FRIEDRICH KAESTNER - Veoma velika supijera (1900-1920) Dimenzije: Visina (sa poklopcem): 32 cm Visina (bez poklopca): 18,5 cm Dužina : 33 cm Širina: 25 cm Prečnik dna: 15 cm Prečnik otvora: 20 cm Zapremina: 3,5 l Težina: 3,1 kg Zlatna boja na rubu skoro sasvim je izbledela, na drškama manje. Dva oštećenja na rubu otvora, koja su popravljena - na posebnoj slici označeno je strelicama. Dno nije sasvim ravno - posuda se malo klati na ravnoj površini. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. (109/38-28/pol-kp/885)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna, ali knjiga kompaktna i sve u redu. Zlatna knjiga Karel Čapek (Male Svatonjovice, 9. siječnja 1890. - Prag, 25. prosinca 1938.) bio je češki pisac. Školovao se u Brnu, Pragu, Berlinu i Parizu. Bio je doktor filozofije, novinar i pisac. Najznačajniji je prozaik izmedu dva svjetska rata i najpoznatiji češki pisac izvan granica Češke. Prve književne radove pisao je i objavljivao zajedno s bratom Josefom. Samostalno je pisao priče, romane, drame, putopise, eseje, kozerije i feljtone. Svjetsku slavu postigao je dramom `R. U. R.` (Rossumovi univerzální roboti, 1920.) kojom je uveo riječ robot i započeo niz utopističkih djela posvećenih problemu opasnosti od naglog razvitka tehničke civilizacije: »Tvornica Apsolutnoga«, »Krakatit« i »Rat daždevnjaka«. Tim se djelima nametnuo se kao tvorac moderne znanstveno-fantastične književnosti. Bajke je počeo pisati za vrijeme Prvoga svjetskog rata, crpeći građu za njih iz narodnih predaja svoga rodnog kraja. Napisao je jedanaest priča kojima se svrstao u osnivače moderne bajke. Za djecu je još napisao i knjigu `Dašenjka ili Život šteneta`, `Imao sam psa i mačku`, `Devet bajki` - najpoznatija u našim krajevima je »Poštarska bajka« za djecu. U periodu od 1932. do 1938., Čapek je svake godine bio predložen za Nobela za književnost, međutim, nagradu nikada nije dobio, mahom zbog političkih razloga. Predstave 1920 – R.U.R. - Rossumovi univerzalni roboti (Rossumovi univerzální roboti) 1921 – Slike iz života kukaca (Ze života hmyzu) 1922 – Afera Makropulos (Věc Makropulos). 1927 –Adam stvoritelj (Adam stvořitel) 1937 – Bijela bolest (Bílá nemoc) 1938 – Majka (Matka) Romani 1922 – Fabrika Absolutnog 1922 – Krakatit – 1933 - Hordubal - prvi dio tzv. `Noetic trilogije` 1934 - Meteor (Povětroň) 1934 - Običan život (Obyčejný život) 1936 – Rat s daždevnjacima (Válka s mloky) 1939 – Život i djelo skladatelja Foltýna (Život a dílo skladatele Foltýna) - nedovršeno Karel Čapek (češ. Karel Čapek; Male Svatonjovice, 9. januar 1890 — Prag, 25. decembar 1938) je bio češki književnik. Prvi je u svetu upotrebio reč robot, u svojoj drami R. U. R (Rossumovi Univerzální Roboti) iz 1920.[1][2] Sam je tvrdio da je njegov brat Josef Čapek smislio ovu reč. Život i rad Čapek je bio svestran umetnik, pisao je drame, eseje, književne kritike i pozorišne predstave, a bavio se i fotografijom i umetničkom kritikom.[1] Pisao je inteligentno i humoristički o širokom spektru tema. Njegovi radovi su poznati po interesantnom i preciznom opisu stvarnosti. Najviše je poznat kao pisac naučne fantastike, koju je pisao mnogo pre nego što je ovaj žanr postao zasebna grana književnosti. Može se smatrati osnivačem klasične naučne fantastike, čija je glavna tema moguća ili alternativna budućnosti čovečanstva. Po ovom motivu Čapek je blizak savremenicima Džordžu Orvelu i Oldusu Haksliju.[3] Mnogi njegovi radovi predstavljaju diskusiju o etičkim i drugim aspektima revolucionarnih pronalazaka i procesa, koji su se dali naslutiti početkom 20. veka. To uključuje masovnu proizvodnju, atomsko oružje, robote ili inteligentne daždevnjake. Obrađujući takve teme Čapek je izražavao strah od nailazećih društvenih katastrofa, diktatura, nasilja i neograničene vlasti korporacija. Nastojao je pritom da nađe nadu za ljudska bića.[4] Pisao je i detektivske priče, pripovetke, romane, drame, putopise, eseje i feljtone. Njegovi najznačajniji radovi su pokušaji rešavanja problema epistemologije, da odgovori na pitanje: Šta je znanje? (na primer, u delu „Priče iz dva džepa“). Tokom 1930-ih Čapek je u svojim delima razmatrao pretnju diktatura i fašizma. Bio je najproduktivniji za vreme postojanja Prve čehoslovačke republike (1918—1938). Bio je lični prijatelj predsednika Čehoslovačke Tomaša Masarika, i napisao je knjigu „Razgovori sa Tomašem Masarikom“. Masarik je često posećivao Čapekovova okupljanja čeških patriota. U ovom periodu, Čapek je postao član međunarodnog PEN-a.[5] Kada je postalo jasno da su zapadni saveznici odbili da brane Čehoslovačku od Hitlera, Čapeku su savetovali da napusti Čehoslovačku jer ga je Gestapo imenovao državnim neprijateljem broj 2. Čapek je odbio da ode i ostao je u zemlji. Nemačka je anektirala Češku nakon Minhenskog sporazuma. Čapek je ubrzo nakon toga umro od upale pluća 25. decembra 1938. Njegov brat Josef umro je u koncentracionom logoru Bergen-Belsen. Nakon rata komunistički režim Čehoslovačke je sa zadrškom prihvatio Čapeka. Razlog je bio u Čapekovom odbijanju da prihvati komunizam kao alternativu nacističkoj dominaciji.

VILLEROY & BOCH - Ukrasni tanjir `Bataille de Ligny` Korišćen je kao zidni tanjir, ide zajedno sa kukicom za kačenje koja se lepi na poleđinu tanjira - vidljiva je na jednoj slici. Dimenzije Prečnik: 21 cm Visina: 1,5 cm Težina: 340 g Natpis ispod slike: BATAILLE DE LIGNY (Bitka kod Linjija) 16 Juin 1815 Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) METTLACHER KUPFERSTICH * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1809 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Žig se ne može tačno datirati. Svakako druga polovina XX veka. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača za tanjir. (121/19-45/147-kp/1362)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960) bio je srpski pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac.[1] Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Biografija Rođen je od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu.[2] Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909.[3] se verio a potom i oženio Branislavom (1887 — 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 — 1912) iz Valjeva i Mileve.[4] Imali su dvoje dece,[2] prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu.[5] Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu.[3] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata.[6] Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922-23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923.[7] Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Naslovna strana knjige Ogledi iz estetike (1920) Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić.[8] Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije,[2] za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvislinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SIMEON NEMANJA , Đura Dimović , Državna štamparija Beograd 1940 , drama u tri čina, nagrada Srpske Kraljevske Akademije , antikvaran primerak, mek povez, ćirilica Stefan Nemanja (ponekad Stevan; crsl. Стѣфань; oko 1113 — 13. februar 1199[1] ili 13. februar 1200[2]) bio je veliki župan Raške i rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića, koja je u jednom periodu vladala delom tadašnje Srbije u srednjem veku. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara,[a] a zajedno sa sinom Svetim Savom Srpskim, jednim od utemeljivača Srpske pravoslavne crkve, koja Stefana Nemanju slavi kao Svetog Simeona Mirotočivog. Doba njegove vladavine predstavlja prelomni period u istoriji i kulturi Srba.[3] Kao najmlađi sin vlastelina Zavide, zbacio je verovatno 1166. godine svog najstarijeg brata Tihomira i vrhovnu vlast Vizantije.[4][5] Pored brata Tihomira imao je još dva brata Miroslava i Stracimira. Nakon propasti antivizantijske koalicije, u kojoj je učestvovao, 1172. godine, Nemanja se predao vizantijskom caru Manojlu I Komninu (1143—1180) i priznao ga za svog suverena. Posle careve smrti 1180. započeo je napade na vizantijsku teritoriju i završio širenje svoje vlasti na okolne srpske oblasti (Kosovo, Zeta, Travunija, Zahumlje i Neretvljanska oblast), osim Bosne. Njegova ekspanzija je okončana porazom na Moravi 1190. godine, nakon čega je Raška simbolično postala vizantijski vazal, ali je Nemanji priznat veći deo dotadašnjih osvajanja. Na unutrašnjem planu, okrenuo se učvršćivanju vlasti u zemlji. Sazvao je sabor protiv bogumila u Raškoj, nakon čega se, uz pomoć vojske, surovo obračunao sa sledbenicima ovog učenja, koje je smatrano jeretičkim.[6] Na međunarodnom planu srpski veliki župan je bio odan vazal Manojlu Komninu od 1172. godine, šaljući mu pomoćne vojne odrede koji su učestvovali i u bici kod Miriokefalona (1176). godine,[7] ali posle smrti cara Manojla I (1180), veliki župan se odmetnuo i ulazio je u velike saveze protiv Vizantije. Poslao je svoje poslanike čak u Nirnberg 1188. na pregovore sa svetim rimskim carem Fridrihom I Barbarosom (1155—1190). U umetnosti, njegovu vladavinu karakteriše početak podizanja monumentalnih vladarskih zadužbina, kao i pojava autentičnog srpskog stila u sakralnoj arhitekturi, poznatog kao Raški stil, za čiji početak se uzima njegovo podizanje manastira Đurđevi Stupovi. Pored njega, Nemanja je podigao i obnovio čitav niz crkava i manastira, među kojima treba istaći manastire: Studenicu (koju je podigao sebi kao mauzolej) i Hilandar, koji je obnovio iz temelja sa sinom Savom 1198. godine.[8] Povukao se sa vlasti i zamonašio na saboru 1196, a za svog naslednika je odredio srednjeg sina Stefana Prvovenčanog (veliki župan od 1196. do 1217. ili do 1219. godine, a kralj od 1217 ili 1219. do 1228),[9] u dogovoru sa vizantijskim carem Aleksijem III (1195—1203), čijom ćerkom Evdokijom je Prvovenčani bio oženjen.[b] Preminuo je kao monah Simeon u manastiru Hilandar, a njegove mošti su 1208. godine prenete u manastir Studenicu, u kome se i danas nalaze....

