Polovan notni zapis, u donjem delu zahvaćen vlagom, ostalo dobro očuvano. Izdavač: Izdavačka knjižarnica A. Pajevića (S. Ognjanović) - Novi Sad, 19??. god. Broširano 34 cm. 29 str. Album pesama Isudora Bajića - pesme u duhu srpskih narodnih pesama za glasovir sa potpisanim tekstom Текстови песама штампани упоредо са нотним записима. Садржај: Песме из `Сеоског лоле` ; Песме из `Чучук Стане` ; Песме из `Ракије` ; Песме из `Дивљуше`. Isidor Bajić muziku je studirao kod Keslera u Budimpešti, a nakon povratka je bio nastavnik u Srpskoj gimnaziji, horovođa i organizator muzičkog života u Novom Sadu, autor vokalnih i klavirskih dela i scenske muzike. Posebnu pažnju je posvetio obradi dela utemeljenih na srpskim narodnim motivima a paralelno se bavio i teorijom muzike. U Novom Sadu je 1903. pokrenuo Srpski muzički list i Srpsku muzičku biblioteku objavljujući pretežno kompozicije savremenih autora, a osnovao je Muzičku školu 1909. koja i danas nosi njegovo ime. Jedan je od pokretača Saveza srpskih pevačkih društava, a negovao je kompozicioni stil koji se oslanjao na folklor pa se i danas mnoge pesme iz njegovih pozorišnih komada smatraju narodnim pesmama (Jesen stiže dunjo moja, Zračak viri, Srpkinja… ). Bavio se i melografskim radom. U novoj zgradi Muzičke škole Isidor Bajić u Novom Sadu, sledeće godine će biti otvorena stalna postavka posvećena ovom velikom kompozitoru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! Francis Carco (rođen François Carcopino-Tusoli) (1886–1958) bio je francuski pisac, rođen u Nouméi, Nova Kaledonija. Bio je pjesnik, pripadnik škole Fantaisiste, romanopisac, dramaturg i likovni kritičar za L`Homme libre i Gil Blas. Tijekom Prvog svjetskog rata postao je pilot zrakoplovstva u Étampesu, nakon što je studirao u tamošnjoj školi zrakoplovstva. Njegova su djela slikovita, slikaju kao i ulični život Montmartrea, a često su napisana u pariškom argotu. Zvali su ga `romancier des apaches`. Njegovi memoari, The Last Bohemia: From Montmartre to Latin Quarter,[1] sadrže reminiscencije na boemski život u Parizu tijekom ranih godina 20. stoljeća. U veljači 1915. imao je aferu s spisateljicom kratkih priča Katherine Mansfield. Narator Raoul Duquette njezine priče Je ne parle pas français (koji ima ciničan stav prema ljubavi i seksu) dijelom se temelji na njemu, a njezina priča Indiskretno putovanje temelji se na njenom putovanju kroz ratnu zonu kako bi provela četiri noći s desetnikom Francisom Carcom u blizini Graya. Sačuvala je kao uspomenu na njega lažno pismo `Julie Boiffard` s molbom da posjeti (koje se sada čuva u knjižnici Turnbull). Također je napisala pismo svom suprugu iz Carcovog pariškog stana 8/9 svibnja 1915....

V R A Č A R SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ PROSVETA BEOGRAD 2005 Z N A K 1 v a) BEOGRAD - VRAČAR - U LITERATURI ............................................................... `... Despot je, Visoki Stefan, Lazarev sin, prema toj priči krenuo na put jednog majskog dana 1422. ili 1423. godine. BeoGrad, koji je bio poDigao iz ruševina i preTvorio ne samo u moćnu tvrđavu nego i u rajsku baštu, kako su to svedoČili putnici iz onog vremena, naSeobinu preLepih kula i vrtova, punu kladenaca i retkog bilja, još je spavao u prvim rasvetljenjima predzorja. Despot je jahao, sa svitom, putem koji je vodio preko današnjih Terazija, kroz Vračarsko polje pa, dalje, preko Vračarskog brega ka Žrnovu, na Avali. Bilo je jutro u maju, svetlost svitanja je osVajala, sve je izGledalo proZračno ali ne i neObično do časa u kojem se Despot zaUstavio kao omađijan: učinilo mu se da pred njim, na tom ravnom i obRađenom Vračarskom polju, pod prvim zracima sunca isKošenim na pRamenju jutarnjih izMaglica, izrasta ogromna kuPola, sva od sjaja i svetlosti. Bio je to čarovit prizor, PreLep i strahotan, i Despot, posle prvog trenutka nedoumice, poTera konja u naMeri da se priBliži toj kupoli i da stane pod nju... (Михајло Грушић) ....................................................... Uredio i oblikovaO: DOBRILO M. NIKOLIĆ 54 preLepih ilustracijA u boji (kao iz bajke!) ĆIRILICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 94 STRANICE KOLEKCIONARSKI PRIMERAK, 2005 BIBLIOFILSKI primerak dsp11

veoma dobro stanje kao na slikama u pitanju je kompletno delo, broj dva se odnosi na poziciju knjige u okviru edicije Аутор Мургић, Божидар Наслов Život, rad i misli Dra Ante Radića / Božidar Murgić Врста грађе књига Језик хрватски Година 1937 Издавање и производња Zagreb : `Danica`, 1937 ([s. l. : s. n.]) Физички опис 242 str., [4] lista s tablama, [6] str. s tablama ; 21 cm Збирка Hrvatska politička biblioteka ; sv. 2 Предметне одреднице Старчевић, Анте, 1823-1896 Antun Radić rodio se u selu Desnom Trebarjevu kod Siska 1868. godine. Završivši pučku školu u Martinskoj Vesi kod Siska odlazi u Zagreb gdje nastavlja školovanje u gornjogradskoj gimnaziji, zatim je studirao slavistiku i klasičnu filologiju u Zagrebu i Beču. Doktorirao je u Zagrebu 1892. godine s temom O nekim eshatološkijem motivima u hrvatskoj književnosti. Od 1893. godine je u školskoj službi i službovao je u Osijeku, Požegi, Varaždinu i Zagrebu. Nakon izbora za Sabor 1897. godine, na zahtjev bana Khuena, otpušten je iz službe jer nije htjeo glasati za vladinog kandidata. Od 1897. do 1901. godine urednikom je Zbornika za narodni život i običaje Južnih Slavena. Od 1901. pa do 1909. godine radi kao tajnik u Matici hrvatskoj te je jedan od osnivača i uređivača Matičina časopisa Glasa Matice hrvatske. Dugo je uređivao i list Dom (kojega je osnovao 1899. godine) kojim znatno utječe na kulturni i nacionalno-politički razvoj hrvatskoga sela. Godine 1917. ponovno se zapošljava kao profesor na zagrebačkoj gornjogradskoj gimnaziji gdje ostaje sve do svoje smrti 10. februara 1919. godine. Nakom smrti Antuna Radića vlasti u novouspostavljenoj državi Kraljevini SHS nisu odobrile penziju Radićevoj udovici Vilmi pa je ona ostala bez sredstava za život, a kada je dobila sudski nalog da napusti stan zbog neplaćanja stanarine otišla je 6. jula 1919. godine na grob svoga supruga Ante i tamo popila otrov. U to vrijeme su od vlasti bili progonjeni i zatvoreni mnogi vođe HPSS-a (Stjepan Radić bio je zatvoren, bez suđenja, 339 dana, Vladko Maček i Ljudevit Kežman držani su u zatvoru 9 mjeseci, Ivan Pernar 3 mjeseca a Josip Predavec 2 mjeseca) te se mislilo da je Vilma Radić počinila samoubistvo u znak protesta protiv progona stranke njezinog pokojnoga supruga. Sahranjen je na zagrebačkome groblju Mirogoju. Naučni rad Svojim etnološkim istraživanjima uticao je na političko djelovanje brata Stjepana. Antun Radić isticao je povezanost nacionalnog oslobođenja sa socijalnim, upozoravajući da se samim uklanjanjem tuđinskoga nacionalnog tlačenja ne postiže potpuna narodna sloboda. Svoje poglede iznosi s velikom privrženošću hrvatskom narodu, kojima ide u red najistaknutijih hrvatskih intelektualaca. Pored etnologije, u naučnom se radu bavio i književnoistorijskim temama te je također, prevodio djela ruske književnosti. Političko djelovanje S mlađim bratom Stjepanom 1904. godine osnovao je Hrvatsku pučku seljačku stranku (HPSS) te je sudjelovao u izradi programa stranke. Godine 1910. izabran je u Hrvatski sabor u kojemu se aktivno zalagao za reformu lokalne uprave i školstva. tags: Život, rad i misli Dr / doktora Ante Radića / Božidar Murgić hrvatska pučka seljačka stranka etnologija hrvatski nacionalizam hrvatsko oslobođenje ...

FRIDRIH HELDERLIN HLEB I VINO IZABRANE PESME SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 1 9 9 3 FRIDRIH HELDERLIN (1770-1843) genijalni nemački pesnik. Godine 1790-1791 živi za/Jedno sa vršnjakom i dalekim rođakom, filozofom /H e g e l o m/ i s` nešto mlađim, pesnikom /Š e l i n g o m/, u augustinskoj sobi tibingenskog Seminara `u opštoj zajednici`. Хелдерлинова јединствена људска и песничка судбина трагична је и потресна. Vrhunac stvaralaštva dostiže sa trideset pet godina i povlači se u odricanje... Umire u Tibingenu 35 godina posle po/Mračenja uma, /i z o l o v a n!/ od sveta i života... (Mihajlo Grušić) ......................................................... Među pesnicima Helderlin danas stoji u prvom redu. ********* Zašto? Savršena je i /d i v n a/ lepota njegovih pesama, a kroz njegovo delo i njegovo biće /o b j a v lj u j e/ se sama esencija pesništva !!! HLEB I VINO Hajneu I Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica i zubljama ukrašena šumno proHuje kola. Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi, a razborita glava odmerava dobit i štetu zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća i tvorevina ruku, počiva radeni trg. Al zvuče st/Rune negde daleko u vrtovima; možda neko za/Ljubljen svira tamo, il Usamljenik na daleke se prijatelje seća, i mladosti; a česme u stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju. Mirno od/Jekne zvona zvuk su/Mračnim vazduhom, a noćobdija prati časove, uz/Vikne broj. Evo i povetarca, po/Kreće vršike gaja, gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec po/Tajno stiže sad; sanjarska stiže noć, puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima, tužna i krasna gore nad brdskim visovima.... ............................................. G R O B LJ E Pre/Tiho mesto, zeleno od trave, gde leže muž i žena i gde krstovi stoje, kud ispraćaju prijatelje moje, gde prozorska se svetla sjaje. Kad te u podne neba svetiljka obaSJAva, kada proleće često onde nađe stan, kad oblak duhovni, siv, vLažan, proHITAva i zaJedno s lepotom proMiče blago dan! Kako je tiho kraj sive ograde duge, nad kojom drvo teško od roda je nadneseno; plodovi crni, rosni, lišće pre/Puno tuge, ali veoma lepo voće je zbijeno. Onde u crkvi tišine tamne ima i oltar je u ovoj noći mali, još su unutra neke lepe stvari, a leti cvRčci glase se poljima. Kad onde neko sluša paroha, dok veran krug prijatelja uNaokolo stoji, uz PokoJnika, kakav tu sopstven život poStoji i koji duh, dok svak je neOmetano smeran. .................................................. ЗА МНОМ СУ ВЕЋ ЛЕПОТЕ... За мном су већ лепоте овог света, весеље младо мину још пре толико лета! Април и мај и јул давно се скрише; шта сам сад? - ништа; не живи ми се више! V r s a n prevod sa nemačkog/ V r s n i prevodioci/ BRANIMIR ŽIVOJINOVIĆ i IVAN V. LALIĆ Predgovor: PJER BERTO Napomene: MIRKO KRIVOKAPIĆ КЊИГА ИЗ ЛЕГЕНДАРНОГ ПЛАВОГ КОЛА СКЗ ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ 295 СТРАНИЦА БЕЗ ШТАМПАРСКИХ ГРЕШАКА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНИЦА БЕЗ ПОТПИСА БЕЗ ПЕЧАТА КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК из 1993. ******** EKSTRA Kondicija: 1O+ Izvrsno za poklon !!!!!!!!!!!!

