Iz recenzija: ’’Ako prihvatimo mišljenje da je aforizam „roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je „aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko „pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena… … Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje besnošću i bajnom egzistencijom, od velike je koristi čitati vlasnika „zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.’’ Petar Peca Popović ’’Predrasude, laži i manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nesotorvića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorović nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dostojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednost, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli” već i trska koja probada čireve ljudske truleži.’’ Prof. Ratko Božović

Knjiga odlično očuvana ima posvetu Možda bi se, kad govorimo o slikarstvu, mada na prvi pogled izgleda trivijalno, moglo reći da je Jovan Zonjić cetinjski, a naš. Zonjić, jedan od naših najznačajnih slikara na prelazu iz akademskog u moderno slikarstvo, koji potiče iz Кralja kod Andrijevice – njegov otac Radisav, odselio se u Podgoricu, pa u Cetinje, gdje je držao kafane, a u Cetinju oženio Hercegovku iz Berova, Milicu Popović – staje u red najznačajnijih slikara grada, neugaslog izvorišta, neprestano pulsirajućeg, likovnog pogleda na svijet. On je, kako bi rekao Vladimir Visocki, rastao iz dva korijena – iz crnogorskog i hercegovačkog. Кad je, za sliku „Fetija“, koju je izložio 1934. na VII jesenjoj izložbi u Beogradu, dobio Nagradu „Beograđani beogradskim umetnicima“, etablirani beogradski slikari nadali su dreku, upitno uzvikujući kako to da mlad i nepoznat slikar – provincijalac iz Peći (pošto je, zbog materijalnih neprilika, napustio Pariz, sklonio se kod svojih roditelja, koji su tada živjeli u Peći) – bude nagrađen tako značajnom nagradom, pored njih živih. Naravno, čovjek iz epskih krajeva uzvratio je beskompromisno, kao što se cijelog svog života zalagao za beskompromisno slikarstvo. U pismu, u „Politici“, između ostaloga, pisao je: „Žalim što je među izvesnim mojim kolegama, slikarima i vajarima, izbor moje slike izazvao toliko ogorčenje. Žalim to na prvom mestu što mi njihove neodmerene reči zagorčavaju jednu veliku radost koja mi je iznenada bila data. A žalim, zbilja, i što protesti mojih kolega, koji ovoga puta nisu imali sreće da dobiju nagradu, bacaju vrlo ružnu svetlost na našu sredinu, na svakoga od nas, što nas pokazuje kao ljude sitne, zavidljive, bez horizonta. Međutim, baš mi, umetnici, ne bi trebalo da budemo ni sitni, ni zavidljivi, ni ograničenih vidika.“ Ali, to što su se prestonički slikari pobunili, zbog toga što im je izmakla ta nagrada, a možda više zbog toga što je Zonjić poljuljao njihov pogled na slikarski stvaralački postupak, bilo je znak da se tu, iza brda, valja nešto veliko, nešto nesvakidašnje. Jer, uobičajenosti ne dovode do talasanja. Ravna linija u umjetnosti, a ne samo na kardiogramu, znači smrt. Ta nagrada omogućila mu je da se vrati u Pariz, da se tamo, u najoštrijoj konkurenciji, usavršava. Na Izložbi jugoslovenskih umjetnika u Parizu, u martu 1939, jedina slika koju je otkupio Nacionalni muzej moderne umjetnosti jeste „Crnkinja“ Jovana Zonjića (bilo je izloženo devet Zonjićevih slika). Već taj postupak, sam za sebe, učinio je ovoga slikara značajnim. A značaju te slike, a time i njenog autora, indirektno je doprinio postupak njemačkih okupacionih vlasti. Okupiravši Pariz, nacisti su, kao ratni plijen, iz toga muzeja uzeli ono što su smatrali značajnim. Među opljačkanim slikama bila je i ta njegova slika. A vrh zanimljivosti izoštrava to što se radilo o ženi crne rase, a zna se da su nacisti bili rasisti. „Crnkinji“ se gubi svaki trag, a ja sam, pišući knjigu o Zonjiću, objavljenu na sto godina od njegovog rođenja, zahvaljujući Branki Bogavac, nekadašnjoj direktorici Кulturnog centra Jugoslavije u Parizu, dobio reprodukciju te slike, koja je bila pohranjena na nekom od podzemnih spratova Nacionalnog muzeja moderne umjetnosti u Parizu. Zonjić nije bio omiljen među beogradskim slikarima, jer je ugrožavao njihovu pozicioniranost u slikarskom establišmentu, pa, pošto nijesu mogli da mu ospore slikarske sposobnosti, pronijeli su priču da je bio konfliktan. S obzirom na to da ja, kad se radi o slikaru, o književniku, o umjetniku uopšte, obraćam pažnju na njegovo djelo, to što je, kako kolokvijalno kažemo, bio prč, bio je gas za moj istraživački motor. U tom smislu, navešću primjer njegove navodne konfliktnosti. Povodom obilježavanja stogodišnjice Njegoševe smrti, 1951, uradio je studiju za portret Njegoša u prirodnoj veličini, za šta je koristio litografiju Anastasa Jovanovića. Pri kraju te godine, na XII jesenjoj izložbi ULUS-a, žiri nije prihvatio da se izlaže njegova slika „Njegošev potret“, a on je, demonstrativno, povukao i onu sliku koju su prihvatili. Zbog toga ga je ULUS, kao redovnog svog člana, pozvao na odgovornost. Zamjerili su mu zbog nepokoravanja, a u mojim očima je veliki i u tome što se nije dao, kad je bio u pravu. Jer, više je znao on, nego oni koji su ocjenjivali njegov rad. Dok sam prikupljao građu za knjigu, u Beranama, u kancelariji predsjednika Opštine, našao sam Zonjićevu sliku za koju su mi rekli da se naziva „Žena u plavom“. U kasnijem istraživanju, iskopao sam da se radi o „Portretu sestre Danice“. Ta njegova sestra umrla je mlada. (Jovan je svojoj mlađoj kćerki nadio ime te svoje sestre, s tim što su je češće zvali Dada, a starija njegova kćerka Milica, nosi ime njegove majke.) Dvije-tri godine pošto je, 2007, objavljena moja knjiga „Jovan Zonjić slikar”, u Beranama i Andrijevici je upriličena izložba Zonjićevih slika iz fonda Cetinjskih muzeja. Prije toga, mojim trudom i dobrotom Branka Кostića, tada predsjednika Predsjedništva SFRJ, u Andrijevicu je stigla, i tu se zadržala, Zonjićeva slika „Brigada bušača“. Tekst preuzet iz 10. broja časopisa “Nova Sloboda” 2

BBQ GRILL MAT - Podloga za rostilj BBQ Gril Mat je nelepljiva podloga za pecenje koja vam omogucuje da pripremite ukusne obroke bez koriscenja masti ili ulja. Jednostavno za koriscenje i lako za odrzavanje. Kada zavrsite sa pripremom hrane, dovoljno je da prebrisete podlogu ili da je operete u toploj vodi uz korisnjenje sapunice. Pored upotrebe na rostilju, podloga je odlica i za rerne ili mikrotalasne pecnice. Na njoj mozete grilovati povrce, meso, ribu, piletinu, pecenje, a mozete pripremati i picu, hleb, kolace i razne druge specijalitete. Podloga za roštilj je tanka, fleksibilna od materijala otpornih na toplotu kao što je fiberglas i teflon. Dizajniran je tako da se postavi na rešetku za roštilj kako bi se obezbedila površina za kuvanje koja se ne lepi, sprečilo lepljenje hrane i učinilo pečenje na roštilju lakšim i prijatnijim. Jedna od ključnih prednosti upotrebe prostirke za roštilj je ta što pruža površinu koja se ne lepi, što pomaže da se spreči lepljenje hrane za rešetku. To znači da možete da kuvate delikatnu hranu kao što su riba, povrće i sitni predmeti poput škampa ili narezanog luka bez brige da će propasti kroz rešetke na roštilju ili se zalepiti za površinu. Pored toga, površina koja se ne lepi čini čišćenje mnogo lakšim jer na rešetki roštilja ostaje manje ostataka. Još jedna prednost upotrebe prostirke za roštilj je to što pomaže u zaštiti rešetki roštilja od oštećenja. Tokom vremena, pečenje na roštilju može da izazove habanje i habanje rešetki za roštilj, što može dovesti do rđe i korozije. Korišćenje podloge za roštilj pomaže u zaštiti rešetki od oštećenja, produžava njihov životni vek i štedi novac na zameni. Podloga za roštilj takođe može pomoći da se poboljša kvalitet vaše hrane. Pošto sprečava da se hrana zalepi za rešetke na roštilju, omogućava vam da ravnomernije kuvate hranu i sprečava je da zagori ili ugljeni. To znači da možete postići bolje rezultate kada pečete meso, povrće i drugu hranu. Korišćenje podloge za roštilj takođe je zgodan način za kuvanje hrane. Jednostavan je za upotrebu i može se postaviti na bilo koji roštilj, što ga čini raznovrsnim dodatkom za svakog majstora roštilja. POdloga je za višekratnu upotrebu i lako se čisti sapunom i vodom, što ga čini ekološki prihvatljivom i isplativom opcijom za roštilj. POdloga za roštilj je koristan dodatak za sve koji uživaju u pečenju na roštilju. Obezbeđuje nelepljivu površinu, štiti rešetke roštilja od oštećenja, poboljšava kvalitet vaše hrane i praktičan je i lak za upotrebu. Bilo da ste početnik ili iskusan roštilj, prostirka za roštilj je vredna investicija koja će vaše iskustvo pečenja učiniti prijatnijim i zadovoljavajućim. Karakteristike: Materijal: Japanski fiberglass i teflon 100% nelepljivi (non-stick) materijal Visekratna upotreba / moze da se pere Za pečenje mesa, sira, povrća i još mnogo toga Dimenzije: 40 x 33 cm Primereno za mašinu za sudove Primereno za koritenje u rerni Ne šteti zdravlju i hrani Vodootporna Višenamensko korištenje – roštilj, rerna, peć, mikrotalasna Izdržljivost: od -70℃ do +260℃ Višestruka uporaba Materijal koji ne šteti zdravlju i hrani Sprečava lepljenje i ispadanje hrane Boja: crna

Pizzeria Europa O knjizi Autor: Žarko Jovanovski Godina izdanja: 2020. Br. str.: 304 Povez: Mek Format: 120mm x 200mm Pismo: Latinica Trojica underground performera kreću na miniturneju. Epicentar zbivanja je Beč. No, urbano prostranstvo koje će trojac mapirati bizarnim susretima, usput ukradenim obrocima i jeftinim pivom nije upicanjena metropola iz bedekera, nego multikulti mrga s pedeset i pet groblja i bezbroj turskih imbissa. Osim toga, marginama nekoć carskog grada u naše doba jezde duhovi, aveti i utvare. Dok Karl Marx juri svom kumu Engelsu okrečiti kuhinju, a Thatcherica se bori sa štapićima u kineskoj zalogajnici, Stevo Žigon naše junake savjetuje, a Satan Panonski positno ih financira. Od Zagreba preko Beča do slovačke Trnave tri drumska pjesnika improviziraju, izlažu se užicima, a još više pogibeljima. Vrludaju između ludila i smrti, ali ostaju srčani i svoji. Na njihovoj putešestviji ima snomorica i stranputica. Ima bijelih zečeva, a bome ima i glazbe. Soundtrack: grozan rumunjski etno i sjajan jazz. U eksplozivnom grand finalu, kao nepredviđeni bonus za skitalačku družinu i za nas čitatelje – pizzeria Europa, značenjski nabijeno mjesto na kojem su se nekoć doista palile krušne peći, da bi se u međuvremenu prometnulo u metaforu otpora neoliberalnom ugnjetavanju. „Pizzeria Europa“ priča je o predanosti umjetnosti, pa i onda kad je ta predanost ravna samoubilačkom poduhvatu. Roman vratoloman i drzak, oštrouman i duhovit, a istodobno precizno ustrojen i dobro napisan, poput zločestog je dječaka s finim manirama – lako ga je voljeti. Odlično ocuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 18082021

Knjiga je dobro očuvana. ,,Beograd 1989. Tvrd povez, 405 strana. Tomas Kenili (Thomas Keneally), romanopisac, dramski pisac i reditelj, roden je 1935. godine u Sidneju, u Australiji gde i danas živi sa suprugom Džudit i dve kćeri. Napisao je više romana koje je kritika izvanredno primila. Medu njima su Pesma Džimija Bleksmita (The Chant of Jimmy Blacksmith), Crveno kao krv (Blood Red), Sestra Rouz (Sister Rose), Trač iz šume (Gossip from the Forest), Sezona u čistilištu (A Season in Purgatory) i Saveznici (Confederates). Da bi napisao Šindlerov kovčeg (Shindler`s Arc), Kenili je čitave dve godine proveo putujući po svetu i razgovarajući sa preživelim Shindlerjuden koji danas žive u Australiji, Izraelu, Sjedinjenim Američkim Državama, Poljskoj, Zapadnoj Nemačkoj i Austriji. Da bi upotpuni sliku o Oskaru Šindleru proveo je izvesno vreme u Jerusalimu gde je proučavao potresna svedočanstva o njegovom liku i delima koja se nalaze u Odboru za čuvanje uspomene na heroje i mučenike u Jad Vašemu. Šindler je bio Nemac, industrijalac koji je tokom II svetskog rata prilazio rešavanju „jevrejskog pitanja` na drugačiji način. On je od vlastitih sredstava pri svojoj fabrici u Krakovu izgradio pomoćni koncentracioni logor u kome je našlo spas na hiljade Jevreja. U poslednjim danima Rajha, kada je u pećima Aušvica spaljivano po 60.000 duša dnevno u ludačkom naporu da se sprovede „konačno rešenje`, Oskar Šindler je svoje Jevreje poveo sa sobom u Čehoslovačku i dao im novo utočište. Jevrejima- logorašima mesto na „Šindlerovom spisku` ulivalo je, ako ništa drugo, ono bar nadu da za njih ipak postoji neka budućnost. U toku rata Šindler je potrošio ogromno bogatstvo na podmićivanje esesovaca i kupovinu crnoberzjanske hrane lekova za svoje logoraše. Izlažući sebe životnoj opasnosti, on je sa zapanjujućom spretnošću manipulisao svojim vezama sa visokim nemačkim funkcionerima a kada ni prevara ni mito nisu pomagali, nije prezao ni od toga da na kartama, kockajući se, dobije pravo da na svoj dragoceni spisak stavi još neko ime. Oskar Šindler je, pred očima najozloglašenijeg od svih na zlu zasnovanih sistema koji su ikada postojali, pokazao da uvek postoji izbor, da se pojedinac svojom duhovnom snagom može nepogrešivo opredeliti za, kako je on sam rekao, očuvanje svetosti ljudskog života. Šindlerovi izbavljenici, koji danas žive širom Sjedinjenih Američkih Država, u Izraelu, Južnoj Americi i Australiji još uvek o sebi govore kao o Shindlerjuden — Šindlerovim Jevrejima. Tomas Kenili (Thomas Keneally), pisac poznatih romana Trač iz šume (Gossip from the Forest) i Saveznici (Confederates), je na osnovu njihovih svedočanstava vrlo uspešno sastavio i ponovo oživeo ovu zapanjujuću, na istorijskim činjenicama zasnovanu priču koja u njegovoj interpretaciji dobija i sve kvalitete romana. Niko nikada nije saznao šta je to Šindlera nagnalo da preduzme sva ta lukavstva i herojske poduhvate protiv nacista, šta ga je podstaklo da svoj život gotovo neprestano stavlja na kocku da bi spasao glave ljudi koje nije čak ni poznavao. I upravo ta misterija zajedno sa svedočanstvima o njegovim hrabrim podvizima i urodenoj saosećajnosti utisnuli su na stranice istorije ime Oskara Šindlera kao čoveka velike i retke moralne vrednosti.``

Iz recenzije : ’’I gledam a i čitam s radošću kako Bora Otić odslikava i opisuje svet koji nam postaje drag a najvećma nismo poznavali junake tog sveta koji je odistinski, opipljiv i realan. Da li taj svet postoji? Postoji! Da li ti ljudi koje vidimo ili čujemo ili naziremo iz Borinih priča postoje? Postoje! Da li ti predeli, ti salaši, te lenije, te kuće nakraj sela, ta polja, te reke, ta jezera, te šume, postoje? Postoje! Da li jezik kojim se u emisijama i pričama Otićevim govori postoji još uvek drag našim očima i našim ušima? Postoji! Da li još neko ko ume tako da priče svoje tka postoji ovde ili negde drugde? Ne postoji! Samo moj dragi prijatelj Bora Otić ume tako da slika i ispisuje dobrotu u ljudima, jednostavno, nezlobivo ni malo, bez trunke ironije, samo s čistom namerom da svakoga predstavi velikim i pravim što njegovi junaci i jesu. Navodim samo jednu rečenicu iz priče „Zadušnice“ kao otpozdrav Otićevoj knjizi:“Najvećma se čuvalo poštenje i vrednoća. od malena se znalo šta je čije i ko šta radi.“ Pero Zubac Uvod Šorom, sredom pa još dvared Opet ja Šorom, sredom. E, al sad dvared. Kada sam divaiio o ovim mojim knjpgama, reko.h da bih voleo da ih budu tri. Ko one tri gracp.je. Ne moraju da budu gologuze, al nek su tri. Prva je bila „Šorom. sredom", ova je „Šorom sredom, dvared“ a nadam se i trećoj. Ona će bptp „Šorom sredom, trired". Valda već sad ziate da čstvrte u ovom iizu iema. Ima: jedared, dvared i trired. Kad bih hteo p četvrti put, to bi se kazlo: Trired p još jedared. Ko pamti prvu moju knjigu, seća je se ko prve ljubavi pl ko prve skitnje, možda. Pitanje je bilo: Što baš tuda, sredppom ulpce? Kadje kogod hteo da svi vide i čuju šta op radi, onda.je tako promovisao svoje aktivposti u gluvo doba noći. Prvo se lepo oždereu bircuzu, al’ ne preterapadase batrga, neg’ nalije tamap da bude kolko treba a da se pe stpdi i da ne marp šta će ko kastp. kad paradi šta.je naumio. E, opdak krepe iz bircuza kući, al’ s muzikom, da ga svprcp prate. Ako su ćilabesp pravi, ondak pp pe treba da pm zapovsda, samo js važno da umu da udare u tambure kol’ko treba. A treba poloče, da čuje Op i Ovp do irve fnrapge u prednjoj sobi, a da decu muzika pe probudi. Najvažip.ja pesma u toj paradp je deo laganog bećarca ...,,Aj. šorom, sredom, svima matsr redom, a.j šorom, sredom svima mater redom... a.j pi.je svima, samo dušmappma, aj ncje svpma. samo dušmapima"... Što baš tako. kad ppače, trezne glave i ne laje mlogo a i pe oždere se navek za sve povce? Vole da se pravi važan, al’ bira kad je tpšpna p kad mu ppko ništa peće! Svi ga čuju, svi vire iza fprapgeda vpde ko.jetaj, muziku o’ma pozna.ju, o’ma svaka kuća zpa či.jp je! Sve op njp’ onlete u bećarcu, al mu niko pe vratp.

U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje; jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ Emil Zola još od 1868. planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat. Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba. Zola 1880. izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.

Karađorđe: Tragedija u 5 činova / Miloš Perović Islamska dioničarska štamparija u Sarajevu Sarajevo 1907. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; rikna učvršćenja knjigovezačkim lepkom; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R1 Retko. Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Radio je kao prosvetni radnik u Užicu, Čačku, Skoplju i Solunu. Perović je objavio dve zbirke pesama pod istim nazivom „Pesme“. Prvu je štampao u štampariji Lazara Trišića i objavio u Užicu 1903. godine. Potpisao se pseudonimom Pjetro Kosarić. Zbirka je doživela veliki uspeh, a Bogdan Popović je 1911. njegovu pesmu „Našto misao“ uvrstio u svoju Antologiju novije srpske lirike. Druga je štampana u Beogradu 1909. godine. Za dramu u pet činova “Karađorđe”, dobio je nagradu 1906. godine od Srpske Kraljevske Akademije. Napisao je i pozorišnu šalu “Ženomrzac” 1914. godine. U zaostavštini Miloša Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu filozofskih misli Miloša Perovića koja je štampana 1934. godine pod nazivom “Misli”. U stvaralaštvu Miloša Perovića se prepliću misao i emocije, a prožimaju filozofija i poezija. Poezijom se bavio tokom celog života, poslednjiih godina svog stvaralačkog rada više je pisao aforizme o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine i bola sadržana su i u Perovićevoj poeziji… Oko 70 Perovićevih pesama objavljeno je u različitim književnim časopisima, a putopis i 4 drame objavljene su u godišnjaku užičkog Istorijskog arhiva „Istorijska baština“. Učestvovao je u oba balkanska rata kao rezervni kapetan i odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen u bitci na Adi Kurjačici, zatim je zarobljen sa teškim ranjenicima u Peći. Iako mu je leva noga anputirana, u zarobljeništvu je proveo godinu dana. Godine 1916, posle razmene zarobljenih oficira dospeo je u Italiju, zatim u Francusku, u Pariz, gde je umro u bolnici Sv. Jovana Bogoslova. Sahranjen je na groblju Tije u Parizu, među srpskim ratnicima. Odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde 4. stepena.