Ivan Goran Kovačić JAMA / ilustr. Frano Baće (1948) Korice su kao na slici-neznatno oštećene po ivicama Unutršnjost deluje nekorišćeno Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka rano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Korice su kao na slici Unutra je jako dobro očuvana Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka Frano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Уреди Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина Уреди У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] Меморијални музеј Иван Горан Ковачић Уреди У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tri dela ukoricena u jednu knjigu! - Zrtva Avramova, preveo sa grckog Vicentije Rakic, nekadasnji iguman u manastiru Feneku 1875 g. - Ljutica Bogdan u srpskim narodnim pesmama, 1875 g. - Zak Vensan - Merima, preveo: Branko Musicki, 1885 g. Retko !!! Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. Biografija Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[1] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[2] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj Gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[3] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku,[4] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[5] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835. Ljutica Bogdan je srpski feudalni vlastelin, gospodar grada Drame i epski junak iz XIV veka [1]. Život U vreme vlasti srpskog cara Stefan Dušan, Bogdan ja imao titulu vojvode, a po raspadu Dušanovog carstva postao je gospodar oblasti u dolni reke Vardar. Pominje se u velikom broju srpskih epskih narodnih pesama. Najpoznatije su „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija“, baladite „Sestra Ljutice Bogdana“. Erlangenskom rukopisu, njegovo ime se ne spominje među primorskim uskocima.

Kao na slikama Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. [1] Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[2] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[3] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[4] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku[1],[5] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[6] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799)[1]. Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Uredi Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Kao na slikama originalna antikvarna knjiga iz prve polovine 19. veka izdata u Beogradu Марко-Аврелиє, найдобродѣтельніи царъ римскій Феслер, Игнац Аурелиус, 1756-1839 = Feßler, Ignaz Aurel, 1756-1839 У Бѣограду : Печатано у Княжества Србскогъ Кньигопечатньи, 1844 Марко Аурелије (лат. Marcus Annius Catilius Severus; од 130. године: M. Annius Verus; после усиновљења 138. године: M. Aelius Verus Aurelius Caesar; као цар: Imp. Caesar M. Aurelius Antoninius Augustus) - (рођен 26. априла 121. године у Риму, умро 17. марта 180. године у Виндобони - данас Беч) био је од 161. године до своје смрти римски цар. Рођен је као Марк Катилије Север, а пошто га је усвојио цар Антонин Пије, Марко је добио име Марко Елије Аурелије Вер, а као цар његово пуно име је гласило: Марко Аурелије Антонин Август. Марко Аурелије L`Image et le Pouvoir - Buste cuirassé de Marc Aurèle agé - 3.jpg Биста Марка Аурелија, Музеј Сен-Рајмон, Тулуз Пуно име Марко Аније Вер (по рођењу) Марко Аније Катилије Север (рођење до брака) Марко Елије Аурелије Вер (брак до усвајања од стране Антонина Пија) Марко Елије Аурелије Вер Цезар (као наследник) Император Цезар Марко Аурелије Антонин Август (као император) Датум рођења 26. април 121. Место рођења Рим Римско царство Датум смрти 17. март 180. (58 год.) Место смрти Виндобона или Сирмијум Римско царство Гроб Хадријанов маузолеј Династија Антонини Отац Марко Аније Вер Мајка Домиција Луцила Супружник Фаустина Млађа Потомство Комод Марко Аније Вер Антонин Луцила Римски цар Период 8. март 161. — 169. (са Луцијем Вером) 169. — 177. (самостално) 177. — 17. март 180. (са Комодом) (19 год.) Претходник Антонин Пије Наследник Комод Марко Аурелије био је 16. и последњи римски цар који је то постао усвајањем. Он је морао после дуготрајног мирног периода у историји Рима да се поново прихвати ратова. Велики непријатељи су му били Парти на источној граници, а на другом крају света, Рим су нападали варвари, Маркомани који су угрожавали дунавски лимес. Марко Аурелије који је владао заједно са својим братом по усвојењу, Луцијем Вером умро је током једног похода против Германа. Због својих „Разговора са самим собом“, Марко Аурелије је био познат као цар-филозоф. Садржај Извори Уреди Значајни извори податак о животу и владавини Марка Аурелија често су пуни неједнакости и непоуздани. Најважнија група извора, биографије садржане у Historia Augusta су вероватно написане у IV веку, али су заправо дело једног јединог аутора, из касног четвртог века (око 395). Биографија Уреди Порекло Уреди Антонин Пије, римски император у периоду од 138—161. Маркова породица потицала је из места Укуби, малог града југоисточно од Кордобе у римској провинцији Баетици, данашња Шпанија. Породица се истакла у касном I веку нове ере, Марков прадеда, Марко Аније Вер Први, био је сенатор и бивши претор; око 73./74. н.е., његов деда, Марко Аније Вер Други, учињен је патрицијем. Веров старији син - отац Марка Аурелија - Марко Аније Вер Трећи, оженио је Домицију Луцилу. Луцила је била кћер патриција, Калвисија Тула и Домиције Луциле Старије која је наследила велико богатство (подробно описаног у једном од Плинијевих писама) од њеног деде по мајци и њеног деде по оцу путем усвајања. Млађа Луција добиће већи део мајчиног богатства, укључујући и велику циглану у предграђу Рима, профитабилан посао у то време с обзиром да је град доживљавао процват грађевинске делатности. Луцила и Вер Трећи имали су двоје деце: сина Марка, рођеног 26. априла 121., и кћер Анију Корнифицију Фаустину, вероватно рођену 122. или 123. Вер је вероватно преминуо 124., када је Марку било само три година. Иако га је једва познавао, Марко Аурелије написао је у својим медитацијама да је научио скромност и мужевност, по узору на своја сећања оца и његовој постхумној репутацији. Маркова мајка, Луција, није се преудала. По тадашњом аристократској пракси, Луција вероватно није проводила много времена са сином. Марко је био предат на бригу неговатељицама. Ипак, Марко одаје признање својој мајци због тога што га је подучила религиозности и једноставној исхрани и начинима како да избегне „Навике богатих”. У својим писмима, Марко наводи честе и нежне референце о њој, био је захвалан јер: „Иако јој је било суђено да умре млада, провела је своју последњу годину са мном.” Након смрти оца Марка је усвојио његов деда, Марко Аније Вер Други. Још један човек, Луције Катилије Север, учествовао је у његовом одгајању. Север је описан као Марков прадеда по мајци. Марко је одрастао у дому својих родитеља, на римском брежуљку Целију, део рима који ће нежно називати „Мој Целиј”. Успон ка власти Уреди Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк. Касне 136., император Хадријан умало је умро услед крварења. Опорављајући се у својој вили у Тиволију, одабрао је Луција Цеонија Комода (Луција Елија Вера) за свог наследника, и усвојио га као сина. Избор је извршен invitis omnibus, против жеља свих а објашњење је и даље нејасно. После кратког боравка на дунавској граници, Луције се вратио у Рим да би се обратио сенату, првог дана 138. године. У ноћи пре говора разболео се и умро од крварења касније истог дана. 24. јануара 138. Хадријан је изабрао Аурелија Антонина за свог новог наследника. Након неколико дана размишљања Антонин је прихватио и усвојен је 25. фебруара. Као део Хадријанових услова, Антонин је усвојио Марка и Луција Вера, сина Елија. На Хадријанов захтев, Антонинова кћер Фаустина верена је за Луција. Запањен сазнањем да га је Хадријан усвојио, Марко се неодлучно преселио из куће своје мајке на целију у Хадријанов приватни дом. Током 138. Хадријан је захтевао од сената да Марко буде изузет од закона који је забрањивао избор на функцију квестора пре двадесетчетврте године живота. Сенат се сложио и Марко је служио као Конзул под Антонином, за 139. годину. Владавина, 161—180. Уреди Пијев усвојени син и наследник, Марко Аурелије владао је царством од 161. до 180. године. Од 161. до 169., званично Марко и Луције Вер заједнички су владали царством (што је био први пут да Рим има два цара), међутим, од почетка је било јасно да је Марко имао већу власт иако су оба цара номинално била једнака. Убрзо по доласку на престо, Аурелијева једанаестогодишња ћерка, Анија Луција, верена је за Луција Вера. Оба цара била су веома популарна. Од 161. до 166. Луције Вер предводио је римске снаге у рату са Парћанима. Повод сукоба поново је била Јерменија, тада држава под римским протекторатом. Парћански краљ, Вологез IV, ушао је у Јерменију и отерао краља са престола, заменивши га својим кандидатом, који је припадао владајућој парћанској породици Арсакида. Одлучено је да Луције преузме команду у рату, будући јачи и здравији од Аурелија и тиме погоднији за војничку активност. Током већег дела рата, Луције се налазио у Антиохији где је речено да је живео у великом луксузу. Статуа Марка Аурелија на коњу, Пјаца дел Кампидољо, Рим. Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк. Након што се ток рата преокренуо у римску корист, а јерменска престоница освојена 163. године[2], Луције - иако заправо никада лично није био у борби - узео је титулу Armeniacus (освајач Јерменије). На престо Јерменије доведен је римски сенатор арсакидског порекла. Напослетку се рат завршио римском победом, парћанска престоница Ктесифон поново је освојена. На повратку у Рим, Луције је награђен тријумфом, првом у коме су учествовала два цара. Међутим, војници су са истока донели кугу (Антонинска куга), која ће у периоду између 165. и 180. проширити скоро читавим царством и изазвати смрт огромног броја људи међу којима је и сам Луције Вер, који је умро 169. Девет година касније, болест је поново избила а према Касију Диону, дневно је умирало 2.000 људи док је укупан број страдалих процењен на око пет милиона. Биста Фаустине Млађе, супруге Марка Аурелија, Лувр. Након успешног окончаног рата са Парћанима, нова претња по царство дошла је са севера. У периоду од 166. до 180. Аурелије ће водити серију кампања против племена Сарматских Јазига и Германских Маркомана и Квада, сукобу познатом као Маркомански рат. Борбе су се водиле читавим током Дунава који је формирао североисточну границу римске империје. Иако су напослетку Римљани однели победу, овај рат био је увод у касније инвазије Германских племена што ће на крају довести до пада западне поливине царства. Маркомански ратови показали су слабост северних граница и због тога ће након тога чак половина римских легија (16 од 33) бити стационирано на Дунаву и Рајни. Марко Аурелије провео је велики део рата на Дунаву, руководећи војним операцијама. Током Маркоманских ратова, у периоду између 170. и 180. Аурелије је написао своје најпознатије филозофско дело Самоме Себи (Meditations) које је написано на грчком језику. Ово дело зацементирало је Аурелијев положај као најважнијег филозофа позностоичке школе али и било узрок његове славе после смрти. Не само што је Аурелијево дело јасни носилац стоичке филозофије и духовности, оно је такође прожето јаким осећајем савести и дужности којих се Марко и као владар и особа увек држао. Након што је након дуготрајних борби, Аурелије потиснуо германска племена ситуација на истоку се веома закомпликовала. Године 175., Авидије Касије, победник над Партима у рату 161—166., се после погрешних вести о Аурелијевој смрти, прогласио за императора. Извори наводе да га је на овај поступак охрабрила супруга Марка Аурелија, Фаустина која је била забринута због лошег здравља свог мужа, верујући да се Марко налази близу смрти због чега је осећала потребу да Касије делује као њен заштитник, будући да је њен и Аурелијев син, Комод, са тринаест година, још био премлад за долазак на власт. Император се опоравио, но, у међувремену египатске легије признале су Касија за цара. Аурелије је првобитно покушао да сакрије вести о побуни, али када у томе није успео, у обраћању војницима (Аурелије је у то време предводио легије и походу против племена на северу) и говору који историчар Касије Дион приписује Марку, император жали над издајом „Драгог пријатеља“ истовремено изразивши наду да Касије неће бити убијен нити извршити самоубиство, да би му могао указати милост. Сенат је у међувремену прогласио Касија за јавног непријатеља. Касије се на почетку побуне налазио у добром положају, будући да је успешно окончао кампању против Парта услед чега је имао добру базу подршке. Располагао је са седам легија, три из Сирије, две из Палестине, једном из Арабије и једном из Египта. Ипак, Касије није успео да обезбеди ширу подршку за своје амбиције, гувернер Кападокије Мартије Вер, остао је лојалан Марку Аурелију стога је било јасно да је у бољој позицији. Касија је напослетку убио центурион, његова глава послата је императору који је одбио да је види и наредио да је сахране. Марко Аурелије поново се разболео 180. године и умро 17. марта у Виндобони (данашњи Беч). Одмах је деификован а његов пепео враћен у Рим и положен у Хадријановом Маузолеју. На крају историје Маркове владавине, историчар Касије Дион, написао је похвални говор о покојном императору, описујући транзицију према Комодовој владавини, чији је сам био сведок: „...(Марка) није пратила добра срећа коју је заслужио, јер није био физички јак и био је суочен са невољама које нису престајале током његове читаве владавине. Али, што се мене тиче, још више му се дивим управо због тога, јер, нашавши се усред необичних и ванредних околности, успео је да сам преживи и још очува и царство. Само једна ствар спречила га је да буде потпуно срећан, наиме, пошто је и након неговања и образовања сина на најбољи могући начин, био много разочаран у њега. Ова ствар мора бити наша следећа тема; јер наша историја сада се од краљевства злата, претвара у краљевство рђе и челика...” Услед оваквог коментара, неки историчари, предвођени Едвардом Гибоном, узимају почетак Комодове владавине као почетну тачку пропадања Римског царства. Смрт и слава после смрти Уреди Марко Аурелије је започео 3. августа 178. године, заједно са својим сином Комодом други рат против Маркомана. Током овог похода, цар је умро, вероватно у Виндобони, данашњем Бечу. Други извор као место његове смрти помиње Сирмијум, данашњу Сремску Митровицу. Његов пепео је пренет у Рим и положен у маузолеј цара Хадријана. Сматра се да је умро од куге. У част Марка Аурелија, Сенат је подигао почасни стуб. Он се и данас налази у Риму. Најпознатија представа Марка Аурелија је бронзана статуа цара на коњу у Риму. Она се од ренесансе налази на тргу Кампидољо, чији је нацрт направио Микеланђело. Због оштећења од атмосферилија, данас се статуа налази унутар музеја на истом тргу. Статуа је преживела Средњи век захваљујући томе што је у том периоду портретисани цар идентификован са првим хришћанским римским царем Константином Великим. Породица Уреди Са својом женом Фаустином, Марко је имао више деце, међу којима и Комода, који је постао цар након очеве смрти. Цар филозоф Уреди Марко Аурелије се током читавог живота бавио филозофијом. И као цар похађао је филозофска предавања. Његово дело, написано на грчком језику, Самоме себи (Meditations), састоји се од мисли и упозорења које је цар самом себи упутио током једног ратног похода против Маркомана. Цар Марко Аурелије један је од главних представника позностоичког учења. Дело Самоме себи није објавио док је био жив него је пронађено после његове смрти и у њему је писао песимистично о ништавности свега.[1] Као владар, помагао је неговање филозофије. У Атини, 176. године нове ере основао је филозофску школу са четири катедре (платоновска, аристотеловска, стоичка и епикурејска) а филозофима који су били на челу тих катедри одредио је државне плате.[2] Популарна култура Уреди Марко Аурелије и његов син Комод су једни од главних протагониста у филму Гладијатор. tags: antikvarna knjiga antikvarne knjige stare srpske knjige izdanja iz prve polovine 19. veka xix vek beograd beogradska izdanja

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Pandurović, Sima Naslov Stihovi / Sima Pandurović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1921 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1921 (Beograd : `Zastava`) Fizički opis 128 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ23 ; ǂknj. ǂ155 Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: U nemirnim senkama ; Iluzije sećanja i nade ; Dani i noći ; Posmrtne počasti ; Tamne ispovesti ; Pod razvijenim zastavama ; Iskušenja Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 – Beograd, 27. avgust 1960) je bio pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Rođen je u Beogradu od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. se verio a potom i oženio Branislavom (1887–1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847–1912) iz Valjeva i Mileve. Imali su dvoje dece, prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata. Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922–23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923. Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije, za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvinslinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića. MG85

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman iz vremena Turske revolucije „Jutros je došao doktor. Dugo je sedeo pored mene i pričao. Krajem ove nedelje operacija je izvesna. Imam pobačaj ovih dana. Mislim da je to što me zovem samo nekoliko lica. u mojoj glavi i njihovim sećanjima. Dok pričam o ovim, postajem prazan i polako završavam. Još jednu poslednju Sakariju koju ću izliti u sebe. „Ostaje prava tragedija i završni čin. Prelepi i važni romani o ratu za nezavisnost nastali su kasnije. Danas mnoge od njih možemo čitati sa strašću. Ali malo njih je tako „srdačnih“ svedoka kao Vatrena košulja Halide Ediba. Romanopisac, koji je ljubav i žensku slobodu izrazio delirijumom u Handanu, priča o borbi društva i nacije za ponovnu egzistenciju istim nasiljem, sa istom depresijom, gotovo u napadima u košulji Atesten... Halide Edip Adivar(tur. Halide Edib Adıvar; 11.jun 1883 - 9. januar 1964. ) turska književnica i spisateljica, uz to bila je i feministikinja, nacionalista i lider borbe za prava žena. Biografija Halide Edip Adivar Rođena je u Istanbulu, 11.juna 1883. u Osmanskom carstvu, a umrla je 9. januara 1964. godine. Odrasla je u imućnoj porodici čiji je dom bio stecište kulturne i intektualne elite toga doba. Pošto je njen otac bio sekretar na dvoru sultana Abdulhamida, Halide je svoje obrazovanje stekla zahvaljujući privatnim profesorima koji su je upoznali sa evropskom i osmanskom literaturom, te religijom i filozofijom. Osim časova klavira uzimala je i časove engleskog, francuskog i arapskog jezika, dok je grčki jezik naučila od svojih komšija od Grka, ali i u grčkoj školi koju je kratko pohađala.[1] Pored toga pohađala je i Američki koledž za devojke na kome je diplomirala 1901. godine. Nakon završenog koledža, Halide se udala za profesora matematike, Salih Zeki-bega, sa kojim je imala dva sina. Ubrzo je nakon toga i sama počela da radi u oblasti obrazovanja. Bila je angažovana na reformi ženskih škola u Carigradu. Radila je kao i profesor književnosti na Univerzitetu u Istanbulu. Nakon udaje za dr Adnana Adivara, Halide se okreće turskom nacionalističkom pokretu u kome je bila vrlo aktivan učesnik. Bila je jedan od osnivača novinske agencije Anadolijam zajedno sa novinarom Junusom Nadijom. Stvaralaštvo Na početku svoje književne karijere Halide piše pripovetke, da bi se kasnije posvetila najsloženijoj pripovednoj vrsti, romanu. Halide je objavila desetak romana od kojih većina govori o borbi žena za bolji položaj u društvu. U svojim prvim romanima ona zalazi u dubinu ženske prirode i prikazuje veliki optimizam i borbu za promenu kojoj je tadašnje društvo trebalo da teži. Ona je u svojim romanima detaljno obrađivla teme u kojoj su glavni protagonisti žene lošeg socijalnog statusa i prikazuje njihovu borbu za bolje dane. Halide je bila pristalica turanizma, kulturnog i političkog pokreta, koji bi svim narodima na tlu Turske dao podjednaka prava. Halide je učestvovala u raznim pokretima oslobođenja, osnivala je razne škole i skupljala je novac za sirijske bolnice,a za svoj boravak na frontu bila je odlikovana činom desetara. Međutim, nakon neostavarenih snova u Turskoj, ona odlazi prvo u Evropu, a zatim u Indiju i Ameriku. Pored dela koja je pisala na turskom, kasnije je oblavljivala i na engleskom jeziku, koje su, takođe, stekle veliku populartnost. Svojim životnim radom predstavljala je prototip renesansnog čoveka, i kasnije se bavila i komparativnom književnošću, poredeći tursku i evropsku književnost. Među najuspelijim romanima, ubraja se svakako Rabija(u originalu Sinekli bakkal). U ovom romanu Halide, prikazuje život turskog društva, iz ugla jedne Rabije, dočaravajući kontrast između njegovih mana i vrlina na samom početku XX veka.[2] Književna dela Seviye Talip (1910). Handan (1912). Mevut Hükümler (1918). Yeni Turan (1912). Son Eseri (1919). Ateşten Gömlek (1922). Çıkan Kuri (1922). Kalb Ağrısı (1924).