U dobrom stanju Autor - osoba Grevil, Anri Ksenija : roman jedne Ruskinje / Henry Gréville ; prevodilac Nikola Andrić Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1919 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kr. zemaljska tiskara, 1919 Fizički opis 135 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Andrić, Nikola, 1867-1942 = Andrić, Nikola, 1867-1942 Zbirka Zabavna biblioteka. kolo 12 ; knj. 134 Napomene Izv. imena autora: Alice Durand-Fleury Henry Greville. Bod ovim muškim imenom krije se i opet jedna žena: — Alice Durand-Fleury (1842,-1902.) I kad spomeneš njeno ime, ima da ti pred očima iskrsne malena, neugledna ženica, koja je svoju mladost provela ii Fetrogradu, kao privatna učiteljica francuskog jezika, pa su joj gotovo i svi romani uzeti iz ruskoga života. Turgenjev ju je osobito poštovao i uveo u literarni svijet. Sa šesnaestom godinom dospjela je u Petrograđ, gdje se, kao talentirana glasoviračica, slučajno upoznala s posljednjim Chopinovim učenicima: Martinovim i Félicienom Davidom, koji su je usavršili u kontrapunktu i kompoziciji, nagovarajući je, da se sasvim oda glazbi. Ali briga za nasušni kruh odbila ju je od dugog spremanja za glazbenu karijeru, pa je i dalje davala francuske lekcije, dok se (god. 1862.) nije udala za Monsieur Duranda, francuskog umjetničkog kritičara, koji je živio u Petrogradu. Iza deset godina najtežega života povratio .se mladi par u Pariz. I sada se otpoče njezina književnička kalvarija. Od redakcije do redakcije, od nakladnika do nakladnika nosila je svoje romane »iz ruskoga svijeta«. Ali je njezin pseudonim »Henry Greville« bio sasvim nepoznat, a ni »ruski svijet« nije u ono doba imao nikakova čara za francusko čitalačko općinstvo. I onda odjedanput, dne 1. srpnja 1876. — tri dana iza smrti George Sandove. — ugleda svijetlo u »Journal des Débats«-u prvi njezin roman »Đosia«. Preko noéi postade slavna. Sedam velikih dnevnika tražilo je njeno suradništvo. I sedam njenih romana izadje uzastopce: »Wassilissa«, »Aurette«, »L’ingénue«, »L’expiration de Savelli« i »Perdu«. S lovorikama padalo je zlato u njezin sirotinjski dom — Danajin zlatni dažd! Ljubljenom svome mužu uredila je sjajan stan, a sa sjajem dodjoše i časti i prijatelji. Duc d’ Aumale, Emile Augier, Octave Feuillet, Massenet, Daudet, Fouquier bili su svakidašnji gosti u Durandovičinoj kuéi. Njima je čitala sve svoje manuskripte kao »primeur littéraire«, koji su se, kako rekosmo, gotovo svi bez izuzetka kretali oko ruskoga svijeta. »Ja ljubim Rusiju«, govorila je »pa iako sam u »Arijadni« bez milosrdja otkrifa prikrivene poroke ruske uprave, ipak sam rusku ženu prva ja ocrtala u svoj njenoj divnoj nezgrapnosti... Ah, Rusija je druga moja domovina; njoj zahvaljujem sve, što sam;, ondje sam naučila gledati, motriti i pjevati. I sada evo sjedim u Mentonu (gdje je imala krasnu vilu »Caravan« s pogledom na Sredozemno more), i podgrijavam svoje petrogradske uspomene, od kojih živim«. A podgrijavala ih je izvrsno. O tome je najbolji svjedok Turgenjev, koji je govorio o njoj: »Čegagod se lati, svršava vanredno; potpun, velik čovjek — ova majušna žena!« Pored »Dosije« i »Ksenije« najpoznatiji su joj romani: »La princesse Ogherof«, »Sonia«, »Les mariages de Philomene«, »Les Koumiassine«, »Le voeu de Nadia«, »Angele«, »Cléopatre«, »Fille de Dosia«, »Un violon x*usse«, »Mamselka« itd. Kao posthumna djela izašla su joj: »Les milliards« i »Mon chien Bop et ses amis«.

АК3 58748) ŠTA DA SE RADI ? , N. G. Černiševski prva sveska , Knjižara Koste T. Naumovića Smederevo 1885 , Prva sveska, sadrži prve dve glave romana : 1: Život Vere pavlovne kod roditelja 2: Prva ljubav i zakoniti brak iz pripovedaka o novim ljudima od N(ikolaj). G(avrilovič). Černiševskog, napisan 1862.-1863. g. u zatvoru, preveo R. Bošković . Ovaj roman Nikolaja Černiševskog napisan je 1863. godine tokom boravka u zatvoru zbog subverzivnog delovanja protiv države, i to kao odgovor na gorepomenuti Turgenjevljev roman `Očevi i deca`. On priča priču o Veri Pavlovnoj, ženi koja želi da se oslobodi i emancipuje od konzervativnog i represivnog carističkog režima. Bio je omiljeni Lenjinov roman koji je u protagonistima pozitivnih misli video modele revolucionara koji će nekoliko decenija docnije uzeti uzde zemlje u svoje ruke. Nikolaj Černiševski (rus. Никола́й Гаври́лович Черныше́вский; Saratov, 24. jul 1828 — Saratov, 29. oktobar 1889) je bio ruski pisac, publicista, filozof-utopista, revolucionar, naučnik i književni kritičar i socijalista (viđen od strane nekih kao utopijski socijalista). Bio je vođa revolucionarnog demokratskog pokreta 1860ih i imao uticaja na Lenjina, Emu Goldman i srpskog političkog pisca i socijalistu, Svetozara Markovića. Njegovo najpoznatije i najznačajnije delo je roman „Šta da se radi?“ (rus. Что делать?). Pisao je romane, pripovetke, povesti, književne kritike, memoare i razne filozofske i estetičke traktate. tvrd povez, originalni povez iz epohe sa manjim oštećenjima , format 13 x 19cm , ćirilica, XVI + 184 strane ZA KOMPLETAN ROMAN NEDOSTAJE DRUGI DEO ; na naslovnoj strani i predlistu potpisi grafitnom olovkom, par stana zacepljeno, sadržaj kompletan

IZABRANE PESME LJUBIŠA JOCIĆ Srpska književna zadruga Beograd 1 9 8 1 KOLO LXXIV KNJIGA 491 Predgovor: ĐORĐIJE VUKOVIĆ 1. Izabrane pesme 2. San ili biljka (19309 3. Poema bez naslova (1934) 4. Sumorna pitanja (1940) 5. U zemlji Arastrata (1955) 6. Skriveni svetovi (1960) 7. Kurir na prozoru (1963) 8. Mesečina u terapaku (1975) 9. Koliko je sati (1976) 10. Nulti čas ........................................................ LJUBIŠA JOCIĆ punih 50 godina pisao i objavljivao poeziju, romane, priče i eseje, snimao dokumetarne, igrane i lutka-filmove, glumio i slikao. Jedna izuzetna i neverovatno /ž i v o p i s n a/ ličnost u zatvorenoj, patrijarhalnoj, beogradskoj sredini. Na jednom mestu Jocić kaže: `Podsmevali su mi se, ali ja sam uživao u onome što sam radio. Načinio sam krevet /k v a d r a t n i/, dao da se naPravi k v a d r a t n i jorgan, čaršav, sve što je potrebno za postelju u srazmeri tri metra sa tri. I u tom krevetu spavao sam sa onoliko žena koliko je u njemu moglo da stane. To je bila jedna divna klavijatura od ženskih nagih tela po kojoj sam ja svirao jednom /u d a r a lj k o m/ svake noći.`Jocićev život je bio oBeležen `etičko-seksualnim revoltom`, koji je nailazio na jak otpor u srpskoj kulturi patrijarhalno-pravoslavnoj... Jedno vreme priPadao nadrealistima... (Михајло Грушић) .......................................................... Књига из легендарног плавог Кола СКЗ Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez 235 stranica NEKORIŠĆENO КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1981. Екстра за ПОКЛОН *********

BIBLIOTEKA STANIH PISACA 32 KNJIGE IZDAVAČ: NARODNA PROSVETA OKO 1930-1935 TVRDOG POVEZA 1. GRACIJA DELEDA - IZABRANA DELA KNJIGA I 2. GRACIJA DELEDA - IZABRANA DELA KNJIGA II 3. MAKSIM GORKI - IZABRANA DELA KNJIGA I 4. MAKSIM GORKI - IZABRANA DELA KNJIGA II 5. M.A. ALDANOV - IZABRANA DELA KNJIGA I 6. M.A. ALDANOV - IZABRANA DELA KNJIGA II - ZELENA 7. GUSTAV FLOBER - IZABRANA DELA KNJIGA I 8. GUSTAV FLOBER - IZABRANA DELA KNJIGA II 9. VALTER SKOT - IZABRANA DELA KNJIGA I 10. VALTER SKOT - IZABRANA DELA KNJIGA II 11. ENRIKE LARETA - IZABRANA DELA KNJIGA II 12. VLADISTALAV REJMONT - IZABRANA DELA KNJIGA II 13. ČARLS DIKENS - IZABRANA DELA KNJIGA I 14. GOTFRID KELER - IZABRANA DELA KNJIGA I 15. MARIJA RODJEVIČUVNA - IZABRANA DELA KNJIGA I 16. K. F. MAJER - IZABRANA DELA KNJIGA I 17. LUIDJI PIRANDELO - IZABRANA DELA I 18. GERHART HAUPTMAN - IZABRANA DELA KNJIGA I 19. GUSTAV FLOBER - IZABRANA DELA KNJIGA I 20. DŽOZEF KONRAD - IZABRANA DELA KNJIGA II 21. IVAN TURGENJEV - IZABRANA DELA KNJIGA II 22. BORIS ZAJCEV - IZABRANA DELA KNJIGA I 23. PROSPER MERIME - IZABRANA DELA KNJIGA I 24. LUI HEMON - IZABRANA DELA KNJIGA I 25. ROMEN ROLAN - IZABRANA DELA KNJIGA I 26. VLADISLAV REJMOND - IZABRANA DELA KNJIGA I - BRAON- VEZA BR. 12 27. ALFREDO PANCINI - IZABRANA DELA KNJIGA I - BRAON 28. GI DE MOPASAN - IZABRANA DELA KNJIGA I - LILAVA 29. POL HERVJE - IZABRANA DELA KNJIGA I - LILAVA 30. ANATOL FRANS - IZABRANA DELA KNJIGA I - LILAVA 31. MORIS BARES - IZABRANA DELA KNJIGA I LILAVA 32. IVAN TURGENJEV - IZABRANA DELA KNJIGA I STANJE: KNJIGE SA MRLJICAMA PO BOKU, PONEKI ĆOŠAK KVRCNUT, OČUVANE OCENA: 4, 4... KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 5/2-5 IZA

Gallimard francuski jezik unutra odlično očuvano, korice kao na slikama ilustrovano nadrealističkim fotografijama Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ... avangarda, nadrealizam, avangardni roman breton nađa...

I izdanje izuzetno retko NEMA U PONUDI Unutrašnjost odlična(potrebno saniranje hrbata) Gabriele Reuter Was Helmut in Deutschlad erlebte Шта је Хелмут доживео у Немачкој (Шта је Хелмут доживео у Немачкој. Прича о младима са цртежима Рудолфа Сиеверса Брунсвицка, 1917. Габриеле Реутер рођена је 8. фебруара 1859. у Александрији (тада део египатског Ејалета), где је њен отац био међународни трговац у сектору трговине текстилом. Била је праунука песника Филипина Енгелхарда. Детињство је провела делом код родбине своје мајке у Десауу (1864-69), делом у Александрији (1869-72). По повратку породице у Немачку 1872. године, отац јој је умро. Реутер је годину дана похађала завршну школу, али је потом породица изгубила цело богатство, услед опште рецесије у међународном трговинском систему и преваре у престанку пословања њеног оца, и преселили су се у мали стан у Неухалденслебен-у. Одговорност за млађу браћу и њену све депресивнију мајку довела је до тога да је Габриеле Реутер постала рано необично независна. Финансијски проблеми довели су и до тога да је као млада жена таленат користила као извор прихода. 1875/76. Њене прве књижевне публикације излазиле су у локалним новинама. Уследили су конвенционално написани романи са егзотичним укусом. Новац који је Реутер зарадила од ових публикација финансирао је пресељење породице у Веимар 1879. године, где је покушала да се афирмише као млада списатељица. Пред крај 1880-их или почетком 1890-их, она је прво путовала самостално у Берлин, Беч и Минхен, на разне конференције и упознала се са другим уметницима тога доба, међу којима је био анархиста и песник Џон Хенри Макеј, са којим имала је дугогодишње пријатељство и Хенрик Ибсен. 1890. године Реутер се преселила са мајком у Минхен желећи да постане део књижевног боемског покрета. Присуствовала је церемонији оснивања „друштва за савремени живот“ Џорџа Мајкла Конрада. Према њеној аутобиографији Од детета до одраслог (1921), Реутер је овде смислио идеју за свој успешан роман Из добре породице. 1891. њена мајка се разболела, а Реутер је био принуђен да се врати с њом у Веимар. Тамо је наредних година успоставила нови круг пријатеља (укључујући Ханса Олдена и његову супругу Грете, Рудолфа Штајнера и Едуарда фон дер Хелена) и читала списе Фридриха Ничеа, Артура Шопенхауера и Ернста Хекела. Упознала се са организацијом „Слободна сцена“ у Берлину и Фриедрицхсхагенер Цирцле и другима, укључујући Герхарта Хауптманна, Отта Ерицха Хартлебена, Ернста вон Волхабена и, преко Мацкаиа, издавача Самуела Фисцхера, који је крајем 1895. објавио њен роман Из добре породице. Роман је постигао огроман успех и изазвао је бурну расправу у књижевним часописима и феминистичким памфлетима. Реутер се прославио преко ноћи. Исте године се преселила са мајком натраг у Минхен, пошто је један од њене браће тамо почео да се бави доктором. 28. октобра 1897. Реутер је у Ербацху (Вурттемберг) родила своју ванбрачну ћерку Елисабетх (Лили). Отац је био Бруно Руттенауер, што у Габриелеином животу није било отворено знање, али откривено је у чланку Улрицха Хауера, `Габриеле Реутер. Младе године у Алт- унд Неухалденслебен `, у годишњем часопису музеја округа Борде. Том 49 (16). Халденслебен 2009, пп. 37-74: нацистички расни закони нацистичке Немачке захтевали су обелодањивање свих предака Елизабете, а очинство је забележено у матичној служби рођених у Ербацх / Донау. Околности њене трудноће и порођаја могле су послужити за њен роман Кућа суза. 1899. године Реутер се преселио у Берлин. Током тридесет година, колико је тамо живела, објавила је бројне романе, приповетке, књиге за децу и есеје који су заузели тему рода и сукоба у генерацијама. Габриеле Реутер је похваљена због својих добрих психолошких приказа и виђена је као „песникиња женске душе“. Њен роман Кућа суза (1908), у којем је описала прилично драстичне услове у дому за неудате труднице, изазвао је нови скандал. По завршетку Првог светског рата радила је као колумниста за Неуе Фреие Прессе, а последњих година као рецензент за Нев Иорк Тимес. 1929. године вратила се у Веимар као седмогодишњакиња, где је и умрла 16. новембра 1941. године.