Knjiga je kao nova. Čovek zver - Emil Zola Izdavač: Mastilo Godina izdanja: 2021 Broj strana: 323 Format: 21 cm Povez: Broširani U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje; jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ Emil Zola još od 1868. planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat. Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba. Zola 1880. izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost  života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga pocinje od stranice 195. posto je ovo druga knjiga navedenog dela. Nekih desetak stranica zacepljeno, vidi se na jednoj od fotografija o cemu je rec, ali ne ometa prilikom citanja. Fotografisan je jedan deo sadrzaja u knjizi. Prota Manojlo Grbić (1844–1899) jeste jedan od najznačajnijih pisaca srbske crkvene istorije, čovek koji je u svojim radovima izučavao crkvenu prošlost Vojne Krajine, tj. Srba u Eparhiji gornjokarlovačkoj. Žitije i sočinjenija Rođen je u Širokoj Kuli u Lici 19. decembra 1844. godine, a upokojio se 16. aprila 1899. godine. I otac i deda su mu bili sveštenici, a po porodičnom predanju bio je 12 sveštenik u muškoj liniji. Stari su mu se u Široku Kulu doselili iz Prokika. Otac Manojlov, sveštenik Marko, umro je 1855. od kolere, kada je dečaku bilo tek 11 godina. Bio je najstariji od šestoro dece, a o njima je deličmičnu brigu preuzeo deda po majci, Isak Prica, takođe sveštenik iz Mekinjara u Krbavi. Manojlo je pomagao majci Milici u podizanju četiri brata i jedne sestre, a u školi se isticao po marljivosti i učenju. Osnovnu školu je završio u Krbavici, a gimanziju i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Mladi Mane Grbić, svršeni bogoslov je od 1868. bio nastavnik (katiheta) Srbske narodne osnovne škole u Karlovcu. Rukopoložen je za sveštenika 1870. godine. Njegovim zalaganjem, dobrom voljom i predanim radom otvorena je u Karlovcu 1875. godine Srbska učiteljska škola, a Manojlo Grbić je bio njen prvi veroučitelj. Pravom nošenja crvenog pojasa je odlikovan 1882., a u čin protojereja je rukoproizveden 28. juna 1892. u Vojniću. U predavanjima, u držanju lekcija dolazio je do izražaja njegov besednički dar, koji je bio uočljiv i sa amvona, u nedeljnim i prazničnim propovedima. Talenat za istoriografsko pisanje se kod njega vrlo rano projavio. Prva generacija koja je došla posle pamti protu: „Bio je odličan nacionalni radnik, dobar propovednik i ekshortator“. (Radoslav M. Grujić, 1925.). Članke različite tematike, od versko-moralnih, versko-didaktičkih, literarnih i onih istorijske sadržine štampao je po svim crkvenim listovima svoga vremena kao što su: Srbsko-dalmatinski magazin, Istina, Glasnik Pravoslavne dalmatinske crkve, Letopis Matice Srbske, Brankovo Kolo, Srbski Sion, itd. Od njegovih radova strogo istorijske sadržine izdvajaju se: Unija u Tržiću i pogibija popa Nikolle Gaćeše 9. (21.) juna 1820, Istina – list za bogoslovsku nauku i pastirsku praksu, Zadar 1888, str. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Povjestnica pravoslavne (srbske) obćine u Karlovcu, Srbsko-dalmatinski magazin, Zadar 1868, str. 1–39; Beseda Manojla Grbića 1889. prilikom obnove crkve u Gomirju, Glas Istine 1890. Srbsku istorijsku nauku i pravoslavnu istoriografiju uopšte zadužio je sintetskim pregledom istorije Pravoslavne Crkve u Vojnoj Krajini u tri toma, objavljenim pod naslovom „Karlovačko vladičanstvo“ (Karlovac 1891, 1893). Koliko je prota-istoričar bio skroman svedoči i podnaslov njegovog dela „Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve“, ali nije reč o nekom prilogu u kome su štampani izvori koji bi budućim istraživačima poslužili za naučni rad, teorije i zaključivanja. Pripovedanje u ovom kapitalnom delu počinje od najranijih početaka Srba u Lici, Krbavi, Kordunu, Baniji i susednim oblastima (Rijeka, Senj, Trst, Gorski Kotar), a dovedeno je do 1824. godine. Delo je nastalo na podstrek episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (rođen 1825, episkop od 1874–1890), retko talentovanog, prodornog besednika i prilježnog vladike Srbske Pravoslavne Crkve. Zanimljivo je pomenuti činjenicu kako je Eparhija gornjokarlovačka imala krajem XIX i početkom XX veka 330.000 stanovnika. (Šematizam istočno-pravoslavne mitropolije karlovačke za 1900., priredio Dimitrije Ruvarac, Sremski Karlovci 1900, 210–249). Manojlo Grbić spada u plejadu srbskih sveštenika koji su stvarali istorijsku nauku o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. Živeo je i stvarao u drugoj polovini XIX veka, u vremenu kada se upravo kristalisala srbska istoriografija. Kao istoričar iz toga vremena imao je na raspolaganju bogate dokumentarne fondove Eparhije i Konzistorije u Plaškom. Manojlo Grbić je kao srbski sveštenik to dobro iskoristio, ali je u obzir uzimao i dostignuća tadašnje istorijske nauke i istorijske geografije. Njegova sinteza se razvila iz preglednog članka o prošlosti Eparhije gornjokarlovačke štampanom u jednom od eparhijskih šematizama. „Karlovačko vladičanstvo“ je skrenulo na sebe pažnju šire javnosti i naučne kritike. Poduži prikaz je sastavio ruski istoričar Ivan Savič Paljmov (1856–1920), ekspert za uporednu slovensku crkvenu istoriju, a tu kritiku je štampao u listu „Slavjanskoje obozrenije“. Paljmov hvali pregled istorije Gornjokarlovačke eparhije ističući kako autor daje „vrlo zanimljive podatke o živom nastojanju preseljenih Srba da nepromenjivo sačuvaju svoju pravoslavnu veru, u vidu i okolnostima tih naročito neprijateljskih odnošaja, koje im je pokazivalo mestno latinsko sveštenstvo, podbunjivano Rimom i potpomagano avstrijsko-nemačkom vladom i mesnim hrvatskim plemstvom. Dalje se govori o ustrojstvu manastira Hrmnja, Moštanice, Gomirja, Marče i o važnosti njihovoj u istoriji mestne pravoslavne crkve, o organizaciji pravoslavnih srbskih eparhija po preseljenju u ove krajeve 1690 godine…“. Građa je u knjigama izložena analitički, po vremenu episkopstva vladika: Atanasija Ljubiojevića (1696–1712), Danila Ljubotine (1713–1739), Pavla Nenadovića (1744–1749), Danila Jakšića (1751–1771), Josifa Stojanovića (1771–1774), Petra Petrovića (1774–1784), Jovana Jovanovića (1784–1786), Genadija Dimovića (1786–1796), Stevana Avakumovića (1798–1801), Petra Jovanovića Vidaka (1801–1806) i Mojsija Miokovića (1807–1823). Pregled je potpun jer je uvrstio i život Kostajničke (1713–1750) i Kostajničko-severinske eparhije (1750–1771), adminstrativno-teritorijalnih koje su obuhvatele pravoslavne Srbe na istoku od reke Gline i na severu od Kupe. Prota kao besednik Protojerej Manojlo Grbić je u dva maha bio poslanik na crkveno-narodnim saborima u Sremskim Karlovcima. Na jednom je izneo podužni govor, koji je zasebno štampan, a u kome se rezimira istorijska uloga crkve u prošlosti srbskog naroda, pravoslavno sveštenstvo ocenjuje u svom pastirskom i nacionalnom radu, a socijalni život naroda odmerava principima Hristovog jevanđelja. Govor je važan primer razumevanja srbske istorije, nadahnut toposima iz epike, ali saliveno i skladno izložen da se može smatrati biserom srbske retoričke veštine. Prota raspravlja sa nosiocima sekularnih ideja političkog života, dok racionalističkim strankama i političarima predočava svetootačku eklisiologiju. Svoj govor završava trezveno i pragmatično: „Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam svštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen – i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca“. (Govor poslanika prote Mane Grbića držan u sednici srbskog pravoslavnog narodnog crkvenog sabora 11. novembra 1892. – po stenografskim bilješkama, Zemun 1893., str. 39). Vidi se kako je Srbima savetovao domaćinski odnos prema životu i društvenim iskušenjima, a ne utopističke zanose i lagarije. Biblioteka Srbske patrijaršije u svojim fondovima ima nekoliko knjiga, za koje sa sigurnošću možemo reći da su pripadale samom proti Manojlu Grbiću, i to zbog karakterističnog potpisa u svrsi ex librisa-a. Upokojio se na Veliki Petak 16. aprila 1899., a sahranjen je na Vaskršnji Ponedeljak na Dubovačkom groblju pored prerano preminule supruge Milice, rođene Uzelac (1872) i sina jedinca Dušana (+1888) Karlovačko vladičanstvo Mesto rođenja i službovanja je Manojla Grbića odredilo kao istoričara Eparhije gornjokarlovačke, odnosno Srba u Vojnoj Krajini (Militärgrenze). U srbskoj kulturi ostao je zabeležen po monumentalnom istorijskom ostvarenju u tri toma Karlovačko vladičanstvo – Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve. Životno delo prote Manojla Grbića trotomno „Karlovačko vladičanstvo“, istoričara crkvene prošlosti krajiških Srba, figuriše u srbskoj kulturi i dalje kao primer sistematične knjige, za današnje ukuse, možda, suviše sholastične i „prekabasto učene“. Iz tih razloga se i pojavio jedan epitom, izvod, koji je priredio protin sestrić Stevo Marković, direktor Sarajevske Ženske učiteljske škole: Seobe Srba u zemlje austrijskih ćesara i njihove borbe za opstanak, knj. 1 i 2 (Izvod iz Karlovačkog vladičanstva od prote Manojla Grbića, profesora), Sarajevo 1927. Manojlo Grbić (Široka Kula, 19. decembar 1844. - Karlovac 16. april 1899.) katiheta i profesor Srpske Učiteljske škole u Gornjem Karlovcu, pisac i istoričar. Napisao je istorijsko trotomno delo pod imenom „Karlovačko Vladičanstvo“ (1891 — 1893), u kome je prikazao preseljavanja srpskog naroda, iza gubitka svoje države, na drugu stranu Save i Dunava. Zatim borbu srpskoga naroda za goli život i očuvanje tradicionalnih tekovina, te silno prolivanje krvi po raznim evropskim bojištima, u ime otkupnine svoga ognjišta u novoj Otadžbini. Ovo je delo upravo skup brižljivo sakupljenih i sređenih originalnih dokumenata iz života Srpskog naroda u Mitropoliji Karlovačkoj, naročito po Hrvatskoj i Slavoniji. Budući da je život srpskog naroda po svima krajevima za vreme njegova robovanja, bio tesno vezan za Nacionalnu Crkvu, to je i pisac ovaj istorijski materijal izdao kao prilog istoriji Srpske pravoslavne crkve, a nazvao ga je „Karlovačkim Vladičanstvom“, jer ga je svrstao hronološkim redom po vladikama toga vladičanstva. Proto Manojlo Grbić, rođen je 19. decembra 1844. u Širokoj Kuli kraj Gospića u Lici. Manojlovi otac i deda bili su sveštenici, kao i njihovi preci tako, da je Manojlo dvanaesti sveštenih iz njihove loze. Otac mu se zvao Marko, rođen je u Podlapači 21. aprila 1817, a završio je nemačku školu (Oberschule) i bogosloviju u Plaškom. Umro je 22. avgusta 1855. godine od kolere, koju je dobio kao paroh u Širokoj Kuli, sahranjujući pomrle od te epidemije. Deda Arsenije je bio takođe paroh u Širokoj Kuli, penzioniran je 1850. zbog starosti, i umro je 22. avgusta 1853, a njegovi stari doselili su iz Prokika (Lika). Iza oca Manojlova ostalo je šestoro dece, od kojih je Manojlo sa jedanaest godina bio najstariji. Manojlo se brinuo ne samo za sebe i svoje školovanje, već je morao pomagati svojoj majci Milici (kđeri paroha Isaka Price iz Mekinjara, Krbava) i starati se s njome zajedno za mlađu decu. Najstarijeg između braće Isaka spremio je da položi ispit za pomoćnoga učitelja (Notlehrera) i našao mu mesto u Krbavici, kuda se preseli i majka sa ostalom decom. Drugog brata Paju, koji je umro kao ugledan trgovac u Bihaću, poslao je na trgovinu u Novi Sad, trećega na trgovinu u Plaški, a najmlađeg Milana, koji je umro kao učitelj u Korenici 1918, dao u učiteljsku školu. Jedinu sestru Maricu udao je za Vuka Markovića. Manojlo je učio Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Bogosloviju u Plaškom. Kao svršeni bogoslov 16. juna 1868. rukopoložen je za đakona[1], a od Opštine je izabran i od Konzistorije potvrđen za učitelja srpske narodne škole u Karlovcu 6. avgusta 1868. za sveštenika 5. aprila 1870[1], a za člana Eparhijske Uprave izabran je 28. oktobra 1872. Godine 1875. postavljen je od školskoga Savjeta za privremenog katihetu Srpske Učiteljske škole u Karlovcu, koja je 1875. otvorena najviše njegovim zauzimaljem, a 6. jula 1878. imenovan je za stalnoga profesora iste škole[1]. Odlikovan je crvenim pasom 31. avgusta 1882. Sina jedinca Dušana izgubio je 1888, koji je umro kao student prava u Pešti. Pišući 21. novembra 1887. godine Ilarionu Ruvarcu Manojlo kaže: `Dušan mi je u Pešti, uči prava. Dobio je stipendiju od Mađara.`[2] Da bi se iz pisma Ruvarcu od 20. marta 1889. saznalo o smrti sina: `Visokoprečasni gospodine! Ja se Vami već odavno ne oglasih. Ali ste čuli kakve su se kod mene promjene dogodile, te mi nije bilo duže vremena ni do pisanja ni do drugog ozbiljnijega rada. (...) Slobodan sam poslati Vam preštampanu „Uniju u Tržiću“, koju sam raspravicu namjenio spomenu moga pokojnog Dušana`[3]. Dosledno privržen idejama sloge i saradnje Srba i Hrvata, prota Manojlo Grbić se našao među srpskim političarima kakvi su bili Jovan Jovanović Zmaj, Mihajlo Polit-Desančić, Bogdan Medaković, baron Jovan Živković i Ilija Guteša, koji su pod nekim uslovima prihvatali Sporazum sa Hrvatima iz redova Nezavisne narodne stranke poznate kao `obzoraši`, 1890. godine. Proizveden za protojereja 28. juna 1892. u Vojniću[1]. Bio je referent Eparhijskog Školskog Odbora i član Županijskog Školskog Odbora županije zagrebačke, predsednik Srpske Opštine karlovačke, član književnog odeljenja Matice srpske. Biran je na Srpsko-Narodni Crkveno-školski Sabor u Karlovcima, gde je održao značajan govor 11. novembra 1892. i završio ga je rečima: „ Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam sveštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen - i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca.[4] ” Umro je u Gornjem Karlovcu na Veliki Petak 16. aprila 1899, a sahranjen je na prvi dan Uskrsa na Dubovačkom groblju[5][6][7][8][9] pored žene Milice, rođene Uzelac, koja je umrla 1872. i sina jedinca Dušana. Manojlov rad Kako se iskazao kao temeljan poznavalac istorije srpskog naroda u Karlovačkoj Mitropoliji, vladika Teofan Živković daje mu zadatak da izradi Istoriju Gornjo-Karlovačkog Vladičanstva. Stevo Marković Direktor Ženske Učiteljske Škole u Sarajevu u predgovoru za jedno od izdanja „Karlovačkog Vladičanstva“ 1927. „ Manojlo je taj teški zadatak riješio najsrećnije i njegova istorija Gornjo-Karlovačkoga Vladičanstva pravo je remek dijelo svoje vrste. Grdna je šteta što ga smrt prekide, te ne dovrši to značajno djelo. Njegove su knjige bogata riznica za poznavanje rada istorijskoga i života naroda u toj najvećoj srpskoj episkopiji. U istorijskoj književnosti našega ovostranoga naroda njegova je istorija odlična svedodžba njegova istrajnoga rada i sposobnosti. U prvoj knjizi prikazao je kako je ovo vladičanstvo postalo iz srpskih naseobina, kakva mu sudbina bijaše prije patrijarha Čarnojevića, a kakva poslije njega do vladike Nenadovića godine 1744. U prvom dijelu te knjige prokazana su preseljenja pojedinih srpskih narodnih rojeva od XV vijeka redom, te njihova naseljenja po Karlovačkom generalatu ili Karlovačkoj Krajini i po Baniji ili Prvoj i Drugoj Banskoj Regimenti. A u drugom dijelu prikazato je organizovanje Srpske pravoslavne crkve, te neprestane teške borbe protiv nasilnog unijaćenja srpskog naroda u tim krajevima. U drugoj knjizi nalazi se nastavak istorije srpskog naroda u tom vladičanstvu od 1744-1784, koja nije ništa drugo, već nastavak i razvitak sve žešće borbe sa jezuitski vaspitanim generalima, plemstvom i rimskim episkopatom oko unije. Tu su prikazate narodne pobune zbog nasilnog unijaćenja po Baniji i po Lici 1751. i potanko žumberačka unija. Zatim Srpski Narodni Sabor 1769, na kome su okrnjene srpske privilegije i poništene važne tekovine, a prikazato je i uređenje Eparhijskih Konzistorija, Mitropolitske Apelatorije i Deklaratorije Marije Terezije iz 1779. U trećoj je knjizi nastavak istorije vladičanstva od godine 1784-1824. t. j. do vladike Lukijana Mušickoga. Tu se ističe opis manastira Komogovine, Srpskog Temišvarskog Sabora, Srpske pridvorne kancelarije, Zatim prikaz kalendara, umanjivanje crkvenonarodnih praznika kod Srba i prilike u vladičanstvu za vlade francuskog cara Napoleona I (1809 — 1813)., te neuspela unija u Tržiću. Pisac je namjeravao i obećao u trećoj knjizi, da će nastaviti djelo u četvrtoj knjizi, u kojoj će doći poglavito rad oko prosvjete, koji ozbiljno počinje sa vladikom Mušickim, no njegova prerana smrt prekide ovo obećanje i djelo osta nezavršeno.“ ” U `Srpskom sionu` Vučković 1891. piše o značaju `Karlovačkog vladičanstva`[10]: „ 3a zgradu istorije našega naroda tek se siječe i pripravlja građa, lomi se kamen, teše i pripravlja. Goepodttn Gpbić se pri tom poslu baš junački podnio. Prosto mu bilo, što nas je prevario, kad je polazio y gustu planinu, govoreći nam da će prikupiti nešto sitnije građe, da će pisati o„karlovačkom vladičanstvu“, a to znači, da će početi negdje u polovini HVIII. ili možda s kpaja XVII. vijeka. kad je ustanovnjeno vladičanstvo karlovačko-zrinopoljsko. Prosta mu bila ta prijevara, kad je onako vješto i onako istrajno prevalio grdni put, ne samo kroz karlovačko vladičanstvo, već i kroz Bosnu, Malu Vlašku, Slavoniju, zalijetajući se i u Dalmaciju, a sve kroz mračne gudure s konca XV. vijeka, kroz cio HVI i HVP. vijek. U tim vjekovima nema „karlovačkog“ vladičanstva. Ma ono je u utrobi tijeh vijekova. I pisac razdire ty mračnu utrobu, i vi gledate kako ce ono tu začinje, jača, sazrijeva, rađa, raste i razvija. Trebala bi samo još geografska karta svake perijode u tome razvitku, pa bi kod pošljednje perijode zadovoljno pekli: i eto tako postade karlovačko vladičanstvo! No čega nema, to zamjeljuje piščeva jasnost i ppeglednost. Meni se čini, da je najveća zasluga, g. Gpbića baš u tome, što je prikupio razbacanu građu i rasuto kamenje, iz koga je sagrađeno karlovačko vladičanstvo. Sad slobodno nek pita kogod hoće: od kud srpsko vladičanstvo na hrvatskoj zemlji i kakvi su to Srbi u kraljevini Hrvatskoj? Neka pita, ali my je g. Gpbić spremno odgovor muški, dostojanstven i ozbiljan. On je sastavio krštenicu, na po se za Srpstvo u prostranom karlovačkom vladičanstvu, u kojoj se krštenici sa svijem ravgovijetno dokazuje: ovaj je roj doletio ispred bure u vašu zemlju, i vi ste ga primili, onaj ste k sebi zvali; ovaj ste molili da dođe, onaj ste na silu doveli. Vrlo mučan je bio posao g. Grbića. Dođeš do kakvog seoca u Lici, Krbavi, Primorjy ili Baniji, pa pitaš: od kud to selo; a on ti odgovara: tom i tom prilikom, te i te godine doselilo se iz ovog i ovog kraja Pisac te doveo u kpaj starasjedilaca, čistijeh Hrvata, i ti gledaš kako kukavni svijet bježi ca cpahijskih zemalja, vidiš te zemlje pycte i opet gledaš kako se po toj pustinji dižu pletene kolibice, kako ce po njoj širi čista srpska peča. Po svoj prilici ne ćy slagati, kad rečem, da danas po najbolje znamo kad se Srpctvo naseli y krajeve, o kojima pisac piše. A da to znamo, njegova je zaclyga, ili bar velik dio ge zasluge njegov je. Već po ovome, što sam do sad napomenuo, može se svako uvjeriti, da je okvir radnje piščeve vrlo prostran. U njemu nije samo slika jedinoga „karlovačkog“ vladičanstva. A da je i to, bilo bi dosta. Ta u karlovačkom vladičanstvu živi preko 300 hiljada pravoslavnih Spba! Pa nije u njegovoj knjizi samo crkvena istorija, i ako nas pisac i opet vapa, govopeći, da je trud njegov camo ppilog za istoriju srpske pravoslavne crkve. Seobe već nijecy crkvena istorija, upravno ustrojstvo i uređenje doseljenog naroda takođe, a sva crkvena istorija ujedno je i istarija narodna. Ljuta borba za crkvu bila je ujedno i borba za narodnost; rdje je crkva podlegla, i narodnost je propala, - eno za primjer Žumberka! ” Ruski naučnik-slavista i doktor istorije crkve Ivan Savič Palmov stručnjak za istoriju i savremeno stanje pravoslavne vere u slovenskim zemljama dao je prikaz Manojlovog trotomnog dela u ruskom časopisu Slavjanskoe obozrene[11]. Osvrt na Palmovljev članak daje i Bogdanović u `Srpskom sionu`[12]. Skupio je i uredio „Propovjednik Teofana Živkovića“, delo kojim se Srpska Crkva može ponositi. Pisao je članke u „Dalmatinskom Magazinu“, „Istini“, „Javoru“, „Letopisu Matice srpske“, „Brankovom Kolu“, „Srpskom Sionu“ i drugim časopisima. U `Brankovom Kolu` Dimitrije Ruvarac objavljuje prepisku svoga brata Ilariona sa Manojlom u više nastavaka[13]. Manojlo je uređivao je i štampao „Šematizam“ i „Normativne naredbe“ Gornjo-Karlovačke Dijeceze. Knjigu „Unija u Tržiću i pogibija popa Nikole Gaćeše 1820.“ Manojlo piše „lijepim stilom i čistim jezikom“ što ga svrstava u često citirane autore kako u istorijskim prikazima tako i u lingvističkim (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti). Od 2008. godine ulica Nova 26 u Busijama prigradskom naselju Beograda nosi ime po Manojlu Grbiću....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi! Aleksandar ČOTRIĆ

Sa posvetom autora! Autor - osoba Vlajić, Spasoje, 1946-2020 = Vlajić, Spasoje, 1946-2020 Naslov Nova (meta)fizika : na osnovama svetlosne formule / Spasoje Vlajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zemun : `Miroslav`, 1992 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 127 str. : graf. prikazi ; 29 cm (broš.) Napomene Tiraž 3.000. Predmetne odrednice Svet -- Vrednosti Boje (psihologija) PREDGOVOR Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je prirodni nastavak istraživanja „svetlosnih slanja naziva” izloženih u Vlajićevom delti „Svetlosna formula” (Jugoart-Zagreb) i u knjizi „Svetlost i čula” koju je objavio u koautorstvu sa Jovanom Savkovićem. „Nova (meta)fizika” je svojevidno delo i vredan uradak – najpre predmetnošću, temom kojom se bavi, a potom i inventivno pronađenom i angažovanom metodologijom zahvaćene činjeničnosti. Ta činjeničnost je, pak, prevashodno psiholingvistička i antropološka. Povezivanje tih činjenica do egzaktnih uvida je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega, statistike i informatike. Osnovna objava knjige „Nova (meta)fizika” je da reči sadrže i odaju boju, pošto su (da tako kažem) već „energirane”. Naime, utiskivanjem pojmova u određene centre kore velikog mozga, u čovekovu svest, vrši se, radom motoričkih živaca, i utrošak određenih količina energije. Oblici u kojima se ta energija, u vidu tananih vibracija, ispoljava jesu boje. Boje, sad unutrašnje, u lingvističkom znaku, prožimajući ga, postaju njegove osobenosti i dovode pojmove u status i termin svetlosna stanja naziva. Različite frekvencije reči, odnosno različiti intenziteti svetlosti stvaraju, jasno, poseban reljef sadržaja i utisaka i kad su – kako bi rekao Berkli „minima senzibilia”. Mehanička energija glasova u fonetskom volumenu reči transponovana senzoričkim aparatom u elektromagnetsku energiju stvara proces sad dovoljno podatan i za egzaktno određivanje saodnosa koeficijenata naziva i frekvencije „boje naziva” u izrađenim tablicama, cifarskim registrima identifikovan je odnos između zvuka i značenja, odnosno zvuka i svetlosti, na planu trijade: zvuk – svetlost – značenje. Za određivanje akustičke prirode glasova srpskohrvatskog jezika Pavle Ivić i Asim Pečo izradili su sve potrebne spektrograme. Spasoje Vlajić sličnom metodom izradio je za naš jezik tabelu svetlosnih stanja glasova koja se pokazuje u bilionima herca, univerzalnoj meri svetlosti. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri dela koja, iz različitih uglova posmatranja, govore o istim pojavama. U PRVOM DELU, svetlosna azbuka – kako ovu teoriju naziva sam autor i kako je objašnjava – na jedan novi način ponire u materijalno-energetsko tkivo sveta, ali isto tako osluškuje i tumači najskrivenije tajne smeštene u zabačenim ili ozloglašenim mestima religije, alhemije i kabale. Tako se jezik-tajna pušta u jezik-psihu da tu potraži tragove i iskonskog, mitskog shvatanja, znake duhovnih praslika, koje ostaju ipak na svoj način neizbrisive u mentalnim poljima čovekove svesti. U ovom delu knjige „svetlosna azbuka` otkriva iznenađujuće, čak zbunjujuće pojave psihofonetskih analogija u relaciji svetlosnih stanja naziva u savremenoj jezičkoj svesti. Dijahronija psihološkog i ontološkog (s onim „mostom” između „ljudskog sveta” i „višeg sveta” koga ustanovljava Jung) dovodi, razume se i do određenih pomeranja kodova. Uz zalaženje i u vremenske domene za signaliziranje „događanja” u polju onoga što bi Jung nazvao „svest proistekla iz dubine jednog jezika” dolaze zanimljivi primeri iz oblasti tog svetlosnog „kolektivnonesvesnog” nivoa istorijskih situacija na našem tlu. Ta razmatranja su i u rasveti Humboltove teorije o inner Form jezika, o unutrašnjoj strukturi nacionalnog jezika, kao specifične psihičke strukture, kao vlastit Weltranschaung etnosa. Ti primeri su tu i za dobru proveru, proveru slučajnog ili zakonomernog podudaranja (nepodudaranje hromofonskih slika i odgovarajućih osobina) značenja predmeta nominalizacije u markiranoj zajednici. Ispitivanjem grade došlo se do čvrstog saznanja o neispadanju „svetlosnih stanja naziva” iz sistema dominantnih simbolnih funkcija i odnosa označenog i označavajućeg. Te simbolne funkcije nose u sebi signale praiskonskog mitskog sveta i magijsku tradiciju, koju kodom svetlosne azbuke Vlajić prevodi u svim čitljive poruke elektromagnetnih, energetskih odnosa. Blizu sam ovom fenomenu kad citiram Banova uočavanja: „U stvari, ništa ne može da se zaštiti od mila... Mit je semiotički sistem koji bi da preraste u činjenice”. Izvesnu delikatnost ovako neočekivanih pa čak, mogu reći, i frapantnih rezultata Vlajić razrešava u DRUGOM DELU svoje knjige, prilagođenom „onima koji prioritet daju egzaktnom - prirodnu naučnom uvidu”. Striktnom naučnom zasnovanošću istraživanja, Vlajić u ovom odeljku teži da dokaže da naše nedoumice, vezane za svetlosnu azbuku koju nam on nudi, proizilaze iz nepoznavanja one suptilne realnosti koja se nadovezuje i prostire izvan pojavnog sveta. U predgovoru knjige „Svetlost i čula” dr Miodrag Bojović piše da bez obzira na izvesnu delikatnost, istraživanje Spasoja Vlajića i njegovog saradnika Jovana Savkovića „predstavlja vredan naučni rad koji zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima ovo delo mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena”. U potrazi za analognim jedna projekcija ovih istraživanja bi padala na fon signalističke metodologije Miroljuba Todorovića koja je, bez sumnje, novi spreg mita i logosa, intuicije i uma, umetnosti i nauke. U TREĆEM DELU ove knjige Vlajić izlaže mogućnosti praktične primene novih saznanja, pre svega za lečenje „na finijim nivoima” koji bi doveli do neke vrste psihosomatskog prenosa ozdravljenja od mentalnog ka telesnom. Ta „završnost” u vidu metoda za praktičnu upotrebu pruža mogućnost daljeg istraživanja i, po potrebi, korigovanja stavova koji će, u svom konačnom obliku, verovatno potvrdili da se zaista radi o revolucionarnom otkriću – mostu koji svetlosnom azbukom spaja naš ljudski sa nekim tananijim svetom druge dimenzionalnosti. Prof. dr Vojislav I. Ilić O EGZAKTNIM MATEMATIČKO-STATISTIČKIM METODAMA U DELU SPASOJA VLAJIĆA „NOVA (META)FIZIKA” Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je u sadržajnom smislu nastavak istraživanja koje je ovaj autor, u saradnji sa Jovanom Savkovićem, objavio u knjizi „Svetlost i čula”. Ovo istraživanje je tematski vezano za oblast psiholingvistike ali se zahvaćenim činjenicama i metodologijom njihove obrade prostire i na druga područja. Markiranje i povezivanje dobijenih činjenica je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega statistike i informatike. Ispoljenim visokim nivoom elaboracije i metodološkom originalnošću koja se odnosi na neobičnost, retkost i prikladnost rešenja problema, ova istraživanja, kao retko koja, pobuđuju čitaoce na razmišljanje. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri delà a njena egzaktna osnova je drugi deo pod nazivom „Svetlost i energija duhovnih praslika”. U tom delu knjige autor, uz obilato korišćenje statističke analize i ideja teorije informacije, doseže, u mnogome neočekivane, ali egzaktne uvide proistekle iz činjeničnih pokazatelja. Tačnost objavljenih statističkih rezultata je determinisana osobinama internog računarskog kalkulatora i valjanošću programskih algoritama. U tom smislu objavljeni rezultati su egzaktni. Bez obzira na izvesnu delikatnost kojom autor interpretira dobijene rezultate a koji zahtevaju multidisciplinarnu proveru izloženih saznanja o „tipovima dejstvujućih energija”, delo „Nova (meta)fizika” predstavlja vredan i podsticajan naučni rad koji, posebno u drugom odeljku, zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima i ovo delo, kao i prethodna delà ovog autora, mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena. I sam, jedan od njih, prihvatam dopunsku značajnost tvrdnje Karl Krausa izraženu rečima: „Was vom Stoff lebt, stribt vor deme Stoffe. Was in der Sprashe libt, lebt mit der Sprache” (Što od materije živi, umire pre materije. Što u jeziku živi, živi s jezikom). Spasoje Vlajić (Beograd, 4. april 1946) je srpski naučnik, inženjer kristalografije i pronalazač svetlosne formule. Spasoje Vlajić je rođen 4. aprila 1946. godine u Žarkovu, od oca Radomira i majke Drage, rođene Selaković.[2] Njegova žena se zove Soka, rođena Simić, i njih dvoje imaju tri sina i devetoro unučadi.[3] Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao fiziku čvrstog stanja, odnosno kristalografiju. Istraživanja Istražuje psihofizičku vezu mehaničke energije glasova sa elektromagnetnom energijom nervnih impulsa i moždanih talasa. Pet godina je radio u SR Nemačkoj, od 1988. do 1993. godine, gde je obavljao svoja istraživanja. Od 1976. godine se bavi istraživanjem fizike i tehnologije svesti. Njegov rad podržalo je više doktora nauka u svetu. Centar za istraživanje nasleđa Nikole Tesle Spasoje Vlajić je jedan od osnivača „Centra za istraživanje nasleđa Nikole Tesle“. Centar je otvoren 7. januara 2013. godine, na 70 godišnjicu od smrti Nikole Tesle. Pored Spasoja Vlajića, osnivači centra su Milka Kresoja i Goran Marjanović. Knjige Objavio je do sada više knjiga i naučnih radova. Sledeće knjige je objavio od 1984. godine do danas: Svetlosna formula (1984), Svetlost i čula (1986), sa Jovanom Savkovićem, Nova (meta)fizika (1992), Lečenje zvukom i bojama (1992), Naum (1993), Luča (1994), Slovo (1995), Svestna formula (1996), Prvi svetski parapsihološki rat (1998), Prvi svetski antihrišćanski rat (1999), Istorija budućnosti (2000), Svest i naduzročni poredak prirode (2001), Etrurska tajna (2001), Teslini milenijumski darovi (2002), Ovako govori Tesla (2002), Stvaranje i privlačenje sreće (2003), Lečenje mislima (2003), Knjiga o radosti i uspehu (2004), Izazovi tajne nauke (2004), Razmišljajte kao Nikola Tesla (2005), Skriveni zakoni sudbine (2006), Magija i peta sila (2007), Moć je u mislima (2007), Rajski ritam života (2008), 365 razloga za radost (2009), Žena i ljubav (2009), Grupa 69 (2010), Večito plemstvo uma (2010), Pobeda bez pobeđenih (2010), Tesla čovek-anđeo (2011), Rešenje etrurske tajne (2012). Knjiga „Nikola Tesla – čovek anđeo“ na ruskom jeziku predstavljena je publici 10. jula 2013. godine, na dan rođenja Nikole Tesle, u mermernoj sali Centralnog doma novinara u Moskvi. MG27

Knjiga I- Romansirana biografija Knjiga II - Fotomonografija Sarajevo 2006. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (26 cm), 290 + 232 strane. Knjige su, bukvalno, kao nove. `Indexi - U inat godinama` je biografija grupe Indexi, koju je u septembru 2006. godine objavila izdavačka kuća Quattro Media Sarajevo. Objavljena je u dvije knjige: kao romansirana biografija Indexa i kao fotomonografija. Kroz romansiranu biografiju Indexa, autor Josip Dujmović priča o Indexima i njihovom (našem) dobu iz druge polovine 20. vijeka, kroz scene sa snimanja, tajne o nastanku pjesama, radosne i tužne slike iz života članova grupe. Sve se to od početka do kraja knjige prepliće s ljubavnom pričom koju pripovijeda mlada žena, koja je odnekud iz Dalmacije stigla u Sarajevo, u potrazi za tajnama svoje prošlosti na kojima će graditi budućnost. Njena je strast i sanjana ljubav rođena, pa onda još nadahnuta muzikom koju su Indexi stvarali četrdeset godina. Istoimena fotomonografija na oko 250 stranica sadrži više od 300 fotografija od prvih do posljednjih dana grupe Indexi, među kojima je većina prvi put dostupna javnosti. Posebni prilog fotomonografije su slike članova grupe danas, kao i pregled cjelokupne diskografije Indexa, sa ilustracijama omota svih ploča. Knjiga U inat godinama panoramskog je uvida u najznačajnije periode, obogaćena iskazima aktera i ljudi vezanih za Indexe, istovremeno je koliko pouzdano štivo toliko i sentimentalno putovanje kroz jedno neponovljivo vreme. U Dujmovićevom rukopisu između romantike i analitike ima bezbroj novih činjenica, ali i mnogo detalja koji će poslužiti kao građa za uspostavljanje sveobuhvatnije i tačnije slike ne samo o Sarajevskoj pop školi već i o fenomenu Sarajeva. U 20. vijeku ni jedan grad u kontinentalnoj Evropi, slobodan sam da kažem, nije ponudio više referentnih muzičkih stvaralaca ili nosioca preokreta u tokovima popularne muzike u okviru jezika u kojem je nastajao. Dujmovićev tekst je široko koncipiran autorski napor da se ne zaborave, pre svega, pojave i sadržaji tog sarajevskog kulturnog miljea koji je omogućio Indexe a preko njih i klimu čije su muzičke reperkusije neizbrisive na prostoru jednog, srećom, još neizumrlog sećanja. Neretko je ta prošlost pisana kao marš ka utopijskim momentima ili preturanje laika po arheološkom blagu. Josip Dujmović je, s druge strane, autor posvećene ruke, pamćenja koje voli da bude provereno i selekcije koja nije samo subjektivnog kriterijuma. Suočen sa ogromnim zadatkom da sebe ne obruka, niti umanji značaj teme koju ne samo da otvara već teži da zaokruži, on piše pouzdanošću znalca, istovremeno, ne želeći da izda sopstveno srce. Danas pripadamo brojnim državama ali, još uvek, jednoj nevelikoj u mnogome zajedničkoj kulturi koja mora sebe da preispita upravo ako želi dobro svima koji baštine deo tog nasleđa. Josipov rukopis je doprinos tom procesu koji budi zanimanje ne samo generacija koje pripadaju epohi Indexa već i radoznalaca digitalnog uzrasta, koje muči kako se po njihovim pesmama više ništa ni ne meri, još manje pamti. Za kraj, nešto sasvim lično: Indexi možda nisu bili najbolji sastav Sarajeva. Vjerovatno nisu najpopularniji ansambl. Siguran sam da nisu najtiražnija grupa koju je Grad dao. Nisu bili najveća koncertna atrakcija iz Sarajeva, niti su se ikada bavili onim što se sada zove marketing. Ali, ima li Sarajevo svoju veću i svoju voljeniju i svoju važniju grupu? Knjiga U inat godinama će pomoći da se shvati o čemu to govorim. Petar Peca Popović

Fototipsko izdanje pripremljeno prema originalu (1910) čiji je vlasnik g.Jovan B. Mirkuš sa Cetinja. Broširano, 44 stranice, 14x21 cm, bez godine izdanja, izdavač Mitropolija crnogorsko-primorska- Cetinjski manastir. Retko izdanje, poseduje ga samo Biblioteka Srpske Patrijaršije, Beograd. U knjizi se posle tekstualnog dela (koji u celosti prenosim) nalaze fotografije 34 pripadnika vladarske dinastije: sl. 1 - Mitropolit DANILO, Gospodar Crne Gore (1697-1735) sl. 2 - Mitropolit SAVA, Gospodar Crne Gore (1735-1782) sl. 3 - Mitropolit VASILIJE, Gospodar Crne Gore (1750-1766) sl. 4 - Mitropolit PETAR I SVETI, Gospodar Crne Gore (1782-1830) sl. 5 - Mitropolit PETAR II, Gospodar Crne Gore (1830-1851) sl. 6 - DANILO I, Knjaz i Gospodar Crne Gore (1851-1860) sl. 7 - DARINKA, Knjaginja crnogorska († 1892) sl. 8 - OLGA DANILOVA, Knjaginjica crnogorska († 1896) sl. 9 - Velika vojvotkinja STANE († 1895) i Veliki vojvoda MIRKO († 1867) sl. 10 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo NIKOLA I, Knjaz i Gospodar Crne Gore sl. 11 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo MILENA, Knjaginja crnogorska sl. 12 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo KNjAZ DANILO, Našljednik prijestola crnogorskog sl. 13 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo KNjAGINjA MILICA, Prestolonašljednikovica sl. 14 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ MIRKO, Veliki vojvoda Grahovca i Zete sl. 15 - Njeno Visočanstvo Knjaginja NATALIJA sl. 16 - Njihove Svjetlosti Knjaz MIHAIL i Knjaz PAVLE, Veliki vojvoda Raški sl. 17 - Njihove Svjetlosti Knjaz STANISLAV († 1907) i Knjaz STEVAN († 1908) sl. 18 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ PETAR, Veliki vojvoda Zahumski sl. 19 - Njihova Visočanstva Knjaginjice crnogorske KSENIJA i VJERA sl. 20 - Njeno Visočanstvo MARIJA, Knjaginjica crnogorska († 1885) sl. 21 - Njegovo Veličanstvo PETAR I, Kralj Srbije sl. 22 - Njeno Visočanstvo ZORKA, Knjaginja Karađorđević († 1890) sl. 23 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaz ALEKSANDAR, Našljednik prijestola Srbije, Knjaz ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ i Knjaginjica JELENA KARAĐORĐEVIĆ sl. 24 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo PETAR NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz Rusije sl. 25 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo MILICA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 26 - Njihova Imperatorska Visočanstva Knjaginjica MARINA, Knjaginjica NADEŽDA i Knjaz ROMAN sl. 27 - Njegovo Veličanstvo VIKTOR EMANUEL III, Kralj Italije sl. 28 - Njeno Veličanstvo JELENA NIKOLAJEVNA, Kraljica Italije sl. 29 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaginjica JOLANDA, Knjaginjica JOVANA, Knjaginjica MAFALDA i Knjaz UMBERTO OD PJEMONTA, Našljednik prijestola Italije sl. 30 - Njegovo Visočanstvo Knjaz FRANC JOSIF BATENBERG sl. 31 - Njeno Visočanstvo ANA NIKOLAJEVNA, Knjaginja Batenberg sl. 32 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz ruski sl. 33 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo ANASTASIJA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 34 - Njihova Imperatorska Visočanstva JELENA GEORGIJEVNA, Knjaginjica Romanovska, Hercoginja Lajhtenberška i SERGIJE, Knjaz Romanovski, Hercog Lajhtenberški Династија Петровић-Његош Што утече испод сабље турске, Што на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине, Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, - Дивно име и свету слободу! - П. П. Њ. Као што су скоро све угледније породице црногорске током времена досељене у Црну Гору из другијех српскијех земаља, тако је досељена и породица Петровића Његоша, и то, према предању које се у тој породици чува, из Босне, из мјеста Зјенице. То се њихово досељење односи добу владавине Ивана Црнојевића (1471-1490.). По досељењу они се настанише на Његушима у Катунској нахији. О поријеклу и животу ове породице прије њихова досељења у Црну Гору ми врло мало што знамо, осим што нам предање казује, да су за неко кратко вријеме прије досељења боравили у Требињу, а затијем у Његошу планини, у мјесту Церовици. Ипак, судећи по једном потпису владике Данила, гдје се он назива `Војводић српске земље`, можемо с правом закључивати, да је то била једна од старих угледнијих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је Турци заузеше, напустила своје старо сједиште. Три до четири нараштаја прошла су, може бити, док се је у тој породици родио Петар, по којему се и назваше Петровићи. Унук овога Петра, а отац владике Данила, Шћепан, био је кнез Његушки, а осим тога често је изашиљан био по народним пословима код Патријарха у Пећ и тако је народне ствари заступао, да је због тога, као и због своје правичности и одлучности стекао велик глас и поштовање у народу. Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (доцније владику Данила), који се је као младић васпитавао и учио у цетињском манастиру, али пошто Сулејман-паша скадарски разруши овај манастир, 1692. године, Никола се опет поврати кући својих родитеља. Крај XVII. вијека био је у опште најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С потоњијем каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и потоњи основ оне Црне Горе, коју Црнојевићи засновали бјеху. Изгледало је, да ће слобода црногорска за навијек да угасне, али добри геније Црне Горе показао је Црногорцима пут, којим треба да иду к спасењу. Крајем године 1696. Црногорци се скупе на сабор, да бирају себи Господара и владику, и Провиђење је хтјело, те је њихов избор пао на Николу (Данила) Петровића Његоша. Тај избор био је сретан и Богом благословен. Та породица, која се је одликовала најљепшим људским врлинама: бистрином ума, силом вазда к добру упућене воље, личном храброшћу, мудрошћу и вјештином војничком, живом свијешћу о народним потребама и идеалима, бистрим погледом на вријеме у којему живе, радњом која ствара и иде даље од онога што затече; породица задахнута силним патриотизмом и обдарена најљепшим даром поезије и најдивнијим цртама тјелесне љепоте, - та породица дала је Црној Гори до данас седам владалаца, којима она дугује благодарност за све што има. Пет од овијех владалаца били су у исто доба и црквени поглавари - митрополити, али не треба отуда закључивати, да су Господари из дома Петровића Његоша били Господари зато, што су у исто доба били и митрополити. Они су бивали владаоци прије, него што су узимали на себе то високо црквено достојанство, у којем је била сједињена власт црквеног и државног поглавара. Тако н. пр. владика Данило био је три године од народа изабрани Господар, па је тек послије тога времена примио митрополитско достојанство. Између 1830. и 1833. владика Раде називао се је: `Божјом милошћу, ја ђакон Петар II. Петровић-Његош, Господар Црногорски`, па је тек доцније постао митрополит. Осим тога, они се нијесу ни носили, изузевши св. Петра Цетињског, као црквени поглавари, већ су носили народно руво и оружје. Па и св. Петар у доба рата носио је народне хаљине и оружје. По хронолошком реду они су слиједили овако: МИТРОПОЛИТ (владика) ДАНИЛО, родио се на Његушима. Владао је од 1697-1735. Посветио га је српски патријарх Арсеније III. Чарнојевић. 1701. ударио је при Орловом Кршу на Цетињу основ данашњем цетињском манастиру. У Зети, у селу Српској, приликом освећења цркве, ухвате га Турци и осуде на смрт, али га Црногорци откупе за 3000 дуката. На Царевом Лазу 1712. потукао је велику турску војску, којом је приликом и сам допао рана. Тако утврди земљу с поља, пошто ју је предходно изнутра оснажио, истријебивши из ње потурчењаке, преко којих су се у Црну Гору почели увлачити страни елементи. Ћуприлић паша навали на Црну Гору 1714. са многобројном војском, и попали је до Цетиња, откуда се врати, немогавши је покорити. Владика Данило крену се у Русију за помоћ и утврди са руским царем Петром Великим везе покровитељства и братства, у чему су га шљедовали сви доцнији Господари Црне Горе. Ушљед добрих односа са Млетачком Републиком добио је духовно покровитељство над Боком, која је тада била под млетачком влашћу. Одржавање реда у земљи повјерио је неколицини главара. МИТРОПОЛИТ САВA (1735-1782.). Завладичио га је српски патријарх из Пећи. - 1736. помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење Хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца: МИТРОПОЛИТА ВАСИЛИЈА, којега је завладичио пећски патријарх и дао му назив: `Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи.` Једном приликом, кад је у Пећи био сабор српских архијереја, добио је од пећског патријарха писмени позив, у којем га патријарх назива: `Митрополитом од принципата Црне Горе`. Митрополити Сава и Василије заједно су владали од 1750-1766., које године Василије умре у Петрограду, гдје је и сахрањен. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР I. (Свети Петар Цетињски), владао је од 1782-1830. Завладичио се у Карловцима 1784., одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину, изговорио је знамените ријечи: `ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена` - што су узели за основицу своје политике сви доцнији Господари црногорски. 1787. помагао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-Пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-Паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798., који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао `кулук`. Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим. Представио се на Цетињу 18. октобра 1830. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР II. (Владика Раде, синовац Петра I.). Васпитач му је био чувени српски пјесник Симо Милутиновић-Сарајлија. Посвећен је за архијереја у Петрограду 1833 , пошто је већ три године као ђакон био Господар Црне Горе. Установио је Сенат. као највишу судску власт, у којем су била заступљена сва племена. Завео је тјелесну гарду (перјанике). Под њим се почео наплаћивати порез. Отворио је прву штампарију послије чувене ободске штампарије (1493. за вријеме владе Ивана Црнојевића). Веће је сукобе имао са Турском због Подгорице, Дробњака и Грахова, гдје је погинуло десет његових рођака Петровића. С Аустријом је уредио пограничне спорове. Он је један од првих српских пјесника. У своме најбољем пјесничком дјелу `Горском Вијенцу`, који је преведен на више европских језика, опјевао је истребљење потурчењака из Црне Горе под својим претком владиком Данилом. Умро је 1851. Сахрањен је по својој жељи у црквици на врху Ловћена изнад Цетиња, КЊАЗ ДАНИЛО I. По жељи народној и пристанку цара руског Николе I. прогласио се у Петрограду за Књаза, и тијем је коначно у Црној Гори свјетовна власт отцијепљена од духовне. Турска се побојала да ће тијем сувише порасти Црној Гори углед, те посла на њу 1852. велику војску под Омер-Пашом. Брат Књаза Данила, Велики Војвода Мирко, отац данашњега Господара Црне Горе, предводио је борбу. Пошто се није могао одржати, склонио се у Острошки Манастир, гдје је са 30 Црногораца девет дана одољевао огромној непријатељској сили, док му није стигла помоћ од Књаза Данила. Дани одбране у Острошкоме Манастиру сачињавају једну од највеличанственијих црногорских ратних епопеја. Борба се завршила 1853. г. када је Турска на интервенцију Великих Сила признала ново стање у Црној Гори. 1858. Турска опет посла велику војску, коју у славној битци на Граховцу на Спасов-дан Црногорци потпуно потукоше под вођством Великог Војводе Мирка. По тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске. Књаз Данило био је у управи одважан, племенске је свађе и освете искоријенио и ауторитет државне власти високо уздигао. Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладљивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе. У напону снаге свршио је трагичном смрћу од атентата, који је, као пошљедица политичких мотива, на њега извршен у Котору 1. августа 1860. На упражњени пријесто послије њега дошао је његов синовац: КЊАЗ НИКОЛА I. који се васпитавао у Паризу, примивши владу у 19. години живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, Великог Војводе Мирка. 1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. 1868. млади Књаз Никола путовао је први пут у Русију, и том приликом је са царем Александром II. још више развио везе, које су са Русијом били утврдили његови преци. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. 1876. у заједници са Србијом, са којом је Књаз Никола још под владом Књаза Михаила склопио савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа. Црногорско се оружје прославило у побједама на Вучјем-Долу, Фундини и Никшићу, па пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билећ, Бар, Улцињ и Подгорицу. Глас о побједама црногорским би разнесен широм свијета. Пјесници их опјеваше, а Црногорци дадоше Књазу Николи назив: `Цар Јунака`. Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне Велике Силе, које јој то до тада формално не признаваху. По рату настало је дуго доба мира, које је Књаз Никола умио искористити, да своју Црну Гору и мудром управом и мирним радом уздигне на степен, на који су је подигле храбре мишице њених синова у славним ратним побједама. Радио је у свијема правцима културнога развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је, помоћу братске Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Својим везама сродства са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мјери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним српским пјесником. Књаз Никола је творац модерне Црне Горе, која је дјело његове управе и заједничких трудова његових и његовога храброг народа, којем је посветио сав свој живот. Руковођен идејом општега напретка, дао је земљи из слободне воље 6. децембра 1905. Устав, кад му га нико од његових поданика није тражио. Благодарећи аукторитету Књаза Николе, Црногорско је море, приликом пошљедње јевропске кризе због анексије Босне и Херцеговине, ослобођено ограничења наметнутих Берлинским Конгресом, што је не мала добит за културни и привредни развој Црне Горе. Унаприједивши Црну Гору у свијема правцима цивилизаторскога рада, Књаз Никола дочекао је, да ове године може заједно са својим народом, пун поноса и поуздања за будућност, бацити поглед на плодове свога педесетогодишњег владања и дјелања. У свијема својим напорима за опште добро, за све вријеме владавине, имао је помагача, савјетника, сапатника и анђела хранитеља у сапутници свога животаКЊАГИЊИ МИЛЕНИ, жени и владарци ријетких врлина, која га је обдарила прекрасним породом. Књагињу Милену због њене доброте и због племенитости њенога срца народ црногорски прозвао је `народном мајком`.

BOŽANSKE SITNICE Vasa Pavković, Milan Đurić NOVO za poklon idealno Lib22 Žanrovi: Domaći pisci, Publicistika Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 85 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 25 cm Opis Postoje knjige čije pisanje podrazumeva znanje, nadarenost, puku prilježnost... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti za radni sto i na papir preneti zamišljeno. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za pisanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – koračati ravnicom, ići uz breg, silaziti padinom, pratiti reku, verati se vododerinom, zalaziti u rit, lutati šumom... Reklo bi se odreda obične radnje, mada je retko ko od nas spreman da skrene sa asfaltiranog puta, da pođe manje ustaljenom stazom, još manje nesigurnim bogazom. Retko ko je od nas spreman da se makar i na tren oseti izgubljenim u ravnici, da posrće uz breg, da se kotrlja padinom, da se probija kroz rečni gustiš, da kvasi noge u močvarnom rukavcu, da rizikuje da mu šikara izgrebe lice i ruke... A pisanje ove knjige nije moguće bez svega nabrojanog. Postoje knjige čije čitanje podrazumeva predznanje, radoznalost, vreme... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti na stolicu, u fotelju ili na klupu, i listati stranice. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za čitanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – sklopiti korice, izaći, skrenuti sa puta, uposliti telo i čula, posmatrati... uvideti da, zapravo, jedinu zbrku u prirodi pravi čovek, da je sve drugo odavno uređeno. Bez obzira na to koliko nam se sve to drugo, osim nas samih, činilo kao skup sitnica. Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

BOKS FRANCUSKI I ENGLESKI Dragomir T.Nikolajević ---------------------------- Savate ili francuski boks je izvorna borilačka veština koja se razvijala u Francuskoj još u XVI veku, da bi današnji oblik sportske borbe primenjen oko 1830. godine. Te godine učitelj savatea Charles Lecour sistematizovao je pravila borbe i tehnike, koja se upotrebljavala u savateu i tada je praktično savate postao sport. Ta prvobitna pravila su se do danas održala, uz manje izmene, čime je savate u potpunosti sačuvao svoju izvornost i autentičnost. Tokom XIX veka postojala je velika konkurencija između klasičnog (engleskog) boksa i savatea (francuskog boksa), gde je engleski boks, uvođenjem novčanih nagrada za pobede, dobio na masovnosti i preuzeo veći uticaj u sportu. Savate je nasuprot njemu čuvao duh amaterskog sporta. Internacionalna Savate Savate kao organizovani sport počeo je po&3269;etkom prošlog veka da propagira ovaj sport u svetu kao amaterski sport. Sedište Internacionalne Federacije za savate je u Parizu, Francuska. Godine 1924. godine na Olimpijskim igrama u Parizu, savate je uvršten u demonstracioni sport. Početkom drugog svetskog rata, organizovani savate se gasi, što se desilo i drugim sportovima. Savate se obnavlja u Francuskoj 1975. godine kada se dekretom ministarstva proglašava za nacionalni sport Francuske. Danas postoji jednistvena Internacionalna Savate Federacija u svetu osnovana 1985. godine a savate se organizovano trenira u 59 zemalja u Evropi, Aziji, Americi, Africi i Australiji U Srbiji savate se javlja u vojsci Srbije i Crne Gore još u XIX veku, a doneli su ga oficiri školovani u Francuskoj. Po Jugoslovenskoj enciklopediji fizičke kulture (str. 171, 182 i 188) kapetan Dragomir T. Nikolajević je u Beogradu 1905. pokrenuo francuski i engleski boks a 1914. godine napisao knjigu `Boks francuski ili engleski` u cilju propagiranja i podučavanja ovim sportom koja je u januaru 2009.godine od strane Savate Saveza Srbije ponovo objavljena kao drugo izdanje kako se istorija ovog sporta ne bi zaboravila. Posle rata savate se ponovo vežba u Jugoslaviji 1976. godine dolaskom francuskog instruktora Daniena Wehra u Zagreb. Dana 26.09.1987. u Rijeci na osnovu sporazuma o udruživanju (usvojenog 12.09.1987.) organizacioni odbor JUSO usvojio je odluku o osnivanju ove organizacije i zakazao vanrednu sednicu Konferencije. Dana 24.10.1987. na vanrednoj sednici Konferencije u Sesvetskom Kreljevecu osniva se prvi nacionalni savez u savateu Jugoslovenski savate odbor na kojem se usvaja Statut i Poslovnik o radu Izvrsnog odbora i komisija JUSO. Prvo prvenstvo Jugoslavije za juniore i seniore u kombat savateu održano je u tri kola. 1. kolo 1/8 finala održano je u Rijeci 26.09.1987. gde je održano 19 borbi, 2. kolo 1/4 i 1/2 finala održano je u sesvetskom Kraljevecu 24.10.1987. godine gde je održano 15 borbi. 3. kolo Finale održano je 22.11.1987. u Beogradu gde je održano 11 finalnih borbi. Najuspesniji klub bio je CBS `Lučki Radnik` iz Rijeke. Nakon toga svake godine održavana su prvenstva Jugoslavije u savateu. Savate se ponovo počinje vežbati u Zagrebu, Beogradu, Rijeci, Novom Sadu, Rumi, Zemunu, Kikindi, Kragujevcu, Splitu, Podgorici, Nikšiću, Peći, Borovu, Osijeku, Foči, Ptuju, Varaždinu, Derventi i drugim gradovima. Godine 1989. formira se Udruženje savate-boks klubova Jugoslavije. Ovaj savez vrlo brzo zauzeo visoko mesto i veliki uticaj u Internacionalnoj federaciji za savate i organizuje internacionalna takmičenja i zapažene nastupe na međunarodnom planu. Predstavnici ovog saveza Vuk Rajkovć, Miodrag Rakić i Zeljko Jarec zauzimaju vašna mesta u direktorijumu F.I.S.-a. Godine 1990. formira se Savez Savate Klubova Srbije koji zbog rata 1991. god. na žalost staje sa radom. 31. januara 2003. godine na predlog tadašnjeg predsednika F.I.S.-a Alexandre Walniera osniva se Savate Savez Srbije od strane predsednika Miodraga Rakića koji već 22. februara 2003. godine dobija punopravno članstvo u Internacionalnoj Federaciji za savate F.I.S. kao njena članica. Ovaj savez u 2003. godini okuplja velik broj klubova (31) i osniva još jedan savez u svom sastavu a to je Savate Savez Vojvodine osnovan 02. marta 2003. godine koji u svom članstvu 2003. godine ima 18 klubova. Oba Saveza su učlanjeni u Sportski Savez Srbije i Sportski Savez Vojvodine. Za kratko vreme u 2003. godini (prvoj godini rada) Savate Savez Srbije i Vojvodine je održao međunarodni seminar u trajanju od 11 dana u Rumi, Novom Sadu i Beogradu (55 učesnika), savezni sudijski seminar u Zemunu (18 učesnika), Prvenstvo Srbije i Vojvodine u Sremskoj Mitrovici, Prvenstvo Crbije i Crne Gore u Rumi, reviju u Apatinu, kao i demonstraciju savatea u Novom Sadu. Organizovan je rad kancelarije Saveza, kontakti sa Internacionalnom Savate Federacijom i prvi nastup reprezentacije Srbije na Evropskom Prvenstvu u assaut savateu u Italiji (kod Rima) . U 2004. godini Savate Savez Srbije nastupa na Balkanskom Prvenstvu u Ljubljani i na Svetskom Prvenstvu u Plovdivu, Bugarska od 02-04.VI 2004.godine naša reprezentacija je osvojila prvu zlatnu medalju za Srbiju (Slobodan Popov) i dve srebrene medalje (Slavko Gestić i Maja Odžić). Iste godine, od FIS-a dobija pravo organizacije Balkanskog Prvenstva u combat savateu za juniore i seniore 23-24.aprila 2005.godine. U 2005. godini osim odlične organizacije Balkanskog Prvenstva Savez dobija i prvog prvaka sveta u combat savateu /Srđana Nadrljanskog/. Osim njegove osvojeno je još 20 medalja na međunarodnim prvenstvima samo u ovoj godini što je naš Savez dovelo na 4. mesto na svetskoj rang listi. ---------------------------- 148.str.,ilustr.,21.cm Stanje knjige```10``` o

Nova Srbija Jevto Dedijer Izdavać SKZ,Beograd br.154 kolo XXII tvrdi povez, 302 strane + dodatak sa slikama +karta, Stanje: Vrlo dobro Stara Srbija Geografska i etnografska slika U ovom članku pokušao sam da dam zaokruženu sliku o zemlji i stanovništvu Stare Srbije. Materijal je najvećim delom uzet iz Cvijićeva rada `Osnove geografije i geologije Makedonije i Stare Srbije`, koji je zbog svoje voluminoznosti i strogo naučnog karaktera nepristupačan širem krugu čitalaca. Bogati, u tri opsežna toma razbacani materijal pokušao sam da sredim i preradim koliko je to potrebno za jedan pregledan članak. Pored toga mestimice sam unosio nepromenjene pasuse iz toga dela. To sam činio onde gde je Cvijić pod neposrednim uticajem prirodnih pojava i etnografskih prilika stvarao žive i jasne slike, koje se vrlo često odlikuju i bogastvom opservacija. Pitanje starosrbijansko može srpsku javnost raznovrsno interesovati. Stara Srbija je naša etnografska matica, centar slavne Nemanjića kraljevine i carevine i njen najkulturniji deo. Pored toga te nas zemlje mogu interesovati i zbog toga što kraljevina Srbija najbrži i najkraći izlaz na more dobiva preko Stare Srbije, i što srpske kraljevine mogu doći u neposredan dodir tek preko ove oblasti. Pa ipak, premda se ne može odreći velika važnost svima ovim momentima, ima jedan momenat koji ja smatram kao važniji od svih. To je pitanje vaspostavljanja normalnih etnografskih i političkih odnosa u pojedinim oblastima Stare Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji. To je pitanje stvoreno stalnim favoriziranjem arbanaškog elementa od strane Turske, koje je imalo za težnju da srpski elemenat u ovim oblastima iskoreni, da se od ostalog Srpstva, naročito od Srbije i Crne Gore, otrgnu vardarski Srbi, da se na: taj način Srpstvo razdrobi, i prestane postojati kao jedna etnografska celina. Mislim da je ovo pitanje važnije od svih, ili najmanje važno kao sva ostala, naročito zbog toga što ono neće prestati da bude akutno ni onda kad se granice srpske države pruže do mora. Hteo sam da ovim člankom na nju svratim pažnju. Ako ova misao bude čitaocima jasna i razlozi dovoljno ubedljivi smatraću da je članak odgovorio nameri koju sam imao, kad sam se odlučio da ga napišem. I Ime Stara Srbija, kao geografski naziv, postala je u devetnaestom veku pod uticajem državnih promena koje su nastale iza oslobođenja kneževine Srbije. Kada se kneževina Srbija, kao zasebna oblast, javila na kartama, geografi su morali stvoriti nov geografski naziv za one oblasti srednjevekovne srpske države koje nisu ušle u sastav kneževine. Starom Srbijom nazvane su tada centralne, južne i jugoistočne oblasti srednjevekovne Srbije. Sve neoslobođene oblasti stare srpske države nisu prozvane Starom Srbijom zbog toga što su neke, usled naročitih prilika, dobile u toku poslednja četiri veka nova provincijalna geografska imena, koja su kao takva ušla u geografske karte pre oslobođenja kneževine Srbije i pre postanka imena Stara Srbija. Kao svako novo geografsko ime koje pokriva jednu takvu oblast ni Stara Srbija nema svojih jasno opredeljenih granica. Dugo se diskutovalo o tome gde prestaje granica Makedonije, a gde počinje granica Stare Srbije. Na posletku je u nauci prevladalo mišljenje, koje je zastupao Cvijić, da Starom Srbijom treba nazvati one oblasti stare srpske države koje su do pre oslobođenja Srbije u domaćim i stranim kartama nazivane Srbijom, i iz kojih je stanovništvo nazivalo svoju zemlju Srbijom i srpskom zemljom. S toga gledišta naziv Stara Srbija obuhvata oblasti na jugu i jugoistoku od Skoplja zahvatajući oblasti od Kratova ispod Ovčeg Polja pa preko Vardara (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, str. 44-45). Ako se ovako ograničena Stara Srbija usporedi s granicama srednjevekovne srpske države, onda bi se ona najviše podudarala s južnim granicama Milutinove države ili države koju je nasledio car Dušan (Stanoje Stanojević.`Istorija srpskog naroda`, Drugo izdanje. Beograd 1910 strana 124 i 140). U ovaku oblast Stare Srbije spadali bi ovi predeli: 1) na jugu od planinskog venca Šara Karadag: Ovče Polje, Slavište, Sredorek, Kozjak, Crna Gora (skopska), Polog s tetovskom kotlinom, Poreč, Kičevska i Debarska oblast; 2) na severu od Šare: sliv istočne Morave, Kosovo s Drenicom, prizrenska oblast (Gora, Opolje, Has, Srecka, Podrima, Podgor), Metohija s Podgorom, Prekoruplje, Plav, Gusinje s oblastima oko Skadra, Rugovo, Stari Kolašin i oblasti Novopazarskog Sandžaka. Veličina ove oblasti nije još, prema ovim granicama, izmerena. Iznosiće po prilici oko 40.000 km2. II Utvrđeno je da Stara Srbija ima najpovoljniji položaj među zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Važnost toga položaja je u tome što se neposredno dodiruje skoro sa svima, što ima lake i prirodne veze i što zauzima centralni položaj među svima zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Naročito povoljne i prirodne veze ima s Makedonijom (dolina Vardara) i sa Srbijom (dolina Morave). Od manjeg su značaja prirodne komunikacije s Bugarskom, Bosnom i Crnom Gorom. Veze sa Severnom Arbanijom i obalama Jadranskog Mora su, po svojim prirodnim osobinama, veoma povoljne, ali su danas bez značaja zbog anarhije koja nekoliko vekova vlada na ovom važnom istorijskom putu. Od naročite je važnosti za Staru Srbiju što kroza nju prolazi najvažnija uzdužna balkanska komunikacija, moravsko-vardarska dolina, i što u njoj izbija najvažnija poprečna balkanska komunikaciona linija, koja ide od Skadra dolinom Drima na Metohiju i Kosovo. Moravsko-vardarska dolina prestavlja prostranu nizinsku liniju, koja polovi severni trup Balkanskog Poluostrva, i koja svojim prostranim i razgranatim slivom vlada znatnim prostorijama na Poluostrvu. Ali njena je glavna važnost u tome što dovodi u dodir oblasti Panonske (Ugarske) Ravnice s oblastima Egejskog i Sredozemnog Mora, i što prestavlja najkraći suvozemni put iz Srednje i Zapadne Evrope za Sueski Kanal i za Indiju. Stara Srbija zauzima centralni deo te komunikacije i drži njenu najvažniju tačku, preševsko razvođe. Važnost skadarsko-kosovskog puta, koji najvećim svojim delom prolazi kroz Staru Srbiju je u ovome. Zapadna balkanska obala od Rijeke (Fijume) do Grčke prestavlja zatvorenu morsku obalu. Ona je bogata zalivima, i to katkad veoma bogata, ali su svi ti zalivi u zaleđu zatvoreni visokim, krševitim i neprohodnim vencima, koji se pružaju paralelno s morskom obalom. Oni su uzrok što bogato razuđena dalmatinska obala ne može da dobije svoj pravi značaj. Reke na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva, koje teku poprečno na pravac planinskih venaca, su mahom malene, kratka toka, doline im se veoma retko zasecaju u najviše vence planina dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema. Ove nepovoljne prilike menjaju se na liniji Skadar-Metohija-Kosovo. Oko Skadarske Kotline planinski venci povijaju iz pravca severo-zapad jugo-istok i prelaze u pravac jugo-zapad, severo-istok; oni dakle na tome mestu prestaju ići paralelno s obalom, već idu poprečno na obalu, i time olakšavaju pristup od obale prema unutrašnjosti. U račvama tektonskog sudara dinarskih i grčko-arbanskih planina koji se vrši u ovoj oblasti, i čija su posledica ova povijanja planinskih venaca, nastaje niz tektonskih potolina (kotlina), koje se ređaju od obale prema unutrašnjosti. Te kotline su omogućile lakši saobraćaj između unutrašnjosti i jadranskih obala, i one su bile uzrok što je u Srednjem Veku kroz njih prolazio najvažniji poprečni put, i što je skadarska obala prestavljala jednu od najbogatijih i najkulturnijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Za građenje jedne normalne železničke pruge od važnosti je i to što su ove kotline međusobno vezane dolinom Drima, i što ih ona izvodi na morsku obalu. Za Staru Srbiju od presudne važnosti je to što ova najvažnija poprečna komunikacija izbija u njoj na moravsko vardarsku dolinu, koja opet predstavlja najvažniju uzdužnu komunikaciju. Zbog ovih povoljnih prirodnih veza Stara Srbija sa susednim delovima Srbije i Bugarske nazvana je centralnom balkanskom oblašću, koja ima najlakše neposredne veze sa susednim zemljama. U tu oblast spada Skopska oblast s Ovčim Poljem, Kumanovom i preševskim razvođem, Kosovo, krajevi oko. Vranje, Leskovca, Pirota i Niša u Srbiji i krajevi oko Ćustendila i Sofije u Bugarskoj. U toj oblasti skopsko-preševska oblast ima jedinstven položaj. Ona ima lake i sigurne veze u svima pravcima, drži u sebi ključ najvažnije uzdužne komunikacije i njenu vezu glavnom poprečnom komunikacijom; na posletku skopsko-preševska je oblast znatna prirodnog bogastva. Zbog svih ovih osobina skopsko-preševska oblast postaje središte iz koga se može najlakše zavladati prostranim oblastima Balkanskog Poluostrva, i iz koga se može razviti jedna snažna država u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva. Iz tih razloga Cvijić je skopsko-preševsku oblast po važnosti izdvojio od ostalih i nazvao je balkanskim jezgrom. (`Osnove`, knjiga I, str. 47-52, i knjiga III, str. 1058). U toj centralnoj oblasti možda nije od manjeg značaja ni položaj Niša kad se uzme u obzir njegova veza s dolinom Timoka i s Kosovom. Prva ga dovodi u kontakt s dolinom Dunava, s Vlaškom Nizijom i s Južnom Rusijom, a druga s jadranskom obalom, Italijom i mediteranskim svetom. Kad se još doda da Niš leži na važnoj tački moravske doline, da ima odlične veze i s Beogradom i sa Solunom i Sofijom, onda je razumljiva njegova velika istorijska važnost koju je sačuvao kroz sva vremena; Pruga Dunav-Jadransko More učiniće ga najvažnijom železničkom raskrsnicom na Balkanskom Poluostrvu, na kojoj će se ukrštati saobraćaj između oblasti Sredozemnog Mora i stepskih i borealnih oblasti Evropske Rusije s jedne, i između Srednje Evrope i Bližeg Istoka s druge strane. I iz ovih je razloga od velikog opšteg kulturnog i svetskog interesa da se što pre načini od Skadra na Dunav železnica, i da ta linija dođe u ruke jedne civilizovane države. III Po raznovrsnim prirodnim osobinama u Staroj Srbiji razlikujemo dva dela, i to skopski i kosovski deo Stare Srbije. Oba su rastavljena šarsko-karadaškim planinskim vencem, koji ne čini samo jednu prepreku saobraćaju, već predstavlja važnu klimsku i fitogeografsku granicu. Na južnoj strani, kao što ćemo docnije videti, prevlađuju uticaji mediteranske klime i vegetacije, a na severnoj srednje evropske. Duga, žarka i sušna leta sa dugim jesenjim kišama osobina su prve, a blaga leta, kiše u sva godišnja vremena, i snegovite zime osobina su druge klime. U Skopskoj Staroj Srbiji razlikujemo više manjih celina, između kojih se naročito ističu Skopska Kotlina i visoravan Ovče Polje. Obe ge oblasti predstavljaju ostatke negdašnjeg tercijernog jezera, koje se pružalo duboko prema jugu. Ovče Polje prestavlja ili jednu stariju fazu toga jezera ili deo koji je docnije tektonskim procesima uzdignut. Ovče Polje prestavlja zaravan sa srednjom visinom od 400 m., s vrhovima koji katkad prelaze visinu od 750 m. koja se diže iznad skopske. kotline za 100 do 150 m, koja je sastavljena od slatkovodnih tercijernih sedimenata,* i čija površina nije mnogo oštećena razoravajućim radom rečne vode. Dugačko je 40-50 km., široko 30 km., a veliko 1400 km2. Dižući se iz jedne kotline znatno manje visine Ovče Polje je otvoreno u svima pravcima, k zbog toga je jače izloženo vazdušnim strujama, naročito nepogodama i olujama. Taj momenat uslovljava oštre i snegovite zime, žarka i suha leta. `Zato znatni delovi njegovi imaju leti izgled stepe: goli su i sprljeni, žita su zazrela i klasje i kukuruzovina suvi, samo po slatinama ima malo zelenila. I manji vetrovi dižu prašinu i pesak... Sunčani zraci peku i jako zagrevaju ogoleli, žućkasti, liskunoviti pesak, koji se blješti i ne da u se pogledati. Skoro nigde nema drveta. Drvo za građu dobivaju Ovčepoljci od Mitrovice, i donosi se železnicom do Velesa. Oganj u kućama održavaju poglavito slamom sa malo drva`. (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, strana 224 do 225). Skopska kotlina sastavljena je od jednog planinskog dela, Skopske Crne Gore (srednja visina oko 500 m.), i skopske ravnice (srednja visina 240 met.), koje su zajedno velike 393 km.2 Uokvirena visokim planinama sa čestim dubokim prevojima, usecima i klisurama skopska kotlina, ima naročito lepu panoramu: na horizontu se vide glomazne planinske mase, često duboko usečene i otvorene, obično gole, stenovite s oštrim vrhovima, koji su i leti često pokriveni snegom. U osnovi sastavljena od stena razne starosti, ispunjena mekim jezerskim neogenim sedimentima, puna reka i bara, skopska kotlina ima žarka leta sa vrućim vazduhom, koji od mnogih barskih isparenja postaje zagušljiv. Zimaje vrlo oštra, duž kumanovsko preševske udoline duva jak severni vetar, koji nanosi velike snežaničke smetove. Severna ili kosovska Stara Srbija s Metohijom, prizrenskom kotlinom i Podrimom čine jednu geografsku celinu, za koju se vezuju šarske župe Sirinić, Sredska i Opolje i limska župa Plav s Gusinjom. Ova oblast po svojoj klimi i vegetaciji, koje nose srednjeevropski karakter, mnogo je drukčija od skopske Stare Srbije. `Severno od kačaničke klisure ne osećaju se ni slabi mediteranski uticaji; Kosovo, Metohija i druge kotline na S. od Kačanika imaju srednjeevropsku klimu. Leti nema onakvih žega kao u Skopskoj Staroj Srbiji i dalje u Makedoniji: nebo je češće naoblačeno, kiše nisu sasvim retke, atmosferski su talozi pravilnije raspoređeni na sva godišnja vremena, a preko zime padaju veliki snegovi. Zbog toga je više rečica koje leti ne presušuju; reke, čiji je sliv koliko onih na Jugu od Kačaničke Klisure, imaju mnogo više vode; mnogobrojnije su reke bogate vodom, čije su doline osim toga i leti vlažne i pokrivene bujnim zelenilom. Na Severu od Kačaničke Klisure nema one letnje sprljenosti i sparušenosti, niti je zemljište poznate žućkaste i žućkasto-crvene boje; prevlađuje obraslo, zeleno zemljište: veliki šumski kompleksi hrastove i bukove gore, zatim bujne paše i livade. Ne samo da nema južnih kulturnih biljaka već su retki i vinogradi. Mesto njih se javljaju prostrana polja sa žitima, naročito pšenicom i kukuruzom, zatim šljiva, koja, počinjući odmah oko Kačanika, ima dalje na Severu sve veće rasprostranjenje` (`Osnove za Geografiju i Geologiju Makedonije i Stare Srbije`, napisao J. Cvijić, knjiga treća. Beograd 1911, strana 1052-1053). Oblasti zapadno od Vardara, naročito Tetovo, Poreč, Kičevo i Kopač drže sredinu između makedonskih kotlina i starosrbijanskih. Zime su većinom oštre, duge, ali često bez dugotrajnih jakih vetrova. Proleća i jeseni su kratka i kišovita. Leta su sveža, prijatna, s dovoljno kiše i bez nesnosnih žega. Oblasti veoma bogate atmosferskim talozima. Novopazarski Sandžak prestavlja znatno drukčiju oblast, i po sastavu i plastici svoga zemljišta i po osobinama klime i vegetacije.. Dok su ostala dva dela Stare Srbije bila u oblasti rodopske mase ili u oblasti gde se ona sudarila sastaje s vencima dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema, Novopazarski Sandžak je skoro sav u oblasti planina dinarskog sistema. U njemu prevlađuju planinski venci, većinom krečnjački i skaršćeni, vrlo često plećati s visokim platoima. Pored krševitih i zbijenih planinskih venaca ova se oblast odlikuje i time što nema onako prostranih kotlina kao ostala dva dela Stare Srbije. Klime je planinske, leta su blaga, kišovita, zime oštre i snegovite. Čini se da je ova oblast vrlo bogata u atmosferskim talozima. Od drugih karsnih oblasti odlikuje se velikim brojem reka, i to dosta velikih reka, od kojih su najvažnije Tara, Lim, Ćotina i Uvac. Zbog prilika koje su do sad u ovoj oblasti vladale znatan deo oblasti je ostao neispitan, skoro naučno nepoznat. IV Zbog nesnosnih političkih prilika, naročito zbog životne nesigurnosti i zuluma od strane Arbanasa i Turaka ekonomske prilike u ovoj oblasti, pored ogromnog prirodnog bogastva, ostale su vrlo primitivne. Seosko stanovništvo bavi se stočarstvom, zemljoradnjom i pečalbarstvom. Prisojne strane skopske kotline zasađene su vinogradima koji odlično uspevaju. Skopsko grožđe i vino naročito je cenjeno, i ono se izvozi i u Srbiju. U skopskoj ravnici rađa odlično žito, duvan i afion, a nekada je na obalama Lepenca sejan pirinač. Torbeši i Turci skopske kotline pored stočarstva i zemljoradnje bave se i pravljenjem ćumura. Ovče Polje je više stočarski nego zemljoradnički kraj, ima mnogo stoke naročito ovaca. Po plodnim delovima seje se pšenica, često mak ili afion. Prisojne strane su često pod vinogradima. U oblastima Debru, Golemoj Reci, Zajasu, Kopaču i Poreču vlada poznata arbanaška anarhija, zbog koje je svaki privredni posao postao prosto nemoguć. Seljaci su morali napuštati gajenje stoke po planinama i obrađivanje udaljenijih njiva. Obrađuju se samo njive oko kuća i na obalama reka. Arbanasi otimaju stoku, odvode decu, ucenjuju i napadaju sela. Zbog toga svaki rad izvan sela postaje opasan. Opasno je i stoku čuvati, seći drva za japiju i obrađivati udaljenije njive. Zbog ovakih prilika stanovništvo se najviše bavi pečalbarstvom. U pečalbu idu od 13-60 godina. U pečalbi se bavi dunđerstvom, strugarstvom, zatim pekarstvom, neki postaju mesari i piljari. Idu u Srbiju, Bugarsku, Tetovo i Bitolj. U Poreču glavna privredna grana je voće, koje prodaju u Prilepu i Skoplju. Mnoga sela okružena su velikim šumama od voćnjaka. Tetovska kotlina je neobično bogata oblast. Žita rodi toliko da preteče i za izvoz. Rađa kukuruz, pšenica, ječam, raž i ovas, duvan je vrlo dobar. Oko Vardara rađa lan i konoplja. Ovo je voćem jedna od najbogatijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Oko poloških sela voćnjaci prekrivaju velike komplekse zemljišta. Čuvene su pološke jabuke i kruške, koje su prenesene i u Srbiju, gde su poznate pod imenom tetovskih jabuka. Izvoze se u Skoplje, Solun i Carigrad. Osim toga oblast je bogata i sa stokom Čuveno je `šarsko` i `korabsko sirenje`. U ovim oblastima je naročito razvijeno stočarstvo. Njim se bave i seljaci i varošani. Seljaci iz Skopske Crne Gore prodaju mleko od svoje stoke solunskim Jevrejima i carigradskim Jermenima, koji od njega onda prave kačkavalj. Ima varošana, i to dosta imućnih trgovaca, koji se bave stočarstvom. Velike `ćaje` iz Skoplja i drugih varoši imaju mnogo stoke koju leti drže po Šari planini, a zimi je vode čak u Solunsko Polje. I oni većinom prodaju preko (Svetozar Tomić, `Skopska Crna Gora`, `Naselja srpskih zemalja`, knjiga III strana 462). Osobite su plodnosti kotline severnog ugla Stare Srbije, naročito Kosovo i Metohija. Tamo je zemljoradnja razvijena na račun stočarstva, zbog plodne crnice kojom su pokrivene najgornje partije dna poljskog. Zemlju radi samo `raja`, Arbanasi vrlo malo rade. Znatan deo ovih oblasti je neobrađen, pa ipak ova polja prestavljaju pravu žitnicu za bliže oblasti. Osobite je plodnosti Malo i Veliko Kosovo, i to prvo naročito zbog toga što se Lab izliva svake godine iz svog korita i na lukama ostavlja mulj. Po tvrđenju Branislava Đ. Nušića na Kosovu radi dve stotine do dve stotine trideset vodenica i jedan parni mlin u Prištini. Isto tako kaže da se s Kosova izveze na solunsku pijacu preko deset miliona oka žita, naročito čuvene kosovske pšenice (Branislav Đ. Nušić. `Kosovo, opis zemlje i naroda`. Sveska I. Izdanje Mitice Srpske. U Novom Sadu 1902, s. 51-56). Nesumnjivo je da ove oblasti nisu još dovoljno naseljene, i da ima dosta pustog zemljišta zgodna za naseljavanje. Ove dve kotline, Kosovo i Metohija, mogu postati žitnice za velike delove Balkanskog Poluostrva, samo ako se gušće nasele, i ako u njih dođe narod koji moderno obrađuje zemlju, kao na primer u Vojvodini ili u srbijanskom Posavlju i Podunavlju. U ovim oblastima ima mnogo ruda, i tragova gde su negda kopane rude. U Tetovskoj kotlini je otkrivena bakarna i srebrna ruda. Kosovska oblast je naročito bogata rudama. Starih rudokopa ima oko Novog Brda, u Janjevu, u Trenči kod Mitrovice, kod Slovinja, Gračanici, Kižnici i drugim mestima. Kosovska oblast treba da postane središte mlinarske i rudarske industrije. U okolini Gnjilana seje se mnogo konoplje, i razvijena je užarska industrija. Gotovo sva sela Stare Srbije su čivčijska; seljaci žive na spahijskoj ili džamijskoj zemlji, s koje plaćaju izvesan prihod džamiji ili spahiji. Ti su čitluci postali na dva načina. U nekim slučajevima država je za nagrade svojim činovnicima i vojnicima davala na uživanje pojedina seoska imanja s koga su oni pobirali izvestan prihod (od desetine do četvrtine). Drugi deo nastao je time što je neki uplivniji Turčin seljaka silom ukmetio. Arbanasi, koji žive kao seljaci imaju većinom svoja imanja, koja su dobili prostom otimačinom od srpskih seljaka. Te su otimačine vršene vrlo mnogo i poslednjih dvadeset godina, i one se mogu tačno dokazati. Interesantno je da je pečalbarstvo na Kosovu i Metohiji slabo razvijeno. Ono je specijalna grana privrede Makedonaca i Starosrbijanaca iz Skopske, Stare Srbije, zatim nekih krajeva oko Prizrena. U pečalbu idu većinom Srbi, ali u najnovije vreme ima i Arbanasa. Srbi idu u pečalbu kao dunđeri, drvodelje, hlebari, kasapi, zidari i peramidžije. Idu u Srbiju, Vlašku i Bugarsku, mnogi se od njih obogate i ostanu za vazda u zemlji u koju dođe. Arbanasi kad odu u pečalbu rade većinom teže poslove, i postaju hamali, cepari ili obični nadničari. Pečalba se javlja često kao posledica anarhije, koja zavlada čim se Arbanasi jave u jednoj oblasti, u većini slučajeva to je jedan stari način privrede, koji docnije pređe u naviku, i koji je specijalna osobina Cincara i oblasti u kojima je bilo više Cincara. Pored ovog svoga raznovrsnog prirodnog bogastva i važna geografskog položaja Stara Srbija je od raznovrsne važnosti za ceo srpski narod, naročito zbog položaja koji ona među srpskim zemljama zauzima, i zbog etnografskih procesa koji se, poslednja tri veka, vrše u njoj na štetu srpskog naroda. Ovde dolazi u obzir nekadašnji i sadašnji položaj Stare Srbije među ostalim srpskim zemljama i prema ostalim delovima srpskog naroda. Treba istaći da je Stara Srbija u srednjem veku prestavljala najkulturniju i najvažniju srpsku zemlju, da je ona bila jezgro iz koje je izišla i oko koje se razvila dvestagodišnja Nemanićka država. Ona je bila centar te snažne države, koja se širila od obala Neretve i Bosne do Vardara i Demir Japije i od Dunava do Jadranskog Mora. O njenoj važnosti svedoči to što su u njoj bile sve važnije prestonice srednjevekovne Srbije: Ras, Pauni, Priština, Prizren i Skoplje, a o njenom privrednom poletu svedoče ostatci od savršenije zemljoradnje i mnogobrojnih rudarskih i trgovačkih mesta. Na posletku o kulturnom poletu ovih oblasti svedoči znatno razvijena crkvena i hronološka književnost, koja je cvetala po mnogobrojnim manastirima i dvorovima pojedinih velikaša, a naročito razvijena je bila graditeljska i ikonografska umetnost, koja je bila na putu da od vizantijskih uzora stvori jedan specijalno srpski graditeljski i slikarski stil. Za istoriju srpskog naroda, za njegovo duhovno jedinstvo i za polet naše narodne poezije i tradicionalne književnosti od presudna uticaja su bili pojedini događaji koji su se odigrali u ovim oblastima. Od najveće važnosti je kosovski boj, koji ne znači samo jedan datum u srpskoj istoriji i jedan događaj od sudbonosnih posledica, već jedan od onih retkih istorijskih događaja pod čijim uticajem se formira cela duša jednoga naroda, zajedno s celom njegovom duhovnom kulturom. Poraz na Kosovu, koji je bio uzrok te je u XV i XVI veku promenjena karta Istočne Evrope, za ceo srpski narod, skoro za celo Jugoslovenstvo bio je događaj koji je duhovno ujedinio velike mase srpskog i jugoslovenskog naroda, i od njega načinio narod koji svoju novu istoriju počinje tek od toga datuma. Kosovska tradicija je danas zajedničko duhovno imanje ne samo raznih delova srpskog, već i celog srpskohrvatskoga, pa i znatnog dela bugarskog naroda. Ona se opeva u prostranoj oblasti od Trsta do Soluna, od Skadra pa do Rile. Ovi kulturnoistorijski momenti, koji na široke mase mogu vršiti izvestan, često i vrlo velik uticaj, za nas su pitanja drugoga reda pred pitanjem o važnosti ovih oblasti za srpski narod, kao jednu etnografsku celinu. Kod ovoga pitanja treba imati na umu da je Stara Srbija ostala ne samo centralna oblast među istočnim srpskim zemljama, nego ona je jedina oblast preko koje razni delovi srpskog naroda mogu među sobom neposredno opštiti. Stara Srbija je zemlja u kojoj se sastaju i preko koje se dodiruju oblasti moravsko-vardarskih Srba s oblastima dinarskih Srba. I pošto je, sticajem naročitih prilika, zona u kojoj se ta dva velika dela srpskog naroda sastaju postala vrlo uska, to j`e postala opasnost da se taj potrebni kontakt ne prekine, što bi značilo nemogućnost srpskog naroda da postoji kao jedna etnografska celina, a to znači koliko i propast jednog naroda. Od šesnaestog veka na ovamo u ovoj oblasti vrše se etnografske promene, koje su stalno ispadale na štetu srpskog naroda. Te etnografske promene nisu se vršile zbog toga što bi srpski narod bio nesposobniji za kulturnu borbu, već na protiv zbog toga, što se jedna država udružila s jednim narodom da fizičkom silom iskoreni srpski elemenat iz ovih klasičnih i za srpski narod tako važnih oblasti. I zbog toga arbanaško prodiranje, iseljavanje srpskog naroda iz ovih oblasti i nasilno poarnaućavanje srpskog naroda su za nas važnija pitanja i od samih istorijskih reminiscencija i od istorijske važnosti ovih oblasti za nas, premda ni prema tome ne možemo ostati ravnodušni, naročito zbog toga što se time naša nacionalna egzistencija dovodi u pitanje. To je bio najvažniji razlog naše stalne uznemirenosti, našeg nacionalnog rada u tim oblastima i stalnih briga celog srpskog društva, Zbog toga ćemo pitanju arbanaško-srpskih odnosa, istoriji arbanaškog prodiranja i etnografskim prilikama ovih oblasti obratiti naročitu pažnju. Problem srpsko arbanaških odnošaja vrlo malo je naučno tretiran i nije dosta jasan. Ovde se ne mogu dublje upuštati u taj problem samo ću istaći ono što su mnogi strani i domaći pisci zapazili, a to je da oblast između crnogorskih Brda i Kačaničke Klisure prestavlja onu oblast Balkanskog Poluostrva, u kojoj su se, za po sledeća tri stoleća, izvršila najveća etnografska pomeranja i pretapanja. U ovoj oblasti već od šesnaestog veka vrši se širenje arbanaškog elementa na račun srpskog. U Srednjem Veku centar srpskog naroda i srpske države, najbolji i najkulturniji njen deo danas je skoro sasvim poarbanašena! Samo u pravcu prema Severu i prema Istoku etnografska granica između Srba i Arbanasa poremećena je na štetu Srba najmanje za sto pedeset kilometara vazdušne linije. Dok je u Srednjem Veku granica između Srba i Arbanasa išla u glavnom između Prizrena i Ljume, danas ona ide od Prespanskog Jezera na Kumanovo, Ristovac duž cele Srbijine granice do Novog Pazara i Sjenice. Nesumljivo je prema svima istorijskim izvorima da je istočno od linije Prizren – Đakovica srpski narod živeo u ogromnoj većini. O tome svedoče svi očuvani istorijski spomenici i svi popisi sela i ljudi koji su sačuvani od toga vremena. Da je u oblasti između te linije i Jadranskog Mora bilo srpskih sela sigurno je, ali koliko, ne može se tačno reći. Ima nekih indikacija po kojima bi se moglo zaključiti da je i u toj oblasti, naročito današnjoj Malisiji, bilo dosta Srba. Na ta razmišljanja pored ostalih navode i ovi momenti: Iznenađuje mnoštvo geografskih srpskih naziva u oblastima, u kojima danas retko ko zna srpski. Drugo, G. Cvijić je našao u Poreču i Tetovskoj kotlini srpskih porodica koje tvrde da su poreklom od Skadra i Malisije. Na posletku mnoga arbanaška plemena tvrde da su srpskog porekla i svojataju se s raznim crnogorskim plemenima. Tako na primer za Hote se tvrdi da su znatnim delom srpskog porekla, od iseljenih Pipera i Čevljana. Beriši su znatnim delom kučnog porekla. Verovatno su srpskog porekla i Klimenti, Šalje i Gaši, koji se svojataju sa susednim crnogorskim plemenima. (J. Cvijić, `Osnove`, Š. str. 1163.) Ipak pored ovih svih momenata može se s dosta pouzdanosti reći da je u oblastima zapadno od Prizrena i Ljume i u Srednjem Veku bilo manje srpskog naroda, kao što je Arbanasa veoma retko bilo u župama oko Prizrena, na Kosovu, u Metohiji, Moravi, i oblastima Novopazarskog Sandžaka. U skadarskom primorju u srednjem veku bilo je dosta srpskih sela. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je kompaktnije, samo je s Istoka i Severa potisnuto Arbanasima, a s juga išarano turskim plemenima Konjarima i Jurucima. Osim toga u pograničnim planinskim delovima prema Srbiji i Bugarskoj ima i nešto Vlaha (Aromuna) koji na tim planinama, naročito Rujnu i Osogeviji, imaju svoje letnje kolibe, a zimi slaze u susedne kotline. U kratovskoj, kočanskoj i kumanovskoj oblasti ima oko 3000 duša ovih Vlaha, od kojih Je jedna trećina već poslovenjena (J. Cvijić, `Osnove`, I, s. 183). U južnom delu Ovčeg Polja prevlađuje čisto tursko stanovništvo, Turci, vrlo stari doseljenici iz Male Azije. Razgledaju fizički oronuli i iznemogli, vrlo su lenji i predstavljaju najnekulturnije stanovništvo ovih krajeva. Prava su suprotnost njima Konjari, maloazijsko pleme, koji žive mnogo južnije, i koji se odlikuju vrednoćom i trezvenošću. Pored toga ima Pomaka i Torbeša, koji predstavljaju poislamljeno mestimice na pola poarbanašeno srpsko stanovništvo. Pored ovoga ima po varošima i po selima znatan broj hercegovačkih i bosanskih muhadžira. U istočnom delu ove oblasti stanuje slovensko pravoslavno stanovništvo koje susedni srpski i bugarski krajevi nazivaju Šopima ili Šopovima. Šopluk ili Šopsko je jedan naziv koji obuhvata oblasti na dosadašnjoj tromeđi srpsko-bugarsko-turskoj zahvatajući i susedne delove u Srbiji (krajevi oko Pirota) i u Bugarskoj (krajevi do Sofije, Iskrove klisure i Dupnice) zatim u Staroj Srbiji, gde im se smatra kao centar oblast, koja ide od Ovčeg Polja ka Pirotu. Šopovi po najnovijim istraživanjima prof. Cvijića, Jirečeka i Kovačevića, predstavljaju slovensko stanovništvo koje je nastalo smesom iz Pečenjega, Slovena i Vlaha (Cvijić, `Osnove`, I, s. 180). Oni su se kao klin utisnuli između čisto srpskih i čisto bugarskih oblasti, i prestavljaju stanovništvo mahom nacionalno nesvesno, po spoljnem izgledu često su neobični, s dosta mongoloidnih tipova, žene se od 15-18 godina, uzimaju devojke koje su od muža po 8 i 10 godina starije. To je stanovništvo zatvoreno, u se povučeno, vredno, trezveno, štedljivo i veoma sebično. Opaža se da su sumornost, oskudica veselosti i humora i slaba fantazija osobine koje zahvataju znatne delove naročito skopske Stare Srbije. (Cvijić, `Osnove`, 1, 198). U oblastima istočno od Vardara, naročito u Poreču, Kičevu, Kopaču i Pologu većinu stanovništva čine Srbi koji u južnom delu pripadaju srednjevekovnim makedonskim plemenima Mijacima i Brsjacima. Pored toga u znatnom broju ima Arbanasa i Pomaka. U Gornjem Kičevu Arbanasi i Pomaci čine preko polovine svega stanovništva, Zajas je sav arbanaški, a Gornji i Donji Kopač čisto srpski. Etnografski je najčišći Poreč, jer od njegovih 38 sela samo je jedno arbanaško. Srpsko stanovništvo ovih oblasti je više crnomanjasto i smeđe no plavo, većinom srednjeg i malog rasta i vrlo vredno. U tetovskoj kotlini Srbi još čine većinu, dok Arbanasi zauzimaju planinska sela i okolinu. Arnauti su poreklom od Debra, s Kosova, Metohije i Ljume, zatim od Maće, Dukađina i Mirdita. Arbanasi su se počeli doseljavati u ove oblasti po prilici pre 170 godina. Arbanasi su se najpre doselili u visoke oblasti oko Šare i Koraba, a odatle su u razne kotline Stare Srbije i Severne Makedonije slali svoje aramijske čete, koje su klale, ubijale, otimale stoku, imanje, razvaljivale staje i stanove (bačila), onemogućili srpskom stanovništvu da se bave stočarstvom i zemljoradnjom, prisilili ga na taj način da ide na pečalbu i da postepeno iseljava. Uporedo s tim nasiljima išlo je useljavanje Arbanasa, koji su težili da k sebi dobave svoje brastvenike i saplemenike. Tako je za poslednjih sto sedamdeset godina naseljena velika masa Arbanasa u Debru, Kičevu, Zajasu i tetovskoj kotlini. Ovaj proces potiskivanja i poarbanašavanja srpskog elementa bio je. naročito intenzivan u oblastima severo od Šare i Karadaga, naročito na Kosovu, Metohiji, Drenici,. oblastima oko Prizrena i u južnom delu Novopazarskog Sandžaka. Poarnaućavanje ovih oblasti vršeno je na tri načina, iseljavanjem srpskog stanovništva, useljavanjem Arbanasa u čisto srpske oblasti i poarbanašavanjem srpskog stanovništva. Proces potiskivanja srpskog stanovništva počeo je davno, ali on je počeo da se intenzivnije vrši tek posle velikih srpskih seoba u XVII i XVIII veku. Srpsko stanovništvo ovih oblasti, naročito Kosova i Metohije, predstavljalo je u srednjem veku najkulturniji deo srpskog stanovništva. U susedstvu su mu bila malisorska i miriditska arbanaška plemena. Kao što je poznato to su fizički veoma plodna i ekspanzivna plemena. U ovih planinaca vera ne igra tako veliku ulogu. Kada sađu s planina oni su skoro bez izuzetka primali Islam, i prilagođavali se zahtevima turske države. Oni su naročito favorizirani od strane Turske, sačinjavali su najhrabriji deo njene vojske, od njih je u Carigradu obrazovana naročita Sultanova telesna garda. U Staroj Srbiji njima je toliko gledano kroz prste da ne samo što nisu zarezivali tursku vlast, već su i sami Turci trpeli od njihova zuluma. Srpsko stanovništvo bilo je pušteno tim raspuštenim gorštacima na milost i nemilost. Oni su otimali zemlje, stoku, imanja, pa čak i žene, odvodili decu, i ucenjivali. Ti su zulumi trajali nekoliko stotina godina, i ponavljali su se s jačom žestinom za vreme Karađorđevih i Miloševih ustanaka, prvog i drugog srpsko-turskog rata i za vreme raznih crnogorsko-turskih ratova. Ponavljani su čak i za vreme grčko-turskog rata. Zbog toga uvek za vreme ovih događaja i neposredno posle njih vršena su velika iseljavanja srpskog stanovništva s Kosova, iz Metohije i iz Novopazarskog Sandžaka u Srbiju. Na taj je način došlo do toga da skoro jednu celu trećinu stanovništva Kraljevine Srbije sačinjavaju ovi doseljenici s Kosova, iz Metohije i Novo pazarskog Sandžaka. Tvrdi se da je iz ovih oblasti samo od godine 1880-1900 iselilo u Srbiju preko 60.000 stanovnika. Srpsko stanovništvo koje je ostalo u Staroj Srbiji dovijalo se na razne načine kako će da spaze život. Najpre je promenjena nošnja. Svi su muškarci primili arbanaško odelo, obrijali su glave i nosili perčine. To ne čine samo prosti težaci već i sveštenici, samo da što manje padaju u oči, i da se, što manje izlažu opasnosti. Ženske su, na protiv, sačuvale srpsko odelo. Isto tako priman je i arbanaški jezik, kojim se govori na polju, pred Arbanasima, Turcima i strancima, a srpski jezik se upotrebljavao u kući. Mnogi su od zuluma bili prisiljeni da prividno prime Islam, i mnogi Srbi za dugi niz godina na polju vrše obrede muslomanske, a u kući obrede hrišćanske vere. Srbi koji potpuno prime Islam oni se ne odrode samo od hrišćanstva, već se odrode i od Srpstva, i postaju najveće krvopije svoje hrišćanske braće. Srbi se u ovoj oblasti ponašaju onako, kao što su se ponašali poislamljeni Srbi u Bosni i Hercegovini: čim promene veru odmah gube i nacionalnu svest. Kod Arbanasa je drukčije. Oni menjaju veru vrlo lako, ali ne menjaju ni nacionalne svesti, ni jezika, ni običaja, pa čak ni svog odela. Sve ove pojave koje se vide na putovanjima u ovom delu stare Srbije bile su uzrok te se mnogim stranim piscima učinilo da ovde srpskog naroda nikako i nema, i da Srpstvo u ovim oblastima prestavlja samo jednu istorijsku uspomenu. Međutim stvar nije takva. Detaljnim proučavanjem pojedinih sela doznalo se ovo. Sva ta masa koja po spoljašnjim znacima izgleda kao čisto arbanaška da ona nije arbanaška, već da tu ima: 1) znatan broj Srba pravoslavnih koji se ne vide i koji se od arbanaškog zuluma povlače iz javnog života, 2) među samim Muslomanima ovih oblasti ima ih tri vrste. Jedni su čisti Arbanasi, drugo su takozvani Arnautaši, to jest islamizovani domaći Srbi, a treće su bosanskohercegovački muhadžiri. Kad se ovako stvar posmatra srpsko pitanje u kosovskoj Staroj Srbiji izgleda sasvim drukčije. Cvijić se naročito trudio da pronađe tačan broj srpskih porodica na Kosovu, Metohiji i prizrenskoj okolini, i da utvrdi brojnu srazmeru između broja Srba pravoslavnih, Arnautaša, pravih Arbanasa i muhadžira. Za poslednje mu je to samo katkad pošlo za rukom. Broj pravoslavnih kuća svakog sela popisan je u takozvanim mitropolijskim spiskovima. Te spiskove Cvijić je sam kontrolirao, zatim je preko učitelja, sveštenika i drugih pismenijih ljudi dobivao popise domova u pojedinim selima. Na taj način izradio je jednu statistiku srpskog stanovništva koja može da samo minimalan broj srpskog stanovništva. Prema toj statistici srpsko stanovništvo u pojedinim delovima Stare Srbije na severu od Šare planine raspoređeno je ovako: Na Kosovu u ferizovićskom kraju Srba pravoslavnih 178 kuća, Arbanasa 1262, muhadžira 120. U prištinskom kraju u 90 sela Srba pravoslavnih ima 856, Arbanasa 1329, muhadžira 617 kuća. Pored toga ima razbacanih srpskih kuća i u drugim selima, tako da u tome kraju ima svega 1952 srpskih kuća (u to uračunato i 399 kuća katoličkih Srba u Janjevu). U vučitrnskom kraju ima Srba u 33 sela, i u varoši Vučitrnu 584 srpskih pravoslavnih kuća. U deset detaljno ispitanih sela razmer između Srba pravoslavnih i ostalih je ovaj: Srbi pravoslavni 91, Arbanasi 45, Arnautaši 14, Muhadžiri 35 kuća. U mitrovičkom kraju s varoši Mitrovicom ima 755 srpske kuće. Srazmera s Arbanasima nije ispitana. U 125 sela iz oblasti Morave Srba pravoslavnih ima svega 2602 kuće, što sa varoši Gnjilanima čini 3009 kuća. U 56 detaljno ispitivanih sela srazmera je ova. Srba pravoslavnih 1013, Srba katolika 18, Arbanasa 188, Arnautaša 1155, muhadžira 106. U pećskoj okolini. U Podgoru u 60 sela 635 srpskih, 716 arbanaških, 4 muhadžirske, 9 katoličkih kuća. U Prekoruplju, u 44 sela, 231 srpska, 457 arbanaških, 108 katoličkih, 14 muhadžirskih kuća. U Prekovodama u 25 sela 183 kuće Srba pravoslavnih, 268 arbanaških, 57 katoličkih i 9 muhadžerskih. U Rekama srpskih 191 kuća, arbanaških 646 katoličkih 14. U ostalim selima pećke nahije 61 srpska kuća. U varoši Plavu i okolnih 29 sela ima Srba pravoslavnih 207 kuća sa 2053 duše, Srba Muslimana 705 kuća, Arbanasa 878 kuća. U varoši Peći Srba pravoslavnih 519 kuća, Srba muslomana 334 kuće, Arbanasa muslomana 1204, Arbanasa katolika 30 kuća, Turaka 41. U Rugovu ima 183 kuće Arbanasa, a Srba nema ni jednog. U prizrenskom kraju u 17 ispitanih sela ima: Srba pravoslavnih 516 kuća, Srba muslomana 644 kuće, Srba katolika 75 kuća, Arbanasa 77, pored ovih po mitropolijskim spiskovima u 24 druga sela ima 194 srpske kuće. Osim toga u oblasti Sredskoj ima 420 kuća, u oblasti Siriniću (selo Sevce) ima 152 kuće. Na taj način u prizrenskom sandžaku ima 1295 srpskih kuća. U varoši Prizrenu 1910. bilo je 3200 do 3400 muslomanskih porodica sa 23.800 duša, 870 srpskih kuća sa 4350 duša, grčko cincarskih 145 kuće sa 725 duša, katoličkih 190 kuća sa 950 duša, i ciganskih 92 kuće sa 460 duša. Varoš Prizren svega 4.497 kuća sa 30.285 duša. U celoj Staroj Srbiji, severno od Šare (sandžaci prištinski, pećski, sjenički, pljevaljski i prizrenski kraj bez gostivarskog i tetovskog) ima 26.339 srpskih pravoslavnih kuća, i to 3965 u varošima, a 22.374 po selima. Prema mnogobrojnim ispitivanjima došlo se do rezultata da u svakoj srpskoj kući u ovom delu Stare Srbije živi prosečno po 10 duša. Prema tome broj Srba pravoslavnih u Staroj Srbiji severno od Šar planine iznosi oko 260.000 duša. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je raspoređeno ovako: u skopskoj kazi 34.385, tetovskoj i gostivarskoj 31.897, kumanovskoj 34.191, kratovskoj 19.385 krivo-palanačkoj 24.162. Svega 144.497 duša. (Ovaj broj će se prema granici koja se ima povući izmeću Srbije i Bugarske morati menjati. Ipak mi ćemo ga za sada zadržati). Prema ovome svemu izlazi da srpskog pravoslavnog stanovništva u Staroj Srbiji ima od 400.000 do 500.000 duša. U celoj oblasti koju Srbija ima da dobije taj će se broj moći popeti na 800.000 duša. Pored toga u Staroj Srbiji ima oko 300.000 Srba Muslomana koji govore samo srpskim jezikom i 150 do 200000 Srba Muslomana, koji su na pola arbanizovani, koji govore i srpski i arbanaški. Ostatak od 300-400.000 čine pravi Arbanasi. (Dr. J. Cvijić `Balkanski rat i Srbija`, Beograd 1912, s 16-17). Iz ove statistike vidi se da broj srpskog naroda pravoslavne vere nije tako malen kao što je izgledalo mnogim strancima, da Srba nije sasvim nestalo na Kosovu ni u Metohiji, ni u krajevima oko Prizrena, u kojima vlada najveća anarhija. Samo srpsko pravoslavno stanovništvo u celoj Staroj Srbiji čini skoro polovinu svega stanovništva. Uz to dolazi znatan broj Srba Muslomana koji govore samo srpski. Na taj način srpsko stanovništvo koje govori. samo srpskim jezikom sačinjava apsolutnu većanu celokupnog stanovništva Stare Srbije. Ovo je rezultat najsavesnijeg ispitivanja stanovništva Stare Srbije, rezultat koji može biti samo u toliko netačan, što se celo srpsko pravoslavno stanovništvo nije moglo izbrojati. Prema tome ovi podatci prestavljaju minimalne brojeve srpskog pravoslavnog stanovništva. VI Pošto mi je bio određen dosta kratak rok u kome sam morao. svršiti ovaj članak, ja nisam mogao do kraja izvesti jedan zadatak, koji sam prvobitno imao na umu, a to je da na osnovu sigurnih izvora utvrdim broj sela, u kojima su u prvoj polovini XIX veka živeli Srbi, i da ih uporedim sa današnjim stanjem. Na taj način bi se moglo utvrditi dokle su srpska naselja dopirala na zapad i koje su oblasti bile srpske u prvoj polovini XIX veka. Na tome pitanju sam bio počeo raditi, i zasada sam skupio ove podatke koje ovde s najnužnijim napomenama iznosim. Oko polovine XIX veka ruski konzul Hilferding našao je u Prizrenu `okolo 3000 musulmanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih domova i okolo 12,000 žitelej muškoga pola` (Bosnija. Putevja zam`tki pisma k A S. Homjakovu. Moskva 1859. str. 2.) Prema ranije navedenoj turskoj statistici da se broj stanovništva u Prizrenu za poslednjih 50-60 godina nije mnogo povećao, i da se brojni odnošaj između religija nije mnogo menjao. U okolini Prizrena Hiljferding je našao ovaj broj porodica. U pravom Podrinju (`sopstvenij Podrim`) 3000 arbanaških i 300 srpskih pravoslavnih kuća, Rahovcu 50 arbanaških i 100 srpskih kuća,[1] u Župi Sredskoj 200 arbanaških i 300 srpskih kuća, Podgoru 1000 kuća muslomansko arbanaških i oko 20 arbanaško katoličkih i oko 300 pravoslavnih. (Bosnija. s. 10.) Prema tome u prizrenskom kraju bez sirinićskih sela bilo je u to doba oko 1000 kuća, znači da se za pedeset godina broj srpskih kuća umnožio samo za 143 na hiljadu ili 143% što na jednu godinu dolazi 0,28 %. Međutim broj Srba Muslomana znatno se umnožio. Tako na primer u Rahovcu prilike posle 50 do 60 godina izgledaju ovake: Srba pravoslavnih 141 kuća, Srba Muslomana 416; znači da su se Srbi pravoslavni za pedeset godina umnožili samo za 41 kuću, što iznosi za pedeset godina 41% ili 0,82% za jednu godinu. Međutim Srbi Muslomani koje je Hiljferding usled ovlašnog posmatranja uračunao u Arbanase, umnožili su se za to isto vreme od 50 na 416 kuća, dakle za 366 kuća ili za 732%. Znači da je godišnji priraštaj muslomanskog stanovništva iznosio 146% godišnje! Ovakav priraštaj je potpuno neprirodan, i on se može objasniti jedino prelaskom velikih masa Srba pravoslavnih na Islam. Isto tako Hiljferding navodi da su kosovska sela Robovci, Vojnovci i Topličani hrišćanska (Bosnł˙. s. 21-22). Međutim danas u Vojnovcima nema nijedna srpska kuća, a ima 38 arbanaških, u Topličanima ima 22 srpske pravoslavne kuće, arbanaških ima 16, a muhadžirskih 16 kuća. (Cvijić, `Osnove`, III, str. 1177-1178), a u Robovcima po mitropolijskim spiskovima ima samo 17 srpskih kuća. Godine 1844. izišla je knjiga Dra Josifa Milera, pod jednim dugačkim naslovom: `Albanien, Rumelien und osterreichisch montenegrinische Granze dishricts von Budua in Osterreichisch Albanien, Praag 1844, (str XII+103,8o). Rgag 1844, (str XII + 103, 8°). Taj Miler proživio je dugi niz godina kao lekar u Turskoj, proputovao je sve ove krajeve, i upoznao se odlično s tadašnjim prilikama Evropske Turske. Za tu knjigu, koja zaslužuje da se i danas pročita, napisao je predgovor Pavle Šafarik, i kaže da se odlikuje`durch Genauigkeit und Treue in Wiedergeben des Selbstbeobachteten und durch Shenge in Absondern des fremher Entlehnten`. Miler nalazi da u pećkoj oblasti ima 65.000 stanovnika, od toga 31.000 hrišćana u đakovičkoj (Jakowa) 52.000 stanovnika sa 21.000 hrišćana, u prizrenskoj 78.000 stanovnika sa 29.000 hrišćana, a u Zadrimu 19.000 stanovnika sa 16.000 hrišćana. Kao srpska sela nabraja: Kremovik, Mirošić, Čupevo, Grebnik i Zlokuće na obalama Belog Drima. (str. 21.) Danas u Čupevu nema ni jedne srpske kuće, a ima 15 arbanaških, u Grebniku srpskih 12, arbanaških 20, u Zlokućanima ima samo 30 arbanaško-katoličkih; a ni jedne srpske.[2] (Cvijić, III str. 1186-1187) Isto tako kao srpska sela navađa Crnce (Crca), Veličane, Ljuboždu, Novo Selo i Bijelo Polje na severu od Peći zatim Jošanicu, Banje i Kopilika kod Kijeva. Od tih sela danas u Crncima nema ni jedne srpske kuće, a ima 30 arbanaških, u Novom Selu 3 srpske a 20 arbanaških, u Banjama 27 srpskih, 3 arbanaške, u Belom Polju 20 srpskih i 30 arbanaških, u Jošanici 1 srpska pravoslavna. 20 arbanaških i 9 kuća bosanskih muhadžira, u Kijevu 20 srpskih a 20 arbanaških. (Cvijić, citirano mesto). Za selo Istiniće kaže da je isključivo nastanjeno `nesjedinjenim Grcima` (to est pravoslavnim stanovništvom). (Milerovo delo, str. 76). Međutim danas u Istinićima nema ni jedne srpske porodice, ali ima 150 arbanaških kuća (Cvijić, Osnove, III. str. 1189). Zatim spominje sela Rastavic sa 80, Babaj sa 200 srpskih stanovnika i Velju Koronicu sa 160 stanovnika. Za poslednje kaže da pripadaju srpskom plemenu koje je najdalje na zapad prodrlo. (Miler, cit. delo 76). Spominje Srbe koji stanuju u celom slivu reke Erenik,[3] između Dečana, Đakovice i mesta Fšai[3] na Drimu, koje se nalazi dva časa na severu od Švanjskog Mosta. Za ranije pomenuta sela na S. od Švanjskog Mosta daje ovu statistiku: Kremovik 40, Mirošić 210, Čupevo 8 i Grebnik sa 50 kuća, u Klinu 30 stanovnika `srpskog plemena, ali muslomanske vere`. U Fšai živi `70 većinom muslomanskih stanovnika srpskog plemena.` Oko Švanja su sela: Petrušane, Rać, Doli, Kušavica i Snać `gde se srpski narodni elemenat meša s arbanaškim` (s. 79). Koliko sam izvešten u ovim selima nema danas nijedne srpske kuće. Broj stanovnika u Peći u godini 1838 iznosio je 12.000. Među tima bilo je 150 familija `grčko nesjedinjenih,` i 20 katoličkih. Za pećsko stanovništvo veli: `Der Abstammung nach bilden die Slaven die überwiegende Mehrheit der Bevclkerung, indem man nur 62 osmanische Familien hierorts findet`(str. 74.). Treba napomenuti da on često ime Srbin zamenjuje imenom Sloven i gde god spomene Slovene treba razumevati Srbe. Prema ranije citiranoj Cvijićevoj statistici izgleda da se broj pravoslavnih kuća u Peći za poslednjih 80 godina umnožio skoro za 400, ali nesrazmerno više broj arbanaško-muslomanskih kuća. Ako su ove statistike precizne, broj Srba muslomana u Peći se strašno smanjio., Znači da su se mnogi poarbanasili. U Đakovici je našao 1900 kuća sa 18.000 muslomanskih, 450 katoličkih i 2600 grčko-pravoslavnih stanovnika`. To stanovništvo razlikuje po narodnosti ovako: 17.000 Arbanasa, 3.800 Slovena i 180 Osmanlija (str. 78). Ovi brojevi kazuju mnogo o silnom pretapanju srpskog muslomanskog i strašnom istrebljivanju srpskog pravoslavnog stanovništva u zapadnim oblastima Stare Srbije. Ovaj lekar koji je umeo fino da oseti i dobro da vidi često ističe psihološke i kulturne razlike između srpskog i arbanaškog stanovništva, daje često svoja precizna mišljenja o jednima i drugima. Ta su mišljenja davana redovno u našu korist. Ovaj otmeni i pronicavi stranac umeo još pre 80 do 100 godina da oseti svu težinu položaja tamošnjeg srpskog naroda i svu našu istorijsku tragiku koja je najrečitije govorila baš u tim oblastima. VII Arbanaška najezda tolika je silna da je srpska pravoslavna naselja u severnom delu Stare Srbije prestavljaju manje i veće oaze. Arbanasi su srpska naselja svojim kompaktnim oblastima opkolili sa svih strana. Takva jedna arbanaška oblast pruža se duž Šare i Karadaga prema severu do Bujanovaca na granici Srbije. Ta arnautska zona odvaja vardarske Srbe od kosovskih, prizrenskih i metohijskih Srba. Druga kompaktna arbanaška zona pruža se od Bujanovaca duž srpske granice preko Kopaonika do sela Kovačića. Ta neprekidna arbanaška zona, koja je dugačka 100 do 120 kilometara, odvaja kosovske Srbe od Kraljevine Srbije. Četvrta zona ide od severnih arbanaških planina u pravcu prema Kopaoniku, prokinuta je samo uskom srpskom zonom kod Mitrovice: cilj joj je da odvoji Kosovske i Metohijske Srbe od srpskih oblasti Novopazarskog Sandžaka. Ovako sa svih strana opkoljena naselja Arbanasi su svojim čistim oblastima uspeli da rastrzaju u više komada. Takva jedna prostrana arbanaška zona koja ide od Starog Kolašina i pruža se zapadnim delom Kosova kroz celu dolinu Lepenca uspela je da odvoji prizrenske i metohijske srpske oblasti od kosovskih. Srpski narod u Staroj Srbiji severno od Šare i Karadaga nalazi se u položaju opkoljenoga. Kad se ovaka slika posmatra izgleda prosto da je ovo izvršivano sve po jednom planu čiji je izgleda cilj bio, da se neprijatelj opkoli, da se razdvoji u manja odelenja, i da se onda pojedina odelenja ili prisile na predaju ili prosto istraže. Sudbina mnogih ovako izolovanih oblasti bila je unapred određena; ko nije mogao da se iseli taj je morao da primi islam, i da se onda postepeno poarbanašava. Ta sudbina koja je pretila sadašnjim srpskim oblastima snašla je ranije, na opisani način, prizrenske oblasti islamizovanih Srba, zatim Drenicu, Rožaj i druge. Na Kosovu prevlađuje muslomansko stanovništvo koje se sastoji od Arbanasa, Arnautaša, zatim muhadžira iz Srbije i Bosne. Pored toga u varošima ima nešto Turaka, i ti su malobrojni. Posle Arbanasa brojno su najjači pravoslavni Srbi, koji često čine veće čisto i pretežno srpske celine. Od tih je najveća između Gračanice i Prištine sa najvećim srpskim selom Doljom i Gornjom Guštericom. Slabija je vučitrnska srpska oblast, koja se duž Sitnice, i s jedne i druge strane, produžuje prema severozapadu. Malo je Srba u slivu Nerodimke i Drenice. S kosovskom oblašću u kontaktu su srpske oblasti Gornja i Donja Morava, zatim Stari Kolašin. Lab je čisto arbanaški. Od kosovskih i metohijskih Srba odvojena su arbanaškom oblasti Rugovo srpska muslomanska n pravoslavna naselja u Plavu i Gusinju, koja održavaju kontakt sa susednim srpskim oblastima Crne Gore. Skoro čistu srpsku oblast prestavlja Novopazarski Sandžak. U njemu ima samo jedna čisto arbanaška oblast na zapadu od varoši Novog Pazara. Pravoslavni Srba čine preko polovine pravoslavnog stanovništva. Spomenuta arbanaška oaza, s oblasti Pešter i gornjim delom doline Ibra čini najveću arbanašku zonu u Sandžaku, koja se širila i prema severu i jugu, s namerom da se između crnogorske i srbijanske granice stvori jedan isključivo muslomanski bedem. Muslomani obično čine velike oaze oko varoši i po plodnijim kotlinama, a Srbi pravoslavni po planinama i krševitim oblastima, zatim duž granica Srbije i Crne Gore. Obično se u nas misli da su ovi krajevi posle velikih seoba u sedamnaestim i osamnaestom veku potpuno opusteli, i da ovake etnografske prilike vladaju u severnoj Staroj Srbiji već dve stotine godina. Ova pretpostavka može samo donekle, za izvesne krajeve i izvesno vreme, da bude tačna. Izgleda daje u oblastima Kosovo i nekim delovima Metohije za vreme velikih seoba skoro sasvim bilo nestalo srpskog elementa. Ali posle tih velikih seoba vršile su se etnografske promene koje nisu išle potpuno na štetu srpskog elementa. Vršena su raznovrsna iseljavanja i useljavanja. U svima tim pokretima učestvovali su i Srbi iz susednih oblasti, (prizrenskog i novopazarskog kraja i crnogorskih Brda). Prema podatcima koje smo izneli u prošloj glavi vidi se da su Srbi u početku XIX veka mnogo dublje prodirali u arbanašku oblast, da su u mnogim današnjim pretežno arbanaškim i čisto muslomanskim oblastima živeli u znatnom broju, i da su mnoge tada srpske oblasti danas čisto arbanaške i arnautaške. Ovake etnografske prilike stvorene su tek u drugoj polovini XIX veka. i to većinom u vremenu od 1875 do danas. Kosovsko stanovništvo je raznovrsne etnografske kompozicije. Većina srpskog stanovništva poreklom je od doseljenika koji su se od nazad 100 do 200 godina iz raznih susednih oblasti doselili. Za velikih seoba XVII i XVIII veka iselila se velika masa srpskog stanovništva. Ostalo stanovništvo koje se odmah iza Srba doselilo u ove oblasti, čini se da je upropašćavano raznim bolestima, kugama i kolerama, u osamnaestom i devetnaestom veku, pa i ranije. U ta tako opustošena naselja doseljavali su Srbi i Arbanasi iz susednih oblasti. Srpsko stanovništvo u južnom delu Kosova poreklom je iz prizrenskog, kačaničkog i ferizovićskog kraja. Dosta ima doseljenika iz šarske župe Sirinića. Mnogo je jača struja doseljavanja iz crnogorskih Brda i iz Kolašina, koje starinci i doseljenici s juga zovu Erama. To je zdravo, plodno i izdržljivo stanovništvo, živi u velikim porodicama i zadrugama, i sposobnije je za borbu s Arbanasima. Ta struja zahvata oblasti oko Mitrovice i Vučitrna, a dopire na jugu i do Gračanice. U Nerodimlji, Čagljevici i Gračanici ima dosta doseljenika iz Metohije i Prizrena. Kosovsko stanovništvo iseljavalo je u velikim masama u Srbiji. Kosovaca ima naročito mnogo u srednjoj i istočnoj Srbiju. Najpoznatija su njihova naselja u Srbiji: kruševački kraj, Župa, sliv Toplice, oko Grdeličke Klisure, na Timoku, oko Zaječara i Negotina, Resavi, Ravanici, Paraćina, Levču, Temniću, u dolini Mlave, Homolju, Zviždu, i u okolini Beograda. Arbanasi su mahom poreklom od malisorskih i miriditskih plemena, iz Ljume, Podrime, Drenice i Prizrenskog kraja. Mahom su noviji doseljenici, od nazad 100 do 120 godina. Pored toga svaki dan se vrše premeštanja iz jednog sela u drugo. Naročito su pomeranja izvršena u vremenu od 1876, od prvog srpsko-turskog rata. Islamizovanih i poarbanašenih Srba ima na Kosovu mnogo. Cvijić je pouzdano utvrdio da na Kosovu ima najmanje 140 kuća poarbanašenih Srba. To su mahom novi Arnautaši, za koje se još pamti kad su prešli na Islam i koju su slavu slavili. Islamizovanih Srba ima mnogo u Novopazarskom Sandžaku. Izuzevši arbanašku oblast oko Peštara, i neke porodice u varoši celo muslomansko stanovništvo u Sandžaku srpskog je porekla, i govori samo srpskim jezikom. Srba muslomana ima dosta u okolini Peći, oko Plava i Gusinja. Mnoge muslomanske oblasti oko Prizrena su naseljene Srbima muslomanima. Najznatnija je od njih oblast Gora koja je prešla u Islam pre 100 godina. Veći deo Srba muslomana izvan Sandžaka govori srpski i arbanaški, neki već arbanaški kao i srpski, a neki su potpuno poarbanašeni i ušli su u sastav arbanaških plemena, Krasnića, Gaša, Bitiča i Beriša. Napomene [1] Mnogo ranije dr. Miler u Orahovcu (Oravac) našao je 310 pravoslavnih stanovnika. [2] U Milerovoj karti koja je priložena uz delo na levoj obali Drima ucrtana su sva ova sela. Prva dva sela nisam mogao naći ni na Derokovoj, ni na austrijskoj karti od 1: 300.000 i 1: 200.000,. pa ni u Cvijićevu popisu sela. Verovatno su propala [3] Ta se reka srpski zove Renika. [4] Fšai je danas arbanaško selo, srpsko mu je ime Sivanj. O autoru Dedijer, Jevto, geograf (Čepelica, Hercegovina, 15, 8. 1880 – Sarajevo, 24. 12. 1918). Gimnaziju učio u Mostaru, studirao na Velikoj školi u Beogradu i na Univerzitetu u Beču, gde je doktorirao 1907. Bio zaposlen u Zemaljskom muzeju u Sarajevu do aneksije BiH (1908), zatim profesor bogoslovije u Beogradu, a 1910 je izabran za docenta geografije na Univerzitetu u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata izbegao u Francusku, a zatim prešao u Švajcarsku. Po završetku rata vratio se u zemlju, gde je umro zahvaćen epidemijom španskog gripa. D. je kao gimnazist počeo da proučava sela prema uputstvima J. Cvijića. U Geografskom zavodu na Univerzitetu u Beogradu izradio svoj rad `Bilećke rudine` (Srpski etnografski zbornik SA, 1903, V) a docnije obiman etnografski rad Hercegovina (ibid., 1909, XII). Dao je manje antropogeografske radove: `Stare seoske porodice u Hercegovini`, `Vrste nepokretne svojine u Hercegovini` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 79, i 1908, 79) i `Stočarske zone u planinama dinarske sisteme` (Glasnik Srpskog geografskog društva, 1914, 34). D. se interesovao i za geomorfološke probleme, i iz te oblasti dao: `Prilozi geološkoj istoriji Neretve` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 1012) i glacijalno-morfološke studije: `Glacijalni tragovi Zelengore, Tovarnice i Maglića` (Glas SA, 1905, LXIX), `Glacijacije Visočice u Južnoj Bosni` (ibid., 1909, LXXIX). Pored tih studija D. je dao i više informativno-stručnih članaka: `Porijeklo bosanskohercegovačkog stanovništva`, i `Srbi i Bugari` (u sarajevskom Pregledu, 1911, 78 i 1913, 912), `Hercegovina i Hercegovci` (LMS, 1912, knj. 289, sv. 5), `Stara Srbija` (SKG, 1912, knj. 29, br. 9) i veću knjigu Nova Srbija (SKZ, 1913).

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Zbornik poezije. Iz recenzije: ’’CVIJEĆE & (NE)CVIJEĆE GORANA IVIĆA Naslov ove zbirke poezije Gorana Ivića osim antonimnog odnosa sadrži i kovanicu koju je iskovao autor – (ne)cvijeće. Ovaj neologizam služi da naglasi kontrast sa imenicom i simbolom u ovoj poeziji koji je označen imenicom cvijeće, a izražava ljubav, rađanje, razvijanje, nežnost i sl. Nasuprot ovim pozitivnim osećanjima, u ovom lirskom ja obitava i tuga, melanholija, seta, zbog prolaznosti mladosti i života. To lirsko ja je svesno svoje melanholije i obraća se muzi: Napoji me, muzo, ljubavi sam žedan. Poškropi me, suzo, jer sam ‘vako bijedan. Ne lomi se grano, ne daj da se predam... (Kiša suza pada) Tuga i melanholija koje izražava lirski subjekat potiču od usamljenosti, stoga: Samoći bez gomile koju život pràvi. Od đubreta pospanog smeća i od cvjeća. Bez mirisa njegovog što me izostavi. Zapljeskaću sretan kao mala djeca. (Metež) Priznajući da je samoća sastavni deo života, čak i njegov produkt, koji život pravi od dva sastojka: cveća i smeća. Smeće predstavlja kontaminiranost koja se nakupi kao životni talog preživljenog, a ružnog, koje u sadejstvu sa glavnim simbolom ove poezije (cvećem) koje predstavlja pozitivnosti koje su proživljene, rezultira u ovoj lirici samoćom. Simbol smeće iz navedenih stihova predstavlja jedan od izraza kovanice (ne)cvijeća iz naslova ove zbirke. Sa jakim emocijama, bilo srećom ili tugom, ide i boemština izražena u stihovima: Dušom ranjenom u krilatim snovima. Vidjela je, pijan plače među sviračima. U kafani punoj dima, bila je sa njima ‒ sa ljubavlju svojom i sa tamburašima. (Sjećanje) Ovi stihovi predstavljaju te „cvetove” iz ove poezije koji su izraženi i u naslovu ove zbirke, kao izraz duha, ritma i jakih i burnih doživljaja. Ovo lirsko ja je boem koji pati zbog prolaznosti i žali za mladošću, obraća se čaši i od nje traži odgovore, koje ne dobija: Noći polupana, nemirom i čašom. Zašto nikad nisi istinu mi rekla? Dok sam bolovao za nekom snašom, ti nevjernice, od mene si utekla. (Ničeg više nema) Boemštinu prati i nostalgija za zavičajem, izražena u pesmama o Sarajevu i Bileći: Nemojte mi reći, braćo, u Bileći, da je ova suza moja izmišljena. Ona stalno boli, na srcu će peći, daleko, daleko, vama namjenjena. (Bileća) Nezaobilazno javiće se i stihovi koje će čitaoca asocirati na Šantića i Kapora, te će kontekst biti celovitiji i potpun. Kada lirsko ja nije u boemskoj atmosferi, u trenucima tuge i sete, stihove su prouzrokovale „barikade briga i straha”, izražavajući kovitlac u kome se nalaze njegove: Misli se bore, odlaze i vraćaju. Uzdasi olakšanja barikade razbijaju. Barikade briga nestvarne slike crtaju. Pejzaži se suše i cvjetaju. (Borba) Sve te mentalne slike i predstave koje prave „barikade tih misli”, izražene su u ovim lirskim zapisima i predstavljaju simulakrum koji izražava sâm čin značenja, kojim je označena ona pozitvna i negativna strana ovog lirskog ja: cvet, cvetanje, ljubav, rađanje, razvoj, ali i (ne)cvet, u okviru koga i „pejzaži cvetaju, ali se i suše”. A kada indirektno ili direktno govori o ljubavi, lirski subjekat najčešće žali što nije došlo do ostvarenja trajnije zajednice, obično kriveći svoju nemirnu prirodu za to: Htjede da me posjeduje, uzme i veže. Ne dade me vjetar što daleko seže. Vjetar što me nosô cijeli život. Uz njeg ludovao, volio kô idiot. (Ljubav stara) Tu nestalnost prate i narcisoidnost i egoističnost, oličene u ekscentričnim stihovima: Sve od tebe hoću, vilo krasna. I ako odeš, ostaćeš u meni. Ova ljubav ne bi bila strasna, da volio nisam baš sebe u tebi. (Sve od tebe hoću) Motivi prolaznosti i žala zbog iste prisutni su i u ljubavnoj poeziji. Jedna od ritmički i versifikatorski najuspelijih pesama u ovoj zbirci pisana je u osmercu. Ritam i osmerac ove pesme podsećaju na ritam neprevaziđene i nedostižne pesme Laze Kostića Među javom i med snom: Srce moje razapeto, da l’ te nešto boli? Da l’ ti žao što ostari? Il’ te ubi život goli? (Srce moje razapeto) Metafizička komponenta je isključena iz ove poezije. Lirsko ja smatra da je njoj mesto u nekoj drugoj dimenziji: „Krst je za nebesa ‒ izdera se bijesno ‒ Gore mu je mjesto, a ne ovdje, kod nas. Je l’ vi jasno, ovdje i nama je tijesno”! (Epilog Gorskom vijencu) O autopoetici govori direktno ‒ poezija predstavlja krik koji izlazi iz tela, nastaje postepeno, prolazeći kroz stotine beznađa: I niže se niže, slovo, slog, pa stih. Kroz stotine beznađâ, dok sam miran, sâm i tih ‒ i iz tijela krik ‒ pjesma se rađa. (Nema kraja ‒ neko mi reče) To je ta fina refleksivnost, koja nije onostrana, nego imanentna lirskom subjektu, kao izraz modernosti, što prati i slobodan stih, karikirajući ustaljene dogme i norme u možda najinteresantnijoj pesmi iz ove zbirke: I popadaše fariseji. Svi! Pred likom raspetog Boga svog. Iz njih izađoše lakeji. Mi! Mi što ne znamo ljubiti bližnjeg svog. Oteše se lažni uzdasi u onomatopeji. Sni! (Otkrovenje) Ovo „Otkrovenje” potvrđuje da je uzdah samo onomatopeja, što će dovesti do novog rođenja koje obuhvata i nesvesne komponente i san, izražavajući konačan cilj. U mrkloj noći u nebesa poći, san je krenuo i odijelo nosi. Do samijeh zvijezda on kani doći, da ljubavi ište, a ne da prosi. (Rađanje) Bilo da smo obični, posebni, fariseji prerušeni u lakeje ili obrnuto, svi težimo istom cilju ‒ da ljubavi ištemo, a ne da prosino ‒ čega ćemo se, čitajući ovu poeziju podsetili, a nakon njenog sugestivnog dejstva i privući i dobiti. Na ovaj način je pomireno pozitivno i negativno unutar lirskog subjekta, kao i kontrast naznačen kovaniciom u naslovu ove zbirke ‒ Cvijeće & (ne)cvijeće. Pomirene i usaglašene su sve razlike, kao i različiti ritmovi i metri ove poezije koji predstavljalju svojevrsnu kakofoniju koja prosto odiše nekom svojom posebnom harmonijom u kojoj ćete uživati.’’ Marina Đenadić

Detalji predmeta Stanje Polovno PUTOPISI – Halil Udžvarlić DRAGOCJENIM LJUDIMA OTVORENOG SRCA O alpinizmu se u Bosni i Hercegovini zvanično počinje govoriti od 1929. kada je na Romaniji izvršen prvi penjački uspon za čije ciljeve kažemo da su izraziti i svjesni planinarski (alpinistički). Tom prilkom je osvojena stijena poetičnog imena, Đeva (Djevojačka stijena). Romanijske stijene su za ovaj poduhvat, kao i za niz kasnijih, izabrane zbog raznovrsnosti i jednostavnog pristupa, zahvaljujući čemu su nedugo nakon toga postale i svojevrstan poligon za obuku početnika, ali i onih koji su se nadali pravim alpinističkim izazovima. Najmarkantniji masiv ovog prostora jeste Djevojačke – Velike – Bogovićke stijene i upravo na njima su penjani prvi alpinistički smjerovi. Novembra 1929. Drago Šefer i Vojo Ilić su na Djevojačkim stijenama, gotovo bez opreme, ispenjali prvi smjer u planinama Bosne i Hercegovine. Tek 1932. su dobili ono najnužnije, cepin, 30-metarsko uže, tri karabinera, čekić i penjačice što je umnogome doprinijelo i osnivanju Alpinističkog odsjeka RTD „Prijatelja prirode“. Do kraja 1938. nekoliko smjerova na Romaniji su ispenjali i Predrag Šaraba, Jakov Gaon, Josip Sigmund, Nikola Sedlar, Halid Čaušević i Jakob Krkbešević, a nešto kasnije je to uspjelo i Dragi Entrautu, Muhamedu Buturoviću i Faruku Zahiroviću. Uskoro nakon završetka Drugog svjetskog rata u sklopu Planinarskog saveza Bosne i Hercegovine formirana je alpinistička sekcija što je pokrenulo stvaranje sličnih grupa u ostalim planinarskim društvima. Zahvaljujući takvim aktivnostima, savezni alpinistički kurs (Prvi takve vrste na ovim prostorima) nije prošao bez učesnika iz Bosne i Hercegovine. Na njemu su sudjelovali Drago Entraut, Muhamed Buturović, Vlado Travner, Mijo Novaković, Sonja Feđi, Vojo Radić, Hidajet Haračić i Vjekoslav Reba. Pored Romanije kojoj pripada počasno mjesto u razvoju bosanskohercegovačkog alpinizma, ne može a da se ne spomenu Prenj, Čvrsnica, Velež i Treskavica. Godine 1936. na sjevero-istočnu stijenu Lupoglava se popeo Drago Šefer. Iste godine na Čvrsnicu su se popeli Josip Sigmund, Šefer i Predrag Šaraba. 1937. Josip Sigmund je osvojio i jedan od vrhova Treskavice. Prvi alpinistički usponi na Prenj izveden je tek 1966. Od tada su ovi hercegovački Himalaji postali glavni poligon za sticanje iskustava neophodnih za kasnije savladavanje stijena i vrhova širom svijeta. Posebno istaknuto mjesto u bosanskohercegovačkom alpinizmu pripada Sarajevskoj školi (SŠA), a u okviru te škole imenima poput Muhameda Šišića, Muhameda Gafića, Branimira Maltarića, Alije Vatrenjaka, Miodraga Rakića, Gorana Vučičevića, Muje Mulaosmanovića, Milorada Čarapića, Naima Logića, Duška Jovanovića, Slobodana Žalice, Halila Udžvarlića... (izvinjavam se svima koje zbog dužine spiska nisam navela uprkos tome što su utkani u sve bivše, a samim tim i sadašnje staze kojim kroči vascijela alpinistička kultura) Upravo ova imena (navedena i nenavedena) su bila okosnica nekih od najvećih alpinističkih poduhvata, 1972. osvojen je Matterhorn, 1974. Elbrus, 1976. Pamir, 1976. Mount Everest, 1982. Uhuru Peak (najviši vrh Afrike), 1986. Ulu Tau Čan (Kavkaz), 1986. Ande, 1991. Tjan Šan, 1994. Himalaji... Halil Udžvarlić, ili preciznije, primarijus dr. Halil Udžvarlić, u Energoinvestovoj ambulanti u kojoj je svojevremeno radio, zbog neobičnih metoda liječenja od milja prozvan Doktor Šetaj, u svojim se „Putopisima“ najviše bavi opisivanjem pojedinih naših planina i blaženstava koje nude, ali i „silvaecidom“ do kog je došlo nakon niza nedaća koje su se na ove prostore ne tako davno obrušile. Priča o ljepotama prirode često završi u dubinama sjećanja koje nisu bez sposobnosti da u savremenom čitaocu probude sjetu i žal za onim čega odavno nema. „Sjećam se da me na Prenj prvi put poveo Ferdo Žagovec u ljeto 1980. godine. Uvijek je znao animirati za neku planinu, upoznati s karakterističnim detaljima. Nakon prolaska kroz selo Bijela i napuštanja Rakovog laza (660m) pri ulasku u bukovu šumu na jednom stablu mi je pokazao glavu konja, pravu pravcatu, da bi i Mersad Berber pozavidio tom prizoru. Bavio se mišlju da tu „glavu“ odsiječe sa stabla i odnese kući. Uvijek sam ga odvraćao od te ideje u želji da se pri svakom ponovnom susretu s Prenjom divim toj igri prirode. Dobro markirana staza vodila je serpentinama kroz mješovitu – listopadnu (bukovu) i četinarsku šumu. Na Prenju su do 1.500 m listopadne (bukove) šume, a od 1.500 do 2.000 m su četinari i dalje od 2.000m travni region. Klekovina bora se nalazi na 1.600 m nadmorske visine i penje se do 1.900 m. Na nekim mjestima predstavlja gust neprohodan pojas. Na velikim površinama se susreću mješovite šume bukvi i četinara, tu nema jasnih granica. Posebno je raširen crni bor, dok je bijeli bor znatno rjeđi. Krošnje crnog bora imaju oblik kišobrana. Rasprostiru se naročito na oštrim i golim stijenama. Prvi put sam upoznao endemsku četinarsku vrstu munika koja ima karakterističnu krošnju i koru stabla koja liči na kožu krokodila. Nakon prelaska preko brojnih vododerina-točila, stiže se na Skok na nadmorskoj visini od 1.463 m, odakle se pružaju nezaboravni vidici na Rakov laz, Bijelu i Konjic. Iznad Skoka ispod Osobca pružaju se sive gromade stijena i sipara. Nakon izlaska ispod kote 1.693 staza skreže u pravcu zapada. Nailazimo na klekovinu bora i muniku na nešto zaravnjenom dijelu puta kojim stižemo do planinarske kuće „Jezerce“ (1.650 m). Nalazi se ispod Kopilica i Taraša. Ovu kuću podiglo je Planinarsko društvo Prijatelji prirode 1936. godine. Obnovljena je 1951. godine i kasnije više puta proširivana i adaptirana. U kući smo zatekli Draženku, vrijednu, robusnu domarku iz Mostara. Impresionirala nas je neustrašivost ove djevojke. Usred zime, u januaru, sama se penjala s derezama i cepinom uz ledene plohe snijega po vrletima Prenja i otvarala kuću. One sretnike koji su dolazili u kuću dočekivala je s čajem i zehirom, kako bi rekla mostraska raja. Prohujala su ta vremena.“ Znam da su mnogi od vas navikli da su putopisi zasnovani na prosuđivanjima, pa čak i nekoj vrsti suđenja. Čude se (a neki i negoduju) što toga u ovim redovima nema i što su oni uglavnom zasnovani na empatiji i nekoj vrsti srastanja sa ljudima i mestima koje ti ljudi pohađaju ili nastanjuju. Začudnost je tu, ali ništa se ne propituje, čak se i ne dovodi u pitanje... I onda, ona neizostavna dilema, da li je ovo uopšte književnost. Pa svima koji su u nedoumici odgovaram da, iako možda nije čista poezija, veoma joj je bliska, lični momenti, iskustvo i doživljaj se isprepliću sa univerzalnim, geografskim, istorijskim, kulturološkim. I odraz je nada, želja, jednostavno života jedne generacije i višeslojnog prostora nad kojim se uzdižu neslućene ljepote među kojima su, autoru posebno dragi, (osvojeni i neosvojeni) planinski vrhovi. „Odlažem ruksak, prostirem armafleks, odmaram se i objedujem na Trinjači. Žalim što se bliži zalazak sunca, uživam u panorami Prenja i obližnjeg gorja. Sve mi protiče nekako u grču, jer znam da ću vrlo brzo morati nazad niz Strmenicu, u Divu Grabovicu. Najvažnije je da prije večeri savladam oblast kamenjara – sipara. U tome uspijevam. S nastupom večeri koristim bateriju. Pri kretanju u sutonu i mraku pratim markaciju i strukturu puta ispred sebe. Jula mjeseca 1997. sišao sam do sela Diva Grabovica iste noći, a u augustu sam prenoćio na Žlijebu. Ležaj i jogi madrac su u veoma dobrom stanju. Jedini problem je bio da snopom baterijske svjetlosti iz kolibe istjeram iznenada uletjelog slijepog miša. Vrata u kolibi prislonio sam uz otvor na zidu. Dobro bi došlo pospremanje kolibe, nužne su opravke, u prvom redu zatvaranje vrata. Od carstva životinjskog svijeta Čvrsnice želim spomenuti da sam iznad Strmenice na grebenu vidio divokozu, a na Žlijebu kod kolibe zmije – šarku i, nešto niže, poskoka. Putovanje Divom Grabovicom smatrao bih nepotpunim ukoliko ne bih spomenuo srdačnost i gostoprimstvo Omera i Salihe Alić. Budući osnivači farme koza su me više puta toplo primili, okrijepili kozijim mlijekom i sirom. Na tome sam im veoma zahvalan.“ Naravno da ovo nije Šekspir, nije ni Andrić, pa ni Hemingvej, ovo je čisto poštovanje i ljubav prema svemu što je čovjeku dato da svijetom hodi uspravan i opijen. Zbog toga i još koječega što ćete čitajući knjigu i sami otkriti, od srca vam je preporučujem. I nadam se da će bar nekI od vas nastaviti tamo gdje su gromade našeg alpinizma zastale. Jer, kao što je i sam Udžvarlić nagovijestio, posla ima mnogo i rukave treba zasukati. „Molim vas sačekajte moga babu da pođe s vama, da ne bi išao sam do Podgradine.“, poručuje nam djevojka u Ljubovčićima. Sačekasmo, Mustafa Dupovac, sredovječni mladoliki majstor građevinske stolarije želi da se „ispuše“ i uzme neke mjere u planinarskoj kući Podgradina. Krećemo stazom preko bora. U šumi četinarskih vrsta dominira omorika, zatim nalazimo jeliku, u predjelu vrha Bor preovladava bor. Mada je visina snijega oko 1,5 metara, prtina je ipak prihvatljiva. Zaprepašteni smo prazninom na lokalitetu gdje je postojala koliba koju je podigao planinarski entuzijast Drago Škramić. Koliba je sasvim izgorjela, kao da je od papira. Polegao je lim koji je pripadao krovu, viri kratki prebijeni dimnjak, pored njega je mala peć. Nije jasno da li je to nehaj ili je to namjerno učinjeno. U kolibi smo se obično zadržavali kao u nekom skloništu, posebno u slučaju nevremena. Ponekad smo tu vatru naložili, popili čaj. Poslije zapaljenog i uništenog doma Šavnici Planinarskog društva Bjelašnica, kao da do neba odjekuje jecaj sagorjele kolibe. Ljudski faktor u ovim katastrofama je dominantan. Odgovornost za nedjela ničija. Drago Škramić je bio istaknuti planinarski aktivist, podigao je dvije vikendice na Šavnicima i Stanarima i planinarsku kolibu namijenjenu putnicima manjernicima. Sjećam se njegove kćerke Vesne Škramić, njenog melanholičnog osmijeha i zajedničkog, nezaboravnog uspona na vrh Nevado Pisco (5.800 m) u Peruanskim Andima 1986. godine.“

U dobrom stanju Berd, Ričard Ivlin Sam / Richard Evelyn Byrd ; [preveo Stjepan Krešić] Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1952 Zagreb : Mladost, 1952 Fizički opis 177 str., [1] list s autorovom slikom : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krešić, Stjepan Biblioteka putopisa revod dela: Alone Str. 175-[178]: O piscu ove knjige / prevodilac. Predmetne odrednice Berd, Ričard Ivlin, 1888-1957 -- 1928-1947 Antartik -- Putopisi O PISCU OVE KNJIGE Richard Evelyn Byrd rodio se 25. listopađa 1888. u Winchesteru. Njegov je rod igrao za tri stoljeća znatnu ulogu u političkom životu Virginije. Brat admirala Byrda, Harry Flood Byrd, američki je senator iz Virginije, a prije toga bio je državni guverner. Richardu Byrdu bilo je petnaest godina, kad su braća Orville i Wilbur Wright, 17. prosinca 1903., prvi put uzletjeli avionom u Kittyhawku; dvadeset i jedna, kada je L. Bleriot, 25. srpnja 1909., preletio Kanal La Manche; bio je prešao dvadeset petu, kada je prvi put letio avionom, a primakao se tridesetoj, prije nego što se osposobio za avijatičara. U dobi od dvanaest godina putovao je sam oko svijeta. Od škola pohađao je Vojničku akademiju u Shenandoah Valley, bio je najmlađi učenik u Vojničkom institutu u Virginiji, od 1907. do 1908. učio je na Virginijskom sveučilištu, a godine 1912. diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji u Annapolisu. God. 1913.—14. služio je kao pomorski zastavnik. a 1917. dodijeljen je pomorskozračnom uporištu u Pensacoli, da se izobrazi za avijatičara. Pošto je god. 1918. osposobljen, promaknut je u poručnika f-regate i povjereno mu je zapovjeđništvo sjeveroameričkih pomorskozračnih uporišta u Kanadi, gdje je ostao sve do primirja nakon prvog svjetskog rata, zadobivši uz ostala odličja i odlikovanje Srebrne zvijezde. On je izvršio navigacione pripreme za prvi uspješni prekidni let preko Atlantika za američku momaricu god. 1919. Godine 1922. bilo mu je naređeno da pomaže let velikog zrakoplova ZR-2 preko Atlantika. Zrakoplov je eksplodirao u Engleskoj nad rijekom Humber, te su od četrdeset i šest ljuđi posade poginula četrdeset i dva. God. 1925. zapovijedao je zrakoplovnom jeđinicom pri MacMillanovoj polamoj ekspediciji, prvi na svijetu leteći po krajnjim arktičkim širinama. Devetoga svibnja 1926., u 0.50 sati, Byrd je, s poručnikom Floydom Bennettom kao pomoćnim pilotom, krenuo iz Kraljevskog Zaljeva na Spitzbergima, prvi put u povijesti svijeta, u 9.02 sati, preletio avionom Sjeverni pol i u 16.20 sati vratio se u svoje uporište. Tada je razgovarao s norvsškim polarnim istraživačem Amundsenom o letu na Južni pol. Po porratku s arktičke polarne ekspedicije odlikovao je Byrda predsjednik Coolidge i tada je promaknut u čin kapetana korvete. Taj svoj let opisao je u knjizi Put neba (Skyward, 1928.). Više tjedana nakon Lindbergha, 25. lipnja 1927., krenuo je Byrd s trojicom drugova avionom preko Atlantika, noseći prvu službenu zračnu poštu u neprekinutom letu. Posred kiše i oluje stigli su do Pariza, ali se nisu zbog guste magle mogli spustiti na zrakoplovnom pristanu Le Bourget, kako su bili namjerili. Vratili su se prema obali oceana, da ne bi ugrozili tuđe živote, i prisilno su se spustili u tamnom uzburkanom moru blizu svjetionika Ver-sur-Mer. Cijeli je taj let trajao 42 sata i 6 minuta, i za to su vrijeme prešli razmak od 4200 milja. Kad se vratio u New York nakon toga pothvata, koji se umalo nije završio tragično, gotovo se isključivo posvetio istraživanjima Antarktika, bijelog nenastanjenog kontinenta na dnu kugle zemaljske. Istraživanje toga kopna može se podijeliti u četiri veća razdoblja: prvo je razdoblje tunolovaca i kitolovaca (Palmera, Pendletona, Powella i drugih) dvadesetih godina prošlog stoljeća. Oni su malo što v’-še dokazali, nego samo da postoji polarni kontinent. Drugo je razdoblje dobro opremljenih vladinih ekspedicija (Wilkis, Ross, D’Urville) četrdesetih godma prošloga stoljeća. Ti su istraživači u grubim obrisima odredili obalnu crtu, koja je unesena na geografske karte. Treće je razdoblje i slavno i tragično nastojanje, da se prodre do Južnoga pola (Scott, Shackleton i Amundsen) početkom dvadesetog stoljeća. I napokon, četvrto, najuspješnije razdoblje točnijeg i detaljnijeg istraživanja avionima. U ovome potonjem, uz manje poznate istraživače: R. H. Cruzena, Sir Huberta Wilkinsa, Lincolna Ellswortha i Finna Ronnea, najviše je zasluga stekao admiral Byrd. On je dosada vodio tamo četiri velike ekspedicije i pridonio više znanju o tome kontinentu nego svi njegovi prethodnici zajedno. Skupivši dvije trećine predviđene svote od 750 tisuća dolara krenuo je Byrd u ruinu godine 1928. na prvu antarktičku ekspediciju, sa dva broda, City of New York i Eleanor Eolling, pet aviona, devedeset i pet eskimskih pasa i s velikim zalihama hrane, radio-opreme i odjeće. Ekspedicija je stigla u staro Amundsenovo uporište, Zaljev kitova, nešto po Božiću godine 1928. i udarila taborište na ledenom kopnu, što ga je Bvrd prozvao Mala Amerika. Byrd je 28. studenoea 1929., s trojicom članova posade: pilotom Berntom Balchenom, radiotelegrafistom Haroldom H. Juneom i snimateljem kapetanom Ashleyjem McKinleyiem, preletio prvi put u povijesti svijeta Južni pol. Na toj prvoj antarktičkoj Byrdovoj ekspediciji uneseno je u geografsku kartu više od četiri stotine tisuća četvornih milja bijeloga kontinenta, uključivši; Edsel Ford i Rockefellerova brda istočno od Rossova mora. Posebnom odlukom Kongresa Byrd je zbog tih svojih pothvata promaknut u čin rezervnog kontraadmirala i posebno odlikovan od predsjednika Hoovera. Rad te ekspedicije opisao je u knjizi Mala Amerika (Little America, 1930.). Godine 1933. poveo je Byrd drugu privatno financiranu i organiziranu ekspediciju, za koju je teško sakupio potrebna sređstva usred ekonomske depresije, koja je tada vladala u Americi. Na toj je ekspediciji otkrio tisuće četvornih milja dotada nepoznata prostora, goleme gorske lance i t. d., sa cijelim štabom stručnjaka obrađujući 22 znanstvene grane. Ta otkrića opisuje Byrd u knjizi Otkriće (Discovery, 1935.). U vrijeme te ekspedicije umalo Byrd da nije platio životom. Stjecajem prilika proveo je sam samcat mrklu polarnu noć u kolibici ispođ snijega, 123 milje južno od Male Amerike, na samotnoj straži »Istaknutog uporišta«, motreći vremenske prilike (pritisak zraka, temperaturu, smjer i brzinu vjetrova, oblačnost i t. d.) i prikupljajući podatke o polarnome svijetlu (.jačinu, oblik, smjer i visinu Zomiače), da bi se svi ti podaci mogli kasnije isporediti s onima, što su ih bilježili u Maloj AmericL Te se dužnosti prihvatio sam, jer nije htio da bilo kojega od svojih Ijuđi izvrgne opasnosti najmračnijeg mraka, najstuđenije studeni i najsamotnije osame polarne noći na nepristupnoj bijeloj pustinji Rossove ledene barijere. Uslijed trovanja ugljičnim monoksidom, koji su propuštali radio-generator i pećna cijev na benzinski pogon, lebdio je preko tri mjeseca o tankoj niti između života i smrti. Obrvan bolešću, izmršavio, onemogao, pri studeni, koja je dosegla minus 83 stupnja Fahren-` hedta, u mrkloj tami polarne noći, mučio se i trpio, odlučivši radije i umrijeti nego u to vrijeme moliti pomoć, i tako dovesti u pogibelj živote onih, koji bi ga pokušali spasiti u vrijeme antarktičke tame. Vukao se na nogama i rukama do radija, da može svojima javiti, kako mu je dobro. I kad je sav iscrpen od bolesti i umora padao kraj generatora na ručni pogon, javljao je u Malu Ameriku OK. Ta njegova herojska borba` protiv smrti završena je sretnim dolaskom trojice drugova u njegovo uporište. Sve te svoje patnje, raspinjanja, sumnje, unutrašnje raskole i vjerovanja iznio je književno i umjetnički u knjizi Sam (Alone, 1938.), koja je samo u Amerioi doživjela 15 izdanja, a evo sada izlazi prvi put i u hrvatskome prijevodu. Po povratku s te ekspedicije, u mjesecu svibnju godine 1935., admirala Byrda dočekao je osobno predsjednik Roosevelt na washingtonskom pristanu. To je bio prvi slučaj, da je koji američki predsjednik izišao, da službeno pozdravi jednu ličnost izvan Bijele Kuće. Američki je Kongres u toj prilici izrekao Byrdu divljenje cijele zemlje na njegovim zamjernim postignućima. Godine 1939.—40. vodio je Byrd treću ekspediciju na Antarktik, koju je financirala američka vlada. Jedno je uporište bilo u Maloj Americi, a drugo 1200 milja istočno odatle. Obavljene su opsežne izmjere tla zračnim i obalnim snimanjem. Na povratku s te ekspedicije odlikovao je Byrđa predsjeđnik Roosevelt za njegov veliki doprinos mnogim znanstvenim granama. Admiral Byrd aktivno je sudjelovao u Drugom svjetskom ratu, i na evropskom i na pacifičkom bojištu. Kako je većina njegova rada bila tajne i povjerljive prirode, cijelih pet godina nije se o njemu ništa pisalo u novinama. Taj njegov posao najbolje je okarakterizirao admiral Nimitz, u povodu četvrtog Byrdova ratnog odlikovanja, ovim riječima: »Sudeći po mnogim upitima o admiralu Byrdu vidim, da je golemo zanimanje u ovoj zemlji, šta je bilo s njime, otkako je nestao s novinskih stupaca prije šest godina, nakon posljednje ekspedicije, koja je završena god. 1940. Sada je slobodno o njemunešto reći. On je iščeznuo s vidika god. 1941., prvo, jer je njegov posao većinom `vrlo povjerljive prirode, i drugo, jer je želio i upomo zahtijevao, da se potpuno podredi skupnome radu, kako to čini svaki čestit pomorski časnik. Sretan sam, što mogu izjaviti, da je Dick Byrd obavio veličajan posao u ovome ratu, kako su od njega i očekivali njegovi sugrađani. Ovo je četvrto njegovo ratno ođličje. Cetiri je puta bio preko mora u vezi s avijacijom i drugim. Za sve ove ratne godine nije se mfznuo na Južnome polu, nego je požrtvovno služio svojoj zemlji.« Nakon drugoga svjetskog rata (u godinama 1946. i 1947.) admiralu Byrđu povjerena je četvrta antarktička ekspedicija, koja je i po grandioznosti i po rezultatima zasjenila sve ostale. Na njoj je otkrito više područja nego i na jednoj u povijesti svijeta. Sudjelovalo je u njoj trinaest velikih brodova, oko četiri tisuće časnika i momčadi s najmoder- nijoijj tehničkom opremom i spravama, što su usavršene u Mornarici za vrijeme rata. Operacioni zapovjednik bio je kontraadmiral R. H. Cruzen, koji je pratio Byrda na trećoj ekspediciji kao zapovjednik ledolomca. Za vrijeme te ekspedicije admiral Byrd preletio je drugi put preko Južnoga pola. Još. i sada, uza sav golemi odgovorni posao, sanja, kako će poći »s one strane pola«, prema Weđdellovu moru. On misli, da su još neviđena prostranstva polarne ravni nastavak istražene jednolične, valovite ravnine, premda ne isključuje mogućnost, da na neistraženom `prostorju ima velikih gorskih lanaca i bezlednih dolina, što ih zagr. java neka vrsta podzemne peći, gdje se može naći barem nekog života. To je barem san jeđnoga od najvećih sanjara svoga naraštaja, koji je večinu svojih snova i ostvario, i poslije ostvarenja ostao živ. Taj najveći živeći istraživač i jedan od najvećih istraživača svih vremena uopće, primio je za svoj znanstveni rad počasni akademski stupanj od 17 kolidža i sveučilišta, te preko 75 kolajna za doprinos napretku čovječanstva. Odlikovan je najvećim odličjem američke nacije: Kongresnom medaljomr časti. Od 25 pohvala, što ih je primio.od američke mornarice, deset je za hrabrost, uključujtići dvije za izvanredno junaštvo. Neki Byrdovi pothvati, u koje odista ide i ovaj, što ste ga čitali u ovoj knjizi, najsvjetliji su primjeri ljudskog pregalaštva i izdržljivosti. -Prevodilac

Vuk Karadžić, 1980. Prevod i priređivanje David Albahari Predgovor mestimično uredno podvlačen grafitnom olovkom (lako se uklanja). Ji đing (kin. 易經, yì jīng — knjiga promena) spada u najstarije klasične kineske tekstove. Napisana je 1000. godina pre naše ere, i kao suština mudrosti, tokom 3000 godina služila je kao priručnik za proricanje budućnosti.[1] Uvod Ji đing predstavlja neverovatnu kombinaciju matematičke pronicljivosti i psihološke intuicije i među velikim knjigama sveta Ji đing zauzima jedinstveno mesto. On nije samo jedna od najstarijih knjiga koje su ikada napisane, već predstavlja i poimanje sveta koji se znatno razlikuje od svih drugih sistema mišljenja na Istoku i onih koji su izloženi u raznim zapisima čovečanstva, a ne protivureči im. Razlog treba tražiti u tome što se Ji đing ne zasniva na verskom učenju, božanskom otkrovenju ili plemenskom zakonu i folkloru, već na posmatranju prirode i čovekovog života, međusobnog delovanja univerzalnih zakona i ponašanja ljudske jedinke, slobodne volje i sudbine. Tvorci Ji đinga, koji nije delo jednog autora — mada ima autora koji navode da je to delo 伏羲 Fú Xī (Fu Hsi) 2852. p. n. e. do 2738. p. n. e. — već sabrana mudrost mnogih generacija, koja je uspešno primenjivana i upotrebljavana u rasponu od najmanje 3000 godina, prihvatili su promene kao prirodan red stvari, pravu prirodu života. Filozofija Ji đing spada u jedinu knjige drevnih mudrosti koje ne potenciraju nepromenljivo i večno, koja ne smatra da je postojanost nešto što je najviši ideal čoveka i njegov konačni cilj, već nasuprot tome, u samo središte svog posmatranja i tumačenja stavlja promene kao nešto što je bit u razvoju čoveka, vreme usvaja kao sastavni deo svih promena. Vreme, za Ji đing nije ni razorna, a ni negativna sila. Vreme nije nešto zbog čega bi trebalo strepeti i od čega bi se trebalo bojati, vreme je samo bit i suština života i ono se ne suprotstavlja večnom. Vreme je tu da se i večno — ono što je bilo i ono što će biti — kroz samo vreme neprestano otkriva. Ji đing nam otkriva i pokazuje da promene nisu uzrok nesreća koje nas okružuju, da promene nisu uzrokom patnji i da promene nisu samo prolaznost i nepostojanost. Promene su, za razliku od onih koji u stabilnom, i večnom traže i vide jedini princip, nešto što je suštinski smisao života, da one u sebi sadrže sve elemente postojanosti, onaj duboki smisao življenja i večni princip koji čovek pokušava da otkrije izvan ovog sveta — u sferi transcendentalne stvarnosti. Ko u tome uspe i ko shvati prave principe i značenja promena, ko shvati zakone preobražaja, postaje gospodar svoje sudbine. Da bi se u tome uspelo mora se iz sebe izvući sve ono vekovima zaboravljeno, duboko potisnuto u svesti današnjeg modernog čoveka. Mora se, kao nekada u davna vremena, biti u stanju koje je slično nekoj vrsti transa, meditacije. U stanju u kome se dubinska svest oslobađa svih spoljnih uticaja, prolaznih želja i svega onoga što nam dolazi iz svakodnevnog života. Samo tako mi smo svesni svega onoga što može da odredi našu budućnost. Samo tako mi smo u stanju da pravilno protumačimo sve simbole i sve arhetipove. Svi ti simboli se menjaju i zavise od kulturnih, rasnih istorijskih i svih drugih nasleđa koje svaki pojedinac nosi u sebi, sem ako oni, bez obzira na kulturu, rasu i društvene uslove ne pripadaju onim univerzalnim arhetipovima koji vrede za sve kulture, prostore i za sva ljudska bića. Tumačenje tih simbola, pre svega zavisi od sveukupnog poznavanja značenja simbola, kao i o sposobnosti shvatanja kako da ih primenimo i kojeg su oni porekla. Nekada, u davna vremena, tumačenja i značenja simbola i njihovih međusobnih odnosa su tumačili razni sveštenici, vidovnjaci i proroci, a danas, ako želimo da se koristimo svim tim starim iskustvima i znanjima koja su sačuvana u knjigama kakva je i knjiga Ji đing, prvo moramo vrlo pažljivo proučiti jezik simbola kojim su se oni služili, i tek tada da pokušamo da sve to, pre svega prilagodimo, pa tada protumačimo današnjim psihološkim jezikom. Da uzmemo u obzir sve razlike u kulturi, jeziku i istorijskim okolnostima našeg vremena. Pored toga što je Ji đing, pre svega drevna knjiga proricanja, on je u toku vekova poprimio još jedan, možda i značajniji aspekt — preobrazio se u knjigu koja nam pomaže da pojmimo jedan novi filozofski pogled na život. Sam ritualni deo i tumačenja koja su data u knjizi mogu nam pomoći da predvidimo i odgonetnemo ono što je sakriveno u našoj podsvesti, ali pravilnim odgonetanjem i poznavanjem zakona preobražaja — zakona promena, omogućiće nam da predvidimo neki verovatni tok budućih dešavanja i zbivanja u našem životu, jer znamo odakle polazimo i gde nam je cilj. Tako tumačeći Ji đing mi nismo samo sledbenici predskazanog, već slobodnom voljom odlučujemo o onome šta nam je činiti. Ji đing, tada nije knjiga koja nas potčinjava, već on postaje samo još jedan, u nizu instrumenata naše slobodne volje. On nam omogućava da kombinujemo naše iskustvo i našu intiuciju sa logikom i razumom i da sve to primenimo na date situacije, a ne da nešto priželjkujemo ili da se prepustimo emocionalnom rasuđivanju. Mi sami preuzimamo odgovornost za naše konačne odluke. To je ono što Ji đing izdvaja i uzdiže na jedan drugi nivo — nivo duhovnosti i filozofije života, jer on nije prost sistem predskazivanja ili proricanja sudbine u kojoj smo mi lišeni odlučivanja i gde čekamo na to šta će nam se i kada dogoditi. Ji đing se ne služi proricanjem samo da bi nam ukazao na to šta je to što nas čeka u budućnosti, on nam pomaže da na svetlost dana iznesemo, u nama već prisutne, ali prikrivene tendencije uma i to na svetlost svesnog poimanja, kako bismo sami odlučili i svesno izabrali najbolji tok delanja, a koji je u potpunom skladu sa životnim okolnostima. Na takav način čovek u najboljoj i najvećoj meri koristi i sarađuje sa okolnostima koje ga okružuju i čini ih svojim saradnicima u kreiranju svoje budućnosti. „Moreplovac nije u stanju da kontroliše udare vetra i njegovu snagu, i nije u stanju da kontroliše vodene struje, ali može da iskoristi te sile veštom saradnjom sa njima”. Struktura Predanje kaže da je legendarni Fu Si prvi izumeo linijske celine knjige. Predanje dalje prikazuje da je sadašnja knjiga nastala posle revizije dve ranije knjige, takođe zasnovane na heksagramima, ali različite od današnje knjige po redosledu i imenima pojedinih heksagrama. Prva se zvala Lien San (uptrebljavala se u periodu od 2205. do 1766. godine pre nove ere), a druga je imala naziv Kvej c`ang (upotrebljavala se u periodu od 1766. do 1150. godine pre nove ere). Sastav današnje Knjige Promena pripisuje se kralju Venu, ocu dinastije Džou (od 1150. do 249. godine pre nove ere). Priča se da je on odredio sadašnji redosled. Velikog majstora Sung konfučijanizma, Sao Junga, njegova matematička tačnost navela je da izradi novu tabelu Ji đinga, u kojoj postavlja heksagrame u jedan prirodan sistem. Sao Jung polazi od dve osnovne linije, svetle i tamne, cele i prekinute. Svakoj liniji ponaosob dodaje se jedna cela i jedna prekinuta linija i tako se dobijaju četiri dvolinijske celine: Iznad svakog simbola se ponovo dodaje cela i prekinuta linija tako da osam trigrama imaju sledeći raspored: 卦名 Ime 卦像 Trigram 自然 Značenje 乾 Qian 天 Nebo 兌 Dui 泽 Jezero 離 Li 火 Vatra 巽 Xun 風 Vetar 震 Zhen 雷 Oluja 坎 Kan 水 Voda 艮 Gen 山 Planina 坤 Kun 地 Zemlja Nastavljajući na isti način dobijaju se celine od četiri linije, zatim celine od pet linija. Istim postupkom dodavanja cele i prekinute linije konačno se dobija šest linija, to jest 64 heksagrama. Ovaj, takozvani „prirodni redosled”, postavlja se tradicionalno u kvadrat 8x8 heksagrama, u kojem brojanje počinje u donjem desnom uglu i nastavlja se do donjeg levog ugla, zatim ponovo započinje sa desne strane ali u drugom redu i nastavlja se do leve strane i tako dalje. Linije Glavni članak: Linije Ji đing Postoje dve vrste linija: „Čvrsta” ili cela i „Prekinuta” ili propustljiva. Čvrsta ili cela linija Prekinuta ili propustljiva linija Linija čini sastavni deo trigrama (tri linije = jedan trigram), a dva trigrama čine jedan heksagram, tako da je svaki od šezdeset četiri heksagrama (Simbola na kojima se zasniva predskazanje) sastavljen je od dva trigrama, odnosno od šest linija. Trigrami Glavni članak: Trigram Od dve vrste linija, čvrste i propustljive moguće je oformiti samo osam trigrama. Svaki heksagram se sastoji od dva trigrama, a oni se nalaze u međusobnom promenljivom skladu i neskladu, i tim međusobnim odnosom oni sačinjavaju simbol i značenje heksagrama. Ako se dva trigrama nalaze u harmoničnom, prisnom odnosu, heksagram će biti simbol prijatnog ili simbol sreće, a ako između njih postoji nesklad, onda on simbolizuje nešto neprijatno i nesrećno. Svi drugi međusobni odnosi dva trigrama tvore mnoštvo među simbola. Postoje četiri važna ili glavna heksagrama, i oni imaju izuzetan značaj i tumačenje. Prvi 乾 Qian koji je sastavljen od dva trigrama Qian ili od šest čvrstih linija. Drugi 坤 Kun koji je sastavljen od dva trigrama Kun ili od šest popustljivih linija. Jedanaesti 泰 Tai koji čini trigram Kun iznad trigrama Qian ili tri uzastopne propustljive linije iznad tri uzastopne čvrste linije. Dvanaesti 否 Pi, koji čini trigram Qian iznad trigrama Kun ili tri uzastopno čvrste linije iznad tri uzastopno propustljive linije. Ovi četiri heksagrama imaju izuzetan značaj. Prvi Qian, je sastavljen samo od janga, i samim tim izuzetno pozitivan i kreativan. Drugi Kun, sastavljen je samo od jina, i predstavlja vrhunac pasivnog prihvatanja. Treći i četvrti su sastavljeni od jednakih delova janga i jina, i to ne izmešanih već u neposrednom dodiru. Tai, normalno ima najčvršću moguću osnovu za izdržavanje tri propustljive linije, i samim tim ima pozitivno značenje. Pi, nasuprot Tai-u ima tri čvrste, jake linije koje pritiskaju tri propustljive linije, i veoma je nepovoljanog značenja. Ovaj primer međusobnih odnosa dva trigrama u heksagramu jasno nam pokazuje jedan od metoda tumačenja heksagrama. Heksagrami se uvek čitaju odozdo ka gore, ili od dna prema vrhu, tako da je na linija dnu linija broj 1, a linija na vrhu linija broj 6. Smatra se da je donji, niži trigram prvi, a da mu viši sledi. Pored donjeg, prvog i gornjeg drugog trigrama, svaki heksagram sadrži i još dva središnja isprepletena trigrama, od kojih je prvi sastavljen od linija 2, 3 i 4, a drugi od linija 3, 4 i 5. Heksagrami Glavni članak: Heksagram Ji đing heksagrami Kombinovanjem osam trigrama dobija se tabela sa 64 heksagrama od kojih svaki ima svoje ime, broj, značenje i tumačenje. Na tabeli su, sleva nadesno, u prvom vodoravnom redu, i odozgo nadole u prvom horizontalnom redu poređani trigrami: 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero David Albahari (Peć, 15. mart 1948 — Beograd, 30. jul 2023) bio je srpski književnik, prevodilac i akademik. Uglavnom je pisao romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodio je sa engleskog jezika i bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Biografija Rođen je 15. marta 1948. godine u porodici jevrejskog porekla u Peći.[2] Prvu zbirku kratkih priča Porodično vreme je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari. Bio je član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[3] Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog pedesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[4] Potpisana knjiga autora Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski itd. Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[5] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi je živeo od 1994.[6] U Srbiju se vratio 2012. Preminuo je 30. jula 2023. posle duže borbe s Parkinsonovom bolešću.[7][8] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[9] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[traži se izvor] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[10] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[11] Dela Zbirke priča Romani Knjige eseja Porodično vreme (1973) Obične priče (1978) Opis smrti (1982) Fras u šupi (1984) Jednostavnost (1988) Pelerina (1993) Izabrane priče (1994) Neobične priče (1999) Drugi jezik (2003) Senke (2006) Svake noći u drugom gradu (2008) 21 priča o sreći (2017) Sudija Dimitrijević (1978) Cink (1988) Kratka knjiga (1993) Snežni čovek (1995) Mamac (1996) Mrak (1997, 2008) Gec i Majer (1998) Svetski putnik (2001) Pijavice (2006) Ludvig (2007) Brat (2008) Ćerka (2010) Kontrolni punkt (2011) Prepisivanje sveta (1997) Teret (2004) Dijaspora i druge stvari (2008)

Reč prevodioca: Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760-ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760 -ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, jer su već dugi niz godina općeprihvaćene kao »narodne mudrosti« u zapadnom mudroslovnom i moralističkom kanonu. Postale su već gotovo opće dobro, poput bezvremenskih narodnih poslovica. Jednostavno, one su tu kao nešto što postoji samo po sebi. Isto tako, ljudi se iznenade saznavši da je trebalo »izumljivati« vatrogasce ili »šparet«, jer drže da je i to nastalo samo od sebe, kao posljedica općeg zdravog razuma. Ali nije: i to je usustavio, organizirao i potom promicao pronicavi praktičar Ben Franklin, sa završenom pučkom školom. I premda iz promišljanja ubogog Richarda izbija svakidašnja pamet i pučka oštroumnost, ali često i uskogrudna, filistarska lukavost, u Franklinovim političkim i društvenim spisima (i djelovanju) nema ni traga toj uskoj sitnosti koju sugeriraju Richardovi životni recepti. Nije bio zagovaratelj ni samo svoje države (Pennsylvanije), ni nešto šire regije, nego je (mnogo prije rata za nezavisnost) želio američku uniju u cjelini. Zamijetio je važnost demografije i zahtijevao da se regulira davanje zemlje. Dva je desetljeća proveo u Londonu i Parizu u delikatnim diplomatskim misijama, nastojeći Francusku vezati uz Ameriku kako bi se ova lakše otrgla teškog engleskog kolonijalnog stiska. U Europi (osobito u Parizu), obožavali su ga kao utjelovljenje prosvjetiteljstva, a krznena kapa koju je često znao nositi davala mu je aureolu »plemenitog divljaka«. Što se tiče mudrih naputaka iz Almanaha, njih nije samo »sabrao« na jednom mjestu, već je po njima i živio. Bio je od »dobrog materijala« (i roditelji su umrli u poznoj dobi), živio je umjereno (više u piću nego u jelu), bio oduševljeni plivač, »vjernik« hladnog, svježeg zraka (predano je propovijedao »evanđelje provjetravanja«). Šarmantni kozer, lagano sarkastičan, često se koristio anegdotama kao argumentom. Imao je dvoje nezakonite djece (prije braka), zatim brak s marljivom i štedljivom, ali prilično dosadnom Deborah Reed, nepismenom i odlučno nezainteresiranom za znanost i književnost. Premda često optuživan da u svojim umotvorinama i osobito pjesmicama iznosi neskrivene mizogine stavove, Franklin se vrlo rado prepuštao ženskom društvu, pa je u svojem 16 -godišnjem udovačkom stanju održavao veze s nekoliko žena, a posljednje mu je godine – na zgražanje puritanaca – uljepšala mlada Mme Brillon, koja ga je »učila i ispravljala« francuski i prevela na katoličanstvo. Potjecao je iz tvrde protestantske (puritanske) obitelji. Nakon 20. godine prestao je odlaziti u crkvu i živio kao umjereni vjernik s geslom 13. vrline: »Ugledaj se na Isusa i Sokrata.« I u svakodnevici se držao tih svojih 13 vrlina (vidi ih na str. 106-107), pa je uza se uvijek imao notes (zvao ga je art of virtue), u koji je, poput nekog trgovca, upisivao tjedno, mjesečno i godišnje pridržavanje i brojčano ispunjavanje pojedinih vrlina. Uvjeren da je Bog izvor mudrosti, držao je da mu se u postizanju vrlina valja uporno obraćati, pa je smislio i vlastitu, svakodnevnu molitvu: »O moćna Dobroto! Darežljivi Oče! Milosrdni Savjetniče! Potakni u meni mudrost koja će mi otkriti najistinskije dobitke. Učvrsti mi odlučnost da obavim ono što ta mudrost zahtijeva. Prihvati moje najiskrenije usluge i svim Tvojim drugim plodovima, kao tek malu zahvalu kojom sam kadar uzvratiti Tvoje neprekidne milosti koje mi pružaš.« Bez sumnje, Benjamin Franklin bio je sklon pretjeranoj introspekciji, a njegovo se veliko zanimanje za podučavanje drugih iskazuje upravo i u maksimama ubogog Richarda. Često isuviše utilitarne, bile su itekako uspješne u kreiranju tradicionalističke američke, a potom i zapadnjačke »moralije«.