Izdavačka knjižarnica Gece Kona 1933. Izadora Dankan Puno ime Andžela Izadora Dankan Datum rođenja 27. maj 1877. Mesto rođenja San Francisko Kalifornija, SAD Datum smrti 14. septembar 1927. (50 god.) Mesto smrti Nica Francuska Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.n Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Rođena je u SAD 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [2] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica.[3][4] Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[5] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci.[6] Ples i škola plesa Uredi Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Njujorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. Godine 1900. se seli u Pariz sa bratom i majkom. Godine 1902. se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[7] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Uredi Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Godine 1906. dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. Godine 1909. dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. Godine 1921. odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[8]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. Godine 1927. ona piše biografiju nazvanu Moj život[9]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. Ruska knjizevnost xx vek knjiga dobro očuvana omotnica taknuta po obodu GMRA.6

ДУБРАВКА - приказање спјевано по господину ЏИВУ ФРАНА ГУНДУЛИЋА приказано у Дубровнику годишта господинова MDCXXIII (1628) За штампу приредио Др. Миливој Павловић Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1923.год. Меки повез, 78 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био je један од најзначајнијих српских песника из Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки. Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику. Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији. По њему су назване основна школа у Београду и Гундулићев венац. Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру. Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”. Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног. „Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи. Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом. Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником. Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја. Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић. С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века. Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања. Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић. Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју, српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине. Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.`

ДУБРАВКА - приказање спјевано по господину ЂИВУ ФРАНА ГУНДУЛИЋА приказано у Дубровнику годишта господинова MDCXXVIII (1628) За штампу приредио Др. Миливој Павловић Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1923.год. Меки повез, 78 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био je један од најзначајнијих српских песника из Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки. Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику. Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији. По њему су назване основна школа у Београду и Гундулићев венац. Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру. Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”. Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног. „Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи. Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом. Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником. Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја. Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић. С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века. Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања. Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић. Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју, српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине. Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.`

Kao na slikama Lepo očuvana za svoje godine retko u ponudi sa originalnim papirnim omotačem M. M. Pešić 1933 Izadora Dankan (engl. Isadora Duncan; San Francisko, 27. maj 1877 — Nica, 14. septembar 1927) je bila američka plesačica.[1] Izadora Dankan Isadora Duncan (grayscale).jpg Izadora Dankan Puno ime Andžela Izadora Dankan Datum rođenja 27. maj 1877. Mesto rođenja San Francisko Kalifornija, SAD Datum smrti 14. septembar 1927. (50 god.) Mesto smrti Nica Francuska Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.n Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Rođena je u SAD 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [2] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica.[3][4] Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[5] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci.[6] Ples i škola plesa Uredi Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Njujorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. Godine 1900. se seli u Pariz sa bratom i majkom. Godine 1902. se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[7] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Uredi Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Godine 1906. dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. Godine 1909. dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. Godine 1921. odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[8]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. Godine 1927. ona piše biografiju nazvanu Moj život[9]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. Sergej Jesenjin Ruska knjizevnost xx vek Ples Pesme Poezija Pisma

Hermann Schmid Der Kanzler von Tirol Berlin 1929 tvrde korice 600 str odlično očuvana, ilustrovana pisana staro/nemačkim - gotikom Херманн Сцхмид Канцелар Тирола Тиролски канцелар је историјски роман немачко-аустријског писца Хермана фон Шмида. Његов роман `Тиролски канцелар` описује причу о Вилхелму Биенеру. Роман је први пут објављен као тротомно дело 1863. године. Историјска позадина Роман је написан у духу 19. века; смештена је у време контрареформације на крају Тридесетогодишњег рата. Било је то време прогона „лутеранских јеретика“ у Тиролу. Књига описује контрасте између тадашње Католичке цркве - коју је превасходно представљао језуитски ред - и бесплатне тиролске класе. Такође је описан контраст између немачких и италијанских владара (у књизи се назива „велсцхен“) владара. Суверена је била надвојвоткиња Аустрије, Клаудија фон Медичи, удовица надвојводе Леополда В Аустријско-Тиролског, која је владала државом Тирол између 1632. и 1646. године као регент за свог малолетног сина Фердинанда Карла, била је у поседу родом из Лауцххеим-а у Вурттембергу Др. Вилхелм Биенер је активно подржавао канцелара. садржај У двадесет и једном обимном поглављу свог дела од 600 страница, аутор описује последњу фазу живота Вилхелма Биенера као тиролског канцелара. Удовац Вилхелм Биенер приказан је као моћни, неометани канцелар, верни саветник и блиски поверитељ своје љубавнице након што је Цлаудиа вон Медици преузела владавину Тиролом. Био је изузетно цењен због свог изванредног образовања и урођеног организационог талента, али је такође био непопуларан и омражен од противника због ароганције. Његов циничан и подругљив манир брзо је створио бесне непријатеље многих људи. Огорченост његових противника произашла је углавном из његове енергичне одбојности према италијанској неозбиљности, која је нарочито била присутна под Клаудијевим сином Фердинандом Карлом, и из мржње јужних епископија, које би се радо одрекле Тирола. Биенер је био посебно непопуларан међу својим лучним непријатељима, канцеларом горњоаустријске земље Исааком Волмаром, председником Коморе Сцхмаусом и помоћним бискупом Јосуом Перкхофером из Бриксена, који ће на крају потражити свој живот. Биенер је оштро критиковао распродају тиролске моћи да влада у Граубундену. Посебно вреди прочитати опис Инсбруцк Ландтага, где су се сударила два света: с једне стране немачко племство заједно са тиролском сељачком класом, а с друге стране француске класе и католичко свештенство. Као прототип класно свесног, али истовремено слободног тиролског пољопривредника, лик Сцхилдхофера, који долази из долине Пассеиер, одан је и посвећен Клаудији вон Медици и коју сме да користи као једну од ретких. Као тиролски канцелар, Биенер је успео да сачува јединство земље: „Не сме постојати сопствено добро, само добро заједнице у целини ако се жели водити поштена политика“, био је један од његових слогана. С једне стране, Вилхелм Биенер био је забринут за добробит државе Тирол, која је као „немачки национални патриота“ веровала да будућност може видети само у вези са Немачким царством. С друге стране, лудо се заљубио у војвоткињу Клаудију де Медичи. Клаудија му је узвратила љубав, али она је остала неиспуњена, пошто су се обојица одрекли у корист државе Тирол. На крају, то је била чисто платонска љубав. Звезда Вилхелма Биенера почела је да опада када је Цлаудиа вон Медици предала владавину свом старијем сину Фердинанду Карлу 1646. године и више није била у стању да држи своју заштитничку руку над Биенер-ом. Испоставило се да је Фердинанд Карл био слаб, превртљив и лако подложан утицају владар. Под утицајем својих дворјана `Велсцхен`, Биенер је отпуштен из своје канцеларије као тиролски канцелар; Фердинанд Карл успео је да утиче на своје непријатеље „лажним чињеницама“ на такав начин да је регент одобрио суђење против Биенера за велеиздају. Биенер је ухапшен, претресена његова имовина и одведен у дворац Раттенберг и затворен. Тамо га је саслушао Фискал Хипполити у показном суђењу са знањем надвојводе (који намерно није био обавештен о тачним чињеницама) и на крају осуђен мачем на смрт. Након што је брат владајућег војводе Сигисмунд Франз, који се Биенеру изузетно дивио и ценио као његовог бившег учитеља, сазнао за догађаје који су се одвијали у замку Раттенберг, одјурио је до свог брата и наговорио Фердинанда Карла да укине казну, што је и он учинио сложио се. Изричитог курира који је требало да пресуду достави замку Раттенберг, међутим, Биенерови непријатељи преварили су у гостионици

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Perojevic Prvo Izdanje! Petar Kružić (16. listopada 1491. - okolica Klisa, 12. ožujka 1537.), bio je hrvatski vojskovođa i kapetan Klisa. Oko 1513. godine službovao u Klisu i postao kapetan 1520. godine, a od 1522. godine kapetan Senja. Pobijedio je Turke 1524. godine kraj Klisa i opet 1525. godine kraj Senja, a 1532. godine oslobodio je Solin od turske vlasti. Jedan od najvažnijih hrvatskih ratnika u protuturskim ratovima. Poginuo je prigodom turskog osvajanja Klisa. Petar Kružić je svoju vojnu karijeru počeo 1513. godine kad se priključio braniteljima Klisa. Već u početku obavljao je vojnu dužnost podkaštelana, dok ga hrvatski ban Petar Berislavić nije postavio za kapetana Klisa (1518. ili 1519. godine). Petar Kružić krajem 1521. godine imenovan je Senjskim kapetanom, zajedno s Grgurom Orlovčićem kojeg je kralj imenovao za sukapetana Klisa. Oni su te dužnosti obavljali zajedno sve do pogibije Grgura Orlovčića u Bitci na Mohačkom polju. U veljači 1524. godine Petar Kružić je došao na veću kušnju kada je turski vojvoda Mustafa opkolio Klis s 3000 vojnika, koji se unatoč nestašici vode i hrane držao 2 mjeseca. Petar Kružić je netom prije opsade otišao u Senj gdje je sa svojim sukapetanom Grgurom Orlovčićem okupio 1500 pješaka i 60 konjanika (u okupljanju ove vojske mnogo je pridonio i Toma Niger koji je donio Papinu pomoć u novcu, naoružanju i hrani)[5], te s 40 brodova ploveći samo noću stigao do Solina gdje su se iskrcali 10. travnja, odakle su krenuli prema Klisu gdje su razbili vojsku koja je opsjedala Klis, zajedno s nekoliko uskočkih vojnika predvođenih banom Nehorićem koji su došli iz svoje tvrđave, danas u Neoriću. Za tu akciju kralj Ludovik je darovao Kružiću i Orlovčiću kaštel Breznicu. Unatoč uspješnim obranama i pobjedama Klis nije imao predaha, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine i pada Obrovca započeli su teški dani za okruženi grad. Prilike na bojnome polju u Hrvatskoj južno od Velebita bile su sve teže, djelomično i zbog nedostatne pomoći koja je pristizala od kralja Ferdinanda. Njegovu je blagajniku Kružić još 1528. godine uputio potresno upozorenje: „Umiremo od gladi i svake nevolje. Neka vaša milost zna, sve što sam imao dao sam u zalog, blago, vjeru i dušu, a sada više nemam što dati. Dok je toga bilo, živio sam, branio i držao gradove kraljeve svjetlosti. Sada više dalje ne mogu jer mi je svega nestalo od čega ljudi žive.” ([6]) Turci su stalno vrebali i kružili, a 4. lipnja 1532. godine u vrijeme izbivanja kapetana Kružića koji je otišao po pomoć, velika turska vojska je pod vodstvom Mlečanina Nikole Querinija uspjela preko izdajnika zauzeti Klis. Međutim ubrzo je Kružić sa svojih 2000 ratnika doplovio iz Ancone i s lakoćom oslobodio Klis, a 18. rujna uspio je osvojiti i manju tursku utvrdu u Solinu. Kapetan Kružić je savjetovao kralju Ferdinandu I. neka iskoristi tu pobjedu tako što bi sagradio utvrdu na solinskom polju, ali od toga nije bilo ništa. U to doba su i Mlečani stvarali probleme želeći zauzeti Klis, ali papa Klement VII. i papa Pavao III. su puno pomagali Kružića, tako je i sam sultan Sulejman I. izjavio da je Klis `papinski grad`. Nakon još nekoliko bezuspješnih pokušaja 1535. godine Turci su probali osvojiti Klis izdajom. Tako su podmitili uskoka Matu Tvrdosalića kojih ih je pustio u grad na zadnju noć poklada, ali je o svemu prethodno obavijestio svoje uskoke koji su im tako pripremili `lijepo` i nezaboravno iznenađenje. Krajem kolovoza 1536. godine skupila se velika turska vojska koja je obnovila utvrdu u Solinu i izgradila još dvije kako bi potpuno ogradila Klis i tako ga prisilila na predaju. Kliška posada se je kao i uvijek hrabro i junački branila, a kad je u ožujku 1537. godine stigla pomoć s mora, 3000 njemačkih vojnika kralja Ferdinanda Habsburškog i 700 talijanskih vojnika koje je poslao papa Pavao III., i još nekoliko Uskoka bana Nehorića s kopna, zajedno su navalili predvođeni kapetanom Kružićem i njegovom vojskom, te su uspjeli razvaliti dvije turske utvrde. Provaljujući u posljednju utvrdu, iznenada se pojavio Murat-beg sa svojih 2000 vojnika koji su navalili na kršćane divlje urlajući, pa su talijanski i njemački vojnici misleći da Turaka ima puno više nego njih stali bježati prema obali. Kružić je pokušavao zaustaviti i smiriti redove kršćanske vojske, ali sve je bilo uzalud. Nije bilo druge, pa su on i njegovi ratnici tražili spas povlačeći se prema obali gdje su bile kršćanske lađe. Petar Kružić, koji je među zadnjima došao do obale, nije se uspio izvući. Ubrzo su ga opkolili Turci, a kapetan je junački poginuo. Kako su Klišani ostali bez izvora vode i svoga kapetana koji je svojim junaštvom pronio glas o Hrvatskoj diljem kršćanskog svijeta, nije bilo druge nego prihvatiti ponudu Turaka koji su im obećali slobodu ako im mirno prepuste grad. Tako je Klis 12. ožujka, na blagdan sv. Grgura, 1537. godine došao pod tursku vlast. Građani grada Klisa su se raselili na sve strane, a mnogi uskoci su otišli u Senj, odakle su nastavili ratovati protiv Turaka. Kružiću su Turci odsjekli glavu a njegovo tijelo pokopano je u kapeli sv. Petra kraj franjevačke crkve BDM na Trsatu. Kružićeva sestra Jelena njegovu je glavu kasnije otkupila od Turaka te je i Kružićeva glava stavljena u grobnicu zajedno s tijelom. Kapela sv. Petra s grobnicom za Petra Kružića sagrađena je dvije godine nakon njegove smrti. Na grob stavljena je ploča ↓1 s latinskim natpisom: HOC PETRI CRVSSICH MARMOR TEGIT OSSA PEREMPTI PROH DOLOR A TVRCIS, QVOS SEGNA, CLISSAQVE NVNQVAM VIVENTE TIMVIT. MORS CORPVS, SPITITVS ASTRA POSSIDET ET CESTAS CELEBRAT RES FAMA PERENNIS SVPERSTES& ELOGIVM PIE APPOSITVM MAVSOLEO CLARISSIMI EQVITIS AVREATI PETRI CRVSSICH MDXXXVII. (U prijevodu na hrvatski jezik: Ova kamenita ploča pokriva kosti Petra Kružića, kojega Turci, jaoh, pogubiše. Dok je on bio živ, Senj i Klis nikada se ne bojahu Turaka. Zemlja uze njegovo tijelo, nebo i dušu. A njegovo junaštvo raznosi po svijetu neumrla slava. Ovaj je natpis postavljen na grob slavnog viteza Petra Kružića g. 1537.).[7] Na jednoj od tri ploče u osi oltara Svetog Petra u crkvi Gospe Trsatske u podu stoji latinski natpis koji u prijevodu znači: Ovdje je pohranjena glava presvijetloga kliškog viteza Petra Kružića, † 1537.[4][8] ↓2 Potomci Karlovački povjesničar Radoslav Lopašić u svom djelu Oko Kupe i Korane kaže da su se rođaci Petra Kružića još 1533. godine sklonili pod tada frankopanski grad Kladušu, a u drugoj polovici 16. stoljeća naseljeni su u naselje Zadobarje (Zadoborje) uz rijeku Dobru kraj Karlovca. Potomci ove obitelji, od koje potječe Ivan Kružić koji je 1650. godine bio sudac zagrebačke županije, cijelo su to vrijeme održali prezime i svijest o svom plemenitom podrijetlu čuvajući svoja starinska obiteljska pisma iako su stoljećima živjeli kao obični seljaci. Legenda govori da je središte Zadobarja, Klistra, nazvana tako upravo u spomen na junačku obranu Klisa i njegovog zapovjednika Petra Kružića. Po njima se naziva i jedan od zadobarskih zaselaka koji se često isticao kao zasebno naselje. Marko Perojević (Trogir, 16. 10. 1876 - Sarajevo, 28. 9. 1943.), hrvatski historičar. Gimnaziju je završio u Splitu, a studij teologije u Zadru. Nakon završetka studija, 1900. godine, posvećuje se svećeničkoj djelatnosti. Godine 1921. stupa u državnu službu kao vladin knjigovođa u Sarajevu. Nakon penzionisanja 1924. počinje se baviti novinarstvom i zapošljava se kao član uredništva sarajevskih dnevnih novina Jugoslavenski list. Iako nije stekao obrazovanje iz historije na posebnom studiju, ipak se još od njegovih svećeničkih dana primjećivala njegova naklonost djelima iz hrvatske historije. Tako je izučavao anarhije u Dalmaciji u 18. stoljeću, a 1908. je za izdavanje priredio knjigu Pavla Andreisa Storia della citta di Trau iz 17. stoljeća. Mnogo je pisao, ali su njegovi radovi razasuti najviše po različitim periodičnim izdanjima kao što su Jugoslavenski list ili Kalendar Napredak. Većini njegovih radova nedostajao je kritički aparat s kojim bi njihova vrijednost nesumnivo porasla. Pred kraj života počeo je pisati i obimnu studiju o historiji srednjovjekovne Bosne koja je kasnije trebala izaći u sklopu knjige Poviest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do godine 1463, u izdanju Hrvatskog kulturnog družtva Napredak. Prema svjedočanstvu savremenika, upravo je Ferdo Šišić, glasoviti hrvatski historičar, predložio da Perojević obradi dio o političkoj historiji bosanskog srednjeg vijeka. Tako je on morao u veoma kratkom vremenu savladati obilje građe i literature sa kojom od ranije nije bio upoznat. Pristupajući radu na ovom izuzetno zahtjevnom zadatku, Perojević se počeo javljati i u štampi sa kraćim prilozima iz bosanske historije. Tako se pozabavio vjerskim prilikama u srednjovjekovnoj Bosni, krunisanju kralja Tvrtka I, gdje je zastupao mišljenje o njegovom dvostrukom krunisanju, o bosanskom braku i ženama. U ovim prilozima se uočavalo da Perojević ne obraća dovoljno pažnje na rezultate svojih prethodnika kao i da u iznošenju podataka nije pouzdan. Svoja znanja iz bosanske historije je konačno sažeo na oko 400 stranica u navedenom djelu koje je izašlo u Sarajevu 1942. godine. Iako je čitljiva i iako nudi obilje sitnijih podataka, cjelokupna studija nije dovoljno naučno utemeljena i danas se u mnogo čemu smatra prevaziđenom. Kružić, Petar, 14??-1537 Hrvatska - Istorija - 15-16 vek XV - XVI stoljeće Perojević, Marko, hrvatski povjesničar i publicist (Trogir, 16. X. 1876 – Sarajevo, 28. IX. 1943). Završio je teologiju u Zadru te je 1900–20. bio u svećeničkoj službi. God. 1920. pristupio je Hrvatskoj starokatoličkoj crkvi, a 1921. stupio je u državnu službu kao vladin perovođa u Sarajevu. Nakon umirovljenja 1924. posvetio se publicističkomu radu. Bio je član uredništva sarajevskoga Jutarnjeg lista i Napretka, a povijesne priloge objavljivao je u Jadranskom dnevniku, Jugoslavenskom listu, Hrvatskom dnevniku i Novom listu. U znanstvenom radu bavio se crkvenom poviješću u doba hrvatskih narodnih vladara (Ninski biskup u povijesti hrvatskog naroda, 1939) i poviješću Klisa i Trogira (Petar Kružić, kapetan i knez grada Klisa, 1931; Život i djela Petra Kružića kliškog i senjskog kapetana, 1932; Klis u turskoj vlasti, 1936). Jedan je od autora opsežne Poviesti hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do god. 1463. (1942), u kojoj je, na temelju dotada neobjavljene građe, prikazao povijest srednjovjekovne Bosne. Ostala djela: Hiljadugodišnjica hrvatskoga kraljevstva (g. 925–1925.) (1925), Dva borca za slobodu: Mihač Vitturi i biskup Simon Dominis (1933), Postanak Kaštela (1934). Tags: istorija hrvata, hrvatskog naroda, balkan, rat sa turcima, hrvatsko primorje, dalmacija, split, klis, franjevačke crkve, franjevacka crkva, Trsat...

U dobrom stanju! Marko Perojevic Prvo Izdanje! Petar Kružić (16. listopada 1491. - okolica Klisa, 12. ožujka 1537.), bio je hrvatski vojskovođa i kapetan Klisa. Oko 1513. godine službovao u Klisu i postao kapetan 1520. godine, a od 1522. godine kapetan Senja. Pobijedio je Turke 1524. godine kraj Klisa i opet 1525. godine kraj Senja, a 1532. godine oslobodio je Solin od turske vlasti. Jedan od najvažnijih hrvatskih ratnika u protuturskim ratovima. Poginuo je prigodom turskog osvajanja Klisa. Petar Kružić je svoju vojnu karijeru počeo 1513. godine kad se priključio braniteljima Klisa. Već u početku obavljao je vojnu dužnost podkaštelana, dok ga hrvatski ban Petar Berislavić nije postavio za kapetana Klisa (1518. ili 1519. godine). Petar Kružić krajem 1521. godine imenovan je Senjskim kapetanom, zajedno s Grgurom Orlovčićem kojeg je kralj imenovao za sukapetana Klisa. Oni su te dužnosti obavljali zajedno sve do pogibije Grgura Orlovčića u Bitci na Mohačkom polju. U veljači 1524. godine Petar Kružić je došao na veću kušnju kada je turski vojvoda Mustafa opkolio Klis s 3000 vojnika, koji se unatoč nestašici vode i hrane držao 2 mjeseca. Petar Kružić je netom prije opsade otišao u Senj gdje je sa svojim sukapetanom Grgurom Orlovčićem okupio 1500 pješaka i 60 konjanika (u okupljanju ove vojske mnogo je pridonio i Toma Niger koji je donio Papinu pomoć u novcu, naoružanju i hrani)[5], te s 40 brodova ploveći samo noću stigao do Solina gdje su se iskrcali 10. travnja, odakle su krenuli prema Klisu gdje su razbili vojsku koja je opsjedala Klis, zajedno s nekoliko uskočkih vojnika predvođenih banom Nehorićem koji su došli iz svoje tvrđave, danas u Neoriću. Za tu akciju kralj Ludovik je darovao Kružiću i Orlovčiću kaštel Breznicu. Unatoč uspješnim obranama i pobjedama Klis nije imao predaha, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine i pada Obrovca započeli su teški dani za okruženi grad. Prilike na bojnome polju u Hrvatskoj južno od Velebita bile su sve teže, djelomično i zbog nedostatne pomoći koja je pristizala od kralja Ferdinanda. Njegovu je blagajniku Kružić još 1528. godine uputio potresno upozorenje: „Umiremo od gladi i svake nevolje. Neka vaša milost zna, sve što sam imao dao sam u zalog, blago, vjeru i dušu, a sada više nemam što dati. Dok je toga bilo, živio sam, branio i držao gradove kraljeve svjetlosti. Sada više dalje ne mogu jer mi je svega nestalo od čega ljudi žive.” ([6]) Turci su stalno vrebali i kružili, a 4. lipnja 1532. godine u vrijeme izbivanja kapetana Kružića koji je otišao po pomoć, velika turska vojska je pod vodstvom Mlečanina Nikole Querinija uspjela preko izdajnika zauzeti Klis. Međutim ubrzo je Kružić sa svojih 2000 ratnika doplovio iz Ancone i s lakoćom oslobodio Klis, a 18. rujna uspio je osvojiti i manju tursku utvrdu u Solinu. Kapetan Kružić je savjetovao kralju Ferdinandu I. neka iskoristi tu pobjedu tako što bi sagradio utvrdu na solinskom polju, ali od toga nije bilo ništa. U to doba su i Mlečani stvarali probleme želeći zauzeti Klis, ali papa Klement VII. i papa Pavao III. su puno pomagali Kružića, tako je i sam sultan Sulejman I. izjavio da je Klis `papinski grad`. Nakon još nekoliko bezuspješnih pokušaja 1535. godine Turci su probali osvojiti Klis izdajom. Tako su podmitili uskoka Matu Tvrdosalića kojih ih je pustio u grad na zadnju noć poklada, ali je o svemu prethodno obavijestio svoje uskoke koji su im tako pripremili `lijepo` i nezaboravno iznenađenje. Krajem kolovoza 1536. godine skupila se velika turska vojska koja je obnovila utvrdu u Solinu i izgradila još dvije kako bi potpuno ogradila Klis i tako ga prisilila na predaju. Kliška posada se je kao i uvijek hrabro i junački branila, a kad je u ožujku 1537. godine stigla pomoć s mora, 3000 njemačkih vojnika kralja Ferdinanda Habsburškog i 700 talijanskih vojnika koje je poslao papa Pavao III., i još nekoliko Uskoka bana Nehorića s kopna, zajedno su navalili predvođeni kapetanom Kružićem i njegovom vojskom, te su uspjeli razvaliti dvije turske utvrde. Provaljujući u posljednju utvrdu, iznenada se pojavio Murat-beg sa svojih 2000 vojnika koji su navalili na kršćane divlje urlajući, pa su talijanski i njemački vojnici misleći da Turaka ima puno više nego njih stali bježati prema obali. Kružić je pokušavao zaustaviti i smiriti redove kršćanske vojske, ali sve je bilo uzalud. Nije bilo druge, pa su on i njegovi ratnici tražili spas povlačeći se prema obali gdje su bile kršćanske lađe. Petar Kružić, koji je među zadnjima došao do obale, nije se uspio izvući. Ubrzo su ga opkolili Turci, a kapetan je junački poginuo. Kako su Klišani ostali bez izvora vode i svoga kapetana koji je svojim junaštvom pronio glas o Hrvatskoj diljem kršćanskog svijeta, nije bilo druge nego prihvatiti ponudu Turaka koji su im obećali slobodu ako im mirno prepuste grad. Tako je Klis 12. ožujka, na blagdan sv. Grgura, 1537. godine došao pod tursku vlast. Građani grada Klisa su se raselili na sve strane, a mnogi uskoci su otišli u Senj, odakle su nastavili ratovati protiv Turaka. Kružiću su Turci odsjekli glavu a njegovo tijelo pokopano je u kapeli sv. Petra kraj franjevačke crkve BDM na Trsatu. Kružićeva sestra Jelena njegovu je glavu kasnije otkupila od Turaka te je i Kružićeva glava stavljena u grobnicu zajedno s tijelom. Kapela sv. Petra s grobnicom za Petra Kružića sagrađena je dvije godine nakon njegove smrti. Na grob stavljena je ploča ↓1 s latinskim natpisom: HOC PETRI CRVSSICH MARMOR TEGIT OSSA PEREMPTI PROH DOLOR A TVRCIS, QVOS SEGNA, CLISSAQVE NVNQVAM VIVENTE TIMVIT. MORS CORPVS, SPITITVS ASTRA POSSIDET ET CESTAS CELEBRAT RES FAMA PERENNIS SVPERSTES& ELOGIVM PIE APPOSITVM MAVSOLEO CLARISSIMI EQVITIS AVREATI PETRI CRVSSICH MDXXXVII. (U prijevodu na hrvatski jezik: Ova kamenita ploča pokriva kosti Petra Kružića, kojega Turci, jaoh, pogubiše. Dok je on bio živ, Senj i Klis nikada se ne bojahu Turaka. Zemlja uze njegovo tijelo, nebo i dušu. A njegovo junaštvo raznosi po svijetu neumrla slava. Ovaj je natpis postavljen na grob slavnog viteza Petra Kružića g. 1537.).[7] Na jednoj od tri ploče u osi oltara Svetog Petra u crkvi Gospe Trsatske u podu stoji latinski natpis koji u prijevodu znači: Ovdje je pohranjena glava presvijetloga kliškog viteza Petra Kružića, † 1537.[4][8] ↓2 Potomci Karlovački povjesničar Radoslav Lopašić u svom djelu Oko Kupe i Korane kaže da su se rođaci Petra Kružića još 1533. godine sklonili pod tada frankopanski grad Kladušu, a u drugoj polovici 16. stoljeća naseljeni su u naselje Zadobarje (Zadoborje) uz rijeku Dobru kraj Karlovca. Potomci ove obitelji, od koje potječe Ivan Kružić koji je 1650. godine bio sudac zagrebačke županije, cijelo su to vrijeme održali prezime i svijest o svom plemenitom podrijetlu čuvajući svoja starinska obiteljska pisma iako su stoljećima živjeli kao obični seljaci. Legenda govori da je središte Zadobarja, Klistra, nazvana tako upravo u spomen na junačku obranu Klisa i njegovog zapovjednika Petra Kružića. Po njima se naziva i jedan od zadobarskih zaselaka koji se često isticao kao zasebno naselje. Marko Perojević (Trogir, 16. 10. 1876 - Sarajevo, 28. 9. 1943.), hrvatski historičar. Gimnaziju je završio u Splitu, a studij teologije u Zadru. Nakon završetka studija, 1900. godine, posvećuje se svećeničkoj djelatnosti. Godine 1921. stupa u državnu službu kao vladin knjigovođa u Sarajevu. Nakon penzionisanja 1924. počinje se baviti novinarstvom i zapošljava se kao član uredništva sarajevskih dnevnih novina Jugoslavenski list. Iako nije stekao obrazovanje iz historije na posebnom studiju, ipak se još od njegovih svećeničkih dana primjećivala njegova naklonost djelima iz hrvatske historije. Tako je izučavao anarhije u Dalmaciji u 18. stoljeću, a 1908. je za izdavanje priredio knjigu Pavla Andreisa Storia della citta di Trau iz 17. stoljeća. Mnogo je pisao, ali su njegovi radovi razasuti najviše po različitim periodičnim izdanjima kao što su Jugoslavenski list ili Kalendar Napredak. Većini njegovih radova nedostajao je kritički aparat s kojim bi njihova vrijednost nesumnivo porasla. Pred kraj života počeo je pisati i obimnu studiju o historiji srednjovjekovne Bosne koja je kasnije trebala izaći u sklopu knjige Poviest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do godine 1463, u izdanju Hrvatskog kulturnog družtva Napredak. Prema svjedočanstvu savremenika, upravo je Ferdo Šišić, glasoviti hrvatski historičar, predložio da Perojević obradi dio o političkoj historiji bosanskog srednjeg vijeka. Tako je on morao u veoma kratkom vremenu savladati obilje građe i literature sa kojom od ranije nije bio upoznat. Pristupajući radu na ovom izuzetno zahtjevnom zadatku, Perojević se počeo javljati i u štampi sa kraćim prilozima iz bosanske historije. Tako se pozabavio vjerskim prilikama u srednjovjekovnoj Bosni, krunisanju kralja Tvrtka I, gdje je zastupao mišljenje o njegovom dvostrukom krunisanju, o bosanskom braku i ženama. U ovim prilozima se uočavalo da Perojević ne obraća dovoljno pažnje na rezultate svojih prethodnika kao i da u iznošenju podataka nije pouzdan. Svoja znanja iz bosanske historije je konačno sažeo na oko 400 stranica u navedenom djelu koje je izašlo u Sarajevu 1942. godine. Iako je čitljiva i iako nudi obilje sitnijih podataka, cjelokupna studija nije dovoljno naučno utemeljena i danas se u mnogo čemu smatra prevaziđenom. Kružić, Petar, 14??-1537 Hrvatska - Istorija - 15-16 vek XV - XVI stoljeće Perojević, Marko, hrvatski povjesničar i publicist (Trogir, 16. X. 1876 – Sarajevo, 28. IX. 1943). Završio je teologiju u Zadru te je 1900–20. bio u svećeničkoj službi. God. 1920. pristupio je Hrvatskoj starokatoličkoj crkvi, a 1921. stupio je u državnu službu kao vladin perovođa u Sarajevu. Nakon umirovljenja 1924. posvetio se publicističkomu radu. Bio je član uredništva sarajevskoga Jutarnjeg lista i Napretka, a povijesne priloge objavljivao je u Jadranskom dnevniku, Jugoslavenskom listu, Hrvatskom dnevniku i Novom listu. U znanstvenom radu bavio se crkvenom poviješću u doba hrvatskih narodnih vladara (Ninski biskup u povijesti hrvatskog naroda, 1939) i poviješću Klisa i Trogira (Petar Kružić, kapetan i knez grada Klisa, 1931; Život i djela Petra Kružića kliškog i senjskog kapetana, 1932; Klis u turskoj vlasti, 1936). Jedan je od autora opsežne Poviesti hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do god. 1463. (1942), u kojoj je, na temelju dotada neobjavljene građe, prikazao povijest srednjovjekovne Bosne. Ostala djela: Hiljadugodišnjica hrvatskoga kraljevstva (g. 925–1925.) (1925), Dva borca za slobodu: Mihač Vitturi i biskup Simon Dominis (1933), Postanak Kaštela (1934). Tags: istorija hrvata, hrvatskog naroda, balkan, rat sa turcima, hrvatsko primorje, dalmacija, split, klis, franjevačke crkve, franjevacka crkva, Trsat...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedna stranica malo zacepljena, ali nista strasno! Ima par pecata prethodnog vlasnika! Crna Indija (franc. Les Indes noires) avanturistički je roman Žila Verna, izdavan tokom marta i aprila 1877. u nastavcima u pariskom dnevnom listu Le Temps, i objavljen odmah nakon toga.[1] Kratak opis Roman opisuje razdoblje od deset godina tokom koji prati život rudara u Aberfojlu blizu Sterlinga u Škotskoj. Dobivši pismo od starog kolege, rudarski inženjer, Džejms Star odlazi u stari aberfojlski rudnik, za koji je mislio da je iscrpljen pre deset godina. Tamo pronalazi rudara Sajmona Forda i njegovu porodicu, koji žive duboko u unutrašnjosti rudnika. Oduševljava ga to što je Ford pronašao veliku žilu uglja. Sa Sajmonom Fordom žive njegova žena, Medž, i njihov odrasli sin Hari. Od početka romana oko glavnih junaka se dešavaju misteriozne i neobjašnjive stvari. Ubrzo nakon otkrića nove žile uglja obnovljena je zajednica i izgrađen je ceo jedan podzemni grad, oko jezera Loh Malkom. Istražujući podzemnu pećinu Hari otkriva mladu devojku po imenu Nel. Tokom narednih nekoliko godina Sajmon i Medž su prihvatili Nel kao svoje dete, ali im ona nije ništa otkrila o tome odakle je, jedino im je rekla da nikada nije bila van rudnika. Najzad, kada Hari i Nel objave da će se venčati, odvijaju se neobični događaji. Oni uviđaju da je razlog tome Silfaks, još jedan bivši rudar, koji zajedno sa svojom obučenom sovom živi u rudniku od njegovog zatvaranja. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike” Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje.

lepo očuvano kao na slikama Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike” Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Put oko zemlje za osamdeset dana - Žil Vern Žil Vern - 20.000 milja pod morem 1-2 Čudesni svet Đorđa Lobačeva Žil Vern - Delfin, najbrži brod na svetu Arhipelag u plamenu Jules Verne - Plivajuci grad Jules Verne (Žil Vern), Tajanstveni otok Žil Vern - Pet nedelja u balonu Žil Vern - Otkrivenje zemlje ŽIL VERN, SVET POD MOREM Žil Vern - Pet stotina miliona begeninih

Prvo izdanje, sa crtežima akademskog slikara Ivana Radovića. Spolja kao na fotografijama, vidljivi znaci starosti u vidu iskrzanih ivica i rikne, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Zaljubljenici / Milan Kašanin ; [crteži Ivana Radovića] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna misao, 1928 (Beograd : Narodna misao) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Radović, Ivan, 1894-1973 = Radović, Ivan, 1894-1973 (Broš.) Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. Ivan Radović (Vršac, 22. jun 1894 – Beograd, 14. avgust 1973) bio je srpski slikar, likovni kritičar, dopisni član SANU. Završio je Učiteljsku školu u Somboru. Slikarstvo je učio na Akademiji u Budimpešti od 1917. do 1919. Radi studija umetnosti 1921. godine putovao je u Minhen, Prag i Veneciju, a boravio je u Pragu i Parizu. U Beograd se doselio 1927. godine. Bavi se pedagoškim radom u školi u Stanišiću, Učiteljskoj i Višoj devojačkoj školi u Somboru. Jedno vreme je bio profesor Umetničke škole u Beogradu. Prvi put izlagao 1922. godine u Beogradu. Pripadao je grupama „Slobodni“, „Oblik“ i „Šestorica“. Bio je član ULUS-a. Uspešno se bavio tenisom. Bio je prvak Jugoslavije 1929. godine. Te godine je igrao u Dejvis kupu protiv Grčke. Bio je dopisni član SANU 1970. godine. Njegov brat je bio sveštenik i fotograf Milorad Radović (1892–1934). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Slikarstvo Slikarski opus Ivana Radovića je veliki i po broju radova (slika, crteža i akvarela), ali i po značaju i mestu u srpskoj umetnosti dvadesetog veka. Kritičari i istoričari moderne umetnosti primetili su u njegovom radu kretanje od tradicionalizma do avangarde, od ustaljenih puteva savremenosti njegovog vremena do izleta u naivizam i koloristički ekspresionizam koji je bio najkarakterističniji za srpsku umetnost tog perioda. Nije se ustručavao ni da se upusti u eksperimente sa apstraktnim izrazom, posebno tokom prve polovine treće decenije. U osnovnom, njegov slikarski put se kretao od ranog perioda konstruktivizma i postkubizma, preko neoklasicizma i neoprimitivizma srednjeg perioda do romantizma i poetskog realizma koji je obeležio kraj ovog samosvojnog stvaralaštva. I tematski se Radovićevo slikarstvo kretalo u širokom rasponu od pejzaža, enterijera i žanrscena do portreta i aktova. Zbog ovakvog svojevrsnog spajanja i preplitanja stilskih karakteristika i tematskih sadržaja, slikarstvo Ivana Radovića postavljeno je u najznačajnijim istorijskim pregledima na jedno od najistaknutijih mesta u srpskoj slikarskoj umetnosti epohe modernizma. Samostalne izložbe Pogled s okruglim krošnjama, 1922 1925 Sala osnovne škole kod Saborne crkve, Beograd 1928 Letnji paviljon Oficirskog doma, Beograd 1929 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1932 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1933 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1952 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1960 Galerija doma JNA, Beograd 1963 Narodni muzej, Zrenjanin 1964 Gradsko muzej, Vršac 1966 Galerija Matice srpske, retrospektivna izložba, Novi Sad 1971 Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd Posthumne izložbe 1978 Likovna galerija, Sombor 1984 Galerija SANU, Beograd 2009 Narodni muzeju, Valjevo 2010 Kulturni centar, Vršac, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad 2010 Galerija Haos, Beograd 2011 Galerija legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Beograd Bibliografija (izbor) 1925 Gustav Krklec, Izložba slika Ivana Radovića, Vreme, 5. decembar, Beograd 1926 Gustav Krklec, Kolektivna izložba Ivana Radovića u Beogradu, Somborska reč, br. 37, Sombor 1955 Miodrag B. Protić, Savremenici I, str. 67–71, Nolit, Beograd 1963 Vukica Popović, katalog retrospektivne izložbe, Narodni muzej, Zrenjanin 1966 Pavle Vasić, katalog retrospektivne izložbe, Galerija Matice srpske, Novi Sad 1967 Miodrag B. Protić, Treća decenija - konstruktivno slikarstvo, u Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1970 Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo HH veka, Nolit, Beograd 1971 Miodrag B. Protić, katalog retrospektivne izložbe, SANU, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900 – 1950, Nolit, Beograd 1983 Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva rata 1918-1941, Jugoslavija, Beograd 1989 Vjekoslav Ćetković, monografija, Akademija umetnosti, Matica srpska, Novi Sad 2005 Vladimir Rozić, Umetnička grupa „Oblik“ 1926-1939, Kancelarija za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Beograd 2008 Žana Gvozdenović, Ivan Radović. Od apstrakcije do predela čulnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd Nagrade 1925 Internacionalna izložba umetnosti, Filadelfija 1930 Orden Svetog Save, Beograd 1932 Orden belgijskog kralja, Brisel 1937 Srebrna medalja, Međunarodna izložba umetnosti i tehnike, Pariz 1962 Zlatna paleta ULUS-a, Beograd 1967 Politikina nagrada „Vladislav Ribnikar“, Beograd 1967 Sedmojulska nagrada SR Srbije, Beograd 1971 Nagrada AVNOJ-a, Beograd MG54 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drama u cetiri prikaze Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski[1] književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpske[2][3] porodice Vojnovića Grof (konte) užički Ivo Vojnović je poreklom iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog .[5], koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjovekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović [6]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjovekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjovekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjovekovnih Vojinovića [7] Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote .[8], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr [9]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (crnogorskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena [10] Konstantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo. Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina-Koste J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu. Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Knjaževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913. Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostranstvu. Detinjstvo i mladost Ivo Vojnović.jpg Detinjstvo i prvu mladost provodi u Splitu, a samo je školski raspust provodio u Dubrovniku. Godine 1874. kada mu otac Kosta postaje univerzitetski profesor, cela porodica seli se u Zagreb, gde Ivo polaže maturu i završava pravni fakultet. Državna služba Do 1884. je pripravnik „Kraljevog službenog stola“ u Zagrebu, da bi sudijsku karijeru sledećih pet godina nastavio u Križevcima i Bjelovaru. Prelazi u Zadar 1890, da bi naredne godine otišao u Dubrovnik gde ostaje sedam godina. Posle službovanja u Supetru na Braču i Zadru, završava svoju činovničku karijeru ponovo u Supetru kao kotarski poglavar. Otpušten je bez prava na penziju. Dramaturg pozorišta u Zagrebu Sledeće četiri godine je dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, danas Hrvatsko narodno kazalište. Od 1911. postaje profesionalni pisac. Pred Prvi svetski rat putuje po Italiji koja mu je bila literarna simpatija i uzor, i u mesta gde su se održavale pozorišne premijere u Beograd, Budimpeštu i Prag. Poseta Beogradu 1912. U aprilu 1912. konte Ivo Vojnović posetio je Beograd. Na povratku iz Beograda u Zagreb izjavio je dopisniku Riječkog novog lista : „ ... Vratio sam se u svoju kuću. Vojnovići su živjeli i umirali slavom i tugom Srbije... došao sam i ja, pa mi se činilo kao da nisam nigđe drugđe bio. Ta iz Dubrovnika do Beograda nema nego skok prostora, – a tradicije historije i običaja su još sve žive. Ta koliko sam dragih Dubrovčana našao ! I sjena velikog Orsata Pucića šetala se sa mnom po Kalemegdanu i po Terazijama. Imao sam njegove pjesme u ruci, pa čitao i gledao – i razumio sve.... Bog me htio nadariti za sve pregaranje života, pokazujuć mi zemlju obećanja (obećana zemlja prim.)!“ .[11] Politička delatnost i austrijski zatvor U leto 1914. se vraća u Dubrovnik gde ga austrijske vlasti kao sumnjivog i razglašenog jugoslovenskog nacionalistu hapse i odvode u šibenski zatvor. Po objavi rata Srbiji 14/28. jula 1914. godine u Dubrovniku zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva. Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. „Ilustrovani list“ iz Zagreba objavio je 18. jula 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom Demonstracije u Dubrovniku .[12] Delatnost Matice srpske obustavljena je, a pregaoci zatvoreni. Antisrpski raspoloženi Hrvati uništavali su u Dubrovniku srpske škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole. Dva dana kasnije, 16/30. jula 1914, uhapšen je Ivo Vojnović i sproveden u Šibenik, gde je zatvoren zajedno sa Onisimom Popovićem, koji je u Šibeniku i osuđen i obešen. Grob Ive Vojnovića, kod katoličke crkve Svetog Mihajla u Dubrovniku Zbog vremena provedenog u zatvoru zdravlje Iva Vojnovića teško je narušeno i on se od 1915. godine do kraja života neprestano leči. Bolest i lečenje Od 1915, po izlasku iz zatvora, gde se i fizički i psihički namučio, utvrđena je i ozbiljna bolest očiju. Leči se u Zagrebu, zatim 1919. u Parizu i Nici. Po povratku najčešće boravi u Dubrovniku odakle gotovo slep odlazi u beogradsku bolnicu gde umire 30. avgusta 1929. godine. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1924. Književni radovi Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u „Viencu“ objavljuje pripovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. godine objavljuje novele Perom i olovkom pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Popularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je Psyche 1889. U periodu od (1893 — 1900) prilikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja najbolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali naslovna stranica, soatlo sve uredno! Mogal bi da se prekorici, ali moze i ovako da se koristi. Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski[1] književnik i pravnik[2], član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpske[3][4] porodice Vojnovića Grof (konte) užički Ivo Vojnović je poreklom iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog .[6], koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjovekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović [7]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjovekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjovekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjovekovnih Vojinovića [8] Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote .[9], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr [10]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (crnogorskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena [11] Konstantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo. Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina-Koste J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu. Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Knjaževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913. Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostranstvu. Detinjstvo i mladost Detinjstvo i prvu mladost provodi u Splitu, a samo je školski raspust provodio u Dubrovniku. Godine 1874. kada mu otac Kosta postaje univerzitetski profesor, cela porodica seli se u Zagreb, gde Ivo polaže maturu i završava pravni fakultet. Državna služba Do 1884. je pripravnik „Kraljevog službenog stola“ u Zagrebu, da bi sudijsku karijeru sledećih pet godina nastavio u Križevcima i Bjelovaru. Prelazi u Zadar 1890, da bi naredne godine otišao u Dubrovnik gde ostaje sedam godina. Posle službovanja u Supetru na Braču i Zadru, završava svoju činovničku karijeru ponovo u Supetru kao kotarski poglavar. Otpušten je bez prava na penziju. Dramaturg pozorišta u Zagrebu Sledeće četiri godine je dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, danas Hrvatsko narodno kazalište. Od 1911. postaje profesionalni pisac. Pred Prvi svetski rat putuje po Italiji koja mu je bila literarna simpatija i uzor, i u mesta gde su se održavale pozorišne premijere u Beograd, Budimpeštu i Prag. Poseta Beogradu 1912. U aprilu 1912. konte Ivo Vojnović posetio je Beograd. Na povratku iz Beograda u Zagreb izjavio je dopisniku Riječkog novog lista : „ ... Vratio sam se u svoju kuću. Vojnovići su živjeli i umirali slavom i tugom Srbije... došao sam i ja, pa mi se činilo kao da nisam nigđe drugđe bio. Ta iz Dubrovnika do Beograda nema nego skok prostora, – a tradicije historije i običaja su još sve žive. Ta koliko sam dragih Dubrovčana našao ! I sjena velikog Orsata Pucića šetala se sa mnom po Kalemegdanu i po Terazijama. Imao sam njegove pjesme u ruci, pa čitao i gledao – i razumio sve.... Bog me htio nadariti za sve pregaranje života, pokazujuć mi zemlju obećanja (obećana zemlja prim.)!“ .[12] Politička delatnost i austrijski zatvor U leto 1914. se vraća u Dubrovnik gde ga austrijske vlasti kao sumnjivog i razglašenog jugoslovenskog nacionalistu hapse i odvode u šibenski zatvor. Zagrebački Ilustrovani list nakon atentata u Sarajevu 1914., piše o demoliranju srpskih društava u Dubrovniku, od strane ljudi koji su se osećali Hrvatima. Po objavi rata Srbiji 14/28. jula 1914. godine u Dubrovniku zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva. Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. „Ilustrovani list“ iz Zagreba objavio je 18. jula 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom Demonstracije u Dubrovniku .[13] Delatnost Matice srpske obustavljena je, a pregaoci zatvoreni. Antisrpski raspoloženi Hrvati uništavali su u Dubrovniku srpske škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole. Dva dana kasnije, 16/30. jula 1914, uhapšen je Ivo Vojnović i sproveden u Šibenik, gde je zatvoren zajedno sa Onisimom Popovićem, koji je u Šibeniku i osuđen i obešen. Grob Ive Vojnovića, kod katoličke crkve Svetog Mihajla u Dubrovniku Zbog vremena provedenog u zatvoru zdravlje Iva Vojnovića teško je narušeno i on se od 1915. godine do kraja života neprestano leči. Bolest i lečenje Od 1915, po izlasku iz zatvora, gde se i fizički i psihički namučio, utvrđena je i ozbiljna bolest očiju. Leči se u Zagrebu, zatim 1919. u Parizu i Nici. Po povratku najčešće boravi u Dubrovniku odakle gotovo slep odlazi u beogradsku bolnicu gde umire 30. avgusta 1929. godine. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1924. Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u „Viencu“ objavljuje pripovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. godine objavljuje novele Perom i olovkom[14] pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Popularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je Psyche 1889. U periodu od (1893 — 1900) prilikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja najbolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka.