Bez „Dragi moji“ „Prividno antifeministkinja, a zapravo postfeministkinja, Lidija Ćirić u svojim provokativnim pričama ume da žari i pali seksi diskursom, ali i da bude smerna učiteljica porodičnih vrednosti. U svakom slučaju bez pardona, bez kompromisa sa književnim establišmentom, ona udara - kako bi rekao Rambo Amadeus - šakom u (čitalačku) glavu.“ Igor Perišić

Autor:: Lidija Ćirić ;Žanrovi:: Domaći pisci, Priče ;Izdavač:: Solaris ;Godina izdanja:: 2017. ;Broj strana: 197 ;Pismo: Latinica ;Povez: Mek ;Format: 20 cm ; ;„Prividno antifeministkinja, a zapravo postfeministkinja, Lidija Ćirić u svojim provokativnim pričama ume da žari i pali seksi diskursom, ali i da bude smerna učiteljica porodičnih vrednosti. U svakom slučaju bez pardona, bez kompromisa sa književnim establišmentom, ona udara - kako bi rekao Rambo Amadeus - šakom u (čitalačku) glavu.“ Igor Perišić

NEOTPAKOVAN 1 Allegro Band– Vatra i kiša 2 Šerif Konjević– Nek mi oproste 3 Šako Polumenta– Mamuran 4 Osman Hadžić– Rana k`o rana 5 Džej Ramadanovski– Ko nije priveo 6 Dani– Sve je isto oko mene 7 Zorica Brunclik– Ti, ti, ti 8 Goran Vukošić– Buco moja 9 Šemsa Suljaković– Pola tuge 10 Slaviša Vujić– Bogataši 11 Kosmajac Band– Priznaj mi 12 Hanka Paldum– S kim si, takav si 13 Lepa Đorđević– Evo ide zlato moje 14 Nedeljko Bajić Baja– Fantazija 15 Bon Ami– Majica 16 Ivana Šašić– Skini me 17 Sinan Sakić– Ne, ne, ne 18 Aleksandar Zivanovic– Ona je dar sa neba 19 Medeni Mesec– Bozije suze 20 Ljuba Aličić– Crveno obuci 21 Ljuba Aličić– Polako, ali sigurno 22 Šerif Konjević– Zar u ovim godinama 23 Sanja Maletić– Malo, malo 24 Nedeljko Bajić Baja– Iz života nestala si tiho 25 Zorica Brunclik– A šta drugo mogu 26 Muharem Serbezovski– Bolja si od drugih sto 27 Goga Sekulić– Gubim kontrolu 28 Sinan Sakić– Klošar 29 Medeni Mesec– Hajde, hajde 30 Enes Begović– Gde ce ti dusa 31 Boban Rajović– Vraticu se ja 32 Nino– Lazi su me opekle 33 Šemsa Suljaković– Teško meni bez mene 34 Boban Zdravković– Bretela 35 Alen Muković– Na srcu kvar 36 Danijel Đurić– Milioner 37 Crni– Sto ču čaša 38 Šako Polumenta– Ko si ti 39 Dani– Poznata priča

Zbirka poezije. Odlomak: KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani

Kćeri, zar ne vidiš da gorim Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju. KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani Prikaži više

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM POEZIJA Šifra artikla: 364003 Isbn: 9788664071178 Autor : Ivana Maksić Izdavač : TREĆI TRG/SREBRNO DRVO Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka... Detaljnije Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju. KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Ivana Maksić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač TREĆI TRG/SREBRNO DRVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2020 Format 12x19 Strana 61 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

OČUVANA Izdavač:: LOM Godina izdanja:: 2019. Broj strana: 174 Pismo: Ćirilica Format: 19 cm Sergej Dovlatov pripada trećoj generaciji iseljenika iz Rusije u Ameriku. Živi u kvartu sa svojim odbeglim sunarodnicima. Ne libi se da nam se lično obraća i upliće sebe u romane. To je njegov stil. Tako smo u prethodnim romanima upoznali njegov životopis, od zaljubljivanja pa do seobe u Ameriku. Duhovit je, opisujući svoje susede, daje jasnu sliku njihove karijere u Rusiji i kako se snalaze u novom svetu. Neki su emigrirali jer su bili opozicionari, ili Jevreji, čak i poslušnici, graditelji karijere, pa su u tom dodvoravanju sumnjivo preterali. Ne kraju ima i onih koji dolaze iz gluposti i pomodnosti kao glavna junakinja Marusija. Roman je ljubavni, iz sve šaljive i materijalno neizvesne situacije. Marusija dolazi iz dobro snabdevene porodice podobnih roditelja sa zavidnom karijerom. Posle dva neuspela braka i malim sinom odlazi u veliku avanturu i doživljava ljubav sa Špancem koji se bavi sumnjivim poslovima. Postoje