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1927. godine. Veoma dobro očuvano (nedostaci na slici: rikna zacepljena 1 cm u dnu prednje korice i nedostaje donji ćošak najavnog lista), bez pisanja, pečata, podvlačenja. Crtež na koricama Sreten Stojanović Autor - osoba Humo, Hamza, 1895-1970 Naslov Grozdanin kikot / Hamza Humo ; naslovni list od Sretena Stojanovića Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdanje S. B. Cvijanovića, 1927 (Beograd : `M. Karića`) Fizički opis 98 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Sreten Zbirka Moderna biblioteka ; 33 (Broš.) Hamza Humo – Grozdanin kikot Grozdanin kikot je roman (pjesma, poema, skaska...) ili čak zapis o starosjedilačkom idealu prošlosti u kome je Humo pokušao da spoji i sažme idejni fantazmagorični impuls nastalim na impresivnoj unutarnjoj osnovi sa materijalističkim, tjelesnim porivom i doživljajem jasnog dodira života i prirode. Svakog proljeća i ljeta rađa se strast i ljubav, jesen je gasi i potapa u ništavilo praznine i šupljih dana i dugih noći bez slasti. Pisac je, čini se, u jednom dahu izlio sve svoje duboke misli, bolnost jednog nedoživljenog života, njegovu potencijalnu jačinu i istrajnost, ali i muku neminovnosti, prizvuk pada i konačnog sunovrata. Hamza Humo je, naravno, primao i prihvatao uticaje i sugestije svog vremena, pokušavajući se uklopiti u trenutnu literarnu masu koja je u to trusno doba nadilazila iz više pravaca razbijajući stare i forsirajući avangardne književne novotarije. No, unatoč tome, on se kao literat i umjetnik profilirao sopstvenim eksperimentisanjem s namjerom da zasebno i beskompromisno predoči svoju intimnu viziju života i umjetnosti. Tako je u njegovom djelu, uglavnom, nadvladana neposredna rezonanca nametanja sa strane silinom svoje originalnosti i ličnog ispovijednog individualizma koji je za rezultat imao stvaranje osobne poetike prepoznatljive po obliku i ideji koja nije dopuštala parafrazu, ostavljajući ga usamljenog na zvjezdanom nebu književnosti. Likovi – Grozdana i Grozdan, Ozren, Svrzimantija, Galama, deda Skemba, Grlica, Ivanka, Juro, Leko, narod, Mati, Minda... Književni pravac - Ekspresionizam (Ekspresionizam je pravac suprotan impresionizmu. Ne osvrće prirodu i spoljašnje utiske nego apstraktno prikazuje unutrašnje življanje, koje je često strastveno, mistično i religiozno. Ekspreszionizam se prvi put javio u Francuskoj a najsnažnije je delovao u Nemačkoj. U književnosti je kratko trajao.) Kratak sadržaj – Glavni lik romana je Ozren. Na početku ljeta se vraća u selo gdje upoznava milu i surovu stranu života. Radnja je ispretletana između Ozrena, Grlice i Ivanke te Grozdana i Grozdane. Za Ozrena Grlica predstavlja pravu, istinsku ljubav dok mu je Ivanka samo predmet zadovoljstva i avanture. Grozdana i Grozdan su ljubavnici koji su živjeli u tom selu u vijeku prije Ozrena. Roman nema posebno složenu radnju. U prvom dijelu romana opisuje se pejzaž sela, u drugom dijelu se opisuje život u selu uz pejzaž. Na kraju romana Ozren se vraća tužan u grad. Svrzimantija se ubija a Grlica skače sa litice. Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 – Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918–23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`. Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947). Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima. Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941). U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo. Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I–VI, Sarajevo 1976. Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 – Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar, pedagog i dekan Likovne akademije u Beogradu. Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta. Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj. Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena. U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[1] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda. U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem. Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića. Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku. Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika. Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika. Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su: Period stilizacije, 1919–1928 Period realizma, 1929–1944 Period romantike, 1945–1960 Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ona, koja je ljubila svakim atomom svoga života, nije mogla pojmiti, da muškarac može doista ljubiti i željeti jednu ženu, a da ga u isto vrijeme privlači neka druga. Priča je to o Gyp, kćerci ponosnog umirovljenog časnika g. Wintona, koja se zaljubljuje u svjetski poznatoga guslača Gustava Fiorsena. Nakon vjenčanja, Fiorsen nastavlja s boemskim stilom života, čak i nakon rođenja njihove kćerke. Galsworthy je i u ovome romanu usredotočen na ženu u nesretnom braku, kao i njenu ponovnu priliku da nakon takvoga braka pronađe sreću u ljubavi. `Sišavši u vrt, Gyp se žurno udalji. Nije prešla preko polja, već ispred kućice i zakrenula u malu šumicu iza nje. Tamo sjedne na jedan panj, dlanove pritisne na obraze, a laktove o grudi, i stane zuriti u suncem obasjanu paprat i u muhe, koje su se ondje naganjale. Ljubav! Zar je ljubav uvijek mrska i tužna? Strelovito pogađajući, uzimajući, pa onda strelovito nestajući! Ili navalivši na oboje, prebrzo se gubeći! Zar se nikada nije desilo, da se dvoje zbližilo, sljubilo i zauvijek ostalo jedno? Ljubav! ... Ljubav je dolazila, kad je čovjek nije tražio, a nikada, kad ju je želio. Zloban putnik, koji je umarao duh prije tijela ili opet tijelo prije duha. Bolje, mnogo bolje, da čovjek s njome nema posla. Koji bi slobodan čovjek želio postati robom ... I gledajući sunce na paprati, Gyp pomisli: »Ljubavi! Daleko ti kuća od mene!«` Džon Golsvordi (engl. John Galsworthy; Kingston na Temzi, 14. avgust 1867 — London, 31. januar 1933), bio je engleski romanopisac i dramaturg. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1932. godine. U svojim delima kritikovao je britanski klasni sistem i materijalizam viših klasa. Još jedan čest motiv bile su nesrećno udate žene. Najpoznatije delo mu je „Saga o Forsajtovima“ (The Forsyte Saga, 1906—1921) i njeni nastavci „Moderna komedija“ (A Modern Comedy) i „Kraj poglavlja“ (End Of The Chapter). Dramu „Srebrna kutija“ (The Silver Box) napisao je 1906. Godine 1921. postao je prvi predsednik međunarodnog PEN centra.

KARIK I VALJA - Jan Lari Kao i svaka dobra knjiga, Karik i Valja zasniva se na potrazi. Počinje nestankom dečaka i devojčice, i čudnovatim otkrićem njihove odeće u stanu komšije, naučnika Jenotova koji vrši kućne eksperimente. Kad u flešbeku shvatimo da su Karik i njegova sestra Valja greškom popili tek otkriveni napitak za smanjivanje, storija zapravo može da počne. Ubrzavajući, knjiga prati pustolovine dvoje smanjenih mališana u svetu u kome su zolje, pauci i vilinski konjici, čak i obična kiša – smrtne opasnosti. Veličine manje od centimetra, oni su sad ranjivi onoliko koliko su insekti, manje životinje i biljke u realnom životu ranjive pred našom arogancijom i nesmotrenošću. Intenzitet dešavanja od stranice do stranice u Kariku i Valji toliki je da prekida dah i drži vas obuzetim do kraja romana, pre svega neočekivanim opasnostima kojima su glavni junaci stalno izloženi. Dve stvari dete/čovek oseti posle čitanja ove knjige: koliko smo mali, istinski mali i sa koliko poštovanja moramo da se odnosimo prema prirodi. U kojoj svaki dan neko gine. Osim jednog od prvih osvešćujućih predavanja o našem mestu u prirodi, ova rana ekološka storija donosi i osvežavajuće normalan odnos prema životinjama i raznim bićima koja susrećemo u njoj: sve ima svoje mesto u ciklusu, neki love da bi opstali, drugi su paraziti, treći žive jednodnevne živote. Možda bi i današnju decu šok predstavljalo saznanje da čak i bubamara jede, i to druga živa bića – biljne vaši! Knjiga poziva na odrastanje: kao da je neko uzeo da napiše novu verziju legendarnog Sjenkjevičevog romana Kroz pustinju i prašumu, ali smeštenu u mikrosvet, da bi iznova otkrio neistražena polja avanture u kojoj se, kao i uvek, testiraju najbolje ljudske osobine. Deca će se iz nje vratiti izmenjena, a boravak u prirodi ih je naučio činjenici da se za svoje mesto mora boriti, da se u životu mora stalno misliti na opstanak, a da nam je u tome solidarnost sa najbližima često jedini spas. Novo pokolenje 1949 god, 274 str, tvrd povez, požutele strane, sa pomalo škrabanja, pečat biblioteke, u solidnom stanju. HOD, D

GEJAK GLANCA GULJARKE M. T. VID (MIROLJUB TODOROVIĆ) R e f e r e n c e Ko Ti šmirgla uši BlefiraŠ Prokužio Grebeš se bre Bakutani Mrcine Sitna munđa Ne baroniši Skroziram te Samo šetaš gaće Brišeš blindera Puštaš vodu Čim Ti smeste Dva tri aplauza (šamara!) Trokiraćeš Glonđa Jajara Kališ (Kalemegdan) Zrakam Kulov Kulovčina Naćirisana ćupa Liht leševi Kamenci Labrnja Bulahetke Forpasi Sveži fazon Đanišeš Burazer Ukebali me Dok sam gotovio f i k s Glodari Guša Zabašuriti Ispevam Ušorati se Fanfulja Kužim Skiknuti Šatronada Akumuliram Krletan Đanišem Ždrakam Pletem svoju igru Brisnem kroz prozor Unerediš se Tikva (glava) Ševak Skot Kokadžija Delirko Bunarenje Debeli ulov Strogi fol Truli strendžeri (stranci!) Pamet da Ti stane Ko Ti je rekao da je kamenjarka ? Zagrizao sam Nabacim se Odmrznem auspuh Nisam kandilo Zgotovim je brzo Prodam dva tri fazona Onjušimo se malo Filcujem je pa u gajbicu Zezamo se tako celo veče Odradim četiri puta ! Ronđa personala Počne da mi peva Naravno, nisam gejak Kljun (policajac) Falš Buzdovančine Bulja Nek rikne od muke Blefiraj Kapiraš Šljakator Imaš petlju ! Nisam fenjer ! Stari sam klikeraš Ko bi rekao da je kamenjarka ! Pošizio sam načisto ! Rikne od muke Nisam fenjer ! Gotivna treba Gajba Nisam gedža ! Ko žuti sam zagoreo Šalin Samo što se napenalim ! Ispucavam fazone Švorc sam Bajbokana Brzovozni t u c ! Tapkam Čaršija ........................ Ko te trti seronjo ko ti šmirgla uši kad si tako bled misliš da si dasovan glavni frajer super fazoner ako svako veče vataš zjala kobajagi mutan provetravaš ukandisane giljarke na štrafti i kod `konja` odvajaš žvaku sa još dva tri levaka vonjiferišeš narod alijeriš okolo s namontiranom pišom ! ............................................ Riba je garagabor najobičniji kamen ni mrtvaku se za njom ne bi digla gata ................................................. Naližem se ko bandera litar rubviza već mi uzme pamet .................................................. Klošarim niko neće trubača nema gaže nema kerije nema fukse nema trave Riba lačo ziher ću je zgotoviti ! ..................................................... Kopčaš li ili si lokvar ! Tek tada ukopčam da je časna seka ! Je si li Ti kulove sekin abažur Čim zapišti slobodanka ti presečeš krivinu ! A bio si robija pre kaveza ! Diplomirao sa desetom ribom a ona na akuširanje ! .......................................................... Pažnja !!! Pažnja !!! Pažnja !!! Š a t r o v a č k i g o v o r !!! Ilustracije Latinica Broš 92 stranice Na drugoj/trećoj stranici nečije ime kao pečaT ODLIČAN PRIMERAK R e t k o !!!

Dragutin P. Gavrilović ( šef adm. otseka đen. odelenja Ministarstva voj. i mornarice ) SLUŽBENA PUTOVANJA I SELIDBE ( II izmenjeno i znatno dopunjeno izdanje ) Format: 15,9 x 10,5 cm Broj strana: II + 55 Korice sa slika, unutrašnjost očuvana DRAGUTIN GAVRILOVIĆ Rečima `Nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu!` major Dragutin Gavrilović ušao je u istoriju kada je pre sto godina ohrabrio branioce Beograda pred odlučujuću borbu sa austrougarskim i nemačkim snagama. Njegov vojnički put nastavljen je i tokom povlačenja preko Albanije i proboja Solunskog fronta. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru kod Nirnberga. Izgledi da se Beograd odbrani bili su skoro nikakvi. Međutim, srpski vojnici su ušli u borbu da bi vojsci, vladi i narodu omogućili povlačenje preko Albanije. Tog sedmog oktobra, major Dragutin Gavrilović okupio je svoja tri voda, kao i ostatke već rasutih jedinica ispred kafane `Jasenica`, i zagrmevši punim glasom održao govor koji se prepričava već sto godina i koji je ušao u vojne enciklopedije i udžbenike retorike. Junaci! Tačno u petnaest časova neprijatelj se ima razbiti vašim snažnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja... naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd! Reči majora Gavrilovića imale su veliki uticaj na branioce, koji su podstaknuti krenuli u borbu uz gromoglasan poklič. Njihov juriš nije uspeo, najviše zbog snažne bočne artiljerijske vatre s broda. Retko koji vojnik je preživeo taj dan, a major Dragutin Gavrilović je bio teško ranjen. Vozom je prevezen u bolnicu u rodni Čačak, gde je operisan. Međutim, otpušten je na lični zahtev posle nekoliko nedelja da bi se vratio na ratište. Dobio je čin potpukovnika i zajedno sa srpskom vojskom je prešao preko Albanije. Gavrilović je rođen u Čačku 25. maja 1882. godine. Završio je Vojnu akademiju 1901. godine, i osim čuvene odbrane Beograda, bio je učesnik svih bojeva srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Njegov lični opis iz službenog kartona glasio je: Stas visok, lice okruglo, kosa proseda, oči smeđe, nos pravilan, brkovi prosedi, podšišani, usta pravilna, bradu brije, osobenih znakova nema. Ali vojničkih veština nije mu nedostajalo. Gavrilović se istakao i tokom proboja Solunskog fronta. Imao je takvu moć da je njegov dolazak među vojnike podizao njihov borbeni duh. Smatrao je da `nema rata bez borbe prsa u prsa` i da `nema bitke bez upotrebe bajoneta`. Vojvoda Petar Bojović je nakon rata predložio da Gavrilović dobije viši čin. Međutim, vojvoda Stepa Stepanović je to odbio jer je smatrao da je previše mlad. Neposredno po završetku rata Gavrilović je sa svojim pukom bio raspoređivan po Banatu i Makedoniji. U maju 1930. godine, Grad Kruševac je tadašnjeg pešadijskog potpukovnika Dragutina Gavrilovića proglasio za svog počasnog građanina i on je uživao veliki ugled u vojsci i narodu. Prema svedočenjima potomaka, to je smetalo nekim generalima koji su Gavrilovića, koji je bio proslavljeni artiljerijski pešadinac, postavili da bude predavač vojne administracije na Vojnoj akademiji, što je Gavrilović doživeo kao teško poniženje. Polagao je generalski ispit u Štipu 1927. godine, ali je oboren. Kada je prekomandovan u Beograd, više nije želeo da polaže taj ispit. Čin generala, kao i funkcija ministra ponuđeni su mu nakon puča 27. marta 1941. godine, ali je on to odbio uz reči: `Ne želim ni generalski čin ni vojničku fotelju, ja sam vojnik!` Nova burna epizoda u životu Dragutina Gavrilovića počela je sa Drugim svetskim ratom. Zarobljen je posle povlačenja vojske u Sarajevu 1941. godine i odveden u koncentracioni logor kod Nirnberga. Prema predanju, kada se rat završio, vrata logora su se otvorila i on je trebalo da prvi izađe, zbog starosti i teške bolesti. Međutim, nije hteo, već je logor napustio poslednji. Posle kraćeg bolovanja, vratio se kući i porodici u svom stanu na Slaviji. Slavni oficir je bio oženjen Darinkom, sa kojom je imao sina i četiri ćerke. Dragutinov sin Dragoš bio je artiljerijski poručnik. Hrabro se borio 1941. protiv Nemaca kao komandir baterije kod Gornjeg Milanovca. Takođe je odveden u zarobljeništvo. Posle zarobljeništva, emigrirao je u Čikago, gde je kasnije dobio sina koji je dobio dedino ime Dragutin. - Kad je moj pradeda došao iz zarobljeništva bio je kost i koža. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Došao je kući i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbuđenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju, jer nije imao svoju - ispričao je unuk najmlađe ćerke Dragutina Gavrilovića, Miloš Marinković. Za novu vlast on je bio pripadnik drugog režima pa njegova porodica nije dobijala njegovu penziju deset godina. O komandantu Gavriloviću počinje da se priča tek šezdesetih godina prošlog veka, kada je njegov govor ušao u vojne i istorijske udžbenike. Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... T1

