneževim rođakom Šakom Petrovićem Njegošem organizovani u Klub narodnih poslanika i u narodu su bili prozvani klubašima. Klubaši su podržavali tiješnje veze sa Srbijom i jugoslovensku ideju. Ne čekajući da joj novoizabrana skupština izglasa nepovjerenje, Mijuškovićeva vlada je podnijela ostavku u novembru 1906. Mandat za sastavljanje vlade knez je povjerio klubašu Marku Raduloviću. U drastičnim obračunima političkih protivnika režim najčešće nije birao sredstva, ali ni opozicija. Radulović je februara 1907. podnio ostavku. Mandat za sastav nove povjeren je Andriji Radoviću, kojeg je knez Nikola, za razliku od prethodnika Radulovića, smatrao svojim čovjekom, odanim i poslušnim.[25] Klubaši su u februaru 1907. osnovali Narodnu stranku, prvu političku stranku u Crnoj Gori. Kako bi se uspostavila protivteža u Skupštini, skupštinska manjina koja je okupljala od kneževe konzervativne pristalice je organizovana u Pravu narodnu stranku, u narodu poznatu kao pravaši. Predvodio ih je Lazar Mijušković.[26] Da bi napravio balans, knjaz je predložio dvjema strujama da obrazuju koalicionu vladu, što većina (klubaši) nije prihvatila, a vlada Andrije Radovića je podnijela ostavku. Novu vladu, aprila 1907, obrazovao je Lazar Tomanović, porijeklom iz Boke, koji nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji u skupštini. Jula 1907. knez je raspustio Crnogorsku narodnu skupštinu, zabranio rad Narodnoj stranci i izlaženje lista Narodna misao.[23] Narodna stranka je odlučila da bojkotuje izbore 1907. zbog kneževih loših odnosa sa Srbijom. Neki klubaški prvaci su bili hapšeni, poput Lazara Sočice, dok su mnogi klubaši, poput Andrije Radovića i Marka Dakovića emigrirali. Kulminaciju takvog stanja predstavljaju Bombaška i Vasojevićka afera, čije će se posljedice u političkom životu Crne Gore osjećati i kasnije. Bombaška afera 1907. i Vasojevićka afera 1909. svoj epilog su dobile na sudskim procesima u Cetinju i Kolašinu, na kojima su protivnici režima osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Na sudskom procesu u Kolašinu osuđeni na smrt koji su bili u rukama vlasti su i strijeljani. Iako postoje pojedine uzročno-posljedične veze između Bombaške i Vasojevićke afere, to su dva odvojena istorijska događaja koji nemaju podudarnosti, osim opšteg političkog konteksta. Aneksiona kriza Uredi Detaljnije: Aneksiona kriza Proklamacija Crnogorcima povodom aneksije Bosne i Hercegovine Austrougarski monarh Franc Jozef je 6. oktobra 1908. formalno proglasio aneksiju Bosne i Hercegovine. Odnosi izmjeđu Cetinja i Beča su ubrzo došli do granice pucanja. Neko vrijeme se činilo da se kriza može riješiti samo ratom.[27] Knez Nikola je iskoristio Aneksionu krizu i djelovao je kao da je on neosporni vođa svih Južnih Slovena.[26] Knez Nikola je unaprijed doznao za predstojeću aneksiju iz ruskih krugova. Njegova prva reakcija izrečena austrougarskom poslaniku na Cetinju je bila umjerena; kralj je žalio zbog aneksije, ali je zatražio kao kompenzaciju dio Hercegovine u cilju očuvanja dobrosusjedskih odnosa. Austrougarski poslanik je razuvjerio Nikoline želje, ponudivši za crnogorsko održavanje dobrosusjedski odnosa izmjenu Člana 29. Ovaj prijedlog nije odobrovoljio kneza Nikolu. U obraćanju crnogorskom narodu, Nikola je biranim riječima osudio aneksiju kao kršenje odredaba Berlinskog kongresa.[28] Odnosi Crne Gore i Srbije su bili zategnuti od Bombaške afere, ali je zajednička strepnja natjerala dvije vlade da se izmire. Kralj Petar je oklijevao da se izmiri sa svojim tastom, ali je ipak uslišio želju svog ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića. Milovanović je predložio da dvije zemlje djeluju „zajedno, rame uz rame, kao pravi sinovi jedne porodice“ u cilju ostvarivanja autonomije Bosne i Hercegovine, podjeli Novopazarskog sandžaka i ukidanju Člana 29. Milovanović je 8. oktobra na Cetinje poslao Jovana Jovanovića kao specijalnog izaslanika srbijanske vlade, čime je pokrenut proces ponovnog približavanja.[29] Isto tako, knez Nikola je poslao u Beograd brigadira Janka Vukotića, kraljičinog rođaka, da pregovara o crnogorsko-srbijanskom savezu. Vukotić je u Beogradu sklopio ofanzivno-defanzivni savez Crne Gore i Srbije protiv Austrougarske po kom su dvije države podijelile interesne sfere u Bosni i Hercegovini i obavezale se da će jedna drugoj priteći u pomoć u slučaju rata protiv Austrougarske. Vukotićeva misija je bila prvi opipljivi znak poboljšanja odnosa dvije države, izazvan u cijelosti austrougarskom politikom.[30] Kralj Crne Gore Uredi Krunisanje za kralja Uredi Krunisanje kralja Nikole i proglašenje Kraljevine Crne Gore. (u Cetinju na Veliku Gospojinu, 1910) Knjaževska proklamacija od 28. avgusta 1910. Kraljevska standarta Nikole I Petrovića-Njegoša Tokom 1909. knez Nikola je pokrenuo niz diplomatskih akcija sa ciljem internacionalizacije crnogorskog pitanja. Pozvao je italijansku, francusku i austrougarsku flotu da uplove u Bar. Nekoliko oficira ovih flota je posetilo kneza Nikolu na Cetinju. Svi oficiri su otišli iz Crne Gore sa utiskom da će se na pedesetu godišnjicu vladavine Nikola krunisati za kralja.[31] To je nagovijestio sam Nikola u svojem novogodišnjem obraćanju. Pitanje Nikolinog krunisanja za kralja je bilo tema pisanja srbijanskih i crnogorskih novina početkom 1910. U većini srbijanskih medija mogućnost Nikolinog krunisanja za kralja je primljena negativno. Postavljalo se pitanje da li će Nikolin zet, kralj Petar, posjetiti ceremoniju, što bi bilo znak da Srbija priznaje proglašenje Crne Gore za kraljevinu. Predsjednik srbijanske vlade i vođa Narodne radikalne stranke Nikola Pašić je smatrao da bi Nikolino krunisanje sukobilo dinastije Petrovića-Njegoš i Karađorđevića i dovelo do podjele srpstva u dva suprotstavljena tabora.[32] Vlada Crne Gore je čekala neko vrijeme pre iznošenja zvaničnog saopštenja o organizovanju proslave pedesete godišnjice. Aprila 1910. stvoren je organizacioni odbor na čelu sa mitropolitom crnogorskim Mitrofanom Banom. Dan pre početka proslave, Cetinje je prvi put osvijetljeno električnom energijom. U krugu šire rodbine: veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov, knez Franc Batenberg, princeza Vjera, princeza Ksenija, prestolonasljednik Danilo, princ Mirko, princ Petar, Milica Petrović Njegoš, kneginja Ana Batenberg, kraljica Jelena, kraljica Milena, kralj Nikola, velika kneginja Milica Romanov, kralj Viktor Emanuel, princeza Natalija, princeza Jelena Karađorđević, kneginjica Marina Petrovna Nikolajevič i prestolonasljednik Aleksandar Karađorđević. Srbijansku delegaciju su predvodili, Nikolin unuk prestolonasljednik Aleksandar, ministar odbrane Stepa Stepanović, načelnik generalštaba Radomir Putnik i komandant 9. pešadijskog puka 9. divizije nazvane po knezu Nikoli, i još nekoliko oficira. Kraljeva unuka, princeza Jelena Karađorđević je došla na obilježavanje godišnjice kao privatno lice.[32] Na pedesetu godišnjicu svoje vladavine, knez Nikola se 28. avgusta 1910. proglasio kraljem, u skladu sa peticijom iz Narodne skupštine. U isto vrijeme je postao počasni feldmaršal ruske vojske. Trodnevnoj svečanosti krunisanja prisustvovali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Vitorio Emanuele sa kraljicom Jelenom, knez Franc Jozef Batenberg, grčki prijestolonasljednik Konstantin, ruski veliki kneževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim kneginjama Milicom i Anastasijom. Pretvaranjem Kneževine u Kraljevinu crnogorski vladar je računao na podizanje ličnog prestiža i ugleda dinastije Petrovića-Njegoša, a na drugoj strani poboljšavanje svog „poljuljanog“ ugleda usled obračuna sa političkim protivnicima apsolutizma.[33] Balkanski ratovi Uredi Detaljnije: Balkanski ratovi i Crna Gora u Balkanskim ratovima Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 7. oktobra 1912.. Kralj Nikola sa prinčevima Danilom i Mirkom trijumfalno ulazi u Skadar 30. aprila 1913. Kralj Nikola I se ubrzo okrenuo protiv Osmanskoga carstva za vrijeme Istočnog problema, kako bi zadao poslednji udarac Osmanlijama u Evropi. Stupio je 1912. godine u savez sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim monarhijama Balkana — Srbijom, Grčkom i Bugarskom i do 1913. godine Crna Gora je znatno proširila svoje teritorije. Crnogorska vojska spojila se sa Vojskom Kraljevine Srbije i podijelila Sandžak, prodrla ka Kosmetu zauzevši Metohiju i napredovala u Skadarski sandžak. Kralj Nikola je prkosio Velikim silama i opsjeo Skadar, uprkos činjenici da su Velike sile blokirale obalu Crne Gore. Oko 10.000 crnogorskih boraca je poginulo osvajajući Skadar od Osmanskih snaga pod vođstvom Esad-paše. Dalja učešća u Balkanskim ratovima, crnogorska vojska je prošla kao dio Srpske vojske. Iste godine je Bukureštanskim mirom uspostavljen novi poredak na Balkanu. Uprkos crnogorskim vojnim uspjesima, Crna Gora je morala predati veliki broj teritorija, uključujući i Skadar, novostvorenoj Albaniji zbog zalaganja Austrougarske i drugih velikih sila. Tokom i nakon Balkanskih ratova odnosi Rusije i Crne Gore bili su zategnuti. Kralj se zamjerio Rusiji zbog njene nespremnosti da podrži crnogorske zahtjeve u vezi sa Skadrom, kao i odbijanjem Rusije da pomogne u isplati crnogorskih ratnih troškova.[34] Nikola je pokazao svoje nezadovoljstvo ruskim ponašanjem u zahtjevu carici Aleksandri da zatvori Djevojački institut na Cetinju, koji je osnovala carica Marija, iako je četiri godine ranije hvalio institut kao centar slovenske kulture.[34] Kraljevina Crna Gora poslije Balkanskih ratova. Na unutrašnjoj politici, ovo je bilo vrijeme kada je politička opcija ujedinjenja sa Srbijom dobila na značaju. Među narodom, vojskom, političkim krugovima i u vladi ideja o ujedinjenju je bila jaka.[35] Uzaludni napori oko zauzimanja Skadra su dodatno poljuljali ugled kralja Nikole i njegovih sinova, ali je siromaštvo i zaostalost Crne Gore i dalje bio glavni razlog ideje za ujedinjenjem. [35] Ideja ujedinjenja je najjače zagovornike imala u Jovanu Đonoviću i Todoru Božoviću, a potencijalnog vođu u Andriji Radoviću.[36] Novoizabrana Narodna skupština je u potpunosti podržavala bliske veze sa Srbijom[37], a spoljna politika vlade Janka Vukotića je bila smišljena tako da se u potpunosti oslanjala na saradnju sa Srbijom.[37] Prvi svjetski rat Uredi Detaljnije: Prvi svetski rat i Crna Gora u Prvom svetskom ratu Kralj Nikola sa svojim Načelnikom Štaba, Božidarom Jankovićem, na Vetrenom Mlinu. U Prvom svjetskom ratu, kralj Nikola je prvi ponudio pomoć Srbiji da odbiju Austrougarsku sa Balkanskog poluostrva, uprkos pokušajima Beča da Crna Gora ostane po strani.[38] Kralj Nikola je 6. avgusta 1914. u kraljevskom proglasu optužio Austrougarsku da je dug vremenski period opstruisala srpski nacionalni razvoj i radila protiv interesa Južnih Slovena.[39] Raspored i jačina crnogorske vojske, kao i njihova ofanzivna dejstva bila su određena željom kralja Nikole da zauzme Boku Kotorsku, jugoistočnu Hercegovinu i dijelove Dalmacije. Razvoj događaja je pokazao slabe strane ovog plana i nerealne želje kralja Nikole, što su kritikovale srbijanska i ruska vlada.[40] Stoga su srbijanska i crnogorska komanda avgusta 1914. pristupile izradi zajedničkog plana vojnih operacija i razmijenile delegate; brigadir Jovo Bećir je delegiran u srbijansku Vrhovnu komandu, a general Božidar Janković i pukovnik Petar Pešić u crnogorsku Vrhovnu komadnu. Osnovna ideja je bilo da dvije trećine crnogorske vojske u saradnji sa srbijanskom Užičkom vojskom izvede ofanzivu u istočnu Bosnu. Srbijansko-crnogorska ofanziva iz septembra 1914. se zaustavila pred Sarajevom i Vlasenicom. Ovaj prodor crnogorske i srbijanske vojske je izazvao radost u istočnoj Bosni, naročito među srpskim stanovništvom, i primorao generala Oskara Poćoreka da reorganizuje svoju vojsku i pokrene uspješan protivnapad. Bećir se nije dugo zadržao na mjestu crnogorskog delegata pri srbijanskoj vrhovnoj komandi, pošto je podnio ostavku 13. oktobra zbog jake težnje za pripajanjem Crne Gore Srbiji koja je vladala u srbijanskoj vojsci. Najglasniji među srbijanskim oficirima bili su članovi organizacije Crna ruka, a njihov vođa Dragutin Dimitrijević Apis imao je svoje planove za ujedinjenje, koje je uključivalo i ubistvo kralja Nikole u slučaju potrebe.[41][42] Srbijanska vlada se branila da je stav Crne ruke stav pojedinaca i da nije službena politika. Iako se čini da je kralj Nikola prihvatio ovakvo objašnjenje, nije imenovao novog crnogorskog delegata, već je ovlastio generala Božidara Jankovića za svog predstavnika pri srbijanskoj vrhovnoj komandi. Tako je Janković istovremeno bio načelnik crnogorske Vrhovne komande, srbijanski delegat u crnogorskoj Vrhovnoj komandi i crnogorski delegat u srbijanskoj Vrhovnoj komandi. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija Hercegovcima, Bosancima i Dalmatincima od 1915.. Uspješna prva ratna godina je podigla međunarodni ugled Srbije. Prestiž Srbije je postao očigledan kako je srbijanska vlada odlučila da definiše svoje ratne ciljeve na sastanku u Nišu 7. decembra 1914. Dokument, poznat kao Niška deklaracija, izneo je potrebu posljeratnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Crna Gora je polako gurana na marginu procesa izgradnje posljeratne države, a ovaj potez Srbije podržavale su Rusija, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo.[43] Kralj Nikola i njegovi najbliži saradnici su imali rezerve u pogledu ujedinjenja i pokušali su da osiguraju specijalan položaj za Crnu Goru u bilo kakvoj budućoj jugoslovenskoj državi. Nikolin emisar u SAD Jovan Matanović je predstavio trijalističko uređenje jugoslovenske države koju bi činile Srbija, Crna Gora i Hrvatska. Princ Danilo je ponudio da status Crne Gore u Velikoj Srbiji bude sličan statusu Kraljevine Bavarske u okviru Njemačkog carstva.[36] Vodeći nezavisnu spoljnu politiku, kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju sve nesigurniju poziciju i osigura da Crna Gora sa njim na čelu budu na ravnoj nozi sa Srbijom. Stoga je predstavio posebne teritorijalne zahtjeve Crne Gore sve do ušća rijeke Maće u Albaniji i jadransku obalu do ušća Neretve ili Splita na sjeveru, cijelu Hercegovinu i dio Bosne. Nadao se mogućnosti da zajedno sa Italijom dejstvuje po Dalmaciji čim ona uđe u rat na strani Antante. Pokušao je da bude i vojno nezavisan imenujući brigadira Mitra Martinovića za svog specijalnog predstavnika u Rusiji. Krajem juna 1915, nakon što je srbijanska vojska zauzela dio sjeverne Albanije, kralj Nikola je, uprkos Jankovićevim protestima, naredio Starosrbijanskom odredu brigadira Radomira Vešovića da zauzme Skadar.[44][45] Janković je podnio ostavku i zamjenjen je pukovnikom Pešićem. Zauzimanje Skadra je oštetilo ugled kralja Nikole među savezničkim vladama. Od zauzimanja Skadra odnosi između Srbije i Crne Gore ušli su u novu fazu, koje je odlikovalo otvoreno neprijateljstvo komandnih struktura Srbije i Crne Gore i kritike sa srbijanske strane.[45] U avgustu 1915. kralj Nikola je izjavio Pešiću da do ujedinjenja može doći samo po njegovoj smrti, pod uslovom da Crna Gora i njena dinastija budu ravnopravne.[36] Istovremeno sa austrougarsko-njemačko-bugarskom ofanzivom na Srbiju počela je austrougarska ofanziva na Crnu Goru. U oktobru 1915. kralj Nikola nije dozvolio brojčano slabijoj crnogorskoj vojsci da se sa glavninom srbijanske vojske povuče na Jadransku obalu. Sandžačka vojska je štitila povlačenje srbijanske vojske boreći se protiv austrougarskih snaga kod Kalinovika, Klobuka i Foče, a 6. i 7. januara je odnijela pobjedu u Mojkovačkoj bici. Međutim, stanje na lovćenskom frontu je bilo drugačije. Austrougarska pješadija je bila šest puta brojnija, a sama Austrougarska je imala 12 puta više topova od Crne Gore.[46] U tako teškoj situaciji prvi put od početka rata sazvana je Narodna skupština, koja je primorala vladu Mila Matanovića na ostavku. Odlučeno je da bi Crna Gora trebalo da se ugleda na primjer Srbije, da borbom kupuje vrijeme za povlačenje. Kralj Nikola je jedva uspio da imenuje novu vladu Lazara Mijuškovića.[47] U decembru 1915. godine kralj Nikola je pokušao da pregovara sa Austrougarskom oko separatnog mira čime je izgubio kredibilitet pred silama Antante.[48] Austrougarska vojska je 6. januara pokrenula ofanzivu na Lovćen. Dva dana kasnije počela su dejstva sa ratnih brodova iz Tivatskog zaliva i Jadranskog mora.[49] Austrougarska Treća armija je uprkos jakom otporu 11. januara zauzela Lovćen. Takvo brzo austrougarsko napredovanje je davalo utisak slabog otpora i panika je zahvatila Crnu Goru, što je rđavo odjeknulo na ostalim frontovima. Nedostatak ratnog materijala je pojačalo rastrojstvo i slabilo uverenje u uspjeh otpora. Crnogorska Vrhovna komanda je 11. januara zatražila primirje, ali je austrougarska strana zahtijevala bezuslovnu kapitulaciju i predaju srbijanske vojske koja se još uvijek nalazila u Crnoj Gori.[49][47] Kralj Nikola je još jednom ponovio da je njegova namjera da se vodi odsudna bitka, ali kako do nje nije nikada došlo, pojavile su se sumnje da on samo sprečava zajedničko povlačenje crnogorske i srbijanske vojske.[47] Uprkos željama političara da se pristupi pregovorima, neki vojni zapovjednici, poput Janka Vukotića, tražili su borbu ili odstupanje prema Albaniji. Austrougarske snage su 13. januara ušle u Cetinje i prodorom duž primorja i kod Podgorice odsjekle odstupanje crnogorske vojske prema Albaniji. Crnogorska vlada je 16. januara pristala na bezuslovnu kapitulaciju, ali je odbila da preda srbijanske vojnike koji su se još uvijek nalazili u Crnoj Gori.[50] Kralj Nikola je 19. januara, ispostaviće se zauvijek, napustio Crnu Goru i izbjegao u Brindizi. U Crnoj Gori je ostao princ Mirko.[51] Crnogorska vojska je kapitulirala 25. januara 1916. što je de facto bio i kraj postojanja crnogorske države. Izbjeglištvo Uredi Detaljnije: Crnogorske Vlade u egzilu (1916—1922) U izbjeglištvu u Francuskoj 1916. Prvi red: kralj Nikola i kraljica Milena. Drugi red, sleva nadesno: princeza Vera, princeza Ksenija, princeza Milica (supruga knjaza Danila), M. Mijušković, predsednik Saveta, i knjaz Danilo, u Lionu. Nj. V. Kralj Nikola sa Ministrom Predsednikom Mijuškovićem u Bordou Kralj Nikola i kralj Viktor Emanuel u Francuskoj 1917. Kralj Nikola je iz Italije otputovao za Francusku, u Lion, a zatim ga je francuska vlada preselila u Bordo. Kralj Nikola je u maju prešao u parisko predgrađe Neji, a crnogorska vlada se ovamo preselila u avgustu 1916. Kralj i vlada su u Francuskoj nastavili da predstavljaju Crnu Goru, ali više nisu imali svoju vojsku, za razliku od srbijanske vlade.[51] Pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore je pogoršano kako su obije vlade sada bile u izgnanstvu.[51] Kralj Nikola nije odobravao skupljanje dobrovoljaca za srbijansku vojsku među crnogorskim iseljenicima u Južnoj Americi koje je vodio Špiro Poznanović u ime srbijanske vlade.[52] Kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju moć. Međutim, samo je u Italiji našao dovoljno podrške za svoje ciljeve, koja se protivila uspostavljanju jugoslovenske države. Francuska je podržavala ujedinjenje.[53] Položaj kralja se nije popravio, a ujedinjenje Crne Gore i Srbije je postalo glavna tema među crnogorskim emigrantima. Emigranti su bili podijeljeni u sve manji broj kraljevih pristalica i sve širu opoziciju. Zbog toga je kralju postalo sve teže da obrazuje stabilnu vladu. Zbog sukoba sa nekim članovima dinastije i na kraju samim kraljem, Lazar Mijušković je podnio ostavku, optuživši kralja da izaziva probleme koje će opstruisati ujedinjenje.[53] Vladu je zatim obrazovao Andrija Radović, kome je uspjelo da popravi položaj kralja i vlade. Međutim, upravo je Radović bio glavni zagovornik stava da je istorijska uloga Crne Gore završena. Predložio je da se najstariji muški članovi dinastija Petrović-Njegoš i Karađorđević smjenjuju na prijestolu ujedinjene države. Kralj je ponavljao da nije protiv ujedinjenja, ali je odugovlačio da odgovori na nekoliko zahtjeva svog premijera. Zbog toga je Radović podnio ostavku u januaru 1917. i zamijenjen je brigadirom Milom Matanovićem. Matanović je u ime cijele vlade upozorio kralja da je krajnje vrijeme da povede pregovore o ujedinjenju i da u narodu može doći do pobune zbog Nikolinog kolebanja. Kralj se oglušio o Matanovićeve prijedloge, pa je i on podnio ostavku. Zatim je kralj povjerio mandat Evgeniju Popoviću, konzulu u Rimu, koji je uživao italijansku podršku. Kralj Nikola je uspio da obezbijedi odanost ministara do kraja rata, ali on i njegove političke pristalice su izgubili svako povjerenje u narodu.[54] U međuvremenu su kraljevi protivnici osnovali Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, koji je finasirala Srbija.[55] Na čelu odbora nalazio se Andrija Radović. Komitet je bio aktivniji i uspješniji od kralja i njegove vlade. Do početka 1918. postalo je jasno da je kralj izgubio sve svoje saveznike i izgubio naklonost svih velikih sila, izuzev Italije.[56] Kralj i vlada su vodili propagandni rat protiv Odbora, optužujući ih avgusta 1918. za veleizdaju Crne Gore i jugoslovenske ideje. Optužnicu protiv Odbora je u glasu Crnogorca potpisao ministar unutrašnjih poslova Niko Hajduković. Ona je predstavljala posljednji pokušaj spasavanja nezavisne Crne Gore i njene dinastije. Ovakva optužba protiv Radovića, glavnog zagovornika jugoslovenske ideje među Crnogorcima, naišla je na osudu britanskog ministarstva spoljnih poslova. Ova optužnica nije bila glavni razlog savezničkog napuštanja kralja Nikole, ali je predstavljala njegovu posljednju fazu.[56] Kraljevska proklamacija od 20. oktobra 1918. u Glasu Crnogoraca. U sljedeća dva mjeseca Centralne sile su poražene na Solunskom i Zapadnom frontu. Srbijanska vojska je preuzela kontrolu nad Crnom Gorom od Centralnih sila. Savezničke misije Srbije, Italije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD su zadužene da privremeno okupiraju i uspostave kontrolu nad Crnom Gorom. Početkom oktobra 1918. započete su razne inicijative da formalizuju ujedinjenje kako se rat bližio kraju. Vlada Srbije je 15. oktobra osnovala Centralni izvršni odbor za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, koji su činila po dva jaka zagovornika ujedinjenja iz Srbije i Crne Gore. Odbor je 25. oktobra u Beranama odlučio da sprovede nove izbore. Na izborima su učestvovale dvije liste, zelena i bijela. Zelenu listu su činili konzervativne pristalice kralja Nikole predvođene Špirom Tomanovićem koje su se zalagale za uslovno ujedinjenje. Bijelu listu su činile pristalice bezuslovnog ujedinjenja predvođene Gavrilom Dožićem. Bijeli su predstavljali kralja kao neprijatelja demokratije, izdajnika naroda i dinastičkih ciljeva. Izbori su održani 19. novembra 1918. Bijeli su pobjedili u svim mjestima, osim na Cetinju, dok su u Bijelom Polju, Plavu i Gusinju povjerenike izabrale lokalne zajednice. Rezultati izbora su postali očigledni i prije zvaničnog objavljivanja. U posljednjem pokušaju da zaštiti nezavisnu Crnu Goru, Italija je pokušala da zauzme Cetinje i proglasi obnovu crnogorske države. Napad je počeo iz Boke Kotorske, ali se italijanska vojska povukla zbog mogućnosti rata sa Srbijom i zbog pritiska Saveznika. Zbacivanje sa crnogorskog prijestola Uredi Detaljnije: Podgorička skupština Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Odluka Podgoričke skupštine od 26. novembra 1918.. Velika narodna skupština je konstituisana 24. novembra 1918. u Podgorici, a ne u prijestonici Cetinju. Skupština je 26. novembra 1918. optužila Nikolu za izdaju, zbacila ga sa prijestolja Kraljevine Crne Gore i ubrzo mu zabranila povratak u Crnu Goru. Istog dana Skupština je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Odluka je izvršena nekoliko dana kasnije, 29. novembra. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 15. januara 1919.. Zbačeni kralj i njegova vlada Crne Gore u egzilu su za ovo čuli od francuske obavještajne službe. Nikola je odbacio odluke skupštine, nazvavši je nezakonitom i pozivajući se na Nikoljdanski ustav. Pozvao je Crnogorce da ne prihvate ujedinjenje. Premijer Evgenije Popović je napisao protest velikim silama. Zeleni, predvođeni Krstom Popovićem i bivšim ministrom Jovanom Plamencem, uz podršku Italijana su promjenili svoje ciljeve u potpunu nezavisnost Crne Gore i na Božić 1919. podigli Božićnu pobunu. Međunarodna zajednica se usprotivila ustanku i srbijanska vojska je ugušila ustanak, razbivši pobunjeničke opsade Cetinja i Nikšića. Većina ustanika je amnestirana, ali neki su vodili gerilski otpor sve do 1926. Tokom Pariske mirovne konferencija, predstavnik crnogorskog kralja je pozvan da održi govor u kojem je protestovao zbog aneksije, ali za potpisivanje Versajskog mira, pozvani su samo projugoslovenski predstavnici Crne Gore. Na ovoj konferenciji priznata je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je crnogorsko pitanje ostavljeno da se riješi kasnije zbog ustanka u Crnoj Gori. Smrt i sahrana van otadžbine Uredi Grobnica kralja Nikole i kraljice Milene u Sanremu Dvorska crkva na Cetinju u koju su 1989. preneseni posmrtni ostaci kralja Nikole Poslije Prvog svjetskog rata Crna Gora je ujedinjena sa ostalim zemljama Južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do smrti kralja Nikole Italija je pomagala njegove težnje za obnovom Kraljevine Crne Gore. Italija je podržavala crnogorsku izbjegličku vladu do kraja 1921, koja je upućivala memorandume Društvu naroda, protestujući zbog „izdaje Crne Gore od strane sila“.[57] Nikola je preminuo u Antibu 1921. Po želji njegove kćeri kraljice Jelene, sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu.[58] Nezavisnost Crne Gore velike sile priznavale su sve do 1922. kada su sve prihvatile jugoslovensku vlast. Sahrana na Cetinju Uredi Detaljnije: Sahrana kralja Nikole na Cetinju Posmrtni ostaci kralja Nikole, kraljice Milene, princeza Ksenije i Vjere su preneseni iz crkava u San Remu (Italija) i Kanu (Francuska)[59] i 1. oktobra 1989. godine sahranjeni u Dvorskoj crkvi na Cetinju, uz najviše počasti.[60] Titule Književni rad Uredi Kovčezi kralja Nikole i kraljice Milene pokriveni srpskom trobojkom, po vlastitoj želji. U San Remu su počivali do 1989. godine kada bivaju vraćeni u otadžbinu. Spomenik kralju Nikoli u Podgorici Knjaz i kralj Nikola je uglavnom pisao rodoljubive pjesme, zatim epske spjevove i drame u stihu, među kojima je najpoznatija i najizvođenija Balkanska carica. Druge drame su mu bile Husein-beg Gradaščević i Knjaz Arvanit.[61][62] Bio je poznat i kao izuzetan besjednik. Pjesmu Onamo, `namo! ispjevao je 1866, neposredno poslije sklapanja saveza sa knezom Mihailom Obrenovićem za zajedničku borbu Srbije i Crne Gore za oslobođenje srpskog naroda od Turaka. Pjesma je zbog svojih oštrih riječi bila neprikladna za državnu himnu. Bila je narodna himna i himna nekih rodoljubivih društava. Umjesto nje, Crnogorska himna je postala pjesma Ubavoj nam Crnoj Gori, koju je napisao knežev sekretar Jovan Sundečić. Pjesmu Onamo, `namo! je Bogdan Popović unio u Antologiju novije srpske lirike (1911). Štampana je i u antologijama rodoljubive poezije Pesme domovini Trifuna Đukića (1938), kao i u drugim antologijama srpskog rodoljubivog pjesništva. Porodično stablo Porodica Vidi još Napomene Crnogorska knjizevnost Reference Literatura

Korice kao na slikama Unutra sve lepo očuvano, mogu poslati dodatne slike pre kupovine 1914. Cvijanovic, Beograd PRVO IZDANJE! RETKO!!!! Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ili vladika Nikolaj (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881 — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički,[1] istaknuti teolog i besednik. Zbog svog oratorskog umeća bio je nazivan „Novi Zlatousti.” On je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu. U mladosti je bio i zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Kada su u Drugom svetskom ratu Nacistička Nemačka i Fašistička Italija izvršile agresiju i okupirale Kraljevinu Jugoslaviju, episkop Nikolaj je stavljen u internaciju i na kraju odveden u logor Dahau, gde je bio zatočen zajedno sa patrijarhom Gavrilom od 25. septembra 1944. godine do početka novembra 1944. godine. Po završetku rata, episkop Nikolaj je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Poreklo Vladike Nikolaja Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. januara 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[2] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšteobrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj[uredi | uredi izvor] Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje[uredi | uredi izvor] Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada radije studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[3] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filozofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filozofija Berklija“). Bolest i monašenje[uredi | uredi izvor] Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije[uredi | uredi izvor] Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filozofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filozofsko-teološke teme.[4] Besednik[uredi | uredi izvor] Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj[uredi | uredi izvor] Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski[uredi | uredi izvor] Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[5], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa suplentom bogoslovije svetim Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost[uredi | uredi izvor] Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[6] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[7] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[8][9] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor] Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[10] Vladika Nikolaj kod Srpskih dobrovoljaca u Ilirskoj Bistrici 1945. godine. Ađutant Ljotićev i generala Damjanovića. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[11] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[12] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[12] Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika[uredi | uredi izvor] Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. U Jugoslaviji je smatran saradnikom fašista i izdajnikom. Državljanstvo mu je oduzeto, a ime stavljeno na listu autora čija se dela nisu mogla objavljivati u zemlji. U Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju[uredi | uredi izvor] Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija[uredi | uredi izvor] Sveti Nikolaj Žički Crkva Svetog Nikolaja Žičkog u Trešnjevici kod Arilja Patrijarh srpski Pavle bio je veliki protivnik brzih kanonizacija. Protivio se svakoj brzopletosti, posebno kada je reč o budućim svetiteljima. Godinama je odlagao dodeljivanje oreola Vladiki Nikolaju i Justinu Popoviću, iako ih je veoma cenio i uvažavao. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. Nikolaj Velimirović kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja” i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe”. U ariljskom selu Trešnjevica 2016. godine osveštana je Crkva Svetog Nikolaja Žičkog. U crkvenoj literaturi se citiraju reči Justina Popovića koji ga smatra „trinaestim apostolom”, „svetim srpskim jevanđelistom” i „najvećim Srbinom posle svetog Save”, dok ga u verskim krugovima redovno upoređuju sa svetim Jovanom Krstiteljem i svetim Jovanom Zlatoustim. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” u Valjevu. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla[uredi | uredi izvor] Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[13] Kontroverze[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje:[14][15] To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe. Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[16] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[17] Pojedini izvori navode da nema osnova za optužbe o antisemitizmu vladike Nikolaja i navode da je Njegov „antisemitizam” biblijski, teološki, kakav je u Svetom pismu Starog i Novog zaveta.[18] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Spasovdanska litija u Beogradu (2023.) sa moštima Svetog vladike Nikolaja Velimirovića Spomenik vladici Nikolaju u porti crkve u Šapcu Po njemu su nazvane OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac i OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. O životu vladike Nikolaja snimljen je dokumentarni film Sveti Nikolaj Srpski.[19] Na obodu Arhiepiskopije Beogradsko-karlovačke u naselju Resnik pod Avalom podignut je hram Svetom Vladici Nikolaju Žičkom. Hram je građen u periodu od 2017. do 2019. godine. Starešina hrama je sveštenik Aleksandar Milutinović a ktitor gospođa Sanja Jakovljević vlasnik firme `Beorol`. Od 2021. godine izlazi časopis „Nikolajeve studije” posvećen istraživanju njegovog bogoslovskog i crkvenog doprinosa.[20] Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela. [21] Sveti Justin Ćelijski je smatrao da je vladika Nikolaj najveći Srbin posle Svetog Save.[22] Patrijarh srpski gospodin Porfirije smatra da je Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, uz episkopa Atanasija i Svetog oca Justina Ćelijskog, najznačajni srpski teolog u svetu.[23] Književna dela[uredi | uredi izvor] Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [2] Francusko-slovenska borba u Boki kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (engl. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[3] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [4] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena[uredi | uredi izvor] Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [5] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [6] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [7] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [8] Iznad Istoka i Zapada [9], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo

Слободан Јовановић: ДРЖАВА I-II (Из Сабраних дела, књиге XIII и XIV) Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1936.год. Тврди повез, 446+536 страна, ћирилица књига прва: ПОЈАМ ДРЖАВЕ / ДРЖАВНЕ ФУНКЦИЈЕ књига друга: ДРЖАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА / ПОРАТНА ДРЖАВА РЕЂЕ У ПОНУДИ Слободан Јовановић Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године. Биографија Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београду. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892., враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. у мостарску „Зору“. Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске. Професор Године 1900. на Правном факултету је изабран за редовног професора. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Професор Јовановић је био један од оснивача „Српског књижевног гласника“ 1901. године. У овом књижевном часопису налазио се у уређивачком одбору и важио је за једног од најредовнијих сарадника. Слободан наредни истраживачки рад објављује 1902. под називом „Енглески парламентаризам“. Професор Јовановић је 4. фебруара 1905. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1908. је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Професор Јовановић је објавио велику синтетичку студију под називом „Наше уставно питање у XIX веку“ 1905. године, а потом је други пут штампао 1908. и трећи 1932. Године 1907. издао је књигу „Уставно право“, коју ће поново штампати 1924. Године 1908. објавио је студију под називом „Утемељење грађанског законодавства и уставности у Србији“, које ће касније проширити и објавити 1931., и 1932. године. Професор Јовановић објављивањем књиге 1912. године „Уставобранитељи и њихова влада“ започиње рад на великом пројекту писањем „Историје Србије 1838—1903“ које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишње место у свеукупном његовом делу. Шеф Пресбироа при Врховној команди Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди[тражи се извор] Српске војске. После победе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбироом и Врховном командом у Скопље, где борави неколико месеци. После Другог балканског рата, 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први светски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. У јесен 1915. аустроугарске и немачке оружане снаге предузеле су велику офанзиву на Србију, истовремено и бугарске снаге прекидају саобраћајну комуникацију долином Јужне Мораве и Вардара. Српска војска са избеглим народом налазила се у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Тада Врховна команда одлучује да се крене у повлачење преко Албаније и Црне Горе на јадранску обалу у сусрет савезничким снагама. После албанске голготе професор Јовановић се нашао на острву Крф, где су биле смештене српска војска, избеглице, народна скупштина, влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад, који му је представљао духовни мир у времену тешком по српски народ. На Крфу је 1917. написао биографске огледе о Стојану Новаковићу и Љубомиру Недићу. После Првог светског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Међуратни период Слободан Јовановић заједно с Богданом Поповићем обнавља излажење „Српског књижевног гласника“. Професор Јовановић је 1920. године издао чувену књигу „Вођи Француске револуције“, састављену од портрета Мирабоа, Димурјеа, Дантона и Робеспјера. Други пут је ова књига штампана у оквиру Јовановићевих Сабраних дела 1932. код издавача Геце Кона. У оквиру рада о националном праву и историји професор Јовановић 1923. штампа другу књигу под називом „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића. Такође, 1926. је објавио књигу „Влада Милана Обреновића (I-II)“ коју је доштампао 1927. А 1929. године издаје књигу под називом „Влада Александра Обреновића“ (I-II). Професор Јовановић је 1927. године изабран за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године. Професор Јовановић је објавио књигу 1934. под називом „О држави“, коју чине теоријске формулације састављене од елемената, функција и установа савремене људске заједнице. Ову књигу је проширио студијом „Поратна држава“ 1936, којом обрађује Италију, Енглеску, Француску, Русију и Немачку и у њој типолошки класификује однос између правне државе и државе фашизма и комунизма, односно настанак нових држава маса као новог облика тоталитаризма. Слободан Јовановић је био оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. до 1941. Слободан је 1938. године објавио монографију „О Гледстону“, вођи енглеских либерала у парламенту и на челу британске владе; пратећи његово политичко ангажовање, професор Јовановић је у ствари пратио пут реформисања Британске империје. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“. Године 1939. објавио је велико дело „Примери из политичке социологије“ - Енглеска, Француска, Немачка 1815 — 1914. Исте године објавио је студију „О америчком федерализму“. Јула 1940. Слободан одлази у пензију са места редовног професора, одликован је Орденом Југословенске круне првог реда. Јовановић је био противник споразума Цветковић-Мачек, којим је образована Бановина Хрватска. Залагао се за федерацију са јаком централном влашћу у виду југословенског парламента, бираног општим правом гласа, који би се бринуо за заједничке послове. Други светски рат После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића. Избеглиштво је почело у Јерусалиму, а настављено у Лондону (од јула 1941). До Симовићеве смене дошло је почетком јануара 1942. када су сви министри Симовићеве владе у Лондону предали су колективну оставку, изјављујући да генерал Симовић није способан за руковођење. Након тога је краљ Петар II је именовао Јовановића за председника владе. Јовановић је преузео дужност 11. јануара 1942. Иако је по својој интелигенцији и образовању био водећи члан емиграције, Јовановић није имао никаквог искуства у практичној политици, а с обзиром на своју старост није се очекивало да од прилагоди своје ставове новим околностима или да постане енергичан вођа. Српски политичари у емиграцији признавали су Слободана Јовановића за неоспоран ауторитет., али није био дорастао великим политичким искушењима. Седиште Југословенске владе у Лондону налазило се у великој згради на Најтсбриџу, где је био смештен кабинет Слободана Јовановића. У Јовановићевој влади су биле приступљене све политичке странке које су биле и у Симовићевој влади. Међутим, Јовановићева влада је увела две новине у односу на Симовићеву владу. Прво је било именовање четничког вође Драгољуба Михаиловића за министра војске, ваздухопловства и морнарице. До краја Јовановићевог боравка на месту председника избегличке владе Михаиловић ће бити прво унапређен у дивизијског, па у армијског генерала и начелника Врховне команде. Именовање за министра и унапређивања су требало да ојачају Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Друга новина је било образовање Војног кабинета председника владе на чије чело је постављен мајор Живан Кнежевић. Мајор Кнежевић и његов рођени брат министар двора Радоје Кнежевић, иначе Михаиловићеве присталице и вође Лиге мајора, су чинили сиву еминенцију која је стајала иза Јовановића. Браћа Кнежевићи, су такође имали јак утицај на краља Петра, поставили су свог брата Николу за шефа владиног Одсека за шифрирање и тако имали увид над порукама које су одлазиле и долазиле у владу и користили су Јовановићеву несклоност да се меша у спорове министара своје владе. Нова влада је за министра војске уместо генерала Богољуба Илића именовала генерала Драгољуба Михаиловића, који је водио ројалистички покрет у Југославији, да би се избегла мешање војске у рад владе и да се истовремено искористи Михаиловићев углед при изношењу захтева Савезницима. После Каирске афере и Симовићеве смене, владе Слободана Јовановића заправо су преко браће Радоја и Живана Кнежевића биле у служби генерала Драгољуба Михаиловића. Именовање је требало да ојача Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Избегличка влада је подржала Михаиловићев суштински пасиван став, пошто је радије желео да сачека слабљења окупатора пре вођења активног отпора, делом да би се избегле одмазде над цивилним становништвом. Међутим, ово је повећавало ризик да покрет отпора окупљен око комуниста преузме од Михаиловића вођство у покрету отпора против сила Осовине. Британци су о Михаиловићу ширили пропаганду као великом вођи, иако је ситуација у Југославији потпуно другачија од писања британске штампе; када је именован за министра Михаиловић није имао војску под својом директном командом након гушења устанка у Србији од стране Немаца у јесењој офанзиви. Михаиловић је већ тада ступио у контакте са квислиншким и немачким властима и део своје војске утопио у квислиншку Српску државну стражу. Са друге стране, Јовановић и његови министри нису успели да убеде Савезнике да својим ограниченим средствима пруже значајну материјалну помоћ Михаиловићу. Од 26. јуна до 10. августа 1943. налазио се на дужности потпредседника владе у кабинету Милоша Трифуновића. Када је краљ Петар II под притиском британског премијера Винстона Черчила донео одлуку да смени председника владе Божидара Пурића и да на његово место доведе Ивана Шубашића, професор Јовановић се супротставио овој одлуци. Нови председник владе Иван Шубашић је убрзо склопио споразум с Титом током лета 1944. После Другог светског рата, Слободан Јовановић остао је да живи у Лондону. У Лондону је становао од 1945. до 1958. недалеко од Кенсингтона Гарденса у ондашњем скромном и малом хотелу Тјудор Корт (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Године 1946. на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица у Београду Слободан Јовановић је осуђен од стране Војног већа „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. На основу ове пресуде у Југославији је практично уведена забрана на његова дела. Емиграција После рата, некадашњи чланови југословенске владе у Лондону нису били квалификовани за британску државну социјалну помоћ. Већина значајних југословенских односно српских емиграната нашла се на рубу егзистенцијалног опстанка. Међутим, српски бродовласник Ване Ивановић основао је „Добротворно удружење слободних грађана Југославије“, чијим је донацијама спасао беде велики број угледних интелектуалаца емиграната. Слободан Јовановић је био иницијатор оснивања 1951. године Удружења српских писаца у изгнанству и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, Милош Црњански за председника, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана Управе Коста Павловић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања, Јовановић је говорио из области српске историје и књижевности. Рехабилитација Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону. Опело над земним остацима Слободана Јовановића извршено је 20. децембра 1958. пре подне, у српској православној цркви Св. Сава у Лондону. Опелу је присуствовала краљица Марија Карађорђевић. Као изасланик краља Петра II био је Богољуб Јевтић. Као изасланик краљевића Томислава и принцезе Маргарите био је мајор Ђорђе Димитријевић. Од породице опелу су присуствовали Коста Ст. Павловић са супругом и сином. Опелу су присуствовали сви чланови Југословенског народног одбора, коме је Јовановић био оснивач и председник од његовог оснивања, представници Удружења српских писаца у изгнанству, коме је Јовановић био почасни председник, представници ветерана ЈВУО из Организације српских четника и Организације српских четника Равна Гора. Ковчег је био прекривен заставом Краљевине Југославије. Слободан Јовановић је после опела сахрањен на гробљу Кенсал грин, у северозападном делу Лондона. Сахрањен је у православном делу гробља, на коме се углавном налазе гробови Срба који су у емиграцију отишли 1945. Године 1965. је Удружење српских писаца у изгнанству подигло спомен-плочу Слободану Јовановићу у хотелу Корт у Лондону, где је живео од 1945. па све до своје смрти 1958. Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренети у храм Светог Саве у Лондону, где је 5. децембра одржан парастос. Дана 8. децембра су пренети у Србију, где су 10. децембра сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Уређивачки одбор библиотеке „Српска књижевност у сто књига“ уврстио је његову књигу „Портрети из историје и књижевности“ као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије. Године 2007. Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном. Српска академија наука и уметности је у новембру 2019. поводом 150 година од рођења Слободана Јовановића организовала изложбу и научни скуп. Дела После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића. Међу значајнија његова дела спадају: О суверености, Основи правне теорије о држави, Српско-бугарски рат (1901), Енглески парламентаризам (1902), Светозар Марковић (1903), Макијавели, Вођи француске револуције, Политичке и правне расправе, Уставно право Краљевине Србије, Уставобранитељи. Уставно право Краљевине СХС, Јовановић, Слободан (1933). Уставобранитељи и њихова влада (1838—1858) (3. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1933). Друга влада Милоша и Михаила (2. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Александра Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1935). Влада Александра Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1936). Влада Александра Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Занимљивости Владимир Јовановић (1833—1922), апостол либерализма, боравећи у Новом Саду као политички изгнаник из Србије, дао је име свом сину првенцу Слободан, а ћерки Правда. По многима је Слободан Јовановић први међу Србима носио ово име.