osobine koje svakom čoveku garantuju nagli uspon po službenoj lestvici. Za tako nešto treba imati četiri prosta kvaliteta. Treba biti Rus, član partije, sposoban i trezan. Pri čemu je neophodan upravo zbir svih tih kvaliteta. Odsustvo bilo kog od njih čini celu kombinaciju potpuno besmislenom. Rus, član partije, sposoban alkoholičar – ne odgovara. Rus, član partije i trezan budala – je tip koji izumire. Nepartijac, i pored svih ostalih fantastičnih kvaliteta, ne uliva poverenje. I najzad, trezan, sposoban Jevrejin- komunista – to čak i mene nervira. ( sam pisac je jevrejsko-gruzijskog porekla) … Marusija se nije sećala dana kada su se upoznali. Nije mogla da se seti okolnosti susreta. Rafael se pojavio misteriozno i nepokolebljivo, kao fenomen trećeg sveta. Bio je i miris skupe kolonjske vode u liftu. Mimoilaženje na tesnim vratima. Pridignut šešir. Somotski sako, cigara, bež pantalone. Prsten s lažnim dijamantom. Kravata boje izgubljene nade. U početku je Rafael bio priloška odredba za mesto i vreme. … - Zar je dobro kad jedan ima milione, a drugi prebrojava mizernu sitninu? Sve treba pravično podeliti. Prekinuo sam ga: - Mislim da je to besmisleno. Jedni se rađaju kao milioneri, drugi kao sirotinja. Recimo i da se sve jednako podeli, šta će se promeniti? Posle pet godina milionerima će se vratiti novac. A sirotinji će se, u skladu s tim, vratiti brige i nevolje. - Ma šta će mi sloboda! Ja hoću mir, hoću tatu?! - Ne budali! - Normalan čovek je u Moskvi slobodan. - Koliko normalnih poznaješ? - Njih nigde nema mnogo. Vesna Šejić

Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu Andres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da predugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema Prikaži više

Andres bi vam savetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste otkrili zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. To ne deluje kao teška povreda, ali infekcija rane, koja se nikad ne može odbaciti, mogla bi dovesti čak do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći niz lice od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak ova priča je puna nežnosti i dobrog humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema Povez knjige : Mek Strana : 328 Format knjige : 13x20 cm Pismo : Latinica

LEVA RUKA TAME - Ursula Legvin Naslov originala: THE LEFT HAND OF DARKNESS - Ursula K. Le Guin Izdavač: Solaris, Noi Sad Biblioteka CULT Godina izdanja: 2003 Povez: Meki Format: 19 X 12,5 cm. Pismo: Latinica Broj strana: 352 „Svetlost je leva ruka tame, a tama desna ruka svetlosti. Dvoje su jedno, život i smrt, što leže zajedno kao ljubavnici u kemeru, kao šake što su spojene, kao meta i put.“ “Leva ruka tame” je prica o suocavanju sa predrasudama i licnom rastu, o izdaji i prijateljstvu, poverenju, o dualizmu unutar svih nas i dualizmu na svim nivoima. O potrebi za prihvatanjem i potrebi za celovitošcu. O strahu od – drugacijeg. Sama suština izrecena je u navedenim Getenjanskim stihovima. Zamislite diplomatu. Samo jednog. Na važnoj misiji na svetu koji su suštinski razlikuje od njegovog, na svetu cije vladare treba ubetiti da se pridruže labavoj galaktickoj konfederaciji. Možda bi sama postavka trebalo da bude misija od više clanova. Važna misija ne bi trebalo da zavisi od jednog coveka i njegovih pregovarackih sposobnosti, zar ne? Njegova neprilagodennost je izraženija, i posledicno, njegova usamljenost i njegovi strahovi, otpor su izraženiji. Kada me je Ursula uvela, bez mnogo okolišanja, u surovo hladan svet planete odredišta diplomatske misije, prva pomisao mi je bila kako mi glavni lik i nije za profesionalnog diplomatu. Nelagodno mu je, ne razume taj svet, krut je… zapravo, možda je bolje reci da ima otpor prema razumevanju tog sveta. A onda, iznebuha, saznajem i zašto. Getenjani su ambiseksualni. Nemaju dominantne polne odlike, izuzev tokom nekoliko dana u mesecu, pa cak ni tada ne mogu da uticu na izbor sopstvenog pola. Nekome ko je došao iz sveta u kome rodne uloge predstavljaju jedan od postulata uredenja društva, takav svet predstavlja stravican šok. Nemocan da prihvati cinjenicu da rodne razlike nemaju uticaja, Dženli Ai, protagonista, ne uspeva da shvati ni nepisana pravila njihove kulture. Nemocan da percipira svet oko sebe ne kao rodno odreden, pa cak ne ni kao rodno neutralan vec kao rodno sveobuhvatan, bori se sa strahom od izdaje, prevare, manipulacije. Dodavola, Dženli ne veruje ni Estravenu, jedinoj osobi koja mu zaista želi dobro! Iako nije bogata i nabijena radnjom, vec više fokusirana na likove i na njihov nacin razmišljanja, Leva ruka tame je puna divnih, majstorskih recenica i gotovo putopisnih opisa, uspeva da drži pažnju i tera na razmišljanje. I ne morališe previše – Ursula se nije ’upecala’ u zamku da izjavi kako bi svet bez rodnih razlika bio savršen. Možda Getenjani nemaju ratove, ali imaju spletke, podmetanja, slicno ustrojstvo društava…, jednom recju, suštinski se ne razlikuju mnogo od Zemljana. URSULA LEGVIN Pri gotovo svakom predstavljanju Ursule Legvin (1929) istice se da je ona jedna od retkih žena medu klasicima naucne fantastike (uz prisecanje da je Meri Šeli 1818. godine napisala prvi naucno fantasticni roman „Frankeštajn”), odnosno da je rec o ’muškom’ žanru koji je dugo diskriminisao lepši pol, kako u svojim delima, tako i po pitanju autorki. Ne ulazeci u rasprave o šovinistickim crtama naucne fantastike (i ostatka literature), konstatujemo da je Ursula Legvin vrsni stvaralac naucne fantastike, ali i epske fantastike (njena tetralogija o Zemljomorju nezaobilazno je delo tog žanra). Od prve price, objavljene 1961. godine, Legvin se predstavlja kao vanredno inteligentna i intrigantna spisateljica, njene vizije su jasne, precizno i nadahnuto napisane, bez posezanja za lakim, šablonskim rešenjima; ipak, žanrovski cistunci zamerali su joj na nedovoljnoj naucnosti u delima. Težište njenog opusa cine price i romani iz „Hainskog ciklusa”, o svemiru u kome je rasa Hainaca zacela život na mnoštvu podobnih planeta. Potomci Haina, medu kojima je i covecanstvo, izmenjeni uslovima u kojima egzistiraju, susrecu se sa ’bracom’ tako što sami putuju svemirom ili im stižu izaslanici, i grade Ligu svetova - Ekumen. „Hainski ciklus” prati poduhvate i teškoce na putu ka ujedinjenju, probleme razumevanja drugacijih obicaja i nacina življenja, procese prisajedinjenja Ligi ili gubljenja kontakta sa njom. Legvin je ’izmaštala’ dva tehnicka pomagala koja omogucavaju postojanje Hainskog svemira - NAFAL, pogon blizak brzini svetlosti i ICD sistem trenutne komunikacije sa drugim svetovima - i, uz mogucnost telepatskog oponašanja, to je sva tehnicka nauka u ovom ciklusu (ali je zato Legvin ’primenila’ mnogo tzv. ’meke nauke’, tj. sociološke teorije o izgradnji pravednih/uspešnih društava). Iz ovog tematskog okrilja (romani „Rokanonov svet” iz 1966, „Planeta izgnanstva” iz 1966, „Grad opsena” iz 1967, „Leva ruka tame” iz 1969, „Covek praznih šaka” iz 1974, „Svet se kaže šuma” iz 1976, „Pricanje” iz 2000, te zbirka prica „Dvanaest cetvrti vetra” iz 1975) najpoznatija je i najintrigantnija „Leva ruka tame”, koja problematizuje korene muško-ženske podele uloga u ljudskom rodu, nasuprot stanovnika planete Geten koji mogu menjati pol po želji. Ovo delo nosi notu feministickih shvatanja ali ista ne opterecuju sadržaj. Neke kasnije knjige, posebno „Ribari unutrašnjeg mora” iz 1994. i „Cetiri outa do opraštaja” iz 1995, agresivno su antimuške, što slabi njihovu literarnu vrednost. Izvan Hainskog ciklusa su romani „Nebeski strug” iz 1971, „Capljino oko” iz 1982, zbirka „Ruža kompasa” iz 1982. i remek-delo o ruralnoj buducnosti ljudi, roman „Stalno se vracajuci kuci” iz 1985, koji je uz „Levu ruku tame” vrhunac njenog dosadašnjeg opusa. Ursula Legvin je pisala i zanimljive eseje o žanrovskoj literaturi i svom spisateljskom iskustvu. ***Očuvano i kompletno*** ***Zalepljene korice knjige...

Moraš da se smeškaš Odlomak iz knjige: Voz je ušao na stanicu i morali su da siđu. Klara je rekla sebi da se nalazi blizu mora i udahnula je duboko kako bi videla može li da ga nanjuši, ali osetila je samo hladnoću koja joj je ulazila u kosti i morala je da se dobro utopli svojim tankim kaputom. Onaj zimski ostavila je kod Alehandra jer je mislila da joj neće trebati. Nedostajao joj je: u poslednje vreme nedostajalo joj je mnogo stvari i osećala se napušteno. Crni kaput koji je imala na sebi imao je samo dva velika dugmeta koja su se svaki čas otkopčavala zato što su rupice bile prevelike, a sem toga leđa su mu već bila pohabana i videli su se konci. Podigla je revere levom rukom kako bi pokrila vrat a desnom je uzela kofer i pošla napred sledeći Alehandra, prema novom hotelu. Kada su završili s večerom, zamolila je supruga da ode s njom da vidi more. – Mani se tih sumanutih ideja, zar ne vidiš da je noć i da pada kiša? Želela je da mu objasni da kiša nije bitna, da je već previše godina sanjala o tome da vidi more kako bi se sada obuzdala kada joj je bilo tako blizu. – Ako ne želiš da ideš sa mnom, idem sama…– pobunila se. – Što se mene tiče, možeš da ideš sama dođavola. Ali posle ima da navučeš jednu divnu prehladu i teraćeš me da ti tresem nos kada budeš prikovana za krevet i da se vučeš ovuda slineći. Tako da je najbolje da ostaneš ovde. Jesi razumela? Klara se poslušno popela u sobu, ali kada je Alehandro otišao u kupatilo, tiho se izmigoljila silazeći stepenicama na vrhovima prstiju. Trčala je dva ili tri bloka i shvatila je da su mračne i puste ulice bile neprijateljske prema njoj. Već je bila zaboravila kako izgleda kaldrma, i kamenje joj je uništavalo potpetice. Najzad ju je pobedila hladnoća i morala je da zastane pod jednim fenjerom da povrati dah. Bolela su je pluća i svaki udah se pretvarao u hiljadu ledenih igala koje su joj se zarivale unutra. Međutim, nastavila je pravom linijom kako bi pokušala da čuje šum mora. Mislila je na crteže koje je pravila morska pena na ivicama plaže i to joj je davalo snage da nastavi napred. Ponekad bi joj se učinilo da u daljini čuje korake i pokušavala je da požuri koliko god je mogla: možda je Alehandro izašao za njom kako bi je naterao da se vrati u onaj jadni hotel. Još jedan jadni hotel, kao i svi drugi. Ne mogu više da trčim, i Alehandro će me stići i moja sudbina će biti da zauvek živim zatvorena u hotelu, a unutar hotela u šatoru, a unutar šatora u sanduku, a ja unutar svega toga, opkoljena sanducima i šatorima i hotelima, zato što sam stavila potpis. Tama, samoća, hladnoća. Tama, samoća, hladnoća. Svaki korak bio je bolni eho koji se ponavljao. Kiša joj je probila garderobu i slivala joj se niz leđa. Jedino toplo u svemu tome bile su njene suze koje su lile niz lice u izobilju, muteći joj vid; sve dok se i same njene suze nisu okrenule protiv nje, postajući sve hladnije, usecajući joj ledene brazde na obrazima. Tek tada se zaustavila, kada je shvatila da nema smisla da stigne na more u ovakvom stanju i da neće moći da uživa u njemu. Morala je najpre da sredi svoju situaciju, da se oslobodi svega što je bilo višak u njenom životu, svega što ju je držalo u pritvoru. Posle će imati vremena da ga vidi… Na more treba stići slobodan, kao što je i ono, kako bi ga zaista osetila. Izgubila se na povratku u hotel, lutala je napuštenim i loše osvetljenim ulicama. Kada je najzad pronašla ubledeli natpis, bila je mokra do kože i poražena. Ali bila je donela odluku, i ta odluka ju je držala na nogama. U sobi je Alehandro spavao kao da se ništa nije dogodilo. Njena mržnja narasla je toliko da je počela da je guši: on se čak nije ni potrudio da je potraži, da je moli da se vrati. Još bolje, tako se neće ni najmanje kajati… Prvi poriv joj je bio da udari Alehandra nekim teškim predmetom, u jednom od onih napada besa koje je naučila od njega. Kako je srdžba zarazna, više nego ljubav, ili teskoba, ili želja. Iz ogledala ju je sam njen odraz gledao ozlojeđeno. Želela je da polomi ogledalo, kao ono drugo, da završi sa svim ogledalima. Ali snažno je stegla šake u pesnice, zarila je nokte u dlanove i taj najmanji bol pomogao joj je da se obuzda. Nije to trebalo da uradi kako bi ga se oslobodila zauvek, njega i njegovog zatvora na točkovima, onog drvenog sanduka koji ju je pritiskao sa svih strana. Otišla je na vrhovima prstiju do svog kofera i otvorila ga. Polako i brižno izvukla je spavaćicu, ogrtač, peškir. Svukla se, osušila kosu, obukla spavaćicu i ogrtač; sada je mogla reći da je spremna. U dnu kofera pronašla je britvu. Sačuvala ju je iz sažaljenja, kako je ne bi ostavila na noćnom stočiću gde ju je Alehandro zaboravio. Sada se ne bi moglo reći da ju je tražila iz sažaljenja… mada je bilo sasvim moguće da se radilo o sažaljenju nad sobom samom. Alehandro, opružen na krevetu, nije se mrdao. Ona ga je pogledala izbliza, sporo, kao da to čini poslednji put. Nisu ga probudila ni slabašna svetlost noćne lampe, prekrivene papirom, ni njeno kretanje. Klara je legla da spava s britvom sakrivenom u rukavu, kao igrač koji vara na kartama. Bila je, međutim, rešena da igra pošteno, samo što će biti krvi, mnogo krvi. A zatim sloboda. Moraću da pripazim na hiljadu stvari. Pre svega, da mi ne zadrhti ruka. Nežno je stavila britvu pod jastuk, gotovo neprimetnim pokretom ruke… Trebalo bi da stoji tamo spremna, za čas kada Alehandro bude u najdubljem snu, kada svetlost zore osvetli najosetljiviji deo njegovog grla, onaj koji se pomerao dok spava. Preklaće ga onako kako je jednom preklala jagnjiće u svom selu, bez gađenja. Britva je, hvala bogu, bila dobro naoštrena. Mogla je preseći dlaku u vazduhu; presekla bi vene gotovo i da je ne prisloni na vrat. Čak se sve činilo prelakim… Posle. Biće dovoljno vremena da misli na posle. Svi su znali da Alehandro spava do kasno, neće doći da ga potraže do ručka. Možda, ako ona zamoli da ih ne uznemiravaju, ostaviće ga da leži tamo sve do dana kada treba postaviti šatore. A ona će već biti daleko. Bez ikakvih ugovora, bez potpisa. Slobodna da nastavi da traži svoj put. Ako ponese sva svoja dokumenta, ko će znati ko je ona? Slobodna, kao more. A dotle, samo mali napor da ostane smirena. Smirena… Probudila se pošto joj je uporni zrak sunca grejao uvo. S očajanjem je ustanovila da je već bio dan, prekasno za sve. Prva misao joj je bila da sakrije britvu. Pružila je ruku ispod jastuka ali nije osetila klizavu površinu sedefa. Ništa. Pipala je dalje odatle i iza kreveta. Britva se više nije nalazila tamo gde ju je ostavila. Krv joj se sledila kada je shvatila da se nalazi sama u krevetu, da je Alehandro napustio svoje mesto, ostavivši udubljenje tamo gde je bio ležao. Zaronila je glavu pod jastuk i poželela da nestane ali njegov glas ju je vratio u stvarnost: – Ovo si tražila? Naglo se okrenula i videla ga je u dnu sobe, s otvorenom britvom u ruci. Ličio je na Asmodea kada se spremao da skoči i od prestravljenosti nije uspevala da shvati veliki magijski trik koji je Alehandro počinjao da nazire. Iznenada se osetio kao Čarobnjak, kao prva karta u tarotu, simbol živog boga koji može odlučivati o životu i smrti. On je bio žongler i činilo se da se oblizuje dok se približavao Astečkom cvetu kao da pleše. Klara je videla sjaj u njegovim očima i osetila je da opasnost ne preti samo njenom grlu: To je moja sudbina, posle svega. Nema više svrhe da bežim, ni da vičem, ni da se branim. Biću glava bez tela, bez trikova ni ogledala. A moja glava će se nalaziti na pravome stolu ispod koga će prolaziti Alehandro s crnim i dlakavim Asmodeovim telom. Alehandro je pomislio kako mu je najzad bila prepuštena na milost i nemilost, onako kako je trebalo biti od početka; više mu nikada neće iskliznuti iz ruku… Ali Klara je krotko podigla pogled i pogledala ga u oči: – Moraš da se smeškaš – rekla mu je – moraš da se smeškaš. Pariz, 1961 – Buenos Ajres, 1965. Prikaži više

Ova knjiga nema veze sa sestrama Bronte Шарлот, Емили и Ен. Pročitajte dalji opis knjige. iz 2003. vrlo dobro očuvano - posveta na 1. predlistu. 99 str. Riječ je o nekoliko osobnosti okupljenih pod pseudonimom Sestre Brontë. Knjiga Teleportacija ljubavi miks je njihovih hiper-bilježaka koje su objavljene (u jednoj od mogućih verzija) u beogradskom Studentskom kulturnom centru 2004. U jednoj od verzija njihovih biografija Sestre su napisale: Živimo urednim i povučenim životom na vrhu brda, preko puta groblja sa psom i bavimo se spisateljskim radom . Strastvene smo obožavateljice Vesne Parun Probudim se od kurca i puna govana. I nije mi drago i nisam lucidna, ni svježa. Pjesničke figure natjerat će me na riganje i progutat će me lijenost i ono suprotno od motivacije. A provelo je rupu kroz mene i ona se sad širi tlom kojim hodam. Razboljela me samoća. Temperatura raste. Tjelesna viša od atmosferske. Plačem i to je zdravo za sinuse pune katrana. Osim aspirina nitko nije vjerovao mojoj bolesti. Pustili su me ovdje, neka skapavam sama. Nitko da mi kupi mandarine. A mislila sam da sve mogu i sve znam. I mogla sam. Sada više ne. Ništa ne znam i pretoplo je za pušenje, a to je nepodnošljivo. Zašto je suprotni spol toliko uporan a ja toliko nestabilna? Koliko su budalaština u stanju napričati sve zbog jedne najobičnije pičke? A taman se činilo kako je vrijeme bajki odavno prošlo. NAŠI MALI ŽIVOTI MOJE VELIKO SRCE Bila je fešta i trajala je tri dana. Imali smo tri kazete: Prodiđi, neki pank i Tomu Zdravkovića, čitava tri dana samo te tri kazete, posebno ova zadnja, osim u međuvremenima padanja u alkoholnu komu u kojoj se nije čulo ništa. U disku je bio fajrunt, i ja sam, nadajući se snošaju, rekla da imamo stan, vlasnica stana je morala pristati, uostalom, to je bila uspješna večer, jer su je te večeri prozvali noge diska, i to je bio sarkazam, naravno, ili smanjena vidljivost pod utjecajem nekih supstanci. Bilo je par gajbi pive, nebrojene plastične boce psihodeličnog vina, stakleni kanistar rakije na ormaru koji netko nije dobro zatvorio, pa je špina kapala i natapala čarape iz ladice. Povela sam ga u razgledavanje stana, on se htio jebat u kupatilu, a ja u spavaćoj sobi od staraca koja je imala veliko ogledalo na vratima ormara. Gledala sam se kako mičem karlicom i kako se drugo tijelo odmiče od mene dok ja padam u izmaglice nečega što je jednom davno bio san pravednika. Jelena se išla kupati s njim, sjedili su goli i brčkali se u kadi kao djeca kad je ušao Peco i rekao Dječurlija! Valjda su ga bili obuzeli očinski osjećaji. On se još htio jebat s Jelenom u sobi u kojoj sam ja spavala, ali Jelena mu nije dala. Ujutro je došla njegova cura s kojom se bio nedavno pomirio nakon što je ona izliječila navodni triper kojeg je pokupila štekajući se s nekim skejterima. U jedanaest ujutro, oni koji nisu spavali, vjerovali su Tomi kad je pjevao DOTAK’O SAM DNO ŽIVOTA I PAKAO I PONORE s orkestralnim krešendima vrsnog vojvođanskog pratnja-benda, srca su drhtala jer je govorio istinu, i kad je imao koncert u Americi, za sve je pare zakupio kat hotela i lokao i častio, to je bio čovjek! ALI TI MI DUŠU UZE TI PROKLETI ŽENSKI STVORE PA ZBOG TEBE NEMAM MIRA U SNOVIMA NI NA JAVI! Peco se zakačio na nju, jer je pričao sa mladim ženskim bićem malo dulje nego što li je u zadnjih deset godina KAKO DA TE TUGO MOJA nije ju htio pustiti sa žilavom upornošću, ona je popizdila KAKO DA TE MUKO MOJA negdje usred drugog dana oko dva ujutro je zvao rođake u Srbiju i napravio telefonski račun od osamsto kuna KAKO DA TE SRCE MOJE popili su joj špajzu od dvadeset litara vina ZA TRENUTAK ZABORAVI. Ona je spavala na balkonu, na razbijenoj slamnatoj stolici i šminka joj se izbrisala, nikad nije bila ljepša. Nikad se nisam toliko smijala, abdomenom, Bepo i Gile su zaspali na kauču, Bepi su lakom za nokte napisali na tintari fuck me, a Gileta su našminkali šminkom za usta DUBOKO JE DALEKO JE JA OSETIH SVU GORČINU DOTAK’O SAM DNO ŽIVOTA SAD VERUJEM U SUDBINU kad je upala njena mama tražeći osobne i brojeve telefona, prijeteći policijom, nakon što je susjeda Jehovin svjedok zvonila na vratima znam da imaš rođendan, ali dva dana za redom... a brat je lupao šakom po vratima iza kojih su bili njih dvoje izlazite, majmuni! Ja drmam vlasnicu stana: došla ti je mama, dok se ona pijana okreće na drugu stranu ŠIBALI SU MOJU DUŠU I ORKANI I TORNADA te mi uzimamo stvari i bježimo iz stana. ALI TI MI DUŠU UZE TI PROKLETA ŽENO MLADA. Dolazi policija, ispituje ju, te govore mami dobro, vidimo gospođo da je to obiteljska stvar sa vašom kćerkom, ona iz druge sobe viče boli me kurac za izbjeglice! iz obijesti. Kod Pece u stanu ona plače, njene suze su optužujuće, ali on se ne može prestati iživljavati nad njom PA ZBOG TEBE NEMA MIRA trči iz stana, koji je u stvari podrum bez struje U SNOVIMA NI NA JAVI ja izlazim za njom, i pijem votku u obližnjem kafiću, rigam u bijelom mramornom wc-u apsolutno pribrana i pokušavam počistiti učinjeno, ne ide mi, skupljam to ispod neke kante, izlazim na svježi zrak. Na raskršću bura žonglira s plastičnom vrećicom NA TRENUTAK ZABORAVI… Situacija nastala između mog i tvog tijela ne dotiče naš um. Sporazumno to nije najvažnije večeras. Moje mogućnosti su precijenjene od mene same. Tvoje mogućnosti su znatne. Fakbadi je moj večeras, išao na posao nakon cijele noći... I šta smo još ono rekli, divim ti se... zbog toga fakbadi koji je još jutros bio moj, a sada već nije, je prije bio fakbadi od prijateljice. Situacije između naših tijela su povezane strepnjom od spolnih bolesti, strepnjom od pogrešnog zaljubljivanja, od pogrešnih procjena. Ja želim više nego što mogu. Ja bih htjela, ali mi tijelo ne može. Ja sam u raskoraku između svoje želje i svojeg srca. Taj raskorak ispod kojeg zjapi ponor, u ponoru zvijeri tiho zavijaju, kažu nije ti ovo trebalo… JEBEM IM JA MATER SVIMA JEBEM IM JA MATER SVIMA NJIMA UDATIMA I OŽENJENIMA DEBELIMA MRŠAVIMA JEBEM IM JA MATER SVIMA GOLIMA I BOSIMA MAČKAMA I PSIMA NEK SI JEBU MATER SAMI SVOJIM IZUMIMA PROVODIMA FEŠTAMA I TULUMIMA NEK SI SAMI JEBU MATER TI IDIJOTI POLIGLOTI MAMLAZI BUDALE PREVARANTI TRAFIKANTI OŠTROKONDŽE LIZIMINDŽE KORUPTITI PERVERTITI NEZASITNI KARIJERISTI OGUGLALI ANARHISTI PREVARENI IDEALISTI DUPELISCI I LJUBIMCI NEK SI SAMI JEBU MATER TOČNO TAMO GDJE TO TREBA U ONAJ MRKLI KRATER KAMO HRLI SVJETSKA ŽBURA Ponekad na naše fešte banu neki gadni ljudi, neki preseratori, kafićki inventari, ljudi u kanotjerama ispod kožnih kaputa. Ali, tamo bude i hipi roditelja sa djecom, psima, kućom na kotačima i oni presvlačeći dijete daju podrugljive dijagnoze životnih situacija svih prisutnih. Neko zvoni na vrata energično; ULAZI POLICIJA i dok muzika još trešti, Marko se probija do jednog malog i jednog velikog policajca, od kojih priča samo ovaj veći glumeći bezuspješno autoritet. Zašto su vas pozvali? Zato jer niste normalni! Marko odrađuje standardnu točku nervoznog građanina: PA ZAR SE ČOVJEK NE MOŽE PROVESELITI U VLASTITOJ KUĆI?!! i onda prelazi u ležerno jer vidi da su panduri tupi i neagresivni, i iznad svake mjere zbunjeni. AJMO, LJUDI, POKUPITE CUGU I DROGU I IDEMO U KRČKU. Netko još pokušava staviti da svira ĐELEM, ĐELEM na kompjuteru, pa se i to stišava. Situacija se seli u drugu kuću nedaleko od prve. Naravno, idemo autom jer je fora. Susrećem nesuđenog ljubavnika-prijatelja kojemu je neugodno i nije baš sretan što će mu u kuću uletiti 30 ljudi koje ne poznaje. Mi bismo pričali često o životu, prijateljstvima koja su nam se raspala, nama samima, pričajući o 500 drugih stvari. Ili bih ja pričala i pričala, samo da ne moram reći ono što sam trebala, ono što ne mogu, a htjela sam, itd. I na kraju, kad sam mu rekla, sad mu je neugodno. Sati i sati razgovora, sati i sati pričanja. Brišeš prašinu s televizora. I svakog dana je ima sve više, i neminovno je da će je i sutra biti. Otkud dolazi prašina? Bi li ušla da zatvoriš prozore? Da li prašina dolazi iz svemira? Sati i sati brisanja prašine. Moja mama kaže ONA MALA OD MILKE UVIJEK JE VIDIN NA PROZORU KAKO TRESE KRPU. TO JE VRIJEDNA MALA. Da li si ti vrijedan i marljiv i iskren drug? Imaš li radne navike? Mamurluci su takva stoka. Čovjek se zapita u jednom trenutku kako može živjeti bez kompjutera, kada se navukao na mejla (gibsona) i tko bi rekao da je pošta institucija koja počiva na jednoj apstraktnoj ideji o povezivanju ljudi i informacija. A ja poznajem poštu = ustroj. Moj otac je proveo čitav radni život šećući od kancelarije do kancelarije, od šaltera do šaltera, od sastanka do sastanka samoupravljanja i radnog kolektiva, sa prekriženim rukama iza leđa. Bio neki shef tamo. Zato danas ima ukočeni mali i domali prst na ruci. Jebote, a! Profesionalne deformacije od potpisivanja dokumenata, naredaba, uredaba, popisa maraka, kuverti, razglednica, dopisnica, kuverti, kalendara. Ali, sam ja zato uvijek imala šiljila, gumica, papira, kemiski, olovaka, korektora, sve što djetetu treba. U našoj dnevnoj sobi mi imamo knjige o pošti, to je stari dobio, Prvi dani pošte, odmah uz knjige o Titu koje su kupovali na sindikalnoj prodaji, i na njoj su konjanici što jašu od dvorca do dvorca, filatelijske kataloge, do Harolda Robinsa, kako se ono zove, Lovci u mutnom, o Hauardu Hjuzu koji se obogatio od prodaje oružja Nijemcima i između ostalog prevozom pošte u malim avionima preko Atlantika, i onda je otišao u Holivud gdje je poludio. Bla, bla. A šta kaže pička? Pička vapi za prostranstvima, pička guta kilometre, automobile i vozače i njihove životne priče i sudbine, naplatne kućice, policajce, granične zone, pička guta ovo jutro kad bismo trebali krenuti...