Jakom Michael Reinhold Lenz Zerbin oder die neuerre Philosophie Зербин или новија филозофија wikipedia Зербин или новија филозофија је прича Јакоба Мицхаел Реинхолд Ленз-а, коју је Хајнрих Кристијан Бои штампао у свом часопису Деутсцхес Мусеум у фебруару и марту 1776. [1] Мари умире из љубави према Зербину. Понекад морализујући приповедач у првом лицу свој материјал црпи из постхумних списа Зербина, магистра филозофије у Лајпцигу. Зербин, младић племените нарави, више не може поднети похлепу свог оца, берлинског каматара. Зато одлучује да од сада стане на своје ноге. Даровити Зербин отишао је у Геллерт на Универзитету у Лајпцигу, тамо се сам попео на мастер студије из математике и на крају предавао алгебру. Из своје публике придружује му се и богати млади дански гроф Алтхеим. Зербин, као грофов ментор, добија редовну новчану подршку од Данаца. Једна за другом, Зербин је у Лајпцигу упознао три младе жене. Зербинова љубав према мадемоиселле Ренатцхен Фреундлацх, сестри једног од најбогатијих банкара у Лајпцигу, једнострана је. Ренатцхен користи само несрећног Зербина да ухвати данског грофа. Ренатцхенова интрига у овом погледу је смрт пријатељства између Зербина и Алтхеима. Уплате се не извршавају. Зербин пада у финансијске тешкоће. Ренатцхен нема среће са мушкарцима. Алтхеим у дуелу убија другог ривала и бежи из Лајпцига. Господар се окреће Хортенсији, ћерки свог станодавца. Хортенсиа, озлоглашени књишки црв, не жели ни Зербину да пружи љубав, већ само жели да постане супруга магистра. У потрази за младом женом, Зербин добија хитно потребну финансијску подршку од добродушне Марие. Мари је једина ћерка богатог Валтера - Сцхулзеа у селу близу Лајпцига. Витка, весела, смешна, срнаста нога Мари је Зербинова пратитељица [2] и од свег срца воли господара. Зербин користи ово пијанство среће. Заводи невину сељанку. Током њене трудноће давао јој је лажна обећања. Сад кад је Мари дала Зербину оно што је желео, олако схвата своје брачне завете. Невјерни се колеба. Такође би желео да добије Хортенсин приличан мираз и моли Мари да сакрије трудноћу - наводно да задржи свој положај на универзитету. Зербин тражи подршку од оца и шаље знак живота у Берлин. Отац је опљачкан у Берлину, сада је осиромашен и сада му је потребна подршка. Када се приближи Маријин затвор, Зербин је оставља на миру. У безизлазној ситуацији, Мари потајно рађа своје дете. Мртво је. Откривено је тело детета. Мари је затворена. Према важећем закону, она се суочава са смртном казном. Отац посећује Мари у тамници и жели да зна име дететовог оца. Мари не открива Зербина. Несрећној жени је одсечена глава. Зербин схвата да је Мари умрла за њега. Учењак се баца са зида у опкоп. Његово тело је пронађено како лежи у води испод. oštećen hrbat

Aleksandar Nenadovic- Mirko Tepavac Secanja i komentari Radio B92, 1998. Mek povez, 255 strana, ilustrovano. POSVETA I POTPIS MIRKA TEPAVCA! RETKO! Mirko Tepavac `Beli` (Zemun, 13. 8. 1922 – Beograd, 28. 8. 2014) je bio aktivista komunističke omladine u vreme kraljevine Jugoslavije, partizanski borac i ilegalac u drugom svetskom ratu, te visoki državni funkcioner SFRJ. Obavljao je funkciju jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, sa koje je smenjen tokom čistke `liberala` u Srbiji 1972. godine. Od 1990-ih godina piše knjige. Predratna biografija Glavni članak: SKOJ Rođen je 13. 8. 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke ministarstva Prosvete o `isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda` (zbog komunizma!) morao je nastavi školavanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi.[1] Drugi svetski rat Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije Ulazak jedinica 36. vojvođanske divizije u oslobođeni Irig novembra 1944. Wikiquote „U Partiji, koja je bila na čelu antifašističkog pokreta, vladao je partizanski, vojnički moral, a u domenu partizanskog uticaja – “ratni komunizam”. Bila su stroga merila požrtvovnosti i lične hrabrosti, rigidne discipline preuzete iz iskustva doratne ilegale. Na vrhu te skale vrednosti bilo je “držanje pred neprijateljem”. Sve po cenu života. Surovo, ali da tako nije bilo, teško da bismo pobedili.[2]“ Nakon napada Nemačke na SSSR, u julu 1941. godine iz Zemuna prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se prvoj četi Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga po zadatku SKOJ-a ponovo prelazi u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac. Odlazio je na ilegalne sastanke, smeštao i krio ljude, tehniku i oružje. Član je Komunističke partijae Jugoslavije od 1942. godine. Uhapšen je u noći 12. avgusta 1942. upadnom ustaške policije u porodični stan.[1] Isledovao ga je lično Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne `Crne legije`.[1] Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta Skoja, `Cvikeraša`, što nije učinio: Wikiquote „Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali... Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce... pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio.[1]“ (Zapisnik sa saslušanja službenice ustaškog prekog suda Zdenke Vagnes pred organima UDB-e, juna 1952.) Nakon nekoliko meseci strahovitog mučenja u ustaškim zatvorima po Sremu, pušten je krajem decembra 1942, na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane.[1] Početkom 1943. godine preko Srema je otišao u Bosnu u vojvođanske partizanske jedinice. Tepavac je, zbog `nejasnoća` oko njegovog puštanja, prvo raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade u Bosni. Potom je unapređen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Njegova divizija je tokom 1943-1944. godine vodila teške borbe sa elitnom nemačkom SS divizijom Princ Eugen po Bosni, a septembra 1944. godine prelazi u Srbiju gde sa lakoćom razbija Kalabićeve četnike, `potpuno nesposobne da se suprotstave`.[1] Njegova jedinica je potom prešla Savu i nastavila sa oslobađanjem mesta po Vojvodini, nakon čega je učestvovala na Sremskom frontu. Nosilac je `Spomenice boraca 1941`. Period SFRJ Glavni članci: Savez komunista Vojvodine i Čistka liberala u Srbiji Posle rata se nalazi na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije. Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o `nacionalnoj politici` i represivnoj politici UDB-e u Vojvodini, u kojem je naveo i neselektivno streljanje nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Ubrzo potom, o njemu je provedena opsežna policijska i partijska istraga kojom se pokušavala otkriti njegova `izdaja` u ustaškom zatvoru. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Centralnog komiteta KPJ odvačene su sve takve sumnje kao neosnovane.[1] Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u NR Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politike“ i član CK SK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine i ministar inostranih poslova od 25. 4. 1969. do 1. 11. 1972. godine. Početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća, Tepavac je u 50. godini života, nakon `čistke liberala`, odnosno srpskog republičkog rukovodstva, otišao u penziju, zajedno s Markom Nikezićem.[2] Tito je 1971. godine odbio njegovu prvu ostavku, a nakon druge ostavke, oktobra 1972. godine, tražio mu je da ostane na dužnosti do kraja mandata, na šta Tepavac nije pristao.[1] Postjugoslovenski period Glavni članak: Raspad SFRJ Povodom uloge Srbije u ratu u Hrvatskoj 1990-ih je rekao: Wikiquote „Srbija je očistila Hrvatsku od Srba. Sama Hrvatska, ako je i želela, to ne bi smela ni mogla da učini da Srbija nije podigla Srbe protiv njihove hrvatske domovine... Hrvatska ne može jedina odgovarati za taj greh Srbije, ali može i mora ispraviti vlastite grehe prema Srbima.[3]“ Nakon raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine sudjelovao je na više ex-jugoslavenskih antiratnih skupova u zemlji i inozemstvu. U tom je vremenu objavio više članaka u beogradskom časopisu Republika, Našoj Borbi i Danasu. Za predsjednika Evropskog pokreta u Srbiji bio je izabran 1994. godine. 2012. godine, u 91. godini života objavio je knjigu sećanja pod naslovom `Moj drugi svetski rat i mir`. Muž je glumice Renate Ulmanski.

