Biomehanika lokomotornog sistema proučava i analizira pokrete bioloških sistema. Zakoni mehanike primenjeni na živom organizmu omogućavaju da se svaki pokret čoveka može detaljno analizirati sa aspekta energetske potrošnje, raspodele bioloških sila u toku pokreta i sila otpora. Razumevanje kinetike pokreta predstavlja značajnu kariku u sagledavanju opšte funkcije biološkog sistema čoveka. Zahvaljujući napretku i razvoju tehnike omogućeno je da se svaki deo pokreta može detaljno analizirati, od inicijalne do finalne faze. Biomehanička antropometrija, kinematografija, dinamometrija, elektromiografija daju precizan opis pokreta: pređeni put, krivinu pređenog puta, brzinu i ubrzanje pokreta. Uz dodatnu analizu spoljašnjih i unutrašnjih sila, energetske zahteve i neurofiziološku kontrolu pokreta, dobija se celovita slika za svaki pokret biološkog sistema. Posebni značaj detaljne analize pokreta je klinička primena, kao i primena u okviru bazične, rekreativne i sportske aktivnosti. Uključivanje ergonomskih zakona u proučavanju biomehanike omogućava ergonomsko prilagođavanje u okviru svakodnevnog života i radnog procesa. Poznavanje osnovnih biomehaničkih zakona omogućava da se svako odstupanje od normalnog može detaljno sagledati i kroz adekvatan ortotski i kineziterapijski program uticati na korekciju i redukciju telesnih deformiteta (primenjena biomehanika). Povezanost medicine sa tehničkim disciplinama dovodi do stalnog napretka u okviru naučnog istraživanja i kliničke primene biomehaničkih principa. Polazeći od svih nabrojanih činjenica, a na osnovu mog dugogodišnjeg pedagoškog i kliničkog rada, pokušao sam da problem osnovnih postulata biomehanike približim svim medicinskim radnicima, koji se bave ovom problematikom. Za polaznu osnovu pisanja ove knjige koristio sam plan i program nastave iz biomehanike (klinička kineziologija) na Visokoj medicinskoj školi - smer fizioterapeut, na Univerzitetu u Kragujevcu. Poseban akcenat je stavljen na povezanost zakona mehanike i živog organizma. Iz tih razloga dat je veliki broj originalni primera, koji jasno pokazuju da se zakoni mehanike mogu primeniti u medicinskoj praksi i na taj način detaljnije sagledati svaki patološki proces na lokomotornom sistemu. Rukopis je namenjen svima, koji imaju interes da u okviru svog svakodnevnog kliničkog rada preciznije sagledaju uzroke patoloških poremećaja lokomotornog sistema. To su u prvom redu studenti, specijalizanti iz različitih oblasti medicinske struke - fizikalne medicine, ortopedije, neurologije, medicine rada i dr. i lekari opšte medicine kao osnovne karike nosioca prvencije zdravlja (preventivno delovanje fizičkih doziranih aktivnosti). Autor SADRŽAJ Predmet biomehanike, 1 Istorijat kineziologije - biomehanike, 5 Fizičko-matematičke osnove biomehanike, 8 Težište tela i telesnih delova, 16 Osnovi funkcionalne anatomije i fiziologije, 18 Mišićni tonus, 59 Zamor, 65 Telesne ravni i osovine, 71 Poluge, 75 Obrtni momenat, 78 Težište i ravnoteža, 83 Analiza stavova - položaja tela, 92 Analiza pokreta po segmentima, 107 Dinamički elementi kretanja (kineziološka analiza), 207 Antropometrija, 210 Funkcionalna evaluacija, 230 Literatura, 244 Indeks pojmova, 249 Naslov: Biomehanika lokomotornog sistema Izdavač: Медицински факултет Крагујевац Strana: 25 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 17 x 24 cm Godina izdanja: 2004 ISBN: 86-82477-91-2

Epidemija pametnih telefona Od autora uspješnica Digitalna demencija i Usamljenost koji su izazvali golemu pozornost javnosti i struke. Pametni telefoni, korišteni bez ograničenja, štete zdravlju, obrazovanju i društvu u cjelini! Kada ćemo se napokon probuditi? U posljednjih deset godina, pametni je telefon golemom brzinom osvojio svijet i promijenio svakodnevicu svojih četiri milijarde korisnika kao nijedna tehnička inovacija prije. Od jutra do večeri, na poslu i u privatnom životu: čini se da ništa ne funkcionira bez pametnog telefona. No, ima li njegova uporaba svoju cijenu? Kao da se o njemu samo razmišlja u pozitivnom kontekstu, a malo njih se brine zbog negativnih učinaka na naše razmišljanje, osjećaje i djelovanje, naše zdravlje i naše društvo. Krajnje je vrijeme da se ovom pomodnom hiru suprotstavimo činjenicama. Na zdravstvene posljedice pretjerane uporabe pametnih telefona upozoravaju i investitori i poduzetnici. Šef Applea preporučuje da se pametni telefoni ne bi trebali koristiti u školama, francuski ih je predsjednik tamo potpuno zabranio, a Južna Koreja već godinama ima zakone koji štite mlade od najgorih posljedica upotrebe mobitela. Angažirani psihijatar Spitzer, nakon što je u svojim bestselerima obradio temu usamljenosti te opasnosti od digitalnih medija, u svojoj novoj knjizi ponovno obrađuje jedan od najvažnijih problema suvremenog čovjeka. „Kao i u prethodnim, visoko citiranim knjigama ovog autora, radi se o jednom od najvažnijih problema suvremenog čovjeka – njegovoj gotovo egzistencijalnoj ugroženosti utjecajem pametnih telefona. Nijedan autor kao Spitzer dosad nije tako glasno i jasno, istovremeno i znanstveno utemeljeno, progovorio o sveprožimajućim negativnim utjecajima pametnih telefona: zdravstvenim (ovisničko ponašanje, kratkovidnost, anksioznost, depresivnost, pretilost, povećano rizično ponašanje u prometu, povećano rizično spolno ponašanje, poremećaji spavanja itd.), obrazovnim (izravno narušavanje sposobnosti razmišljanja i posljedično smanjenje kvocijenta inteligencije i drugi) i društvenim (narušavanje povjerenja, problemi identiteta, problemi demokratskog uređenja). Navedeni problemi, naravno, najviše utječu na djecu (što je dijete mlađe, to su problemi veći), koju Spitzer naziva 'ja naraštaj'. Radi se o socijalnom fenomenu gdje se stil života prema kojem je čovjek sam sebi dovoljan širi poput zarazne bolesti ('zaraza ponašanjem, mislima i osjećajima').“ -Iz recenzije prof. dr. sc. Gorana Šimića „Kako je posljednjih godina stečeno mnogo novih znanja, pri čemu nova otkrića ukazuju na opseg štete koju pametni telefoni mogu nanijeti, od porasta kratkovidnosti, do povećanja anksioznosti i samoubojstva mladih, a onda i utjecaja na izbore širom svijeta, jasno je da je riječ o ozbiljnim pojavama koje se više ne mogu i ne smiju trivijalizirati. Profesor Spitzer, psihijatar i neuroznanstvenik, prava je osoba koja jednostavnim jezikom uspijeva objediniti saznanja i rezultate neovisnih znanstvenih istraživanja objavljene u znanstvenim časopisima poput Science i Nature. On upravo to i čini u ovoj knjizi, birajući istraživanja o učincima pametnih telefona i čineći ih dostupna svima na razumljiv način.“ -Iz recenzije prof. dr. sc. Anite Peti-Stantić Prikaži više

Od Osla do Iraka Zbirka političkih eseja o izraelsko-palestinskom sukobu jednog od najutjecajnijih znanstvenika našeg vremena. Rođen je kao kršćanin usred muslimanske većine. Zahvaljujući obiteljskoj slavi i bogatstvu pripale su ga visoke škole. Imao je dara za ono što je učio. Bio je mlad kada je pošao preko mora, u najbogatiju i najprosperitetniju zemlju kršćanskoga Zapada. Postao je prvak u svojoj struci, izmišljao je nova značenja starim riječima i u red dovodio nerede ljudskih znanja. Ubrzo je bio tako slavan da su od njegovih riječi stotine učenjaka diljem zapadnoga svijeta pisale vlastite knjige. Od njegovoga učenja nastala su mnoga druga učenja, čak i takva koja bi bila daleko od onoga kojim se on bavio. Smatrali su ga jednim od najumnijih ljudi svoga vremena. Imao je skladnu obitelj, i skoro da je bio sretan čovjek. Izuzetnim ga je među ljudima, velikim i malim, učinilo upravo to - skoro. Umjesto da zaboravi zavičaj i rodni grad, umjesto da prezre svijet svoga djetinjstva, u kojemu je bio manjina, svijet koji je, osim toga, bio daleko od struke kojom se on bavio, umjesto da zaboravi jezik koji mu je bio materinski, ali ga nije učio od oca i majke, jer su oni u kući govorili neke elegantnije, zapadne jezike, umjesto da okrene glavu nesreći i hvali Boga što ga je iz nje izbavio i izmjestio, on je posvetio život pravima muslimanske većine u svojoj domovini. Zbog toga je bio prezren i popljuvan, zbog toga su ga smatrali osobenjakom, čovjekom načinjenim od mržnje i teroristom, zbog toga su, sve do današnjih dana, ohola knjiška čeljad odvajala njegova stručna učenja od njegove osobe i od njegove ljudske borbe za domovinu jednoga prezrenog naroda. Ta ga je borba učinila duboko nesretnim čovjekom, jer je bila uzaludna - malo je ostalo onih koji su nakon svih revolucija na strani prezrenih, ali po toj je nesreći bio veći nego po bilo čemu drugome. Zato što je njegova nesreća bila časna. Njegova nesreća je svjetlo jedinoga časnog izbora. Tako bi, otprilike, glasila bajka o životu Edwarda W. Saida, ispričana mojim riječima, s poukom i sretnim krajem. Nakon stručnoga predgovora i privatnoga pogovora izvornome izdanju, bilo bi neumjesno da ja išta više sričem. Pogotovu ne o temama orijentalizma, postkolonijalne kritike i sličnim, i u nas, poprilično mondenim besjedama. Moje je i inače da o tome šutim. Ono o čemu se usuđujem ponešto reći jest veličina izbora nekoga tko sudbinski na takav izbor nije prisiljen. U svijetu jednostavnih ljudi, koji je konačno stvoren Jedanaestoga rujna, a stvarao se u prethodnim desetljećima, kroz potmuli strah, prezir i mržnju prema muslimanskome i arapskom Istoku, Edward W. Said bio je taj komplicirani izuzetak. Njega se muslimanski svijet više ticao nego većinu muslimana. Taj istočnjak kršćanske vjere i zapadnoga svjetonazora i prirođenja, Amerikanac, Palestinac i Arapin, samo je pokušavao spasiti cije Prikaži više

Uvereni smo da znamo mnogo o rimskoj civilizaciji jer je ona živi izvor naše civilizacije. Međutim, za istinsko razumevanje neophodno je da ljude i događaje posmatramo očima starih Rimljana. Cilj ovog vodiča je da pokrene takav pristup. “SA Ž.N. ROBEROM KROZ “STARI RIM” Rober je uspešno sažeo, organizovao i prezentirao sve što je bitno da se upoznaju i razumeju događaji, ljudi, organizacija države, društva, vojske i bezbroj drugih elemenata, koji čine tu veoma kompleksnu civilizaciju. Poznati proučavalac Rima, autor nekoliko knjiga o istoriji privatnog života u antičkom Rimu, Rober se odazvao pozivu francsukog izdavača da, za ediciju “Vodiči kroz civilizacije” koja nudi putovanje kroz vreme i prostor (Egipat, Grčka, Indija, Kina, Japan…), napiše koncizan, zanimljiv, informativan pregled rimske civilizacije. Pregled počinje mitskim osnivanjem grada Rima 753. godine pre nove ere i završava se 476. godine nove ere, kada su carska obeležja upućena iz Rima Zenonu, caru istočnog Carstva, i time je Zapadno prestalo da postoji. Vodič je zamišljen da u prvom redu bude namenjen studentima, onima koji su zainteresovani za istoriju i drevne civilizacije, putnicima…, ali Rober je načinio tako dobro organizovan i pregledan “podsetnik” koga će se laćati i ljudi iz struke ako im treba neki konkretan i bitan podatak. Pored veoma dobro organizovanog sadržaja, tu su mape, planovi, tabele, ilistracije, bibliografija, opšti indeks, indeks imena ličnosti i biografski podaci, po azbučnom redu, najvažnijih ličnosti. Rober smatra da istoriji rimske civilizacije danas preti zaborav, više nego ikada, jer je svedena na nekoliko otrcanih klišea, a u udžbenicima joj je posvećeno tek nekoliko strana sa dosadnim, hronološki, poređanih datumima. Prvo poglavlje knjige, kojim je obuhvaćeno više od 1000 godina istorije Rima, podeljeno je na period kraljevstva, republikanski i carski, koji se deli na principat i dominat. Pored veoma sažetih informacija o svakom od perioda, najviše prostora zauzimaju hronološke tabele na kojima se mogu naći svi važni datumi i kratka napomena na koga se odnose. U drugom poglavlju “Grad i njegova imperija”, Romer opisuje kako se menjao prvobitni plan Rima, koji su mu bili kvartovi, trgovi i to ilustruje rekostrukcijom karte grada na kojoj su obeležene vazne gradjevine, vrtovi, akvadukti, kapije, putevi. Zanimljiva, a pre svega korisna i informativna je tabela sa statističkim podacima Rima iz vremena cara Konstantina, jer su oni sačuvani u “Regionaru”. Grad u kome je živelo više od milion stanovnika imao je i 1.325 fontana, 11 akvedukta, 967 javnih kupatila, 28 biblioteka, 100 hramova, 3.785 bronzanih statua slavnih ljudi … Politička i društervna organizacija rimske države je tema trećeg poglavlja i tu se može videti da se do vlasti dolazilo putem novca i nepotizma. U odeljku posvećenom društvenim klasama jasno su definisana prava i obaveze svake skupine, ali je bitno da je granica izmedju klasa bila “porozna” i novac je otvarao put u “visoko društvo”. Velika pažnja posvećena je pravosuđu u Rimu, jer na njemu se temelje pravi sistemi svih evropskih naroda. Ekonomskim životom u rimskoj državi bavi se četvrto poglavlje. U drugom delu knjige koji je naslovljen “Rimljanin”, Rober se bavi njegovim shvatanjem i merenjem vremena, religijom, književnošću, umetnošću, slobodnim vremenom i privatnim životom.” TANJUG, 04.02.10

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branivoj Brana Đorđević (Šabac, 21. januar 1924 — Beograd, 19. maj 1991) bio je srpski lektor, scenarista i profesor dikcije i glumac. Biografija Rođen je u imućnoj trgovačkoj porodici od oca Čedomira i majke Marije Đorđević.[1] Obrazovanje Osnovnu i srednju školu je završio u Šapcu. Kao gimnazijalac, stupio je u Šabačko zanatlijsko diletantsko pozorište `Janko Veselinović`.[1] Posle oslobođenja, 1945. godine prelazi u Beograd gde je uporedo završio Dramski studio pri Narodnom pozorištu (1947) i Filozofski fakultet na odseku za južnoslovenske jezike i književnost (1950). Doktorat filoloških nauka sa temom Akcenat, kvantitet glasa i disanje u govoru na sceni, odbranio je 1962. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu a na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu doktorirao je sa temom: Zakonitosti dikcije srpskohrvatskog književnog jezika.[1] Zanimanja i preokupacije Studijska istraživanja objavljivao je na Institutima u Moskvi, Lenjingradu i Parizu od 1960. do 1973. godine. Proučavao je: savremenu metodologiju nastave dikcije, eksperimentalno-fonetsku problematiku, lingvistiku i psiholingvistiku. Bio je glumac, zatim lektor i reditelj, redovni profesor i prodekan (1965-1967) Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i profesor Fakulteta političkih nauka, novinarski smer, u Beogradu.[2] Stalni član Drame Narodnog pozorišta bio je od 1947. do 1957. godine. Saradnik Instituta za eksperimentalnu fonetiku Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu postaje 1951. godine. Od 1954. godine učestvuje u radu na projektu: Ispitivanje emocija u umetničkoj transpoziciji, u okviru ogleda iz eksperimentalne psihologije. Stalni lektor Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1954. godine.[1] Lektorski rad je obavljao, takoreći, u svim pozorištima Srbije, i u mnogobrojnim radio i televizijskim emisijama. Vršio je i tonsku obradu domaćih igranih filmova.[3] Docent Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, za predmet Dikcija je postao 1963, a vanredni profesor 1969. godine. Redovan profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postaje 1974. godine, a Prodekan je od 1965. do 1967. godine. Začetnik je, organizator i aktivni profesor na poslediplomskim studijama iz Dikcije srpskohrvatskog jezika od 1974. Pod njegovim mentorstvom su završene dve doktorske disertacije i tri magistarska rada. Fakultet je predložio Branivoja Branu Đorđevića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1990. godine. Stalni honorarni nastavnik je na Fakultetu političkih nauka postao još 1974. godine i to za predmet Stilistika sa retorikom, a Stalni honorarni nastravnik na Visokoj vojno-političkoj akademiji , za predmet Retorika , postao je 1975. godine. Bio je stalni predavač Dikcije u Operskom studiju Ade Poljakove u period od 1955. do 1958. godine. Kao profesor Dikcije radio je i u Srednjoj glumačkoj školi i u Dramskom studiju u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.[1]Tu je kao gost režirao Javlenija i pozorja (1971) i kao lektor radio na predstavi Čovek je čovek (1984).[3] Profesor je i osnivač Dramskog studija u Banja Luci. Stalni predavač po pozivu Prosvetno-pedagoškog zavoda Republike Srbije na Seminaru za nastavnike i profesore maternjeg jezika , za dikciju, za tehniku čitanja i recitovanja, logičku analizu teksta i melodiku oblikovanja interpunkcije postaje 1968. godine. Bio je kreator sistema prevođenja filmske dijalog-liste na srpskohrvatski jezik pri naknadnom usnimavanju tona. Bio je autor nastavnog programa predmeta Dikcija u visokim umetničkim školama na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i na Fakultetu umetnosti u Prištini. Rukovodio je seminarom iz oblasti dikcije i retorike od 1974. godine i osnovao je iste godine prvu Recitatorsku školu u Beogradu. Jedan je od osnivača beogradskog Pozorišta `Besede`, 1972. godine. Knjige, radovi, članci Autor je brojnih radova, studija, knjiga, udžbenika i originalnih pozorišnih dela, dramatizacija i adaptacija, posebno lektura u Jugoslaviji. Objavio je dvadeset studija i četrdeset radova iz oblasti govorne kulture i dikcije, kao i iz govorne problematike, u zbornicima Instituta za eksperimentalnu fonetiku SANU, u pozorišnim i filmskim časopisima i dnevnoj štampi širom cele Jugoslavije u periodu od 1955 do 1984. godine i to: Pozorište, Pozorišna kultura, Scena, Filmska kultura, Politika itd. Objavio je 10 knjiga, 5 iz oblasti govorne kulture i dikcije, 4 udžbenika i jednu dramu.[1] Akcenatski praktikum. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1968. Akcenat, retorika, versifikacija. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1970, 1975 Srpskohrvatski pozorišni jezik, književne i dijalekatske osobine. Beograd, 1974. Dikcijske teme. Živanović, Đorđe; Đorđević, Branivoj; Vasić, Smiljka, Beograd, 1978. Zakonitosti dikcije srpskohrvatskog književnog jezika (doktorska disertacija).Đorđević, Branivoj, Beograd, 1978. Govorna kultura za 4. razred usmerenog obrazovanja struka delatnosti u oblasti kulture i javnog informisanja zanimanje spiker-voditelj programa. Đorđević Branivoj, Beograd 1981. Osnovi govornih oblika u interpretaciji, priručnik za recitatore i pozorišne amatere. Đorđević, Branivoj, Beograd 1981, 1982 Gramatika srpskohrvatske dikcije sa praktikumom.Đorđević, Branivoj, Beograd 1984. Elementi dikcije, akcenat, retorika, versifikacija. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1970, 1975, 1987, 1996. Osnovi recitovanja. Đorđević, Branivoj, Novi Sad, 1989. Zdravo bio ko tako činio. Đorđević, Branivoj, Beograd, Novi Sad, 1989. Slovo o Arseniju i narodu njegovom, dramska freska. Đorđević, Branivoj, Novi Sad, 1990. Drame, adaptacije i dramatizacije Napisao je sedam originalnih drama: Korotanci - 1950. Studentske igre - 1951. Novi raspis - 1952. Kuća na uglu -1954. Plantaža JUG - 1958. Kosovka devojka (libreto za balet Vitomira Trifunovića) 1986. Slovo o Arseniju i narodu njegovom, posvećeno 300. godišnjici Velike seobe Srba, 1990 Drama Kuća na uglu koja je prevedena na mađarski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Adaptirao i dramatizovao 15 književnih dela za dramsko izvođenje. Najizvođenija je Odbrana Sokratova i smrt po Platonovom tekstu i prikazana je u režiji autora i izvođenju glumca Ljube Tadića. Postigla je ogroman uspeh kud publike i kritike, igrana je 20 godina, preko 500 puta. Gostovala je na smotrama, festivalima u zemlji i inostranstvu. Snimljena je čak i na gramofonsku ploču. Druga veoma poznata adaptacija je pod nazivom Prota Mateja Nenadović.[1] Uloga glumca Oko 40 uloga je ostvario u Narodnom pozorištu u Beogradu, u Šabačkom pozorištu i drugim beogradskim pozorištima. Rediteljska praksa Režirao je četrdesetak predstava što u amaterskim što u profesionalnim pozorištima u; Beogradu, Šapcu, Novom Sadu, Nišu, Subotici, Kragujevcu, Užicu, Banja Luci i drugim gradovima širom Jugoslavije Lektorski rad Lektorski rad obuhvata preko 300 predstava u profesionalnim pozorištima i sedam lektura domaćih filmova. Tonska obrada Tonski je obradio preko 50 igranih i sto dokumentarnih filmova. Institucije, savezi i udruženja Predsednik Komisije za kulturu govora jugoslovenskih pozorišta, Saveza dramskih umetnika Jugoslavije Član Saveta Fakulteta dramskih umetnosti, Komisije Fakulteta dramskih umetnosti, Odbora Vukovog sabora, Komisije za kulturu govora Radio-televizije Beograd, Komisije za scensko-muzičke delatnosti SIZ-a kulture Beograda, Predsedništva Saveza amaterskih pozorišta u okviru Kulturno-prosvetne zajednice R Srbije. Nagrade Dobitnik je brojnih vrednih priznanja i nagrada, povelja, plaketa, diploma, spomenica i zahvalnica. Godišnja nagrada RTB, 1981. Izvanredni Zlatni beočug Grada Beograda, 1988. Vukova nagrada za životno delo, 1990. Nagrada 18. Susreta vojvođanskih pozorišta za odnegovan scenski govor, 1971. Oktobarska diploma Skupštine opštine Velika Plana, 1978 Povelja Podrinskog Narodnog pozorišta u Šapcu, 1981. Zahvalnica Visoke vojno-političke škole JNA u Beogradu, 1981. Spomenica Svete srpske carske lavre Manastira Hilandara, 1982. Povelja Narodnog pozorišta `Ljubiša Jovanović` Šabac, 1984. Velika plaketa i povelja Univerziteta umetnosti u Beogradu, 1984. Priznanje Saveza amaterskih društava Vojvodine, 1989. Povelja Festivala monodrame i pantomime, Zemun, 1996. Napomena Kompletan opus Branivoja Brane Đorđevića se nalazi u katalogu izložbe održane u Savezu dramskih umetnika Srbije u Beogradu, 2003. godine, čiji je autor, kao i pisac kataloga bila Ksenija Šukuljević-Marković. Dikcija (lat. dictio = govorenje, izražavanje)[1]) odnosi se, u svom izvornom značenju, na izbor vokabulara svojstven nekom određenom piscu ili govorniku, kao i na stil izražavanja u nekoj pesmi ili priči.[2][3] Iz toga se razvilo drugo značenje ove reči, koje je danas preovladalo, a odnosi se na osobenost govora,[3][4][5] tj. na umeće takvog govora gde se svaka reč jasno čuje i razume u svojoj punoj složenosti, i tiče se pre izgovora i tona nego izbora reči i stila. Za dikciju se, u ovom sekundarnom značenju, ponekad koriste i termini elokucija ili artikulacija.[6] Dikcija izučava različite predmete, od kojih je među najvažijim registar upotrebe reči u formalnom ili neformalnom kontekstu. Analiza književne dikcije otkriva opšti ton i karakter jednog teksta, npr. prevaga glagola koji se odnose na kretanje u prostoru sugeriše aktivan karakter, dok prevaga glagola koji se odnose na stanje uma odražava introspektivni karakter. U književnosti, dikcija se smatra osobenim tonom ili stilom koji neki pisac primenjuje i koji omogućuje da se neko delo lako identifikuje s tim piscem. U tom značenju dikcija uključuje izbor određenih reči ili izraza koji postaju svojstveni tom piscu. Dikcija može biti arhaična (koja koristi staromodni stil i izraze), visoka (koja koristi uzvišeni jezik i stil) i niska (koja koisti svakodnevni jezik).

Autor - osoba Mišić, Petar D. Naslov Specijalno oplemenjivanje voćaka / Petar D. Mišić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Partenon : Institut za istraživanja u poljoprivredi `Srbija`, 2002 (Bor : Bakar) Fizički opis 504 str., [16] listova s tablama : ilustr. ; 24 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Polja Partenona` ISBN 86-7157-215-3 (broš.) (Zbirka) Napomene Tiraž 800 Bibliografija: str. 451-486. Predmetne odrednice Voćke – Oplemenjivanje Pisac je prikazao principe i metode rada u oblasti voćarstva. Knjiga treba da upozna čitaoca sa osobenostima oplemenjivanja značajnih voćaka kod nas. PREDGOVOR Voćke su deo žive prirode. One se neprekidno menjaju u prilagođavaju uslovima sredine. Ogromna je genetička varijabilnost voćaka. Čovek od davnina koristi voće kao značajan, bogat u raznovrstan izvor hrane i lek. Voće sadrži mnoga, često nezamenljiva organska i neorganska jedinjenja i elemente. Među njima šećeri, organske kiseline, belančevine, ulja, pektini, vitamini, enzimi, bojene, aromatične i mineralne supstance zauzimaju važno mesto. U praistorijsko doba čovek je sakupljao i koristio plodove divljih voćaka. Docnije on počinje da odabira, pripitomljava, sadi i proizvodi voće kraj svojih staništa. Pronalazak kalemljenja omogućio je da se voćke brzo i lako razmnožavaju i da verno prenose osobine na vegetativno potomstvo. Dug je razvojni put oplemenjivanja voćaka. Pored klasičnih metoda (odabiranje iz prirodnih populacija, hibridizacija i klonska selekcija), krajem XX veka počinju da se koriste nove biotehnološke metode u oplemenjivanju voćaka. Blagodareći tom golemom radu, čoveku danas, umesto sitnih i često nedovoljno ukusnih plodova divljih voćaka, stoje na raspolaganju krupni, privlačni i ukusni plodovi različitih voćaka. Proizvodila voća u svetu dostigla je 420 miliona tona (prosek 1991/2001) ili 70,1 kg po stanovniku. To je ogroman uspeh. Pa ipak nisu stvorene idealne sorte i podloge voćaka, jer se priroda i čovekove želje i potrebe stalno menjaju. Osnovni zadatak oplemenjivanja voćaka je da se, stvaranjem boljih sorta i podloga, njihovim gajenjem u povoljnim uslovima i primenom odgovarajuće agrotehnike (po mogućstvu uz uvođenje koncepta integralne proizvodite) poveća proizvodnja voća, poboljša kvalitet voća u smanje troškovi proizvodnje voća. Pisac je u monografiji Opšte oplemenjivanje voćaka (Nolit, Beograd, 1987) prikazao principe i metode rada u toj oblasti. Ova, nova monografija Specijalno oplemenjivanje voćaka treba da upozna čitaoce sa osobenostima oplemenjivanja značajnih voćaka koje se gaje u SR Jugoslaviji. To pruža mogućnost širokom krugu čitalaca (učenicima srednjih poljoprivrednih škola, redovnim studentima, poslediplomcima i doktorantima na poljoprivrednim fakultetima, diplomiranim inženjerima voćarske struke, voćarima proizvođačima i amaterima, a naročito naučnim radnicima koji se bave problematikom oplemenjivanja određenih vrsta voćaka) da uspešno rade na odabiranju, stvaranju i korišćenju novih, boljih sorta i podloga voćaka, koje su kamen temeljac savremenog voćarstva. U drugoj polovini XX veka postignuti su vrlo značajni rezultati u oplemenjivanju voćaka. Očekuje se da će dostignuća u XXI veku nadmašiti ono što je dosad ostvareno na ovom polju. Oplemenjivanje voćaka i vinove loze je grana oplemenjivanja biljaka. To je nastavno naučna disciplina koja se bavi izučavanjem principa i iznalaženjem i usavršavanjem metoda stvaranja boljih sorti i podloga voćaka i vinove loze. Genetika joj predstavlja teorijsku osnovu. Problemi: dug vremenski peroiod dobijanja novih sorti i podloga, kao i njihovo uvođenje u proizvodnju, što je najčešće period od 15–20 godina. u procesu oplemenjivanja neophodno je pravilno odrediti cilj oplemenjivanja. A visok nivo znanja i dugotrajni sistematski rad istraživača različitih specijalnosti (genetičara, selekcionara, pomologa, fiziologa, biohemičara, fitopatologa i tehnologa) predstavljaju važan preduslov za uspeh u oplemenjivanju. potrebno je veliko selekciono polje u pogodnim prirodnim uslovima. potrebna savremena oprema i obezbeđenja finansijska sredstva. Prednost: U odnosu na ratarske i povrtarske kulture, voćke imaju veliku prednost u pogledu oplemenjivanja. Uspešno se vegetativno razmnožavaju, i verno prenose osobine materinske biljke na potomstvo (klonove). Značaj: Voće je značajna hrana ljudi. Ciljevi: 1. povećanje proizvodnje voća i grožđa može se ostvariti: povećanjem prinosa po jedinici proizvoda – zavisi od naslednih osobina sorte i podloge (dužina mladalačke nerodnosti, dužina zimskog odmora, afinitet sorte i podloge, dugovečnost, način obrazovanja rodnih grančica, građa cveta, način oprašivanja i oplođenja, otpornost prema prouzrokovačima bolesti, štetočinama i mrazevima), prilagođavanja na nepovoljne zemljišne uslove i ekstremne vremenske prilike i primenjene agrotehnike (tehnologija gajenja) proširenjem areala gajenja – sorte toplijih područja prilagođavaju se na hladnije uslove i obrnuto (aklimatizacija). Takođe, nove podloge treba prilagoditi manje povoljnim zemljišnim uslovima. 2. poboljšanje kvaliteta – kvalitet voća zavisi od: hemijskih, fizičkih, pomoloških, organoleptičkih i tehnoloških osobina. Polimorfizam kvaliteta plodova različitih sorti daje mogućnost dobijanja novih kvalitetnijih sorti, pri oplemenjivanju. 3. smanjenem troškova proizvodnje stvaranje sorti otpornih na biotičke i abiotičke faktore stvaranje sorti pogodnih za mehanizovanu berbu i rezidbu stvaranje sorti koje imaju smanjenu potrebu za rezidbom stvaranje sorti čiji se plodovi dugo drže na granama, dobre su transportabilnosti i pogodni za čuvanje stvaranje podloga dobrog afiniteta sa sortama, dobrog ukorenjavaja i koje ne formiraju izdanke MG131 (N)

Lepo očuvano kao na slikama Unutra čisto deluje nekorišćeno Izdavač: Univerzitet umetnosti u Beogradu 1984; Detaljnije: mek povez, strana 476, ilustracije, 24cm Branivoj Brana Đorđević (Šabac, 21. januar 1924 — Beograd, 19. maj 1991) bio je srpski lektor, scenarista i profesor dikcije i glumac. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u imućnoj trgovačkoj porodici od oca Čedomira i majke Marije Đorđević.[1] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Osnovnu i srednju školu je završio u Šapcu. Kao gimnazijalac, stupio je u Šabačko zanatlijsko diletantsko pozorište `Janko Veselinović`.[1] Posle oslobođenja, 1945. godine prelazi u Beograd gde je uporedo završio Dramski studio pri Narodnom pozorištu (1947) i Filozofski fakultet na odseku za južnoslovenske jezike i književnost (1950). Doktorat filoloških nauka sa temom Akcenat, kvantitet glasa i disanje u govoru na sceni, odbranio je 1962. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu a na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu doktorirao je sa temom: Zakonitosti dikcije srpskohrvatskog književnog jezika.[1] Zanimanja i preokupacije[uredi | uredi izvor] Studijska istraživanja objavljivao je na Institutima u Moskvi, Lenjingradu i Parizu od 1960. do 1973. godine. Proučavao je: savremenu metodologiju nastave dikcije, eksperimentalno-fonetsku problematiku, lingvistiku i psiholingvistiku. Bio je glumac, zatim lektor i reditelj, redovni profesor i prodekan (1965-1967) Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i profesor Fakulteta političkih nauka, novinarski smer, u Beogradu. [2] Stalni član Drame Narodnog pozorišta bio je od 1947. do 1957. godine. Saradnik Instituta za eksperimentalnu fonetiku Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu postaje 1951. godine. Od 1954. godine učestvuje u radu na projektu: Ispitivanje emocija u umetničkoj transpoziciji, u okviru ogleda iz eksperimentalne psihologije. Stalni lektor Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1954. godine.[1] Lektorski rad je obavljao, takoreći, u svim pozorištima Srbije, i u mnogobrojnim radio i televizijskim emisijama. Vršio je i tonsku obradu domaćih igranih filmova. [3] Docent Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, za predmet Dikcija je postao 1963, a vanredni profesor 1969. godine. Redovan profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postaje 1974. godine, a Prodekan je od 1965. do 1967. godine. Začetnik je, organizator i aktivni profesor na poslediplomskim studijama iz Dikcije srpskohrvatskog jezika od 1974. Pod njegovim mentorstvom su završene dve doktorske disertacije i tri magistarska rada. Fakultet je predložio Branivoja Branu Đorđevića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1990. godine. Stalni honorarni nastavnik je na Fakultetu političkih nauka postao još 1974. godine i to za predmet Stilistika sa retorikom, a Stalni honorarni nastravnik na Visokoj vojno-političkoj akademiji , za predmet Retorika , postao je 1975. godine. Bio je stalni predavač Dikcije u Operskom studiju Ade Poljakove u period od 1955. do 1958. godine. Kao profesor Dikcije radio je i u Srednjoj glumačkoj školi i u Dramskom studiju u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. [1]Tu je kao gost režirao Javlenija i pozorja (1971) i kao lektor radio na predstavi Čovek je čovek (1984).[3] Profesor je i osnivač Dramskog studija u Banja Luci. Stalni predavač po pozivu Prosvetno-pedagoškog zavoda Republike Srbije na Seminaru za nastavnike i profesore maternjeg jezika , za dikciju, za tehniku čitanja i recitovanja, logičku analizu teksta i melodiku oblikovanja interpunkcije postaje 1968. godine. Bio je kreator sistema prevođenja filmske dijalog-liste na srpskohrvatski jezik pri naknadnom usnimavanju tona. Bio je autor nastavnog programa predmeta Dikcija u visokim umetničkim školama na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i na Fakultetu umetnosti u Prištini. Rukovodio je seminarom iz oblasti dikcije i retorike od 1974. godine i osnovao je iste godine prvu Recitatorsku školu u Beogradu. Jedan je od osnivača beogradskog Pozorišta `Besede`, 1972. godine. Knjige, radovi, članci[uredi | uredi izvor] Autor je brojnih radova, studija, knjiga, udžbenika i originalnih pozorišnih dela, dramatizacija i adaptacija, posebno lektura u Jugoslaviji. Objavio je dvadeset studija i četrdeset radova iz oblasti govorne kulture i dikcije, kao i iz govorne problematike, u zbornicima Instituta za eksperimentalnu fonetiku SANU, u pozorišnim i filmskim časopisima i dnevnoj štampi širom cele Jugoslavije u periodu od 1955 do 1984. godine i to: Pozorište, Pozorišna kultura, Scena, Filmska kultura, Politika itd. Objavio je 10 knjiga, 5 iz oblasti govorne kulture i dikcije, 4 udžbenika i jednu dramu.[1] Akcenatski praktikum. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1968. Akcenat, retorika, versifikacija. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1970, 1975 Srpskohrvatski pozorišni jezik, književne i dijalekatske osobine. Beograd, 1974. Dikcijske teme. Živanović, Đorđe; Đorđević, Branivoj; Vasić, Smiljka, Beograd, 1978. Zakonitosti dikcije srpskohrvatskog književnog jezika (doktorska disertacija).Đorđević, Branivoj, Beograd, 1978. Govorna kultura za 4. razred usmerenog obrazovanja struka delatnosti u oblasti kulture i javnog informisanja zanimanje spiker-voditelj programa. Đorđević Branivoj, Beograd 1981. Osnovi govornih oblika u interpretaciji, priručnik za recitatore i pozorišne amatere. Đorđević, Branivoj, Beograd 1981, 1982 Gramatika srpskohrvatske dikcije sa praktikumom.Đorđević, Branivoj, Beograd 1984. Elementi dikcije, akcenat, retorika, versifikacija. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1970, 1975, 1987, 1996. Osnovi recitovanja. Đorđević, Branivoj, Novi Sad, 1989. Zdravo bio ko tako činio. Đorđević, Branivoj, Beograd, Novi Sad, 1989. Slovo o Arseniju i narodu njegovom, dramska freska. Đorđević, Branivoj, Novi Sad, 1990. Drame, adaptacije i dramatizacije[uredi | uredi izvor] Napisao je sedam originalnih drama: Korotanci - 1950. Studentske igre - 1951. Novi raspis - 1952. Kuća na uglu -1954. Plantaža JUG - 1958. Kosovka devojka (libreto za balet Vitomira Trifunovića) 1986. Slovo o Arseniju i narodu njegovom, posvećeno 300. godišnjici Velike seobe Srba, 1990 Drama Kuća na uglu koja je prevedena na mađarski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Adaptirao i dramatizovao 15 književnih dela za dramsko izvođenje. Najizvođenija je Odbrana Sokratova i smrt po Platonovom tekstu i prikazana je u režiji autora i izvođenju glumca Ljube Tadića. Postigla je ogroman uspeh kud publike i kritike, igrana je 20 godina, preko 500 puta. Gostovala je na smotrama, festivalima u zemlji i inostranstvu. Snimljena je čak i na gramofonsku ploču. Druga veoma poznata adaptacija je pod nazivom Prota Mateja Nenadović.[1] Uloga glumca[uredi | uredi izvor] Oko 40 uloga je ostvario u Narodnom pozorištu u Beogradu, u Šabačkom pozorištu i drugim beogradskim pozorištima. Rediteljska praksa[uredi | uredi izvor] Režirao je četrdesetak predstava što u amaterskim što u profesionalnim pozorištima u; Beogradu, Šapcu, Novom Sadu, Nišu, Subotici, Kragujevcu, Užicu, Banja Luci i drugim gradovima širom Jugoslavije Lektorski rad[uredi | uredi izvor] Lektorski rad obuhvata preko 300 predstava u profesionalnim pozorištima i sedam lektura domaćih filmova. Tonska obrada[uredi | uredi izvor] Tonski je obradio preko 50 igranih i sto dokumentarnih filmova. Institucije, savezi i udruženja[uredi | uredi izvor] Predsednik Komisije za kulturu govora jugoslovenskih pozorišta, Saveza dramskih umetnika Jugoslavije Član Saveta Fakulteta dramskih umetnosti, Komisije Fakulteta dramskih umetnosti, Odbora Vukovog sabora, Komisije za kulturu govora Radio-televizije Beograd, Komisije za scensko-muzičke delatnosti SIZ-a kulture Beograda, Predsedništva Saveza amaterskih pozorišta u okviru Kulturno-prosvetne zajednice R Srbije. Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnik je brojnih vrednih priznanja i nagrada, povelja, plaketa, diploma, spomenica i zahvalnica. Godišnja nagrada RTB, 1981. Izvanredni Zlatni beočug Grada Beograda, 1988. Vukova nagrada za životno delo, 1990. Nagrada 18. Susreta vojvođanskih pozorišta za odnegovan scenski govor, 1971. Oktobarska diploma Skupštine opštine Velika Plana, 1978 Povelja Podrinskog Narodnog pozorišta u Šapcu, 1981. Zahvalnica Visoke vojno-političke škole JNA u Beogradu, 1981. Spomenica Svete srpske carske lavre Manastira Hilandara, 1982. Povelja Narodnog pozorišta `Ljubiša Jovanović` Šabac, 1984. Velika plaketa i povelja Univerziteta umetnosti u Beogradu, 1984. Priznanje Saveza amaterskih društava Vojvodine, 1989. Povelja Festivala monodrame i pantomime, Zemun, 1996. Napomena[uredi | uredi izvor] Kompletan opus Branivoja Brane Đorđevića se nalazi u katalogu izložbe održane u Savezu dramskih umetnika Srbije u Beogradu, 2003. godine, čiji je autor, kao i pisac kataloga bila Ksenija Šukuljević-Marković.[1] 1960 1970 1980 Ukupno Dugometražni film 1 1 0 2 TV film 0 4 6 10 TV serija 1 0 0 1 Ukupno 2 5 6 13 God. Naziv Uloga 1960.e_ 1968. Pohod / 1968 1969. TV Bukvar (TV serija) / 1970.e 1970. Prirodna granica / 1971. Sokratova odbrana i smrt (TV film) / 1971. Čudo (TV film) / 1972. Bolani Dojčin (TV film) / 1974. Laža i Paralaža (TV film) / 1980.e 1980. Koštana (TV film) / 1981. Smrt pukovnika Kuzmanovića (TV film) / 1985. Koštana (TV film) / 1986. Rodoljupci (TV film) / 1988. Jazavac pred sudom (TV film) / 1989. Stremnicka (TV film) / Scenarista[uredi | uredi izvor] God. Naziv Uloga 1970.e_ 1971. Sokratova odbrana i smrt (TV film) / 1976. Besede prote Mateje Nenadovića (TV film) / Glumac[uredi | uredi izvor] 1950 1960 1970 Ukupno Dugometražni film 0 0 1 1 TV film 1 0 0 1 Ukupno 1 0 1 2 God. Naziv Uloga 1950.e_ 1958. April i detektivi (TV film) / 1970.e 1979. Lične stvari Profesor na akademiji (kao Dr Branivoj Đorđević) Self[uredi | uredi izvor] God. Naziv Uloga 1980.e_ 1989. Dobrica Milutinović, među nama (Kratki dokumentarni film) Lično (kao Dr Branivoj Đorđević) Tags: Dikcija retorika lingvistika srpska književnost i srpski jezik

Књига Историчар и географ Срабон из Амасије са преводом и коментаром седме књиге Страбонове ‘Географије’ још једна је у реду монографија о античким историографима са стручним преводом и коментаром њихових текстова, какве се повремено, а, на жалост, не тако често, појављују и у нашој научној и културној средини. Ова монографија биће од изузетне користи стручњацима, а представљаће велики изазов и за читаоца који није имао прилике да се боље и детаљније упозна са делима античких историографа. Седамнаест књига Страбонове Географије обично се сматрају свеобухватним делом неодређеног, на први поглед не сасвим јасног жанра, свакако енциклопедијског карактера. Сам аутор поставља себи за циљ опис екумене – целе познате насељене земље, и у овом делу изводи закључке из целокупне науке хеленистичког доба. Географија има научну вредност и према мишљењу савремених истраживача, јер она представља први покушај упоредне критике аутору доступних извора и географских података које су забележили Страбонови претходници и, при томе, тежи њиховом ситематичном излагању на доследан начин и у целовитом облику. То је географско дело описног типа, мада разматрање актуелног питања поузданости судова које Страбон даје, ако имамо у виду његов карактеристичан метод истраживања извора и извесну ограниченост његовог приступа изворним подацима, може испрва збунити и завести савременог читаоца. Без обзира на ову специфичност, разноврсност и обиље података о земаљама и народима познатим у Страбоново време и саму Географију данас чине једним од основних и највреднијих извора за проучавање географије античког света. Рукопис монографије о Страбону из Амасије која је пред нама има две целине: Уводно истраживање о Страбону и његовом делу, подељено на седам поглавља Превод седме књиге Страбонове Географије. У публикацију је укључен списак одабране стручне литературе, а у њеном закључку налази се веома користан индекс Страбонових извора и имена, који се помињу у седмој књизи Географије. У уводном научном истраживању аутор се придржава традиционалне структуре и почиње монографију Страбоновом биографијом и представљањем садржаја његовог историјског дела и Географије, у оном облику у коме су они сачувани до наших дана (поглавља И – ИИИ), да би се затим позабавио суштинским карактеристикама Географије и Страбоновим истраживачким методом (поглавља И – ИИИ ). Као највредније у научном смислу може се оценити поглавље о Страбоновом схватању географије и о карактеру његовог дела (поглавље ИВ), у коме аутор у најбољем светлу представља Страбона као истраживача, наглашава важност његове научне полемике са претходницима и високо оцењује прецизност појединих географских података датих у овом делу. У овом поглављу указује се на то да је Географија била намењена понајпре римској друштвеној елити као „приручник и водич за практичног политичара и државног службеника“ и да је она по свом карактеру пре свега хумана географија „где се подаци добијени мерењима и прорачунима бележе само у оној мери у којој се аутору чине да могу бити од користи људима“. Аутор сматра да је Страбоново геграфско дело најближе жанру историјске географије у коме се географски простор не посматра само као физички простор, већ се посебно истражује његов историјски развој и етнографија. Најзад, у овом поглављу пажња се обраћа и на специфичан Страбонов однос према миту и цитатима из античких песника, нарочито из Хомера, који за њега, како нас аутор подсећа, имају подједнаку научну вредност као историја и као цитати из стручних прозних писаца. У два последња поглавља аутор на конкретним примерима анализира Страбонов истраживачки метод. У овим поглављима даје се преглед античких аутора чија је дела Страбон користио и са којима у Географији полемисао (поглавље В) и разматрају се Страбонови судови о појединим народима и етничким групама (поглавље ВИ). Овим поглављима аутор доследно заокружује своју анализу Страбоновог концепта историјске географије. За нашу науку и ширу читалачку публику посебно је важна седма књига Географије. Описујући део Европе између Рајне на западу, Дунава на југу и Дона и Азовског мора на истоку, Страбон управо у овој књизи, како и аутор монографије истиче, даје податке и о областима која се налазе јужно од Дунава и протежу између Јадранског и Црног мора (поглавље ИИИ). Управо садржај подстакао је, несумњиво, и самог аутора да седму књигу преведе и, уз одговарајуће стручне коментаре, укључи у ову публикацију. Академски превод седме књиге урађен је минуциозно и у потпуности одговара професионалним захтевима струке. Стил је једноставан и јасан. Топоними, етноними и лична имена махом су доследно преведени на српски језик. Једина примедба односи се на преводиочеву честу употребу страних речи и модерне терминологије, што може пореметити стилску уједначеност текста и изазвати утисак анахронизма при читању овог превода. Према свом приступу Страбоновом делу ова публикација је прихватљива и веома корисна за историчаре и класичне филологе и може бити необично занимљива широј публици различитих интересовања. Мислим да ће, с обзиром на актуелност њеног садржаја за нашу културну средину, уз мале корекције, нова књига о Страбону наићи на добар пријем код читалаца. Наслов: Страбон из Aмасије: историчар и географ. VII књигa Страбонове Географије: превод и коментари Издавач: Evoluta Страна: 320 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-80912-16-5

Detalji predmeta Stanje Polovno Часопис “Техника” је наш водећи научно - стручни часопис из области техничких наука и струка који, у издању Савеза инжењера и техничара, континуирано излази 76 година. У часопису се објављују радови сврстани по областима: Нови материјали; Наше грађевинарство; Рударство, геологија и металургија; Машинство; Електротехника; Саобраћај; Менаџмент; Квалитет - ИМС, стандардизација и метрологија, као и сталне рубрике: прегледи књига и часописа, прикази научних и стручних скупова у земљи и иностранству, информације о техничким новостима као и пропагандне поруке домаћих и иностраних организација. Сви објављени радови обавезно пролазе кроз стручну рецензију Редакционих одбора у чијем саставу се налазе најеминентнији стручњаци из наведених области: професори универзитета из земље и иностранства, доктори наука запослени у институтима и развојним центрима, као и бројни стручњаци из привреде, чиме је обезбеђен висок научни и стручни ниво радова. Објављени радови се реферишу у угледним светским рефералним часописима: Geotechnicаl Abstrаcts, Metаls Abstrаcts, Chemicаl Abstrаcts, Electricаl аnd Electronics Abstrаcts, Science Abstrаcts, Ergonomics Abstrаcts и рефералним журналима VINITI-а. Такође се обрађују за иностране базе података: INSPEC, METADE (M. I., UK), CASEARCH (CA, USA). Министарство науке и заштите животне средине сврстало је часопис “Техника” у прву категорију водећих 10 часописа ове врсте у земљи. УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР ЧАСОПИСА "ТЕХНИКА" ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК ЧАСОПИСА Проф. др НЕБОЈША БОЈОВИЋ, Саобраћајни факултет Универзитета у Београду УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР ЧАСОПИСА Сепарат "Нови материјали" - проф. др ДРАГАН УСКОКОВИЋ, Институт техничких наука САНУ Сепарат "Наше грађевинарство" - проф. др БРАНКО БОЖИЋ, Грађевински факултет Универзитета у Београду Сепарат "Рударство, геологија и металургија" - проф. др ДРАГАН ИГЊАТОВИЋ Рударско геолошки факултет Универзитета у Београду Сепарат "Машинство" - проф. др БОШКО РАШУО, Машински факултет Универзитета у Београду Сепарат "Електротехника" - проф. др МИЛО ТОМАШЕВИЋ Електротехнички факултет Универзитета у Београду Сепарат "Саобраћај" - проф. др ЈАДРАНКА ЈОВИЋ, Саобраћајни факултет Универзитета у Београду Сепарат "Менаџмент" - проф. др ВУЈАДИН ВЕШОВИЋ, Инжењерска академија Србије Сепарат "Квалитет - ИМС стандардизација и метрологија" - мр ЗОРАН ПЕНДИЋ, СИТС БРОЈ 5/2012 година LXVII No. 5 ISSN 0040-2176 UDC: 62(062.2)(497.1) Обавештење за ауторе Поштовани аутори, молимо Вас, да уколико током израде својих радова користите и материјал публикован у часопису "Техника", приликом навођења референци наведете само назив часописа, а не и назив сепарата у часопису у оквиру кога је рад који цитирате публикован. Значи потребно је навести само "Техника", а никако "Техника - Нови материјали" или "Техника-Наше грађевинарство" и сл. Будући да категорисање часописа зависи између осталог и од цитираности, а да се при изради библиометријских података за часописе не узимају у разматрање цитати у којима је поред назива часописа наведен и назив сепарата, приморани смо да Вам скренемо пажњу на ово. Хвала унапред на разумевању. Редакција часописа "Техника" НОВИ МАТЕРИЈАЛИ 1. СМИЉА МАРКОВИЋ, АНА СТАНКОВИЋ, ЉИЉАНА ВЕСЕЛИНОВИЋ, ЗОРАН СТОЈАНОВЋ, ДРАГАН УСКОКОВИЋ Креирање морфологије и величине честица ZnO прахова НАШЕ ГРАЂЕВИНАРСТВО 2. БРАНКО БОЖИЋ, ДРАГАНА МИЛИЋЕВИЋ Процена вредности непокретности и њена улога у одрживом развоју тржишта непокретности у Републици Србији 3. ДРАГОЉУБ ГРБИЋ Прилог приближној методи деформације 4. МИЛАН ПЕТРОВИЋ, ДУШАН ПРОДАНОВЋ, МИЛОШ СТАНИЋ, НЕМАЊА БРАНИСАВЉЕВИЋ Могућности за прорачун протока на кишној канализационој црпној станици – пример КЦС Нова 1, Нови Београд РУДАРСТВО, ГЕОЛОГИЈА И МЕТАЛУРГИЈА 5. ЗОРАН ВАДУВЕСКОВИЋ, МИЛАН ЖИВКОВИЋ, НЕНАД ВУШОВИЋ, ДЕЈАН СТЕВАНОВИЋ, МИРЈАНА ЈОВАНОВИЋ Дугорочно планирање експлоатације на површинском копу „Церово“ код Бора 6. АЛЕКСАНДРА ИВАНОВИЋ, СИЛВАНА ДИМИТРИЈЕВИЋ, ВЕСНА МАРЈАНОВИЋ, НИКОЛА ВУКОВИЋ Испитивање утицаја јона бакра на карактеристике сребрног праха добијеног електролитичким таложењем из нитратног раствора МАШИНСТВО 7. МАРКО ЕКМЕЏИЋ, БОШКО РАШУО Србија и ЦЕРН – загрљај моћног дива 8. МИЛОШ ЉУБОМИРОВИЋ Израда дијаграма нападног момента редукцијом сила у ослоне тачке 9. АЛЕКСАНДРА ЈОВАНОВИЋ, МИРКО ЈОВАНОВИЋ Формирање математичког модела погодности одржавања пнеуматских дигиталних система аутоматског управљања ЕЛЕКТРОТЕХНИКА 10. МИЛКА ПОТРЕБИЋ, ДЕЈАН ТОШИЋ Микроталасни резонатор са квази-концентрисаним компонентама 11. МАРКО ШУШИЋ, АЛЕКСАНДАР ЋОСИЋ, ДУШКО КАТИЋ Интегрисани приступ планирању и праћењу трајекторија мобилних робота у простору непокретних препрека 12. МИЛОЈЕ КОСТИЋ Прорачун и анализа додатних губитака у гвожђу асинхроних мотора 13. СТАНКО СТАНКОВ Конфигурација фотонапонске електране САОБРАЋАЈ 14. ЈЕЛЕНА ПОПОВИЋ Утицај паркирања на капацитет раскрсница 15. ЛАЗАР ЋИРАКОВИЋ, СМИЉАН ВУКАНОВИЋ Новине у Америчком приручнику за капацитет (HCM) 2010. година за сигналисане раскрснице 16. МИРЗА ПОЗДЕР Модел предикције буке заснован на саобраћајним истраживањима МЕНАЏМЕНТ 17. СПАСЕНИЈА ОЖЕГОВИЋ, ДРАГАНА ШАРАЦ, МОМЧИЛО КУЈАЧИЋ Организациони аспект управљања кључним купцима у поштанском саобраћају 18. ВИДАК ЛАБОВИЋ Односи с јавношћу у функцији управљања и рада локалне управе 19. ЉИЈАНА СТОШИЋ, ПЕТРОНИЈЕ ЈЕВТИЋ Вештина организовања профитабилног рада 20. ПАНТО ПЕШИЋ Модел управљања процесом финансирања развоја малих и средњих предузећа КВАЛИТЕТ ИМС, СТАНДАРДИЗАЦИЈА И МЕТРОЛОГИЈА 21. ЂУРЂЕ МИЛАНОВИЋ, ВЈЕКОСЛАВ САЈФЕРТ, СЛОБОДАН ОБРАДОВИЋ, СРЂАН МИЛАНОВИЋ, ЗОРАН ЛАТИНОВИЋ Intensity and Dose Radiation Distribution in Plan-parallel Square Cross Section UV Reactor for Angular Wall Reflection Coefficient Dependence 22. ДАНИЈЕЛА ВУКОВИЋ Образовање за све – Примена стандарда УН и ЕУ у образовању ученика са сметњама у развоју и инвалидитетом у сиситему Републике Србије 23. МИЛОШ ВОРКАПИЋ, МАРКО СТАРЧЕВИЋ, ДРАГАН ЋОЋКАЛО, СИНИША МИНИЋ Анализа производње мале серије са развојем нове технологије

Kapitalno delo (sa fotografijama u boji) u četiri toma koje obrađuje celokupnu svetsku istoriju estetike knjige, od prvog pisma do današnjih dana. Dr Dragutin Furunović: ISTORIJA I ESTETIKA KNJIGE I–IV Izdanje autora, Beograd, 1999 tvrde korice, platno, prošiveno, 17 x 24,5 cm, ilustrovano, 3035str. + 608 str. s tablama I tom: 599 str., 256 str. s tablama II tom: 600–1294 str., 257–416 str. s tablama III tom: 1295–2159 str., 417–528 str. s tablama IV tom: 2160–3035 str., 529–608 str. s tablama Dr Dragutin Furunović rođen je 4. oktobra 1935. godine u Nišu a preminuo 2009. godine u Beogradu. Svoje rano detinjstvo i svoju nemirnu mladost proveo je u Gornjoj Toplici kod Niša gde su mu roditelji bili zaposleni. Posle završene Učiteljske škole u Aleksincu (1953) te Više pedagoške škole u Nišu (1955), diplomirao je 1957. godine na Filozofskom fakultetu u Skoplju na grupi za istoriju književnosti jugoslovenskih naroda. Stvaralaštvo U Beogradu je završio postdiplomske studije (1973) a potom na istom, Filološkom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju („Književno delo Gustava Krkleca“) 1984. godine. Studirao je na Visokoj školi političkih nauka. Od 1961. godine radi kao profesor u Grafičkoj školi u Beogradu, a jedno vreme bio je rukovodilac Grafičke tehničke škole (1971-1975) i direktor Grafičke škole (1991–1993). Na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu predavao je Kulturu govora. Piše književne kritike, eseje, feljtone, recenziju i prikaze, a bavi se proučavanjem i osvetljavanjem baštine tipografa sveta i naše zemlje. Dosad je objavio veći broj članaka, prikaza, eseja, kritika, feljtona i dr. u „Politici“, „Borbi“, „Večernjim novostima“, „Frontu“, „Vojnoistorijskom glasniku“, te u „Raskovniku“, „Mostovima“, „Vencu“, „Obeležjima“, „Književnosti“, u „Grafičkom radu“, „Štampi i papiru“, „Školskom grafičaru“, „Grafoimpleksu“, „Jedinstvu“, „Beogradskom školstvu“ i drugde. Napisao je dva udžbenika za polaznike V stepena grafičke struke za predmet „Kultura štampe“ koji je on osmislio. U Grafičkoj školi je dugi niz godina uređivao „Školski grafičar“, a potom, u istoj školi, pokrenuo ediciju „Mala školska biblioteka“ u kojoj je dosad izišlo desetak knjiga. Sve te knjige on je uredio i za iste napisao nadahnute predgovore. Godine 1986. objavio je književno-kritičku monografiju „Ceste Gustava Krkleca“, a od 1991. delo „Književna kritika o pesniku Gustavu Krklecu“ i „Prepiska Gustava Krkleca“. U pripremi za štampu su sledeća njegova dela: „Književno delo Gustava Krkleca“, „Tipografska čitanka“, „Istorija i estetika knjige“, „Tipografski velikani“ i još neka druge. Citat U Enciklopediji štamparstva napisao je: „Mojim najdražim: Saši, Mariji, Nadeždi i Uglješi, njihovoj plemenitoj ljubavi Uvidevši da sve je na ovom svetu prolazno i skovano od zavera, domislih da sastavim ovakvu jednu knjigu, moj skromni doprinos pokoljenjima na dar. Godine teške su mi za to bile potrebne, godine pune prijatelja ali, izgleda, i mnogo neprijatelja koji govorahu: ’Onaj ko je brži, gubi’. Pošto su neprijatelji moji umrli odavno i u mom snu, odnevši pamćenje sa sobom, ostaje mi da se okrenem prijateljima, onima koji pomagahu i koji pomogoše, sa više ili manje znanja i volje, da knjiga ova ugleda svetlost dana. Oni su svedoci moje moći, ali i moje nemoći, one molitve nemoći koja prati sve mučenike hranjene vatrom duha, pa i mene, mene, ranjivog od svakojake varke što život ispreda, govoreći: ’Na sreću sve istine su pogrešne.’ Svi moji prijatelji, pomogači, su tu, na dohvat ruke, urezani duboko u moje pamćenje, sada i u redove ove knjige, ulepšavane njihovom pomoći. Čuvam svoju misao zahvalnosti, glasno izgovarajući njihova imena. Blagorazumije očekujem i od onih koji, bez zlih namera, bespomoćnošću pamćenja svog zaboravih da istaknem. I njima i svima ostalim hristoljubivo i otačastvoljubivo poručujem: Onaj ko hoće prelistati, pročitati ili koristiti knjigu ovu, molim da bude milostiv i da me ne kune zbog nemoći uma mojega i drugog nedostatka što iskazah u njoj. Podložan svemu čovečanskome, od Boga i ljudi dobrijeh milosti ištem, ja, obični, grešni i duhom klonuli u ovom nevoljnim vremenima Velikog Zla i svakojakih oskudica Dragutin Furunović, čiji moto života oduvek beše: ’Stupi stepenicu više i nađi sebi prijatelja.’ Zime Gospodnje 1993. kada ne beše ni papira ni ostaloga – za knjigu ovu, mukom i znojem hranjenu. Nekoliko godina kasnije mrak je vejao na sve strane, a psi, kao i ranije: najpre ujedali pa onda lajali. Đavolski haos i pomračina mržnje. Gozba poraženih, a svi behu poraženi, i oda zlima. Nepotrebni krvavi rat je odjezdio da se nekom drugom prilikom ponovo javi. Sreća silazak, sa mučnim usponom u nadanju, da se umanje muke i bolovi. Da mi umanje bolove i muke šalju mi noći u kojima moram da sanjam. I ja sanjam: kako se penjem, bolestan od radosti, nebeskim lestvicama, stariji za više od jednog veka. I kako me knjiga ova, ispisana na vlastitoj koži, prateći me u stopu, kori, govoreći: ’Bolovao si od neobične bolesti: reč ti beše brža od ćutanja!’ Da je umilostivim rekoh: ’Razlika između dva čoveka, koji sebe smatraju prijateljima, može biti mnogo veća nego između prijatelja i neprijatelja.’ ’Sve je na svetu zagonetka. Strašno mnogo tajni ima. Suviše mnogo zagonetki ugnjetavaju na Zemlji čoveka! Širok je čovek – suviše širok – ja bih ga suzio’, reče mi ona, pozivajući se na misao Dostojevskog, a odobravajući moju. Mrak je za to vreme i dalje vejao na sve strane, iako je od ovog zapisa protekao čitav jedan vek. Šejtanska posla!, glasno rekoh, a onda, budući da (ne)bejah u milosti slova na koži svojoj ispisana, istrgoh parče kože na onom delu, na kome se, kao na pergamentu, jasno razaznavala rečenica (koju će mi ukrasti jevanđelisti Matej, Marko, Luka i Jovan): ’Jer, ko mene voli’ – reče Gospod – ’i ja ću njega zavoleti’. Ona me i sada prati, a pratiće me, znam, i do izdihanija mojega. Leta Gospodnjeg 1996. kada već beše papira i drugog (sem dinara kod mene), ali ne i dovoljno iskrenih i pravih prijatelja“ – Dragutin Furunović. MG (L)

U dobrom stanju, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, veliki format. Najlepše građevine i prostori sveta U seriji od dvanaest knjiga prikazano je stotinu najlepših građevina i prostora sveta svih epoha, iz najrazličitijih istorijskih i geografskih, kulturnih i društvenih sredina. Građevine grupisane po sadržini i nameni u ovoj vrsti antologije arhitekture izvanredno ocrtavaju graditeljske ideje i neimarsku veštinu kroz vekove. Uz ogromne razlike u načinu shvatanja prostora i kuće, u oblicima i materijalima koji se koriste, uza sve razlike u podneblju i u načinu života, što i uslovljava građevine, ove sjajne primere arhitekture potpuno povezuje i ujedinjava živ i čitljiv »letopis sveta« koji potvrđuje čovekov stvaralački genije i njegove ogromne graditeljske moći. Ajfelova kula pored Stounhendža, Olimpijski stadion u Minhenu pored Dubrovnika, Pestum, Sagrada Familia u Barseloni, Akropolis, dvorci na Loari, Angkor Vat, Sveta Sofija, Kapela u Ronšanu, Opera Sidneju, džamija u Mostaru, Piza, Delfi, Zabranjeni grad u Pekingu i Kineski zid, Carska palata u Kjotu, Katedrala u Meksiku, Karnak u Egiptu, Maču Pikču u Peruu, sinagoga u Pragu i mnoga druga zdanja i ambijenti prirodi i u građenom prostoru izazivaju istinsko divljenje pred nepresušnim graditeljskim idejama i snagom neimara da trajno obeleže svoje vreme odgovarajući na pitanja života oblicima kuća. Dve vrline krase ovo dvanaestoknjižje arhitekture. Prva je u najboljoj tradiciji ovog našeg veka razvoja vizuelnog dokumenta: izvanredan fotografski i likovni materijal koji i čini osnovicu edicije. Svaki od hiljadu fotografskih snimaka uvršćenih u izdanje odlikuje se visokim estetskim kvalitetom, ali je, osim toga, odabran i ugrađen kao namenski deo priče koju autor želi da nam ispriča. Tako svaka fotografija ili beleži izgled čineći to iz različitih ali smišljenih uglova da bi se dočarala celina, ili se zadržava na pojedinosti po nečemu karakterističnoj a po priču neophodnoj, ili dočarava samu atmosferu zdanja, ili... Uzaludno je i pokušati nabrojati sve sadržaje koje nudi sočivo foto-kamere istraživačkom oku čitaoca. To bogatstvo upotpunjuje s merom i brižljivošću izabran likovni materijal pronađen među starim gravirama, dokumentima, neimarskim crtežima i planovima. Tekstom — koji je druga vrlina ove edicije — dopunjava se i razrađuje likovno pismo knjiga. Pristup koji je izabrao Flavio Konti, profesor istorije arhitekture na Milanskom univerzitetu, savetnik organizacije Unesko i izdavač, a koji su dosledno prihvatili i autori kojima je poverio obradu pojedinih poglavlja, ređe se sreće u literaturi čiji su autori ljudi od struke. Naime, Konti pokušava, i to s uspehom, premda i s dozom južnjačke leporečivosti, da o vrhuncima čovekovog neimarstva piše običnim jezikom, bliskim i razumljivim svakom čitaocu, da govori skoro neobavezno, anegdotski, onako kako bi raspoloženi znalac govorio u krugu prijatelja zapodene li se ta tema. On se tako ne libi da zapažanja i razmišljanja uz neophodne podatke potpiše pod fotografiju, ne zaobilazi ni svoje viđenje istorije, ni zaključke o uzrocima nastanka određenih arhitektonskih dela, ni poimanje njihove duboke socijalne, političke i kulturne uzrokovanosti. Dodajmo da nam se autor u tim ` razmišljanjima iskazuje kao svestrano obrazovan čovek, kao humanista i mislilac koji pre svega vodi računa o humanom sadržaju, držeći uvek stranu pravdi i potlačenima i priznajući moći i sili samo onoliko koliko im se mora priznati. Stoga čitalac često zatiče sebe kako polemiše sa štivom koje drži pred sobom i kako iza veličanstvenih pročelja i pod senovitim lukovima nazire čoveka i istražuje uzročno-posledični sled njegove sudbine. Otprilike onako kako u svakodnevici komunicira sa autorom dobrog novinskog ili publicističkog teksta koji ga je zainteresovao. I kolo DOMOVI KRALJEVA Versajski dvorac (Francuska) Zabranjeni grad (Kina) Persepolis (Iran) Kremli (Sovjetski Savez) Vavel (Poljska) Londonski tauer (Engleska) Kraljevska palata u Knososu (Grčka) Dvorac Hradčan i (Čehoslovačka) HRAMOVI MOĆI Alhambra (Španija) Rimski forum (ltalija) Hajdelberški zamak (SR Nemačka) Sveti Petar u Rimu (Italija) Karnak (Egipat) Carska palata U Kjotu (Japan) Bienhof (Holandija) Edinburški zamak (Škotska) SJAJ BOGOVA Milanska katedrala (Italija) Kandarija Madadev (Indija) Katedrata sv. Stefana u Beču (Austrija) Vestminsterska opatija (Engleska) Horjudži u Nari (Japan) Careva džamija u Isfahanu (Iran) Bogdrodičina crkva u Šartru (Francuska) Katearala u Gradu Meksiku (Meksiko) II kolo ARHITEKTURA, ČOVEK, PODNEBLJE Dubrovnik (Jugoslavija) Velika džamija u Kordobi (Španija) Zapadni zid (Jerusalim) Medina u Marakešu (Maroko) Bazar u Damasku (Sirija) Ćaba (Saudijska Arabija) Maču Pikču (Peru) Veliki trg u Salamanki (Španija) Francuska četvrt u Nju Orleansu (Sjedinjene Američke Države) Dablin Džemsa Džojsa (Irska) RASKOŠ RELIGIJA Crkva sv. Marka u Veneciji (Italija) Bogorodičina crkva u Parizu (Francuska) Staro-Nova sinagoga u Piragu (Čehoslovačka) Manastir Melk (Austrija) Katedrala u Kelnu (SR Nemačka) Sveta Sofija ( Turska) Katedrala u Kusku (Peru) Angkor Vat (Kampućija) IZAZOV PRIRODI Piramide u Gizi (Egipat) Veliki kineski zid (Kina) Opservatorija u Džajpuru (Indija) Abu Simbel (Egipat) Rio i Glava šečera (Brazil) Empajer Stejt Bilding (Sjedinjene Američke Države) Most Golden Gejt (Sjedinjene Američke Države) Opera u Sidneju (Australija) III kolo GRAĐEVINE IZ SNA NEIMARA Dvorac Fontenblo (Francuska) Eskorijal (Španija) Tadž Mahal (Indija) Dvorac Belvedere (Austrija) Crkva Sagrada Familia (Španija) Korbizjeova kapela u Ronšanu (Francuska) Crkva na Taivalahtiju (Finska) Muzej Gugenhajm (Sjedinjene Američke Države) SVETIŠTA MISTICIZMA Svetogorski manastiri (Grčka) Hramovi Pestuma (Italija) Kameniti hramovi Petre (Jordan) Bazilika svetog Franje (Italija) Dvorska kapela u Ahenu (SR Nemačka) Katedrala u Monrealu (Italija) Svetište Santjago di Kompostela (Španija) Manastir Rila (Bugarska) NOVI SPOMENICI Stounhendž (Engleska) Most na reci Gar (Francuska) Stavkirke u Urnesu (Norveška) Ajfelova kula (Francuska) Panamski kanal (Panama) Liver Bilding (Sjedinjene Američke Države) Huver Dam (Sjedinjene Američke Države) Platforma Grejtorp (Severno more) Aerodrom »Šarl de Gol« (Francuska) Olimpijski stadion u Minhenu (SR Nemačka) IV kolo POD OKRILJEM VERE Krstionica San Đovani u Firenci (Italija) Delfijsko proročište (Grčka) Opatija Mon-Sen-Mišel (Francuska) Čudesni trg u Pizi (Italija) Piramide Teotiuakana (Meksiko) Hram Borobudur na Javi (Indonezija) Hram Budinog zuba u Kandiju (Šri Lanka) Stari grad Mostar Jugoslavija) U ČAST DEMOKRATIJE Atinski akropolj (Grčka) Bazelska opština (Švajcarska) Zgrada berze u Kopenhagenuf (Danska) Londonski Parlament (Engleska) Zgrada opštine u Antverpen (Belgija) Bela kuća (SAD) Opština u Stokholmu (Švedska) Zgrada parlamenta u Braziliji SVET ZADOVOLJSTVA Hempton Kort (Engleska) Petradvarjec (SSSR) Dvorac Mirabel u Salcburgu (Austrija) Dvorac San Susi u Potsdamu (DR Nemačka) Španski trg u Rimu (Italija) Maharanin dvorac u Udajpuru (Indija) Dvpraic Aze-le-Rido (Francuska) Kazino u Dovilu (Francuska)

Prvo izdanje iz 1966! Školska posveta na predlistu, inače bez podvlačenja i drugog pisanja. Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Kod Hyperborejaca. 1-2 / Miloš Crnjanski Ostali naslovi Kod Hiperborejaca Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta ; Novi Sad : Matica srpska ; Zagreb : Mladost ; Sarajevo : Svjetlost, 1966 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 414 str. ; 378 str. ; 20 cm Zbirka Sabrana dela Miloša Crnjanskog ; ǂknj. ǂ7-8 (Plast.) Hiperborejci [grč. hyperbóre(i)os, hiper-, Boréas sever], u grčkoj mitologiji, narod na krajnjem severu Evrope gde se ne može dospeti ni kopnom, ni morem, žive u miru i izobilju. Rečnik stranih reči i izraza, Ivan Klajn i Milan Šipka To je mišljenje Grka, u stvari možete reći mit, a možete reći i konstrukcija, filozofska, jer ima i jednog i drugog, da postoji iza Boreje, iza severnog vetra, zemlja sva u suncu, večnom, gde ljudi žive vrlo srećni, u stvari posle smrti, ali žive vrlo srećni, i to su Hipeborejci, jer prema grčkoj reči, to znači, oni koji su iznad severnih predela. Miloš Crnjanski, fragment jednog razgovora Za Crnjanskog Hiperboreja nije morala da bude ni geografski, ni filozofski tačna. Reč je poslužila kao simbol za putovanja piščeva po severnim predelima, do Jan Majena, Islanda, do Špicberških ostrva. Te vizije severnih predela koje je posetio 1937. godine, kao i vizije moreplovaca i istraživača koji su svoje živote ostavili u potrazi za mitskom zemljom, Crnjanski će upotrebiti pišući u Rimu, 1940. i 1941. godine, o svom životu. Reč je o jednom prelomnom istorijskom trenutku, na izmaku piščevog službovanja u jugoslovenskom poslanstvu, pred ulazak u rat. U tom će nevezanom razgovoru sa samim sobom iskoristiti sve svoje doživljaje, sva svoja razmišljanja. Crnjanski je govorio da je čitava ova knjiga niz malih novela, malih priča o proživljenom, ali i o životima ljudi koje je sreo. Kod Hiperborejaca u stvari znači tamo negde, iza sunca, na rubu sveta. Žanrovski neodrediva, ova knjiga predstavlja novi oblik romana i novu prozu, o kojoj je i sam Crnjanski pisao. Ima elemenata putopisa, memoara, poezije, romana, pa i pamfleta. Izatkana je od uspomena, lutanja, beležaka, promišljanja i utisaka čoveka koji zna da ni zakoni, ni granice, ni rastojanja ne mogu da prepreče put sumornoj magli koja se širi u svemu što je ljudsko. Rad, sve struke, java, život, sve to gubi smisao i snagu pred jednom tajanstvenom tugom, koja je u prirodi, večna i neizbežna. Na kraju je opet smrt, koja se diže kao grdna senka jedne lađe. Ističući značaj nefikcionalnog u umetničkoj prozi, Crnjanski, takođe, beleži da su: Memoari uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kad nisu doslovce verni. U svesti lica koje pripoveda okovanog u sadašnjem trenutku preklapaju se vlastite projekcije u vremenu i prostoru, poput ideje sumatraizma, samo što su veze koje se sada uspostavljaju veze sa samim sobom u nekim udaljenim vremenima i meridijanima. Ceo svet postaje njegov, a prošlost i daljina nestaju u njemu, dok ga putovanja kroz severne predele vezuju za večnost. Pored glasa pripovedača u Hiperborejcima odjekuju i tuđi glasovi, tuđi jezici. Stihovima italijanskih i starofrancuskih pesnika, rečima polarnih istraživača, skandinavskih dramaturga, mekoćom poljskog jezika uspostavljaju se veze sa nekim od ključnih motiva klasične i moderne literature. U jednom intervjuu 1962. godine, Crnjanski će reći: U mojoj knjizi Kod Hiperborejaca nameravam da pokažem da sve što pojedinac može da stvori prekida smrt. Knjiga je prvi put objavljena 1966. godine u izdanju beogradske Prosvete, u okviru Sabranih dela Miloša Crnjanskog. Monumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio. Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca. Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako. S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe. Jedinstven roman, neuporediv ni sa jednim drugim delom u srpskoj književnosti. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. MG46 (N)

Prvo izdanje iz 1966! Odlično očuvano! Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Kod Hyperborejaca. 1-2 / Miloš Crnjanski Ostali naslovi Kod Hiperborejaca Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta ; Novi Sad : Matica srpska ; Zagreb : Mladost ; Sarajevo : Svjetlost, 1966 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 414 str. ; 378 str. ; 20 cm Zbirka Sabrana dela Miloša Crnjanskog ; ǂknj. ǂ7-8 (Plast.) Hiperborejci [grč. hyperbóre(i)os, hiper-, Boréas sever], u grčkoj mitologiji, narod na krajnjem severu Evrope gde se ne može dospeti ni kopnom, ni morem, žive u miru i izobilju. Rečnik stranih reči i izraza, Ivan Klajn i Milan Šipka To je mišljenje Grka, u stvari možete reći mit, a možete reći i konstrukcija, filozofska, jer ima i jednog i drugog, da postoji iza Boreje, iza severnog vetra, zemlja sva u suncu, večnom, gde ljudi žive vrlo srećni, u stvari posle smrti, ali žive vrlo srećni, i to su Hipeborejci, jer prema grčkoj reči, to znači, oni koji su iznad severnih predela. Miloš Crnjanski, fragment jednog razgovora Za Crnjanskog Hiperboreja nije morala da bude ni geografski, ni filozofski tačna. Reč je poslužila kao simbol za putovanja piščeva po severnim predelima, do Jan Majena, Islanda, do Špicberških ostrva. Te vizije severnih predela koje je posetio 1937. godine, kao i vizije moreplovaca i istraživača koji su svoje živote ostavili u potrazi za mitskom zemljom, Crnjanski će upotrebiti pišući u Rimu, 1940. i 1941. godine, o svom životu. Reč je o jednom prelomnom istorijskom trenutku, na izmaku piščevog službovanja u jugoslovenskom poslanstvu, pred ulazak u rat. U tom će nevezanom razgovoru sa samim sobom iskoristiti sve svoje doživljaje, sva svoja razmišljanja. Crnjanski je govorio da je čitava ova knjiga niz malih novela, malih priča o proživljenom, ali i o životima ljudi koje je sreo. Kod Hiperborejaca u stvari znači tamo negde, iza sunca, na rubu sveta. Žanrovski neodrediva, ova knjiga predstavlja novi oblik romana i novu prozu, o kojoj je i sam Crnjanski pisao. Ima elemenata putopisa, memoara, poezije, romana, pa i pamfleta. Izatkana je od uspomena, lutanja, beležaka, promišljanja i utisaka čoveka koji zna da ni zakoni, ni granice, ni rastojanja ne mogu da prepreče put sumornoj magli koja se širi u svemu što je ljudsko. Rad, sve struke, java, život, sve to gubi smisao i snagu pred jednom tajanstvenom tugom, koja je u prirodi, večna i neizbežna. Na kraju je opet smrt, koja se diže kao grdna senka jedne lađe. Ističući značaj nefikcionalnog u umetničkoj prozi, Crnjanski, takođe, beleži da su: Memoari uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kad nisu doslovce verni. U svesti lica koje pripoveda okovanog u sadašnjem trenutku preklapaju se vlastite projekcije u vremenu i prostoru, poput ideje sumatraizma, samo što su veze koje se sada uspostavljaju veze sa samim sobom u nekim udaljenim vremenima i meridijanima. Ceo svet postaje njegov, a prošlost i daljina nestaju u njemu, dok ga putovanja kroz severne predele vezuju za večnost. Pored glasa pripovedača u Hiperborejcima odjekuju i tuđi glasovi, tuđi jezici. Stihovima italijanskih i starofrancuskih pesnika, rečima polarnih istraživača, skandinavskih dramaturga, mekoćom poljskog jezika uspostavljaju se veze sa nekim od ključnih motiva klasične i moderne literature. U jednom intervjuu 1962. godine, Crnjanski će reći: U mojoj knjizi Kod Hiperborejaca nameravam da pokažem da sve što pojedinac može da stvori prekida smrt. Knjiga je prvi put objavljena 1966. godine u izdanju beogradske Prosvete, u okviru Sabranih dela Miloša Crnjanskog. Monumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio. Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca. Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako. S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe. Jedinstven roman, neuporediv ni sa jednim drugim delom u srpskoj književnosti. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. MG26 (L)

Predgovor Ova knjiga predstavlja udžbenik za programski jezik Java za široki krug čitalaca. Knjigu mogu da koriste i početnici u programiranju, ali poznavanje osnovnih pojmova iz objekt-no-orijentisanog programiranja i programskih jezika C/C++ ili C# znatno olakšava da se sa-vlada materija iz ove knjige. Programski jezik Java izložen je u obimu koji može da zadovoljava i naprednije nepro-fesionalne programere. Od ogromne standardne biblioteke tipova (klasa), koja prati jezik Java, objašnjeni su samo delovi koji su potrebni za efikasno programiranje pri rešavanju većine problema relativno visoke složenosti. Jedini način da se nauči neki programski jezik jeste da se pišu programi na njemu. Ova knjiga je u potpunosti podređena tom osnovnom načelu. Uvodno poglavlje 1 sadrži informacije korisne pre svega za početnike: osnovne pojmo-ve objektno-orijentisanog programiranja, glavne osobine programskog jezika Java i načine obrade programa u tekstualnom i grafičkom okruženju. U poglavlju 2 obrađeni su podaci koji su predmet obrade u programima. Objašnjen je pojam tipa podataka, načini definisanja i korišćenja skalarnih brojčanih, znakovnih, logič-kih i tekstualnih podataka. Da bi što pre mogli da se pišu potpuni programi u ovom pogla-vlju su obrađene i ulazna i izlazna konverzija brojčanih podataka. Naime, programi koji ne čitaju početne podatke i ispisuju rezultate nemaju nikakvu upotrebnu vrednost.Poglavlje 3 posvećeno je operatorima i načinima sastavljanja izraza pomoću njih. Tu su obrađeni operatori jezika Java koji čitaocu s prosečnim matematičkim obrazovanjem ne bi trebalo da budu strani. Prikazivanje nekih specifičnijih operatora je odloženo za kasnije. Kao proširenje skupa operatora dat je i pregled važnijih standardnih bibliotečkih funkcija koje postoje u jeziku Java. Odabrane su funkcije koje se odnose na opštepoznate pojmove iz matematike i na obradu već objašnjenih tipova podataka. U poglavlju 4 prikazane su naredbe koje predstavljaju jedinične obrade u programima. Pored prostih naredbi obrađene su složene naredbe jezika Java koje omogućavaju sastavlja-nje složenih programa na efikasan i pregledan način: uslovno izvršavanje (selekcije), više-struko izvršavanje (ciklusi) delova programa i upravljačke naredbe (skokovi). Iz matematike dobro poznati nizovni tipovi: vektori, matrice i višedimenzionalni nizovi obrađeni su u poglavlju 5. Izučavanje objektno-orijentisanog programiranja počinje u poglavlju 6 o klasama. Klase su složeni tipovi podataka koji programerima omogućuju modeliranje objekata iz realnog života. Sastoje se od polja čije vrednosti čine stanja primeraka klasa i metoda koje definišu moguće načine korišćenja tih polja. Primerci klasa su podaci klasnih tipova i nazivaju se objektima. Jedan od važnih elemenata ispravnog rada programa je pravilna inicijalizacija ob-jekata. Programski jezik Java omogućava grupisanje srodnih klasa u pakete. U poglavlju 7 ob-rađeni su paketi: njihovo formiranje i korišćenje. Prikazani su i važniji elementi dva najčeš-će korićena standardna paketa. Poglavlje 8 posvećeno je sledećem fundamentalnom konceptu objektno-orijentisanog programiranja, nasleđivanju. U grupama podataka koje su predstavljene klasama mogu da se uoče podgrupe sa nekim specifičnijim osobinama. Te podgrupe, predstavljene potklasa-ma, nasleđuju osobine širih grupa, natklasa. Član podgrupe uvek može da se koristi i kao član opštije nadgrupe. Interfejsi su specijalni apstraktni tipovi koji samo definišu određene osobine koje klase koje ih ostvaruju treba da poseduju, a ne i način kako se te osobine ostvaruju. Obrađeni su u poglavlju 9. U poglavlju 10 obrađeni su ugnežđeni tipovi, klase i interfejsi koji su definisani unu-tar drugih klasa i interfejsa. Tu spadaju i lokalne klase i njihove specijalne vrste: bezimene klase i lambda izrazi. Jezik Java omogućava da rukovanje izuzecima (greškama) vremenski ne opterećuje pro-gram sve dok se izuzetak ne pojavi. Kada se izuzetak pojavi, kontrola se automatski predaje jednom od rukovalaca izuzecima koje je definisao programer. Način rukovanja izuzecima prikazan je u poglavlju 11. U poglavlju 12 objašnjeni su generički tipovi i metode. Generičke klase i metode omo-gućavaju pisanje klasa i metoda za obradu podataka, čiji tipovi nisu poznati u vreme njihovog pisanja, na bezbedan način sa stanovišta provera ispravnog korišćenja tipova po-dataka. Generički interfejsi, na sličan način, opisuju očekivane osobine budućih klasa u uslovima kada tipovi pojedinih korišćenih podataka nisu poznati. Na kraju ovog poglavlja su ukratko objašnjene i dve najčešće korišćene standardne generičke klase za rad sa zbirka-ma podataka. Nabrajanja su specijalni tipovi podataka čije se jedine vrednosti (objekti) navode u defi-niciji nabrajanja. Njima je posvećeno poglavlje 13. U poglavlju 14 izloženi su osnovni koncepti konkurentne obrade, obrade koja se sastoji od istovremenog odvijanja više tokova kontrole, više istovremenih obrada. Ti tokovi kon-trola nazivaju se niti, čija je korektna sinhronizacija osnova dobrog programa s konkurent-nom obradom. Savremeni stil komunikacije korisnika s programima je preko prozora na grafičkoj ko-risničkoj površi (GUI). Rad s prozorima ne sadrži nijedan novi element jezika Java, već samo korišćenje gotovih standardnih bibliotečkih klasa (tipova). Ipak, zbog široke upotrebe prozora u današnjim programima, u poglavlju 15 prikazani su osnovni elementi izrade pro-grama korišćenjem grafičke korisničke površi. Jezik Java vrlo je složen. Nisu svi detalji neophodni svakome, a naročito ne početnici-ma. Odeljci, ponegde cela poglavlja, u knjizi koji mogu da se preskoče u prvom čitanju, bilo zbog složenosti, bilo zbog manjeg značaja, obeleženi su sa∆. (∆ Pasusi unutar odeljaka koji mogu da se preskoče u prvom čitanju obeleženi su na ovde prikazan način. ∆) Odeljci i pasusi, uglavnom, mogu se preskakati nezavisno. Ako se preskoči jedan ode-ljak ili pasus, to ne znači da mora da se preskoči i neki kasniji, obeleženi odeljak ili pasus. Predgovor viiRukovodeći se već istaknutim načelom o učenju jezika, ova knjiga, pored manjih pri-mera u toku izlaganja, na kraju svakog poglavlja sadrži nekoliko rešenih zadataka. Više zadataka može da se nađe u autorovoj zbirci Rešeni zadaci iz programskog jezika Java (vi-deti [8]). Kroz zadatke u ovoj knjizi i u zbirci skreće se pažnja na neke specifičnosti jezika Java i daju se ideje za elegantno i efikasno rešavanje nekih problema. Ova knjiga je više nego udžbenik za programski jezik Java. Kroz rešene zadatke prika-zane su i primene osnovnih elemenata objektno-orijentisanog programiranja, a na prime-rima koji se uopšteno sreću u računarskoj tehnici: obradi redova, stekova, listi, tekstova, datoteka itd. Posebna pažnja posvećena je i inženjerskim aspektima programiranja. Nije dovoljno da program rešava zadati problem, već treba da bude i „lep”, razumljiv, da se lako održava, da troši što manje memorije i da bude što efikasniji. Svi programi koji se nalaze u ovoj knjizi potpuni su u smislu da mogu da se izvršavaju na računaru. Provereni su na nekoliko računara korišćenjem nekoliko različitih prevodilaca za jezik Java. Izvorni tekstovi svih programa iz ove knjige mogu da se preuzmu sa Interneta, sa adrese home.etf.rs/~kraus/knjige/. Na istoj adresi objaviće se ispravke eventualnih, nak-nadno otkrivenih grešaka u knjizi. Svoja zapažanja čitaoci mogu da upute autoru elektron-skom poštom na adresu [email protected]. Laslo KrausBeograd, septembar 2019 Naslov: Programski jezik Java sa rešenim zadacima 3. izdanje - JSE 13 Izdavač: Akademska misao Strana: 508 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: B5 Godina izdanja: 2019 ISBN: 978-86-7466-807-8

Odlično očuvano. Autor - osoba Radojčić, Jovan, 1933-2013 = Radojčić, Jovan, 1933-2013 Naslov Srbi zapadno od Dunava i Drine : biografije. [Tom] 1, A-Z ; [Tom] 2, I-O ; [Tom] 3, P-Š / Jovan S. Radojčić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2009 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 1272, 1162, 1379 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Borović, Tatjana = Borović, Tatjana Atlagić, Marko, 1949- = Atlagić, Marko, 1949- Deretić, Jovan, 1934-2002 = Deretić, Jovan, 1934-2002 Ivanić, Dušan, 1946- = Ivanić, Dušan, 1946- Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Opačić, Petar, 1927- Ocić, Časlav, 1945- = Ocić, Časlav, 1945- ISBN 978-86-515-0315-6 ; 978-86-515-0316-3 ; 978-86-515-0317-0 (plast.) Napomene Tiraž 1.000 Uvodna riječ autora: str. 9-42 Bibliografija: str. 43-105. Str. 1373-1374: O autoru / Tatjana Borović Str. 1376-1379: Izvodi iz recenzija / Marko Atlagić, Jovan Deretić, Dušan Ivanić, Vasilije Krestić, Petar Opačić, Časlav Ocić. Geografski registar mjesta: str. 1333-1371. Predmetne odrednice Srbi -- Hrvatska -- Biografije Srbi -- Bosna i Hercegovina -- Biografije Srbi -- Slovenija -- Biografije Dunav Drina Rukopis sadrži biografije znamenitih ličnosti iz istorije Srba zapadno od Drine i Dunava svrstane po azbučnom redu i podeljene u tri toma. Pored edukativnog, informativnog i dokumentacionog značaja, rukopis poseduje i nacionalno-integrativnu vrednost, te ima za cilj da od zaborava otme i potomstvu sačuva sećanja na znamenite Srbe i njihova dela i ujedno potvrdi često osporavanu činjenicu da Srbi nisu slučajna niti usputna pojava na prostorima zapadno od Drine i Dunava, već istorijska konstanta i mnogovekovni prebivaoci sa jednakim pravom kao i drugi narodi sa navedenih prostora. Autor se i svojim prethodnim delima svrstao u znamenite srpske biografe i njegovo delo predstavlja koristan kulturni događaj od velikog nacionalnog značaja. Iz recenzija: „Na naš siromašan leksikografski prostor Radojčićev biografski leksikon dobro je došao i, donekle, popunio je jednu, stručnjacima dobro znanu, prazninu. Rezultat njegovog rada je impozantan. On je sabrao i napisao ogroman broj biografija znamenitih i po raznim osnovama istaknutih i zapaženih Srba, čija imena je trebalo otrgnuti od zaborava. Njegov višegodišnji rad urodio je željenim rezultatom. Ceneći ogroman intelektualni napor koji je uložio u sastavljanje ovog leksikona, njegovu naučnu, kulturnu i nacionalnu vrednost i potrebu, sa zadovoljstvom ga preporučujem za štampu“, Akademik Vasilije Krestić PODVIG JOVANA RADOJČIĆA (Jovan S. Radojčić, Biografije : Srbi zapadno od Dunava i Drine, I–III, Prometej, Novi Sad, str. 1272+1162+1379) Za delom koje bi prikazalo životne puteve i rezultate rada istaknutih Srba s područja Baranje, Zapadnog Srema, Slavonije, Korduna, Banije, Like, Dalmacije, Istre, Gorskog Kotara, Dubrovnika, Zagreba, Rijeke,… osećala se odavno potreba. Da tu potrebu – koja bi u normalnim prilikama bila prioritetni zadatak odgovarajućih institucija nacionalnog i državnog značaja – zadovolji poduhvatio se profesor Jovan Radojčić. On je petnaestak godina prikupljao napisane, po raznim knjigama, časopisima i novinama (danas najčešće teško dostupnim ili gotovo običnim čitaocima nedostupnim rasute životopise znamenitih Srba (oba „zakona”) iz najzapadnijih srpskih krajeva. Deo biografija on je na osnovu dostupne građe rekonstruisao, a deo je sâm napisao. Taj napor profesora Radojčića rezultirao je u leksikonu koji obuhvata oko 1300 imena ljudi koji su ostavili traga u kulturi, nauci, umetnosti, privredi, politici, veri, vojevanju za slobodu, sportu i drugim oblastima materijalnog i duhovnog života Srba tih krajeva, a neki od njih prevazišli su lokalne, regionalne i nacionalne okvire i postali evropska i svetska imena (Tesla, Milanković,…) u oblastima kojima su se bavili. Ta knjiga Jovana S. Radojčića pod naslovom Srbi : Srpska Krajina, Slavonija, Dalmacija, Hrvatska : Biografski leksikon (Beograd: Komerc sistem d. d., Matica Srba i iseljenika Srbije i Fond istine o Srbima) pojavila se 1994. godine. Danas, petnaest godina kasnije, novosadski Prometej objavljuje Radojčićeve kapitalne trotomne biografije Srba zapadno od Dunava i Drine. Pred nama je, dakle, novi podvig profesora Jovana Radojčića – posle pionirskogBiografskog leksikona iz 1994. – u višestruko obimnijim (preko 9.000 odrednica na ukupno – bogato ilustrovanih – 3813 strana) Biografijama on prikazuje životne sudbine i dela i istaknutih Srba i Srpkinja s one strane Dunava i Drine. Njihove biografije su živi dokaz jedinstva kulturnog i duhovnog prostora srpskog naroda. Iznoseći na svetlo dana malo poznate i gotovo nepoznate podatke o našim odličnicima iz minulih vremena, još više izvlačeći iz potpunog zaborava brojne ličnosti, a ukazujući i na neka potpuno nepoznata a zaslužna imena, profesor Radojčić nam upravo rekonstruiše mapu tog prostora. On se usredsredio na onaj deo tog prostora koji je u većoj meri nego ijedan drugi, sa srpske strane, bio žrtva nemara i nebrige, a s druge strane, predmet svojatanja i zatiranja. Stranicama ove dragocene knjige defiluje mnoštvo pojedinačnih energija, zdravih ambicija, raskošnih talenata, stvaralačkih genija, tragičnih žrtava i blistavih kreacija, koje se, posredno ili neposredno, suprotstavljaju zlim ništiteljima, ali i opštem besmislu, potvrđujući svoju vitalnost i svedočeći o neuništivosti duha. Neretko ovde lične sudbine stoje i kao simbol zajedničke sudbine… Na izvestan način to se može primeniti i na autora ove knjige: „Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. I 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osmo je od dvanaestoro djece … Stanka Radojčića i Danice, rođene Gaćeša. Osnovno obrazovanje stekao u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najprije u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), i u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gdje je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvjetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više je prisutan u javnosti. Godine 1958. biran je za sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost, na kojoj dužnosti je bio profesionalno sve do 1962, kada je redovno upisao Visoku školu političkih nauka u Beogradu i diplomirao 1966. godine. Sa ponovnog mandata sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost 1967. nastupio na mjesto političkog radnika Kotarskog komiteta SKH Karlovac. Kao profesor radio od 1969. do 1974. godine u Gimnaziji „Dr Ivan Ribar“ (1969/70) i u Školskom centru metalske i elektro struke u Karlovcu. U isto vrijeme aktivan u DPO i član SKD „Prosvjeta“ i njegovog Pododbora „Dr Gajo Petrović“ u Karlovcu. Odlukom Skupštine opštine Karlovac 1974, imenovan za sekretara Sekretarijata društvenih službi opštine. Od 1976. direktor i glavni urednik regionalne Radne organizacije informativne djelatnosti Karlovački tjednik i Radio Karlovac (ROID). U periodu 1982-1990. radio u teritorijalnoj odbrani Zajednice opština Karlovac, u kojem vremenu je, s tog radnog mjesta, bio (1984/85) profesionalni predsjednik Predsjedništva Konferencije SKH 30 Karlovac, odnosno Karlovačko-kordunskog regiona. Osnivanjem Centra za idejno-teorijski rad u Karlovcu imenovan je 1985. za direktora toga centra, otkud je, nakon pobjede HDZ na izborima 1990. godine, prijevremeno penzionisan. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad … Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. Godine živi u Beogradu.“ (Tatjana Borović, Biografije…, tom III, str. 1374 i 1375). Profesor Radojčić je ovim svojim (životnim) delom duboko zaorao brazdu, ali tema je takva da posla ima još mnogo. Ona je krupan izazov za istraživače. Ova zamašna i korisna knjiga neka bude podsticaj da se na taj izazov i odgovori. Časlav Ocić Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. 1. 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osnovno obrazovanje stekao je u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najpre u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gde je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada je kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više prisutan u javnosti. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao je predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. godine živi u Beogradu. MG Ć (N)

Autor - osoba Lukić, Saša Naslov Osnove akupunkture / Saša Lukić Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Lukić, 2003 (Niš : Pelikan print) Fizički opis 349 str. : ilustr. ; 30 cm Drugi autori - osoba Hadži Nikolić, Časlav (broš.) Napomene Kor. nasl. Tiraž 500 Str. 2: Recenzija / Časlav Hadži Nikolić Beleška o autoru: str. 349 Bibliografija: str. 342. Predmetne odrednice Akupunktura PREDGOVOR Poštovani čitaoci, pred vama je jedna ne mnogo originalna knjiga koja je dugo bila moja velika pomoć u praksi i nastojanju da proniknem u tajne kineske medicine. Kako sam od svojih profesora dobio samo osnovna znanja о kanalima i tačkama, kao i osnovne principe delovanja akupunkture, počeo sam sa praksom kao i većina vas. Ubrzo mi je ono što sam naučio u školi postalo nedovoljno pa sam počeo da tragam za novom literaturom kako bih došao do novih saznanja i objasnio tokove energije u organizmu i došao do boljih rezultata u lečenju pacijenata. Prevodio sam iz svih meni dostupnih knjiga ono što mi je bilo potrebno da proniknem u tajne drevne kineske medicine. Knjiga koja je pred vama nastala je iz više različitih knjiga iz kojih sam izvukao one delove za koje mislim da će i vama pomoći u svakodnevnoj praksi i postizanju boljih rezultata. Može me neko optužiti da sam prepisao nečije misli ili rečenice, ali moja namera je da vam prenesem saznanja koja su rezultat mog dugogodišnjeg rada i učenja i da vam približim ono što je po meni najbolje iz ove nauke. AKUPUNKTURNE TAČKE SE NISU POMERILE NA TELU, NJIHOVA ANATOMSKA LOKACIJA JE OSTALA I OSTAĆE ISTA, i principi kruženja energije ostaju isti od prve knjige „ŽUTOG CARA“ do današnjih dana, samo se uvećava ljudsko iskustvo i terapijske mogućnosti, i pronalaze se novi načini stimulacije AKUPUNKTURNIH TAČAKA. Ni noviji udžbenici akupunkture ne mogu promeniti to činjenično stanje. U njima se često zanemaruju osnovna načela i objašnjenja cirkulacije energije u organizmu, a to je u ovoj knjizi detaljno objašnjeno prema originalnim kineskim izvorima. Takođe, oni daju samo tzv. „recepture“, tj. taksativno navedene tačke bez objašnjenja zašto se one punktiraju i šta se događa ubadanjem tačke kod pojedinih bolesti. U ovoj knjizi se detaljno objašnjava kako se šta tretira, zašto se to radi i šta se time izaziva. Ovakav pristup akupunkturi i lečenju meni je mnogo puta pomogao u rešavanju problema pa se nadam da ni Vi nećete naći zamerke ovom pristupu u lečenju pacijenata. Na kraju vam se zahvaljujem na ukazanom poverenju i prihvatam vaše predloge i sugestije za neko buduće izdanje ove knjige. Želim vam puno uspeha u lečenju vaših pacijenata! S poštovanjem, dr Saša Lukić Akupunktura je starokineska metoda lečenja pomoću igala koje se zabadaju u određene tačke na koži. Sama je reč latinskog porekla (acus – igla, pungere – zabadati, bosti). Metoda je dobila naziv od evropskih misionara koji su posetili Kinu krajem 16. i početkom 17. veka i prvi obavestili Evropu o lečenju na kineski način. Akupunktura kao deo kineske tradicionalne medicine zasniva se na temeljima drevne kineske filozofije i kulture, o čijim je počecima potrebno reći nekoliko reči. Prvi legendarni kineski vladar Fu Hsi autor je najstarijeg dela legendarne mudrosti Ji Cing (Knjiga promena), izdatog 2852. godine pre nove ere. Posle njega dolazi Šen Nong, a zatim Huang Di Ti. Govori se da su Kinezi za vladavine tih legendarnih vladara dobili ideogramsko pismo. U to doba već se uzgaja „pet vrsta žitarica”. Sledeća tri vladara, Yao, Sun, i Yu, vec su istoriske licnosti na prelazu iz 3. u 2. milenijum (2147-1989. pre nove ere). Prvom se pripisuje uvođenje kalendara i podela godina na četiri godišnja doba. Za vladavinu drugog, cara Suna, posle velike poplave počela je izgradnja kanalizacije. Car Yu nastavlja izgradnju kanalizacije, puteva i usavršavanje pravnog sistema. On uvodi ispite za službenike po strukama. Posle tih vladara slede dinastija Hsia (1989-1559), zatim dinastije Shang i Yin (1050 pre nove ere). Treća je velika i najdugotrajnija kineska dinastija Cu koja vlada do godine 249. pre nove ere (to je staro doba drevne kineske kulture i filozofije). „Kineskim Herodotom” naziva se Su-ma-Cien koji je krajem 2. veka pre nove ere napisao istoriju Kine, od legendarnih početaka pa do svog vremena, u delu „Ših Ci” („Istorijski zapisi”). Njegov otac Su-ma-Tam je već napisao knjigu o „Šest škola” kineske mudrosti. Na prvom je mestu u „Istorijskim zapisima” opisana Yin-Yang tradicionalno najstarija škola koja se bavi kosmologijom i naukama o prirodi. Škola Yin-Yang (Jin-Jang) tradicionalno je negovala šest disciplina: 1. astrologiju; 2. izradu kalendara; 3. proučavanje „pet načela” ili tačnije pet osnovnih sila u prirodi i njihovih „kruženja”; 4. predskazivanje događaja; 5. i 6. odgonetanje pojava, posebno o ljudskom životu na osnovu stava o jedinstvu makrokosmosa i mikrokosmosa. Učenje o „pet načela” ili „pet elemenata” već se spominje u knjizi „Veliki plan” iz vremena cara Vu, dinastije Cu, u 12. veku pre nove ere. U tom delu, osim ostalog, opisani su i psihofizički odnosi u strukturi ljudskog bića: izgled, govor, vid, sluh i misao. Škola Yin-Yang, zasnovana dualističkom načelu, razradila je teoriju o uzajamnoj zavisnosti suprotnih sila u prirodi i čoveku. Po toj filozofiji svet je podvrgnut neprekidnim promenama i preobražavanjima. Ta je misao izražena u naslovu Ji-Cinga. Dva osnovna znaka, puna crta: ______ i isprekidana: --------- , izražavaju dva arhetipska načela koja se zamišljaju kao dve obale toka večnog događaja Yanga i Yina. U prirodi je sve kretanje, vibracija, preobražaj. Svaka pojava ima dva lica. Sve ima dva pola. Taj univerzalni filozofski princip Kinezi su jasno objasnili u jedinstvenom principu Yin-Yang. Njime se objašnjava univerzalni sastav dve suprotnosti. Suprotnost tih načela je relativna. Ona su međusobnom odnosu kao svetlost i sena, kao aktivna i pasivna, „muška” i „ženska” snaga oblikovanja u svemiru. u prirodi i u društvenim odnosima. Yang je snaga svetlosti, Yin tame iz zemaljskog sveta. Svako je živo biće takođe podvrgnuto zakonima Yin-Yanga. Na fiziološkom planu akcije te dve energije su suprotne: Yin znaci odmor, mirovanje, smanjenje funkcije organa, a Yang označava akciju, kretanje, pojačanu funkciju organa. Oba su principa u stalnom međuodnosu. Oni su u stalnoj dinamičkoj ravnoteži, u neprekidnom kretanju. Zdravlje zavisi od njihove ravnoteže. Na tom filozofskom principu počinje teorija tradicionalne kineske medicine. Akupunktura je samo deo TKM kojoj još pripada lečenje biljnim sastojcima, tj. lekovitim biljem (phytotherapia), lečenje materijama mineralnog i životinjskog porekla, zatim kineska mikromasaža, specijalna kineska gimnastika i dijetetika. Akupunktura se spominje u staroj Kini već 2800. godine pre nove ere. Huang Ti, Žuti car (2698-2596), prvi je autor knjige „Nei cing” (Nei Jing), najstarijeg medicinskog dela na svetu. Sam je bio učitelj akupunkture. Najstarija „medicinska biblija” koja je stigla do naših dana prepisana je 475. g. pre nove ere. Sva kineska tradicionalna medicina zasniva se na saznanjima zapisanim u toj knjizi. Drugi deo tog dela govori o akupunkturi. Knjiga „Nei Cing” u toku četiri i po hiljade godina izašla je u 50 izdanja. U njoj se daju definicija zdravlja i bolesti s osvrtom na fiziologiju i patologiju pojedinih organa i funkcije sastava u ljudskom organizmu. Opisane su u detalje indikacije i kontraindikacije za lečenje akupunkturom. U istoj se knjizi spominje devet vrsta igala. Prve igle koje su Kinezi upotrebljavali bile su kamene, zatim od kosti i bambusove trske. Pod dinastijom Yin i Cang (16 - 11 veka pre nove ere) metalurgija je u Kini već bila toliko razvijena da su za akupunkturu, upotrebljavane metalne igle. Kineska tradicionalna medicina, uključujući i akupunkturu, imala je svojih uspona i padova, ali se samo akupunktura održala bez prekida kao metoda lečenja sve do današnjeg dana gotovo neizmenjena. Već je oko hiljadu godina nove ere u Pekingu postojala visoka škola za akupunkturu u rangu današnjeg fakulteta. I savremena Kina, pored zapadne medicine, uporedo razvija i tradicionalnu medicinu i akupunkturu kao njen sastavni deo. Današnje studije tradicionalne medicine i akupunkture traju četiri godine i postoje školovani lekari isključivo za tradicionalnu medicinu. Danas u Kini ima oko 400.000 doktora specijalista za akupunkturu. Osim doktora, akupunkturom se bavi i nekoliko stotina hiljada medicinskog osoblja (tzv. bosonogi doktori) koji se upoznaju s osnovama akupunkture na kursevima koji traju po šest meseci. Japan je druga zemlja Dalekog istoka koja ima hiljadugodišnju tradiciju lečenja akupunkturom. U šestom veku nove ere već su se školovali prvi japanski doktori u Kini. Odatle su preneli akupunkturu u svoju zemlju. U poslednjih hiljadu godina akupunktura se u Japanu neprekidno razvijala kao metoda lečenja sve do današnjih dana. Savremeni Japan, osim jako razvijene zapadne klasične medicine, ima najrazvijeniju i tehnički najdoteraniju akupunkturu u svetu. Iz stare Kine akupunkturu su prihvatile i druge susedne zemlje Dalekog istoka. MG132

OSNOVE AKUPUNKTURE: Saša Lukić Naslov Osnove akupunkture / Saša Lukić Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Lukić, 2003 (Niš : Pelikan print) Fizički opis 349 str. : ilustr. ; 30 cm Drugi autori - osoba Hadži Nikolić, Časlav (broš.) Napomene Kor. nasl. Tiraž 500 Str. 2: Recenzija / Časlav Hadži Nikolić Beleška o autoru: str. 349 Bibliografija: str. 342. Predmetne odrednice Akupunktura PREDGOVOR Poštovani čitaoci, pred vama je jedna ne mnogo originalna knjiga koja je dugo bila moja velika pomoć u praksi i nastojanju da proniknem u tajne kineske medicine. Kako sam od svojih profesora dobio samo osnovna znanja о kanalima i tačkama, kao i osnovne principe delovanja akupunkture, počeo sam sa praksom kao i većina vas. Ubrzo mi je ono što sam naučio u školi postalo nedovoljno pa sam počeo da tragam za novom literaturom kako bih došao do novih saznanja i objasnio tokove energije u organizmu i došao do boljih rezultata u lečenju pacijenata. Prevodio sam iz svih meni dostupnih knjiga ono što mi je bilo potrebno da proniknem u tajne drevne kineske medicine. Knjiga koja je pred vama nastala je iz više različitih knjiga iz kojih sam izvukao one delove za koje mislim da će i vama pomoći u svakodnevnoj praksi i postizanju boljih rezultata. Može me neko optužiti da sam prepisao nečije misli ili rečenice, ali moja namera je da vam prenesem saznanja koja su rezultat mog dugogodišnjeg rada i učenja i da vam približim ono što je po meni najbolje iz ove nauke. AKUPUNKTURNE TAČKE SE NISU POMERILE NA TELU, NJIHOVA ANATOMSKA LOKACIJA JE OSTALA I OSTAĆE ISTA, i principi kruženja energije ostaju isti od prve knjige „ŽUTOG CARA“ do današnjih dana, samo se uvećava ljudsko iskustvo i terapijske mogućnosti, i pronalaze se novi načini stimulacije AKUPUNKTURNIH TAČAKA. Ni noviji udžbenici akupunkture ne mogu promeniti to činjenično stanje. U njima se često zanemaruju osnovna načela i objašnjenja cirkulacije energije u organizmu, a to je u ovoj knjizi detaljno objašnjeno prema originalnim kineskim izvorima. Takođe, oni daju samo tzv. „recepture“, tj. taksativno navedene tačke bez objašnjenja zašto se one punktiraju i šta se događa ubadanjem tačke kod pojedinih bolesti. U ovoj knjizi se detaljno objašnjava kako se šta tretira, zašto se to radi i šta se time izaziva. Ovakav pristup akupunkturi i lečenju meni je mnogo puta pomogao u rešavanju problema pa se nadam da ni Vi nećete naći zamerke ovom pristupu u lečenju pacijenata. Na kraju vam se zahvaljujem na ukazanom poverenju i prihvatam vaše predloge i sugestije za neko buduće izdanje ove knjige. Želim vam puno uspeha u lečenju vaših pacijenata! S poštovanjem, dr Saša Lukić Akupunktura je starokineska metoda lečenja pomoću igala koje se zabadaju u određene tačke na koži. Sama je reč latinskog porekla (acus – igla, pungere – zabadati, bosti). Metoda je dobila naziv od evropskih misionara koji su posetili Kinu krajem 16. i početkom 17. veka i prvi obavestili Evropu o lečenju na kineski način. Akupunktura kao deo kineske tradicionalne medicine zasniva se na temeljima drevne kineske filozofije i kulture, o čijim je počecima potrebno reći nekoliko reči. Prvi legendarni kineski vladar Fu Hsi autor je najstarijeg dela legendarne mudrosti Ji Cing (Knjiga promena), izdatog 2852. godine pre nove ere. Posle njega dolazi Šen Nong, a zatim Huang Di Ti. Govori se da su Kinezi za vladavine tih legendarnih vladara dobili ideogramsko pismo. U to doba već se uzgaja „pet vrsta žitarica”. Sledeća tri vladara, Yao, Sun, i Yu, vec su istoriske licnosti na prelazu iz 3. u 2. milenijum (2147-1989. pre nove ere). Prvom se pripisuje uvođenje kalendara i podela godina na četiri godišnja doba. Za vladavinu drugog, cara Suna, posle velike poplave počela je izgradnja kanalizacije. Car Yu nastavlja izgradnju kanalizacije, puteva i usavršavanje pravnog sistema. On uvodi ispite za službenike po strukama. Posle tih vladara slede dinastija Hsia (1989-1559), zatim dinastije Shang i Yin (1050 pre nove ere). Treća je velika i najdugotrajnija kineska dinastija Cu koja vlada do godine 249. pre nove ere (to je staro doba drevne kineske kulture i filozofije). „Kineskim Herodotom” naziva se Su-ma-Cien koji je krajem 2. veka pre nove ere napisao istoriju Kine, od legendarnih početaka pa do svog vremena, u delu „Ših Ci” („Istorijski zapisi”). Njegov otac Su-ma-Tam je već napisao knjigu o „Šest škola” kineske mudrosti. Na prvom je mestu u „Istorijskim zapisima” opisana Yin-Yang tradicionalno najstarija škola koja se bavi kosmologijom i naukama o prirodi. Škola Yin-Yang (Jin-Jang) tradicionalno je negovala šest disciplina: 1. astrologiju; 2. izradu kalendara; 3. proučavanje „pet načela” ili tačnije pet osnovnih sila u prirodi i njihovih „kruženja”; 4. predskazivanje događaja; 5. i 6. odgonetanje pojava, posebno o ljudskom životu na osnovu stava o jedinstvu makrokosmosa i mikrokosmosa. Učenje o „pet načela” ili „pet elemenata” već se spominje u knjizi „Veliki plan” iz vremena cara Vu, dinastije Cu, u 12. veku pre nove ere. U tom delu, osim ostalog, opisani su i psihofizički odnosi u strukturi ljudskog bića: izgled, govor, vid, sluh i misao. Škola Yin-Yang, zasnovana dualističkom načelu, razradila je teoriju o uzajamnoj zavisnosti suprotnih sila u prirodi i čoveku. Po toj filozofiji svet je podvrgnut neprekidnim promenama i preobražavanjima. Ta je misao izražena u naslovu Ji-Cinga. Dva osnovna znaka, puna crta: ______ i isprekidana: --------- , izražavaju dva arhetipska načela koja se zamišljaju kao dve obale toka večnog događaja Yanga i Yina. U prirodi je sve kretanje, vibracija, preobražaj. Svaka pojava ima dva lica. Sve ima dva pola. Taj univerzalni filozofski princip Kinezi su jasno objasnili u jedinstvenom principu Yin-Yang. Njime se objašnjava univerzalni sastav dve suprotnosti. Suprotnost tih načela je relativna. Ona su međusobnom odnosu kao svetlost i sena, kao aktivna i pasivna, „muška” i „ženska” snaga oblikovanja u svemiru. u prirodi i u društvenim odnosima. Yang je snaga svetlosti, Yin tame iz zemaljskog sveta. Svako je živo biće takođe podvrgnuto zakonima Yin-Yanga. Na fiziološkom planu akcije te dve energije su suprotne: Yin znaci odmor, mirovanje, smanjenje funkcije organa, a Yang označava akciju, kretanje, pojačanu funkciju organa. Oba su principa u stalnom međuodnosu. Oni su u stalnoj dinamičkoj ravnoteži, u neprekidnom kretanju. Zdravlje zavisi od njihove ravnoteže. Na tom filozofskom principu počinje teorija tradicionalne kineske medicine. Akupunktura je samo deo TKM kojoj još pripada lečenje biljnim sastojcima, tj. lekovitim biljem (phytotherapia), lečenje materijama mineralnog i životinjskog porekla, zatim kineska mikromasaža, specijalna kineska gimnastika i dijetetika. Akupunktura se spominje u staroj Kini već 2800. godine pre nove ere. Huang Ti, Žuti car (2698-2596), prvi je autor knjige „Nei cing” (Nei Jing), najstarijeg medicinskog dela na svetu. Sam je bio učitelj akupunkture. Najstarija „medicinska biblija” koja je stigla do naših dana prepisana je 475. g. pre nove ere. Sva kineska tradicionalna medicina zasniva se na saznanjima zapisanim u toj knjizi. Drugi deo tog dela govori o akupunkturi. Knjiga „Nei Cing” u toku četiri i po hiljade godina izašla je u 50 izdanja. U njoj se daju definicija zdravlja i bolesti s osvrtom na fiziologiju i patologiju pojedinih organa i funkcije sastava u ljudskom organizmu. Opisane su u detalje indikacije i kontraindikacije za lečenje akupunkturom. U istoj se knjizi spominje devet vrsta igala. Prve igle koje su Kinezi upotrebljavali bile su kamene, zatim od kosti i bambusove trske. Pod dinastijom Yin i Cang (16 - 11 veka pre nove ere) metalurgija je u Kini već bila toliko razvijena da su za akupunkturu, upotrebljavane metalne igle. Kineska tradicionalna medicina, uključujući i akupunkturu, imala je svojih uspona i padova, ali se samo akupunktura održala bez prekida kao metoda lečenja sve do današnjeg dana gotovo neizmenjena. Već je oko hiljadu godina nove ere u Pekingu postojala visoka škola za akupunkturu u rangu današnjeg fakulteta. I savremena Kina, pored zapadne medicine, uporedo razvija i tradicionalnu medicinu i akupunkturu kao njen sastavni deo. Današnje studije tradicionalne medicine i akupunkture traju četiri godine i postoje školovani lekari isključivo za tradicionalnu medicinu. Danas u Kini ima oko 400.000 doktora specijalista za akupunkturu. Osim doktora, akupunkturom se bavi i nekoliko stotina hiljada medicinskog osoblja (tzv. bosonogi doktori) koji se upoznaju s osnovama akupunkture na kursevima koji traju po šest meseci. Japan je druga zemlja Dalekog istoka koja ima hiljadugodišnju tradiciju lečenja akupunkturom. U šestom veku nove ere već su se školovali prvi japanski doktori u Kini. Odatle su preneli akupunkturu u svoju zemlju. U poslednjih hiljadu godina akupunktura se u Japanu neprekidno razvijala kao metoda lečenja sve do današnjih dana. Savremeni Japan, osim jako razvijene zapadne klasične medicine, ima najrazvijeniju i tehnički najdoteraniju akupunkturu u svetu. Iz stare Kine akupunkturu su prihvatile i druge susedne zemlje Dalekog istoka. Odlično očuvana knjiga.

Autor - osoba Hinerman, Vilhelm Naslov Svetac i njegov demon / Wilhelm Hünermann ; [preveo Petar Gärtler] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : D. Majić, 1969 (Slavonski Brod : Plamen) Fizički opis 419 str., [1] str. s tablom ; 17 cm. Drugi autori - osoba Gertler, Petar Napomene Prevod dela: Der Heilige und sein Dämon. Romansirana biografija Sv. Ivana Vianneya, popularnog Župnika iz Arsa koji je živio u 19. stoljeću. On je malo, vjerski zanemareno selo Ars, pretvorio u središte izvanrednog pastoralnog rada i čudesnih ozdravljenja što je uznemirilo zlog demona koji je župnika noćima uznemiravao. Sveti Ivan Marija Vianney rodio se 8. svibnja 1786. u Francuskoj, u mjestu Dardillyju. Bilo je to vrijeme upravo uoči Francuske revolucije. Tako je Ivan bio svjedok te zloglasne revolucije i njezine strahovlade. Svećenici koji su ostali vjerni Crkvi i katoličkoj vjeri, i zato bezbožničkoj vlasti nisu položili prisegu na revolucionarni ustav, morali su pred progoniteljima bježati i skrivati se. Redovnice, preobučene u građansko odijelo, djecu su poučavale u vjeronauku potajno noću. Tako je bilo i s Ivanom. Ivan se tajno ispovijedio u roditeljskoj kući, a svetu Pričest je primio u jednom štaglju. U siromašnoj obitelji od šestero djece Ivan je spavao u štali, a bio je pastir triju ovaca i jedne magarice, što je obitelj Vianney posjedovala. Kad su se prilike, koje su ishodile iz Francuske revolucije, donekle smirile, pobožni i učeni svećenik Balley, koji je bio pred revolucionarima pobjegao iz Pariza, došao je za župnika u Ivanovo susjedno selo Ecully. On je Ivana uzeo k sebi u župni dvor i spremao ga za svećenika. Bilo je to vrijeme Napoleonskih ratova, pa je i Ivan morao u vojsku i kao ratnik marširati u Španjolsku. U nekom mjestu vojnik Ivan predugo se zadržao u jednoj crkvi, drugi vojnici već su daleko odmakli i on se morao skrivati kao da je bjegunac. Ivan je bio netalentiran za školu. I samo zahvaljujući uglednom župniku Balleyu, primljen je u malo sjemenište, a potom i u veliko sjemenište u Lyon. Uz velike teškoće konačno je Ivan zaređen za svećenika 1815. godine. A sretnom mladom svećeniku sreća se i povećala jer je imenovan kapelanom svojem dobročinitelju župniku Balleyu. Već 1818. godine Ivan je imenovan župnikom u malom mjestu Arsu. Za stanovnike toga mjesta rekao je jedan župnik da se osim Krštenja ni u čemu ne razlikuju od životinja. A generalni vikar mu je prilikom imenovanja rekao: »U toj župi nema mnogo ljubavi prema Bogu, ali ćete je vi u nju unijeti.« Župnik Ivan Marija Vianney vidjevši u kakvu je vjerskom stanju župa, vjerojatno se sjetio Isusove tvrdnje da ima slučaja kada se Đavla može svladati i otjerati samo postom i molitvom. I Župnik arški se hranio jedino krumpirom, koji bi skuhao odjednom za cijeli tjedan. Teško se trapio i drugom pokorom. A noću je satima molio pred Oltarskim sakramentom. Propovijedi su mu bile vrlo glasne i oštre. Na pučkim misijama u susjednim župama pomagao je kao ispovjednik. Mnoštvo svijeta počelo je grnuti baš njemu na svetu Ispovijed. A sve je više ljudi iz cijele okolice dolazilo u Ars da se ispovjede kod svetog Arškog župnika. Bio je to ne samo običan svijet nego i ugledni klerici i visoko školovani ljudi. Mnoge sate i kasno u noć provodio je u ispovjedaonici. Imao je dar kardiognoze – čitao je ljudska srca i savjesti. Otkrivao je pokornicima prošlost i proricao budućnost. No, taj silan Ivanov uspjeh izazvao je zle ljude i Đavla. Đavao mu noću oduzima bukom i štropotom ionako kratak san. Zli ga ljudi blate najodvratnijim lažima. A najviše su ga boljele zavisti i neopravdane kritike koje su dolazile od strane klera, i ne samo nižeg klera. Upadao je radi svega toga i u krize – čak je odlučio i pokušao napustiti Ars. Veliko ohrabranje i utjeha bila mu je „Kuća Providnosti“, nešto slično kao sirotište što je osnovao za siromašne i nezbrinute djevojčice. U tom su se domu dogodila i prva čudesa. Tako se dogodilo čudo umnoženja brašna za kruh, kad župnik nije imao dovoljno novca za prehranu sve većeg broja djevojčica. Glas o svetosti župnika Vianneya nadaleko se pronio, župa se duhovno preporodila, a mjesto Ars postalo je hodočasničko stjecište. Pokornički način života, naporno pastoralno djelovanje, mnoge nepravde koje su mu činjene – sve je to iscrpilo svetog svećenika i nakon 42 godine župničke službe u Arsu i 73 godine života, umro je 4. kolovoza 1859. godine. Po zagovoru župnika Ivana Marije Vianneya događala su se mnoga čudesa. Blaženim je proglašen 1905. godine, a svetim 1925. godine. Zaštitnikom župnika proglašen 1929. godine; seljačko dijete koje je jedva završilo školu i neobrazovana „seljačina“ koja je tek samilošću profesora pripuštena svećeničkom redu – takva je osoba postala zaštitnik svih svećenika, svih župnika – onih koji o sebi imaju visoko mišljenje, jer su obrazovani, učeni, intelektualni i u zavisti mnogi ne podnose kolege uspješnije od njih. „Nego što je ludo pred svijetom, izabra Bog, da posrami mudre, i što je slabo pred svijetom, otkupi Bog, da posrami jako; i što je neplemenito pred svijetom i prezreno, izabra Bog, i ono, što nije, da uništi ono, što jest, da se ne hvali ni jedan čovjek pred Bogom.“ [1 Kor 1, 27-29] Wilhelm Hünermann, njemački svećenik i pisac, * 28. juli 1900, Kempen, Njemačka, † 28. novembar 1975. Život i djelo Hünermann je 1923. godine postao katolički svećenik i zatim služio u gradu Essenu u Aachenskoj biskupiji. Prvu dramu, tragediju Dječiji križarski pohod (Der Kinderkreuzzug) objavio je 1931, a onda je 1936. postigao uspjeh biografskim romanom o češko-njemačkom redemptoristu Klementu Mariji Hofbaueru (Dvořáku). Iste godine ga je prijenos posmrtnih ostataka svetačkoga misionara Damjana de Veustera s havajskog otoka gubavaca u rodnu Belgiju nadahnuo da je i o njemu napisao biografski roman (Priester der Verbannten). Hünermann se rodio, odrastao i služio blizu Flandrije koju je dobro poznavao i volio, tako da je u roman o flamanskom ocu Damjanu unio vlastite duboke osjećaje prema tada prilično kulturno obespravljenim belgijskim Flamancima, a istodobno je pokazao i kako predana požrtvovanost, čije utjelovljenje je bio otac Damjan, nadilazi uske nacionalne i rasne granice. Roman su u to vrijeme različito tumačili: njemački i flamanski nacionalisti kao hrabrenje otpora germanskih Flamanaca prema romanskim Valoncima, a većina ostalog svijeta kao potresnu priču o nepokolebljivoj ljubavi i strpljenju katoličkoga misionara. Bilo kako bilo, roman je ubrzo bio preveden na brojne europske i neeuropske jezike te je Hünermannu odredio autorski pravac za cijeli život: osim nekoliko drama i priča pisac se skoro u potpunosti posvetio sastavljanju svetačkih biografija. Može se reći da je sa svojih trideset biografskih romana bio vjerojatno najplodonosniji hagiograf dvadesetog stoljeća. Romani su izišli u zajedničkoj nakladi od preko tri milijuna primjeraka i prevedeni su na više od dvadeset jezika, osobito na francuski, španjolski, nizozemski, hrvatski, slovenski, poljski, češki, slovački, mađarski, litavski, i rumunjski. Svoja djela, posebice o omladinskim svecima, namijenio je u prvom redu mladima, ali su ih čitali i još uvijek ih prihvaćaju čitatelji svake životne dobi i struke. Posjedujući izuzetnu osjetljivost za svetost u svim oblicima i okolnostima, Hünermann ju je otkrivao svuda oko sebe i postavljao je drugima za cilj i uzor. Prije i za vrijeme pisanja svojih djela detaljno je proučavao cjelokupno dostupno gradivo u vezi dotičnoga lika, od časopisnih članaka preko dnevničkih zabilješki i pisama do biografija, i svaku je zanimljivu pojedinost odnosno svjedočenje spretno povezivao u skladnu cjelinu. U memoarske spise spada knjižica (Clemens August: Aus dem Lebensbuch des Kardinals Graf von Galen, 1947) o njemačkom kardinalu Klementu Augustu von Galenu, velikom moralnom borcu protiv nacističkog nasilja koji je bio Hünermannov župnik kada je ovaj služio kapelanom u jednoj berlinskoj župi. I u nekim drugim djelima je Hünermann uznosio borce protiv nacizma (npr. Die Jungen von Hallstadt, 1949). Opsežan je bio Hünermannov pokušaj didaktične sinteze crkvene povijesti (Povijest Kristova kraljevstva – Geschichte des Gottesreiches, u četiri knjige, 1956–1958), kao i zbirka portreta velikih misionara (Geschichte der Weltmission: Lebensbilder großer Missionare, u tri knjige, 1960–1961). Među najuvjerljivija ostvarenja svakako se može ubrojiti veoma popularan roman o svećeniku Petru Coudrinu u vrijeme francuske revolucije i nakon nje (U sjeni giljotine – Die Herrgottsschanze, 1940), koji je u vrijeme objave poticao na potajni otpor nacizmu; socijalno angažirano djelo o ocu Adolfu Kolpingu (Vater Kolping: Ein Lebensbild des Gesellenvaters, 1948); ganutljivu priču o suvremenoj mučenici za čestitost, Mariji Goretti (Okrvavljeni ljiljan – Um Mädchenehre, 1950), koja je izišla prilikom njene kanonizacije; te izvanredno živ i dojmljiv portret francuskoga seoskog župnika Ivana Vianneya (Svetac i njegov demon – Der Heilige und sein Dämon, 1952). Prevodi Prevodi su poređani po godini izdanja njemačkih originala. Apostol Beča – Klement Marija Hofbauer (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2000) (Pater Hofbauer, der Fähnrich Gottes. Innsbruck, München: Tyrolia-Verlag, 1936; izišlo i pod naslovom: Der Bäckerjunge von Znaim: Pater Hofbauer. // Der Bäckerjunge von Znaim, Klemens Maria Hofbauer. // Der Apostel von Wien: Klemens Maria Hofbauer.) Svećenik prognanika (Đakovo: Narodna obrana, 1940; Vjesnik Đakovačke biskupije, 1963; Biskupski ordinarijat, 1981, 1986, 1994; Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2007) (Priester der Verbannten: Damian de Veuster, ein flämischer Held. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1938) U sjeni giljotine: prema istinitim događajima iz doba francuske revolucije (Đakovo: Biskupski ordinarijat, 1991) (Die Herrgottsschanze: Erzählung nach wahren Begebenheiten aus der Zeit der Französischen Revolution. Freiburg: Herder, 1940) Prosjak iz Granade: Sveti Ivan od Boga (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2001) (Der Bettler von Granada: Ein Lebensbild des hl. Johannes von Gott. Regensburg: Johann von Gott-Verlag, 1949) Okrvavljeni ljiljan (Pazin: Biskupski ordinarijat, 1962; Istarsko književno društvo Sv. Ćirila i Metodija, 1964, ?, 1969); izišlo i pod naslovom Marija Goretti (Pazin: Istarsko književno društvo Sv. Ćirila i Metodija, 1980; Istarsko književno društvo „Juraj Dobrila`, 1981, 1993.) (Um Mädchenehre: Maria Gorettis Kampf und Martyrium. Freiburg Schweiz, Konstanz Baden-Württemberg, München: Kanisius-Verlag, 1950; izišlo i pod naslovom: Die Heilige und ihr Mörder: Maria Goretti und ihr blutiges Zeugnis für die Reinheit.) Borba za zvonove: pripovijesti o ministrantima (Zagreb: Janko Horvat, Rijeka: Župni ured Gospe Lurdske, 1962); drugo izdanje pod naslovom Zvona u srcu: pripovijesti o ministrantima (Donji Andrijevci: Župni ured, 2001.) (Ministranten: Erzählungen über das Völklein im bunten Rock. Mainz: Matthias-Grünewald-Verlag, 1950; izišlo i pod naslovom: Die Lausbuben des Lieben Gottes.) Svetac i njegov demon (Zagreb: Dragan Majić, 1969; Zagreb: Teovizija, 2006, 2007) (Der Heilige und sein Dämon: das Leben des armen Pfarrers von Ars. Heidelberg: Kerle 1952; izišlo i pod naslovom: Der Pfarrer von Ars: Johannes Vianney.) Bukteći oganj: sveti Pijo X. (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2000, 2007) (Brennendes Feuer: Papst Pius X. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1953; izišlo i pod naslovom: Feuer auf die Erde: Papst Pius X.) Povijest Kristova kraljevstva. 1. Grimizno jedro: od Duhova u Jeruzalemu do osnutka crkvene države. 2. Križ na zastavama. Opatija: Srećko Cetinić, 1963–1964. 3. Izgubljeno jedinstvo: od renesanse do Francuske revolucije. Rijeka: F. Mašić, 1967; četvrti dio nije preveden.) (Geschichte des Gottesreiches. 1. Das Purpurne Segel - Vom Pfingstfest in Jerusalem bis zur Gründung des Kirchenstaates (1956). 2. Das Kreuz auf den Fahnen. Die Kirche im Mittelalter (1957). 3. Die verlorene Einheit. Von der Renaissance bis zur französischen Revolution (1957). 4. Fels in der Brandung: von der französischen Revolution bis zur Gegenwart (1958). Bilder aus der Kirchengeschichte für Jugend und Volk. Luzern, München: Rex-Verlag, 1956–1958) Redovnik među vukovima: Ivan Kapistran – velikan Evrope, pobjednik nad Turcima kod Beograda (Đakovo: Biskupski ordinarijat, 1982); drugo i treće izdanje pod naslovom Redovnik među vukovima: Ivan Kapistran - apostol Evrope (Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 1994, 2005) (Ein Mönch unter den Wölfen: Johannes von Kapistran, der Apostel Europas. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1965; izišlo i pod naslovom: Ein Mönch unter Wölfen: das Leben des heiligen Johannes Kapistran – Apostel Europas.) Princ Gonzaga (Zagreb: Zorislav Nikolić, 1967) (Prinz Gonzaga: Ein lebensbild des heiligen Aloysius. Luzern, München: Rex-Verlag, 1965) MG9 (N)

Ово је прича о једном великом духовнику из урбаног Београда, оцу Дејану Дејановићу, испричана пером његовог духовног чеда Ирине Војводић, мајке једанаесторо (11) деце и супруге протојереја Василија Војводића (оца споменуте деце), секретара Богословског факултета у Београду, наследника блаженопочившег оца Дејана и настојатеља ове чудесне заједнице под именом Камсада. Питак стил писања води нас кроз фрагменте живота заједнице у цркви, заједнице љубави, трпљења, пожртвовања, слоге, милосрђа, свега на шта нас је отац Дејан позивао и подсећао сваки пут испраћајући нас са Свете Литургије. Његове речи: „Све што чините - у славу Бога чините”, и данас одзвањају храмом Светог мученика Трифуна. Ова књига говори и о љубави и поштовању који је отац Дејан имао од стране многих духовника, свештеника, игумана манастира, монаха и монахиња, патријараха и епископа, као и углединих професора, доктора, уметника, до личности из света политке, тако и професионалаца разних струка и профила. Вредан садржај књиге је 46 фотографија, ауторско дело др Слободана М. Радуловића (аутора књиге Вујански крст Патријарха Павла), које потврђују веродостојност приче. (реч уредника Микро књиге) Садржај Реч издавача, 3 Предговор, 9 Духовним стазама Проте Дејана, 15 Поуке о помагању ближњима, 30 Храм Светог Трифуна - место духовних сусретања, 33 „Љуби ближњег свога“, 37 Патријарх Иринеј о Проти Дејану, 40 Редовно богослужење на празнике руских Светих, 45 Љубав не познаје границе, 49 Прота мисионари у болници, 51 Трећи дека, 54 Прота укида исповедање за време службе, 58 Прота о честом причешћивању, 61 И венчања у гробљанској цркви, 64 Мисионарски рад Протин, 66 Прота Дејан се старао о мени, 70 Патријарх Павле на изношењу плаштанице, 79 Духовна трибина - једна од ретких у Београду, 80 Протина несебична љубав, 82 Неспретност у манастиру, 87 Прота оболео од очију и даље служи, 89 Протино путовање ка престолу Господњем, 92 Поговор, 100 Прилози, 103 Из предговора Протосинђел Серафим (Петковић), настојатељ манастира Свете Тројице, Бијеле Воде Преосвећени викарни епископ Арсеније служио је свету архијерејску литургију са четири свештеника и три ђакона. Верника - поштовалаца проте Дејана био је велики број. Протојереј-ставрофор Дејан био је предао своју душу Оцу небеском да чека своје време. Тело му је почивало близу храма Светог Трифуна, било је са мајком Даринком и супругом-протиницом Доротејом. Прота је годинама служио, проповедао, исповедао, обављао помене преминулим верницима. У великом временском раздобљу од осамдесет пет година живота било је богатог пастирског садржаја. Било је пријатног и непријатног, тегоба, траума и искушења. Све је то прота Дејан хришћански подносио својом смиреношћу, разборитошћу и верским убеђењем. Рођен је у Босанском Петровцу 1930. г. од оца Душана, трговца, и мајке Даринке, са сестром Велинком (гајећи огромну љубав према покојном брату, Велинка се упокојила касније, прим. аут.). Таман се формирао у дечачића и при крају основне школе, дође за српски православии народ кобна 1941. година, када су зликовци усташе протеривали Србе из Босне и Хрватске. У прогонству се нашла и Дејанова породица. ... *** „Дошао", каже отац, један младић код мене на исповест и сав у уздасима каже: ,Ја сам много грешан’. Ja, да га охрабрим, кажем: ,Сине, ja сам толике године свештеник, не можеш да ме изненадиш.' Опет он са уздасима каже: ,Ал ово je страшно, не знам како то, да изговорим.' А ja опет: Па, сине, не брини, само почни и све ће бити лакше.” Кад он превали преко уста и рече: „Мени се свиђају девојке!" Настаде смех у сали. А отац одговори: „Да је друкчије, ја бих се забринуо!" И онда је отац објаснио да има случајева да се људи толико упреподобе да све сматрају грехом. У наставку је објаснио суштину тих односа и шта је грешно, а шта није. Ето, такав је био наш вољени отац. Сваки сусрет са о.Дејаном, или богослужење, доносили су радост. А осећај је био да смо оплемењени и одрагоцењени. И данас, кад год се ужелим мог драгог оца, одем на YouTube и послушам његово уводно излагање или неку од његових анегдота и утешим се. У љубави је живео, у љубави се кретао, са љубављу поступао, па се надам да он сада у љубави Христовој почива. Протосинђел Серафим (Петковић) настојатељ манастира Свете Тројице, Бијеле Воде Одломци из књиге После литургије упућивао нас је да се упознамо, да познајемо једни друге тачно по имену, јер ћемо се тако боље упознати и молити једни за друге. И данас, када се „Кампсада” увећала, чим угледам некога кога не познајем, упитам га како се зове, сећајући се благослова оца Дејана. Он је знао колико је важно за нашу саборну заједницу истинско упознавање личности и старање једних за друге. Много се радовао у почетку, кад смо и сами били изненађени, што су бројни људи који долазе недељом на литургију почели да се друже и помажу једни другима и преко недеље. Једне зиме су ми пуно помагали студента Румуни, браћа из свештеничке породице, који су долазили да помогну за певницом. И касније, када се број деде у мојој породици повећавао, нису сви могли да стану у колица, а били су дремали за толико пешачење (радним даном супруг је радио у банци, а ја сама редовно ишла у цркву св. Трифуна), наишао би неко од верника и ставио дете на кркаче, па заједно до цркве. Као што то, на пример, исто чине данас са Верицом и њеном малом децом. Веома сам се изненадила када сам схватила како о. Дејан брани децу када се, после литургије, неко нађе да их грди што се играју са песком тамо где горе свеће, а што је, на пример, недопустиво у неком манастиру где су монахиње строге према деци. Тада би се упустао у разговор-расправу са таквом особом, често баком која дође само да запали свеће, али не и на литургију: „Да ли знате да се ова деца недељом и празником причешћују на литургији, и у свом животу су се причестила више пута него што Ви имате година. Немојте их, молим Вас, грдити и терати из цркве.” *** Приказ књиге "Кампсадо, љубави моја" на порталу ”Ризница” Уредник 12/01/2022 Осврт се може почети и обрнутим редоследом (као у огледалу), преко Предговора проте Жарка Ускоковића (посетиоцима храма добро познатог) као деценијског сапутника и сапатника оца Дејана Дејановића. Везан је за први чин венчања које је млади свештеник Дејан обавио. Затим су заједно кренули на вршење у оно време изузетно тешке свештеничке дужности коју је пратио низ узрока. Деловали су пре свега од усташа закланој Славонији, а потом (није сувишно рећи) и „свакаквој“ Славонији. Места која се кроз њихово службовање помињу, већ су „позната“, али пре по злу које царује у време грађанских ратова. Породица Дејановић избегла 1941. године стиже у скоро подједнако мученички бомбама разорени Београд. Мученичка борба избегле породице у окупираном граду завршава се убиством оца, „главе породице“, и то ништа мање него од „ослободилаца“ Београда. Тај факт је иронија и символ судбине српског народа – започето бомбама Хитлера, настављено усташким геноцидом, треба да прође и кроз ужасе „ослобођења“. Избегли и прогнани од фашистичких злотвора, страдају од диктатора новог типа. Кад пандемијум зла код здробљених Срба 1944/45. све то слије у једно „онако“ и схвата као природно и неизбежно. После прогона из завичаја, губитка оца након ратних страдања, злопаћења по разореној Славонији, искушења не престају. Поново се враћа у Београд, где се невоље настављају. Чека га завршни подвиг – „подвиг служења у празној цркви“ (по изразу А. Тарасјева, „исписника“ оца Дејана, без чије харизме и свестраног залагања би поменути „подвиг“ трајао много дуже): „Памти да је први пут неко био присутан у потпуно празној цркви на целој светој Литургији. Више пута на велике празнике преко недеље дешавало се да у цркву не дође нико, па због тога не може ни да служи Литургију.“ Сведочења овакве врсте фотографија не може да пренесе и саопшти. У том случају она може да пренесе само празнину храма као снимке које праве историчари уметности, заинтересовани само за питања градње и украсе храма. Служење у празним храмовима, била је то „судбина“ многих свештеника оног времена широм земље – тад је појам „свештеник“ био символ мрачњаштва и издаје најгоре врсте. Тежина позива била је дубоко урезана у душу многих од њих и, упркос томе, упорно скривана. Успутном саговорнику и познанику она није откривана. Требало је бити са човеком врло близак и стећи висок степен поверења, па тек онда да се код појединца укаже потреба да се „отвори“ и некоме повери део својих невоља са којима се током вршења дужности сретао. Давно је речено да обим није показатељ вредности. У књизи обима „дванаестине“ (како се некад говорило) није се могло много рећи. За утеху је чињеница што би и у случају књиге далеко већег обима личност неког „јунака“ својим највећим делом остала и изнад и изван оквира таквог дела. Обим је мали, али је ризик осврта велики – ризик да многи буду незадовољни и осете се заобиђеним. „Уредник фотографије“ у овом случају може се оценити као „коаутор“ дела. Фотографије ту објављене нису само украс и илустрација, већ потврда и документ онога речима саопштеног. Живорад Јанковић веза: Приказ књиге на порталу Ризница Наслов: Кампсадо, љубави моја Издавач: Манастир Свете Тројице Страна у боји: 124 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 12 x 17 cm Година издања: 2022 ИСБН:

U dobrom stanju, petnaest knjiga iz sabranih dela - Članci i kritike - Diogenes - Pjesme - Zlatarevo zlato - Seljačka buna - Feljtoni i rasprave - Feljtoni - Kazalisna izvješća I - Kazalisna izvješća II - Branka - Kletva I - Kletva II - Pripovijesti I - Pripovijesti II - Pripovijesti IV Šenoa, August, hrvatski književnik, kritičar, prevoditelj i političar (Zagreb, 14. XI. 1838 – Zagreb, 13. XII. 1881). Studirao pravo u Zagrebu i Pragu, ali nije položio završne ispite. God. 1865. u Beču je uređivao listove Glasonoša i Slawische Blätter. U Zagreb se vratio 1866. i radio u uredništvu Pozora (1866–67), zatim kao dramaturg u Hrvatskom zemaljskom kazalištu (1870–73) i gradski bilježnik (1871), a od 1873. kao gradski senator. Od 1874. do smrti bio je urednik časopisa Vienac. God. 1877. bio je izabran za potpredsjednika Matice hrvatske. Služio se pseudonimom Veljko Rabačević, Petrica Kerempuh, Milutin, Branislav i različitim šiframa. Okušao se u gotovo svim književnim žanrovima: u hrvatskom javnom životu javio se kao novinar dopisima u Pozoru, ali i u drugim listovima onoga doba (Glasonoša, Leptir, Naše gore list), a književnu djelatnost nastavio je pjesmama, novelama, romanima, feljtonima, kritičkim i teorijskim tekstovima, prijevodima itd. Sastavio je antologiju Vienac izabranih pjesama hrvatskih i srbskih (1873) i Antologiju pjesničtva hrvatskoga i srbskoga, narodnoga i umjetnoga (1876). Prevodio je s francuskoga, njemačkoga, engleskoga i češkog jezika. U mladenačkoj raspravi Naša književnost (1865) zahtijevao je »popularnu, poučnu i zabavnu struku književnosti« radi razvijanja i promicanja narodnog duha i života. Držao je da umjetnost mora sadržavati estetsku i etičku komponentu, da mora djelovati u svrhu duhovne emancipacije hrvatskog naroda, vodeći računa poglavito o »socijalnom momentu«, te da se pisci moraju »obzirati na općinstvo i djelovati na narod«, svjesno odabirući tendencioznu književnost kao jedini način stvaranja samostalne civilizacije i očuvanja identiteta protiv tuđih utjecaja. U nizu djela izravno je reagirao na društvene i nacionalne probleme. Kao lirik skloniji deklamatorstvu i uzvišenoj retorici, bio je uspješniji kao politički i socijalni pjesnik. Ipak, pojedine izrazito lirske ljubavne pjesme nadživjele su svoje doba i uglazbljene postale dijelom tradicijske kulture (O ti dušo moje duše, Oj vi magle), a s njima se mogu usporediti pjesme epskoga značaja, tj. balade i legende u stihu, koje su, također u sprezi s glazbom, u obliku popijevaka zadržale popularnost do današnjih dana (Ribareva Jana, Vir). U mnogim je pjesmama izražavao pokretačke ideje svojega doba i politički program Strossmayerova narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Strossmayera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). S druge strane, u epskom pjesništvu, kao i mješovitim, lirsko-epskim oblicima u stihu (balade i romance), ostvario je vrhunac pjesničkih dometa hrvatske književnosti druge polovice XIX. st. Posebno se ističu povjestice (»historičke balade«), pjesničke pripovijesti i legende u kojima obrađuje događaje iz hrvatske povijesti s aktualnim političkim porukama (Smrt Petra Svačića, Propast Venecije, Fratarska oporuka, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović, Šljivari, Prokleta klijet) ili opijeva pučke priče (Postolar i vrag, Kugina kuća, Kameni svatovi, Zmijska kraljica). Upravo su mu pripovijesti s osloncem u hrvatskoj povijesti i predaji, podjednako u prozi (Turopoljski top, 1865) i u stihu (Kugina kuća, 1869; Kameni svatovi, 1869), donijele prvu književnu slavu. Najveći uspjeh doživio je povijesnim romanima (Zlatarovo zlato, 1871; Čuvaj se senjske ruke, 1875; Seljačka buna, 1877; Diogenes, 1878., i Kletva, nedovršen, 1881). Njima je kanonizirao roman u hrvatskoj književnosti i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta književna vrsta postala omiljenim štivom. U povijesnom romanu nasljedovao je model W. Scotta: istraživao je povijesne izvore i rabio autentične dokumente da bi pokazao kako raspored političkih snaga i društvene okolnosti utječu na živote »malih ljudi«. Povijest stoga više nije imala funkciju pozadine i kulise zbivanja: ona je bila akter romanesknoga svijeta i bitan čimbenik u radnji. Poticaj književnom djelu redovito je bio neki konkretan povijesni događaj, potkrijepljen dokumentima, oko kojega je Šenoina stvaralačka mašta plela mrežu napetih fikcionalnih zbivanja akteri kojih su bili izmišljeni ili povijesno posve beznačajni. Inzistirao je na analogijama između prošlosti i sadašnjosti – odabrani povijesni događaji služili su kao »nauk za buduća vremena« i kao ključ za rješavanje aktualnih nacionalnih i socijalnih problema. U njegovim povijesnim romanima izrazita je moralno-odgojna komponenta: privatni životi i osobna iskustva neposredno odgovaraju nacionalnim težnjama, ideologemima, etičkim dilemama i motivima zajednice. Ta su djela prožeta historicizmom i nacionalnom romantikom, a iznose događaje iz različitih razdoblja hrvatske povijesti: u prvom je za okosnicu odabrao sukob između Zagrepčana i plemića Stjepka Gregorijanca u XVI. st. sa središnjom pričom o ljubavi plemića i građanke (Zlatarovo zlato). Uslijedila je u roman oblikovana epizoda iz uskočke povijesti s početka XVII. st. (Čuvaj se senjske ruke), zatim složen i iznimno uspješan opis sukoba feudalaca i seljaka u sjevernoj Hrvatskoj i Sloveniji u XVI. st. (Seljačka buna), prikaz spletaka u Slavoniji i Zagrebu u XVIII. st. (Diogenes) i događaja iz XIV. st. koji su preusmjerili hrvatsku povijest u privatnom i javnom životu Zagreba (Kletva, dovršio J. E. Tomić). Šenoa je idealizirao određene segmente hrvatske prošlosti kako bi u čitatelju pobudio plemenitost, optimizam, patriotsku ushićenost i osjećaj vlastite moralne odgovornosti. Takav model povijesnog romana imao je velik utjecaj na hrvatsku pripovjednu prozu (Tomić, E. Kumičić, V. Car Emin, V. Deželić st., M. Jurić-Zagorka i dr.). Šenoa je autor i niza romana iz suvremenoga života (Mladi gospodin, 1875; Prosjak Luka, 1879; Vladimir, 1879; Branka, 1881), a u istom su tematskom krugu njegove novele (Prijan Lovro, 1873; Barun Ivica, 1874; Ilijina oporuka, 1876; Karanfil s pjesnikova groba, 1878; Kanarinčeva ljubovca, 1880., i dr.). U takvim duljim i kraćim pripovjednim oblicima s građom iz suvremenoga života on tematizira socijalne, političke i etičke probleme svojega doba: moralno i materijalno propadanje plemstva, odnos selo–grad, odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i dr.; zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna zbivanja na političkoj pozornici svojega doba, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se postupak približio realističkoj paradigmi. U feljtonima o problemima zagrebačkoga društva (Zagrebulje, 1866–67., 1877., 1879–80) satirički je komentirao aktualne negativne pojave u zagrebačkoj svakidašnjici: odnarođenost, njemčarenje, licemjerje, konformizam te različite moralne devijacije mlade buržoazije. Šenoa je Zagrebuljama hrvatskoj književnosti podario jedan od njezinih najvažnijih žanrova – podlistak, u kojem je britkim jezikom i duhovitim stilom, služeći se satirom i ironijom, komentirao političke i kulturne aktualnosti. Na žurnalistiku se nadovezuje kritičarska praksa: djelovao je dvadesetak godina kao kazališni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje – praktične i idejne. Prokomentirao je više od sedam stotina izvedaba iznoseći – prvi u nas – relevantne sudove o svim bitnim sastavnicama kazališnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu O hrvatskom kazalištu (Pozor, 1866) dao je ne samo analizu stanja u našem glumištu nego i program njegova razvoja. S manje se uspjeha okušao u drami (komedija Ljubica, 1866; nedovršena tragedija Slavka), ali je kazališnim kritikama i radom u kazališnoj upravi bitno utjecao na modernizaciju hrvatskoga glumišta i promjenu repertoara. Građanska drama Ljubica, po uzoru na francusku građansku dramu (V. Sardou, E. Scribe i dr.), tretirala je suvremenu tematiku, ali je kazališni fijasko doživjela dijelom zato što je stigla na socijalno nepripremljeno tlo, a dijelom jer u njoj Šenoa nije uspio scenski zaokružiti trivijalan zaplet komedije zabune. Borio se protiv njemačkih drugorazrednih komedija i inzistirao na realističkoj drami te vrhunskim dometima europske dramatike (W. Shakespeare, J. Racine, Molière, F. Schiller, J. W. Goethe). U stilskom pogledu njegova su djela mješavina romantike i realizma: idealizirao je stanovite segmente hrvatske povijesti s didaktičkim ciljevima, ali je socijalnom analizom anticipirao hrvatske realiste (A. Kovačić, V. Novak, K. Š. Gjalski). Široka slika društva što ju je stvorio, stotine najrazličitijih protagonista u tim djelima, likovi povijesni ali i posve izmišljeni, bili su sudionici velikoga hrvatskog panoptikuma. Zahvaljujući iznimnomu daru za fabuliranje te izboru zanimljivih tema iz prošlosti i suvremenosti, uspio je privući široku čitateljsku publiku i pridobiti ju za hrvatsku knjigu. Kao urednik Vienca kritički je usmjeravao hrvatsku književnu produkciju, postavio visoke estetske standarde i odigrao odlučnu ulogu u uzdizanju narodne prosvjete. Otkrio je niz novih talenata (Kovačić, A. Harambašić, I. Vojnović, R. Jorgovanić, A. Palmović i dr.) i podupirao ih u radu. Velika je uloga Šenoe romanopisca i pjesnika, književnoga kritičara i novinara, esejista i dramatičara u izgrađivanju standardnoga jezika. U svojim je djelima uvijek na prvo mjesto stavljao slogu, jedinstvo i toleranciju te pridonio hrvatskoj nacionalnoj integraciji i modernizaciji. Sustavno se posvetio događajima iz prošlosti i sadašnjosti različitih krajeva Hrvatske, od Slavonije, središnje Hrvatske, Istre do Dalmacije, povezujući ih jedinstvenim nacionalnim duhom, a uspoređujući ih s primjerima iz europske povijesti. Posebno je rado tematizirao rodni grad Zagreb kao političko središte Hrvatske te ga opisao u sva tri književna roda, u lirskom, epskom i dramskom obliku (Zagreb, Zagrebu, Zlatarovo zlato, Seljačka buna, Diogenes, Kletva, Ljubica i dr.). Poput suvremenika V. Hugoa, Šenoa je želio iznijeti panoramu hrvatske povijesti i povijesti čovječanstva u nizu raznovrsnih književnih oblika. Posljednje povjestice, legende i pjesničke pripovijesti odlikuju se novim, modernističkim postupcima (Zmijska kraljica), u kojima je poetiku kasnoga romantizma spontano preusmjerio u zanimanje za unutarnji život pojedinca, u skladu s novim europskim umjetničkim nastojanjima. U prijelaznom razdoblju između romantizma i realizma, a baštineći tradiciju sentimentalističkih umjetničkih vrijednosti, s jakim osjećajem za potrebe svojega doba, Šenoa je u tolikoj mjeri obilježio kulturni život druge polovice XIX. st. da se u povijesnim periodizacijama hrvatske književnosti razdoblje u kojem je aktivno djelovao, između 1865. i 1881., naziva njegovim imenom – Šenoino doba. Šenoa, August. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.

У уџбенику је обрађена проблематика превентивног и инвестиционог одржавања дистрибутивних ТС до напонског нивоа 110 kV, извођења манипулација, пријемног функционалног испитивања ТС 110/x, термовизијског снимања ТС, извођења и одржавања уземљења ТС и стубова надземних водова ниског и средњег напона, као и трасирања и одређивања локације квара и отклањaња квара на кабловским водовима. Посебно су обрађени услови за безбедан рад електромонтера на одржавању дистрибутивне мреже, као и основни принципи при изради и вођењу техничке документације електроенергетске опреме. Књига Одржавање електроенергетске опреме је првенствено намењена студентима високих техничких школа струковних студија на електротехничком одсеку. Међутим, књига може да послужи и као уџбеник ученицима средњих електротехничких школа и студентима техничких факултета. Поред тога књига може бити од користи и инжењерима, електромонтерима и техничарима електро струке који раде на одржавању електроенергетске опреме у електродистрибутивним предузећима и индустријским постројењима. Уџбеник садржи градиво које се највећим делом обрађује на предмету Одржавање електроенергетске опреме, као и нека поглавља која се обрађују на предмету Производња и пренос електричне енергије, и Релејна заштита на основним студијама, као и Дистрибутивне и индустријске мреже на специјалистичким студијама Високе техничке школе струковних студија у Новом Саду. Материјал и примери са коментарима су прикупљени из више књига, уџбеника и збирки задатака, Техничких препорука Електродистрибуције Србије, упутства Електровојводине као и са предавања и вежби које се изводе на основним студијама Факултета техничких наука у Новом Саду и Електротехничког факултета у Београду. Rецензији kњиге: Проф. др Николи Рајаковићу САДРЖАЈ 1. УВОД 1.1. Опште 1.2. Превентивно одржавање у фиксним временским интервалима 1.3. Превентивно одржавање на основу стања 1.4. Корективно одржавање 1.5. Одржавање засновано на поузданости рада система 1.6. Одржавање засновано на понашању елемената 1.7. Кварови 1.8. О уџбенику 1.9. Значење израза 1.10. Скраћенице 2. ПРЕВЕНТИВНО И ИНВЕСТИЦИОНО ОДРЖАВАЊЕ ТРАНСФОРМАТОРСКИХ СТАНИЦА 2.1 Израда годишњих планова одржавања 2.1.1 Израда плана набавке опреме 2.2 Праћење извршења годишњег плана превентивног одржавања 2.3 Дневни обилазак и провера ТС 110/x kV 2.4 Диспечерска анализа догађаја и недостатака у редовном погону 2.5 Израда годишњег плана набавке опреме материјала и делова 2.6 Израда терминског плана одржавања 2.7 Пријава радова 2.8 Израда програма рада 2.9 Пријава радова надлежном диспечерском центру 2.9.1 Потврђивање термина радова 2.9.2 Израда налога за рад 2.9.3 Требовање материјала и делова 2.10 Манипулација искључења и издавање дозвола за рад 2.10.1 Објекти I, II и III групе 2.10.2 Објекти IV групе и ТС 35/x kV 2.11 Извођење одржавања 2.12 Опозив дозвола за рад и манипулација укључења 2.12.1 Објекти I, II и III групе 2.12.2 Објекти IV групе и ТС 35/x kV 2.13 Враћање неупотребљеног материјала и делова 2.14 Предаја налога за рад и листа одржавања 2.15 Анализа и закључци о изведеним радовима 2.16 Накнадно отклањање уочених недостатака 2.17 Измена техничке документације 2.18 Верификација одржавања 2.19 Мере сигурности и безбедности 2.20 Одржавање трансформаторских станица 110/x kV 2.20.1 Ревизија зграде трансформаторских станица 110/X kV 2.20.2 Ревизија лимарије 2.20.3 Ревизија гвоздене конструкције 2.20.4 Ревизија темеља и шахтова 2.20.5 Ревизија коловоза и пешачке стазе 2.20.6 Ревизија ограде и улазне капије 2.20.7 Ревизија инсталације 2.20.8 Ревизија громобрана 2.20.9 Ревизија погонске просторије 2.20.10 Ревизија прекидача 2.20.11Ревизија растављача и склопка-растављача 2.20.12Ревизија струјних и напонских мерних трансформатора 2.20.13 Ревизија потпорних и проводних изолатора 2.20.14 Ревизија сабирница 2.20.15 Ревизија командне плоче, столова и ормана у пољу 2.20.16 Ревизија акумулаторске станице 2.20.17 Ревизија компресорске станице 2.20.18 Ревизија кондензаторске батерије 2.21 Погонска испитивања у трансформаторским станицама 2.21.1 Погонска испитивања прекидача 110 kV 2.21.2 Погонска испитивања прекидача 6, 10, 20 и 35 kV 2.21.3 Погонска испитивања растављача и склопка-растављача 2.21.4 Погонска испитивања струјних и напонских мерних трансформатора 2.21.5 Погонска испитивања потпорних и проводних изолатора 2.21.6 Погонска испитивања кондензаторске батерије 2.22 Ремонт трансформаторских станица 110/ x kV 2.22.1 Мање поправке зграда 2.22.2 Ремонт лимарије 2.22.3 Ремонт гвоздене конструкције 2.22.4 Ремонт темеља и шахтова за уље 2.22.5 Ремонт коловоза и пешачких стаза 2.22.6 Ремонт ограда и улазне капије 2.22.7 Ремонт инсталације 2.22.8 Ремонт громобрана 2.22.9 Ремонт погонских постројења 2.22.10 Ремонт прекидача 2.22.11 Ремонт растављача и склопка-растављача 2.22.12 Ремонт струјних и напонских мерних трансформатора 2.22.13 Ремонт потпорних и проводних изолатора 2.22.14 Ремонт сабирница 2.22.15 Ремонт командне плоче, столова и ормана у пољу 2.22.16 Ремонт компресорске станице 2.22.17 Ремонт кондензаторске батерије 2.22.18 Веће поправке на грађевинском делу 2.22.19 Веће поправке на електроенергетској опреми 2.23 Одржавање енергетских трансформатора 2.23.1 Ревизија енергетских трансформатора 110/x и 35/x kV 2.23.2 Ревизија трансформатора 10/0.4 и 20/0.4 kV 2.23.3 Погонска испитивања енергетских трансформатора 2.23.4 Испитивање изолационог уља 2.24 Ремонт трансформатора 2.24.1 Радионички ремонт трансформатора 2.24.2 Ремонт на терену 2.25 Одржавање трансформаторских станица 10/0.4 и 20/0.4 kV 2.25.1.1 Ревизија електромонтажног дела ТС 10/0.4 и ТС 20/0.4 kV 2.25.1.2 Ревизија трансформатора 10/0.4 и 20/0.4 kV 2.25.2 Ремонт ТС 10/0.4 и ТС 20/0.4 kV 2.25.2.1 Ремонт електромонтажног дела ТС 2.25.2.2 Ремонт трансформатора 10/0.4 и 20/0.4 kV 2.25.3 Погонска испитивања у ТС 10/0.4 и ТС 20/0.4 kV 2.25.4 Захтев за стављање ТС 10/0.4 и ТС 20/0.4 kV у безнапонско стање 2.25.5 Пример радионичког ремонта трансформатора 2.25.6 Пример ремонта дистрибутивне ТС 2.25.7 Испитивање енергетског трансформатора 20/0.4 кV 2.26 Одржавање извора једносмерне струје 2.26.1 Ревизија извора једносмерне струје 2.26.1.1 Визуелна провера сигнала испада извора једносмерне струје 2.26.1.2 Провера рада акумулаторске батерије и исправљача 2.26.1.3 Визуелни преглед акумулаторске батерије 2.26.1.4 Провера нивоа електролита ћелија 2.26.1.5 Контрола мостова на акумулаторској батерији 2.26.1.6 Провера напона пуњења на половима батерије 2.26.1.7 Провера напона пуњења на исправљачу 2.26.1.8 Провера сигнализације испада исправљача 2.26.1.9 Провера непрекидности акумулаторске батерије 2.26.1.10 Преглед и провера осталих елемената извора једносмерне струје 2.26.1.11 Записи о испитивању 2.26.2 Погонско испитивање извора једносмерене струје 2.26.2.1 Провера густине електролита и напона ћелија 2.26.2.2 Провера капацитета акумулаторске батерије 2.26.2.3 Провера аутоматске регулације исправљача 2.26.2.4 Записи о испитивању 2.26.3 Ремонт извора једносмерене струје 2.26.3.1 Замена неисправних ћелија у батерији 2.26.3.2 Замена неисправне акумулаторске батерије 2.26.3.3 Ревитализација акумулаторских батерија 2.26.3.4 Ремонт исправљача 2.26.3.5 Записи о одржавању 2.27 Oдржавање заштите од пренапона 2.27.1 Ревизија пренапонске заштите 2.27.1.1 Ревизија заштитиних искришта 2.27.1.2 Ревизија заштитне ужади 2.27.1.3 Ревизија бројача пражњења 2.27.1.4 Ревизија мрежног одвајача 2.27.1.5 Ревизија цевних одводника пренапона 2.27.1.6 Ревизија вентилних и металоксидних одводника пренапона 2.27.2 Погонско испитивање заштите од пренапона 2.27.3 Ремонт заштите од пренапона 2.27.3.1 Ремонт заштитиних искришта 2.27.3.2 Ремонт заштитиних ужади 2.27.3.3 Ремонт цевних одводника пренапона 2.27.3.4 Ремонт вентилних и металоксидних одводника пренапона 2.28 Одржавање мерног места, уређаја за показивање мерних величина, заштитиних уређаја и аутоматика 2.28.1 Ревизија мерног места 2.28.2 Ревизија уређаја за показивање мерних величина, заштитиних уређаја и аутоматика 2.28.3 Погонска испитивања мерног места 2.28.4 Погонска испитивања уређаја за показивање мерних величина, заштитиних уређаја и аутоматика 2.28.5 Погонска испитивања заштитних уређаја 2.28.5.1 Погонска испитивања прекострујних релеја 2.28.5.2 Погонска испитивања диференцијалних релеја 2.28.5.3 Погонска испитивања међутрансформатора 2.28.5.4 Погонска испитивања усмерених земљоспојних релеја 2.28.5.5 Погонска испитивања поднапонских и наднапонских релеја 2.28.5.6 Погонска испитивања релеја за стабилизацију 2.28.5.7 Погонска испитивања релеја за термичку заштиту, контактни термометри и термостати 2.28.5.8 Погонска испитивања Buholtz релеја 2.28.5.9 Погонска испитивања релеја дистантне заштите 2.28.5.10 Погонска испитивања релеја подфреквентне заштите 2.28.5.11 Погонска испитивања релеја за сигнализацију земљоспоја у колима једносмерног напона 2.28.5.12 Погонска испитивања аутоматских прекидача, контактора и преклопки 2.28.5.13 Погонска испитивања релеја за контролу искључних кругова прекидача 2.28.5.14 Погонска испитивања ожичавања 2.28.6 Погонска испитивања аутоматика 2.28.6.1 Погонска испитивања аутоматског поновног укључења 2.28.6.2 Погонска испитивања аутоматске регулације напона 2.28.6.3 Погонска испитивања осталих аутоматика везаних за рад трансформатора 2.28.6.4 Погонска испитивања допунске резервне заштите 2.28.7 Погонско испитивање нужног светла 2.28.8 Ремонт мерног места 2.28.9 Ремонт уређаја за показивање мерних величина, заштитиних уређаја и аутоматика 3. МАНИПУЛАЦИЈЕ 3.1. Увод 3.2 Основни принципи манипулација 3.2.1 Припремне радње 3.3 Манипулације расклопним уређајима 3.3.1 Постављање уземљења 3.3.2 Завршне радње 3.4 Заштитне мере 3.4.1 Заштитна средства 3.4.2 Поступање у случају струјног удара 3.4.3 Ризик при одржавању електроенергетске опреме 3.5 Манипулације у случају хаварије 4. ПРИЈЕМНО ФУНКЦИОНАЛНО ИСПИТИВАЊЕ ТРАНСФОРМАТОРСКИХ СТАНИЦА 110/x kV 4.1 Увод 4.2 Визуелни преглед уграђене опреме у ТС 110/x kV 4.3 Испитивање крупне опреме 4.3.1 Испитивање крупне опреме и заштите уређајем за примарно испитивање релеа 4.3.1.1 Спрезање уређаја 4.3.1.2 Подешавање и мерење струје 4.3.1.3 Мерење времена деловања заштите 4.3.2. Испитивање мерних трансформатора 4.3.2.1 Напонски мерни трансформатори 4.3.2.2 Струјни мерни трансформатори 4.3.2.3Одређивање хомологих крајева мерних трансформатора 4.3.2.4. Испитивање преносног односа СМТ 4.4. Испитивање проводника и кругова помоћних напона 4.4.1. Испитивање веза проводника 4.4.2. Испитивање кругова помоћних напона 4.5 Испитивање и подешавање мерно-заштитиних уређаја у ТС 110/x kV 4.5.1 Типови заштита енергетских трансформатора 110/x kV 4.5.1.1 Buholtz заштита 4.5.1.2 Диференцијална заштита 4.5.1.3 Заштита кућишта (котловска заштита) 4.5.1.4 Заштита од преоптерећења 4.5.1.5 Buholtz заштита регулационог прекидача 4.5.1.6 Прекострујна заштита 4.5.1.7 Хомополарна (земљоспојна) заштита 4.5.1.8 Земљоспојна заштита у неутралној тачки 20 kV 4.5.1.9 Додатна заштита (ДЗ) 4.5.1.9.1 Заштита од несиметричног напајања ЕТ 4.5.1.9.2 Заштита сабирница 20 kV 4.5.1.9.3 Заштита од отказивања прекидача 20 kV (ЗОП) 4.5.1.9.4 Додатна резервна заштита (ДРЗ) 4.6 Испитивање и подешавање мерно-заштитних уређаја 4.7 Испитивање аутоматика у ТС 110/20 кV 4.7.1 Аутоматско поновно укључење прекидача 20 кV 4.7.2 Аутоматско укључење спојке (20 кV) и растерећење ЕТ – АУСРЕТ 4.7.3 Испад прекидача ЕТ на 20 кV код дефинитивног испада прекидача ЕТ на 110 кV 4.7.4 Аутоматско укључење и искључење прекидача хлађења ЕТ 4.7.5 Спољно и унутрашње грејање 4.7.6 Аутоматско укључење нужног светла 4.7.7 Аутоматско поновно укључење прекидача 110 кV 4.7.8 Поновно аутоматско укључење спојке и трансформатора – ПАУСИТ 4.7.9 Асиметрија полова 4.7.10 Аутоматска регулација напона 4.8 Испитивање сигнализације 4.8.1 Звучна сигнализација 4.8.2 Визуелна сигнализација 4.8.3 Светлосна сигнализација 4.8.4 Даљинска збирна сигнализација 5. ТЕРМОВИЗИЈСКО ИСПИТИВАЊЕ ТРАНСФОРМАТОРСКИХ СТАНИЦА 5.1 Развој термовизије кроз историју 5.2 Основне дефиниције и појмови 5.3 Инфрацрвено зрачење 5.4 Појам емисивности и „црног тела“ 5.5 Топлотна проводљивост 5.6 Поље видљивости 5.7 Појам „топлог места“ 5.8 Мерење прелазних отпора расклопних уређаја 5.9 Термовизијска камера 5.10 Топла места на расколпној опреми у ТС 5.10.1 Снимак малоуљног прекидача 5.10.2 Снимак SF6 прекидача 5.10.3 Критеријуми за оцену стања опреме 5.11 Примери термовизије елемената постројења 6. ИЗВОЂЕЊЕ И ОДРЖАВАЊЕ УЗЕМЉЕЊА У ТРАНСФОРМАТОРСКИМ СТАНИЦАМА 6.1 Извођење уземљења у ТС 6.1.1 Основни технички услови за димензионисање и извођење система уземљења ТС 6.1.2 Уземљивачи и земљоводи 6.1.3 Кабел као уземљивач 6.1.4 Уземљење ТС 110/ x kV 6.1.5 Уземљење ТС 35/10 kV и ТС 35/20 kV 6.1.6 Уземљења у кабловским ТС 10/0.4 kV и ТС 20/0.4 kV 6.1.7 Уземљењe у ТС 10/0.4 kV и ТС 20/0.4 kV које се прикључују на надземну СН мрежу 6.1.8 Уземљењe приградске слободностојеће ТС 6.1.8.1 Уземљивач заштитиног уземљења 6.1.8.2 Уземљивач радног уземљења 6.1.8.3 Здружено уземљење 6.1.9 Уземљењe стубне ТС 6.2 Одржавање уземљења у ТС 6.2.1 Ревизија уземљења 6.2.1.1 Ревизија приступачних делова земљовода 6.2.1.2 Ревизија приступачних делова уземљивача 6.2.2 Погонска испитивања уземљења 6.2.2.1 Заштитино уземљење у мрежи са компензацијом струје земљоспоја 6.2.3 Рокови испитивања уземљења 6.2.4 Испитивање електроизолационих стајалишта 6.2.5 Мерење отпорности уземљења у ТС 110/x kV 6.2.5.1 Метода мерења 6.2.5.2 Напон додира и напон корака 6.2.6 Ремонт уземљења 6.2.6.2 Ремонт приступачних делова уземљивача 6.2.6.3 Ремонт неприступачних делова уземљивача 7. ОДРЖАВАЊЕ КАБЛОВСКИХ ВОДОВА 7.1 Увод 7.2 Идентификација каблова и опрема за идентификацију 7.2.1 Уређај за идентификацију каблова 7.3 Одређивања места квара 7.4 Карактеристичне величине каблова 7.5 Типови квара 7.6 Препознавање квара 7.6.1 Незапаљиви кварови 7.6.2 Краткотрајна трансформација 7.6.3 Метода рефлексије таласа 7.6.4 Ограничења методе рефлексије таласа 7.6.5 Лоцирање квара 7.6.6 Директна метода 7.6.7 Метода поређења 7.6.8 Диференцијална метода 7.6.9 Метода рефлексије таласа од лука 7.7 Методе прелокације квара помоћу транзијентних таласа 7.7.1 Метода напонских осцилација 7.7.2 Струјно-импулсна метода 7.8 Одређивање микролокације квара 7.9. Лоцирање квара на плашту 7.10 Пример лоцирања квара на 20 kV каблу XHE 49 7.10.1 Обезбеђивање места рада 7.10.2 Израда кабловске спојнице 7.10.3 Спољно заптивање и заштита 7.10.4 Провера уфазованости 7.10.5 Пуштање кабла у погон и враћање уклопног стања 7.11 Погонска испитивања кабловских водова 7.12 Ремонт кабловских водова 7.12.1 Ремонт електромомтажног дела кабловских водова 7.12.1.1 Ремонт кабловских водова 7.12.1.2 Ремонт кабловских завршница 7.12.1.3 Ремонт кабловских спојница 7.12.1.4 Ремонт кабловских прикључних ормана и кабловских кутија 7.12.2 Ремонт грађевинског дела кабловских водова 7.12.2.1 Ремонт трасе кабловских водова 7.12.2.2 Ремонт кабловске канализације 7.12.2.3 Ремонт кабловских шахтова 7.12.2.4 Ремонт кабловских прикључних ормана и кабловских прикључних кутија 7.12.2.5 Ремонт деонице или целог кабловског вода 8. ОДРЖАВАЊЕ НАДЗЕМНИХ ВОДОВА 8.1 Термини и дефиниције 8.2 Технички подаци о мрежи и погонски услови 8.3 Извођење уземљења стубова надземне мреже 8.3.1 Прстенасти уземљивач 8.3.2 Зракасти уземљивач 8.3.3 Земљовод 8.3.4 Критеријуми за димензионисање уземљења стубова СН водова 8.3.4.1 Заштита од повратних прескока 8.3.4.2 Заштита од напона додира 8.3.5 Уземљење стубова нисконапонске мреже 8.3.5.1 Погонско уземљење у нисконапонске мрежи 8.3.6 Уземљење стубова водова 35 kV 8.3.7 Уземљење стубова водова 110 kV 8.3.8 Мерење отпорности уземљења стубова 8.4 Ревизија грађевинског дела надземних водова 8.4.1 Дрвени стубови 8.4.2 Армирано-бетонски стубови 8.4.3 Челично-решеткасти и остали метални стубови 8.4.4 Ревизија кровних и зидних носача и конзола дистрибутивне мреже 8.5 Ревизија електромонтажног дела надземих водова 8.5.1 Ревизија проводника и заштитиних ужади 8.5.2 Водови са самоносећим кабловским снопом 8.5.3 Изолатори и изолаторски ланци 8.5.4 Растављачи на надземним водовима 8.5.5 Траса надземних водова 8.5.6 Уземљење стубова 8.6 Погонска испитивања електроенергетских надземних водова 8.7 Ремонт грађевинског дела електроенергетских надземних водова 8.7.1 Ремонт дрвених стубова 8.7.2 Ремонт армирано-бетонских стубова 8.7.3 Ремонт челично-решеткастих и осталих металних стубова 8.7.4 Ремонт кровних и зидних носача и конзола 8.8 Ремонт електромонтажног дела надземних водова 8.8.1 Ремонт проводника и заштитиних ужади 8.8.2 Ремонт водова са самоносећим кабловским снопом 8.8.3 Ремонт изолатора и изолаторских ланаца 8.8.4 Ремонт растављача на надземним водовима 8.9 Ремонт трасе надземних водова 8.10 Ремонт деоница или целог надземног вода 8.11 Одржавање уземљења дистрибутивне мреже 8.11.1 Ремонт уземљења стубова 8.11.2 Погонска испитивања уземљења 8.11.2.1 Заштитино уземљење у СН мрежи са изолованом нултом тачком 8.11.2.2 Заштитино уземљење у СН мрежи са компензацијом струје земљоспоја 8.11.2.3 Заштитино уземљење у СН мрежи са нултом тачком 9. БЕЗБЕДАН РАД ПРИ ОДРЖАВАЊУ ЕЛЕКТРОЕНЕРГЕТСКЕ ОПРЕМЕ 9.1 Класификација опасноти од електричне струје и зоне опасности 9.2 Безбедан рад при одржавању електроенергетских објеката 9.2.1 Мере за безбедан рад у близини напона 9.2.2 Мере за безбедан рад под напоном 9.2.3 Мере за безбедан рад у безнапонском стању 9.2.3.1 Основна правила за осигурање места рада 9.2.3.2 Допунске мере заштите на ниском напону 9.2.3.3 Посебни захтеви 9.3 Мере за спречавање повреда од дејства електричне струје индукованог напона 9.4 Заштитна средства за рад у електрoенергетским постројењима 9.5 Безбедан и здрав рад при излагању електромагнетном пољу 9.6 Безбедност на раду у систему управљања квалитетом 10. ТЕХНИЧКА ДОКУМЕНТАЦИЈА 10.1 Техничка регулатива 10.2 Врсте пројеката 10.3 Прикључење објеката на електроенергетску мрежу 10.3.1 Услови и начин издавања електроенергетске сагласности 10.3.2 Услови за прикључење објеката на електроенергетску мрежу 10.3.2.1 Услови и начин прикључења градилишта привремених објеката и објеката у пробном раду на мрежу 10.4 Електро пројекти 10.5 Документација 10.5.1 Техничка документација 10.5.2 Документација о одржавању 10.5.2.1 Књига одржавања 10.5.2.2 Дневник догађаја на објекту 10.5.2.3 Испитни протоколи и атести 10.5.2.4 Картотеке 10.5.2.5 Записи о одржавању 10.5.2.6 Документација о кваровима 10.5.2.7 Вођење и одлагање документације о одржавању 11. ЛИТЕРАТУРА 12. ПРИЛОЗИ 12.1 Диспечерски радни налог и налог за рад 12.2 Дозвољена струјна оптерећења кабловских водова 12.3 Дозвољена оптерећења дистрибутивних трансформатора 12.4 Дозвољена струјна оптерећења надземних водова 12.5 Сигурносна висина и удаљеност надземних водова у одосу на објекте 12.6 Редукциони фактор и импеданса електричне заштите каблова 12.7 Коефицијент изнетог потенцијала за прву ТС на СКС-у 12.8 Коефицијент изнетог потенцијала за прву ТС на UPE каблу 12.9 Расклопни блок средњег напона у МБТС 12.10 Расклопни блок ниског напона у МБТС 12.11 Диспозиција опреме СТС ЕВ-5 12.12 Једнополна шема СТС ЕВ-5 тип „индустријска“ 12.13 Трополна шема СТС ЕВ-5 тип „индустријска“ 12.14 Изглед НН разводне табле СТС 12.15 Ров НН кабловског вода 12.16 Бетонски темељ за травњак 12.17 Упозоравајућа трака 12.18 Траса кабла 12.19 Процедуре и упутства за одржавање електроенергеских објеката у дистрибутивној мрежи Електровојводине 12.20 Мерење импедансе уземљења напона додира и напона корака у ТС 110/x 12.21 Извештај о испитивању дистрибутивног трансформатора

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Pavlović (16. avgust 1928 – 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme. Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova. Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom. Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine. Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato. Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000) Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio. Mnogi studenti pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji. Presokratska misao je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“ I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića. Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora. Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofske misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima. Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: „Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu“ Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotografije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića: Jov 17,15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti? Dubina i težina ovog pitanja ga je pratila i obeležila ceo život. Rekli su o Branku Pavloviću Posmrtno slovo profesora Slobodana Žunjića povodom smrti Branka Pavlovića: „Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistema i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja. Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvanrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i tematskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke. Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje: „Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“ Iz svog najdubljeg unutrašnjeg poriva bez ostatka posvećen filozofiji i nastavno-pedagoškom radu, njegov život se završio pre nego što je dao sve što je mogao dati, ali nalog mudrosti koja ga je vodila nije izneverio. „ Milorad Lj. Milenković: Nadgrobno slovo mome jedinom učitelju u filozofiji Branku U. Pavloviću: „/.../ Sada, kada si otišao, kada dar tvog duha ne može biti zaboravnjen, o putu kojim stupaš, velim: o toj svetoj stvari neka sveto ćutanje razmišlja! Večna ti slava i hvala!“ Zdravko Kučnar, Politika, 16. 6. 2001. „/.../U senci pomenutih izdanja izrasta u poslednjih nekoliko godina, postepeno, tiho i nenametljivo, izdanje celokupnog filozofskog stvaralaštva Branka Pavlovića (1928—1996). Iako nije formalno označeno kao sabrana dela, ovo izdanje sabire i iznosi na videlo sve ono što je napisao Branko Pavlović. Širina interesovanja Reč je o prerano preminulom autoru koji je za života objavio svega dve knjige: „Raspravu o filozofskim osnovama nauke“ (1973) i „Filozofiju prirode“ (1978), ako ne računamo udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu, Pavlović je bio istinski predan svom pozivu. Među svojim studentima stekao je istinske poštovace i učenike. Predanim radom onih koji su mu bili naprivrženiji - Ilije Marića, urednika, koji je prikupio i pripremio za objavljivanje sve Pavlovićeve radove i rukopise iz zaostavštine, i Branislava Gojkovića, izdavača, kod „Platoa“ se do sada pojavilo sedam, od deset, knjiga koje sam Pavlović nije stigao da objavi. Četiri knjige: „Eros i dijalektika“, „Metafizika i egzistencija“, „Presokratska misao“ i „Filozofski rečnik“, objavljene su 1997, „Filozofski triptih“ 1998, a nedavno (sa oznakom 2000) pojavile su se i najnovije knjige: „Vidovija Artura Polačeka“ i „Mislilac na agori“. Poslednje dve knjige su na najlepši način obeležile petnaestogodišnjicu autorove smrti. Izdanje Pavlovićevih dela uključiće još i „Uvođenje u filozofiju“, „Filozofiju nauke“ (članke) i opsežna „Predavanja o savremenoj filozofiji“, koja priprema Ilija Marić. Već i sami naslovi ukazuju na širinu piščevih interesovanja u filozofiji. Ona obuhvataju i antičku i modernu i savremenu filozofiju, kao i najrazličitije oblike filozofskog izlaganja - rasprave i studije, sintetičke preglede, članke stručnog i enciklopedijskog karaktera, fragmente, meditativne zapise i sl. Pavlovićevi tekstovi otkrivaju temeljitog istraživača retke filozofske kulture i obrazovanosti, autora koji čitaoce uvodi u izvorno grčko filozofiranje, ali isto tako umešno i u probleme i filozofsko razumevanje savremenog života, njegovih opsena i ideologija. Pavlović je filozof u osami i meditaciji, ali i na agori, u dijalogu i u polemici. Bio je usamljenik, izvan škola i pravaca, struja ili partija, ali angažovan u svim oblicima filozofskog i kulturnog delovanja – predavač na Univerzitetu, ali i na javnim i popularnim tribinama, urednik u filozofskim časopisima, jednako okrenut najdubljim filozofskim raspravama, popularizaciji filozofije i filozofskom sučeljavanju sa svakodnevnim životom. Antički izvori Delovao je u vremenu kada je, sticajem društvenih i kulturnih okolnosti, filozofija kod nas, naročito u Beogradu, imala važnije mesto negoli ikada pre i posle toga. Pavlović je tu okolnost koristio da bi interesovanje za filozofiju usmeravao na njene antičke izvore. Suprotstavljao se svođenju filozofske kulture na puku struku. Vlastiti život vodio je odista filozofski. Svojim radom pokazivao je da je filozofija stvar slobodnog mišljenja i dijaloga, a ne bilo kakve dogme i pripadništva strujama koje diktira vreme ili različite ideologije. Više nego iko drugi u našoj univerzitetskoj sredini, bio je okrenut studentima koji su ga prihvatali kao istinskog učitelja u filozofiji. „Mislilac na agori“, kako priređivač naslovljava deo Pavlovićevih tekstova iz praktične filozofije i njegova oglašavanja na javnoj sceni, na tribinama i u štampi, obelodanjuje jedan vid autorovog angažmana, ali je istovremeno i dokument o jednom razdoblju u našoj filozofiji u kojoj je Branko Pavlović ostavio svoj prepoznatljiv, trajan, ali nikada nametljiv trag. Trud Pavlovićevih učenika i poštovalaca i nastojanje da njegovo delo ne ostane zaboravljeno, već da ga saberu, pripreme za objavljivanje u učine dostupnim našoj kulturnoj javnosti redak je poduhvat u našoj sredini i svake pohvale vredan čin. Može se očekivati da će i druga „sabiranja“ koja su u izgledu, a valja ih i podsticati, doprineti boljem i potpunijem sagledavanju kretanja i dometa u našoj filozofiji. Irina Deretić o neposotojanju srpske filozofske škole danas „Središnji cilj projekta ’Istorije srpske filozofije’ jeste temeljno i kritičko preispitivanje nacionalne filozofske baštine, kao i njenog odnosa sa ostalim disciplinama duhovnih i prirodnih nauka, u cilju nastojanja da se pokaže postojanje identiteta i kontinuiteta u razvoju naše filozofije. Isto tako, ovaj projekat predstavlja težnju i da se započne kontinuirano institucionalno bavljenje srpskom filozofijom, koje u našoj novijoj prošlosti nije ostvareno uprkos velikim i značajnim doprinosima pojedinaca poput Branka Pavlovića, Mihaila Đurića, Slobodana Žunjića, Ilije Marića, Bogumira Đukića i drugih.“

Autor - osoba Pavlović, Branko Naslov Filozofski rečnik / Branko Pavlović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Plato, 1997 (Beograd : Fond Kapetan Dragan) Fizički opis 257 str. Zbirka Biblioteka Na tragu Branko Pavlović (16. avgust 1928 – 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme. Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova. Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom. Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine. Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato. Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000) Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio. Mnogi studenti pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji. Presokratska misao je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“ I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića. Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora. Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofske misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima. Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: „Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu“ Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotografije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića: Jov 17,15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti? Dubina i težina ovog pitanja ga je pratila i obeležila ceo život. Rekli su o Branku Pavloviću Posmrtno slovo profesora Slobodana Žunjića povodom smrti Branka Pavlovića: „Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistema i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja. Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvanrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i tematskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke. Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje: „Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“ Iz svog najdubljeg unutrašnjeg poriva bez ostatka posvećen filozofiji i nastavno-pedagoškom radu, njegov život se završio pre nego što je dao sve što je mogao dati, ali nalog mudrosti koja ga je vodila nije izneverio. „ Milorad Lj. Milenković: Nadgrobno slovo mome jedinom učitelju u filozofiji Branku U. Pavloviću: „/.../ Sada, kada si otišao, kada dar tvog duha ne može biti zaboravnjen, o putu kojim stupaš, velim: o toj svetoj stvari neka sveto ćutanje razmišlja! Večna ti slava i hvala!“ Zdravko Kučnar, Politika, 16. 6. 2001. „/.../U senci pomenutih izdanja izrasta u poslednjih nekoliko godina, postepeno, tiho i nenametljivo, izdanje celokupnog filozofskog stvaralaštva Branka Pavlovića (1928—1996). Iako nije formalno označeno kao sabrana dela, ovo izdanje sabire i iznosi na videlo sve ono što je napisao Branko Pavlović. Širina interesovanja Reč je o prerano preminulom autoru koji je za života objavio svega dve knjige: „Raspravu o filozofskim osnovama nauke“ (1973) i „Filozofiju prirode“ (1978), ako ne računamo udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu, Pavlović je bio istinski predan svom pozivu. Među svojim studentima stekao je istinske poštovace i učenike. Predanim radom onih koji su mu bili naprivrženiji - Ilije Marića, urednika, koji je prikupio i pripremio za objavljivanje sve Pavlovićeve radove i rukopise iz zaostavštine, i Branislava Gojkovića, izdavača, kod „Platoa“ se do sada pojavilo sedam, od deset, knjiga koje sam Pavlović nije stigao da objavi. Četiri knjige: „Eros i dijalektika“, „Metafizika i egzistencija“, „Presokratska misao“ i „Filozofski rečnik“, objavljene su 1997, „Filozofski triptih“ 1998, a nedavno (sa oznakom 2000) pojavile su se i najnovije knjige: „Vidovija Artura Polačeka“ i „Mislilac na agori“. Poslednje dve knjige su na najlepši način obeležile petnaestogodišnjicu autorove smrti. Izdanje Pavlovićevih dela uključiće još i „Uvođenje u filozofiju“, „Filozofiju nauke“ (članke) i opsežna „Predavanja o savremenoj filozofiji“, koja priprema Ilija Marić. Već i sami naslovi ukazuju na širinu piščevih interesovanja u filozofiji. Ona obuhvataju i antičku i modernu i savremenu filozofiju, kao i najrazličitije oblike filozofskog izlaganja - rasprave i studije, sintetičke preglede, članke stručnog i enciklopedijskog karaktera, fragmente, meditativne zapise i sl. Pavlovićevi tekstovi otkrivaju temeljitog istraživača retke filozofske kulture i obrazovanosti, autora koji čitaoce uvodi u izvorno grčko filozofiranje, ali isto tako umešno i u probleme i filozofsko razumevanje savremenog života, njegovih opsena i ideologija. Pavlović je filozof u osami i meditaciji, ali i na agori, u dijalogu i u polemici. Bio je usamljenik, izvan škola i pravaca, struja ili partija, ali angažovan u svim oblicima filozofskog i kulturnog delovanja – predavač na Univerzitetu, ali i na javnim i popularnim tribinama, urednik u filozofskim časopisima, jednako okrenut najdubljim filozofskim raspravama, popularizaciji filozofije i filozofskom sučeljavanju sa svakodnevnim životom. Antički izvori Delovao je u vremenu kada je, sticajem društvenih i kulturnih okolnosti, filozofija kod nas, naročito u Beogradu, imala važnije mesto negoli ikada pre i posle toga. Pavlović je tu okolnost koristio da bi interesovanje za filozofiju usmeravao na njene antičke izvore. Suprotstavljao se svođenju filozofske kulture na puku struku. Vlastiti život vodio je odista filozofski. Svojim radom pokazivao je da je filozofija stvar slobodnog mišljenja i dijaloga, a ne bilo kakve dogme i pripadništva strujama koje diktira vreme ili različite ideologije. Više nego iko drugi u našoj univerzitetskoj sredini, bio je okrenut studentima koji su ga prihvatali kao istinskog učitelja u filozofiji. „Mislilac na agori“, kako priređivač naslovljava deo Pavlovićevih tekstova iz praktične filozofije i njegova oglašavanja na javnoj sceni, na tribinama i u štampi, obelodanjuje jedan vid autorovog angažmana, ali je istovremeno i dokument o jednom razdoblju u našoj filozofiji u kojoj je Branko Pavlović ostavio svoj prepoznatljiv, trajan, ali nikada nametljiv trag. Trud Pavlovićevih učenika i poštovalaca i nastojanje da njegovo delo ne ostane zaboravljeno, već da ga saberu, pripreme za objavljivanje u učine dostupnim našoj kulturnoj javnosti redak je poduhvat u našoj sredini i svake pohvale vredan čin. Može se očekivati da će i druga „sabiranja“ koja su u izgledu, a valja ih i podsticati, doprineti boljem i potpunijem sagledavanju kretanja i dometa u našoj filozofiji. Irina Deretić o neposotojanju srpske filozofske škole danas „Središnji cilj projekta ’Istorije srpske filozofije’ jeste temeljno i kritičko preispitivanje nacionalne filozofske baštine, kao i njenog odnosa sa ostalim disciplinama duhovnih i prirodnih nauka, u cilju nastojanja da se pokaže postojanje identiteta i kontinuiteta u razvoju naše filozofije. Isto tako, ovaj projekat predstavlja težnju i da se započne kontinuirano institucionalno bavljenje srpskom filozofijom, koje u našoj novijoj prošlosti nije ostvareno uprkos velikim i značajnim doprinosima pojedinaca poput Branka Pavlovića, Mihaila Đurića, Slobodana Žunjića, Ilije Marića, Bogumira Đukića i drugih.“ MG136 (N)

Knjiga je kao nova. Zid je mrtav, živeli zidovi! - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2009 Broj strana: 405 Format: 17 cm Povez: Broširani Predgovor Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1]. Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio. U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina. Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka. O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun». Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog». «Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi». I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država. Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena». Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije». Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina. Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću. Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno. I.Č. 20. avgust 2009.

Predgovor Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1]. Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio. U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina. Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka. O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun». Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog». «Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi». I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država. Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena». Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije». Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina. Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću. Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno. I.Č. 20. avgust 2009.