pisano grafitnom olovkom na prvoj praznoj strani (može da se obriše gumicom) i na poslednjoj ali tu ima i potpisa penkalom koji ne može da se ukloni knjiga je verovatno bila u mekom povezu pa prekoričena u tvrd ali tako da su meke korice zalepljene preko tvrdih prvo izdanje iz 1921 retko u ponudi Сарајево : Земаљска штампарија, 1921 31 стр. ; 17 cm Његова Белка / Бора Станковић кратка проза Borisav - Bora Stanković (Vranje, 22. III. 1876. - Beograd, 22. X. 1927), književnik. Biografski podaci 1875. - 31. III. rodio se u Vranju, gdje je završio osnovnu školu i maturu u tamošnjoj gimnaziji. (Datum rođenja naveden u knjizi Borisav Stanković: `Pripovetke`, Novi Sad-Beograd, 1970. ne slaže se s datumom iz `Opće enciklopedije``.) 1902. - završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Angelinom Milutinović iz Beograda. 1903-1904. - provodi godinu dana u Parizu. 1904. - počinje svoje službovanje kao carinik; bio je zatim poreznik, kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari, a pred Prvi svjetski rat postao je činovnik Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete. 1915. - povlači se iz Beograda, oktobra ostavlja porodicu u Kraljevu i odlazi u Niš, zatim u Crnu Goru, gdje je u Podgorici zarobljen; odatle su ga Austrijanci internirali u Derventu, odakle je pušten kući u Beograd. 1920. - činovnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. 1927. - 22. X. umire u Beogradu. Književno djelo Javljajući se u vrijeme kad se mlađa generacija sve intenzivnije orijentira prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tadicijama i djelo mu je prožeto simpatijom za patrijarhalni svijet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao `poetične žrtve ljubavi` dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osjećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovijetki i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za I. svjetskog rata opisao je u memoarskom djelu `Pod okupacijom`. Ulazi u red značajnih imena srpske proze na početku XX. stoljeća i po Skerlićevim riječima `to je možda najjači talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti`. Bibliografija Knjige `Majka na grobu svoga jedinca`, prvi objavljeni rad, pjesma. `Golub`, 1. XI. 1894. `Iz starog jevanđelja`, Beograd, 1899. `Koštana`. `Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem`, Beograd, 1902 `Božji ljudi`, Novi Sad, 1902. `Stari dani`, Beograd, 1902. `Koštana`. Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. `Pokojnikova žena`, Beograd, 1907. `Nečista krv`, Beograd, 1910. `Njegova Belka`, Beograd, 1921. `Koštana`. `Komad iz vranjskog života s pevanjem`, Beograd, 1924. `Drame`. (Koštana. - Tašana. - Jovča. - Dramatizacija `Nečiste krvi`), Beograd, 1928. `Gazda Mladen / Pevci`, beograd, 1928. `Pod okupacijom`, Beograd, 1929. `Sabrana dela`, I-II, Beograd, `Prosveta`, 1956. Pripovijetke * * * (1902) * * * (1902) * * * (1902) `Baba Stana` (1907) `Bekče` (1901) `Biljarica` (1902) `Copa` (1902) `Č`a Mihailo` (1902) `Đurđevdan` (1898) `Jovan` (1902) `Jovča` (1901) `Jovo-to` (1909) `Ludi Stevan` (1902) `Ljuba i Naza` (1902) ``Mace` (1902) `Manasije` (1902) `Marko` (1902) `Menko` (1902) ``Mitka` (1902) `Moj zemljak` (1909) `Naš Božić` (1900) `Nuška` (1899) `Njegova Belka` (1920) `Oni` (1901) `Paraputa` (1902) `Pokojnikova žena` (1902) `Rista krijumčar` (1905) `Stanko `Čisto brašno`` (1902) `Stanoja` (1898) `Stari dani` (1900) `Stari Vasilije` (1906) `Stevan Čuklja` (1906) `Taja` (1901) `Tetka Zlata` (1909) `U noći` (1899) `Uvela ruža (iz dnevnika)` (1899) `U vinogradima` (1899) `Zadušnica` (1902)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1939 g. Dr Ivan Ribar (Vukmanić, kod Karlovca, 21. januar 1881 — Zagreb, 2. februar 1968) bio je doktor prava, hrvatski i jugoslovenski političar iz vremena Austrougarske, Kraljevine SHS i FNR Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i junak socijalističkog rada. Pravo je studirao u Beču, Pragu i Zagrebu. Tokom studija politički se angažovao među hrvatskom nacionalnom omladinom. Nakon diplomiranja, bio je jedna od osnivača Hrvatske demokratske napredne stranke, koja je bila deo Hrvatsko-srpske koalicije. Od 1907. živeo je u Đakovu gde je radio kao advokat i politički delovao. Godine 1909. je doktorirao, a 1913. je izabran za zastupnika u Hrvatskom saboru. Bio je delegat u parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti. Borio se protiv germanofilske politike i zalagao se za jedinstvo Hrvata i Srba, kao i stvaranje jugoslovenske države. Za vreme Prvog svetskog rata bio je mobilisan u Austrougarsku vojsku. Najpre se nalazio u istočnoj Bosni, a potom u Galiciji na ruskom frontu. Od 1915. ponovo je učestvovao u radu Hrvatskog sabora. Oktobra 1918. učestvovao je u stvaranju Narodnog veće Slovenaca, Hrvata i Srba. Marta 1919. bio je izabran za potpredsednika Privremenog narodnog predstavništva Kraljevine SHS. Godine 1919. pristupio je Jugoslovenskoj demokratskoj stranci. Nakon prvih izbora, od decembra 1920. do oktobra 1922. bio je predsednik Ustavotvorne skupštine. Prilikom rascepa u Demokratskoj stranci podržao je Ljubu Davidovića i njegovu politiku novog „narodnog sporazuma”, a nakon uvođenja „šestojanuarske diktature” 1929. bio je u opoziciji. Aktivno se bavio advokaturom i pred sudom branio mnoge poznate komuniste. Bio je društveno aktivan i učestvovao u radu sokolskog društva. Od 1935. zalagao se za politiku narodnog fronta i vršio političku agitaciju, zbog čega je 1938. isključen iz stranke. Potom je formirao sopstvenu grupu Demokratsku levicu koja je sarađivala sa levim zemljoradnicima, republikancima i drugim opozicionim strankama i grupama, među kojima i ilegalnom Komunističkom partijom (KPJ), s obzirom da mu je stariji sin Ivo Lola bio komunista i sekretar Saveza komunističke omladine (SKOJ). Od 1939. bio je predsednik Društva prijatelja SSSR. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. boravio je ilegalno u Beogradu do leta 1942. kada se prebacio u Zagreb, odakle je u jesen iste godine preko prešao u Bosnu, gde je stupio u partizane. Novembra 1942. na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja (AVNOJ) izabran je za predsednika Izvršnog odbora. Tokom 1943. učestvovao je u borbama na Neretvi i Sutjesci. Novembra 1943. na Drugom zasedanju AVNOJ-a izabran je za njegovog predsednika. Avgusta 1945. postao je predsednik Predsedništva Privremene narodne skupštine. Od januara 1946. do januara 1953. bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (šef države). Bio je član Predsedništva Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Objavio je četiri knjige Zapisa i tri memoarske knjige. Godine 1960. povukao se iz aktivne politike. Preminuo je u vojnoj bolnici u Zagrebu. Sahranjen je na Mirogoju. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih odlikovanja, među kojima su dva Ordena jugoslovenske zastave sa lentom. Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 1961. godine. U toku Narodnooslobodilačko rata, u jesen 1943, u razmaku od mesec dana, poginula su mu oba sina — Ivo Lola (1916—1943) i Jurica (1918—1943), a naredne godine i prva supruga Tonica (1882—1944). Rođen je u 21. januara 1881. u selu Vukmaniću, kod Karlovca. Njegov otac Andrija (1853—1940) bio je iz obližnjeg sela Ribari, gde je odrastao u velikoj porodičnoj zadruzi čiji je starešina bio njegov otac Josip. Posle završene osnovne i srednje škole, pohađao je Učiteljsku školu (preparandiju) u Petrinji, a nakon njenog završetka službovao je u Vukmaniću. Ovde se oženio Emilijom Pintar (1855—1922), zvanom Milka, ćerkom Ivana Pintara učitelja i upravitelja srednje realke u Rekovcu. U braku su izrodili četvoro dece — Andriju (1879—1951), Ivana, Maricu (1882—1952) i Milana (1894—1984). Osnovnu školu Ivan Ribar je pohađao u rodnom mestu, gde mu je učitelj bio njegov otac. Pored hrvatske dece, ovu školu pohađala su i deca iz obližnjih srpskih sela, koja su pripadala tadašnjoj opštini Vukmanić. Kako je bio projugoslovenski orijentisan, njegov otac je svoju decu, kao i učenike, učio da su Hrvati i Srbi, dva bratska naroda.[1][2] Nakon završene osnovne škole, Ivan i njegov stariji brat, pohađali su gimnaziju u Karlovcu. Kako otac Andrija nije imao sredstava da školuje svu decu, oni su tokom školovanja u Karlovcu morali sami zarađivati za život. Radili su razne fizičke poslove i davali dodatne časove slabijim učenicima, koji su bili iz bogatijih kuća. Kao učenik gimnazije, Ivan se aktivno bavio pisanjem — pisao je pesme, novele, priče i pripovetke, a interesovao se i za strane jezike. Pored pisanja, aktivno se bavio sportom i gimnastikom. Kako je dobro znao nemački jezik, preplatio se na Reklamnu biblioteku i preko nje čitao značajna dela svetske književnosti. Zajedno sa drugim učenicima, učestvovao je u osnivanju literarne i muzičke sekcije, a predavači na ovim sekcijama bili su Svetozar Pribićević, Stjepan Radić, Silvije Strahimir Kranjčević i dr. [1][2] Studije i početak političke aktivnosti U višim razredima gimnazije, Ribar je učio stenografiju, pa je nakon mature 1899. položio državni ispit iz stenografije i zaposlio se kao stenograf pri Hrvatskom saboru u Zagrebu i Dalmatinskom saboru u Zadru.[3] Rad u ovim saborima omogućio mu je da upozna najistaknutije političke ličnosti toga doba, ali i finansijsku podršku da iste godine upiše pravo na Univerzitetu u Beču, gde se priključio grupi nacionalno opredeljenih hrvatskih studenata. Iz Beča je prešao na Univerzitet u Pragu, gde je slušao predavanja profesora Tomaša Masarika, kasnijeg prvog predsednika Čehoslovačke. Masarik, koji je predavao sociologiju, ostavio je na njega veliki uticaj, pa je odlazio da sluša i njegova predavanja izvan fakulteta o realističnoj narodnoj politici. Iz Praga se vratio u Zagreb, gde je nastavio studije, ali i počeo sa političkom aktivnošću. Bio je jedan od agitatora realne narodne politike uperene protiv bana Kuena Hedervarija, koji je od 1883. upravljao Kraljevinom Hrvatskom i Slavonijom i sprovodio prougarsku politiku. Maja 1903. bio je učesnik masovnih demonstracija protiv bana Hedervarija u Zagrebu, nakon kojih je Hedervari premešten na funkciju premijera Kraljevine Ugarske. Pripadao je hrvatskoj naprednoj omladini i aktivno učestvovao u svim akcijama protiv „mađarona”, ali i „frankovaca”, odnosno članova Čiste stranke prava koju je predvodio Josip Frank i koja se borila protiv ujedinjenja južnoslovenskih naroda. Bio jedan od osnivača Hrvatske napredne demokratske stranke, koja je nastala juna 1906. ujedinjenjem Hrvatske napredne stranke iz Zagreba i Demokratske stranke iz Splita. Ova stranka bila je deo Hrvatsko-srpske koalicije, stvorene decembra 1905, koja se borila za narodno jedinstvo Hrvata i Srba i protiv vladajuće germanofilske politike.[1][3][2][4] Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Zagrebu, 1904. otišao je na odsluženje jednogodišnjeg vojnog roka u austrougarsku vojsku. Služio je najpre u Beču, a potom u Rijeci. Po povratku iz vojske 1906, kao član Hrvatsko-srpske koalicije, javno je istupao pred seljacima na političkim zborovima na Kordunu i pozivao ih da glasaju za kandidate ove koalicije na izborima za sabor. Iz političkih razloga, odbio je činovničku službu u državnom aparatu Austrougarske i otišao u advokate. Nakon završenog pripravničkog staža, postao je samostalni advokat, a po nalogu Hrvatske demokratske napredne stranke, 1907. preselio se u Slavoniju. U Đakovu, sedištu Đakovačko-sremske biskupije, tada je naglo narastao klerikalizam pa je rukovodstvo stranke tamo uputilo Ribara kako bi radio na organizovanju i širenju stranke. Uprkos određenim političkim smetnjama, ubrzo je kao advokat postao popularan u Đakovu i okolini. Pored politike i advokature, bio je aktivan i na prosvetno-kulturnom polju, ali i kao sportista u Sokolu, a kasnije i starešina Sokolskog društva. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik prvog fudbalskog kluba u Đakovu. Takođe, bavio se i novinarstvom i bio glavni urednik Đakovačkih hrvatskih pučkih novina. Pravo je doktorirao je 1909. u Zagrebu.[3][4] Politička aktivnost do 1918. Ribarova politička aktivnost u Đakovu bila je veoma živa, posebno od 1910. kada je u ovde došao novi biskup Ivan Krapac, pristalica prougarske politike, koji je podržavao režim bana Nikole Tomašića i aktivno sarađivao sa političarem Lovorom Radičevićem, otvorenim zastupnikom „mađaronske” politike. U Đakovačkim pučkim novinama Ribar je oštro napadao Krapca i Radičevića kao eksponente Tomašićevog režima, zbog čega je u listu đakovačkog kapitola nazivan „bezvercem”, „bezbožnikom”, „otpadnikom od crkve” i dr. Uprkos optužbama od crkve, njegov ugled kod naroda je rastao, a njegovi zborovi su bili dobro posećeni. Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, tokom 1912. aktivno je učestvovao u borbi protiv reakcionarnog režima bana i kraljevskog komesara Slavka Cuvaja, koji je odmah po dolasku na dužnost raspustio Hrvatski sabor i zaveo apsolutizam. Posle dva neuspešna atentata, Cuvaj je krajem 1912. povučen iz Zagreba, a nova činovnička vlada je raspisala izbore za Hrvatski sabor. Kako bi prilikom izbora za narodnog zastupnika pobedile vladinog kandidata, opozicione stranke u Đakovu su isticale zajedničkog kandidata. Na izborima decembra 1911, opozicioni kandidat bio je Anton Švarcmajer, ali on nije uspeo da pobedi vladinog kandidata Lovru Radičevića. Prilikom priprema za nove izbore 1913. Hrvatsko-srpska koalicija je u đakovačkom kotaru za svog kandidata predložila Ivana Ribara, a njegovu kandidaturu podržali su i lokalni odbori Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i Stranke prava. Grupa konzervativaca bila je nezadovoljna izborom zajedničkog kandidata, pa je Švarcmajer otputovao u Zagreb i od barona Vladimira Nikolića Podrinskog dobio podršku da bude zajednički kandidat udruženih opozicionih stranaka u đakovačkom srezu. Imajući podršku naroda, ali i određenih političkih krugova, posebno socijaldemokrata, Ribar se tada, uprkos protivljenju rukovodstva Hrvatsko-srpske koalicije, kandidovao kao nezavisni kandidat. Na izborima, održanim decembra 1913, osvojio je najviše glasova i pobedio i vladinog i opozicionog kandidata.[3][4] Kuća u Đakovu u kojoj je 1910—1923. stanovao Ivan Ribar sa porodicom Nakon izbora za narodnog zastupnika, rukovodstvo Hrvatsko-srpske koalicije prihvatilo je Ribara kao svog zastupnika, pa je na prvoj sednici sabora 20. decembra 1913. bio izabran za prvog sekretara predsednika Hrvatskog sabora Bogdana Medakovića. U saboru je pored funkcije zastupnika i sekretara predsednika, obavljao i dužnosti privremenog saborskog beležnika, člana Odbora za peticije i pritužbe, kao i člana deputacije za obnovu finansijske nagodbe. Zajedno sa predsednikom i potpredsednikom Hrvatskog zemaljskog sabora nalazio se početkom 1914. u audijenciji kod cara Franje Josifa.[5] Kao jedan od najmlađih zastupnika, ali i zastupnik koji je nezavisno izabran, nije se u potpunosti saglašavao sa politikom Hrvatsko-srpske koalicije, već je u određenoj dozi zadržao sopstveni politički stav pa je jedini od zastupnika stao u odbranu progonjene socijalističke štampe prilikom donošenja Zakona o štampi.[3] Kao saborski zastupnik, bio je jedan od delegata koji su Hrvatski zemaljski sabor zastupali u zajedničkom parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti, gde je sve do 1918. zastupao političku liniju Hrvatsko-srpske koalicije i jedinstva hrvatskog i srpskog naroda.[6][4] Jula 1914, mesec dana nakon atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, Austrougarska je objavila rat Kraljevini Srbiji, čim je otpočeo Prvi svetski rat. Odmah potom, zatvoren je Hrvatski sabor, a Ivan Ribar je kao rezervni oficir (poručnik) mobilisan u Austrougarsku vojsku. Nalazio se u 78. pukovniji 13. pešačke brigade, koja se nalazila u sastavu 7. pešadijske divizije iz Osijeka, a formacijski u sastavu 13. hrvatsko-slavonskog korpusa iz Zagreba, odnosno Šeste austrougarske armije, pod komandom Oskara Poćoreka. Na početku rata nalazio se u Mrzoviću, kod Đakova, odakle je 78. pukovnija prebačena u istočnu Bosnu. Tokom napada austrougarskih snaga na Srbiju, bio je raspoređen u komandi mesta u Kalesiji, kod Zvornika. Ova komanda vodila je kontrolu o vojnim formacijama koje su odlazile na front i konvojima ranjenika evakuisanih u pozadinu, koji su prolazili putem od Brčkog ka Zvorniku i vršila kontrolu lokalnog stanovništva i okoline. Nakon propasti prve austrougarske ofanzive na Srbiju, krajem avgusta 1914, 78. pukovnija se povukla u Srem, a Ribar je tada boravio u Moroviću. Posle neuspeha druge austrougarska ofanziva na Srbiju, u jesen 1914, kao pristalica „ujedinjenja južnoslovenskih naroda i prijatelj Srbije”, kako je okarakterisan od više komande, prebačen je u jedan nemački puk i upućen na Ruski front u severnoj Galiciji. Nedugo potom, februara 1915, njegovi saborci iz 78. pukovnije, zajedno sa drugim jedinicama iz 13. hrvatsko-slavonskog korpusa, priključeni su Drugoj austrougarskoj armiji i upućeni u Galiciju, gde su vođene teške borbe sa ruskom armijom.[7][8] Austrougarske vlasti su početkom 1915. odlučile da ponovo otvore Hrvatski sabor, pa je Ribar kao zastupnik pozvan da se sa vrati sa fronta. Iz Lavova je preko Budimpešte i Beča stigao u Zagreb, gde je 1. juna 1915. prisustvovao prvom zasedanju sabora nakon duže pauze. U toku velikih bitaka Prvog svetskog rata, zajedno sa drugim saborskim zastupnicima potpisao je poziv upućen svim članovima sokolskog društva da budu inicijatori i borci za ujedinjenje jugoslovenskih naroda. Još u Đakovu, Ribar je bio aktivan u društvu Hrvatski sokol, koje je osnovano 1906, a 1908. zajedno sa apotekarom Lujom Šimatom, bio izabran u rukovodstvo sokolskog društva (Šimat je bio predsednik, a Ribar sekretar). Nakon Šimatove smrti, 1912. njegova supruga Antonija napustila je Đakovo i sa troje male dece prešla u Zagreb, gde se avgusta 1915. udala za Ivana Ribara. Marta 1916. rodio im se prvi sin koji je na krštenju dobio ime Ivan, ali je ostao upamćen po svojim nadimcima Ivo i Lola.[6][8][9] Nakon što je 1917. definitivno demobilisan iz vojske, zajedno sa porodicom, vratio se u Đakovo, gde je obnovio advokatsku kancelariju, koju su tokom rata demolirali „frankovci” i „klerikalci” (preteče ustaša). Ovde se marta 1918. radio njegov mlađi sin Đurica, koji je ostao upamćen po nadimku Jurica.[10] Oktobra 1918, zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, učestvovao je u stvaranju Narodnog veća Slovenaca, Hrvata i Srba i bio izabran za člana njegovog Centralnog odbora. Narodno veće je 19. oktobra odbacilo manifest cara Karla I o organizaciji monarhije kao savezne trijalističke monarhije i 29. oktobra 1918. prekinulo sve odnose sa Austrougarskom, dok je Hrvatski sabor poništio odnose Kraljevine Hrvatske i Slavonije i Kraljevine Dalmacije sa Kraljevinom Ugarskom i Austrougarskom, čime je nevažećom proglašena Hrvatsko-ugarska nagodba iz 1868. godine. U trenutku opšteg rasula Austrougarske, od pripadnika Hrvatskog domobranstva i bivših austrougarskih vojnika, kao i pripadnika raznih udruženja (najviše Hrvatskog sokola) formirane su tzv. „narodne straže”, čiji je zadatak bio da suzbiju pljačku i anarhiju „zelenokadrovaca” i civila. Kao jedan od uglednijih građana Đakova Ribar je bio komandant Narodne straže u ovom gradu.[6][8][9] Na čelu Narodne skupštine Dr Ivan Ribar kao predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS Nakon proglašenja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra i formiranja prve Vlade, 20. decembra 1918. sazvano je februara 1919. Privremeno narodno predstavništvo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, čiji je zadatak bio da kroz zakonodavni rad postavi pravne osnove prve jugoslovenske države i izvrši pripreme za izbor Ustavotvorne skupštine. Na prvoj sednici Privremenog narodnog predstavništva 1. marta 1919. izvršen je izbor njegovog rukovodstva — za predsednika je izabran dr Dragoljub Draža Pavlović, a za potpredsednike dr Franc Janković i dr Ivan Ribar. Kada aprila 1920. Pavlović umro, Ribar ga je kao prvi potpredsednik zamenjivao sve do septembra 1920. kada je za predsednika izabran Stanojlo Vukčević. Pod njegovim predsednikovanjem donet je Zakon o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu.[11][8] Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije učestvovao je početkom 1919. u stvaranju Jugoslovenske demokratske stranke (JDS), u koju su pored stranaka iz Hrvatsko-srpske koalicije ušle — Samostalna radikalna stranka i Narodna napredna stranka. Bio je član Glavnog odbora, a kasnije i potpredsednik, Jugoslovenske demokratske stranke i njen kandidat za narodnog poslanika u osiječkom izbornom okrugu na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920. godine. Na prvom zasedanju Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS, 23. decembra 1920. bio je izabran za prvog predsednika skupštine, dok su potpredsednike izabrani Miloš Ćosić, Halid beg Hrasnica i dr Slavko Miletić. Nakon usvajanja Ustava Kraljevine SHS, 28. juna 1921. Ustavotvorna skupština je pretvorena u vanredni saziv Narodne skupštine Kraljevine SHS, koji je funkcionisao do 20. oktobra 1922. kada je vanredni saziv pretvoren u drugi redovni saziv. Prilikom konstituisanja nove skupštine, umesto Ribara za predsednika Narodne skupštine izabran je dr Edo Lukinić.[12][13][8] U vreme dok se nalazio na čelu Privremenog narodnog predstavništva i Ustavotvorne skupštine mladu Kraljevinu potresali su brojni politički problemi — Hrvatska pučka seljačka stranka predvođena Stjepanom Radićem protivila se ujedinjenju i zahtevala hrvatsku autonomiju u okviru nove države; u graničnim oblastima sa Italijom, Mađarskom i Albanijom izbijali su sukobi zbog uspostavljanja novih granica; Komunistička partija borila se za bolje uslove života radnika i drugih socijalnih grupa organizujući brojne štrajkove i preteći socijalističkom revolucijom; izvršeni je atentat na regenta Aleksandra i ubijen ministar Milorad Drašković, nakon čega je zabranjen rad KPJ i dr. Ovo je uticalo da se u periodu od decembra 1920. do decembra 1922. formira ukupno devet vlada, na čijem su se čelu nalazili — Stojan Protić, Ljubomir Davidović, Milenko Vesnić i Nikola Pašić. Usled dobrog rezultata Komunističke partije i Hrvatske pučke seljačke stranke na izborima 1920, novu Vladu morala je da formira demokratsko-radikalska većina, ali zbog unutrašnjih razlika, njihova koalicija nije dugo trajala, pa su novi izbori održani marta 1923. godine. Politički problemi uticali su i na odnose u Jugoslovenskoj demokratskoj stranci i stvaranje unutrašnje krize. Zajedno sa Ljubom Davidovićem, Ribar je septembra 1922. prisustvovao Kongresu javnih radnika u Zagrebu na kome je tražena revizija Ustava što je izazvalo probleme u stranci. Glavni izvršni odbor JDS osudio je Davidovića i Ribara zbog prisustva Kongresu, a Ribar zbog ovoga nije bio izabran za predsednika Narodne skupštine, decembra 1922. godine.[12][8] Politička aktivnost do 1929. Kako je zbog političkih obaveza sve više vremena provodio u Beogradu, Ivan Ribar je ovde 1923. iz Đakova preselio svoju porodicu. Živeli su najpre u Fabrici šećera na Čukarici, a 1928. su se preselili u kuću u Francuskoj ulici 32.[11] U Beogradu je bio je predsednik Osmog rejona Jugoslovenske demokratske stranke, a učestvovao je i u radu drugih društvenih organizacija. Kao raniji član Hrvatskog sokola u Đakovu, nakon preseljenja u Beograd postao je član Sokolskog saveza Jugoslavije. Bio je član Uprave i jedno vreme predsednik društva „Soko I”, a kasnije u vreme sve većeg omasovljenja sokolskog pokreta, radio je na formiranju novog sokolskog društva „Soko II” u okolini Saborne crkve.[a] Novo društvo brzo je steklo popularnost i imalo preko hiljadu članova, a važilo je za jedno od najboljih u Jugoslaviji. Sokolske akademije ovog društva bile su veoma popularne, a društvo je među prvima u Beogradu pokrenulo akciju za formiranje terena tzv. „letnjeg vežbališta” na Kalemegdanu. Na čelu „Sokola II” nalazio se sve do 1934, a krajem 1929. se protivio formiranju Sokola Kraljevine Jugoslavije, koji je formiran Zakonom o Sokolu čime je izvršeno nasilno ujedinjenje slovenačkih Orlova, Hrvatskog sokola i Jugoslovenskog sokola. Sokolska organizacija na čijem se čelu nalazio okupljala je dosta studenata i radnika i bila je do te mere opoziciono raspoložena da je odbijala učešće na velikim sokolskim akcijama, kao i učešće na velikom sokolskom sletu u Pragu 1932. godine.[15] Kuća porodice Ribar u Beogradu, gde su stanovali od 1928. do 1941. U Jugoslovenskoj demokratskoj stranci Ribar je zastupao politiku „narodnog sporazuma” i saradnje sa Hrvatskom republikanskom seljačkom strankom (HRSS), čiji je lider bio Stjepan Radić i protivnik politike koju je vodila Narodna radikalna stranka i njen predsednik Nikola Pašić. Godine 1924. došlo je do teške unutrašnje krize u Demokratskoj stranci oko nerešenog „hrvatskog pitanja” u Jugoslaviji što je rezultiralo istupanjem iz stranke grupe Svetozara Pribićevića i formiranje Samostalne demokratske stranke. Iako je Pribićevića znao još iz Hrvatsko-srpske koalicije, Ribar je ostao u stranci i podržao Ljubu Davidovića i njegovu politiku saradnje sa Hrvatskom seljačkom strankom, smatrajući je boljom od Pribićevićeve integralne unitarističke politike. Kada je Pribićević kasnije odustao od centralizma i podržao federalističko uređenje, Ribar je među prvima pozdravio njegovu odluku i pozvao ga da se vrati u Demokratsku stranku. Davidović je jula 1924. uspeo da formira Vladu koja je bila prva „prava jugoslovenska vlada” u koju su ušli Anton Korošec i Mehmed Spaho, a podržao je Stjepan Radić. Početkom sledeće godine Radić je bio uhapšen, nakon čega se odrekao republikanizma i ušao u Vladu Nikole Pašića. Februara 1927. Radić je ponovo otišao u opoziciju, a juna 1928. je ranjen u atentatu u Narodnoj skupštini, nakon čega je preminuo. Ribar je posle atentata u skupštini zahtevao od Demokratske stranke da u znak protesta ne učestvuje u radu parlamenta. Kada je januara 1929. kralj Aleksandar I Karađorđević suspendovao Ustav i uveo tzv. „šestojanuarsku diktaturu” kojom su suspendovane sve političke partije Ribar se našao u opoziciji u kojoj je ostao sve do Drugog svetskog rata. Usled izmene izbornih zakona, nakon ukidanja diktature, koji su išli u korist prorežimskih stranaka više nije biran za narodnog poslanika.[6][8][16] Opoziciono delovanje i saradnja sa komunistima Svega nekoliko dana nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, januara 1929. započeo je prvu odbranu pred sudom uhapšenih komunista. Kao uspešan advokat, zajedno sa Borom Prodanovićem i Vladimirom Simićem, u periodu od 1929. do 1941. pred Državnim sudom za zaštitu države branio je nekoliko desetina optuženih komunista. Neki od njegovih klijenata bili su — Moša Pijade, Ivan Milutinović, Todor Vujasinović, Dušan Knežević, Ignjac Kralj, Kosta Stamenković, Svetozar Vukmanović, Luka Nenezić, Ivan Krndelj, Karlo Mrazović, Dragi Stamenković, Mladen Iveković i dr, kao i njegov sin Ivo Lola Ribar. Borio protiv policijske torture, vršene u toku istrage, a jednom prilikom je o kršenju zakona i torturi nad zatvorenicima u beogradskoj Glavnjači, razgovarao sa ministrom dvora Milanom Antićem. Bio je veoma angažovan u borbi protiv koncentracionih logora, koji su otvarani za internaciju političkih zatvorenika u Višegradu, Lepoglavi i Bileći. Pored policijskih i sudskih organa, proteste protiv postupaka i mučenja u zatvorima, slao je domaćim i inostranim listovima.[17][16] Nakon parlamentarnih izbora 1935, na kojima je usled lošeg izbornog zakona, vladina lista predvođena Bogoljubom Jevtićem osvojila 82% poslaničkih mandata, a lista udružene opozicije predvođena Vlatkom Mačekom samo 18%, Ribar je predložio Jugoslovenskoj demokratskoj stranci da preuzme inicijativu za osnivanje Narodnog fronta, po ugledu na Narodni front u Francuskoj. Kako je Demokratska stranka odbila ovaj predlog, samostalno je sa advokatima Čedom Plećevićem, iz Aranđelovca i Dragoljubom Milovanovićem Benom, iz Kragujevca otpočeo agitaciju po Srbiji za osnivanje Narodnog fronta slobode. Zajedno sa njim tada je svoje prve političke korake pravio i njegov stariji sin Ivo Lola, tada student prve godine Pravnog fakulteta.[16] Iako je rukovodstvo Demokratske stranke osudilo njihovu agitaciju, Ribar zajedno sa Plećevićem podnosi Memorandum u kome iznose potrebe za hitno osnivanje Udružene jedinstvene opozicije. Godine 1938, zajedno sa Dragoslavom Smiljanićem, bio je isključen iz Demokratske stranke. Zamereno mu je što je za vreme šestojanuarske diktature branio komuniste pred Državnim sudom za zaštitu države u Beogradu i što su mu sinovi - Ivo i Jurica bili komunisti. I pored toga jer je bio isključen iz stranke, nastavio je politički da deluje. Svoju političku grupu „Demokratska levica“, čiji je bio predsednik povezao je sa Narodnim frontom, koji je još 1937. godine bio osnovan na inicijativu tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Početkom 1941. godine, posredstvom svoga sina Lole Ribara, koji je tada bio sekretar Centralnog komiteta SKOJ-a, prvi put se sastao sa generalnim sekretarom CK KPJ Josipom Brozom Titom, sa kojim je razgovarao o opasnosti od fašizma i Hitlerove agresije. Tada je ocenjeno da je potrebna hitna saradnja svih građanskih stranaka i grupa oko Narodnog fronta. Boravak u Beogradu i odlazak u partizane Nakon vojnog puča i svrgavanja Vlade Cvetković-Maček, marta 1941. Ivan Ribar je mobilisan kao rezervni kapetan Jugoslovenske vojske (JV). Ubrzo potom počinje Aprilski rat, a kapitulacija ga zatiče u Rogatici, odakle vratio u okupirani Beograd. Kako je porodična kuća u Francuskoj ulici bila oštećena u šestoaprilskom bombardovanju, porodica Ribar je iznajmila stan na Dedinju, na uglu Ulice generala Šturma i Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića (u blizini stadiona Partizana).[18] Nakon prelaska Josipa Broza Tita, iz Zagreba u Beograd, u toku maja 1941, uspostavio je kontakte sa njim i počeo da radi na uspostavljanju veza sa istaknutim predstavnicima političkih stranaka i grupa, a naročito sa grupom levo orijentisanih demokrata i na njihovom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP).[16] Stariji sin Ivo Lola Ribar (1916—1943) Nakon napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. okupator i Specijalna policija počeli su sa hapšenjem i progonom svih ljudi koji su od pre rata bili registrovani kao komunisti ili njihovi simpatizeri, zbog čega su Ivan i njegovi sinovi morali preći u ilegalnost. Lola se sklonio u kuću Vladislava Ribnikara, koja se nalazila u blizini, dok se Jurica sklonio u kuću njegove devojke Ivanke Ćuković u Rumunskoj ulici (danas Užička ulica), a kasnije u stan u obližnjoj Maglajskoj ulici.[19] Posle izbijanja oružanog ustanka u Srbiji, kao i stvaranje slobodne teritorije, tokom jula i avgusta, Lola je polovinom septembra 1941, zajedno sa Aleksandrom Rankovićem i Ivanom Milutinovićem, napustio Beograd i otišao u zapadnu Srbiju. Ubrzo nakon Lole, Beograd je početkom oktobra napustio i Jurica. Nakon odlaska njegovih sinova u partizane, postojao je plan da Ivan Ribar, u pratnji sestara Ivanke i Olivere Ćuković, napusti Beograd i ode u oslobođeno Užice, ali je ovaj plan poremetio početak Prve neprijateljske ofanzive.[20][21] Pošto mu je boravak u Beogradu, kao poznatom antifašisti bio sve teži, morao je da promeni nekoliko ilegalnih stanova. Između ostalog, boravio je bolnici Trgovačke omladine, u kući Marka Anafa, ulici Kraljevića Tomislava na Kotež Neimaru, gde se nalazilo tajno sklonište, kao i u stanu stan svoje poćerke Mire Vučković, u Ulici vojvode Dragomira na Vračaru. Uprkos svim teškoćama, održavao je kontakt sa rukovodećim ličnostima NOP-a u Beogradu, a najviše sa Blagojem Neškovićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Pošto su početkom 1942, oko zgrade u kojoj je stanovao, primećeni agenti Specijalne policije, morao je da napusti ovaj stan. Tada je posredstvom Neškovića, smešten u kuću u Činovničkoj koloniji, u blizini Autokomande. Ova kuća bila je vlasništvo sestre Nade Andrejević, supruge Đorđa Andrejevića Kuna i bila je stavljena na raspolaganje KPJ, radi Đorđevog skrivanja. U kući su kao zvanični stanari živeli Nadina sestra Paraskeva Jokić, sa dvoje male dece, i sestra i majka Vlajka Begovića. Kun je u suterenu kuće izgradio sklonište, koje je služilo za sakrivanje ilegalaca. Kuća je bila jedna od baza Pokrajinskog komiteta i za nju je znao samo uzak krug ljudi, a Kuna i Ribara je posećivao Blagoje Nešković, koji je stanovao u blizini. Juna 1942. Specijalna policija je tragajući za mužem Paraskeve Jokić, koji je pobegao iz zatvora u Lazarevcu, izvršila pretres kuće, ali nije uspela da otkrije sklonište u kome su se nalazili Kun i Ribar. Za vreme boravka u kući, Ribar se pripremao da napusti Beograd, pa je pustio bradu i vežbao da hramlje na jednu nogu, kako ga neko ne bi prepoznao.[22][23][24] Nakon što su obezbeđene lažne isprave, koje je izradio Đorđe Andrejević Kun, kao i organizovan prihvat i veza u Zemunu i Zagrebu, Ivan Ribar je krajem jula 1942. napustio Beograd. Do Savskog mosta, gde se nalazio granični prelaz između Nedićeve Srbije i Nezavisne Države Hrvatske (NDH) dopratila ga je Brana Perović, dok ga je sa druge strane sačekala Elza Meterli, kurirka Pokrajinskog komiteta, koja ga je odvela do kuće Jelice Babšek,[b] u Ulici cara Dušana u Zemunu, gde ga je čekao Lola Ribar. U Zemunu su tada, nakon odlaska iz Beograda, boravile Tonica i Božena, ali se Ribar nije susreo sa njima, zbog konspiracije.[22][23] Dan nakon prelaska u Zemun, Lola i Ivan su sa lažnim legitimacijama, izdatim od Ministarstva hrvatskog domobranstva, preko Vinkovaca otputovali u Zagreb, gde ih je sačekao Ivan Stevo Krajačić. Potom su autobusom otišli u predgrađe Vrapče, gde su se Ribari smestili u stan Anđele Kopinič, sestre Josipa Kopiniča. Ovde su boravili mesec dana, nakon čega je Krajačić, uz pomoć dvojice domobranskih oficira, koji su bili saradnici Narodnooslobodilačkog pokreta, organizovao njihovo prebacivanje iz okupiranog Zagreba. Početkom septembra, satnik Franjo Balon je poluteretnim kamionom prebacio Stevu Krajačića, Lolu i Ivana Ribara u Gornju Purgariju, gde su prenoćili. Potom su peške otišli u Žumberak, odakle su se u pratnji Žumberačke partizanske čete, prebacili na Kordun, u sedište Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske, koji se nalazio u Gornjem Budačkom, kod Slunja. Ovde su se zadržali nekoliko dana i tu je Ribar imao susreo sa Vladimirom Bakarićem, političkim komesarom Glavnog štaba Hrvatske, koga je pre rata branio pred Sudom za zaštitu države. Potom su preko Plitvičkih jezera, Korenice, Plješevice i Donjeg Lapca i Drvara nastavili put za Vrhovni štab NOP i DV Jugoslavije, koji se nalazio u Mliništu, kod Mrkonjić Grada. U Vrhovni štab su stigli 26. septembra i istog dana ih je primio Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito.[25][24][26] Na čelu AVNOJ-a u partizanima Ivan Ribar i Josip Broz Tito, u Bogovićima, kod Pala, juna 1943, nakon Titovog ranjavanja na Sutjesci Novembru 1942. godine u Bosanskom Petrovcu, na predlog Josipa Broza Tita, partijska ćelija Vrhovnog štaba, čiji je sekretar bio pop Vlada Zečević primila je Ivana Ribara u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zajedno sa Mošom Pijade, Ivanom Milutinovićem, Veselinom Maslešom i sinom Ivom učestvovao je u pripremama za konstituisanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), koji je bio opštenacionalno i opštepartijsko političko predstavništvo naroda Jugoslavije koje je rukovodilo radom Narodnooslobodilačkih odbora. Na Prvom zasedanju AVNOJ-a održanom u oslobođenom Bihaću, 26. i 27. novembra 1942. godine izabran je za predsednika Izvršnog odbora AVNOJ-a. Iako je bio u starosti, imao je 62 godine, tokom 1943. godine je prošao kroz Četvrtu i Petu neprijateljsku ofanzivu. U toku Pete ofanzive, poznate i kao „bitka na Sutjesci“, nalazio se sa Sedmom banijskom divizijom, na čijem su čelu bili Pavle Jakšić i Đuro Kladarin. Posle Sutjeske, otišao je na oslobođenu teritoriju Like i tu ostaje do kapitulacije Italije, septembra 1943. godine. Početkom oktobra je učestvovao na Kočeskom zboru, a polovinom oktobra na Drugom zasedanju ZAVNOH-a u Plaškom. Potom je, zajedno sa delegatima iz Hrvatske i Slovenije došao u Jajce. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, održanom 29. i 30. novembra izabran je za predsednika AVNOJ-a. Neposredno posle završetka zasedanja, Ribaru su Josip Broz Tito i Ivan Milutinović saopštili tužnu vest da su mu poginuli sinovi - Jurica i Ivo. Posle zasedanja AVNOJ-a, zajedno sa članovima Predsedništva AVNOJ-a i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) otišao je preko Like za Sloveniju, gde je ostao oko tri meseca. Prisustvovao je Prvom zasedanju SNOO, održanom 19. februara 1944. godine u Črnomlju i Trećem zasedanju ZAVNOH-a, održanom 8. i 9. maja u Topuskom. Početkom juna 1944. godine odlazi na ostrvo Vis, gde je bilo središte Vrhovnog štaba i NKOJ-a. Tamo prisustvuje razgovorima sa dr Ivanom Šubašićem i britanskim ambasadorom Stevensonom. U jesen 1944. godine avionom odlazi na oslobođenu teritoriju Srbije i boravi u Valjevu i Aranđelovcu, a krajem oktobra dolazi u oslobođeni Beograd. Tu je vršio dužnost predsednika Predsedništva AVNOJ-a, a od avgusta 1945. godine predsednik Predsedništva Privremene skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije. Karijera u FNRJ Ivan Ribar na svom radnom stolu Posle rata, neprekidno je biran za poslanika u Narodnoj skupštini FNRJ i u Sabor NR Hrvatske. Od kraja 1945. do 1953. godine bio je Predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ. Jedno vreme je bio i član Saveznog odbora SSRNJ. Imao je čin general-majora JNA u rezervi. Iz političkog života se povukao 1960. godine. Preminuo je 2. februara 1968. godine u Vojnoj bolnici u Zagrebu. Prema poslednjoj želji, kremiran je u Beogradu i 5. februara sahranjen na groblju Mirogoj u Zagrebu. Porodica Detaljnije: Porodica Ribar Ivan Ribar je od 1915. godine bio u braku sa udovicom Antonijom Tonicom Šimat, koja je iz prvog braka imala troje dece — ćerke Miru i Boženu i sina Žarka. U braku sa Tonicom, dobio je dvojicu sinova — Ivu Lolu (1916) i Juricu (1918). Nakon okupacije Jugoslavije, Tonica je ostala u okupiranom Beogradu, a kasnije je prešla u Srem, gde je sa ćerkom Boženom živela ilegalno među partizanskim saradnicima. Prilikom blokade Kupinova, 8. jula 1944, Tonica i Božena su uhvaćene od strane folksdojčera, nakon čega je Tonica streljana, a Božena odvedena u Banjički logor. Odlikovanja i priznanja Za politički i državnički rad odlikovan je sa više odlikovanja, među kojima se pored odlikovanja iz Kraljevine Jugoslavije i socijalističke Jugoslavije, nalaze i strana odlikovanja — poljska, albanska i druga.[27] Među odlikovanjima FNR i SFR Jugoslavije nalaze se:[28] Orden junaka socijalističkog rada, odlikovan 1961. Orden narodnog oslobođenja, odlikovan 1945. Orden jugoslovenske zastave prvog reda (dvaput), Orden bratstva i jedinstva prvog reda, odlikovan 1947. Orden zasluge za narod prvog reda, Orden partizanske zvezde prvog reda i Orden za hrabrost Godine 1950, na predlog maršala Tita unapređen je u čin rezervnog general-majora JNA. Pre toga je u Austrougarskoj vojsci imao čin rezervnog poručnika, a u Jugoslovenskoj vojsci čin rezervnog sudskog kapetana.[29] Bio je počasni građanin Karlovca, Bihaća, Đakova, Šibenika, Glamoča i Kaknja.

Tri drame Milana Begovića Beograd, Geca Kon 1934. Božji čovek Pustolov pred vratima Bez trećeg ... Kao dramatičar, pogotovu kao prozaik, Begović ostvaruje trajnije i vrjednije rezultate. Senzibilan artist, teatarski svestrano izobražen, on poznaje suvremenu dramaturgiju i težnje modernoga kazališta, vodi računa o sklonostima publike i nastoji u svojem dramskom stvaranju slijediti aktualna strujanja prihvaćajući i pronalazeći novine u tehnici i tematici. U većini dramskih djela ostaje ipak vezan za variranje ljubavnih odnosa i lika žene. Begovićeve dramatičarske odlike najizrazitije su u dramama Pustolov pred vratima (1926) i Bez trećega (1931). Prva, u kojoj su zamjetljivi odjeci Pirandella i S. Freuda, doživljuje se kao nadahnuta igra mašte i zbilje, podsvijesti, irealnosti i tragigrotesknosti, a druga, napisana prema završnom poglavlju romana Giga Barićeva, temelji se na arhetipskoj temi Odiseja i Penelope te na intimnim psihološkim reakcijama, koje su u tekstu ostvarene iznimnom profesionalnom umješnošću. U važnije Begovićeve dramske ostvaraje valja ubrojiti i realističku dramu iz njegova zavičajnog podneblja Stana Biučića (1909), dvije do tri manje komedije (Menuet, Venus victrix, Biskupova sinovica, sakupljene u knjizi Male komedije, 1921), mistično-religioznu dramu Božji čovjek (1924) i komediju Amerikanska jahta u splitskoj luci (1930), prožetu lirskim akcentima, humornom sjetom i blagom ironijom. Begovićeve su drame uveliko prevođene i igrane u inozemstvu. Napisao je i libreto za operu Ero s onoga svijeta J. Gotovca (1936). ... Milan Begović (Vrlika, 19. siječnja 1876. - Zagreb, 13. svibnja 1948.), hrvatski književnik. Milan Begović rođen je u Vrlici, malom gradiću Dalmatinske zagore od oca Ivana, malog posjednika i majke Filomene rođ. Bressan. Školovanje nastavlja u Splitu u kojem je neko vrijeme (prije odlaska u Hamburg i Beč gdje se bavi dramaturgijom i režijom) radio kao nastavnik. Dobar dio života provodi u Zagrebu gdje živi i radi. Ovima trima sredinama Begović se bavi u svojim djelima, a djetinstvo i kasniji boravci u Vrlici ostavljaju snažan i upečatljiv trag u nekim njegovim najboljim djelima. Znalac europske književnosti, te jedan od stvaralaca hrvatske moderne, intenzivnu književnu djelatnost razvija 20-ih i 30-ih godina kada nastaju njegova ponajbolja djela - drame `Božji čovjek`, `Pustolov pred vratima` i `Bez trećega`, komedija `Amerikanska jahta u splitskoj luci`, libreto za operu `Ero s onoga svijeta`, zatim opsežan društveni psihološki roman `Giga Barićeva` i povijesni roman `Sablasti u dvorcu` te veći broj novela, putopisa i feljtona. Svakako, Begović je prvenstveno dramski pisac, a tek potom romanopisac i pjesnik. Umro je u Zagrebu 13. svibnja 1948. godine. Milan Begović autor je jednoga od žanrovski najraznovrsnijih i količinom najopsežnijih književnih opusa u prvoj polovici 20. stoljeća. U pedesetak godina dugom stvaralačkom vijeku pisao je mnogo i raznoliko, iz nadahnuća i `po zadatku`: od poezije i kritike, preko novela i romana, eseja i prijevoda, do drama i libreta... kao rijetko tko u njegovo doba, s iznimkom dominantnoga Miroslava Krleže, u čijoj je sjeni, iz mnogih razloga, književnih i izvanknjiževnih, ostao do kraja života. Temeljitu književnokritičku interpretaciju i konačan književnopovijesni sud Begovićevo djelo čeka sve do naših dana: tek prije koju godinu počeli su izlaziti prvi svesci potpunoga kritičkoga izdanja Sabranih djela Milana Begovića. Kad taj golemi znanstveni i nakladnički posao bude priveden kraju, bit će posve jasno da Begoviću, po stilskoj, žanrovskoj i tematskoj razvedenosti njegova opusa, ali i po antologijskim stranicama (osobito u novelistici, s paradigmatičnom novelom `Kvartet`, ili u romanu s opsežnom, složenom `Gigom Barićevom`), pripada jedno od najviših mjesta u povijesti moderne hrvatske književnosti. Три драме / Милан Беговић Београд : Г. Кон, 1934 (Београд : Драг. Грегорић) 351 стр. ; 20 cm Божји човек; Пустолов пред вратима; Без трећег.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko ! 1927 g. Roman jednog muskarca i jedne zene Crno -bijela udovica (1917) To je a psihološka priča smešten u Madridu. Ima dva glavna lika: hedonista Rodriga i udovicu Cristinu. Jednog dana, muškarac je prisustvovao misi i bio zabrinut zbog zagonetne žene koja je išla na ispovijed. Nakon što je udvarao damu, on mu je uzvraćen, a nedugo zatim počeli su da budu ljubavnici. Od tada je Rodrigo preuzeo na sebe da svakog popodneva posjeti Cristinu u njenom stanu. Žena -proizvod njegovih rana ranije brak- postao mračno biće. Rodrigo je to opazio i zbog toga, susret za sastankom, počeo ga je ispunjavati strah. Njegovo stanje je takvo čoveka su napale spekulacije o uzrocima udovstva njenog ljubavnika. Sve je to stvorilo atmosferu sumnje mentalno ga destabilizovao, ispunjavajući ga nesigurnostima i sumnjama. Ramón Gómez de la Serna bio je plodan i inovativan španjolski pisac, smatran jednim od najvažnijih književnih eksponenata svijeta španjolskog govornog područja. Odlikovao se jedinstvenim i bezobzirnim stilom; za njega je zaslužna uspostava žanra `las greguerías`. Ovom vrstom spontanih tekstova autor je proizveo velik broj knjiga koje se smatraju preambulom nadrealizma; među njima se ističu: Greguerías (1917) y ukupno greguerías (1955). Iako su mu njegove greguerije odale priznanje, i oni su to učinili Istaknuo se objavljivanjem 18 romana - koje karakteriziraju izmišljeni detalji iz njegova života -. Prvi je bio La crno -bijela udovica (1917.), priča u kojoj se šuška da se nalaze detalji njegova odnosa s Carmen de Burgos. Već prognan u Buenos Airesu, objavio je jedno od svojih najvažnijih autobiografskih djela: Automoribundija (1948). U utorak 3. jula 1888. - u gradu Rejas u Madridu - rođen je Ramón Javier José y Eulogio. Njegovi roditelji su bili advokat Javier Gómez de la Serna i Josefa Puig Coronado. Kao rezultat špansko-američkog rata (1898), njegova porodica odlučila se preseliti u Palenciju. U toj provinciji započeo je studije na pijarističkoj školi San Isidoro. Tri godine kasnije, njegov otac je izabran za poslanika liberala. Nakon toga, Vraćaju se u Madrid, gdje je Ramón nastavio obuku na Institutu Cardenal Cisneros. Godine 1902., sa 14 godina, počeo je izdavati El Postal, časopis za odbranu studentskih prava, časopis sa ilustracijama i raznim rukopisnim tekstovima. Rani književni radovi Po završetku srednje škole upisao se na Pravni fakultet - iako nije imao afiniteta prema karijeri. Godine 1905., zahvaljujući finansiranju svog oca, objavio je svoju prvu knjigu: Ide u vatru. Tokom 1908. nastavio je studije prava na Univerzitetu u Oviedu. Slično, strastven prema pisanju, iste je godine objavio svoje drugo djelo: Morbiditeti. U prvim danima pisanja, Gómez de la Serna se odvažio na novinarstvo; tamo je pokazao svoju originalnost, karakterizira kritičnost prema društvu. Kreirao recenziju Prometej, u kojem je pisao pod pseudonimom `Tristán`. Publikacije koje je objavljivao u tom mediju pogodovale su politici njegovog oca. Zbog svojih članaka su mu jako zamjerali, smatran je: „… ikonoklastom, anarhistom pisama, bogohulnikom“. Stvaranje «las greguerías» Ovo su jedinstvena književna djela, rezultat njihove originalnosti, inteligencije i odlučnosti. Zvanično ih objavljuje 1910. godine i opisuje kao `metaforu plus humor`. Oni su, sami po sebi, kratki aforistički izrazi koji razotkrivaju uobičajene okolnosti koristeći sarkazam i humor. Da bi to učinio, koristio je neobične činjenice, duhovite tekstove ili konceptualne igre. Autor je tokom svog života izgradio robustan književni portfolio koji sadrži romane, eseje, biografije i drame. Njegovi tekstovi poslužili su kao primjer sljedećim generacijama. Kritičari ga smatraju jednim od najistaknutijih španskih pisaca. Nakon oružanih sukoba 1936, Gómez de la Serna se preselila u Argentinu, gdje je živjela do svoje smrti 12. januara 1963. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Arkadije Averčenko - Odabrane pripovetke u pišcevoj redakciji Arkadij Timofejevič Averčenko (15. [27.] marta 1880. Sevastopolj - 12. marta 1925, Prag) - ruski pisac, satiričar, dramski pisac i pozorišni kritičar, urednik časopisa „Satirikon“ (1908–1913) i „Novi satirikon“ (1913) —1918 Rođen 15. (27.) marta 1880. godine u Sevastopolju u porodici siromašnog trgovca Timofeja Petroviča Averčenka i Suzane Pavlovne Sofronove, ćerke penzionisanog vojnika iz Poltavske oblasti. A. T. Averchenko nije stekao nikakvo osnovno obrazovanje, jer zbog lošeg vida i lošeg zdravlja nije mogao dugo da uči. Ali nedostatak obrazovanja vremenom je nadoknađivao prirodni um. Averchenko je počeo da radi rano, sa 15 godina. Od 1896. do 1897 služio kao mlađi pisar u transportnoj kancelariji Sevastopolja. Tamo nije izdržao dugo, nešto više od godinu dana, a kasnije je ovaj životni period opisao u ironičnoj „Autobiografiji“, kao i u priči „Na rogovima parobroda“ 1897. godine Averčenko je otišao da radi kao službenik u Donbasu, u rudniku Brjansk. Tamo je radio četiri godine, kasnije je napisao nekoliko priča o životu u rudniku („Uveče“, „Munja“ itd.). Početkom 1900-ih preselio se zajedno sa upravom rudnika u Harkov, gde se 31. oktobra 1903. godine u novinama „Južni kraj“ pojavila njegova priča „Kako sam morao osigurati svoj život“ (kasnije ispravljena i ponovo objavljena pod naslovima „Vitez industrije“, „Gospodin“). Tsatskin `). Sam Averčenko smatrao je priču „Pravednik“ (1904) svojim književnim debijem. U 1906-1907. on, potpuno napuštajući svoju službu, uređuje satirične časopise „Shtik“ i „Mech“, a 1907. godine ove publikacije postaju prva stalna tribina Averčenka, koji je gotovo sve sekcije vodio pod brojnim pseudonimima. Ali otpušten je sa table rečima: „Vi ste dobra osoba, ali niste dobri za pakao“. Posle toga, u januaru 1908. A. T. Averčenko odlazi u Sankt Peterburg. [Izvor nije preciziran 2899 dana] Prema njegovim rečima, Averčenko odlazi iz Harkova u Sankt Peterburg 1907. godine, a nije platio kaznu od 500 rubalja za zadržavanje 9. izdanja. časopis „Mač“ [5]. U glavnom gradu postaje saradnik u manjim publikacijama, uključujući časopis za gubitnike pretplatnika MG Kornfeld „Dragonfli“ [5] [6]. 1908. godine grupa mladih zaposlenih u „Strekozi“ odlučila je da izda novi časopis „Satiricon“, a Averchenko je postao njegov sekretar, a ubrzo i urednik. Dugo godina Averčenko uspešno radi u timu časopisa sa poznatim ličnostima - Teffi, Sasha Cherni, Osip Dimov, NV Remizov (Re-mi) i drugima.Tamo su se pojavile njegove najsjajnije humoristične priče. Tokom Averčenkovog rada u Satirikonu, ovaj časopis je postao izuzetno popularan, na osnovu njegovih priča, predstave su postavljene u mnogim pozorištima u zemlji (Pozorište Liteini, Krivo ogledalo, Slepi miš). Za Averčenka je rad u ovoj publikaciji postao centralna prekretnica u njegovoj kreativnoj biografiji. Potraga za vlastitim temama, stilom, žanrom započeta u Harkovu se nastavlja. Zbog akutne političke orijentacije nekih materijala, Averčenko je gonjen, ali njegova popularnost nije umanjena. Arkadije Averčenko, 1913. U 1911-1912. Averčenko dva puta putuje u Evropu sa prijateljima satirikonima (umetnici A. A. Radakov i Remizov). Ova putovanja služila su kao bogat materijal za Averčenkovo stvaralaštvo: 1912. objavljena je njegova popularna knjiga „Ekspedicija Satirikona u zapadnu Evropu“. A.T.Averchenko je takođe napisao brojne pozorišne kritike pod pseudonimima Ave, Volf, Foma Opiskin, Medusa-Gorgona, Falstaff itd. Posle Oktobarske revolucije, sve se dramatično promenilo. U julu 1918. boljševici su zatvorili Novi Satirikon zajedno sa drugim opozicionim publikacijama. Averchenko i celo osoblje časopisa zauzeli su negativan stav prema sovjetskom režimu. Da bi se vratio u rodni Sevastopolj (Krim zauzeli belci), Averčenko je morao proći kroz brojne nevolje, prolazeći kroz Rusiju i teritoriju koju su Nemci okupirali do Krima. Pre odlaska na Krim živeo je u Sankt Peterburgu u čuvenoj kući Tolstovskih u 203 stana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Geca Kon, 1939. god Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Pesme Branka Radičevića 1.i 2.izdanje 1881.g Novi Sad *6297*11-2022 dva naslova u istom povezu: knjiga prva 1. Odabrane Pesme Branka Radičevića izdanje za narod odabrao Stevan V.Popović ..96.strana knjiga druga 2.Pesme Branka Radičevića najnovije i potpuno VII.izdanje .........160 strana izdavač: Izdanje Srpske knjižare Braće M. Popovića u Novome Sadu.1881.g Tvrd povez platno,ćirilica, 96 +160.strana,format: 19 x 13 cm,težina 215.grama stanje: vrlo dobro-na 3 do 5 strane-sanirano stikom blago zacepljenje-nema ispisivanja,strana 17. sanirano zacepljenje donjeg ćoška stranice 1x 1 cm 1. Odabrane Pesme Branka Radičevića izdanje za narod odabrao Stevan V.Popović .1881.g.........96.strana pesme: Devojka Na Studencu, Putnik i tica, Cic, Ajduk, Sretni Pastir, Molitva, Želja, Jadna Draga, Jadna draga, Rane , Jadi iznenada, Đački Rastank , Beračice, Ubica u neznanju, Srpsko momče , Na Moravu , Gojko, Hajdukov grob, Kad Mlidijah Umreti 2.Pesme Branka Radičevića najnovije i potpuno VII.izdanje .1881.g........160 strana pesme: Putnik Na Uranku, Noć Pa Noć, Tuđin, Putu Kraj, Vragolije, Dragi, Neka Sunca, Slatke Misli, Kletva, ? , Put, Natpisi, U spomenicu, Njeni Jadi, Ukor, Dva kamena, Moje Sunce, Perivoj, Stojan, Uroš, Utopljenica, Osveta, Odlomci, Prepisi iz jednog malog eposa, Tuga i opomena, Pesme svom umrlom bratu Stevanu, Pismo u stihovi, Petru Petroviću Njegošu * * * Branko Radičević (Brod na Savi, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma. U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[6] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Dela Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su Kad mlidijah umreti ili Đački rastanak, Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevićeva prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. Elegija Kad mlidijah umreti, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegorično-satiričnu pesmu Put, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno)