Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Pavle Spasic Alisa u zemlji čuda (engl. Alice`s Adventures in Wonderland, često skraćeno kao Alice in Wonderland) je roman iz 1865. koji je napisao engleski pisac Čarls Latvidž Dodžson (Charles Lutwidge Dodgson) pod pseudonimom Luis Kerol (Lewis Carroll). Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa (Alice) koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja. Priča se poigrava s logikom na način koji joj je obezbedio dugotrajnu popularnost kako kod dece, tako i kod odraslih. Knjiga se smatra jednim od najkarakterističnijih predstavnika takozvanog žanra literarnog apsurda, a njena naracija i struktura imale su ogromni uticaj, prvenstveno u žanru fantastike. Alisa je objavljena 1865. godine, tri godine nakon što su Čarls Latvidž Dodžson i velečasni Robinson Dakvort veslali u čamcu 4. jula 1862. (ovaj popularni datum „zlatnog poslepodneva” može biti zbunjujuću ili čak još jedna Alisinih priča, jer je taj specifični dan je bio hladan, oblačan i kišovit), uzvodno Temzom sa tri mlade kćeri Henrija Lidela (zamenika kancelara Oksfordskog univerziteta i dekana Hristove crkve), koje su se zvale: Lorina Šarlot Lidel (13 godina, rođena 1849) („Prima” u uvodnom stihu knjige); Alis Plezans Lidel (10 godina, rođena 1852) („Sekunda” u uvodnom stihu); Edit Meri Lidel (8 godina, rođena 1853) („Tercija” u uvodnom stihu). Sadržaj Devojčica Alisa je sedela na obali reke jednog letnjeg dana, dok je njena sestra čitala knjigu. Ugledala je Belog zeca, koji je stalno govorio da kasni. Začudila mu se, jer je bio obučen. Pošla je za njim u zečju rupu, koja je bila vrlo duboka i kroz nju je lagano padala. Pad je trajao jako dugo. Našla se u hodniku. Ponovo je ugledala Belog zeca koji je ušao u jedan lepi vrt, do kojega su vodila vrata. Alisa je htela ući unutra, ali nije mogla, jer je bila prevelika. Na jednom stoliću u bočici bio je napitak na kojem je pisalo, da ga popije. Kada ga je popila smanjila se, ali su vrata bila zaključana. Da bi došla do ključa, pojela je kolač s porukom `pojedi me`, ali umesto da bude još manja, povećala se. Naišao je Beli zec koji se uplašio kada je ugledao Alisu. Ona se ponovo smanjila, ali toliko da je pala u bocu vode. Na kraju je ipak ušla u vrt, tako što je plivajući u boci prošla kroz ključaonicu. U zemlji čudesa, Alisa je upoznala više različitih likova. Boravila je u kući Belog zeca, gde je popila iz boce i ponovo narasla zaglavivši se u kući. Gušter Bil, pomoćnik Belog zeca popeo se na dimnjak, da izvidi situaciju. Alisa ga je nogom šutnula u nebo. Uspela se osloboditi i krenula je dalje. Na raskršću je srela Gusenicu koja puši lulu. Dala joj je gljivu s dva kraja. Kada pojede jedan kraj smanji se, a kada pojede drugi poveća se. Nakon više smanjivanja i povećavanja, vratila se na normalnu veličinu. Nasmejana mačka uputila je Alisu kuda da ide. Pila je čaj sa Martovskim zecom i Ludim šeširdžijom. Uvredili su je pričama pa ih je napustila uz komentar, da je to najgluplja čajanka na kojoj je bila. Došla je do kraljičinog vrta. Pojavio se zec s trubom, a iza njega agresivna kraljica, miroljubivi kralj i vojnici od karata za poker. Vojnici su igrali kriket; loptica je bila jež, a palice su bili flamingosi. Neko je na dvoru ukrao kolače pa je bilo suđenje. Kraljica je htela ubiti Alisu, ali ona je pojela deo kolača koji joj je ostao od pre pa je počela rasti. Odjednom se probudila i bila je doma. Shvatila je da je to sve bio divan san. Luis Kerol (engl. Lewis Carroll), pravo ime Čarls Latvidž Dodžson (engl. Charles Lutwidge Dodgson; Derzberi, 27. januar 1832 — Gilford, 14. januar 1898) bio je jedan od najčitanijih engleskih pisaca, a takođe i matematičar, logičar, anglikanski sveštenik i amaterski fotograf. Njegova najpoznatija i najpopularnija dela su romani „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak „Alisa s one strane ogledala“. Još od malih nogu, Dodžson je pisao poeziju i kratke priče i uglavnom ih objavljivao u porodičnom magazinu Mischmasch, a kasnije ih slao i raznim časopisima i tako uživao u umerenoj slavi. Između 1854. i 1856, njegov rad se pojavio u nacionalnim publikacijama, The Comic Times and The Train, kao i u manjim magazinima poput Whitby Gazette i Oxford Critic. Većina njegovih dela bila je duhovita, ponekad satirična, ali njegovi standardi i ambicije bili su zahtevni. “Ja ipak ne mislim da sam napisao nešto dostojno prave publikacije (u koju ne uključujem Whitby Gazette i Oxonian Advertiser), ali ne očajavam da će toga biti jednog dana”, napisao je jula 1855.[1] Ponekad, posle 1850, pisao je predstave za marionete za svoju braću i sestre. Jedna od njih je preživela: La Guida di Bragia.[2] Jedna od Kerolovih ilustracija Godine 1856. je objavio delo pod nazivom koji mu je doneo slavu. Romantična poema pod nazivom Samoća pojavila se u časopisu The Train, a autor se potpisao kao Luis Kerol. Ovaj pseudonim bio je igra njegovog imena: Luis je bio anglicizam za ime Ludoviko, što je latinski naziv za ime Latvidž, a Kerol je irsko prezime slično latinskom obliku Karolus, od koga dolazi ime Čarls.[3] Prelazak je išao na sledeći način: “Čarls Latvidž” prevedeno na latinski kao “Karolus Ludoviko”. Onda je ovo prevedeno na engleski kao “Kerol Luis” i onda obrnuto na “Luis Kerol”.[4] Pseudonim je izabrao urednik Edmund Jejts od četiri koje je Dodžson predložio. Ostala tri bila su: Edgar Katvelis, Edgar U. C. Vesthil i Luj Kerol.[5] Njegove knjige otkrivaju svet slobodne fantazije, humora i igre rečima. U svojim knjigama Alisa u zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala dostigao je vrhunac svoga rada. Ukazujući na bogatstvo našeg unutrašnjeg sveta on, u stvari, ukazuje bez čega odrastanje nije moguće. Mašta i svet fantazije kod Luisa Kerola predstavljaju ključ našeg unutrašnjeg razvoja, bez koga nema ni koračanja kroz život. Bez toga mi ostajemo zauvek osiromašeni: ozbiljni kada to nije nužno, detinjasti kada treba iskazati zrelost. Zato „Alisa u zemlji čuda“ oslikava večnu potrebu našeg duhovnog sazrevanja. Fotografija Fotografija Alis Lidel (1858) Godine 1856. Dodžson je počeo da se bavi fotografijom, prvo pod uticajem svog ujaka, Skefingtona Latvidža, a kasnije i pod uticajem oksfodskog prijatelja Redžinalda Sautija.[6] Ubrzo je počeo da se ističe u ovoj umetnosti i postao poznat fotograf, a činilo se da je u ranoj mladosti imao ideju da je to posao od koga se može zaraditi za život.[7] Studija Rodžera Tejlora i Edvarda Vejklinga iscrpno nabraja sve preživele otiske, a Tejlor je izračunao da tek nešto više od polovine njegovih fotografija prikazuje mlade devojke, što može biti veoma iskrivljena figura s obzirom na to da 60% njegovog rada nije sačuvano.[8] Dodžson je takođe napravio i mnoge studije muškaraca, žena, dečaka i pejzaža; njegovi subjekti bili su i skeleti, lutke, psi, statue i slike, drveće.[9] Njegove slike dece slikane su u prisustvu roditelja roditelja, a mnoge od njih snimljene su u Lidel bašti, zbog toga što je prirodno svetlo neophodno za dobru sliku.[10] On je takođe smatrao da je fotografija i dobar način da se uđe u više društvene krugove.[11] Tokom najproduktivnijeg dela njegove karijere, portretisao je istaknute ličnosti poput Džona Evereta Milea, Elen Teri, Dantea Gabrijela Rosetija, Julije Margaret Kameron, Majkla Faradeja, Lorda Solsberija i Alfreda Tenisona.[7] Do vremena kada je Dodžson naglo prestao da se bavi fotografijom (1880, nakon više od 24 godine), osnovao je svoj studio na krovu Tom Kvoda, stvorio oko 3 000 fotografija, a bio amater. Kao razlog odustajanja od fotografije naveo je to da mu rad u studiju oduzima previše vremena.[12] On je za izradu slika koristio vlažni kolodioni proces; komercijalni fotografi, koji su počeli da koriste proces suve ploče 1970-ih, stvarali su slike mnogo brže.[13] Popularan ukus za fotografije koje je on slikao promenio se pojavom modernizma. Godine 2015. godine BBC program, predstavljen od strane novinarke Marte Kerni, kaže da stručnjaci veruju da je slika gole tinejdžerke koja predstavlja najstariju Lidel devojku Lorinu, fotografisana od strane Dodžsona.[14] Nikolas Barnet, ekspert za očuvanje fotografija, kaže da je slika fotografisana sličnom kamerom onoj koju je Dodžson koristio i da su procesi izrade fotografije isti kao i kod Kerola. Forenzički analitičar slika, Dejvid Enli, uporedio je poznate slike Lorine u različitim godinama sa sumnjivom fotografijom. Rekao je: „Po mom mišljenju, rekao bih da je to ona.”

Danilo Kiš Grobnica za Borisa Davidovića Meki povez Izdavač Bigz Grobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman.[3] Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima. Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.[4] Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku,[5] a prevedena je na više od dvadeset jezika.[6] Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.[7] Pozadina Do 1976. godine, kada je knjigu objavio, Kiš je već godinama bio radio u Francuskoj, najpre u Strazburu, a potom u Bordou. Tih godina su do Zapadnih zemalja dolazile prve vesti o surovostima sibirskih logora gulaga organizovanih u vreme Staljinove vladavine (npr. knjiga Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru iz 1971. i Solženjicinov Arhipelag Gulag izdat 1973). Međutim, u razgovorima sa svojim studentima i sa lokalnim intelektualcima, Kiš je primetio da oni u ta svedočenja bivših logoraša odbijaju da poveruju. To ga je, kako je naveo, nagnalo da napiše ove „uzorne priče” kao jedini mogući kanal komunikacije.[8][9] S druge strane, Kiš je smatrao da mu je kao piscu dužnost da se, nakon svoje prve tri knjige u kojima je pisao o temama holokausta i nacističkih konclogora, književno pozabavi i temom sovjetskih logora, smatrajući ih podjednakim zlom.[10] Sadržaj priča Svaka priča, osim poslednje, posvećena je nekom Kišovom savremeniku. Nož sa drškom od ružinog drveta Priča je posvećena Mirku Kovaču. Radnja priče odvija se između 1923. i 1940. godine. Mikša (Miksat Hantesku) je vešti krojački kalfa kod majstora reba E. M. Mendela. Noć za noći, Mendelu nestaje po jedna dragocena kokoška iz kokošarnika. Kada ni posle nekoliko probdevenih noći Mendel ne uspe da ulovi tvora koji mu krade kokoške, očajan se obraća Mikši koji mu obećava da će odmah rešiti problem. Naredne večeri, Mikša tvoru postavlja klopku u kojoj ga ujutru i nalazi, kači ga za dovratnik i dere ga živog. Videvši prizor odranog tvora, Mendel otpušta Mikšu i proklinje ga, i Mikša otad više ne uspeva da se zaposli ni kod jednog majstora, osim kod M. L. Jusefa, „najgoreg od svih majstora“, mada i kod njega dobija otkaz posle samo dva dana. Mikša se zaklinje da će se majstorima („talmudistima“) jednog dana osvetiti. Mikša potom upoznaje E. V. Ajmikea koji ga uvodi u tajnu revolucionarnu organizaciju. Nakon par meseci, Ajmike mu poverava da u organizaciji postoji doušnik kojeg treba ubiti, ali mu ne saopštava njegovo ime, već samo lokaciju gde Mikša treba da se sutradan sastane sa izdajnikom. Mikša se sutradan u zakazano vreme susreće sa Hanom Kšiževskom koju, bez progovorene reči, davi i telo joj baca u reku. Međutim, Kšiževska u vodi neočekivano dolazi svesti, koprca se i dopire do suprotne obale. Mikša hitro prelazi preko obližnjeg mosta i zadaje joj desetine uboda nožem, vadi joj utrobu i baca telo u reku. Ovo ubistvo isprva ostaje nerešeno. Nakon što je, nekoliko godina kasnije, uhapšen za podmetanje požara u fabrici u kojoj je radio, Ajmike priznaje da je zapravo on bio doušnik, te otkriva Mikšu kao ubicu Kšiževske. Dve godine kasnije, Mikša, koji se sada krio pod pseudonimom M. L. Hanteši, biva uhapšen i mučen mesecima. Napokon, pristaje da napiše priznanje da je ubio Kšiževsku i pritom, ugledavši portret Staljina na zidu islednikove kancelarije, neočekivano navodi i imena svih ostalih revolucionara iz grupe, kao i imena majstora Mendela i Jusefa (koji kasnije svi bivaju poslati na dugogodišnju robiju), te umire u gulagu nekoliko godina kasnije. Krmača koja proždire svoj okot Pripadnici Internacionalnih brigada, među kojima je bio i Verskojls Priča je posvećena Borislavu Pekiću. Gould Verskojls je sin carinika koji u svojim dvadesetima napušta rodni, turobni Dablin u potrazi za boljim životom. Ubrzo, 1936. godine, obreva se u Španiji gde postaje republikanski dobrovoljac u građanskom ratu. Jednog dana krišom saopštava svom komandantu da poverljive poruke dospevaju u pogrešne ruke, ali ga komandant ignoriše, smatrajući ga naivnim. (Kasnije će se saznati da mu je Verskojls saopštio kako poruke stižu do sovjetskih vlasti.) Par dana kasnije, Verskojls biva na prevaru doveden na vojni parobrod na kojem je navodno trebalo da izvrši sitnu popravku, te odmah biva zatočen u potpalublju. Nakon tri dana zatočeništva, u ćeliji mu se pridružuju dvojica uhapšenih komunista i trio provodi naredne dane u žustroj diskusiji, dok brod nije najzad stigao na odredište. Sva trojica su potom sprovedena u gulag gde strahovito pate. Tokom transfera ka nekom drugom logoru, Verskojls slučajno sreće Čeljustnikova, pomoćnik komandanta koji je bio prisutan u kancelariji kada je Verskojls ovome poverio svoje saznanje o sovjetskoj špijunaži, a za šta je komandant već bio saznao. Nekoliko godina kasnije, Verskojls gine u neuspelom pokušaju da pobegne iz gulaga. Mehanički lavovi Priča je posvećena Andreu Židu (posveta je napisana na francuskom jeziku: Hommage à André Gide), a glavni deo radnje se odvija u Kijevu, novembra 1934. godine. A. L. Čeljustnikov je sovjetski aparatčik, veteran Španskog građanskog rata, novinar lokalnog lista i ljubavnik Nastasje Fedotjevne, žene svog šefa. Jednog dana, u zoru, on biva pozvan u rajkom gde mu se saopštava da sutradan u grad stiže uvaženi gost, Eduar Erio, značajan francuski političar, vođa radikala i gradonačelnik Liona. Pjasnikov, sekretar rajkoma, objašnjava Čeljustnikovu da je Erio nereligiozan, ali da i dalje staje u zaštitu ljudskih prava sveštenih lica. S tim u vidu, dvojac provodi dan u žurnim pripremama, te Pjasnikov i odbor za doček sutradan dočekuju Erioa na železničkoj stanici sa čije zgrade prethodno uklanjaju jedan boljševički transparent. Čeljustnikov odmah po Eriovom dolasku odlazi u crkvu Svete Sofije koja služi kao pivara, te dovodi grupu zatvorenika da građevinu hitno preurede da liči na funkcionalnu crkvu. Zatim, odlazi u pozorište gde ga kostimiraju u protojereja, i to toliko dobro da ga ni njegov vozač potom nije prepoznao. Uveče, Erio stiže u crkvu, a „pop“ Čeljustnikov održava lažnu liturgiju sa „vernicima“ sačinjenim od članova rajkoma i njihove rodbine. S obzirom na veran izgled kompletnog mizansena, Erio se sutradan vraća u Francusku zadovoljan, i beleži prijatne utiske sa svoje posete. Četiri godine kasnije, Čeljustnikov biva zatvoren na deset godina pod optužbom da je podrivao vlast, učestvovao u jednom ubistvu, i da se u Španiji bio pridružio trockistima, a zapravo zbog toga što je razotkrivena njegova ljubavna afera. Nekoliko godina po oslobađanju, biva rehabilitovan, i na kraju posećuje spomen-biblioteku Eduara Erioa u Lionu. Svega par nedelja nakon završetka rada na knjizi, Kiš je slučajno saznao da je izvesni Eduar Erio zapravo postojao i da je bio važna javna ličnost u Francuskoj, i to upravo u periodu kada se odvija radnja priče.[11] Stoga je Kiš prepravio početak priče i već u prvoj rečenici naveo da je u njoj (u priči, tj.) Erio jedina istorijska ličnost. Kijów - Sobór Mądrości Bożej 01.jpg Kijevska crkva Svete Sofije gde se odvija lažno bogosluženje Édouard Herriot 01.jpg Istorijski Eduar Erio Magijsko kruženje karata Priča je posvećena Karlu Štajneru. Doktor Karl Georgijevič Taube je ubijen u svojoj kancelariji, naizgled bez razloga. Motiv ubistva se saznaje tek četiri godine kasnije kada je uhapšen Kostik Koršunidze, dugogodišnji pahan u gulagu (gde je robijao zajedno sa Čeljustnikovim i Nastasjom Fedotjevnom), i kada je potom otkriveno da su otisci prstiju na alatu kojim je doktor Taube ubijen – njegovi. Taube je rođen u malom gradu, ali je bio osoba sa krupnim revolucionarnim ambicijama; objavljivao je zapaljive tekstove (koristeći i pseudonime), sarađivao je sa Borisom Davidovičem Novskim, i bio jedan od prvih zatvorenika u Dahauu. Nakon što se razočarao u zapadnjački nedostatak vere u komunističke ideje, a i u zapadnjačko slepilo za stvarnost užasa koncentracionog logora, Taube odlazi u Moskvu gde godinu dana radi u raznim državnim strukturama, a potom biva uhapšen. Potom biva premeštan iz gulaga u gulag, i u jednom od njih obavlja hiruršku operaciju kojom spašava dva od četiri prsta bivšem obijaču koji je pokušao da ih odseče kako bi bio lišen kuluka. Pacijent, po imenu Segidulin, zaklinje se da će se za ovu operaciju doktoru osvetiti smrću, ali menja mišljenje nakon što saznaje da bi ipak mogao biti pomilovan i pušten na slobodu. U jednoj kartaškoj partiji odigranoj u ćeliji, Koršunidze gubi od Segidulina i time preuzima na sebe obavezu da ubije doktora Taubea. Doktor, međutim, saznaje za pretnju (verovatno od samog Segidulina) te biva već sutradan premešten u drugi, udaljeni logor, i Koršunidze ne uspeva da dopre do njega narednih osam godina. Najzad, Koršunidze slučajno saznaje da je Taube rehabilitovan i da je postao upravnik u jednoj udaljenoj bolnici, odmah potom odlazi tamo i ubija Taubea u kancelariji, sleđa. Grobnica za Borisa Davidoviča Priča je posvećena „uspomeni Leonida Šejke“. Boris Davidovič Melamud, poznatiji pod prezimenom Novski, je značajna ličnost revolucije, koju istorija nije dostojno upamtila. Rođen je iz veze kćerke lokalnog učitelja i Davida Abramoviča, jedinog Jevrejina u svojoj regimenti. Već u ranoj mladosti, bio je buntovan: bežao je od kuće, potom je kojekuda nadničio, a sa dvadesetak godina ulazi u petrogradsko visoko društvo gde se predstavlja kao Zemljanikov i šarmira dame. Ipak, ubrzo pada na niske grane, nakon što je par puta uhapšen zbog učešća u krijumčarenju oružja, u jednoj velikoj pljački, i u revolucionarnim bombaškim akcijama, te biva zatvoren u ludnici, iz koje uspeva da pobegne i da se prebaci u Pariz gde postaje sindikalni funkcioner. Po početku Prvog svetskog rata, sklanja se na jug Francuske gde ponovo biva uhapšen, a potom se obreva u Berlinu gde u novinama objavljuje socijalističke tekstove. Nakratko se primiruje u Švajcarskoj, a po vesti da je u Petrogradu izbila revolucija, ponovo se aktivira, na strani boljševika, te se bori u građanskom ratu gde je i lakše ranjen. U ovom periodu se i ženi, ali je brak trajao kratko. Novski službuje i kao diplomata, a po okončanju rata nastupa kao predstavnik na pregovorima sa Engleskom i stupa u kontakt sa tamošnjim sindikatima. Boris Davidovič Novski je uhapšen krajem 1930. godine, nakon što ga je potkazao jedan zatvorenik svojim priznanjem da je špijunirao za Englesku. Novski pada u nadležnost islednika Fedjukina i biva podvrgnut mučenju ne bi li podneo lažno priznanje na svoju štetu. Novski se, sada u svojim poznim tridesetim, iscrpljen i izmučen, ipak odupire i odbija da lažnim priznanjem ukalja svoju bogatu biografiju. Međutim, Fedjukin menja taktiku i dve večeri zaredom izvodi Novskog iz samice i suočava ga sa po jednim, tek uhapšenim zatvorenikom; ucenjuje ga zatvorenikovim životom, a pošto Novski ne prizna, zatvorski čuvari ovog odmah usmrte. Treće večeri, Novski pristaje na razgovor, ali biva odmah smešten u bolnicu. Po delimičnom oporavku, suočava se sa Fedjukinom i dvojac provodi noći u rapravi oko teksta priznanja (prvobitna optužnica o špijuniranju za Engleze je odbačena); nakon dve sedmice ubeđivanja, Novski je najzad zadovoljan postignutom verzijom svog priznanja. Dva meseca kasnije, Fedjukin, neočekivano, ponovo menja optužnicu jer je u međuvremenu iznudio lažna priznanja od neke druge dvojice zatvorenika. Na to, Novski u ćeliji pokušava da se ubije, ali ga spasavaju i Fedjukin ponovo menja optužnicu u kojoj ovog puta imenuje Novskog za vođu grupe sabotera, smatrajući da mu, uzdizanjem na bitniju ulogu, čini uslugu. Najzad, na suđenju, Novski se nada smrtnoj kazni streljanjem kao časnom skončanju, ali ipak, nakon još godinu dana tamnovanja, biva izgnan u Sibir. U zimu 1937. godine, Novski je ponovo uhapšen, ali iz gulaga uspeva da ponovo pobegne. Četvrtog dana bekstva, stražari ga nalaze kod neke livnice, žure da ga uhapse, ali on umire skočivši sa skele u kotao topljene šljake. Pseudonimi Borisa Davidoviča Melamuda Mapa dokumentovanog kretanja Borisa Davidoviča pre hapšenja Psi i knjige Prizor spaljivanja Jevreja na jugu Francuske, 1320. godine Priča je posvećena Filipu Davidu i zapravo je prevod zapisa jednog sveštenika iz vremena inkvizicije na jugu Francuske. Krajem 1330. godine, monsinjor Žak Furnije, biskup od Pamjea,[12] saznaje da se Baruh David Nojman, lokalni rabin, nakon što je bio pokršten, vratio judaizmu, i hapsi ga.[13] Nojman tokom isleđivanja prepričava događaje koji su doveli do njegovog krštenja: Mesec dana ranije, u Grenadi kraj Tuluza silom su pokrštena dvojica Jevreja koji potom dolaze u Tuluz da se s Nojmanom posavetuju oko toga da li je nasilno krštenje važeće. Nojman se raspituje kod lokalnog katoličkog sveštenika i, po odobrenju ovog, dvojica ipak bivaju vraćena judaizmu. Nedelju dana nakon toga, vlasti Tuluza dovode u grad desetine uhapšenih za pokolj nad Jevrejima u jednom drugom gradu. Kako su ih provozili kroz grad, ovi počeše da dozivaju upomoć, na šta im građani pomogoše da se oslobode, te svi zajedno pohrliše u jevrejsku četvrt, željni krvi. Dolaze tako do Nojmanove kuće, upadaju u nju i uništavaju mu dragocene knjige, a njega odvode na krštenje. On najpre odugovlači, ali ipak pristaje nakon što uviđa da bivaju odmah ubijeni svi koji krštenje odbiju. Pogrom traje ceo dan, a počev od večeri, Baruh traži načina da poništi svoje nasilno krštenje i odlazi u obližnji Monžiskar po savet. Tamo ga ponovo zarobljava rulja i sutradan ga sprovode u Pamje, gde su Jevreji imali određene građanske slobode. Tokom dugotrajnog isleđivanja od strane biskupa Furnijea, dolazi do obimne rasprave o postulatima vere i Nojman najzad, pod mukama, pristaje da se odrekne judaizma. Godinu dana kasnije, Nojman je ponovo suđen jer je posumnjao u svoju novu veru, a još šest godina kasnije, biva ponovo suđen, kojom prilikom verovatno umire na mukama. U napomeni nakon priče, Kiš tvrdi da je na ovaj zapisnik naišao nakon završetka pisanja naslovne novele, i navodi mnoge sličnosti između Baruha Davida Nojmana i Borisa Davidoviča Novskog – njihova imena, istrajnost, tematiku, datume hapšenja, itd. Kratka biografija A. A. Darmolatova (1892—1968) A. A. Darmolatov je pesnik revolucije, od minornog značaja, premda doseže određene pesničke domete koji „nisu bez draži“. Sarađuje sa B. D. Novskim koji mu je neka vrsta političkog zaštitnika. Kada je Novski uhapšen, i Darmolatov strahuje za svoju sudbinu i počinje da fizički i umetnički propada, ali ipak ne biva hapšen. Na Cetinju, autor priče, tada još uvek dete, prisustvuje Darmolatovljevoj poseti lokalnom muzeju gde ovaj seda na izloženu Njegoševu stolicu. U postskriptumu priče, navodi se da je elefantijaza koja je već tada bila zahvatila Darmolatovljeve mošnice kasnije bila toliko odmakla da je fotografija istih preštampavana u udžbenicima patologije širom sveta. Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja Reakcije Knjiga je bila odlično primljena i od publike i od kritičara, i u samo četiri godine od objavljivanja izašlo je sedam izdanja.[5] „Pisana briljantno i mudro, Grobnica za Borisa Davidoviča zaista je remek-delo.” – Politika[14] „Nesvakidašnji trenutak naše savremene proze.” – Borba[14] „Vanserijska proza koju će, siguran sam, čitati i vrlo širok krug ljubitelja književnosti.” – Večernje novosti[14] „Himna ljudskom dostojanstvu i istrajnosti... Knjiga što zrelošću visoko nadvisuje mnoge druge, a istodobno i postupkom i tematikom predstavlja prodor u novo.” – Slobodna Dalmacija[14] „Grobnica za Borisa Davidoviča otvara izvesne nove, ne samo tematske nego i estetske tokove u savremenom tkivu srpske književnosti.” – Polja[14] „Ovo je maestralno djelo pisca koji, sa svakim novim radom, pomjera granice svog umjetničkog domjeta.” – Pobjeda[15] Juna 1977. godine, knjiga je nagrađena Goranovom nagradom.[5] Polemika oko optužbi za plagijat Par meseci po objavljivanju, knjiga se našla u kontroverzi povodom optužbi za plagijat iz kojih se razvila jedna od najvećih i najžešćih književnih rasprava u Evropi u 20. veku.[7] Napadi i optužbe su trajali mesecima i bili su između ostalog vezani i za navodno plagiranje romana „7000 dana u Sibiru“ Karla Štajnera. Sam Štajner nije reagovao,[16] a Kiš je 1978. godine objavio obimnu polemičku odbranu na napade, pod naslovom „Čas anatomije“. Prvi napad na autentičnost knjige objavio je novinar Dragoljub Golubović u zagrebačkom dvonedeljniku Oko u kojem je, pod naslovom „Ogrlica od tuđih bisera” optužio Kiša da je, koristeći motive iz već napisanih dela, zapravo napisao plagijat. Kiš je na ovo odgovorio u istom broju časopisa i, u eseju naslovljenom „Niska od niskih pobuda” branio svoj metod pisanja te optužio Golubovića da je svoj tekst zapravo napisao u tuđe ime i iz ideoloških pobuda. Već u narednom broju istog magazina, književnici Visković i Kulenović istakli su besmislenost Golubovićevih optužbi. Golubović je istom prilikom pokušao da pruži dokaze za svoje tvrdnje, a Kiš mu je i na to odgovorio odbacivši ih.[17] U jednom od narednih brojeva Oka, na Golubovićeve optužbe odgovorio je i Predrag Matvejević. On je u tekstu pod naslovom „U znaku ovna, u sjeni Nerona” opovrgao Golubovićeve navode te ga je optužio da je petparački novinar, takođe navevši da je ovaj napao Kiša po nečijem tuđem nalogu. Matvejević je naveo i imena Šćepanovića, Bulatovića i Dragana Jeremića, pri čemu se prisetio kako je Jeremić jednom prilikom, dok su zajedno bili u žiriju za dodelu Andrićeve nagrade, odbacio mogućnost da Kiš dobije nagradu iz, kako je tad naveo, „moralnih razloga”. Nadalje je naveo kako su u finalu izbora za Oktobarsku nagradu jednom bili Kiš i Jeremić dok je u žiriju bio Šćepanović, a nagrada je pripala Jeremiću premda mu nagrađena knjiga još nije ni bila izašla u prodaju.[18] Dragan Jeremić je u to vreme bio član ili lider mnogobrojnih udruženja, komisija i žirija za dodelu nagrada, pa je bio jedna od najmoćnijih osoba jugoslovenske književnosti. Međutim, ovo je bila prva javna optužba na njegov rad i na, uopšte, hijerarhijski sistem koji je u domaćoj književnosti bio na snazi.[19] U Književnim novinama iz decembra 1976, u tekstu „Niski udarci tuđom rukom” on se najpre zgrozio nad Matvejevićevim optužbama, a potom je ponovio Golubovićeve optužbe spram „Grobnice”. Tekst je zaključio opaskom da ljudi koji žive 400 kilometara daleko (aludirajući na Zagreb, mesto izdavanja Oka) ne treba da se bave beogradskim poslovima.[20] Rasprava između Matvejevića i Jeremića se nastavila Matvejevićevim tekstom „Državni šampion na 400 km Dragan M. Jeremić” u kojem optužuje ovog da je loš filozof i aparatčik, te donosi kritiku njegove „zbirke mislî i maksimâ” koju ocenjuje kao osrednju. Zatim je, nakon što je Jeremić istog meseca dobio Andrićevu nagradu za drugu svoju knjigu, kritikovao i nju da je jednako loša. Ubrzo su se za način dodele ove nagrade zainteresovale i vlasti i ispostavilo se da su članovi žirija odluku doneli pod pritiskom.[21] Nakon ovoga, protiv korumpiranosti u domaćoj književnosti oglasili su se i drugi književnici, kao Nikola Milošević i Dimitrij Rupel. U odgovorima na ove napade, Jeremić je redovno ponavljao optužbe protiv Kiša i „Grobnice”.[22] Kiš se tokom većeg dela ove polemike držao po strani, a zatim je u proleće 1978. objavio obimnu raspravu pod naslovom „Čas anatomije“. U ovoj knjizi on je ukazao na nelogičnosti argumenata i licemerje onih koji su napadali integritet „Grobnice”, posebno se osvrnuvši na Jeremića i Bulatovića.[23] Ova knjiga je takođe bila odlično primljena i od publike i od kritike, i do danas je prevedena na više od 30 jezika.[5] Međutim, avgusta iste godine, Golubović je podneo krivičnu prijavu protiv Kiša zbog navodne uvrede nanesene mu u ovoj knjizi, ali je ta tužba u proleće 1979. godine odbijena.[24] Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj kojeg je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu.[25] Adaptacije U pozorištu Godine 1987, u pozorištu Dadov izvedena je istoimena predstava u režiji Radivoja Andrića i Bobana Skerlića.[26] Godine 1996, knjiga je adaptirana za istoimenu pozorišnu predstavu francuskog pozorišta Efemerid.[26] Godine 2014, u istoimenoj pozorišnoj predstavi reditelja Ivice Buljana, izvedena je interpretacija po motivima iz naslovne novele, u koprodukciji nekoliko pozorišta iz Slovenije, Hrvatske i Srbije.[27] Po motivima knjige rađene su i predstave pozorištâ u Zenici, Prištini, Prijedoru i Mađarskoj.[28] U muzici Knjiga se spominje u naslovnoj pesmi dvostrukog albuma Azre „Filigranski pločnici“ iz 1982. godine.[29]U filmu Po motivima knjige, 2015. godine snimljen je film u realizaciji studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu.[30] Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik i akademik. Kiš je bio romanopisac, esejista, kritičar, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka a njegova dela prevedena su na sve vodeće svetske jezike.[2] Biografija Danilo Kiš je rođen od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, pravoslavne Srpkinje ili Crnogorke sa Cetinja.[3] [4] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo je Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime promenivši ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran na Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu[5] u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Šest meseci pre smrti snimio je seriju `Goli Život` u Izraelu u saradnji sa Aleksandrom Mandićem. Serija je emitovana šest meseci posle njegove smrti. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[6] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[7] Knjiga je prevedena na više jezika (mađarski, francuski, italijanski).[8] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i „Mansarda“, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Pismo Danila Kiša upućeno Milošu Jankoviću za njegov rođendan 1981. godine. Na osnovu pisma kasnije je nastalo delo `Saveti mladom piscu` (1984). Nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[9] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Njegova prepiska je objavljena u knjizi „Iz prepiske” krajem 2021. godine.[10] Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, njegova dela prevođena su između ostalog na ruski jezik.[11] Dobitnik je niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [12] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine počasni građanin Subotice, 2019. posthumno

Detalji predmeta Stanje Polovno Henrih Ibsen, Ghosts and Other Plays / A public enemy / When we Dead Awake Duhovi, Narodni neprijatelj kada se mrtvi probudimo Kupindo - Kupovina preko Interneta Pretraži 2 337 080 predmeta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo Lista želja Kako kupiti? Za firme KupindoKupite KnjigeBeletristikaKlasiciHenrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! Henrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! Henrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! slika 1Henrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! slika 2 74 pregleda Henrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! Kako da kupim? Cena: 1.590 din Želi ovaj predmet: 3 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Post Express Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Pouzećem Lično Grad: Novi Sad, Novi Sad Prodavac Askeza (3323) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 5893 Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: K211 Jezik: Srpski Autor: Strani Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbog malo losijeg polozaja na polici, malkice se izvitoperila ali jako malo, nista strasno! - Lutkin Dom - Divlja patka - Rosmersholm - Kada se mi mrtvi probudimo Norveška književnost. Drame Henrik Ibsen[1] (norv. Henrik Ibsen; Skien, 20. mart 1828 — Oslo, 23. maj 1906) je bio norveški dramski pisac. Potiče iz trgovačke porodice u Skienu u Norveškoj. Sa 15 godina 1843. godine prešao je u susedni Grimstad, da bi izučio za apotekara. Tu je ostao do 1850. godine i već tada uveliko piše, osim poezije i prvu dramu `Katilina`. Dramski prvenac veliča revolucionarni duh a objavio ga je pod pseudonimom. Iz Grimstada odlazi 1850. godine u Kristijaniju da bi studirao medicinu. Ali već 1851. godine na zauzimanje poznatog violiniste Ole Bula dobija najpre rediteljsko pa upravničko mesto u novootvorenom Narodnom pozorištu u Bergenu.[2] Bio je u delikatnoj obavezi da svake godine napiše jedan pozorišni komad, koji će se 2. januara na toj pozornici izvoditi. Ibzen je proveo u upravničkoj stolici šest godina, a samo je 1854. godine imao uspeh sa dramom. Napustio je Bergen 1857. godine i prešao u Kristijaniju (Oslo), gde je postao upravnik Norveškog pozorišta. Međutim i tu se nije zadržao jer je pozorište bankrotiralo 1862. godine. Napisao je 1858. godine u Kristijaniji pozorišno delo `Pohod na sever`, koje se izvodilo i u vojvođanskim pozorištima. Sa državnom stipendijom krenuo je u tuđinu 1864. godine. Sa prekidima se bavio u Rimu, Drezdenu i Minhenu (po drugi put 1886-1892). Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih u Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju 1892. godine stekavši veliki ugled. U svojim dramama je analizirao moralne nedostatke modernog društva. Svoje poslednje četiri drame napisao je u Norveškoj, a 1900. godine živeći u Kristijaniji je doživeo prvi od serije moždanih udara i tada se povlači iz javnog života. Stvaralaštvo U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto, delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom Brand, u kojoj autor izlaže etički kredo ”sve ili ništa”, radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint, najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu. Dramom Savez mladih, sa tematikom iz savremenog života, Ibsen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine Stubovi društva (kritika bezočnosti građanskog društva), Lutkina kuća (kritika položaja žene u društvu), Aveti (problem krivice i praštanja) i Narodni neprijatelj (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj. Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U Divljoj patki izlaz je u bekstvu u svet mašte, u Rosmersholmu izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: Gospođa s mora, Heda Gabler, Graditelj Sulnes, Mali Ejolf, Jun Gabriel Borkman i Kad se mrtvi probudimo. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti. Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas. O popularnosti i značaju Ibsenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji. On je u svojim delima stavljao lik potlačene žene u društvu koje im ne daje nikakva prava. Samim tim, Ibzen brani žene i žestoko se bori za njih. Optuživao je moderno društvo koje je lažno i koje je zaronilo u tradicionalne norme. „Supruga u komadu završava tako što nema pojma šta je ispravno, a šta pogrešno… Žena ne može da bude ono što jeste u modernom društvu, uz zakone koji su doneli muškarci i uz tužioce i sudije koji procenjuju žensko ponašanje sa muškog stanovišta“. [3] Dela Katilina, (1950) Gospođa Inger iz Estrota (Fru Inger til Østeraad, 1855) Praznik u Solhaugu, (1956) Ratnici na Helgolandu (Hærmændene paa Helgeland, 1858) Komedija ljubavi (Kjærlighedens Komedie, 1862) Borba za tron/Pretendenti na presto (Kongs-Emnerne, 1863) Brand (1866) Per Gint (Peer Gynt, 1867) Savez mladih (De unges Forbund, 1869) Cezar i Galilejci (Kejser og Galilæer, 1873) Stubovi društva (Samfundets Støtter, 1877) Lutkina kuća ili Nora (Et Dukkehjem, 1879) Aveti (Gengangere, 1881) Narodni neprijatelj (En Folkefiende, 1882) Divlja patka (Vildanden, 1884) Romersholm (1886) Gospođa s mora (Fruen fra Havet, 1888) Heda Gabler (Hedda Gabler, 1890) Graditelj Sulnes (Bygmester Solness, 1892) Mali Ejolf, (1894) Jon Gabriel Borkman (1896) Kad se mi mrtvi probudimo (Naar vi døde vågner, 1899) četiri drame

nova knjiga Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939- Naslov Gospođa iz velikog sveta : prilozi za biografiju Mire Trailović / Feliks Pašić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006 (Beograd : Publikum) Fizički opis 264 str. : fotogr. ; 31 cm (karton) Napomene Tiraž 700 O autoru: str. 259 Pozorišne režije: str. 241 Režije na Televiziji Beograd: str. 242-244 Režije u Radio Beogradu: str. 245-246 Registar. Predmetne odrednice Trailović, Mira, 1924-1989 Knjiga predstavlja priloge za biografiju čuvene Mire Trailović, jedne od najistaknutijih rediteljki u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra. Mira Trailović (1924–1989), rođena u Kraljevu, započela je karijeru kao spikerka Radio Beograda, a već nekoliko godina zatim svojim izuzetnim talentom za pozorište, postala je jedan od najistaknutijih domaćih reditelja. Režijom „Fausta“ 1956, pred 212 stolica u zgradi nekadašnje Borbe, otvorila je pozorište Atelje 212. Na njegovom čelu ostala je i narednih godina, podižući taj teatar na svetski nivo. Mira Trailović bila je u tom pozorištu 1967. Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja. Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina. U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana: „Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, „TV novosti“ 1977. godine). U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju Njenom režijom „Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće „Borbe“ počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto. Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212“ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik, Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla „Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla. Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: „Iza zatvorenih vrata“, „Don Žuan u paklu“, „Čudo u Šarganu“... U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput „Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal – BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni. Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno – Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA. „Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra) Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, „Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović. Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime „Skver Mire Trailović“. Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime „Mira Trailović”. Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića. Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom „Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta“. Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?” ŠTA ZNAČI M-I-R-A? Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu „izrecitovala“ svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović. Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa – koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta - sasvim logično došla je i do zamisli o BITEFU. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos - zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija”. (Iz teksta Dragana Klaića (1950–2011), U izlogu sveta, 1990) Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom. Mira Trailović Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG147

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sai Baba and his message - Dr. S. Ruhela, Dr. Duane Robinson Sathya Sai Baba (Telugu సత్య సాయిబాబా), (23. studenog 1926.[4][5] - 24. travnja 2011.[6]), rođen kao Sathyanarayana Raju, bio je indijski guru, religijska figura i učitelj. Sljedbenici ga opisuju kao avatara, duhovnog učitelja i čudotvorca.[4][7][8][9] On sam je izjavio da je reinkarnacija sveca Sai Babe od Shirdija[10] te je često detaljno opisivao život potonjeg.[10][11][12] Također je u mladosti bio pjesnik, pjevač i pisac.[13][14] Sathya Sai organizacija procjenjuje da postoji 1,200 Sathya Sai Baba centara u 114 država diljem svijeta.[15] Procjene o broju sljedbenika Sai Babe kreću se od 6 milijuna, pa i do 50 i 100 millijuna. Djetinjstvo Sathyanarayana Raju rodio se u zabačenom selu Puttaparthi, država Andhra Pradesh, Indija, a roditelji su mu bili Eswaramma i Peddavenkama Raju (obiteljskim imenom `Ratnakaram`)[17]. U prepričavanja svojeg djetinjstva, Sai Baba je govorio:`Prirodno je plakati za bilo koje dijete kada se rodi. No, ovo dijete nije plakalo...na Easwarammino je krajnje iznenađenje dijete bilo nasmijano. Svatko je bio znatiželjan da vidi novorođenu nasmijanu bebu.`[18] On je dobio ime Sathyanarayana (`Sathya` je sanskrt za istinu a `Narayana` je naziv za Višnua).[19] Majka Easwaramma je obavljala obred Sathyanarayana Vratam svaki puni mjesec[18][20] Easwaramma je opisala da je Sathyanarayana začet bezgrešnim začećem. Ona je jednom prilikom rekla:`Sathya Narayana Deva mi se pojavila u snu te me upozorila da se ne bi trebala bojati ako mi se nešto dogodi kroz volju Božju. To jutro, kad sam otišla po vodu, velika lopta plave svjetlosti me pogodila i onesvjestila, tako da sam pala. Osjetila sam da ulazi u mene`.[21] Sathya Sai Baba je to potvrdio 2003.[18][22] Država Andhra Pradesh gdje se rodio Sai Baba Narayana Kasturi u svojoj biografiji o Sai Babi piše: `Dana 24. studenog 1926., Sri Aurobindo Ghosh izašao je iz meditativnog transa i izjavio[23] da „je Krišna sišao u fizičko`.[24] Na dan prije ove najava, 23. studenoga 1926, avatar Sai Baba se rodio`.[25] Mnogi smatraju da je Sri Aurobindo najavio slavnog Sathya Sai Avatara. Sathya Sai Baba se osvrnuo na tu legendu 1999. kada je izjavio: `24. studenog 1926., Aurobindo je prekinuo svoj zavjet šutnje i izjavio da se Bog utjelovio prethodnog dana. Nakon provedbe ove značajne objave, nastavio je sa svojim zavjetom šutnje.`[26] Sathyanarayana je već kao dijete bio potpuno nesklon ne-vegetarijanskoj hrani. On se ne bi ni usudio posjetiti kuće u kojima se kuhala ne-vegetarijanska hrana. Držao se podalje od mjesta gdje su ubijali svinje, ovce, goveda, kokoši ili ih mučili, gdje su bili zatočeni ili gdje su lovili ribe.`[22] Prema Sathya Sai Babi, `dijete je odraslo u plemenitom okruženju.`[18] `Dok je još imao tri-četiri godine, kad god bi se neki prosjak pojavio na vratima i molio za pomoć, Sathya je napustio igru i požurio unutra kako bi uvjerio svoje sestre, Venkamma i Parvathamma,[20] da dadnu nešto žita ili hrane.`[22] `Dijete je postao ljubimac cijelog sela Puttaparthi.` kaže Kasturi. Njegovi prijatelji su ga zvali `Guru`, a susjedi su ga zvali i „Brahmajnani“ jer je `uvijek utješio prijatelje u nevolji i nikada se nije ljutio ili bio umoran`.[27] Učitelj iz Sathyanarayna, Šri V.C. Kondappa, prisjeća se vremena dok je on bio njegov učenik i izvodio čarobne trikove, poput kada je izvadio slatkiše, igračke, cvijeće, voće, gumice i olovke iz prazne vreće, te govorio dam mu je „anđeo“ dao što god je zaželio.[28] [27] Bio je posebno talentiran za glazbu, poeziju i glumu. Čak je i pisao pjesme za seosku operu u dobi od osam godina.[19][28] Kada je imao deset godina, osnovao je Sathya Puttaparthi Pandhari Bhajan skupinu za predstavljanje pjesme ljubavi i odanosti prema Bogu.[28] Sathya Sai Baba je znao i dalje prepričavati neke od tih molitava i 50 godina kasnije.[29] Na iskren zahtjev svog djeda, Kondama Raju, Sathyam je otišao živjeti s njim na neko vrijeme, pomažući mu u kućnim dužnostima (kuhanje, čišćenje itd.). Dok je još bio u školi, Sathyam je katkad podučavao djecu i lokalne seljane kako čitati i pisati.[29][19] 1940-te i 1950-te Dana 8. ožujka 1940., Sathya je ubo `veliki crni škorpion.`[30] `On je pao u nesvijest i ostao nepomičan. Nije govorio i njegovo disanje je oslabilo.` Odmah je dobio medicinsku pomoć i sljedećeg jutra doktor je rekao da je `izvan opasnosti.`[30] U idućih nekoliko dana je bilo vidljivih promjena u Sathyovom ponašanju.[30] Nije htio prihvatiti nikakvu hranu, većinom je bio u tišini a ponekad je dugo recitirao Sanskrt stihove i filozofske mudrosti drevne Indije.` Doktori su vjerovali da je to dio histerije, ali simptomi smijeha, plača, rječitosti i tišine su se nastavili.`[30] Nakon tjedan dana, Sathya je prebačen natrag u svoj dom u Puttaparthi. `Roditelji su bili tužni`, kaže Kasturi, `i gledali njegovo ponašanje sa strahom.`[30] Odnijeli su ga mnogim svećenicima, doktorima i egzorcistima.[30] Sai Baba se jednom prilikom prisjetio tog razdoblja: `Ja sam podnosio sve to mučenje bez prigovaranja.` `Godine 1940., u dobi od četrnaest godina, on je objavio da je reinkarnacija Sai Babe iz Shirdija - sveca koji je postao poznat krajem devetnaestog i početkom dvadesetog stoljeća.` Sai je perzijska riječ koja znači `Sveti`, a Baba je Hinduski naziv od milja za oca. Od tada, mnogi su bili skeptični da je on reinkarnacija Shirdi Sai Babe. Arnold Schulman u svojoj knjizi `Baba` je napisao: `Ne postoji evidencija o broju ljudi koji su ga upoznali i otišli razočarani, ali je bilo hrpa skeptika koji su se preobratili`[31] Članovi obitelji i susjedi, međutim, nisu bili uvjereni. Oni su prišli mladom Sathyi i govorili: `Ako si Sai Baba, daj nam neki dokaz.` `Daj mi ono cvijeće Jasmin`, rekao je mladi Sathya. Nakon što su mu ga dali, on je cvijeće bacio na pod. Cvijeće se, prema izjavama prisutnih, `samo od sebe preuredilo u slova koja su oblikovala ime „Sai Baba“ u Telugu.“[18][30][31] U listopadu 1940.,[32] Sathya je pratio Sehsu i njegovu suprugu u Hampi. Zamolili su ga da im pripazi na prtljagu dok su oni u hramu Šive. `On je sjedio ondje s prtljagom, dok su mu brat i njegova supruga ušli u hram. No unutra nisu vidjeli idol Virupaksha nego Sathyu! Tada je Seshama Raju rekao: `Gle, Sathya je ovdje! Tko onda pazi na prtljagu?` On je izašao van i vidio Sathyu sa prtljagom! Kada se ponovno vratio u hram, vidio da je Sathya i ondje.` [29] Općinski predsjednik je također bio svjedok tom fenomenu. Izjavivši da nema ovozemaljskog odnosa ni sa kim, (`Ne pripadam vama; Maya (iluzija) je nestala; Moji sljedbenici me zovu, imam svoj rad.`[30]) Sathya Sai Baba `je potrčao prema kući jednog Anjaneyulua. Ispred njegove kuće bilo je mali kamen. Sathya Sai Baba je sjeo na njega.` Sathya Sai Baba se prisjeća da ga je brat tjerao da se vrati kući, ali on nije htio`[33] Tijekom ta tri dana, Sathya Sai Baba je ostao s Anjaneyuluom, jeo njegovu hranu i ostao na kamenu. Kada su ga fotografirali, na slici se pojavio ispred Swamija. Zbog toga, Anjaneyulu mu je dao naziv „Sai Baba“ koji je ostao[34]. Nakon puno nagovaranja, ipak je prihvatio vratiti se u Puttaparthi. Sai Baba (lijevo) sa sljedbenicima 1948. godine Polako su se počeli skupljati sljedbenici oko njega. Narayana Kasturi se prisjeća da je `postavljena koliba za sljedbenike koja je bila proširena kako su mjeseci prolazili. Šatori su također postavljeni, a neki sljedbenici koji su došli iz Bangalorea i Anantapura razapeli su svoje vlastite šatore.`[34] Budući da je Sai Baba inzistirao da se svi sljedbenici nahrane, velike dvorane za blagovaone su postali neophodni`. Subbamma se brinuo o hodočasnicima godinama, sve dok nije tamo izgrađen stari hram (mandir).`[34] Godine 1944. izgrađen je hram za sljedbenike Sai Babe u blizini sela.[19] Gradnja Prashanthi Nilayama, trenutnog Ashrama, je započeta 1948. Prasanthi Nilayam inauguriran je na 23. studenog, 1950., na dvadeset četvrti rođendan Sai Babe. Bilo je potrebno oko dvije godine za izgradnju. Puttaparthi je prošao kroz velike promjene. Transformiran je iz malog sela u centar za hodočašće. Otvoreno je i sveučilište s tri kampusa i dvije posebne bolnice koje se skrbe o potrebama siromaha besplatno.[35] U to vrijeme, bila su dva pokušaja da se Sai Babi oduzme život. On je govorio o tome 2003.: `Oni koji su bili protiv Subbamme zbog zakona kaste odlučili su me se riješiti otrovom. Bio sam jako volio Vadas (indijsku delikatesu) u one dane. Dakle, ti ljudi napravili Vadas i stavili otrov u nju... Posjetio sam ovu kuću, uzeo Vadas koji su bili otrovani i pojeo ih[18] bez oklijevanja. Moje tijelo je odjednom poplavilo[36] Još jedan pokušaj takve vrste dogodio se kada su neki od njih zapalili moju improviziranu kuću....Odjednom, bio je prolom oblaka koji je ugasio vatru u kući. Mirno sam spavao i bio potpuno neozlijeđen.`[36] 1960-te i 1970-te 1960., Sathya Sai Baba je izjavio da će biti u ovom smrtnom ljudskom obliku još 59 godina (dakle, do 2019.)[37] 1963., Sathya Sai Baba je pretrpio moždani udar i četiri teška srčana udara. [38]29. lipnja je iznenada ostao bez svijesti. Nakon što je malo došao k sebi, odbio je sve predložene zdravstvene pomoći i tijekom sljedećih pet dana doživio četiri teška srčana udara. Na kraju tih pet dana, njegova lijeva strane ostala je paralizirana, a vid na njegovom lijevom oku i njegov govor su također teško pogođeni. Dva dana kasnije, njegova lijeva strana bila je još paralizirana i njegov govor je bio oronuo, jedva razumljiv. [38] Guru Poornima proslave su tada započele, i uz pomoć nekoliko učenika, on je praktički morao biti nošen do podija. Nakon nekoliko minuta, on zatražio je vodu. Popio je gutljaj (uz pomoć sljedbenika), a potom je poškropio s nekoliko kapi svoju paraliziranu lijevu ruku i nogu. Potom je, s obje ruke, počeo masirati lijevu nogu. `U sekundi, Swamijeva noga, oko i cijela lijeva strane tijela je postala normalna,`[38] i sljedeći sat je održao govor za Guru Poornima. Bilo je to vrijeme govora koji je donio poruku o svojoj budućoj inkarnacija kao Prema Sai Baba.[39] Te noći je jeo svoj normalni obrok, a sljedećih dana vratilo mu se zdravlje. [38] Izjavio je da je reinkarnacija Šive i Šakte.[40] Javno je 1976. ponovio tvrdnju da je druga od tri inkarnacije.[41] Babina biografiji navodi da će Prema Sai Baba biti rođen u Mysore državi.[42] Sathya Sai Baba je izjavio da su „sve tri Sai Babe stigle i da će biti uložene u ukupnosti kozmičke moći kako bi spasili dharmu (pravednost) od anti-dharme“. U intervjuu 1976. za Blitz Magazine, Sai Babu je Šri RK Karanjia (viši urednik Blitz Magazinea) upitao zašto se utjelovio. Sathya Sai Baba je odgovorio: `Zato što je to jedini način se Bog utjelovi unutar čovjeka. Dakle, u mojem sadašnjem Avataru, došao sam naoružan puninom moći bezobličnog Boga kako bi se ispravilo čovječanstvo, podiglo stanje ljudske svijesti i vratilo ljude natrag na pravi put istine, pravednosti, mira i ljubavi za božanstvo`.[9] 29. lipnja 1968, Sathya Sai Baba je napravio svoje prvo, i jedino, putovanje u inozemstvo. [38][43] Nakon što mu putovnicu pripremili šest tjedna ranije, Sathya Sai Baba je iz Mumbaija krenuo za Keniju u avionu. Jednom u Keniji, autom je nastavio put do grada Kampala, glavnog grada susjedne Ugande. Narayana Kasturi piše: `Baba nam je rekao, `ja ne trebam vidjeti sva ta mjesta. Ja sam svugdje, uvijek! Vi se možete voziti uokolo. Ja imam svoj posao, posao za koji sam došao.`[43] Za vrijeme njegova boravka, obratio se okupljenoj gomili: `Došao sam da upalim svjetiljku ljubavi u vašim srcima, da se pobrinem da sjaji iz dana u dan sa dodatnim sjajem. Ne dolazim u ime bilo koje religije.Nisam došao na misiju publicitet niti sam došao skupljati sljedbenike za sebe... Došao sam vam reći o ovoj sveobuhvatnoj vjeri, tom duhovnom načelu, tom putu ljubavi, toj vrlini ljubavi, toj dužnost ljubavi, toj obvezi ljubavi.` [44] Dana 14. srpnja 1968., Sathya Sai Baba je ušao u avion i vratio se natrag u Mumbai, Indija.[43] 1980-te i nadalje 20. kolovoza 1988., Sathya Sai Baba pokliznuo se u svojoj kupaonici. O incidentu je rekao: `U subotu ujutro sam se poskliznuo na komadić sapuna u kupaonicu i pao na leđa. Ozljede koje sam pretrpio bile su prirodna posljedica pada ...` [45] Rendgensko snimanje pokazalo je da je zadobio prijelom kuka. Šest dana kasnije dao je diskurs i osvrnuo se na tu temu. Dana 4. lipnja 2003., Sathya Sai Baba pretrpio je još jedan pad i slomio kuk i bedrenu kost. Odvezen je u bolnicu na operaciju, gdje je dobio anesteziju za vrijeme operacije, ali svejedno nije zaspao. Razgovarao je sa kirurgom tijekom cijele operacije. Nakon toga, bio je u stanju hodati nakon tri dana.[46] U 2006., dogodio se treći incident. Sathya Sai Baba prenosi da je jedan student nespretno pao sa stolice na njega te mu ponovno slomio kuk. Od tada se prevozi u pokretnoj stolici u autu.[47] Od 2005., Sathya Sai Baba koristi invalidska kolica, a njegov nedostatak zdravlje prisilio ga je da ima sve manje javnih nastupa. [48] Sathya Sai Baba sam kaže, `Ja sam izvan dosega najintenzivnijeg upita i najpedantnijeg mjerila. Samo oni koji su prepoznali moju ljubav i iskusili tu ljubav mogu tvrditi da su dobili uvid u moju stvarnost. Ne pokušavajte me znati kroz vanjski oči.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Među remek-delima svetske književnosti, ova rana stihovana drama proslavljenog norveškog dramskog pisca duhovito, ali duboko istražuje vrline, poroke i ludosti zajedničke celom čovečanstvu — predstavljene u ličnosti Pera Ginta, šarmantnog, ali neodgovornog mladog seljaka. Zasnovana na norveškom folkloru i Ibzenovim sopstvenim maštovitim izumima, predstava govori o lopovskom životu svetom lutajućeg Pera, koji pronalazi bogatstvo i slavu - ali nikada sreću - iako je na kraju iskupljen ljubavlju. Na početku predstave mladi farmer prisustvuje venčanju i upoznaje Solveig, ženu koja će na kraju biti njegov spas. Međutim, bitanga Per tada kidnapuje mladu i kasnije je napušta u divljini. Ovaj sumorni nastup je praćen nizom avantura (od kojih mnoge ne odražavaju dobro na Peera) u mnogim zemljama. Posle ovih podviga koje jedu dušu, stari i ogorčeni Peer se vraća u Norvešku, na kraju pronalazeći utehu u naručju vernog Solvejga. Kao i druge rane Ibzenove drame, kao što su Brand (1865) i Car i Galilej (1873), delo je prožeto poetskim misticizmom i romantizmom, a u Peeru nalazimo buntovnog centralnog lika u potrazi za konačnom istinom koja se uvek čini da je izašla. od dosega. U tom smislu Peer se može posmatrati kao alter ego samog Ibzena, čija je doživotna potraga za umetničkim i moralnim izvesnostima rezultirala velikim kasnijim komadima (Hedda Gabler, Divlja patka, Neprijatelj naroda, itd.) na osnovu kojih je i njegova reputacija dobila reputaciju. uglavnom odmara. Ova bogata, poetska verzija Peer Ginta smatra se standardnim prevodom. Henrik Ibsen[1] (norv. Henrik Ibsen; Skien, 20. mart 1828 — Oslo, 23. maj 1906) je bio norveški dramski pisac. Potiče iz trgovačke porodice u Skienu u Norveškoj. Sa 15 godina 1843. godine prešao je u susedni Grimstad, da bi izučio za apotekara. Tu je ostao do 1850. godine i već tada uveliko piše, osim poezije i prvu dramu `Katilina`. Dramski prvenac veliča revolucionarni duh a objavio ga je pod pseudonimom. Iz Grimstada odlazi 1850. godine u Kristijaniju da bi studirao medicinu. Ali već 1851. godine na zauzimanje poznatog violiniste Ole Bula dobija najpre rediteljsko pa upravničko mesto u novootvorenom Narodnom pozorištu u Bergenu.[2] Bio je u delikatnoj obavezi da svake godine napiše jedan pozorišni komad, koji će se 2. januara na toj pozornici izvoditi. Ibzen je proveo u upravničkoj stolici šest godina, a samo je 1854. godine imao uspeh sa dramom. Napustio je Bergen 1857. godine i prešao u Kristijaniju (Oslo), gde je postao upravnik Norveškog pozorišta. Međutim i tu se nije zadržao jer je pozorište bankrotiralo 1862. godine. Napisao je 1858. godine u Kristijaniji pozorišno delo `Pohod na sever`, koje se izvodilo i u vojvođanskim pozorištima. Sa državnom stipendijom krenuo je u tuđinu 1864. godine. Sa prekidima se bavio u Rimu, Drezdenu i Minhenu (po drugi put 1886-1892). Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih u Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju 1892. godine stekavši veliki ugled. U svojim dramama je analizirao moralne nedostatke modernog društva. Svoje poslednje četiri drame napisao je u Norveškoj, a 1900. godine živeći u Kristijaniji je doživeo prvi od serije moždanih udara i tada se povlači iz javnog života. Stvaralaštvo U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto, delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom Brand, u kojoj autor izlaže etički kredo ”sve ili ništa”, radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint, najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu. Dramom Savez mladih, sa tematikom iz savremenog života, Ibsen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine Stubovi društva (kritika bezočnosti građanskog društva), Lutkina kuća (kritika položaja žene u društvu), Aveti (problem krivice i praštanja) i Narodni neprijatelj (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj. Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U Divljoj patki izlaz je u bekstvu u svet mašte, u Rosmersholmu izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: Gospođa s mora, Heda Gabler, Graditelj Sulnes, Mali Ejolf, Jun Gabriel Borkman i Kad se mrtvi probudimo. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti. Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas. O popularnosti i značaju Ibsenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji. On je u svojim delima stavljao lik potlačene žene u društvu koje im ne daje nikakva prava. Samim tim, Ibzen brani žene i žestoko se bori za njih. Optuživao je moderno društvo koje je lažno i koje je zaronilo u tradicionalne norme. „Supruga u komadu završava tako što nema pojma šta je ispravno, a šta pogrešno… Žena ne može da bude ono što jeste u modernom društvu, uz zakone koji su doneli muškarci i uz tužioce i sudije koji procenjuju žensko ponašanje sa muškog stanovišta“. [3] Dela Katilina, (1850) Gospođa Inger iz Estrota (Fru Inger til Østeraad, 1855) Praznik u Solhaugu, (1856) Ratnici na Helgolandu (Hærmændene paa Helgeland, 1858) Komedija ljubavi (Kjærlighedens Komedie, 1862) Borba za tron/Pretendenti na presto (Kongs-Emnerne, 1863) Brand (1866) Per Gint (Peer Gynt, 1867) Savez mladih (De unges Forbund, 1869) Cezar i Galilejci (Kejser og Galilæer, 1873) Stubovi društva (Samfundets Støtter, 1877) Lutkina kuća ili Nora (Et Dukkehjem, 1879) Aveti (Gengangere, 1881) Narodni neprijatelj (En Folkefiende, 1882) Divlja patka (Vildanden, 1884) Romersholm (1886) Gospođa s mora (Fruen fra Havet, 1888) Heda Gabler (Hedda Gabler, 1890) Graditelj Sulnes (Bygmester Solness, 1892) Mali Ejolf, (1894) Jon Gabriel Borkman (1896) Kad se mi mrtvi probudimo (Naar vi døde vågner, 1899)

Autor - osoba Ibsen, Henrik, 1828-1906 = Ibsen, Henrik, 1828-1906 Naslov Drame. 1, Lutkina kuća, Sablasti, Divlja patka / Henrik Ibzen ; [priredio Josip Lešić ; prevela Zeina Mehmedbašić] Vrsta građe drama Jezik hrvatski, srpski Godina 1986 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1986 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 324 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lešić, Josip, 1929-1993 = Lešić, Josip, 1929-1993 Mehmedbašić, Zeina = Mehmedbašić, Zeina Zbirka ǂBiblioteka ǂArs. Lektira Napomene Prevod dela: Ein Puppenheim; Gespenster; Die Wildente Ibzenove drame / Josip Lešić: str. 5-103. Predmetne odrednice Ibzen, Henrik, 1828-1906 – Drame Autor - osoba Ibsen, Henrik, 1828-1906 = Ibsen, Henrik, 1828-1906 Naslov Drame. 2, Rosmersholm, Heda Gabler, Jon Gabrijel Borkman / Henrik Ibzen ; [priredio Josip Lešić ; prevela Zeina Mehmedbašić] Vrsta građe drama Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski, srpski Godina 1986 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1986 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 264 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lešić, Josip, 1929-1993 = Lešić, Josip, 1929-1993 Mehmedbašić, Zeina = Mehmedbašić, Zeina Zbirka Biblioteka Ars. Lektira ISBN 86-21-00019-9 Napomene Prevod dela: Rosmersholm; Hedda Gabler; John Gabriel Borkman Bibliografija: str. 259-160 Ibzenove drame na scenama jugoslovenskih pozorišta : hronologija izvođenja 1878-1918: str. 261-264. Predmetne odrednice Ibzen, Henrik, 1828-1906 – Drame Henrik Ibsen (norv. Henrik Ibsen; Skien, 20. mart 1828 – Oslo, 23. maj 1906) je bio norveški dramski pisac. Potiče iz trgovačke porodice u Skienu u Norveškoj. Sa 15 godina 1843. godine prešao je u susedni Grimstad, da bi izučio za apotekara. Tu je ostao do 1850. godine i već tada uveliko piše, osim poezije i prvu dramu „Katilina“. Dramski prvenac veliča revolucionarni duh a objavio ga je pod pseudonimom. Iz Grimstada odlazi 1850. godine u Kristijaniju da bi studirao medicinu. Ali već 1851. godine na zauzimanje poznatog violiniste Ole Bula dobija najpre rediteljsko pa upravničko mesto u novootvorenom Narodnom pozorištu u Bergenu. Bio je u delikatnoj obavezi da svake godine napiše jedan pozorišni komad, koji će se 2. januara na toj pozornici izvoditi. Ibzen je proveo u upravničkoj stolici šest godina, a samo je 1854. godine imao uspeh sa dramom. Napustio je Bergen 1857. godine i prešao u Kristijaniju (Oslo), gde je postao upravnik Norveškog pozorišta. Međutim i tu se nije zadržao jer je pozorište bankrotiralo 1862. godine. Napisao je 1858. godine u Kristijaniji pozorišno delo „Pohod na sever“, koje se izvodilo i u vojvođanskim pozorištima. Sa državnom stipendijom krenuo je u tuđinu 1864. godine. Sa prekidima se bavio u Rimu, Drezdenu i Minhenu (po drugi put 1886-1892). Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih u Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju 1892. godine stekavši veliki ugled. U svojim dramama je analizirao moralne nedostatke modernog društva. Svoje poslednje četiri drame napisao je u Norveškoj, a 1900. godine živeći u Kristijaniji je doživeo prvi od serije moždanih udara i tada se povlači iz javnog života. Stvaralaštvo U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto, delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom Brand, u kojoj autor izlaže etički kredo ”sve ili ništa”, radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint, najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu. Dramom Savez mladih, sa tematikom iz savremenog života, Ibsen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine Stubovi društva (kritika bezočnosti građanskog društva), Lutkina kuća (kritika položaja žene u društvu), Aveti (problem krivice i praštanja) i Narodni neprijatelj (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj. Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U Divljoj patki izlaz je u bekstvu u svet mašte, u Rosmersholmu izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: Gospođa s mora, Heda Gabler, Graditelj Sulnes, Mali Ejolf, Jun Gabriel Borkman i Kad se mrtvi probudimo. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti. Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas. O popularnosti i značaju Ibsenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji. On je u svojim delima stavljao lik potlačene žene u društvu koje im ne daje nikakva prava. Samim tim, Ibzen brani žene i žestoko se bori za njih. Optuživao je moderno društvo koje je lažno i koje je zaronilo u tradicionalne norme. „Supruga u komadu završava tako što nema pojma šta je ispravno, a šta pogrešno… Žena ne može da bude ono što jeste u modernom društvu, uz zakone koji su doneli muškarci i uz tužioce i sudije koji procenjuju žensko ponašanje sa muškog stanovišta“. Dela Katilina, (1850) Gospođa Inger iz Estrota (Fru Inger til Østeraad, 1855) Praznik u Solhaugu, (1856) Ratnici na Helgolandu (Hærmændene paa Helgeland, 1858) Komedija ljubavi (Kjærlighedens Komedie, 1862) Borba za tron/Pretendenti na presto (Kongs-Emnerne, 1863) Brand (1866) Per Gint (Peer Gynt, 1867) Savez mladih (De unges Forbund, 1869) Cezar i Galilejci (Kejser og Galilæer, 1873) Stubovi društva (Samfundets Støtter, 1877) Lutkina kuća ili Nora (Et Dukkehjem, 1879) Aveti (Gengangere, 1881) Narodni neprijatelj (En Folkefiende, 1882) Divlja patka (Vildanden, 1884) Romersholm (1886) Gospođa s mora (Fruen fra Havet, 1888) Heda Gabler (Hedda Gabler, 1890) Graditelj Sulnes (Bygmester Solness, 1892) Mali Ejolf, (1894) Jon Gabriel Borkman (1896) Kad se mi mrtvi probudimo (Naar vi døde vågner, 1899) MG141 (N)

Још један бисер из пера богонадахнутог писца православних прича протојереја Александра Торика. Узбудљива, на моменат сурова али стварна приповест о пријатељству, жртви и правој хришћанској љубави. Књига је за препоруку читаоцима без обзира на степен духовног узраста. ОДЛОМАК Пробудивши се, Сергеј заврте главом - опет исти сан. И због чега од свих борби кроз које је морао да прође, све време сања управо овај сан? Вероватно је ипак боље да не спава дању, чак и после бесане ноћи због бола у леђима. Ослушкивао је. Киша је ромињала као и пре. Лаке капи ситне кише успављујуће су куцкале по горњем, непромочивом делу шатора. Нели је тихо тонула у сан, понекад мрдајући ушима. - Но ипак! - помисли Сергеј. Чини се да ће ова киша падати све до сутра. Риба највероватније више неће гристи, А и нема везе. - протегнуо је мишићаве руке у „тељњашки“, извукавши их из вреће за спавање. - Ако неће, неће! Појешћу нарезак са хлебом. Ипак, живот је леп. Још само да није ове патње у кичми... У кичми Сергеја, пензионисаног капетана, извиђача специјалних јединица ГРУ-а који је још у болници на болничким колицима добио поред ордена за храброст, изузетно звање мајора „за храброст испољену у борбама са незаконитим оружаним формацијама у Чеченској Републици", налазио се малецки, назубљени део од гранате који се с времена на време померао. Због тога је Сергеј осећао утрнулост, скоро па парализу своје леве ноге. Уклонити гелер са „његовог места пребивања“ било је према речима лекара скоро немогуће јер је постојала скоро стопроцентна вероватноћа да ће се у току операције повредити неки нерв, или још нешто што Сергеј није запамтио. А онда следи гарантована парализа обе ноге, живот у инвалидским колицима с „патком“, и остали атрибути инвалидске „среће“, о чему је војнику специјалних јединица било страшније и да помисли, него о могућности да остане са ножем против групе наоружаних „душмана". - Временом тај гелер може да промени свој положај у ткиву и омогући операцију, - саопштио му је хирург, извадивши из његовог тела осамнаест других гелера. - Треба само редовно снимати редгеном и пратити динамику његовог положаја у ткиву. Онда ћете заувек заборавити на тај проблем. - А реците ми, - упитао је Сергеј хирурга, - може ли он заувек да остане у том положају, као што је сад, или да га промени тако да на крају останем парализован? САДРЖАЈ Зец у култури, 7 Прва глава КОМАНДИР СЕРЈОЖА, 8 Друга глава МИША “ВОВАН”, 21 Трећа глава КУКАРАЧА, 31 Четврта глава ГОШЋА, 38 Пета глава ГОШЋА, 48 Наставак Шеста глава ШЉАМОВИ, 53 Седма глава ШЉАМОВИ, 65 Наставак Осма глава ШЉАМОВИ, 74 Наставак (Кукарача) Девета глава БОГ, 88 Десета глава ЏАБРАИЛ, 96 Једанаеста глава ЈАБУКЕ, 106 Дванаеста глава ШНУРОК, 117 Тринаеста глава ШОПИНГ, 123 Четрнаеста глава ПРЕСУДА, 132 Петнаеста глава БЕКСТВО, 140 Шеснаеста глава ХРАМ, 148 Седамнаеста глава БАКА ПОЉА, 156 Осамнаеста глава ТРАНСАКЦИЈА, 167 Деветнаеста глава ОТАЦ ВИТАЛИЈ, 176 Двадесета глава ПОГОСТИШЋЕ, 188 Двадесет прва глава ПОГОСТИШЋЕ, 198 Наставак Двадесет друга глава ЉУБАВ, 207 Двадесет трећа глава ИГУМАН ИЗ ПОКРОВСКОГ, 217 Одломак - Баћушка, могу ли нешто да вас питам - Сергеј остави до пола попијену шољу чаја и погледа оца Флавијана који је седео за столом наспрам њега. - Због чега Бог допушта да се чини толико зла у свету и у нашој земљи када кажу да је Бог - љубав? И како спојити то да је Бог љубав, с тим шта се све около ради? Ево, узмимо за пример Дашину причу? Мени то све некако не иде у главу. У себи осећам - јесте, Бог је љубав. Али никако то да разумем. Можда је мој мозак некако „истрениран“? - Добро је ако је мозак истрениран, јер се брже снађеш у свему. Зло не може да не постоји тамо, где постоји слобода и где постоји избор између добра и зла. А без слободе избора не може да постоји љубав. - Баћушка! Можете ли то да ми појасните, јер сам навикао да размишљам на војнички начин: добро је то када си жив и читав, а зло је када си рањен или мртав. Како ту објаснити слободу избора, није ми то баш најјасније?! - Уопштено говорећи, све си правилно казао. Примени своје речи које се односе на тело, сада на душу. Да ли знаш шта је душа? - Душа је вероватно, оно у мени што мисли, осећа, доноси одлуке и воли. И још, не знам... болује, ваљда, или, се радује. Некако испада да сам моја душа - сам ја. - Адсолутно тачно, Сергеј. - обрадова се отац Флавијан. - Рекао сам да је истрениран мозак, нешто добро. Да ли си се некада љутио на некога? - Наравно да јесам. - Како си се тада осећао? Мислим, у души? - Лоше. - А када си престајао да се љутиш, например, и праштао ономе ко те увредио? - Тада је, логично, у души лакше бивало. - А ако си себи допуштао да завидиш, гневиш се, или паднеш у униније? - Па, што се тиче зависти, некако ми је тешко да било шта кажем, јер се не сећам да сам било коме завидео, а са гневом је ама баш све у реду - чим се сетим Погостишћа и оца Виталија, у грудима ми се ствара нека грудва и силна жеља да покидам те животиње. Голим рукама. - Је л’ пријатно то осећање и желиш ли можда да се од њега ослободиш? - Наравно да желим, веома је непријатно. Шта више, сетио сам се и у вези унинија. Када сам схватио да због комадића гранате у леђима морам да напустим војску, признајем да сам пао у униније. Налазио сам се у тешком унинију. Било ми је тако лоше, да нисам желео да живим. Сећам се да је тако било. - Шта је патило - душа? - Да, душа је патила. Чак и када више није било никаквих болова у леђима, душа је и даље јако патила. Било ми је веома тешко. - Е, то и јесте зло. Оно од чега боли тело - је зло за тело. Оно од чега боли душа - је зло за душу. Зло је оно што доноси бол, распад и смрт. To зло још називају и „грех“. - А ја сам мислио да је грех - нарушавање неких правила, неких заповести?! - А што су потребна правила? Например, саобраћајна правила? - Вероватно да би сви возачи стизали читави на одредиште, да не би било удеса, да не би налетали на пешаке... - Може се рећи, да се не би чинило зло себи и људима око себе? - Да, може се тако рећи. - Односно, може се рећи да је поштовање тих правила - добро, а нарушавање - зло? У принципу наравно, не имајући у виду изузетке. - У принципу, да, беспоговорно. - Божије Заповести су правила која је Бог дао људима због тога да не би кварили и уништавали сами себе или људе око себе. - To је јасно. Сада размисли: због чега је Бог дао људима правила да не уништавају сами себе? - Вероватно јер жели да нам буде добро, а не лоше. - А због чега? Шта је Њему стало до нас? Он је Творац целе Васељене, а ми смо само вашка у складу с Његовим размерама. - Тешко је рећи... - Волиш ли ти Дашу? - свештеник усредсређено погледа Сергеја у очи. - Волим, - једноставно одговори овај. - Желиш ли да јој буде добро и да она буде срећна? - Наравно да желим. - Упозораваш ли је да не хвата руком за врелу шерпу? - Па, свакако. Схватио сам... Испада да нас Својим Заповестима Бог предупређује да не уништавамо сами себе злом. Односно, грехом! Онда, како сам схватио, грех и зло јесу једно те исто. Он то чини јер нас воли. Па да „Бог је љубав“. Тада је све јасно... - Бог, Серјожа, није просто нека апстрактна „љубав“. Сам Бог нам је открио у Светом Писму да је Он наш Отац Који нас воли. Једина молитва коју људи нису саставили, па чак ни светитељи, већ коју је дао Сам Господ наш Исус Христос, почиње речима обраћања к Оцу: „Оче наш“. И, јавивши се после Свога Васкрсења Марији Магдалини, Христос је рекао: „Идем Оцу Мојем, u Оцу вашем, и к Богу Моме, и к Богу вашем“. To јест, важно је разумети да међусобни односи Бога са људима, нису просто односи Творца и творевине, већ односи Савршеног Оца Који воли са Својом возљубљеном децом, па чак иако су она непослушна и зла. И ти односи увек имају за циљ корист те „деце“. Њихово добро, њихово спасење од погибије и мука. Вечних мука! - Чини ми се да ми неке ствари постају јасније, баћушка... - Питај шта ти је нејасно, потрудићу се да ти објасним. - Значи, зло које се чини свуда, није Богу угодно? - Категорички, није угодно! - Али зашто онда оно постоји? Због чега Бог не уреди тако да Његова деца не могу да чине зло? - Дашо! - Да, баћушка! - Волиш ли ти Сергеја? Кажи искрено. - Пуно, пуно га волим, баћушка! Искрено и најискреније! - А можеш ли да га не волиш? - Како да га не волим... He! He могу! - Зашто? - He знам... Зато што га волим. - Али, имала си избор, да га волиш или не волиш? - Јесте, имала сам, наравно. У почетку сам се уплашила од њега. Када је он... Уопштено говорећи, бојала сам се. А потом сам осетила да има добру душу и заволела сам га. Веома, веома заволела. Даша поново приђе к Сергеју иза његове столице, загрли га и приљуби свој образ уз његов. Сергеј је нежно загрли и лагано је пољуби у чело. - Баћушка! Ја ћу сад да пукнем од зависти! - Алексеј на свом лицу изобрази патњу. - А моја Ирина није поред мене и ја немам никога да пољубим. Каква невоља! - Серјожа! - Флавијан ća осмехом посматраше Сергеја и Дашу. - Да ли ти је битно то што те је Даша заволела добровољно, по свом елободном избору? - Наравно, баћушка! — одговори Сергеј не одвајајући образ од Дашиног. - A замисли овакву ситуацију, - отац Флавијан се поново уозбиљи. Среће те девојка, ево например, Даша коју је хипнотизер „испрограмирао“ на „љубав“ према теби, мимо њене воље, као што се програмира робот или компјутер. Да ли би ти таква „љубав“ причињавала радост? - He! To не желим! — самоуверено одговори Сергеј, мало поразмисливши. - Љубав само треба да буде добровољна, иначе није љубав. - Ето! Све си сам рекао. - свештеник одахну. - Богу су такође угодна само она Његова чеда која имајући добровољну могућност избора - да прихвате или не прихвате Његову очинску љубав, да на њу одговоре или не одговоре љубављу сина или кћерке, својом слободном вољом прихватају Божију љубав и својом љубављу одговарају на њу. - Разумео сам! — климну Сергеј у знак потврде, приближивши сто и намештајући столицу Даши тако да њена глава буде на његовом рамену. - To и јесте разлог због којег Бог не може да лиши човека избора, да буде са Богом или да буде без Њега, да чини добро или да чини зло. А сваки човек бира оно што је ближе његовом срцу, оно чему је склона његова душа и самим тим бира или радост живота са Богом у Његовој љубави, или мучење, одбацивањем Бога. Са свим даљим последицама. - Произилази да су они који чине зло по свом слободном избору, одбацили Бога? - И прихватили Његовог непријатеља - ђавола! У животу нема празнине јер Христос је рекао: Ко није са Мном против Мене је. Сагласно томе, онај који у своје срце не прима Божију љубав, чини то срце ризницом ђавоље суштине - зависти! И та завист онда руководи свим мислима, осећањима и делима таквог човека. Са свим последицама које произилазе из тога. Како за њега самог, тако нажалост, и за људе око њега... - Баћушка! - Сергеј се поново обрати оцу Флавијану. - Али због чега тако много људи бира пут зла? - Желиш ли да будеш срећан или не? - Флавијан нежно погледа Дашу која се беше приљубила уз Сергеја. - Наравно да желим. Сергеј узе Дашину руку у своју и пољуби њен топао длан. - Ево моје среће! - А шта је срећа за тебе, Дашо? - Флавијан се осмехну, гледајући девојку која је затворила очи, не одвајајући образ од Сергејевог. - Да ја и Серјожа будемо заједно и са Богом. - Ето видиш, Сергеј, - уздахну свештеник, - ти и Даша имате скоро идентично схватање појма среће. - Вероватно потпуно идентично, баћушка. - одговори Сергеј. - Само, ја Бога још сасвим не знам, и Он не представља за мене тако важан део живота, као за њу. Али и ја искрено желим да постанем близак с Њим. - Ако желиш значи да ћеш и бити, - свештеник климну главом. - Бог увек иде у сусрет онима који желе да Га спознају и осете ону срећу коју човеку пружа живот с Њим и у Њему. To наравно и јесте једина истинска срећа - живети у Богу и Његовој Божанској Љубави заједно са другим људима које Он воли и који Њега воле. Све остало је вештачка „имитација“ среће. Али, права срећа се постиже трудом и жртвом, а понекад и великим трудом и великом жртвом. А у исто време кад вам продавац „имитације“ среће - ђаво предлаже „своју робу“, по веома ниској цени. Тек накнадно се то „бесплатно“ показује као губитак не само нечег много већег него што је човек мислио да плати за ту „имитацију“, већ и оног најважнијег - губитак истинске среће и добијање вечних мука. - Баћушка? - Сергеј се замисли. - А шта је то „имитација“? - Било шта. Богатство, власт, новац, телесно здравље, слава, комфор, алкохол, наркотици, телесна уживања, спорт, колекционарство, уметност - не зна им се броја. - Али, зар је све то лоше? - зачуди се овај. - Рецимо спорт, здравље, новац такође, су уопштено говорећи потребни... - Саме по себи многе од ових ствари нису уопште лоше ако се не дође до крајности као што су наркотици или нека противприродна задовољства. Оне постају невоља за човека онда када заузму место Бога. Када човек уместо познања Творца и сједињења с Њим почне да за то предвиђене душевне снаге троши на достизање неке „имитације“ среће само у томе видећи и полажући сву наду да поста-не срећан. А суштина „имитације“ је у томе да она не може никоме да пружи ону пуноћу радости и среће која је могућа само у Богу. Човеку се чини да ће ако заради још милион долара или сто милиона, или милијарду, или ако постане велики управитељ, председник, краљ, или се упише у Гиниса, да ће онда бити потпуно срећан. Но, чим постигне жељено, врло брзо схвата да му то постигнуто уопште не пружа онакво блаженство, на које је рачунао. И као наркоман, треба му све већа и већа доза тог „наркотика“ на који је сам себе „навукао“, упецавши се на ђаволски мамац. У супротном, наступа „слом“ што значи страдање или на црквенословенском „страст“. И несрећник онда трчи за илузијом „имитације“ среће коју му је ђаво подметнуо, све више на то трошећи душевне и телесне снаге и све више губећи способност за задобијање праве Среће, све дотле, док му не куцне смртни час и „слом“ не постане вечна фаза. - Страшно. - уздахну Даша. - Да, јесте. - уздахну отац Флавијан. - А још је страшније када дође до замене истинског живота у Богу, његовом спољашњом, формалном страном. - Како то? - Сергеј подиже обрве у недоумици. - Појасните нам, баћушка. - Ђаво је искусни „психолог“ са хиљадугодишњим искуством „рада“ са човеком чије је животно искуство ограничено на седамдесет година или нешто мало више од тога. Када Бог не би по Својој милости, држао ђавола на „поводцу“ дозвољавајући му да искушава човека само онолико колико човек може да поднесе, те да својом слободном вољом одбаци и победи то искушење, ниједан човек се не би могао спасити од погибије. И онај „рогати психолог“ видећи човекове склоности, предлаже му управо онаква искушења која највише одговарају жељама његовог срца. Например, уколико је човек склон да воли мир и комфор, ђаво га онда искушава лењошћу и раздражљивошћу према свему што угрожава његов мир и комфор. Онда таквог човека неће побуђивати на „трудољубивост“. Уколико човек има склоност ка телесним уживањима, ка стомакоугађању, блуду, пијанству, ђаво ће се старати да развија у њему управо такве пороке, а не претеран пост, надменост својом целомудреношћу и трезвеношћу. А ако види да човек тежи ка добром и светлом, да одбацује очигледне пороке и тражи Бога, ђаво му онда сугерише онакав модел религиозног живота који не само да не сједињује тог човека са Господом, већ га напротив, води у гарантовану погибију. Човеку који тражи Бога ђаво као да говори: „Хоћеш да пронађеш Бога - дођи овде“ те му подмеће небројено мноштво религиозних заблуда које воде у секташтво, паганизам или отворени демонизам. Колико је вредна само једна сатанска парола: „Бог треба да буде у души, а у Цркву не треба ићи“. И све то знајући да је Сам Христос рекао „Сазидаћу Цркву Своју, и врата адова неће је надвладати“. Ако човек ипак пронађе пут ка православљу, ако постане побожан, и почне да учи да гради своје односе са Господом на основу две хиљаде годишње традиције, онда „рогати психолог“ ни ту не мирује. Он поседује велики спектар варијанти путева лажне благочестивости, те уколико човек њима крене, постаје потпуна супротност оном идеалу хришћанина на који га призива Сам Христос. - Баћушка. - Сергеј пажљиво погледа Флавијана у очи. - Како да хришћанин, као например ја, који је на почетку свог пута у вери, не погреши приликом избора свог пута ка црквеном животу? Како одредити, да ли правилно поступаш у једној или другој ситуацији? - To је тешко, Серјожа. Веома је тешко. - Флавијан климну главом. - Идеална варијанта је када човек који тек што је пришао к Цркви, одмах себи нађе нормалног, „одговорног“ духовника-свештеника који ће тог неофита (93) поучавати духовном и црквеном животу, слично као инструктор у ауто-школи. Невоља је у томе што таквих духовника у наше време нема пуно. Зато има пуно свештеника који и сами имају погрешну представу о духовном животу и не воде своју паству тамо где се душа хришћанина сједињује са Богом. Такви уче вернике да бацају пасоше, да одбаце пореске бројеве, да скидају налепнице са бар кодом са производа и сличне бесмислице сматрајући све истинским хришћанским животом. A колико свештеника не схвата неопходност честог и редовног Причешћа верника, и који оштро инсистирају на формалном поштовању правила за припрему за ову Свету Тајну која су уведена у Руској Цркви пре само два века, не обазирући се на животне околности и карактеристике личности које им долазе. И као последица такве пастирске делатности код нас се појављује велики број нових фарисеја за које је најважније да испуњавају спољашње формалности: да „ишчитају“ молитвено правило уместо усрдног општења са Богом кроз искрену молитву, да не једу бели хлеб у току посног дана „због тога што може да садржи трагове сурутке“, но притом „унижавају“ своје ближње. Колико је хришћана који одлазе у цркву сваке недеље апсолутно уверено да је само формално испуњавање обреда, давање цедуља (93) Неофит: новокрштени, тек крштени у Православну веру. - прим. прев. за Проскомидију, паљење свећа пред иконама, узимање свете воде и нафоре, читање молитви из молитвеника, стајање на богослужењима до завршетка истих, „рапорт о учињеним гресима“ на исповести, заправо хришћански, духовни живот. Притом, унутар самог човека не долази до промене у смислу побољшања његовог карактера и такав хришћанин не постаје услед свих тих спољашњих илузија црквености, ни бољи, ни кроткији, ни смиренији, не постаје сасуд напуњен Божијом љубављу који треба да се излива на људе око себе. Напротив, на ближње око себе он излива осуду и нетрпељивост која се рађа због осећаја сопствене доминантности над неверујућима, а особине његовог карактера постају раздражљивост, дрскост, окривљивање људи око себе за праве и измишљене грехове. Већ се шире гласине о злобним „црквеним старицама“ које током целе службе отварају пасијанс од угарака на свећњаку и проницљиво прате да их ниједан млад човек или девојка који су први пут дошли у цркву не прескоче, а да не добију порцију прекора и поука. И још да су то само „старице“. Шта радимо ми - попови. Боље и да не причам о томе... Истински духовни и црквени живот се састоји у преумљењу(94) које се на грчком каже „метанија" a (94) Преумљење: буквално променити ум, променити дотадашње схватање света, погледа на свет око себе. — прим. прев. које је код нас преведено као „покајање“ Састоји се у очишћењу душе од греховних навика и задобијању нових особина, способности да се у себе смести Божанска Љубав и пренесе другим људима. Љубав за коју је у Светом Писму речено да: дуго трпи, милосрдна је, не узноси се, не присиљава, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, већ се радује истини; све покрива, све верује, свему се нада, све подноси. Љубав никада не престаје... Уколико човек у току свог црквеног живота не задобије наведене особине, онда то значи да његов духовни и црквени живот не иде правилним путем. - А како одредити, баћушка, који пут је правилан? - упита Сергеј. - Правилан пут хришћанског, духовног живота се назива „синергија“ односно „сарадња“ на грчком, то јест, заједнички рад Бога и човека на спасењу тог истог човека. Без Бога, без Његове помоћи, Његових благодатних црквених Тајни, Његовог руковођења по Промислу, човек самостално не може да очисти своју душу од зла-греха и да је учини љубвеобилном. Али и Бог Који даје човеку слободну вољу и открива му пут спасења не може да ухвати за оковратник и увуче у рај онога ко то не жели и ко се противи Богу. Или ко наређује Господу како је Бог дужан да га спасе у смислу: „Господе! Спаси ме и уведи у Царство Небеско! Али само са „Мерцедесом“ престижне класе и мало музике и шампањца!“. Када болесник дође код лекара и овај му дијагностификује туберкулозу плућа, болесник је дужан да ради оздрављења примени све услове лечења које му доктор саветује. И да обавезно остави пушење, јер је пушити и лечити се од болести плућа - бесмислен посао. Тако је и код лечења душе од смртоносног вируса - греха важно тачно се придржавати рецепата Небеског Лекара Који савршено управља искуством исцељења људских душа од страсти. Од самог човека се захтева представа о сопственој „болести“, жеља за исцељењем и старање за испуњавање свих препорука и „лекарских процедура“, колико год да смо болесни. А ту почињу и проблеми. Најлакше је механички „ишчитати“ правило него приморати своје срце да искрено доживи сваку изговорену реч молитве. Једноставније је и лакше давати цедуље за ближње, него појеванђелски трпети њихове недостатке и покривати их својим смирењем и љубављу. Једноставније је на исповести прочитати са папира дуг списак учињених грехова, него се у пракси потрудити да се искорени макар један; макар и најмањи од набројаних грехова са списка. Једноставније је носити „православну“ одећу, него с напором изграђивати у себи православну душу. Најважније у духовном животу је ослањање на Божију руку помоћи Коју нам Господ даје у благодатним, црквеним Тајнама, а сам човек треба из све снаге да се труди да искорени из себе греховне навике и жеље. Када падне, треба поново да устане, држећи се за ту благодатну, спасоносну руку, да се креће, да пузи, изнемогавши до последњег уздаха, али да незадрживо тежи ка оном идеалу духовног савршенства који нам је Бог пројавио кроз Самог Сина Свога, Исуса Христа. А како је тешко приморати себе да се све то примени у пракси. Много једноставније је мислити да је довољно испуњавати нека „магијска“ дејства или платити свештенику, како би их он за тебе испунио, слично ритуалном шаману и сви твоји проблеми ће бити решени: бизнис има да се успешно развија, имаћеш здравље као у бика, а „апартмани са пет звездица“ те већ чекају у Царству Небеском. Али то тако не бива... Сам Христос је рекао: „Уђите науска врата, јер су широка врама и простран пут, који води у пошбију; и мнош иду њиме; јер су тесна врата иузан пут, који водеу живот, и мало њих их налази.“. Господ нама који седимо у блату греха пружа Своју спасоносну руку, али ми сами треба да се за њу ухватимо из све снаге и да напредујемо. А када се наше снаге исцрпе, тада нас Он Својом очинском руком Сам извлачи из тога блата... - Баћушка Флавијане. - Даша одједном отвори очи, као да беше дремала на Сергејевом рамену. - Слажете ли се да постанете мој и Серјожин духовник? - Имаш један покушај да погодиш. - с осмехом одговори Алексеј, у баћушкино име. - Нека вас Господ спасе, баћушка. - девојка засија од радости. - Слава Богу за све! Наслов: Едиција Александар Торик, књига 6: Русак Издавач: Printer Grafička radnja Страна: 288 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-89855-15-9

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednjih decenija je interesovanje za umetnike u gladovanju veoma opalo. Dok se ranije odlično isplaćivalo priređivati takve velike predstave u sopstvenoj režiji, danas je to potpuno nemogućno. Bila su drukčija vremena. Onda se ceo grad bavio umetnikom u gladovanju; zanimanje je raslo iz jednog dana gladovanja u drugi; svako je hteo da bar jednom dnevno vidi umetnika u gladovanju; poodmaklih dana bilo je pretplatnika koji su danima sedeli pred malim kavezom; posete su se priređivale i noću, pod svetlošću buktinja, radi pojačanja efekta; za lepih dana su kavez iznosili napolje, i onda bi, deci naročito, pokazivali umetnika u gladovanju; dok je on za odrasle često predstavljao samo razonodu, u kojoj su učestvovali iz mode, deca su u čudu, širom otvorenih usta, držeći se za ruke radi sigurnosti, gledala kako on, bled, u crnom trikou, veoma ispalih rebara, sedi na prostrtoj slami, prezirući čak i stolicu, i kako ponekad, učtivo klimajući glavom i s naporom se osmehujući, odgovara na pitanja, pa još i pruža ruku kroz rešetke, dozvoljavajući da opipaju koliko je mršav, a onda ponovo sasvim tone u sebe, ne vodeći brigu ni o kome, čak ni o izbijanju časovnika, koji mu je bio toliko važan i koji je predstavljao jedini komad nameštaja u njegovom kavezu, nego samo gleda preda se, gotovo zatvorenih očiju, i ovda-onda iz jedne majušne čaše srkne vode da ovlaži usne. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[9] Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[14] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[32][33] Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[34][35] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[36][37] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[38] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[39] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[40] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[41][42] Krajem 1911., Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca koji je dao Hermann Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzo i fabriku jer mu je oduzimala previše vremena za pisanje.[43] U ovom razdoblju se zainteresovao za židovsko pozorište, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim zanimacijama. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao predstavi teatra, Kafka je sledećih šest mjeseci proveo intenzivno se baveći jidišom i židovskom književnošću.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[46] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije se ipak pokušao pridružiti vojsci, ali u tom su ga sprečili zdravstveni problemu povezani s tuberkulozom,[47] koja mu je dijagnozirana 1917. godine.[48] Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su dolazile i Felisa Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako i živeo dok je bio u vezi s Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[49] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[50][51][52] a zanimala ga je i pornografija.[49] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912., Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: „Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Pocmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[53][54] ” Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetci `Preobražaj`. Kafka i Felice Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta zaručili.[55] Druge zaruke, Kafka je prekinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njezina pisma nisu preživela.[53][56][57] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920., bio zaručen i treći put, za Juliju Vohrizek, siromašnu i neobrazovanu hotelsku sobaricu.[55][58] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu s njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[59] Židovkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[60][61] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac jer par nikada nije bio intiman.[62][63] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[64] U avgustu 1917., Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Zurau, gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurjakom Hermanom. Tamo mu je bilo jako ugodno te je kasnije to opisao kao verovatno najbolji period svoga života, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[66] Tokom odmora u julu 1923., koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne židovske porodice. Kafka se, nadajući se da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo s Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[67] U tom je periodu radio na četiri priče koje su trebale da budu štampane pod naslovom Umetnik gladovanja.[66] Osobnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[69] Kafaka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[70] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[71] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[72][73] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[74] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[27] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[72] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[75] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[72] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[76] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[77] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je volio tišinu prilikom pisanja.[78] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[79] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[80] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[81] „Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih bez da se rastrgam. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[82]” Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: „Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u njemu samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[83]” Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[84] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[85] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995., Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Židova smatrali `hipohonrdom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvaćanja židovskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[86] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistru, pred kraj 1912. godine.[87] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[88] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[89] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900./1901.) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[90][91] `Franc je postao socijalist, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[91] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[91] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[92] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[93] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[94] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[95] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[96] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Židov koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[97] Bio je duboko fasciniran Židovima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Židovima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na židovske pisce.[98] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Židova tako i od judeizma: `Šta ja imam zajedničko sa Židovima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglju, zadovoljan što mogu disati.`[99] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svjestan svog židovstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju židovski likova, scena ili tema.[100][101][102] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito židovstvo bilo strano, bio suštinski židovski pisac.[103] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost židovstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[104] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Židova u Pragu... njegov protagonista, Josef K. je (simbolično) uvićen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivnju` koja prožima jednog Židova u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Židov.`[105] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[98] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamantr, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[98] i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za židovske studije.[106] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[105] Njegovi savremenici bili su mnogi židovski pisci (nemački, češki i nacionalni Židovi) koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i židovsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kozmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[105] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[55] gde su se za njega brinuli članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[66] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da se nahrani.[107][108] Telo mu je prenešeno nazad u Prag, gde je sahraljen 11. juna 1924. na Novom židovskom groblju u četvrti Žižkov.[51] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[77] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdana dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jasenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[109][110] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[111] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao zastrašujućim i za koga je smatrao da mu je bliži nego vlastita porodica.[112] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila ddo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908.,[113] a dva u proleće 1909., sve u Minhenu.[114] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[115] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[116][117] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[118] tu priču koja se je `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[119] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913.), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[120] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[66] Naslovna strana prvog izdanja `Preobražaja`, Kafkine najpoznatije pripovetke. Kafkina prva dela uglavnom je izdao, danas zatvoreni, Kurt Wolff Verlag. Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[121] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verojatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od vanjskog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo djelo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[122][123][124] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914.,[66] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik gladovanja`, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[125] Njegova posljednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[126] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (od gore na dole): Proces (1925.), Dvorac (1926.), Amerika (1927.) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[127] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[128] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[129] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[130] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[131] Tokom 1914., Kafka je započeo rad na romanu Proces,[114] svom verojatno najuticajnijem romanu.[c] Proces govori o Josefu K., bankovnom službeniku koji jedno jutro biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokracije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos toga što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[132][133] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[133] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenjivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenosti.`[133] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Dvorac, ali ga je počeo pisati tek 27. januara 1922.[114] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. nadstojnik) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[134] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokraciji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[135] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[136] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[136] Fragment priče `Avioni u Bresciji`, napisane za vrijeme puta za Italiju Brodom, izdan je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[136][137] Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[136][138] U Lajpcigu, tokom 1913., Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[136] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[139] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913.).[140] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[141] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[140] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[140] a posvećena je Kafkinom ocu.[142] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik glasovanja, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143] Макс Брод „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj posljednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[144][145] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[146] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorirala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 notesa i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[147] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[33] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poreša Kafkine notese. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[148][149] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [149]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961,, Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[150][151] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[151][152] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[153] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[154] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[155] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008, započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[109][156] Godine 2012,, živa je bila samo Eva.[157] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[158] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju židovskom narodu`.[158] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012., Porodični sud u Tel Avivu odlučio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[159] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[160] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[161] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[99][162] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[163] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[164] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[12][164] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[165] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[166] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[96] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[89][96] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[96] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[167] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[168] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[169][170] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegivih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[171][172] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u partijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[173] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953.), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[174] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[175] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[176][177] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[178] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[179] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[178] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: „Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[180]” Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[181] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[177][182] U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[183] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[184] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[185][186][187][188] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovu životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barceloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[189] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[190] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[190] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[190] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[191] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[192] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[193] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[194] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[195] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[192] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizualnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[196] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[185] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[185] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[165] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sljedi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija...

Autor - osoba Ćosić, Dobrica, 1921-2014 = Ćosić, Dobrica, 1921-2014 Popović, Mića, 1923-1996 = Popović, Mića, 1923-1996 Naslov Mića Popović, Time, Friends / Dobrica Ćosić ; [translated into english by Tamara Rodwell-Jovanović, Ljiljana Šobajić ; photography by Miodrag Đorđević] Jedinstveni naslov Mića Popović, vreme, prijatelji. eng Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Publikum, 2005 (Beograd : Publikum) Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Rodwell-Jovanović, Tamara = Rodvel-Jovanović, Tamara Šobajić, Ljiljana = Šobajić, Ljiljana Đorđević, Miodrag, 1919-1994 = Đorđević, Miodrag, 1919-1994 (tvrd povez) Napomene Tiraž 600. Predmetne odrednice Popović, Mića, 1923- Umetnici -- Srbija -- 20v -- U uspomenama Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu – „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno – „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja – koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Bibliografija Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao – slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad – Beograd. MG34 (N)

Jako lepo očuvano Kao na slikama Nolit, 1983. 226 strana, tvrd povez, zaštitni omot Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. jun 1923 — Beograd, 22. decembar 1996) bio je slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser i akademik SANU. Mića Popović Mica popovic.jpg Mića Popović: Ne hvala! (autoportret), 1977. Datum rođenja 12. juni 1923. Mesto rođenja Loznica Kraljevina SHS Datum smrti 22. decembar 1996. (73 god.) Mesto smrti Beograd SR Jugoslavija Biografija Uredi Mića Popović, tabla na zgradi u kojoj je stanovao U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju.[1] Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića.[1] Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem.[1] Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.[2] Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.[1] Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959.[2] Boravio u Njujorku 1980—1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Uredi Osnova, 1963 Mića Popović i Lazar Vujaklija, 1985. Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959—1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979.[2] No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla.[2] Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno — „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju.[2] Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Spomen-galerija, legat u Loznici Uredi Galerija Miće Popovića, Loznica 008.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 011.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 006.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 001.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 003.jpg Bibliografija Uredi Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe Uredi 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Uredi Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Uredi Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja Uredi 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Uredi Plaketa koja se dodeljuje dobitnicima Nagrade za umetnost „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao — slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad — Beograd. Dosadašnji dobitnici 1998. Predrag Koraksić Koraks i Danilo Bata Stojković (za životno delo) 2000. Dušan Otašević 2002. Dušan Makavejev 2004. Jagoš Marković 2006. Ljubomir Simović 2008. Mira Stupica 2010. Želimir Žilnik Srpsko slikarstvo xx veka avangarda teorija slikarstva umetnosti istorija janson arnason moderne

Autor - osoba Došenović, Milivoje Naslov Nova Gajdobra : (u ravnici Bačke) / Milivoje Došenović Ostali naslovi Nova Gajdobra u ravnici Bačke Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdanje (1. ekskluzivno izd.) Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Domla-publishing, 2006 (Ruski Krstur : Ruske slovo) Fizički opis 644 str. : ilustr., fotogr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čokorilo, Radovan Zbirka Predeo, običaji, ljudi Sadržaj Sadrži i autorove sonete: Kad progovore rime. (karton) Napomene Autorove slike Tiraž 520 Str. 11-14: Izvod iz recenzije / Radovan Čokorilo Izvod iz biografije autora: str. 617-618 Bibliografija: str. 641-642. Predmetne odrednice Nova Gajdobra Bačka Nova Gajdobra (mađ. Wekerlefalva, nem. Wekerledorf) je naselje u Srbiji u opštini Bačka Palanka u Južnobačkom okrugu. Prema popisu iz 2022. bilo je 1016 stanovnika. Demografija U naselju Nova Gajdobra živi 1125 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 40,7 godina (39,1 kod muškaraca i 42,2 kod žena). U naselju ima 521 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,70. (Prema popisu iz 2011. godine) Ovo naselje je velikim delom naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednjem popisu stanovništva primećen je pad u broju stanovnika. U jednom svom članku pod nazivom „Toponomastika Vojvodine”, koji je publikovan 1951. tvorac prvog etimološkog rečnika u nas, renomirani južnoslovenski lingvista, Petar Skok, osvrnuo se i na toponim „Gajdobra”. Pišući o složenicama čiji su sastavni delovi pridev i imenica, autor iz tog korpusa isključuje toponim Gajdobra. Iz prostog razloga što pridevi u imenima naselja ovakvog tipa u srpskohrvatskom jeziku stoje ispred imenice. To bi moglo da se poveže sa mađarskim nazivom mesta - Szépliget, što u prevodu znači Lep gaj, lep predeo. Skok konstatuje da je u slučaju ovog toponima došlo do udruživanja dva mesna imena, što je vrlo retka pojava u toponomastici. Anton Šefer, podunavski Nemac iz Gajdobre, u prvom poglavlju svoje monografije o Gajdobri, iznosi pretpostavke o poreklu imena mesta. Šefer je mišljenja da je ovaj toponim mogao nastati spajanjem dva mesna imena koja su u ataru mogla postojati pre Mohačke bitke i to poseda priora iz reda Premonstrata zvanog Gajdel i mesta Dobra koje je nastalo u blizini ili je srpski prevod imena Erde Dobra, jer je pre pomenute bitke, porodica Dobra posedovala više imanja u Bačkoj županiji, koja su nosila kao bližu odrednicu dopunsko ime Ban-Dobra, Kiš-Dobra, Eđhaz-Dobra i Erde-Dobra. Rimokatolička crkva Svetog Martina Turskog u Nevesinjskoj ulici centru sela zapuštena je i išarana grafitima ali u boljem stanju od onih u Obrovcu, Tovariševu ili Deronjama... Ispred crkve nalazi se veliki spomenik Svetom Trojstvu. Župa je utemeljena 1765. i od tada se vode matične knjige. Na rubnom delu sela, pored čibskog (čelarevskog) puta, izgrađena je prva, skromna crkvica. Tu su službe obavljane od 1767. do 1788. kada je izgrađena današnja crkva u centru naselja i posvećena je kao prva, Svetom Martinu Turskom. Osveštana je 1791. Prvi sveštenik u selu, kome je Gajdobra bila jedina župa, bio je Mihael Viland. Gajdobra je bila naseljena Nemcima tokom Terezijanske kolonizacije koja je najmasovnije razmere imala od početka dvadesetih do kraja sedamdesetih godina. Za to vreme su se na tronu smenila tri vladara: Karlo VI, Marija Terezija i Josif II, tako se u tradiciji ustalila uobičajena podela na karolinsku, terezijansku i jozefinsku kolonizaciju. Naseljenici su dolazili iz svih krajeva Nemačke, uglavnom iz Lotaringije, Falačke i Trira, ali i iz Švapske (Baden Virtemberg). Putovali su Dunavom u lađama plitkog gaza, sličnim skelama, na čijoj palubi su se nalazile dve drvene kolibe. Lađe ovakvog tipa nazivane su Ulmskim kutijama, verovatno zbog toga što je Ulm, pored Regenzburga bio jedno od glavnih dunavskih čvorišta. Na ovakve lađe, koje su bile glomazne, moglo je da se ukrca između 20 i 150, pa čak i 400 duša. One su najčešće građene za jednokratnu upotrebu, jer su se po dolasku na odredište obično rasklapane i korišćene kao građa za kuću. Putovali su rekom dokle god je to bilo moguće, dalje su nastavljali pešice ili kolima do krajnjeg odredišta. Novopridošle koloniste je osim kuge i kolere, kosila i malarija. Tako su u predanju Podunavskih Švaba, njihove tegobe u vreme naseljavanja, najsažetije su opisane u izreci koja glasi: „Tot, Not, Brot” - „Prvi nađoše smrt, drugi jade, a treći hleb”. U centru sela dešavala se Raštanijada, takmičenje u pravljenju „raštana”, tradicionalnog jela u Crnoj Gori i Hercegovini. Na sportskim terenima je vladala prava vašarska atmosfera sa sve narodnom pevačicom dok je grupa starijih meštana iz udruženja „Tradicija” u maniru prave hercegovačke gospode obedovala u dvorištu Doma kulture, sedeći za trpezarijskim stolom na drvenim stolicama. Ispred su izložili i tradicionalne predmete vezane za život kolonista iz Hercegovine. Na nekoliko panoa u dvorištu Doma kulture predstavljeni su neki elementi tradicije naroda doseljenog na ovaj prostor. Od decembra 1945. do aprila 1946, u Gajdobru je doseljeno 517 porodica. Najviše doseljenih bilo je iz Hercegovine: Nevesinje (122 porodice), Mostar (89), Ljubinje (83), Stolac (79), Bileća (43), Trebinje (2), Gacko (2) i Čapljina (1). Iz Bosanske Krajine je doseljeno 56 porodica, najviše iz Bosanske Krupe (21). U grupi makedonskih kolonista nalazili su se predratni naseljenici iz Bosne i Hercegovine u Makedoniji, koji su ostali bez poseda na osnovu Zakona o reviziji i naseljeni u Gajdobru u okviru bosansko-hercegovačke kvote. Na kraju, 21 naseljenička porodica dospela porodica dospela je u Gajdobru iz raznih krajeva Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Slovenije. Doseljeno stanovništvo u Gajdobri uglavnom se grupisalo prema rodnom kraju iz koga je došlo. Pet najvećih ulica naseljeno je do kraja 1945. Agrarna reforma je omogućila podelu zemljišta bezemljašima, sirotinji i saveznim kolonistima. U Gajdobri je svaka kolonistička porodica sa 1–8 članova dobila po pet hektara zemlje. Oficiri JNA su dobijali još po pola hektara. Time su obezbeđene dve osnovne potrebe doseljenika: ishrana i stanovanje. Zbog teškoća sa aklimatizacijom (lesna prašina i loša pijaća voda), ali i iz drugih razloga, bilo je porodica koje su se vratile u stari kraj. Neke od tih porodica se kasnije ponovo doseljavaju u Gajdobru. Prvih godina po završetku Drugog svetskog rata i doseljavanja u Gajdobru, broj rođenih je bio izrazito veliki. Tako je 1947. rođeno 175 dece, „bejbibumera” što predstavlja maksimum u istoriji Gajdobre. Na izlazu iz sela prema Novoj Gajdobri i Bačkoj Palanci nalazi se pravoslavna crkva. Na dan Svetih apostola Petra i Pavla 12. jula 1990. osveštano je zemljište i krst, na kojem će kasnije biti izgrađen pravoslavni hram. Hram je izgrađen u modernom srpsko-vizantijskom stilu. Pored hrama, u okviru crkvene porte nalaze se parohijski dom, gde živi sveštenoslužitelj sa porodicom, kao i Svetosavski dom koji je u izgradnji. Radovi na ovom zdanju otpočeli su 2019. Kao deo Svetosavskog doma, biće izgrađen paraklis posvećen Svetim novomučenicima Prebilovačkim i donjohercegovačkim. U narednim godinama, hram bi trebalo da bude freskopisan. Nastavljam ka Novoj Gajdobri i na samom ulasku u selo nailazim na groblje. Nemačko groblje sa leve strane predstavlja gomilu nadgrobnih spomenika od kojih su neki oboreni a neki kako krhotine vire iz zemlje, krstovi pri vrhu svakog su - slomljeni. Međutim, za pohvalu je što je groblje posle dužeg vremena pokošeno i više se ne nalazi zaraslo u žbunje i rastinje. Tu odmah pored groblja, sakriven među visokim drvećem nalazi se spomenik „Pet prstiju”. Na tabli ispod piše: „Bilo je i takvih godina kad se ovuda, kao što ti danas ideš svojim putem - odlazilo u istoriju! Milan Zečević (22), Šipoš Ištvan (21), Danijel Širka (23), Slobodan Gajić (22) i Radica Stanisavljev (22), Skojevci, borci Revolucije u organizovanom begu iz mađarsko-fašističke tamnice nadomak partizanskog odreda hrabro ginu septembra 1944.” Spomenik su na mestu pogibije petorice Skojevaca (tri Srbina, jednog Mađara i jednog Slovaka) 1975. podigli građani opština Bačka Palanka, Bački Petrovac i Novi Sad. Kasnije mi je, dok sam se osvežavao kao jedini gost u kafiću se centru Nove Gajdobre, konobarica rekla da je jedan od stradalih, Slovak Danijel Širka, brat njenog dede. U blizini, u dvorištu jedne kuće se nalazi i Hram Sv. Vasilija Ostroškog koji je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu. Na mestu današnje Nove Gajdobre u spisima iz 1327. pominje se selo Kerekić. Sledeći pomen mesta je 1512. u vreme Otomanske vlasti u Bačkoj kada se tu nalaze dva sela – Kerekić i Metković, oba naseljena etničkim Srbima. MG153 (N)

Kao na slikama Bez mana THE TRIAL OF MUSSOLINI , by Cassius , izdavač : Victor Gollancz LTD London 1943 Being a verbatim Report of the First Great Trial for War Criminals held in London sometime in 1944 or 1945 SUĐENJE MUSOLINIJU , Kasijus , izdavač : Victor Gollancz LTD London 1943 Izveštaj o prvom velikom suđenju ratnim zločincima održanom u Londonu negde 1944. ili 1945. godine. INTRODUCTION Many months ago a book called Guilty Men made its appear- ance on the bookstalls and the street barrows. The book won a certain fame, or rather notoriety, largely owing to the reckless and wanton nature of the charges which it contained against several prominent public figures. Indeed, the phrase Guilty Men has now entered into the general coinage of English speech, a fact which must be deplored by all those with some regard for the requirements of FAIR PLAY. Cassius, unlike his predecessor Cato who wrote the previous volume, holds that anyone assumed guilty of having assisted in the unleashing of world war has the right to state his case and to speak for himself. In the case of Mussolini it is clear that an unforeseen accident might at any moment deprive him of the chance of vindicating himself before a public tribunal. This volume has, therefore, been compiled with the purpose of ensuring that justice is done. All the essential statements attributed in its pages to the various witnesses are genuine, and may be corroborated from the newspaper cuttings at the time. None of the chief characters are fictitious. Some, even, have been raised from the dead to participate in the pro- ceedings and to ensure that no relevant evidence is omitted. The writing of a report of a trial before it takes place obviously involves many difficulties. Lawyers will certainly find the pro- cedure strange and irregular. This failing, it is hoped, will be excused on account of the strict standard of historical accuracy which Cassius has resolved to sustain. September, 1943. CASSIUS Benito Amilkare Andrea Musolini (ital. Benito Amilcare Andrea Mussolini; Dovija di Predapio, 29. jul 1883 — Dongo, 28. april 1945) je bio italijanski političar, novinar i vođa Nacionalne fašističke strane, koji je upravljao Italijom kao premijer od 1922. sve do svoje smene 1943. Bio je jedna od ključnih ličnosti u stvaranju fašizma.[1] Stvorio je fašističku državu korišćenjem lične harizme, apsolutnom kontrolom medija i progonom političkih protivnika. Nosio je titulu duče (ital. il duce - vođa). Poraz u Drugom svetskom ratu je doveo do pada Musolinija i fašističkog režima. Benito Musolini Benito Musolini Lični podaci Datum rođenja 29. jul 1883. Mesto rođenja Dovija di Predapio, Kraljevina Italija Datum smrti 28. april 1945. (61 god.) Mesto smrti Dongo, Kraljevina Italija Državljanstvo Kraljevina Italija Narodnost Italijan Religija rimokatolik Univerzitet Univerzitet u Lozani Profesija političar novinar Porodica Supružnik Rahela Musolini Deca Eda Musolini Vitorio Musolini Bruno Musolini Romano Musolini Ana Marija Musolini Politička karijera Politička stranka Republikanska fašistička partija (1943—1945) Ranije: Nacionalna fašistička partija (1921—1943) Italijanski fašisti borbe (1919—1921) Snopovi revolucionarne akcije (1914—1919) Italijanska socijalistička partija (1901—1914) Čin prvi maršal Carstva Mandati Šef vlade Kraljevine Italije Duče Fašizma 31. oktobar 1922 — 25. jul 1943. Potpis Standarta Dučea Musolini je 1912. bio jedan od vodećih članova Nacionalnog direktorata Italijanske socijalističke partije.[2] Izbačen je iz članstva Italijanske socijalističke partije zbog svog protivljenja stavu partije o neutralnosti u Prvom svetskom ratu. Kasnije je osnovao fašistički pokret. Nakon marša na Rim oktobra 1922. postao je najmlađi italijanski premijer u istoriji sve do imenovanja Mateja Rencija u februaru 2014. Nakon što je uništio svu političku opoziciju koristeći svoju tajnu policiju i zabranjivanjem radničkih štrajkova, [3] Musolini i njegovi fašistički sledbenici su učvrstili vlast nizom zakona kojim su preobrazili državu u jednopartijsku diktaturu. Musolini je od 1939. pokušavao da odloži veliki rat u Evropi barem do 1942. Musolini se 10. juna 1940. pridružio Hitleru i uveo Italiju u Drugi svetski rat, mada je bio svestan da Italija nije imala vojnih kapaciteta da vodi dugi rat protiv Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva.[4] Musolini je verovao da nakon neizbežnog mira sa Francuskom Italija da dobije teritorijalne ustupke od Francuske i da potom skoncentriše svoje snage na veliku ofanzivu u Egiptu, gde su snage Ujedinjenog Kraljevstva i Komonvelta bile brojčano slabije od Italijana.[5] Rat se nadalje odvijao veoma nepovoljno po Italiju, pa je 24. jula 1943, ubrzo po savezničkom iskrcavanju na Siciliji, Veliko fašističko veće glasalo protiv njega, a kralj Vitorio Emanuel III je sledećeg dana naredio da se Musolini uhapsi. Musolini je 12. septembra 1943. spasen iz zatvora desantom na Gran Saso koje su izveli nemačke specijalne snage. Zatim je postao je vođa Italijanske socijalne republike, satelitskog režima nacističke Nemačke u severnoj Italiji. Krajem aprila 1945, kada je potpuni poraz bio na pragu, Musolini je pokušao da pobegne na sever, ali su ga uhvatili i likvidirali italijanski partizani.[6] Njegovo telo je odneseno u Milano gde je bilo obešeno. Detinjstvo i mladost uredi Italijanski diktator, državnik i političar rođen 29. jula 1883. godine u okolini sela Predapio, nedaleko od mesta Forli u severoistočnoj italijanskoj pokrajini Romanja (tada jedan od najsiromašnijih krajeva u Italiji). Njegova majka, Roza (rođ. Malteni) bila je jedna od najuglednijih učiteljica u okolini. Njegov otac, Alesandro, bio je kovač i predani socijalista. Benito je imao brata i sestru (Armaldo i Edviga), koji su umrli veoma mladi. Kao učenik, bio je povučeno dete. Nikada nije plakao, niti je puno pričao, a retko se smejao. Više je voleo da sedi u zadnjoj klupi i čita, nego da se igra s drugom decom. Kao i otac, bio je nagle naravi. U razredu je uvek bio neposlušan te je stoga izbačen iz internata. Zbog napada nožem na druge učenike izbačen je iz dve škole. Od rane mladosti bio je okružen uticajima anarhizma, socijalizma i drugih sličnih političkih opcija. Nakon završenog školovanja, 1901, dobio je zvanje nastavnika i nekoliko meseci je predavao u osnovnoj školi. Potom je započeo svoju političku karijeru kao radikalni socijalista. Politička aktivnost i nastanak italijanskog fašizma uredi Zbog nemogućnosti da pronađe stalno zaposlenje 1902. emigrira u Švajcarsku (u kojoj će vrlo brzo biti uhapšen zbog skitnje i proteran). Za vreme boravka u Švajcarskoj povezao se s tamošnjim socijalistima, te je po povratku u Italiju preko lista Borba klasa propagirao socijalističke ideje. Godine 1908. u austrijskom gradu Trentu napisao je novelu „Kardinalova ljubavnica“, koja je prevedena na engleski jezik. Dve godine kasnije (1910) postao je sekretar lokalnog odbora Socijalističke stranke u Forliju. Iste godine ženi se s Rakele Gvidi, koja će mu roditi petoro dece. Kada je 1911. Italija objavila rat Turskoj, bio je zatvoren zbog svoje pacifističke propagande. U to doba hvalio se da je antipatriota. Već u martu 1912. izabran je za predsednika Socijalističke stranke, a u decembru preuzima uredničko mesto partijskog glasila Avanti. Tada postaje najuticajniji vođa italijanskog socijalizma. U to doba je verovao da se proletarijat mora ujediniti u jedan moćan snop (fascio), spreman da preotme vlast. Neki u tim rečima vide začetak fašističkog pokreta. U novembru 1914. Musolini je počeo objavljivati nove novine „Narod Italije“ (ital. Il popolo d`Italia) i utemeljio je grupu „Fašistička revolucionarna akcija“ (Fascio d`azione Rivoluzionaria). Početkom Prvog svetskog rata Musolini je bio protiv ulaska Italije u taj oružani sukob. No, dva meseca nakon početka rata menja svoj stav i zalaže se za ulazak Italije u sukob na strani sila Antante. Zbog takvog stava izbačen je iz Socijalističke stranke. Aktivno pomaže D`Anuncija u kampanji za pripajanje Rijeke Italiji i s njim osniva organizaciju nazvanu Borbeni fašistički odredi, a koja je bila začetnik buduće fašističke stranke. U aprilu 1915. Italija ulazi u rat, a u septembru iste godine Musolini biva mobilisan i poslat na italijansko-austrijski front. Ubrzo nakon mobilizacije ranjen je i demobilisan, kada se minobacač koji je opsluživao pregrejao i eksplodirao. Fašizam je prerastao u organizovani politički pokret u februaru 1919, kada je Musolini s drugim mladim ratnim veteranima iz Prvog svetskog rata osnovao Fasci di Combattimento. Pokret je dobio ime po snopu (lat. fasces), starom rimskom simbolu snage koja proizlazi iz jedinstva i sloge. Taj nacionalistički, antiliberalni i antisocijalistički pokret imao je najveću podršku u nižim slojevima srednje klase. Iste godine u aprilu, fašisti su napali socijaliste na njihovom skupu u Milanu. Tom prilikom Musolini je s još stotinjak ljudi pritvoren zbog ilegalnog posedovanja oružja. Svi su iz zatvora pušteni već naredni dan. Uskoro se vojska i policija nisu mešali u nasilne fašističke izgrede. Nakon neuspelog pokušaja da na izborima 1919. postane poslanik u parlamentu, to mu je kao predstavniku desnice 1921. ipak pošlo za rukom. Fašisti su osnovali odrede koji su zastrašivali donedavne Musolinijeve kolege. Vlada se u te sukobe retko mešala. Kao protivuslugu za podršku koju su mu pružili veliki industrijalci i zemljoposednici, Musolini je prećutno odobrio štrajkolomstvo i odrekao se revolucionarne agitacije. Policijske funkcionere zamenili su članovi Fašističke stranke. Osnovana je Fašistička milicija, koja se sastojala od naoružanih odreda, timova za likvidaciju i tajne policije. U oktobru 1922, na kongresu stranke održanom u Napulju, organizuje marš na Rim, u kome učestvuje 60.000 fašista. Prestrašen pohodom i stanjem u zemlji (liberalna vlada nije uspela da zaustavi širenje anarhije) kralj Vitorio Emanuele III poverava mu mandat za sastavljanje vlade (28. oktobra 1922), te Musolini postaje premijer. Tada počinje Musolinijeva fašistička diktatura, za koju je bio karakterističan strahovit teror, imperijalistička politika i ukidanje demokratskih sloboda. Uspostavljanje diktature uredi Benito Musolini U početku su Musoliniju podršku pružili poslanici Liberalne stranke u parlamentu. Uz njihovu pomoć Duče je uveo strogu cenzuru i izmenio izborni zakon tako da je u periodu od 1925. do 1926. uspeo prisvojiti svu diktatorsku moć i likvidirati sve druge političke stranke. Vešto koristeći apsolutnu kontrolu nad štampom, postupno je gradio legendu o Dučeu kao čoveku koji je uvek u pravu i koji je sposoban da reši sve političke i ekonomske probleme. Zahvaljujući tome Italija je uskoro postala policijska država. U različitim vremenskim razmacima Musolini je lično preuzimao vođenje ministarstva unutrašnjih poslova, spoljnih poslova, kolonija, gradskih uprava, vojske i oružanih službi te javnih radova. Ponekad je istovremeno bio na čelu više ministarstava, a ujedno je bio i predsednik vlade. Istovremeno je bio vođa svemoćne Fašističke stranke i naoružane Fašističke milicije. Na taj je način uspeo zadržati moć u vlastitim rukama i sprečiti pojavljivanje bilo kakvog suparnika. No, to je bila cena stvaranja režima koji je bio previše centralizovan, neefikasan i korumpiran. Do 1926. u Italiji je uspostavljen jednopartijski totalitarni režim. Veći deo vremena Duče je provodio šireći propagandu, bilo u Italiji ili izvan nje, i tu je njegovo novinarsko iskustvo bilo neprocenjivo. Novine, radio, obrazovni sistem i kinematografija bili su brižljivo nadgledani kako bi stvorili iluziju da je fašizam doktrina za 20. vek koja će zameniti liberalizam i demokratiju. Principi fašističke doktrine objavljeni su u jednom članku, koji je navodno napisao Musolini, a koji se 1932. pojavio u Italijanskoj enciklopediji (Enciclopedia Italiana). Godine 1929. potpisao je Lateranski sporazum sa Svetom Stolicom, kojim je italijanska država napokon priznata od rimokatoličke crkve. Za vreme fašističke diktature parlamentarni sistem je praktično ukinut. Zakoni su ponovo pisani. Svi učitelji u školama i na fakultetima morali su se zakleti da će braniti fašistički režim. Urednike novina imenovao je lično Musolini, a niko ko nije imao pismeno odobrenje Fašističke stranke nije se mogao baviti novinarstvom. Trgovačka društva su lišena bilo kakve nezavisnosti i integrisana su u ono što se nazivalo korporativni sistem. Osnovna namera koja je stajala iza formiranja korporativnog sistema, a koja nikada nije do kraja realizovana, bila je da se svi italijanski građani učlane u različite profesionalne organizacije ili korporacije koje nadzire vlada kako bi se ostvarila potpuna državna kontrola nad stanovništvom Italije. Musolinijevi govori su uvek bili praćeni veoma izraženim govorom tela Na početku svoje vladavine Musolini se ulagivao svojim finansijerima, krupnim industrijalcima, tako što je dozvolio da velike fabrike koje su bile u državnom vlasništvu pređu u privatne ruke. Međutim, 1930. krenuo je u drugu krajnost stavljajući industriju pod rigidnu vladinu kontrolu. Trošio je velike količine novca na javne radove. Efekat njegovih ekonomskih reformi, koje je trebalo da učine Italiju ekonomski samostalnom, dovele su do značajnih poremećaja u privrednim tokovima zemlje — prvenstveno stoga što je postojala prevelika koncentracija teške industrije, za koju Italija nije imala dovoljno sirovina. U spoljnoj politici Musolini je uskoro od pacifističkog antiimperijaliste postao ekstremno agresivni nacionalista. Rani primer toga je bombardovanje Krfa 1923. godine. Ubrzo nakon toga uspeo je uspostaviti kvislinški režim u Albaniji i ponovo osvojiti Libiju. Zanet dostignućima starih Rimljana, Musolini se zanosio idejom o ponovnom uspostavljanju Rimskog carstva koja bi se prostirala na obalama Sredozemnog mora, koje bi se ponovo zvalo „naše more“ (mare nostrum). Godine 1935, na konferenciji u mestu Stresa, pomogao je stvaranje antihitlerovskog fronta u cilju odbrane nezavisnosti Austrije. Međutim, uspešan osvajački rat koji je Musolini poveo protiv Abisinije (današnja Etiopija) u periodu od 1935. do 1936. godine, a koji je bio u suprotnosti sa načelima Lige naroda, izazvao je međunarodno nezadovoljstvo, zbog čega je bio prinuđen da zatraži podršku od nacističke Nemačke, koja je 1933. godine istupila iz Lige naroda. Njegova intervencija (1936—1939) u Španskom građanskom ratu na strani generala Franka dodatno je pogoršala odnose sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Francuskom. Kao rezultat toga, morao je ćutke da pređe preko nemačke aneksije Austrije 1938. godine i komadanja Čehoslovačke 1939. godine. Na Minhenskoj konferenciji u junu 1938. zauzeo je umeren stav zalažući se za mir u Evropi. Takođe je težio priključiti što veći deo jugoslovenske obale Italiji. Njegov savez s Nemačkom je potvrđen kada je sklopio Čelični pakt s Hitlerom u aprilu 1939. godine. Kao potpuno potčinjeni partner, Musolini je sledio naciste u sprovođenju radikalne politike koja je vodila progonu Jevreja i stvaranju aparthejda u italijanskoj državi. Drugi svetski rat uredi Saveznici: Benito Musolini i Adolf Hitler, Musolini je bio stariji i politički iskusniji od Hitlera S leva na desno možete videti beživotna tela bivšeg komunističkog političara Nikole Bombačija, Dučea Benita Musolinija, njegove verne ljubavnice Klare Petači, ministra Alesandra Pavolinija i poznatog fašističkog političara Ahila Staračea, kako su izložena na Plaza Loreto u grad Milano 1945. Premda je 15 godina bio na vlasti i spremao Italiju za rat, njegove oružane snage nespremne su dočekale početak Drugog svetskog rata. Zbog toga je odlučio da odloži ulazak Italije u rat dok ne bude potpuno siguran koja će strana pobediti. Tek nakon pada Francuske u junu 1940, nadajući se da će rat trajati samo još nekoliko nedelja, stupio je u oružani sukob. Njegova agresija na Grčku u novembru iste godine svima je pokazala da nije ništa učinio kako bi popravio katastrofalno stanje u italijanskim oružanim snagama. Učestali italijanski porazi na svim frontovima i anglo-američko iskrcavanje na Siciliju 1943. okrenuli su većinu Musolinijevih kolega protiv njega na sastanku Velikog fašističkog veća 25. jula 1943. To je omogućilo kralju da mu oduzme mandat. Konstituisana je nova vlada, čiji predsednik je bio maršal Badoljo. Po kraljevom naređenju Musolini je uhapšen i stavljen u kućni pritvor. Plašeći se mogućnosti da bi Nemci mogli da pokušaju da ga oslobode, Italijani su stalno menjali mesto njegovog boravka. Međutim, 12. septembra 1943. godine nemački padobranci izvršili su desant u blizini hotela „Kampo Imperatore“ na planini Gran Saso, u kojem je Musolini bio zatvoren, i oslobodili ga bez ijednog ispaljenog metka. U pripremi ove operacije učestvovao je Hitlerov najsposobniji komandos, pukovnik Oto Skorceni, koji je lično dopratio Musolinija u Berlin. Nakon spasavanja Musolini je na severu Italije formirao marionetsku državu pod nazivom Republika Salo. U toj tvorevini Musolini se vratio svojim ranim socijalističkim idejama i kolektivizaciji. Takođe je naredio likvidaciju nekih fašističkih vođa koji su mu otkazali poslušnost, uključujući i svog zeta, grofa Galeaca Ćana. U aprilu 1945, u trenucima kada su se savezničke snage približavale Milanu, a nemačke povlačile iz Italije, Musolinija su zajedno sa njegovom ljubavnicom Klarom Petači u selu Dongo na jezeru Komo, kod mesta Đulino di Mecegra, 28. aprila 1945. uhvatili italijanski partizani pri pokušaju bega u Švajcarsku. Streljan je po kratkom postupku. Narednog dana Musolinijevo telo, zajedno s telima drugih poznatih fašista, obešeno je naglavačke u mestima Komo i Milano (u jakim uporištima fašista) kako bi se protivnici fašizma narugali fašistima. Rat su preživeli Musolinijeva supruga Rakele s dvojicom sinova (Vitorio i Romano) i kćerkom (Eda), udovicom grofa Ćana. Treći sin, Bruno, poginuo je u avionskoj nesreći. Istorija fasizma fasizam drugi svetski rat nacisti nacizam sudjenje nacistima nirnberg adolf hitler

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mustafa Golubić (24. oktobar 1889 - 11. juni 1941), poznat i po nadimku Mujko, rođen u Stocu, tajni agent i obavještajac Sovjetskog Saveza, član Četvrte uprave sovjetskog generalštaba GRU,[1] pukovnik[1] (general)[2] sovjetske tajne službe NKVD, koordinator operativnih akcija Kominterne u Evropi i Americi. Bio je i član Mlade Bosne i surađivao je sa oficirima, članovima militarističke organizacije `Ujedinjenje ili smrt` (Crne ruke), koji su učestvovali u Majskom prevratu 1903. godine.[1][3][4] Biografija Rođen je u siromašnoj bošnjačkoj[nedostaje referenca] porodici u Stocu, Bosna i Hercegovina, tada u sastavu Austro-Ugarske. Njegov otac Muhamed je umro dok je Mustafa još bio dijete. Njegova majka Nura živjela je 102 godine, a umrla je 1953.[5] Kao najboljeg đaka osnovne škole, opština Stolac ga je poslala u gimnaziju u Sarajevo. Tu je tokom svog školovanja postao član ilegalne revolucionare organizacije Mlada Bosna[6], moguće od 1908. godine. Sarađivao je sa Bogdanom Žerajićem, Vladimirom Gaćinovićem, Danilom Ilićem[1] i drugim istaknutim `mladobosancima`. U Sarajevu je završio pet razreda gimnazije, a onda nakon austrijske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine prelazi da živi u Kraljevina Srbiju. Nastavlja školovanje u Beogradu, gdje ga je zatekao Prvi balkanski rat. Balkanski ratovi Mustafa Golubić (drugi s lijeva u srednjem redu) sa Mišom Živanovićem, Ristom Toholjem, Vladom Voskarom, Jevremom Gerasimovićem, Đurom Šarcem, Vojislavom Tankosićem, Smajom Ferovićem, Dušanom Dučićem, Boškom Arežinom i Milanom Miloševićem. Kao dobrovoljac učestvuje u Balkanskim ratovima odlazi na ratište i pridružuje se četničkom dobrovoljačkom odredu vojvode Vojislava Tankosića, gdje se ističe hrabrošću u borbi na Merdaru. Tokom trajanja vojnih operacija šalje članke za časopise `Ilustrovana ratna hronika`[7] i `Balkanski rat u slici i reči`.[8] Po završetku rata izlazi sa činom narednika u srpskoj kraljevskoj vojsci. Tadašnji prijestolonasljednik Aleksandar Karađorđević ga je nagradio Medaljom `Miloša Obilića` za pokazanu hrabrost. Zagrebački Srbobran je objavio dezinformaciju o pogibiji Mustafe Golubića 1913. u Drugom balkanskom ratu. u velikim bojevima kod Krivolaka. List ga je nazvao čestitim i oduševljenim muslimanskim Srbinom i navodi njegove zasluge što se kao srpski komita borio za oslobođenje srpske zemlje u Prvom balkanskom ratu. U tom ratu se istakao u boju na Bosiljevcu, a kasnije se opet prijavio kao dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu.[9] Studij Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji 1913. godine. Upisao je najprije Tehnički, a zatim i Pravni fakultet u Beogradu. Kao najbolji učenik gimnazije, dobio je stipendiju vlade Kraljevine Srbije da studira prava u Lozanu i Ženevi, a onda u Parizu. Od kraja Drugog balkanskog rata, pa do početka Prvog svjetskog rata studirao je pravo u Toulousu u Francuskoj.[1] U Švicarskoj se za vrijeme svog školovanja upoznao sa mnogima iz ruske kolonije, moguće i sa Lenjinom. Na taj način se povezao sa kominternovskom organizacijom i počeo je da radi za nju. Vjerovatno je u Parizu stupio u tajnu oficirsku organizaciju `Crna ruka` kojom je rukovodio Dragutin Dimitrijević Apis. U arhivskim materijalima austro-ugarske istrage o djelovanju `Crne ruke`, Golubić se označava kao jedan od najaktivnijih članova. U ovoj policijskoj istrazi označen je kao učesnik u poznatima akcijama ove organizacije, uključujući Sarajevski atentat. Prvi svjetski rat Za vrijeme Prvog svjetskog rata, prekinuo je studije i vratio se u Kraljevinu Srbiju. Kao član `Crne ruke`[nedostaje referenca] pridružio se vojsci. Unaprijeđen je u čin poručnika i prebačen u Kraljevu gardu. Učestvovao je u bici na Kolubari i nagrađen ordenom. General Apis ga 1915, uz podršku Vrhovne komande, šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslavenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Iz Rusije se vraća sa oko hiljadu dobrovoljaca, u trenutku kada se srpska vojska već uveliko povlači preko Albanije. Mustafa Golubić učestvuje u svim borbama, te zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju, da bi kasnije učestvovao u probijanju Solunskog fronta. U Solunu se sprijateljio sa generalom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i odbio je da svjedoči protiv njega na Solunskom procesu. Zbog toga je osuđen na godinu dana zatvora i izbačen iz vojne službe. Interniran je na grčko ostrvo Krf, odakle mu je uspjelo da pobjegne. Uz novčanu pomoć dr. Jefta Dedijera odlazi u Francusku. Kraljevina SHS Poslije rata dolazi u Beograd, gdje je bio pod stalnim nazdorom policije. Ubrzo postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Juna 1919. je bio uhapšen zbog učešća u studentskim demonstracijama. Biva interniran u rodni Stolac, gdje provodi neko vrijeme, ali se tajno vratio u Beograd. 1921. godine Golubić je uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u pripremanju atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića, pa je zbog toga bio interniran u manastir Rakovica. Emigracija u Beču Bečki emigrantski list Balkanska federacija, za koji je Golubović pisao. Srp i čekić, ilegalni komunistički list koji je Golubić pokrenuo u Beču. Nakon protjerivanja iz Francuske i Švicarske 1921. godine odlazi u Beč, gdje 1923. godine postaje i član Komunističke partije Austrije. U Beču je živio narednih osam godina, te bio član jugoslavenskog `Kluba studenata marksista` i kao novinar sarađivao u međunarodnom listu `La fédération balkanique` od 1924-27. Člankom `Tajna beogradska kamarila` koji je pod pseudonimom Nikola Nenadović objavio u broju od 1. decembra 1924., Golubić je u listu `La fédération balkanique` pokrenuo međunarodnu kampanju za reviziju Solunskog procesa. Godine 1925. je inicirao pokretanje komunističkog lista `Srp i čekić`, u čijoj se redakciji nalazio duže vremena. Ovaj list su rasturali ilegalnim putem u Kraljevinu Jugoslaviju, najviše Dunavom preko radnika na brodovima. Iste godine je napisao i ilegalno izdao brošuru Lenjin o vojnim pitanjima. Učestvovao je kao delegat 1926. godine na Trećem kongresu KPJ u Beču. U Beču je živio oskudno i bez stalnih prihoda. Potpomagao ga je pukovnik Božin Simić, član `Crne ruke` koji je živio u Nici, ali najveću pomoć imao je od svog zemljaka Alije Mujkića, obućara kod kog su studenti popravljali cipele. On je bio član Kluba, volio je studente i kuhao im je bosanski lonac. Učestvovao je u Julskim protestima u Beču, kao jedan od organizatora.[1] U Leskovcu je Mustafa boravio u više navrata tokom 1920-ih i 1930-ih. Kretao se sa lažnim ispravama, kao Milorad Nikolić i bio aktivan u Sindikatu. Smatrali su ga za obućara jer je izrađivao moderne ženske sandale `na štiklu` i rukotvorine prodavao radnicama u Radničkom domu i na drugim nmjestima. U Leskovcu je Mustafa otvorio radnju za izradu sandala koja se zvala `Venera` i zaposlio pedesetak radnika. Mustafa Golubić je u Beču na zahtjev tadašnjih jugoslavenskih vlasti bio četiri puta hapšen, da bi na kraju bio protjeran u Berlin. U Berlinu se obraća `Crvenoj pomoći` i od te organizacije dobija 10 njemačkih rentnih maraka sedmično. Pomagao mu je Kosta Novaković koji je poznavao šefa organizacije `Crvena pomoć`. Do januara 1931. je u Berlinu, a u isto vrijeme boravi u Parizu, Moskvi i Pragu. Zvanično, u Parizu je po nalogu `Crvene pomoći`, nabavljao falsifikovane pasoše za komuniste. Sovjetski obavještajac Početkom 1930-ih Golubić radi kao sovjetski obaveštajac i često boravi u Moskvi, u hotelu Luks, gdje su stanovali strani funkcioneri Kominterne. Tu se školovao za oficira NKVD i izlazi sa činom general-majora. U to vrijeme je dobio i rusko državljanstvo. Radio je u Četvrtom odjeljenju GPU (politička policija), čiji je jedan od poslova bio i uklanjanje političkih protivnika. Za vrijeme rada u Kominterni, kao čovjek NKVD služio je za objedinjavanje komunističkih organizacija koje su potpadale pod Kominternu. U zvaničnoj karakteristici sovjetske službe GPU stoji da je negativna osobina Golubića što uporno insistira `da nas poveže sa organizacijom Crna ruka`, prema kojoj gaji određene simpatije, te da se `u svom poslu oslanja isključivo na ljude sa jugoslavenskog područja. Prema memoarima Rodoljuba Čolakovića, Golubić ga je 1932. odveo u Kremaljski dvorac, gde su se sastajali sovjetski rukovodioci i upoznao ga sa Staljinom. Kapiju su prošli bez legitimisanja. Rodoljub Čolaković opisuje Golubića kao fanatičnog izvršioca Staljinovih naloga, ali i kao čovjeka koji u trenucima slabosti čezne za rodnim Stocem. 1934. godine Mustava Golubić je već bio značajan sovjetski obaveštajac u Pragu.[10] U to vreme za njega je radio Ivo Vejvoda, ne znajući njegov identitet: Za vrijeme studija arhitekture u Pragu, radio sam za Mustafu Golubića. Nosio sam njegove šifrovane poruke u Beograd. O njemu, takoreći, nisam znao ništa, nisam imao pojma čime se zapravo bavi. Ali da sam znao tko je Mustafa Golubić - da je jedan od najvećih sovjetskih obavještajaca, kome su vrata Kremaljskog dvorca, gdje se sastajao sa Staljinom, uvijek bila otvorena - ja bih sebe smatrao aristokratom komunističkog pokreta. Jer, raditi za sovjetsku obavještajnu službu, za Kominternu i Staljina, bila je tada najveća čast koja je mogla zadesiti jednog komunistu. Mustafa je posjedovao nevjerojatan lični šarm. Od prvog sam ga dana zavolio kao rođenog oca.[11] – Ivo Vejvoda Radeći kao sovjetski operativac, Golubić je pod lažnim imenima obišao pola svijeta, od Rusije, Kine i Japana na istoku, do Sjedinjenih Država i Meksika na zapadu, dok su mu Beč, Moskva, Prag, Pariz, London i Berlin bile `kućne adrese`. U zimu 1934-35, preselio se u Kanadu, gdje je ostao dvije godine, operišući u Sjedinjenim Državama i Meksiku. Prema tvrdnjama Stevana Dedijera, Mustafa Golubić je bio jako aktivan, ako ne i glavni agent NKVD-a u SAD-u tokom 1930-ih. Nekoliko puta je kao `slijepi putnik` putovao u SAD. U New Yorku je kidnapovao jednog sovjetskog dvostrukog agenta koji je počeo saradnju sa američkim tajnim službama. Uspio ga je oteti i organizovati njegov transport u Moskvu. Digao se na noge cijeli FBI I nastala je potjera za Golubićem, kome je Stevan Dedijer pomogao da umakne i vrati se u Evropu. Prisjećajući se Golubića, Dedijer je rekao: `Mustafa je jedan od svetaca u mome životu.` Godine 1937. odlazi u Španiju, gdje je bjesnio Španski građanski rat, ali mu je bilo naređeno da se naseli neko vrijeme u Parizu da identifikuje `trockiste` u redovima jugoslavenskih komunista. Tih godina u Moskvi je upoznao budućeg vođu jugoslavenskih komunista Josipa Broza Tita i imao je zadatak da vodi računa o njemu. Golubić je, kao i Tito, preživio Staljinovu Veliku čistku 1936-38. u kojoj je ubijeno gotovo cijelo vođstvo KPJ. Godine 1938. novo Titovo rukovodstvo je povelo kampanju protiv njega i drugih istaknutih komunista (Rajko Jovanović, Pavle Bastajić, Labud Kusovac...) optužujući ih da su `špijuni, provokatori i dupli agenti`.[12] Više puta je po zadatku putovao u Meksiko. Tamo je u izbjeglištvu boravio Lav Trocki, najveći i najopasniji Staljinov neprijatelj, koji ga je u svojim veoma čitanim tekstovima raskrinkavao kao komunističkog diktatora.Postoje indicije da je Mustafa Golubić bio jedan od organizatora ubistva Lava Trockog. Povratak u Jugoslaviju U martu 1940. Mustafa Golubić se vraća u Beograd. U to vrijeme, nakon uspostavljanja sovjetsko-jugoslavenskih odnosa 10. juna 1940. godine, uspostavljane su veze sovjetskih predstavnika i jugoslavenskih oficira u cilju saradnje protiv Hitlera.[13] Mustafa Golubić je 1940. ili 1941. uspostavio u Beogradu kontakt sa Dragišom Vasićem i Mladenom Žujovićem, koji su kasnije postali bliski politički savjetnici Draže Mihailovića.[14] Golubić je sa bivšim pripadnicima `Crne ruke` učestvovao u pripremanju vojnog puča 27. marta 1941. godine, protiv prostupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. On je preko Božina Simića bio u dosluhu sa generalom Dušanom Simovićem. Božin Simić je posjetio generala Simovića 26. marta i obavijestio ga je o raspoloženju Sovjeta da sa Jugoslavijom zaključe sporazum. Nakon uspješnog prevrata, Golubić je po zadatku sovjetske službe, pomoću svojih saradnika iz `Crne ruke`, inicirao obraćanje nove vlade generala Simovića sovjetskom rukovodstvu. Odmah poslije Vojni puč od 27. marta 1941.|vojnog puča 27. marta, on i Božin Simić, su zajedno iz Beograda, avionom otputovali za Moskvu kako bi prisustvovali potpisivanju Sporazuma o prijateljstvu Jugoslavije i SSSR-a (potpisan prekasno u zoru 6. aprila 1941. godine).[15] Po izbijanju Drugog svjetskog rata, nalazi se u Moskvi. Kao specijalni povjerenik Kominterne dolazi u Beograd aprila 1941, za vrijeme trajanje aprilskog rata, da izvrši konsolidovanje u redovima KPJ, a zatim da se uputi za Grčku i da utvrdi odgovornost zamjenika generalnog sekretara tamošnje komunističke partije. Kad je Rodoljub Čolaković 15. aprila 1941. godine sreo Mustafu u okupiranom Sarajevu ovaj mu je navodno rekao: `Valter neće dugo trajati i moraće da bude maknut`. Čolaković u svojim memoarima piše da je to odmah javio Titu, čije je konspirativno ime u to doba bilo Valter. Milovan Đilas je kasnije tvrdio da je postojala odluka da se Mustafa Golubić ukloni, jer su dobili podatke da se on sprema lividirati Tita. Titovi najbliži saradnici tada su počeli govoriti o Golubiću kao neprijatelju i `trockisti`, ali on se nije uzrujavao jer je imao podršku SSSR. U predustaničkim danima, u maju 1941. godine Golubić se sastajao sa Titom, koji je tada boravio u Beogradu, i sa još nekim članovima Politbiroa KPJ. Neki autori vjeruju da je između njih postojala tenzija ili konkurencija oko vođstva u predstojećim događajima. Neki publicisti vjeruju da je 5. juna 1941. godine Mustafa Golubić organizovao dizanje u vazduh tvrđave u Smederevu, gdje su Nijemci uskladištili municiju poražene vojske Kraljevine Jugoslavije. Međutim, za tako nešto ne postoje dokazi, niti se takve optužbe pominju u dokumentima sa njegovog saslušanja u Gestapou. Hapšenje i smrt Spomen ploča Mustafe Golubića u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu. Golubić je stigao u Beograd odmah nakon njemačkog zauzimanja, kada se njihova uprava tek uspostavljala. Međutim, neko je u Beogradu 10. juna 1941. obavijestio novooformljeni Gestapo i Specijalnu policiju da se u jednom ilegalnom stanu nalazi veliki boljševički agent i general NKVD Golubić. Gestapo je odmah provalio u stan na adresi Mirijevski put 97, gdje se smjestio Mustafa Golubić i uhapsio ga. Tom prilikom je ubijena kćerka vlasnika stana pod sumnjom da je špijun NKVD. Uhapšeni Golubić je sproveden do zatvora Gestapoa, na današnjem Trgu Nikole Pašića. Tu je bio mučen i pod batinama, ali unatoč svemu ništa nije priznao. 11. juna 1941, Nijemci su ga slomljenih ruku i nogu vezali za stolicu, streljali u dvorištu zgrade Gestapoa, raskomadali i zakopali pod velom noći na nekoliko lokacija u Pionirskom parku. Vojnici Crvene Armije su odmah po oslobođenju Beograda 1944. godine, po Staljinovoj direktivi pronašli njegove ostatke, otkopali, a zatim poslali u Moskvu gdje je i sahranjen sa najvišim vojnim počastima. Đurica Labović (Andrijevica, 20. mart 1930 — Beograd, 7. avgust 2004) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pravnik, književnik, novinar i publicista. Biografija Rođen je 20. marta 1930. godine u Andrijevici. Njegov otac Staniša bio je kapetan Jugoslovenske vojske, a majka Milena, rođena Aletić, domaćica. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Godine 1943, sa svega trinaest godina, otišao je u partizane — bio je najpre u Četvrtoj crnogorskoj proleterskoj brigadi, a potom u Komskom partizanskom odredu. Godine 1946. primljen je u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) i poslat na doškolovanje. Godine 1948. je maturirao, a potom je upisao i Pravni fakultet u Beogradu, na kome je diplomirao 1969. godine. U Službi državne bezbednosti (SDB) je ostao sve do 1979. godine, kada je penzionisan. Od 1960. do 1979. bio je glavni savetnik u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove (SSUP), a od 1971. do 1974. glavni urednik lista „Džudo“. Godine 1948. počeo je da se bavi književnošću. Autor je preko 30 romana, dve knjige pripovedaka, 19 feljtona, 22 romansirane hronike, dva stručna rada, više studija i dr. Godine 1975. zajedno sa Zdravkom Velimirovićem i Mladenom Oljačom učestvovao je u pisanju scenarija za film „Vrhovi Zelengore“, za koji su bili nagrađeni Zlatnom arenom za najbolji scenario na Pulskom festivalu, 1976. godine. Pored Zlatne arene, dobitnik je i Nagrade SUBNOR-a „4. jul“, 1989. godine i Nagrade „21. jul“, 1976. i Nagrade „22. oktobar“, 1981. godine. U braku sa suprugom Verom, rođenom Tančić, imao je četvoro dece — ćerke Tatjanu i Natašu i sinove Andreja i Marka. Umro je 7. avgusta 2004. godine u Beogradu.

Odlično Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata[uredi | uredi izvor] Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor] Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[7] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Prema rečima Vladimira Dedijera, Josip Broz Tito mu je poverio da je Đilas bio jedan od kandidata za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZN). Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1924—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[8][9][10] Borba sa Informbiroom[uredi | uredi izvor] Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao[uredi | uredi izvor] Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ) i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ[uredi | uredi izvor] U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[11] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[12] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[13] U inostranstvu[uredi | uredi izvor] Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča.[14] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Ispraćaj Milovana Đilasa priređen je 22. aprila na beogradskom Novom groblju. Sahranjen je dva dana kasnije u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede.[15][16] Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji[uredi | uredi izvor] Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[17] On se takođe verbalno obrušavao na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[18] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[19] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta[20]. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno[21] i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti.[22] U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje.[23] Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin.[24] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: New Class. An Analysis of the Communist System, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine Nova klasa. Beograd, 1990. godine. „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga Nova klasa je od strane „Njujork tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute.[25] Tags: Nova klasa komunizam komunisti srpska istorija xx veka srbije srpskog naroda jugoslavije

RECENZIJA Knjiga recepata za korišćenje lekovitog bilja je svestran, obiman i iscrpan priručnik za tradicionalno lečenje veoma velikog broja bolesti. Iza ovog dela, leže mnoge godine posvećenog rada i veliko praktično iskustvo. Jedna od prednosti je raspored rccepata prema bolestima. Ova knjiga može da posluži kao priručnik i savetnik, ne samo u svakoj kući, nego i u lekarskoj ordinaciji. Među mnogim knjigama sličnog sadržaja koje se danas mogu naći po našim knjižarama, ovu knjigu Đure Čučkovića toplo preporučujemo kao jednu od retko profesionalnih i iscrpnih knjiga ove vrste. Prim. dr sci. Todor Jovanović i njegova ćerka Mila Sadržaj KAKO SE KNJIGA KORISTI, 6 PREDGOVOR, 42 UVOD, 44 PRIPREMA LEKOVITOG BILJA, 45 SKUPLjANJE LEKOVITOG BILJA, 45 SUŠENJE LEKOVITOG BILJA, 45 SKLADIŠTENJE LEKOVITOG BILJA, 45 OPŠTA UPUTSTVA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 46 UOBIČAJENA PRIPREMA ČAJEVA, 46 PRIPREMA SOKA OD SVEŽEG BILJA, 46 PRIPREMA SIRUPA OD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA EKSTRAKTAOD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA SOKA IZ DRVENASTOG STABLA BILJKE, 47 PRIPREMA BILJNIH ALKOHOLNIH TINKTURA, 47 PRIPREMA ČAJA OD RAZBLAŽENOG VINA, 47 PRIPREMA BILJNIH MASTI, 47 PRIPREMA BILJNIH ULJA, 48 PRIPREMA ETERIČNIH ULJA, 48 PRIPREMA ORAHOVOG MEDA, 48 PRIPREMA UVARKA METODOM UKUVAVANJA, 48 PRIPREMA ŠVEDSKE GRANČICE, 48 PRIPREMA KAFE OD ŽIRA HRASTA, 48 PRIPREMA VODE OD GLINE, 48 PRIPREMA JABUKOVOG SIRĆETA, 49 PUENJE GORKIH ČAJEVA, 49 PUENJE ULJA KAO LEKA, 49 SLABO PODNOŠENJE MIRISA BELOG LUKA, 49 PRIPREMA KUPKl, 49 PRIPREMA TOPLE KAŠE ZA OBLOG, 49 PRIPREMA OBLOGA OD SVEŽIH LISTOVA BILJKE, 49 PRIPREMA ĆAJA ZA INHALACIJU, 49 VREME KORIŠĆENJA BIIJNIH PROIZVODA, 50 NEŽEUENE NUS POJAVE, 50 ZAMENA ZA KVASAC, 50 ADEKVATNA ZAMENA NEKIM ĆAJEVIMA, 50 UPOZORENJA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 51 AKUTNA I HRONIĆNA OBLJENJA, 51 KORIŠĆENE MERNE JEDINICE, 51 O1. KOSA (CAPILU), 51 01.01. OBLJENJE KORENA KOSE, 52 01.02. OBLJENJE KORENA KOSE SA POJAVOM LIŠAJA, 52 01.03. OBLJENJE KORENA KOSE SA OPADANJEM KOSE, 52 01.04. PERUTANJE KOSE, 52 01.05. MASNA KOSA SA PERUTANJEM, 53 01.06. MASNA KOSA SA OPADANJEM I PERUTANJEM, 53 01.07. SEBOREJA, 83 01.08. OPADANJE KOSE, 84 01.09. OPADANJE KOSE ZBOG SEKIRACIJE, 54 01.10. OPADANJE KOSE OD TIFUSA, 54 01.11. PREVREMENO SEDENJE KOSE, 54 01.12. LOMLJIVOST KOSE, 55 01.13. RASCVETALA KOSA, 55 01.14. VAŠI, GNJIDE U KOSI, 55 01.15. MIKROSPORIJA, 55 01.16. KOSOJED, FAVS, 56 01.17. ĆELAVOST, 56 01.18. VRAĆANJE PRIRODNE BOJE KOSI, 56 01.19. BOJENJE KOSE PRIRODNOM BOJOM, 57 01.20. POBOLJŠANJE SJAJA KOSE, 57 01.21. POBOLJŠANJE RASTA KOSE, 57 01.22. JAĆANJE KOSE, 57 02. LICE (FACEES), 58 02.01. CRVENELO LICA, 58 02.02. PROŠIRENI KAPILARI NA LICU, 58 02.03. PEGE NA LICU, 58 02.04. CRVENE PEGE NA LICU, 58 02.05. PERUTANJE KOŽE LICA, 59 02.06. BUBULJICE NA LICU, 59 02.07. BRADAVICE NA LICU, 59 02.08. KRASTICE NA LICU, 59 02.09. ISKRIVLJENJE JEDNE STRANE LICA, 59 02.10. INFEKCIJA KOŽE LICA, 60 02.11. MASNA KOŽA LICA, 60 02.12. SUVA KOŽA LICA, 60 02.13. DLAČICE NA LICU, DEPILACIJA, 60 02.14. TUBERKULOZA KOŽE LICA, 60 02.15. BORE NA LICU, 61 02.16. PREVENTIVA PROTIV BORA, 61 02.17. UVEĆAN PODBRADAK, 61 02.18. ZAŠTITA LICA OD RAZNIH ŠTETNIH UTICAJA, 61 02.19. ZAŠTITA LICA OD SUNCA I VETRA, 61 02.20. OSVEŽAVANJE KOŽE LICA, 62 02.21. PODMLAĐIVANJE LICA, 62 03. OKO (OCULUS), 62 03.01. BOL U OKU , 62 03.02. ZAPALJENJE OČIJU, 62 03.03. ZAPALJENJE UNUTRAŠNJIH DELOVA OKA, 63 03.04. ZAPALJENJE VEŽNJAČE, KONJUKTIVITIS, 63 03.05. ZAPALJENJE DONJE IVICE KAPAKA, 64 03.06. POREMEĆAJ SLUZNICE OKA, RETINA, 64 03.07. OČNE TEGOBE ZBOG DUABETESA, RETINOPATIJA, 64 03.08. OSETUIVOST OČIJU NA SVETLO, 64 03.09. SLABOST VIDA ZBOG BOLESTI BUBREGA, 64 03.10. NADRAŽENE OČI, 64 03.11. NEČISTOĆA OČIJU, 64 03.12. ALERGIJA OČIJU, 64 03.13. ČIREVI NA OKU, 65 03.14. KRVARENJE KAPILARA OKA, 65 03.15. VELIKI OČNI PRITISAK, GLAUKOM, 65 03.16. MAGLA PRED OČIMA, 66 03.17. MRAK PRED OČIMA, 66 03.18. MUTNE OČI, 66 03.19. ZAŠTITA OD EKRANA, 66 03.20. TRAHOM, 67 03.21. OBOLELA ROŽNJAČA, 67 03.22. OŠTEĆENJE MREŽNJAČE, 67 03.23. SUŽENJE ZENICE, 67 03.24. MRENA, KATARAKTA, 67 03.25. PREVENTIVA KATARAKTI, 68 03.26. TREPERENJE OČNOG KAPKA, 68 03.27. UMORNI OČNI KAPCI, 68 03.28. ČMIČAK, 68 03.29. ISPIRANJE OČNIH KAPAKA, 69 03.30. PECKANJE OČNIH KAPKA, 69 03.31. POTKOŽNI IZLIV KRVI U KAPCIMA, MODRI KAPCI, 69 03.32. PODOČNJACI, 69 03.33. OTOCI OKO OČIJU, 69 03.34. ISPADANJE OBRVA, 69 03.35. KRVAVI PODLIV POSLE UDARA U OKO, 70 03.36. SUZENJE OČIJU, 70 03.37. GUBITAK SUZE, 70 03.38. KRMELJIVOST OČIJU, 70 03.39. ZAŠTITA OD SLEPILA STARIJIH, 70 03.40. NOĆNO SLEPILO, 71 03.41. KRATKOVIDNOST, 71 03.42. DALEKOVIDNOST, 71 03.43. RAZROKOST, 72 03.44. POBOLJŠANJE VIDA, 72 03.45. POBOLJŠANE BISTRINE VIDA, 73 03.46. JAČANJE OČIJU I VIDNOG NERVA, 73 04. UVO (AURIS), 74 04.01. BOLU UVU, 74 04.02. NAGLI BOL U UVU, 74 04.03. SEVANJE U UVU, 75 04.04. REUMATIĆNI BOL U UVU, 75 04.05. BOL UVA KOD DECE, 75 04.06. AKUTNO ZAPALJENJE UŠNOG KANALA, 75 04.07. AKUTNO ZAPALJENJE SREDNJEG UVA, 76 04.08. HRONIČNO ZAPLJENJE UŠNOG KANALA, 76 04.09. HRONIČNO ZAPLJENJE SREDNJEG UVA, 76 04.10. GNOJNO ZAPLJENJE UŠNOG KANALA, 76 04.11. GNOJNO ZAPLJENJE SREDNJEG UVA, 77 04.12. CURENJE 1Z UŠNOG KANALA, 77 04.13. KRVARENJE 1Z UŠNOG KANALA, 77 04.14. IZBACIVANJE STRANOG PREDMETA IZ UŠNOG KANALA, 77 04.15. SVRAB U UVU, 77 04.16. SKLEROZA UNUTRAŠNJOSTI UVA, 77 04.17. ZUJANJE U UŠIMA - TINITUS, 78 04.18. PRIGLUVOST, 78 04.19. GLUVOĆA, 79 04.20. ZAUŠKE - MUMPS, 79 04.21. POREMEĆAJ RAVNOTEŽE I ORUENTACIJE, 79 04.22. ISPIRANJE UVA, 80 04.23. PROČIŠĆAVANJE UVA, 80 04.24. JAČANJE SLUHA, 80 05. NOS (NASUS), 80 05.01. AKUTNO ZAPLJENJE NOSA, 80 05.02. HRONIČNO ZAPLJENJE NOSA, :, 8< 05.03. ZAPUŠENOST NOSA, 81 05.04. CRVENILO NOSA, 81 05.05. NAGLO KRVARENJE IZ NOSA, 81 05.06. HRONIČNO KRVARENJE IZ NOSA, 82 05.07. AKUTNA KIJAVICA, 82 05.08. HRONIČNA KIJAVICA, 82 05.09. ALERGUSKA KIJAVICA, 82 05.10. POLENSKA KIJAVICA - SENSKA KIJAVICA, 82 05.11. BUBULJICE U NOSU, 83 05.12. ČIRIĆI U NOSU, 83 05.13. KRASTICE U NOSU, 83 05.14. POLIPI U NOSU, 83 05.15. SINUSI, 84 05.16. GUBITAK ČULA MIRISA, 84 06. USTA (OS), 84 06.01. ISKRIVUENJE USTA, 84 06.02. SLINJENJE IZ USTA, 84 06.03. ŽVALE NA USTIMA, 85 06.04. ISPUCALE USNE, 85 06.05. SUVE USNE, 85 06.06. ŽEĐ, 85 06.07. ŽEĐ ZBOG DIJABETESA, 85 06.08. ZADAH IZ USTA, 85 06.09. ZADAH IZ USTA ZBOG POKVARENIH ZUBA, 86 06.10. ZADAH IZ USTA ZBOG BOLESNIH DESNI, 86 06.11. ZADAH IZ USTA ZBOG ZAPALENJA KRAJNIKA, 86 06.12. ZADAH IZ USTA ZBOG PRIŠTA U USNOJ ŠUPLJINI, 86 06.13. ZADAH IZ USTA ZBOG NASLAGA NA JEZIKU, 86 06.14. ZADAH IZ USTA ZBOG OBOLENJA ŽELUDCA, 86 06.15. ZADAH IZ USTA PUŠAČA, 87 06.16. MEHURIĆI, HERPES FEBRILIS, 87 06.17. POVEĆANO LUČENJE PLJUVAČKE, 87 06.18. SMANJENO LUČENJE PLJUVAČKE, 88 06.19. KAMEN U PLJUVAČNIM ŽLEZĐAMA, 88 06.20. AKUTNO ZAPALJENJE USNE ŠUPUINE, 88 06.21. HRONIČNO ZAPALJENJE USNE ŠUPUINE, 88 06.22. GNOJENJE USNE ŠUPUINE, 89 06.23. GNOJNA ANGINA, 89 06.24. PLIKOVI U USNOJ ŠUPLJINI, 89 06.25. ČIRIĆI U USNOJ ŠUPLJINI, 89 06.26. RANICE U USNOJ ŠUPLJINI, 89 06.27. POLIPI U GRLU ILI NA NEPCIMA, 89 06.28. ČVOR NA NEPCU, 90 06.29. GUIVIČNA INFEKCIJA USTA, 90 06.30. KRVAVO PLJUVANJE, 90 06.31. NATEČENI KRAJNICI, 90 06.32. ZAPALJENJE KRAJNIKA, 90 06.33. ANGINA KRAJNIKA, 91 06.34. OSVEŽAVANJE USTA, 91 06.35. JAČANJE SLUZNICE USTA, 91 07. JEZIK (LINGUA), 92 07.01. AKUTNO ZAPALJENJE JEZIKA, 92 07.02. HRONIĆNO ZAPALJENJE JEZIKA, 92 07.03. ZAPLITANJE U GOVORU, 92 07.04. MRMLJANJE, NEJASAN IZGOVOR, 93 07.05. MUCANJE, 93 07.06. OBLOŽEN BELIČAST JEZIK ZBOG TEMPERATURE, 93 07.07. JEZIK SA RASEKOTINAMA, 93 07.08. RANICE NA JEZIKU, 94 07.09. PARALIZA JEZIKA, 94 07.10. GUBLJENJE ČULA UKUSA, 94 08. ZUBI (DENTES), 94 08.01. BOL ZUBA, ZUBOBOLJA, 94 08.02. BOL ZUBA SA NATEČENIM DESNIMA, 95 08.03. BOLOVI KOD DOBIJANJA DEČJIH ZUBA, 95 08.04. SLABI KLIMAVI ZUBI, 95 08.05. UULJANJE I ISPAĐANJE ZUBA, PARADENTOZA, 95 08.06. KRVARENJE OKO ZUBA, 96 08.07. HRONIČNO KRVARENJE OKO ZUBA, 96 08.08. ZARASTANE RANA KOD VAĐENJA ZUBA, 96 08.09. KARIJES - ZUBNl KAMENAC, 96 08.10. OSETUIVA ZUBNA CAKLINA, 97 08.11. POBOUŠANJE BELINE ZUBA, 97 08.12. ODRŽAVANJE ZDRAVIH ZUBA, 97 08.13. JAČANJE ZUBA, 97 09. DESNI (GINGIVA), 98 09.01. OTICANJE DESNI, 98 09.02. OTICANJE DESNI SA OTOKOM OBRAZA, 98 09.03. ZAPLJENJE DESNI, 98 09.04. ZAPLJENJE DESNI ZBOG BAKTERUA - GINGIVITS, 98 09.05. GNOJENJE DESNI, 99 09.06. POVLAČENJE DESNI OKO ZUBA, 99 09.07. KRVARENJE DESNI. 99 09.08. OŠTEĆENJE DESNI OKO ZUBA, 99 09.09. TRULJENJE DESNI, 99 09.10. FISTULA NA DESNIMA, 100 09.11. ČIRIĆI NA DESNIMA, 100 09.12. ISPIRANJE DESNI, 100 09.13. JAČANJE DESNI, 100 10. VRAT (COLLUM), 101 10.01. BOL U VRATU, 101 10.02. BOL VRATNIH ŽILA U POTILJKU, 101 10.03. SEVANJE VRATA, 101 10.04. AKUTNI OTOK ŽLEZDA VRATA, 101 10.05. HRONIČNI OTOK ŽLEZDA VRATA, 102 10.06. ZAPLJENJE VRATA, 102 10.07. SUŽAVANJE VRATNIH ARTERIJA, 102 10.08. ŠKROFULOZA VRATA, 102 10.09. UKOČENOST VRATA, 103 11. ŠTITASTA ŽLEZDA (THYROIDEA), 103 11.01. HIPOTIREOZA - SMANJENO LUČENJE HORMONA ŠTITASTE ŽLEZDE, 103 11.02. HIPERTIREOZA - POVEČANO LUČENJE HORMONA ŠTITASTE ŽLEZDE - BAZEDOVA BOLEST, 104 11.03. STRUMA - GUŠAVOST, 104 11.04. POREMEĆEN RAD ŠTITASTE ŽLEZDE, 105 11.05. ČVORIĆI NA ŠTITASTOJ ŽLEZDI, 105 11.06. JAĆANJE ŠTITASTE ŽLEZDE, 106 12. GRKLJAN (LARYNX), 106 12.01. AKUTNO ZAPLJENJE GRLA, 106 12.02. HRONIČNO ZAPALIENJE GRLA, 107 12.03. ALERGIJA GRLA NA AMBROZUU, 107 12.04. BAKTERUE U GRLU, 107 12.05. ČIREVI U GRLU, 107 12.06. AKUTNA PROMUKLOST, 107 12.07. HRONIČNA TRAJNA PROMUKLOST, 108 12.08. HRAPAV GLAS, 108 12.09. GRČ GLASNIH ŽICA, 108 12.10. OTEKLE GLASNE ŽICE, 109 12.11. ZAPALJENJE GLASNIH ŽICA, LARINGITIS, 109 12.12. POLIPI GLASNIH ŽICA, 109 12.13. GUBITAK GLASA, 109 12.14. OPORAVAK OD DUGOG PEVANJA ILI GOVORA, 110 12.15. JAČANJE GLASNIH ŽICA, 110 13. DUŠNIK (TRACHEA), 110 13.01. GRČ DUŠNIKA, 110 13.02. AKUTNO ZAPALJENJE DUŠNIKA, 111 13.03. HRONIČNO ZAPALJENJE DUŠNIKA, 111 13.04. RANICE NA DUŠNIKU, 111 13.05. KRVARENJE DUŠNIKA IZ NAPRSLIH KAPILARA, 112 13.06. TUBERKULOZA DUŠNIKA, 112 14. DUŠNICE (BRONCHI), 113 14.01. GRČ DUŠNICA, 113 14.02. AKUTNO ZAPALJENJE DUŠNICA, AKUTNI BRONHITIS, 113 14.03. HRONIČNO ZAPALJENJE DUŠNICA, HRONIČNI BRONHITIS.113 14.04. SUVI BRONHITIS DUŠNICA, 113 14.05. BRONHIEKTAZIJE, PROŠIRENJE DUŠNICA, 114 14.06. SPAZMODIČNI BRONHITIS SA NAPADOM, 114 14.07. STARAČKI BRONHITIS, 114 14.08. BRONHITIS SA IZBACIVANJEM GNOJA, 115 14.09. BRONHITIS SA TRNJENJEM, 115 14.10. TUBERKULOZNI BRONHITIS, 116 14.11. KRVARENJE DUŠNICA, 116 14.12. BRONHIJALNA ASTMA BEZ SLUZI, LAKŠI OBLIK, 116 14.13. BRONHIJALNA ASTMA SA SLUZI I ŠLAJMOM, 117 14.14. BRONHIJALNA ASTMA NA NERVNOJ BAZI, 117 14.15. BRONHIJALNA ASTMA SA NAPADOM, 117 14.16. PROČIŠĆAVANJE ZAPUŠENIH BRONHIJA, 118 15. PLUĆA (PULMONES), 118 15.01. KAŠALJ, 118 15.02. PREHLADA, NAZEB, 119 15.03. SKLONOST PREHLADAMA, 119 15.04. PROZEB, 120 15.05. KAŠALJ SA SUKRVIČASTIM ISPLJUVKOM, 120 15.06. POBOLJŠANJE IZBACIVANJA ŠLAJMA, 121 15.07. IZAZIVANJE ZNOJENJA, 121 15.08. PROTIV PRETERANOG ZNOJENJA, 121 15.09. TEMPEARTURA KOJA PADA I RASTE, 121 15.10. PROBADANJE U PLUĆIMA, 122 15.11. ZAPALJENJE PLUĆA, PNEUMONIJA, 122 15.12. ZAPLJENJE PLUĆNIH VRSKOVA, 123 15.13. OTVRDNUĆE PLUĆA POSLE ZAPALJENJA, 123 15.14. ALERGIJA - PREOSETLJIVOST ZBOG LABILNOG STANJA PLUĆA, 123 15.15. ALERGIJA NA PRAŠINU, 123 15.16. ALERGIJA - PROŠIRENJE PLUĆA, EMFIZEM, 124 15.17. PROŠIRENJE PLUĆA SA BRONHITISOM, 124 15.18. PROŠIRENJE PLUĆA SA ASTMOM - SIPNJA, 124 15.19. OTEŽANO DISANJE - ZAPTIV, 124 15.20. GNOJNI ISPLJUVAK, 125 15.21. KRVARENJE IZ PLUĆA, *25 15.22. KRVAVA SLUZ IZ PLUĆA, 125 15.23. GANGRENA PLUĆA, 125 15.24. AKUTNA TUBERKULOZA PLUĆA, 126 15.25. HRONIČNA TUBERKULOZA PLUĆA, 126 15.26. NOĆNO ZNOJENJE IZAZVANO TUBERKULOZOM PLUĆA, 127 15.27. PREVENTIVA TUBERKULOZI PLUĆA, 127 15.28. EHINOKOKUS PLUĆA, 127 15.29. AZBESTOZA, 127 15.30. VODA U PLUĆIMA, 127 15.31. AKUTNO ZAPLJENJE PLUĆNE MARAMICE - PLEURA, 128 15.32. ZAPLJENJE PLUĆNE MARAMICE SA IZLIVOM VODE, 128 15.33. ZAPLJENJE POREBRICE - PLEURITIS, 128 15.34. PROČIŠĆAVANJE PLUĆA, 129 15.35. JAČANJE CIRKULACUE KRVI U PLUĆIMA, 129 15.36. JAČANJE PLUĆA, 129 16. ŽDRELO (PHARYNX), 129 16.01. BOL U ŽDRELU, 130 16.02. AKUTNO ZAPLJENJE ŽDRELA, 130 16.03. HRONIČNO ZAPLJENJE ŽDRELA, 130 16.04. ZAPLJENJE SLUZNICE ŽDRELA I KRAJNIKA - ANGINA, 130 16.05. SUVOĆA ŽDRELA, 131 16.06. RANICE U ŽDRELU, 131 16.07. GNOJENJE ŽDRELA, 131 16.08. KRVARENJE ŽDRELA, 131 16.09. POLIPI U ŽDRELU, 131 16.10. OTEŽANO GUTANJE, 131 16.11. JAČANJE ŽDRELA, 132 17. JEDNJAK (ESOPHAGUS), 132 17.01. BOL JEDNJAKA, 132 17.02. GRČ JEDNJAKA, 132 17.03. GRĆ JEDNJAKA NA NERVNOJ BAZI, 132 17.04. AKUTNO ZAPLJENJE JEDNJAKA, 133 17.05. HRONIČNO ZAPLJENJE JEDNJAKA, 133 17.06. SMANJENJE SLUZAVOSTI JEDNJAKA, 133 17.07. GNOJENJE JEDNJAKA, 133 17.08. RANICE NA JEDNJAKU, 134 17.09. JAČANJE JEDNJAKA, 134 18. TRBUŠNA ŠUPUINA (CAVUM ABDOMINIS), 134 18.01. BOL U TRBUHU, 134 18.02. BOL U DONJEM TRBUHU, 134 18.03. GRČEVI U TRBUHU, 134 18.04. OTOK TRBUHA, 135 18.05. AKUTNO ZAPALJENJE TRBUŠNE MARAMICE, 135 18.06. TUBERKULOZA TRBUŠNE MARAMICE, 136 18.07. MLITAVOST TRBUHA, 136 18.08. KILA, BRUH, 136 18.09. NADUVENOST TRBUHA, 136 18.10. NADUVENOST TRBUHA U MENOPAUZI, 136 18.11. VODA U TRBUHU, 137 18.12. VODA U TRBUHU ZBOG ZASTOJA JETRE, 137 18.13. VODA U TRBUHU ZBOG OBOLJENJA BUBREGA, 137 18.14. VODA U TRBUHU SA OTOKOM TRBUHA I NOGU, 137 18.15. SMANJENJE CELULITA, 138 18.16. GOJAZNOST, DEBLJINA, 138 18.17. MRŠAVOST, 139 18.18. JAČANJE MIŠIĆA TRBUHA, 139 19. ŽELUDAC (VENTRICULUS ILI GASTER), 139 19.01. TEGOBE SA ŽELUDCEM, 140 19.02. AKUTAN BOL ŽELUDCA, 140 19.03. HRONIČAN BOL ŽELUDCA, 140 19.04. BOL ŽELUDCA ZBOG POKVARENE HRANE, 140 19.05. BOL ŽELUDCA ZBOG RAZNEH TROVANJA, 140 19.06. BOL ŽELUDCA ZBOG SEKIRACIJE, 141 19.07. AKUTNI GRČ ŽELUDCA, 141 19.08. HRONIČNI GRČ ŽELUDCA, 141 19.09. AKUTNO ZAPALJENJE ŽELUDCA, 141 19.10. AKUTNO ZAPALJENJE SLUZNICE, GASTRITIS ŽELUDCA.142 19.11. HRONIČNI GASTRITIS ŽELUDCA, 142 19.12. ATROFIČNI GASTRITIS ŽELUDCA, 143 19.13. HIPOACIDNI GASTRITIS ŽELUDCA, 144 19.14. NERVOZA ŽELUDCA SA GLAVOBOLJOM, 145 19.15. MUČNINA U ŽELUDCU, 145 19.16. MUČNBMA U ŽELUDCU KOD PROMENE GODIŠNJIH DOBA, 145 19.17. MUČNINA POSLE ANESTEZIJE ILI HEMOTERAPIJE, 145 19.18. JUTARNJA MUČNINA, 146 19.19. PREHLAĐENOST ŽELUDCA, 146 19.20. AKUTNO NADIMANJE ŽELUDCA, 146 19.21. HRONIČNO NADIMANJE ŽELUDCA, 146 19.22. NADIMANJE ŽELUDCA ZBOG SMANJENOG LUČENJA HLOROVODONIČNE KISELINE, 146 19.23. NADIMANJE ŽELUDCA ZBOG NERVOZE, AEROFAGIJA, 147 19.24. NADIMANJE I TRBOBOLJA KOD MALE DECE, 147 19.25. NEZADRŽIVI VETROVI, 147 19.26. IZAZIVANJE VETROVA, 147 19.27. OSETLJIV ŽELUDAC, '47 19.28. GORUŠICA U ŽELUDCU - ŽGARAVICA, 147 19.29. AKUTNO ŠTUCANJE, 148 19.30. HRONIČNO ŠTUCANJE, 148 19.31. KISELO ŠTUCANJE, 148 19.32. AKUTNO PODRIGIVANJE, 148 19.33. HRONIČNO PODRIGIVANJE, 148 19.34. KISELO PODRIGIVANJE, 149 19.35. AKUTNO GAĐENJE, 149 19.36. HRONIČNO GAĐENJE, 149 19.37. AKUTNO POVRAĆANJE, 149 19.38. HRONIČNO POVRAĆANJE, 149 19.39. IZAZIVANJE POVRAĆANJA, 150 19.40. UMIRENJE ŽELUDCA POSLE POVRAĆANJA, 150 19.41. SPREČAVANJE POVRAĆANJA, 150 19.42. POVRAĆANJE KRVI IZ ŽELUDCA, 150 19.43. KRVARENJE IZ ŽELUDCA, 150 19.44. PROGUTAN PREDMET, 150 19.45. PROGUTANA OSA ILI INSEKT, 151 19.46. SMANJENA KISELINA U ŽELUDCU, 151 19.47. POVEĆANA KISELINA U ŽELUDCU, 151 19.48. SVOĐENJE ŽELUČANE KISELINE NA NORMALU, 151 19.49. OŠTEĆENJE ŽELUDČANOG ZIDA, 152 19.50. AKUTNI ČIR ŽELUDCA, 152 19.51. HRONIČNI ČIR ŽELUDCA, 153 19.52. ČIR ŽELUDCA - POSLE OPERACUE, 153 19.53. TEŠKOĆE NAKON OPERACUE ŽELUDCA, 154 19.54. ČIR ŽELUDCA NALIK NA RAK, 154 19.55. TRBUŠNI GRIP, 154 19.56. BAKTERUE U ŽELUDCU, 154 19.57. HELICO BAKTERUA U ŽELUDCU, 154 19.58. PROŠIRENJE ŽELUDCA, 155 19.59. SPUŠTEN ŽELUDAC, 155 19.60. MLITAVOST MIŠIĆA ŽELUDCA - ATOMIČNA DISPEPSUA.155 19.61. PROBLEM SLABOG PRAŽNJENJA ŽELUDCA, 156 19.62. SPREČAVANJE TRUIJENJA U ŽELUDCU, 156 19.63. PREKOMERNO LUČENJE SLUZI ŽELUDCA, 156 19.64. POBOUŠANJE VARENJA ŽELUDCA, 156 19.65. OBNAVLJANJE SLUZI ŽELUDCA, 156 19.66. PROČIŠĆAVANJE ŽELUDCA, 156 19.67. JAČANJE ŽELUDCA, 157 20. DVANAESTPALAČNO CREVO (DUODENUM), 157 20.01. AKUTNO ZAPLJENJE DVANAESTPALAČNOG CREVA, 157 20.02. HRONIČNO ZAPLJENJE DVANAESTPALAČNOG CREVA, 157 20.03. ČIR DVANAESTPALAČNOG CREVA, 158 20.04. PROČIŠĆAVANE DVANAESTPALAČNOG CREVA, 158 20.05. JAČANJE DVANAESTPALAČNOG CREVA, 158 21. TANKO CREVO (INTESTINUM TENUE), 159 21.01. DIJETA KOD OBOLJENJA TANKOG CREVA, 159 21.02. OPŠTE TEGOBE PROBAVNOG TRAKTA, 159 21.03. BOL TANKOG CREVA, 159 21.04. BOL TANKOG CREVA ZBOG SEKIRACIJE, 159 21.05. BOL TANKOG CREVA ZBOG POKVARENE HRANE, 160 21.06. GRĆEVI TANKOG CREVA, 160 21.07. GRČEVI TANKOG CREVA SA ŽESTOKIM BOLOM, 160 21.08. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA, ENTERITIS, 160 21.09. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA ŽESTOKIM BOLOM 161 21.10. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA PROLIVOM, 161 21.11. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA GASOVIMA, 161 21.12. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA POVRAĆANJEM.161 21.13. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA KRVAVIM POVRAĆANJEM, 161 21.14. VIRUSNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA I ŽELUDCA, 161 21.15. HRONIČNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA PROLIVOM, 162 21.16. ZAPALJENJE SLUZNICE PROBAVNOG TRAKTA, 162 21.17. POREMEĆAJ VARENJA, DISPEPSIJA, 162 21.18. POREMEĆAJ UPIJANJA HRANE, RESORPCIJA (MALAPSORCIJA). 162 21.19. DEHIDRATACIJA ORGANIZMA, 163 21.20. OŠTEĆENJE SLUZNICE CREVA, :, 163 21.21. AKUTNO POVEĆANO LUČENJE CREVNOG SOKA, 163 21.22. HRONIČNO POVEĆANO LUČENJE CREVNOG SOKA, 163 21.23. SMANJENO LUČENJE CREVNOG SOKA, 164 21.24. RANICE NA TANKOM CREVU, 164 21.25. ČIRIĆI NATANKOM CREVU, 164 21.26. KANDIDA U CREVIMA, 164 21.27. INFEKCIJA DIGESTIVNOG TRAKTA, 164 21.28. ANEMIJA CREVNOG TRAKTA, 164 21.29. REGULATOR CREVNE CIRKULACUE, 165 21.30. POBOLJŠANJE VARENJA, 165 21.31. OBNAVLJANJE CREVNE FLORE, 165 21.32. OSVEŽAVANJE SLUZNICA PROBAVNOG TRAKTA, 165 21.33. POBOLJŠANJE LUČENJA ENZIMA, 165 21.34. PROČIŠĆAVANJE TANKOG CREVA, 165 21.35. PROČIŠĆAVANJE SLUZNICE PROBAVNIH ORGANA, 166 21.36. JAČANJE TANKOG CREVA, 166 22. DEBELO CREVO (INTESTINUM GRASSUM), 166 22.01. BOL DEBELOG CREVA, 166 22.02. GRČEVI DEBELOG CREVA, 166 22.03. AKUTNO ZAPALJENJE SLEPOG CREVA, 167 22.04. HRONIČNO ZAPALJENJE SLEPOG CREVA, 167 22.05. AKUTNO ZAPLJENJE DEBELOG CREVA, 167 22.06. ZAPLJENJE DEBELOG CREVA - COLITS, 167 , 22.07. ZAPLJENJE DEBELOG CREVA - COLITS MUCOSA, 168 22.08. ZAPLJENJE DEBELOG CREVA - COLITIS ULCEROSA, 168 22.09. ZAPLJENJE DEBELOG CREVA - KRONOVA BOLEST, 168 22.10. SLABA PERISTATIKA DEBELOG CREVA, 169 22.11. KRVARENJE DEBELOG CREVA, 169 22.12. TRULJENJE HRANE U CREVIMA, 169 22.13. RANICE NA DEBELOM CREVU, 170 22.14. DIVERTOCULE CREVA, 170 22.15. POLIPI CREVA, 1170 22.16. NADIMANJE CREVA - GASOVI, 170 22.17. LENJOST CREVA, 171 22.18. AKUTNI ZATVOR - OPSTIPACIJA, 171 22.19. HRONIČNI ZATVOR, 171 22.20. HRONIČNI ZATVOR STOLICE KOD TRUDNICA I DECE, 171 22.21. PROLIV - DIJAREJA, 172 22.22. AKUTNI DEČJI PROLIV, 172 22.23. PROUV SA JAKIM BOLOM, 172 22.24. PROLIV SA POVRAĆANJEM, 172 22.25. TURISTIČKI PROLIV, 172 22.26. PROLIV ZBOG SEKIRACIJE, 172 22.27. PROLIV SA SLUZI, 173 22.28. PROLIV SA GROZNICOM, 173 22.29. PROLIV SA GASOVIMA, 173 22.30. KRVAVI PROLIV, 173 22.31. UČESTALI PROLIV, 173 22.32. HRONIČNI PROLIV, 173 22.33. EPIDEMIJA KRVAVOG PROLIVA, 174 22.34. STOLICA SA SMRADOM, 174 22.35. STOLICA SA CRVIĆIMA, 174 22.36. KRVAVA STOLICA, 174 22.37. UREĐIVANJE STOLICE, 175 22.38. CREVNI PARAZITI, 175 22.39. CREVNI PARAZITI KOD DECE, 175 22.40. GLISTE, 175 22.41. PANTLJIČARA - TRAKAVICA, 176 22.42. SPRIJE, 176 22.43. TUBERKULOZA DEBELOG CREVA, 176 22.44. BOL ČMARA, 176 22.45. GRČEVI ČMARA, 176 22.46. ZAPLJENJE ČMARA, 176 22.47. SVRAB ČMARA, 177 22.48. SVRAB ČMARA ZBOG SEKIRACIJE, 177 22.49. RANICE ILI PUKOTINE NA ČMARU, 177 22.50. FISTULE I ČIRIĆI NA ČMARU, 177 22.51. SLABOST MIŠIĆA ČMARA, 177 22.52. ŠULJEVI, HEMOROIDI, 177 22.53. BOL ZBOG NADRAŽENIH ŠULJEVA, 179 22.54. UNUTRAŠNJI ZATVORENI ŠULJEVI, 179 22.55. KRVARENJE ŠULJEVA, 179 22.56. ISPADANJE DEBELOG CREVA, 179 22.57. PROČIŠĆAVANJE DEBELOG CREVA, 180 22.58. JAČANJE DEBELOG CREVA, 180 23. JETRA (HEPAR), 181 23.01. PREVENTIVA BOLESTIMA JETRE, 182 23.02. BOL JETRE, 182 23.03. BOL JETRE ZBOG SEKIRACIJE, 182 23.04. AKUTNO ZAPALJENJE JETRE, HEPATITIS, 183 23.05. HRONIČNO ZAPALJENJE JETRE, 184 23.06. HRONIČNO ZAPALJENJE JETRE, LAKŠI OBLIK CIROZE, 184 23.07. HRONIČNO ZAPALJENJE JETRE, POODMAKLA CIROZA, 184 23.08. MONONUKLEOZA, 185 23.09. MASNA JETRA, 185 23.10. ALERGIJA ZBOG LABILNOG STANJA JETRE, 185 23.11. ANAFILAKSA, 186 23.12. SLABO LUČENJE ŽUČI, 186 23.13. SLABO OTICANJE ŽUČI IZ JETRE, 186 23.14. POVEĆANO LUČENJE ŽUČI, 186 23.15. RAZREĐIVANJE GUSTE ŽUČI, 187 23.16. POVEĆAN BILIRUBIN, 187 23.17. POBOLJŠANJE KVALITETA ŽUČI, 187 23.18. POBOLJŠANJE PROMETA MATERIJA, 187 23.19. POBOLJŠANJE PROMETA AZOTNIH MATERIJA, 188 23.20. POBOLJŠANJE PROMETA VODE, 188 23.21. POVEĆANA UREJA, 188 23.22. POVEĆANA MOKRAĆNA KISELINA, 188 23.23. JETRENE PEGE, 189 23.24. ŽUTICA, 189 23.25. ŽUTICA ZBOG SEKIRACIJE, 189 23.26. ŽUTICA UZ AKUTNO ZAPALJENJE JETRE, 189 23.27. HRONIČNA ŽUTICA, 190 23.28. BAKTERUE OD ŽUTICE, 190 23.29. PREVENTIVA ŽUTICI, 190 23.30. IZRASLINE NA JETRI, 191 23.31. UVEĆANA JETRA, 191 23.32. TVRDA 1 OTEČENA JETRA, 191 23.33. ZASTOJ U RADU JETRE, 192 23.34. EHINOKOKUS JETRE, 192 23.35. DETOKSIFIKACIJA JETRE, 193 23.36. PROČIŠĆAVANJE JETRE OD RAZNIH PARAZITA, 193 23.37. PROČIŠĆAVANJE JETRE, 193 23.38. REGENERACIJA JETRE, 193 23.39. POBOIJŠANJE RADA JETRE, 194 23.40. JAČANJE JETRE POSLE OPERACUE ŽUČNE KESE, 194 23.41. JAČANJE JETRE, 194 24. ŽUČNA KESA (VESICA PELLEA), 194 24.01. DIJETA KAO PREVENTIVA OBOLJENJIMA ŽUČNE KESE, 195 24.02. TEGOBE SA ŽUČl I ŽUČNOM KESOM, 195 24.03. BOL U ŽUČNOJ KESI ZBOG GRČEVA, 195 24.04 AKUTAN BOLU ŽUČNOJ KESI ZBOG KAMENA, 195 24.05. BOL I TEGOBE SA ŽUČNOM KESOM ZBOG SEKIRACIJE, 196 24.06. GRČEVI ŽUČNE KESE I PROBAVNOG TRAKTA, 196 24.07. GRČ ŽUČNE KESE IZAZVAN KAMENOM U ŽUČI, 196 24.08. AKUTNO ZAPLJENJE ŽUČNE KESE, 196 24.09. AKUTNO ZAPLJENJE ŽUČNE KESE SA JAKIM BOLOM, 196 24.10. HRONIČNO ZAPLJENJE ŽUČNE KESE, 197 24.11. IZBACIVANJE PESKA I TALOGA IZ ŽUČNE KESE, 197 24.12. IZBACIVANJE KAMENA IZ ŽUČNE KESE, 197 24.13. PREVENTIVA PESKU I KAMENCU U ŽUČNOJ KESI, 198 24.14. BOLESNIK SA IZVAĐENOM ŽUČNOM KESOM, 198 24.15. TEGOBE POSLE OPERACUE ŽUČNE KESE, 198 24.16. PROČIŠĆAVANJE ŽUČNE KESE, 199 24.17. JAČANJE SLUZNICE U ŽUČNOJ KESI, 199 24.18. JAČANJE ŽUČNE KESE, 199 25. ŽUČNI KANALI (DUCTUS CYSTICUS), 200 25.01. BOLNI GRČEVI ŽUČNIH KANALA ZBOG KAMENA, 200 25.02. AKUTNO ZAPLJENJE ŽUČNIH KANALA, 200 25.03. HRONIČNO ZAPLJENJE ŽUČNIH KANALA, 200 25.04. POBOUŠANJE PROLAZA PESKA 1 KAMENACA KROZ ŽUČNE KANALE, 201 25.05. PROČIŠĆAVANJE ŽUČNIH KANALA, 201 26. GUŠTERAČA (PANKREAS), 201 26.01. DIJETA KOD OBLJENJA GUŠTERAČE, 202 26.02. BOL GUŠTERAČE, 202 26.03. AKUTNO ZAPLJENJE GUŠTERAČE, 202 26.04. HRONIČNO ZAPLJENJE GUŠTERAČE, 202 26.05. POVEĆANO LUČENJE HORMONA GUŠTERAČE, 203 26.06. SMANJENO LUČENJE HORMONA GUŠTERAČE, 203 26.07. NAIZMENIČNO POVEĆANJE I SMANJENJE LUČENJA HORMONA, 203 26.08. POREMEĆAJ U RAZMENI MATERIJA - PANCREATITIS, 204 26.09. OŠTEĆENJE GUŠTERAČE, 204 26.10. GUBLJENJE ŠEĆERA I BELANČEVINA IZ ORGANIZMA, 204 26.11. POSTUPAK ZA OZDRAVUENJE GUŠTERAČE KOD DUABETESA 204 26.12. PROČIŠĆAVANJE GUŠTERAČE, 204 26.13. PODSTICANJE GUŠTERAČE NA RAD, 205 26.14. JAČANJE GUŠTERAČE, 205 26.15. DUABETES, 205 26.16. DUABETES U POČETNOM STADUUMU, 206 26.17. DIJABETES REGULISAN INSULINOM, 206 26.18. SLABOST ZBOG DUABETESA, 207 26.19. HIPOGLIKEMIJA, 207 26.20. DUABETES SA POJAVOM ŠEĆERA U MOKRAĆl, 207 26.21. DUABETES SA POJAVOM KISELOSTI U MOKRAĆI, ACIDOZA, 207 26.22. DUABETES SA POJAVOM BELANČEVINA U MOKRAĆI, 208 26.23. DUABETES SA ISTOVREMENO OBOLELOM JETROM, 208 26.24. OTPORNOST NA INSULIN, 208 26.25. SKLEROZNE PROMENE DUABETIČARA, 208 26.26. HLADNA STOPALA DUABETIČARA, 208 26.27. JAČANJE PERIFERNE CERKULACUE, 209 27. KRV (SANGUIS), 210 27.01. ZA POVEĆANJE BROJA ERITROCITA, CRVENIH KRVNIH ZRNCA, 210 27.02. ZA SMANJENJE BROJA ERITROCITA, 211 27.03. BENIGNO IZUMIRANJE ERITROCITA, 211 27.04. ZA POVEĆANJE BROJA LEUKOCITA, BELIH KRVNIH ZRNCA.211 27.05. ZA SMANJENJE BROJA LEUKOCITA, 211 27.06. PODSTICANJE LEUKOCITA DA UNIŠTAVAJU MIKROBE, 212 27.07. ZA POVEĆANJE BROJA TROMBOCITA, 212 27.08. TROMBOZA, 212 27.09. IZBACIVANJE UGRUŠAKA KRVI IZ TELA, 213 27.10. PREVENTIVA STVARANJU UGRUŠAKA U KRVI, 213 27.11. HOLESTEROL, 213 27.12. TRIGLICERIDI, 215 27.13. POREMEĆENA SEDIMENTACIJA, 216 27.14. POBOLJŠANJE VISKOZIETA I RASTVARANJE ZGRUŠANE KRVI 216 27.15. POBOLJŠANJE CIRKULACUE KRVI, 216 27.16. UBRZANJE SMANJENJA UGLJENE KISELINE U KRVI, 217 27.17. NAVALA KRVI U GLAVU, 217 27.18. SPOLJNA KRVARENJA, 217 27.19. UNUTRAŠNJA KRVARENJA, 218 27.20. UNUTRAŠNJA KRVARENJA USLED POVREDE, 218 27.21. SKLONOST KRVARENJU, HEMOFILIJA, 218 27.22. PROTIV RAZNIH KRVARENJA, 218 27.23. POSLE VELIKOG GUBITKA KRVI, 218 27.24. STVARANJE KRVNIH TELAŠACA, 218 27.25. MALOKRVNOST, ANEMIJA, 219 27.26. MALOKRVNOST POSLE Ra, Rtg I UV ZRAČENJA, 219 27.27. POSLEDICE Ra, Rtg I UV ZRAČENJA, 220 27.28. IZBACIVANJE RADIOAKTIVNIH MATERIJA 1Z ORGANIZMA, 220 27.29. POSLEDICE ELEKTROMAGNETNE RADIJACIJE, 220 27.30. PERINICOZNA ANEMIJA, 220 27.31. POLICITEMIJA, 221 27.32. LEUKEMIJA, 221 27.33. SIDA, 222 27.34. POREMEĆAJ RAZMENE MATERIJA, 222 27.35. OBNOVA KRVNIH ĆELUA, 223 27.36. ODRŽAVANJE NORMALNE KRVNE SLKE, 223 27.37. POBOUŠANJE KRVNE SLIKE, 223 27.38. POVEĆANJE KRVNE MASE, 224 27.39. PREVENCIJA MNOGIM BOLESTIMA, 224 27.40. PROČIŠĆAVANJE KRVI, 224 27.41. JAČANJE KRVI, 225 27.42. JAČANJE IMUNOG SISTEMA, 225 28. KOŠTANA SRŽ (MEDULLA OSSIUM), 226 28.01. ZAPLJENJE KOŠTANE SRŽI, 226 28.02. POTICAJ RADA KOŠTANE SRŽI, 226 29. LIMFNI ORGANI (ORGANA SYMPHATICA), 227 29.01. OTOCI ŽLEZDA, 227 29.02. OTOCI ŽLEZDA SA CRVENILOM KOŽE, 228 29.03. MANJI TVRDI OTOCI ŽLEZDA, 228 29.04. OTOCI ŽLEZDA SA GNOJEM, 228 29.05. OTOCI ŽLEZDA - HRONIČNA ŽLEZDAVOST, 228 29.06. MICINA, 229 29.07. RANE NA OŠTEĆENIM ŽLEZDAMA, 229 29.08. POREMEĆAJ LIMFNE CIRKULACUE, 229 29.09. POKRETANJE LIMFE, 229 29.10. PROČIŠĆAVANJE LIMFNIH ORGANA, 229 29.11. JAČANJE LIMFNIH ORGANA, ;, 230 30. SLEZINA (LIEN), 230 30.01. AKUTAN BOL SLEZINE, 230 30.02. HRONIČAN BOL SLEZINE, 231 30.03. SEVANJE U PODRUČJU SLEZUNE, 231 30.04. POBOUŠANJE UNIŠTAVANJA ZARAZNIH MIKROBA, 231 30.05. OTEČENA SLEZINA, 231 30.06. TVRDA I OTEČENA SLEZINA, 231 30.07. ZAPLJENJE OMOTAĆA SLEZINE, 232 30.08. TUBERKULOZA SLEZINE, 232 30.09. SLABOST SLEZINE, 232 30.10. ZAPUŠENOST SLEZINE, 232 30.11. POTICANJE SLEZINE NA RAD, 232 30.12. PROČIŠĆAVANJE SLEZINE, 233 30.13. JAČANJE SLEZINE, 233 31.SRCE (COR), 233 31.01. DIJETA KAO PREVENTIVA I LEK ZA SRCE, 234 31.02. BOL SRCA, 234 31.03. LUPANJE SRCA, 234 31.04. ARITMUA SRCA, 234 31.05. UBRZAN PULS SRCA, 235 31.06. USPOREN PULS SRCA, 235 31.07. TRAJNO NEPRAVILAN PULS SRCA, 235 31.08. ŠUM U SRCU, 236 31.09. SALO OKO SRCA, 236 31.10. PROŠIRENJE SRCA, 237 31.11. SMANJEN RAD SRCA, DEKOMPENZACIJA SRCA, 237 31.12. SRČANA ASTMA, 237 31.13. ANGINA PEKTORIS, 238 31.14. POVEĆAVANJE PROTOKA KRVl DO SRCA, 238 31.15. PREDINFARKTNO STANJE, 238 31.16. INFARKT SRCA, 238 31.17. NEPOTPUNO ZATVARANJE AORTE NA IZLAZU IZ SRCA, 239 31.18. SLABOST KRVOTOKA U SRČANIM ARTERIJAMA, 239 31.19. SPREČAVANJE ZAPUŠENJA SRČANIH ARTERIJA, 239 31.20. ARTERIOSKLEROZA SRČANIH ARTERIJA, 240 31.21. SRČANA MANA, 240 31.22. POBOLJŠANJE MOKRENJA KOD OBOLELOG SRCA, 240 31.23. IZLIV TEČNOSTI U SRČANU MARAMICU, 241 31.24. ZAPALJENJE SRČANE MARAMICE, 241 31.25. ZAPALJENJE SRČANOG MIŠIĆA, 241 31.26. MALOKRVNOST SRČANOG MIŠIĆA, 241 31.27. DEGENERACIJA SRČANOG MIŠIĆA, 242 31.28. POVEĆANJE PROTOKA KRVI KROZ SRČANI MIŠIĆ, 242 31.29. SLABOST SRČANOG MIŠIĆA U STAROSTI, 242 31.30. SLABO SRCE, 242 31.31. SLABOST SRCA S OTOKOM NOGU, 242 31.32. SLABO SRCE SA TEČNOSTI U TRBUHU I OTOKOM NOGU.242 31.33. SRČANE TEGOBE ZBOG PROBLEMA SA ŽELUDCEM I CREVIMA 243 31.34. OSLABUENO SRCE OD STAROSTI, 243 31.35. PREVENCIJA SRČANIM OBOLJENJIMA, 243 31.36. PROČIŠĆAVANJE SRCA I KRVNIH SUDOVA, 243 31.37. JAČANJE SRČANOG MIŠIĆA, 243 31.38. JAČANJE SRCA, 244 32. KRVNI SUDOVI (VASA SANGUINEA), 244 32.01. GRČENJE KRVNIH SUDOVA, 244 32.02. POVIŠEN ARTERUSKI KRVNI PRITISAK, HIPERTENZIJA.245 32.03. POVIŠEN KRVNI PRITISAK SA GLAVOBOLJOM, 245 32.04. POVIŠEN KRVNI PRITISAK ZBOG SEKIRACIJE, 246 32.05. POVIŠEN KRVNI PRITISAK ZBOG HRONIČNOG ZAPALJENJA BUBREGA, 246 32.06. POVIŠEN KRVNI PRITISAK SA NEPRAVILNIM PULSOM, 246 32.07. POVIŠEN KRVNI PRITISAK SA HOLESTEROLOM, 246 32.08. SNIŽENI KRVNI ARTERUSKI PRITISAK, 246 32.09. POREMEĆEN KRVNI ARTERIJSKI PRITISAK, 247 32.10. OTVRDNJAVANJE AORTE, 247 32.11. ZAKREČENJE ARTERIJA - ARTERIOSKLEROZA, 247 32.12. ZAKREČENJE KRVNIH SUDOVA - ARTERIOSKLEROZA, 248 32.13. SUŽENJE KRVNIH SUDOVA, 248 32.14. SUŽENJE KRVNIH SUDOVA PUŠAČA, 249 32.15. SUŽENJE KRVNIH SUDOVA ZBOG SEKIRACIJE, 249 32.16. TRNJENJE DELOVA TELA ZBOG SLABOG KRVOTOKA, 249 32.17. BOL U VENAMA, 249 32.18. ZAPALJENJE VENA, 249 32.19. OTEKLE VENE, 250 32.20. PROŠIRENE VENE NOGU, 250 32.21. ZAPUŠENOST VENA - TROMBOZA, 250 32.22. PRSKANJE VENA, 251 32.23. OTVORENE RANE NA VENAMA, 251 32.24. POVIŠEN VENSKI PRITISAK, 251 32.25. SNIŽEN VENSKI PRITISAK, 252 32.26. RASTVARANJE NASLAGA NA ZIDOVIMA VENA, 252 32.27. REUMATIZAM KRVNIH SUDOVA, 253 32.28. POVEĆANJE OTPORNOSTI KAPILARA ISPOD KOŽE, 254 32.29. PROČIŠĆAVANJE KRVNIH SUDOVA, 254 32.30. JAĆANJE KRVNIH KAPILARA, 254 32.31. JAČANJE ELASTIČNOSTI I PROTOKA KRVNIH SUDOVA, 254 32.32. JAČANJE KRVNIH SUDOVA, 255 33. BUBREG (RENES), 255 33.01. TEGOBE SA BUBREZIMA, 255 33.02. BOL BUBREGA, 255 33.03. BOL BUBREGA ZBOG SEKIRACIJE, 255 33.04. BOL BUBREGA ZBOG KAMENA, 256 33.05. BOL PRI PROLAZU KAMENA KROZ MOKRAĆNI KANAL, 256 33.06. GRČ BUBREGA, 256 33.07. AKUTNO ZAPALJENJE BUBREGA - AKUTNI NEFRITIS, 256 33.08. AKUTNO ZAPALIENJE BUBREGA SA POVIŠENIM KRVNIM PRITISKOM, 257 33.09. AKUTNO ZAPLJENJE BUBREGA SA OTICANJEM NOGU ILI TRBUHA, 257 33.10. HRONIČNO ZAPLJENJE BUBREGA - HRONIČNI NEFRITIS, 257 33.11. HRONIČNO ZAPLJENJE BUBREGA SA OTOKOM NOGU ILI TRBUHA, 257 33.12. ENDEMSKI NEFRITIS BUBREGA, 258 33.13. ZAGNOJEN BUBREG, 258 33.14. PREVENTIVA PESKU U BUBREGU, 259 33.15. PREVENTIVA KAMENU U BUBREGU, 259 33.16. SKLONOST STVARANJU KAMENA U BUBREGU, 259 33.17. IZBACIVANJE KAMENA. PESKA I KRISTALA IZBUBREGA, 259 33.18. POBOUŠANJE IZLUČIVANJA AZOTNIH JEDINJENJA, 260 33.19. POBOUŠANJE IZLUČIVANJA UREJE, 261 33.20. POBOUŠANJE IZLUČIVANJA SOLI OKSALNE KISELINE, 261 33.21. POBOLJŠANJE IZLUČIVANJA SOLI MOKRAĆNE KISELINE, 261 33.22. POBOLJŠANJE IZLUČIVANJA MOKRAĆE, 261 33.23. BELANČEVINE U MOKRAĆI, 261 33.24. UREMUA, 261 33.25. PRESTANAK LUČENJA MOKRAĆE, 262 33.26. KRVARENJE BUBREGA, 262 33.27. ZASTOJNI OTOK, HEDRONEFROZA, 262 33.28. SKLEROZA BUBREGA, 263 33.29. SUŠENJE BUBREGA, 263 33.30. ATROFIJA BUBREGA, SKVRČEN BUBREG, 263 33.31. SPUŠTEN BUBREG, 263 33.32. TUBERKULOZA BUBREGA, 263 33.33. BUBREZI PRED DIJALIZOM, 264 33.34. ZNOJENJE KAO POMOĆ LUČENJU BUBREGA, 264 33.35. AKUTNO ZAPALJENJE BUBREŽNE KARLICE, 264 33.36. AKUTNO GNOJNO ZAPALJENJE BUBREŽNE KARLICE, 264 33.37. HRONIČNO ZAPALJENJE BUBREŽNE KARLICE, 264 33.38. PROČIŠĆAVANJE BUBREŽNE KARLICE, 265 33.39. PROČIŠĆAVANJE BUBREGA, 265 33.40. REGENERACIJA BUBREGA, 265 33.41. POBOLJŠANJE RADA BUBREGA, 265 33.42. JAČANJE BUBREGA, 265 34. MOKRAĆNA BEŠIKA (VESICA URINARIA), 266 34.01. BOL MOKRAĆNE BEŠIKE, 266 34.02. GRČ MOKRAĆNE BEŠIKE, 266 34.03. AKUTNO ZAPALJENJE MOKRAĆNE BEŠIKE, AKUTNI CISTITIS.266 34.04. AKUTNO ZAPALJENE MOKRAĆNE BEŠIKE SA BOLOM KOD MOKRENJA, 267 34.05. HRONIČNO ZAPALJENJE MOKRAĆNE BEŠIKE, HRONIČNI CISTITIS, 267 34.06. PREČESTO MOKRENJE, 267 34.07. OTEŽANO MOKRENJE, 267 34.08. IZAZIVANJE MOKRENJA, 268 34.09. NEKONTROLISANO MOKRENJE, 268 34.10. NOĆNO MOKRENJE ZA VREME SNA, 268 34.11. BAKTERUE U MOKRAĆI, 268 34.12. PREVENTIVA PESKU I KAMENU BEŠIKE, 269 34.13. PESAK U MOKRAĆNOJ BEŠICI SA BOLOM PRI MOKRENJU, 269 34.14. KAMEN, PESAK 1 KRISTALI U MOKRAĆNOJ BEŠICI, 270 34.15. KRVARENJE PRI MOKRENJU, 270 34.16. KRV I GNOJ U MOKRAĆI, 270 34.17. RANICE NA SLUZNICI MOKRAĆNE BEŠIKE, 270 34.18. PAPILOMI U MOKRAĆNIM KANALIMA, 271 34.19. TUBERKULOZA MOKRAĆNE BEŠIKE, 271 34.20. PROČIŠĆAVANJE MOKRAĆNE BEŠIKE, 272 34.21. JAČANJE MOKRAĆNE BEŠIKE, 272 35. MOKRAĆNA CEV (URETHIRA), 272 35.01. ZAPALJENJE MOKRAĆNE CEVI - URETRITIS, 272 35.02. PROĆIŠĆAVANJE MOKRAĆNE CEVI, 273 36. NADBUBREŽNE ŽLEZDE (GLANDULAE SUPRARENALES), 273 36.01. POVEĆANO LUĆENJE HORMONA NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 273 36.02. SMANJENO LUČENJE HORMONA NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 274 36.03. AKUTNO ZAPALJENJE NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 274 36.04. HRONIČNO ZAPALJENJE NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 274 36.05. UVEĆANA NADBUBREŽNA ŽLEZDA, 274 36.06. PODSTICANJE NA RAD NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 274 36.07. REGULISANJE RADA NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 275 37. ŽENSKI POLNI ORGANI (ORGANA GENITALIA FEMININA), 275 37.01. ŽENSKE BOLESTI, ,275 37.02. SVRAB STIDNICE, 276 37.03. EKCEM STIDNICE, 276 37.04. OTOK STIDNICE, 276 37.05. RANICE NA STIDNICI, 276 37.06. BARTHOLINOVA ŽLEZDA - TREMNA, 277 (GRANDULE VESTBBULARES MAJORES), 277 37.07. ZAPALJENJE BARTHOLINOVE ŽLEZDE, 277 37.08. OTOK BARTHOLINOVE ŽLEZDE, 277 37.09. AKUTNO ZAPALIENJE VAGINE, 277 37.10. HRONIČNO ZAPALJENJE VAGINE, 278 37.11. BELO PRANJE (FLUOR ALBUS), 278 37.12. BELO PRANJE UZ KRVARENJE, 278 37.13. HRONIČNE GLJIVIČNE INFEKCIJE VAGINE - VAGINITIS, 278 37.14. VAGINALNI POLIPI, 279 37.15. OBOLJENJE VAGINALNE SLUZNICE, 279 37.16. ISPIRANJE VAGINE, 279 37.17. ISPIRANJE VAGINE PRE I POSLE SEKSA, 279 37.18. ISPIRANJE VAGINE POSLE POROĐAJA, 279 37.19. AKUTNO ZAPALJENJE JAJNIKA, 279 37.20. HRONIČNO ZAPALJENJE JAJNIKA, 280 37.21. POREMEĆENl HORMONI JAJNIKA, 280 38. MATERICA (UTERUS), 280 38.01. BOL MATERICE, 281 38.02. NAGLI BOL MATERICE, 281 38.03. GRČ MATERICE, 281 38.04. AKUTNO ZAPALJENJE MATERICE, 281 38.05. HRONIČNO ZAPALJENJE MATERICE, 282 38.06. MUTAVA MATERICA, 282 38.07. ISPADANJE MATERICE (PROLAPS), 282 38.08. ENDOMETRITIS, 282 38.09. RANICA NA GRLIĆU MATERICE, 283 38.10. KRVARENJE IZ MATERICE, 283 38.11. JAČANJE ŽENSKIH HORMONA KOD STARIJIH ŽENA, 283 38.12. JAČANJE MATERICE, 283 38.13. MENSTRUACIJA (MENSIS), 283 38.14. PUBERTETSKE SMETNJE KOD MENSTRUACIJE, 283 38.15. PREDMENSTRUALNA RAZDRAŽIVOST, 284 38.16. BOL NA LICU I POTILJKU PRED MENSTRUACUU, 284 38.17. BOL U KRSTIMA PRED MENSTRUACUU, 284 38.18. MENSTRUALNI GRČEVI, 284 38.19. NEDOVOLJNO TRAJANJE MENSTRUACIJE, 284 38.20. NEREDOVNA MENSTRUACIJA, 284 38.21. NEREDOVNA MENSTRUACIJA SA BOLOM, 285 38.22. NEREDOVNA MENSTRUACIJA SA NESVESTICOM KOD DEVOJAKA, 285 38.23. NEREDOVNA I NEDOVOLJNA MENSTRUACIJA, 285 38.24. BELA GROZNICA, HLOROZA, 286 38.25. POVEĆANA MENSTRUACIJA, 286 38.26. POVEĆANA I PRODUŽENA MENSTRUACIJA, 286 38.27. PRETERANO POVEĆANA MENSTRUACIJA, 286 38.28. VELIKI ODLIV KRVI, 286 38.29. VELIKI ODLIV KRVI SA ŽESTOKIM BOLOM, 287 38.30. IZOSTANAK MENSTRUACIJE, AMENOREJA, 287 38.31. USPOSTAVLJANJE REDOVNE MENSTRUACIJE, 287 38.32. KRVARENJE VAN MENSTRUALNOG CIKLUSA (METRORAGIJA) 287 38.33. KLIMAKTERUUM, MENOPAUZA, 288 38.34. KRVARENJE ŽENA U KLIMAKSU, 288 38.35. KRVARENJE KOD STARIJIH ŽENA.:, 288 38.36. SEKSUALNI ODNOS I OPLODNJA ŽENE, 288 38.37. IZBACIVANJE SPERME IZ VAGINE POSLE SEKSA, 288 38.38. SUZBUANJE MUŠKIH HORMONA KOD ŽENE, 288 38.39. STERILNOST ŽENE, 289 38.40. PROHODNOST JAJOVODA, 289 38.41. PREVELIKI POLNI PROHTEVI ŽENE, NIMFOMANIJA, 290 38.42. JAČANJE SEKSUALNE ŽELJE ŽENE, 290 38.43. TRUDNOĆA I DONJI TRBUH (PELVIS MINOR), 290 38.44. BOL U DONJEM TRBUHU, 290 38.45. SKLONOST POBAČAJU, 290 38.46. POVRAĆANJE ZA VREME TRUDNOĆE, 290 38.47. NESVESTICA ZA VREME TRUDNOĆE, 291 38.48. PREPORUKA ZA TRUDNICE, 291 38.49. JAČANJE TRBUŠNIH MIŠIĆA, PANTLJIKE U TOKU TRUDNOĆE, 29I 38.50. PREVENTIVA PROTIV PREVREMENOG POROĐAJA, 291 38.51. OLAKŠAJTE POROĐAJ, 291 38.52. VELIKI GUBITAK KRVI KOD POROĐAJA, 291 38.53. OTEŽANO MOKRENJE POSLE PORODA, 292 38.54. DRHTAVICA PORODILJA, EKLAMISIJA, 292 38.55. JAČANJE OSLABLJENIH POLNIH ORGANA POSLE PORODA.292 39. DOJKA (MAMMA), 292 39.01. BOLOVI U DOJKAMA, 292 39.02. ZAPLJENJE DOJKI DOJILJA - MASTITIS, 293 39.03. ZAPALJENJE MLEČNIH KANALA DOJILJE, 293 39.04. ZAPALJENJE MLEČNIH ŽLEZDA - MLEČNI ČVOROVI, 293 39.05. TVRDE I ZAPALJENE DOJKE DOJILJE, 293 39.06. SUVIŠE TVRDE DOJKE DOJILJE, 293 39.07. SMEKŠAVANJE MLEČNIH ŽLEZDA DOJILJA, 294 39.08. SLABE MLEČNE ŽLEZDE DOJILJE, 294 39.09. ISPUCALE BRADAVICE DOJKI, 294 39.10. PUKOTINE NA BRADAVICI DOJKE, 294 39.11. RANICE NA BRADAVICI DOJKE, 294 39.12. POVEĆANO LUČENJE MLEKA DOJILJE, 294 39.13. SMANJENO LUČENJE MLEKA DOJILJE, 294 39.14. PRESTANAK LUČENJA MLEKA DOJILJE, 295 39.15. ZGRUŠANO MLEKO DOJttJE, 295 39.16. POBOUŠANJE KVALITETA MLEKA DOJILJE, 295 39.17. ZA UVEĆANJE DOJKI KOD DEVOJAKA, 296 39.18. POBOUŠANJE LEPOTE DOJKI, 296 40. MUŠKI POLNI ORGANI (ORGANA GENITALIA MASCULINA), 296 40.01. ZAPLJENJE POLNIH ORGANA, 297 40.02. KONDILOMI, 297 40.03. TRIPER, 297 40.04. SIFILIS, 297 40.05. PROČIŠĆAVANJE KRVI ZA OBOLELOG OD SIFILISA.297 40.06. OTOK KOŽNE NAVLAKE GLAVIĆA, 298 40.07. EKCEM SA SVRABOM GLAVIĆA, 298 40.08. HLAMIDIJA, 298 40.09. GLJIVICE NA POLNIM ORGANIMA - KANDIDIJAZA, 298 40.10. BOL I OTVRDLINE TESTISA, 298 40.11. OTEČENI TESTISI, 299 40.12. STIDNE VAŠI, 299 40.13. TEGOBE SA PROSTATOM, 299 40.14. PREVENTIVA BOLESTIMA PROSTATE, 299 40.15. BOL PROSTATE, 299 40.16. BOLNO ZADRŽAVANJE MOKREĆE, 300 40.17. AKUTNO ZAPLJENJE PROSTATE, 300 40.18. HRONIČNO ZAPLJENJE PROSTATE, 300 40.19. UVEĆANA PROSTATA - HIPERTROFIJA, 300 40.20. NEPOVOLJAN POKAZATELJ VREDNOSTI PSA, 301 40.21. JAČANJE PROSTATE, 301 40.22. TEGOBE SEKSUALNIH ODNOSA, 301 40.23. POLNA SLABOST ZBOG PRETERANOG FIZIČKOG RADA, 301 40.24. POLNA SLABOST ZBOG PRETERANOG UMNOG RADA, 301 40.25. POLNA SLABOST ZBOG SEKIRACIJE, 301 40.26. IMPOTENCIJA, 302 40.27. MUŠKI STERILITET, 302 40.28. POVEĆANJE BROJA I POKRETUIVOSTI SPERMATOZOIDA.302 40.29. STIŠAVANJE SUVIŠE JAKOG POLNOG NAGONA, 302 40.30. TRAJNA EREKCIJA, UKRUĆENOST POLNOG UDA S BOLOM.303 40.31. NOĆNE POLUCUE, 303 40.32. NEPREKIDNO CURENJE SPERME, 303 40.33. PROČIŠĆAVANJE URINARNO GENITALNOG TRAKTA, 303 40.34. POVEĆANJE POLNIH HORMONA, 304 40.35. JAČANJE POLNE MOĆI, POTENCUE, 304 41. NERVNI SISTEM (SYSTEMA NERVOSUM), 305 41.01. TEGOBE SA NERVIMA, 306 41.02. NERVNI BOL, NEURALGIJA, 306 41.03. ZAPALJENJE NERVI, NEURITIS, 307 41.04. ZAPALJENJE MOŽDANIH OVOJNICA, MENINGITIS, 307 41.05. ZAPALJENJE VELIKOG NERVA NOGE, IŠIJAS, 307 41.06. ZAPALJENJE MOZGA, ENCEFALIS, 308 41.07. NERVI OSETLJIVI NA HLADNOĆU, 308 41.08. NEUSKLAĐENI POKRETI TELA PRI HODU, 308 41.09. TRZANJE I DRHTANJE UDOVA, 309 41.10. NEOBIČNI POKRETI GLAVE, VRATA I UDOVA, HOREJA, 309 41.11. PARKINSONOVA BOLEST, DRHTEĆA PARALIZA, 309 41.12. ALCHAJMEROVA BOLEST, HANTINGTONOVA BOLEST, 309 41.13. ODUZETOST, PARALIZA, 310 41.14. PRITISAK U GLAVI, 311 41.15. NEUROVEGETATIVNA NERVOZA, 311 41.16. DEGENERACIJA OMOTAČA NERVA, 311 41.17. DEGENERATIVNE PROMENE NERVI, 311 41.18. POČETNI NAPADI PADAVICE, EPILEPSUE, 311 41.19. BLAGI NAPAD PADAVICE, 312 41.20. TEŠKI NAPAD PADAVICE, 312 41.21. REUMATIZAM NERAVA, 312 41.22. NERVNA SLABOST, 313 41.23. POBOLJŠANJE ISHRANE NERVNOG SISTEMA, 313 41.24. JAĆANJE NERVI, 313 41.25. JAČANJE PERIFERNIH NERVNIH ZAVRŠETAKA, 313 41.26. MOŽDANE TEGOBE, 313 41.27. MOŽDANI UDAR, 313 41.28. PREVENTIVA MOŽDANOM UDARU, 314 41.29. PROČIŠĆAVANJE KRVNIH SUDOVA MOZGA, 315 41.30. OSVEŽAVANJE MOZGA, BISTRENJE MOZGA, 315 41.31. JAČANJE MOŽDANE CIRKULACUE, 315 41.32. JAČANJE MOŽDANIH NERVI, 315 41.33. TEGOBE SA MOŽDINOM, 316 41.34. MULTIPLA SKLEROZA, 316 41.35. GLAVOBOLJA, 317 41.36. AKUTNA, NAGLA GLAVOBOLJA, 317 41.37. HRONIČNA GLAVOBOLJA, 317 41.38. GLAVOBOLJA SA NESVESTICOM, 318 41.39. GLAVOBOLJA U POTEJKU, 318 41.40. GLAVOBOLJA SA BOLOM U KOŽI I KOSI GLAVE, 318 41.41. GLAVOBOLJA SA BOLOM OKO SLEPOČNICA I OČIJU, 319 41.42. GLAVOBOLJA, MIGRENA, 319 41.43. GLAVOBOLJA ZBOG LOŠEG VARENJA, 319 41.44. GLAVOBOLJA ZBOG SEKIRACIJE, 319 41.45. GLAVOBOLJA SA VIRUSNOM INFEKCUOM, 320 41.46. GLAVOBOLJA POSLE GRIPA, 320 41.47. GLAVOBOLJA ZBOG MORSKE BOLESTI, 320 41.48. GLAVOBOLJA OD TOPLOTNOG UDARA, 320 41.49. REUMATIČNA GLAVOBOLJA, 320 41.50. SPAVANJE, 320 41.51. NESANICA, 321 41.52. NESANICA ZBOG SEKIRACIJE, 321 41.53. NESANICA ZBOG TUGE, 321 41.54. NESANICA ZBOG PRETERANOG FIZIČKOG RADA, 321 41.55. NESANICA ZBOG PRETERANOG UMNOG RADA, 322 41.56. NESANICA ZBOG GLAVOBOLJE, 322 41.57. NESANICA ZBOG RAZNIH BOLESTI, 322 41.58. HRONIČNA NESANICA, 322 41.59. USPAVLJIVANJE, 322 41.60. NEMIRAN SAN KOD DECE, 323 41.61. NOĆNO ZNOJENJE, 323 41.62. HRKANJE, 323 41.63. GUŠENJE U SNU, 323 41.64. NOĆNA MORA, 323 41.65. STRAH U SNU, 323 41.66. PREMORENOST, 323 41.67. POBOLJŠANJE SNA, 323 41.68. PSIHIČKE TEGOBE, 324 41.69. NERVOZA, 324 41.70. NERVOZA STARIJIH S POVIŠENIM KRVNIM PRITISKOM, 324 41.71. NEURASTENIJA, 324 41.72. NERVNA SLABOST, ASTENIJA, 325 41.73. PREOSETLJIVOST, 325 41.74. FRAS U DECE, 325 41.75. UZRUJANOST, ZABRINUTOST, 325 41.76. NERVNO RASTROJSTVO, 326 41.77. STRES, 326 41.78. TEŠKA RAZOČARANJA, 326 41.79. STRAH, 326 41.80. BEZVOLJNOST, MRZOVOLJNOST, 327 41.81. NEDOSTATAK SAMOPOUZDANJA, 327 41.82. VRTOGLAVICA, 327 41.83. NESVESTICA, 327 41.84. UOBRAŽENJE BOLESTI, HIPOHONDRIJA, 327 41.85. HISTERIJA, 328 41.86. POREMEĆENOST, 328 41.87. UZNEMIRENOST, 328 41.88. RAZDRAŽLJIVOST, 328 41.89. PRIVIĐENJA, HALUCINACUJE, 328 41.90. POTIŠTENOST, DEPRESUA, 329 41.91. MELANHOLIJA, 329 41.92. MLADALAĆKO LUDILO, ŠIZOFRENIJA, 329 41.93. SMIRENJE, 329 41.94. SMANJENA KONCENTRACIJA, NEDOSTATAK PAŽNJE, 330 41.95. OŽIVUAVANJE NERAVA, 330 41.96. JAČANJE PAMĆENJA, MEMORIJE, 330 41.97. JAČANJE MOŽDANIH, MENTALNIH FUNKCIJA, 331 42. HIPOFIZA (HYPOPHYSIS), 331 42.01. SMANJENA FUNKCIJA HIPOFIZE, 332 42.02. POVEĆANA FUNKCIJA HIPOFIZE, 332 42.03. STIMULACIJA RADA HIPOFIZE, 332 43. KOSTI (OSSA), 333 43.01. BOL U KOSTIMA, KOSTOBOLJA, 333 43.02. SEVANJE U KOSTIMA, 333 43.03. SEVANJE U GRUDNOM KOŠU, 333 43.04. TUBERKULOZA KOSTUU, 334 43.05. RAHITIS KOSTIJU, 334 43.06. NEDOVOUNO RAZVIJENE KOSTI, SLABE KOSTI, 335 43.07. PRELOM KOSTUU, 335 43.08. GNOJENJE KOSTUU, 335 43.09. OSTEOPOROZA, GUBITAK KOŠTANE MASE, 335 43.10. KRHKOST KOSTUU, 336 43.11. JAČANJE KOSTUU, 336 44. ZGLOBOVI (ARTICULATIONES), 337 44.01. BOL ZGLOBA, 337 44.02. AKUTNO ZAPALJENJE ZGLOBA, 337 44.03. HRONIČNO ZAPALJENJE ZGLOBA, 338 44.04. ZAPALJENJE ZGLOBA, BURZITIS, 338 44.05. ZAPALJENJE ZGLOBA, TENDINITIS, 338 44.06. OTOK ZGLOBA, 338 44.07. ŠKRIPANJE ZGLOBA, 338 44.08. REUMATOIDNI ARTRITIS, 338 44.09. PREVENTIVA ARTRITISU, 339 44.10. UGANUĆE ILI IŠČAŠENJE ZGLOBA, 339 44.11. PRELOM ZGLOBA, 340 44.12. DEFORMACIJA ZGLOBOVA, 340 44.13. UKOĆENI ZGLOBOVI NAKON DUŽE BOLESTI, 340 44.14. OKOŠTAVANJE HRSKAVICE ZGLOBOVA, 340 44.15. ARTROZA I OBNAVLJANJE HRSKAVICE, 340 44.16. OSTEOARTRITIS, 341 44.17. GIHT, 341 44.18. AKUTNI GIHT, 342 44.19. HRONIČNI GIHT, 342 44.20. GIHT SA BOLOM, 342 44.21. GIHT SA BOLOM. OTOKOM I CRVENILOM, 343 44.22. IZBACIVANJE MOKRAĆNE KISELINE KOD GIHTA, 343 44.23. PROČIŠĆAVANJE KRVNIH SUDOVA KOD GIHTA, 343 44.24. PREVENTIVA GIHTU, 343 44.25. REUMATIZAM ZGLOBOVA, 343 44.26. REUMATIZAM RAMENA, 344 44.27. KVRGE NA ZGLOBU OD REUME, 344 44.28. PROČIŠĆAVANJE ZGLOBOVA, 344 44.29. POBOLJŠANJE RADA ZGLOBOVA, 344 45. KIČMA (COLUMNA VERTEBRALIS), 345 45.01. BOL U KIČMI, 345 45.02. BOL U LEĐIMA, 345 45.03. BOL U KRSTIMA, 345 45.04. BOL PRŠLJENOVA, DISKOPATUA, 346 45.05. ISKRIVLJENJE KIČME, 346 45.06. SPONDILOZA, 346 45.07. ISTROŠENI DISKOVI, 346 45.08. UKLJEŠTENJE NERAVA KIČME, 347 45.09. POVREDA KIČME, 347 45.10. DISKUSHERNIJA, 347 45.11. TUBERKULOZA KIČME, 347 45.12. JAČANJE KIČME, 347 46. RUKA (MEMBRUM SUPERIUS), 347 46.01. BOL RUKE, 348 46.02. BOL LAKTA, 348 46.03. BOL PRSTIJU, 348 46.04. SEVANJE RUKE, 348 46.05. SEVANJE U RAMENU, 348 46.06. TRNJENJE RUKE, 349 46.07. ZAPALJENJE NERAVA RUKE, 349 46.08. MANJI OTOK NA RUCI NA JEDNOM ILI VIŠE MESTA, 349 46.09. OTOK POD PAZUHOM ILI U LAKTU, 349 46.10. UKOČENOST RUKE, 349 46.11. UKOČENOST RAMENA, 350 46.12. ZNOJENJE RUKU, 350 46.13. ZNOJENJE ISPOD PAZUHA SA ZADAHOM, 350 46.14. SLABOST RUKE, 350 46.15. SLABOST KORENA ŠAKE, KARPAL TUNEL SINDROM, 350 46.16. DRHTANJE RUKU, 351 46.17. OBAMRLOST RUKE, 351 46.18. ODUZETOST RUKU ZBOG SRČANOG UDARA, 351 46.19. SUŠENJE RUKE, ATROFIJA, 351 46.20. HLADNE RUKE ZBOG SLABE CIRKULACLJE, 351 46.21. REJNOVA BOLEST, BOLNO HLADNE RUKE I MODRI PRSTI, 352 46.22. ISPUCALE ŠAKE, 352 46.23. PUCANJE KOŽE DLANOVA, 352 46.24. NEMOGUĆNOST ISPRAVLJANJA PRSTUU, 352 46.25. ISKRIVLJENI PRSTI, 352 46.26. KVRŽICE NA PRSTIMA, 353 46.27. MODRI PRSTI RUKU I NOGU, 353 46.28. ZAPALJENJE ZANOKTICA, 353 46.29. GNOJNE ZANOKTICE, 353 46.30. ZAGNOJEN NOKAT, PANARICU, 353 46.31. LOMUIVI NOKTI, 353 46.32. ODVAJANJE NOKTA OD PODLOGE, 354 46.33. DIJAGNOZE POMOĆU NOKTUU, 354 46.34. JAČANJE NOKTUU, 354 47. NOGA (MEMBRUM INFERIUS), 354 47.01. BOL NOGU ZBOG PREMORA, 354 47.02. BOL KUKA, 355 47.03. BOL KOLENA I POTKOLENA, 355 47.04. BOL STOPALA, 355 47.05. BOL TABANA ILl PETE, 355 47.06. BOL POSLE AMPUTACIJE, 355 47.07. JUTARNJE PUCKETANJE KOLENA, 356 47.08. SEVANJE U KUKU, 356 47.09. SEVANJE U KOLENU, 356 47.10. SEVANJE U TABANU, LISTU ILI PETI, 356 47.11. SEVANJE U NOŽNOM PALCU, 357 47.12. GRČEVI MIŠIĆA NOGU, 357 47.13. NOĆNI GRČEVl NOGU, 357 47.14. OTOK NOGE, 358 47.15. OTOK NOGE SA CRVENILOM, 358 47.16. OTOK NOGE UVEČE, 358 47.17. OTOK NOGE UJUTRO, 358 47.18. OTOK KOLENA, 359 47.19. OTOK KOLENA ZBOG POVREDE, 359 47.20. OTOK GLEŽNJEVA, 359 47.21. OŠTEĆENJE LIGAMENATA, 359 47.22. OTOK I BOL NOŽNOG PALCA, 360 47.23. DEFORMACIJA I ISTROŠENOST ZGLOBA KUKA, 360 47.24. KVRGA NA KOLENU, 360 47.25. OTVORENE RANE NA NOZI, 360 47.26. TRN U PETI ILI TABANU, 361 47.27. SPREČAVANE TROVANJA SVEŽIH RANA, 361 47.28. ČIREVI NA NOZI, 361 47.29. PROŠIRENI I NAPRSLI KAPILARI NA BUTINAMA, 361 47.30. TRNJENJE NOGE, SLABA CIRKULACIJA, 361 47.31. OBAMRLOST NOGE, 362 47.32. SLABOST NOGU, 362 47.33. SLABOST NOGU U STARIH LJUDI, 362 47.34. KLONULOST, SLABA POKRETUIVOST NOGU, 363 47.35. HLADNE NOGE, 363 47.36. REUMATIZAM NOGU ILI RUKU, 363 47.37. ZNOJENJE NOGU, 363 47.38. ZNOJENJE NOGU SA NEPRIJATNIM MIRISOM, 363 47.39. ATLETSKO STOPALO, 364 47.40. PUŠAČKO STOPALO, 364 47.41. DIJABETIČARSKO STOPALO, 364 47.42. ČUKUEVI, 364 47.43. KURJE OKO ILI ŽULJ, 364 47.44. ZAGNOJENO KURJE OKO, 365 47.45. BRADAVICE NA NOGAMA, 365 47.46. PUCANJE KOŽE TABANA I PETA, 365 47.47. ISPUCALE PETE, 365 47.48. NAŽULJANI, OJEDENI I ZAPALJENI PRSTI, 366 47.49. NOKTI RASTU OŠTEĆENI, 366 47.50. ZADEBLJALI NOKTI, 366 47.51. URASTAO NOKAT, 366 47.52. SLABA PERIFERNA CIRKULACIJA, 366 47.53. POREMEĆAJ VENSKE CIRKULACUE NOGU, 366 48. MIŠIĆI (MUSCULI), 367 48.01. BOLOVI MIŠIĆA, 367 48.02. GRČEVI MIŠIĆA, 367 48.03. AKUTNO ZAPALJENJE MIŠIĆA, LUMBAGO, 368 48.04. HRONIČNO ZAPALJENJE MIŠIĆA, LUMBAGO, 368 48.05. ZAPALJENJE MIŠIĆA ZBOG FIZIČKOG NAPORA, 368 48.06. HRONIČNI ZAMOR MIŠIĆA, 368 48.07. PROLETNJI UMOR, 368 48.08. TEŠKA SLABOST MIŠIĆA, MIJASTENIJA GRAVIS, 369 48.09. SEVANJE U MIŠIĆIMA, 369 48.10. POVIŠENA NAPETOST MIŠIĆA, HIPERTONIJA, 369 48.11. OPUŠTENOST MIŠIĆA, 369 48.12. ODUMIRANJE MIŠIĆA, 369 48.13. ATROFIJA MIŠIĆA, 370 48.14. JAČANJE MIŠIĆA, 370 48.15. TEGOBE SA REUMATIZMOM, 370 48.16. REUMATIČNI BOL, 371 48.17. GRČEVI MIŠIĆA ZBOG REUME, 371 48.18. AKUTNI REUMATIZAM, 371 48.19. HRONIČNI REUMATIZAM, 371 48.20. REUMATIČNI OTOK, 371 48.21. JAČANJE CIRKULACUE KOD REUME, 372 49. KOŽA (INTEGUMENTUM COMMUNE), 372 49.01. TEGOBE SA KOŽOM, 372 49.02. ZASTARELE KOŽNE BOLESTI, 372 49.03. ZASTARELE KOŽNE BOLESTI SA LJUSKAMA, 373 49.04. ZAPALJENJE KOŽE, 373 49.05. OTOK SA ZAPALJENJEM KOŽE, 373 49.06. OTOK KOŽE SA BOLOM ISPOD KOŽE, 373 49.07. OTOK ISPOD KOŽE, 374 49.08. TVRDI OTOK KOŽE, 374 49.09. OTOK KOŽE ZBOG SLABOG RADA BUBREGA, 374 49.10. OTOK KOŽE SA KRVLJU, 374 49.11. OTOK KOŽE USLED UDARCA, 374 49.12. ŠKROFULOZNI OTOK, 375 49.13. AKNE, 375 49.14. ISPUCALA KOŽA, 375 49.15. SUVA KOŽA, 375 49.16. MASNA KOŽA, SEBOREJA, 375 49.17. PERUTANJE KOŽE, 376 49.18. MODRA BOJA TELA, CIJANOZA, 376 49.19. TETOVIRANA KOŽA, 376 49.20. SVRAB, 376 49.21. SVRAB ISPOD KRASTICA, 376 49.22. OSIP, 377 49.23. OSIP, SUV, 377 49.24. OSIP, VLAŽAN, 377 49.25. OSBP OD KONTAKTA SA OTROVNIM BILJEM, 377 49.26. OSPICE, 377 49.27. KOPRIVNJAČA, URTICARIA, 378 49.28. LAJAMSKA BOLEST KOŽE, 378 49.29. EKCEM, 378 49.30. EKCEM SA SVRABOM, 379 49.31. VLAŽNI EKCEM SA SVRABOM, 379 49.32. EKCEM SA LJUSKAMA, 379 49.33. EKCEM SA GNOJEM, FIRCIGER, 380 49.34. LIŠAJ, 380 49.35. LIŠAJ, PERUTAV, 380 49.36. LIŠAJ, LJUSKAV I SUV, 381 49.37. LIŠAJ, VLAŽAN, 381 49.38. LIŠAJ SA ZAKORELIM KRASTAMA, 381 49.39. LIŠAJ NA BRADI, 381 49.40. LIŠAJ NA JEZIKU, 382 49.41. LIŠAJ OKO POJASA, ZOSTER, 382 49.42. LIŠAJ KOJI NAGRIZA KOŽU, LUPUS, 382 49.43. DEĆJE KRASTE NA KOŽI LICA, 382 49.44. AKUTNE KOŽNE KRASTE NA GLAVI, 382 49.45. AKUTNE KOŽNE KRASTE NA TELU, 382 49.46. HRONIČNE KOŽNE KRASTE NA GLAVI, 383 49.47. HRONIČNE KOŽNE KRASTE NA TELU, 383 49.48. ŽUTE GNOJNE KRASTE, 383 49.49. BRADAVICE NA KOŽI, 383 49.50. BUBULJICE, 383 49.51. SAZREVANJE GNOJNICA, 384 49.52. IMPETIGO, 384 49.53. PSORIJAZA, 384 49.54. CRVENI GNOJNI ČVORIĆI, 385 49.55. KVRGE I KVRŽICE NA KOŽI, 385 49.56. KVRGE ISPOD KOŽE, 386 49.57. GLJIVIČNO OBOLJENJE KOŽE, 386 49.58. EPIDERMOFITIJA, 386 49.59. VITILIGO, 387 49.60. ČIR, 387 49.61. UBRZAVANJE SAZREVANJA ČIRA, 388 49.62. ZASTAREO ČIR, 388 49.63. POTKOŽNI ČIR, 388 49.64. ČIR NA TUBERKULOZNOJ BAZI, 389 49.65. ČIRIĆI PO KOŽI, 389 49.66. OPEKOTINE NA KOŽI, 389 49.67. SUNČANICA, 390 49.68. PROMRZLINE, 390 49.69. RANE NA KOŽI, 390 49.70. BOLNE RANE PRAĆENE GRČEM, 391 49.71. ZAPALJENE RANE, 391 49.72. ZAPALJENE I ZAPUŠTENE RANE, 391 49.73. ZAUSTAVLJANJE KRVARENJA IZ RANE, 391 49.74. RANE POSLE PUCANJA PLIKOVA NA KOŽI, 391 49.75. SMRDUIVE RANE, 391 49.76. ZAGAĐENE RANE, 392 49.77. ZAGAĐENE I ZAPUŠTENE RANE, 392 49.78. GNOJNE RANE, 392 49.79. STARE I GNOJNE RANE, 392 49.80. TRULE RANE, GRIZLICE, 393 49.81. RANE KOJE TEŠKO ZARASTAJU, 393 49.82. TRULE RANE KOJE TEŠKO ZARASTAJU, 393 49.83. RANE SA TRULJENJEM KOSTUU, 393 49.84. RANE, OŠTEĆENE ŽLEZDE, GUKE, KRASTE I OSIPI, 394 49.85. OMEKŠAVANJE RANA, 394 49.86. ISPIRANJE RANA, BUBUUICA I ČIREVA, 394 49.87. GANGRENA RANE, 394 49.88. POSEKOTINE, 394 49.89. VAĐENJE STRANOG TELA IZ RANE, 395 49.90. DEKUBITIS, RANE OD DUGOG LEŽANJA, 395 49.91. UBRZANJE ZARASTANJA RANA, 395 49.92. UDARAC, 395 49.93. MODRICE OD UDARCA, 395 49.94. UDARAC SA RANOM, 396 49.95. NAŽULJANA I OJEDENA KOŽA, 396 49.96. NAGNJEČENOST, 396 49.97. KRVAVE MRLJE I MODRICE PO TELU, 396 49.98. DIVLJE MESO, 397 49.99. TEBERKULOZA KOŽE, 397 49.100. SVETLE MRLJE (ERITEMATODES CHRONICUS), 397 49.101. SLABA CIRKULACIJA KRVI KOŽE, 398 49.102. PROČIŠĆAVANJE RANA I JAČANJE KOŽE, 398 49.103. OTVARANJE PORA NA KOŽI, 398 49.104. OTKLANJANJE OŽILJAKA, 398 49.105. USPORAVANJE STARENJA KOŽE, 398 49.106. PODMLAĐIVANJE KOŽE, 399 50. HIPOVITAMINOZA, 399 50.01. HIPOVITAMINOZA VITAMINA, 399 50.02. HIPOVITAMINOZA VITAMINA, 399 50.03. HIPOVITAMINOZA VITAMINA Bl, 399 50.04. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B2, 400 50.05. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B3, 400 50.06. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B5, 400 50.07. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B6, 400 50.08. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B9, 400 50.09. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B12, 400 50.10. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B15, 400 50.11. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B17, 400 50.12. HIPOVITAMINOZA VITAMINA C, 401 50.13. HIPOVITAMINOZA VITAMINA D, 401 50.14. HIPOVITAMINOZA VITAMINA E, 401 50.15. HIPOVITAMINOZA VITAMINA H, 401 50.16. HIPOVITAMINOZA VITAMINA J, 401 50.17. HIPOVITAMINOZA VITAMINA K, 402 50.18. HIPOVITAMINOZA VITAMINA PR, 402 50.19. MULTIVITAMINSKA MESAVINA, 402 51. NEDOSTATAK MINERALA, 402 52. TROVANJA, 403 52.01. TROVANJE OTROVIMA IZ ORGANIZMA, AZOTERMIJA, 403 52.02. TROVANJE UGLJENMONOKSIDOM, 404 52.03. TROVANJE UBODOM PČELE, OSE ILI STRŠLJENA, 404 52.04. TROVANJA UJEDOM DOMAĆE ŽIVOTINJE, 404 52.05. TROVANJE UJEDOM BESNE ŽIVOTINJE, 404 52.06. TROVANJE UJEDOM DIVLJE ŽIVOTINJE, 405 52.07. TROVANJE UJEDOM ŠKORPIONA, 405 52.08. TROVANJE UJEDOM ZMIJE, 405 52.09. TROVANJE TEŠKIM METALIMA, 406 52.10. TROVANJE UBODOM ZARĐALOG PREDMETA, 406 52.11. TROVANJE OLOVOM, 406 52.12. TROVANJE JODOM, 407 52.13. TROVANJE ŽIVOM, 407 52.14. TROVANJE HLOROM, 407 52.15. TROVANJE MORFUUMOM. ARSENTKOM 01 FOSFOROM, 407 52.16. TROVANJE NTKOTINOM, 407 52.17. TROVANJE ALKOHOLOM, 408 52.18. TROVANJE POKVARENOM HRANOM, 408 52.19. TROVANJE LEKOVIMA, 408 52.20. TROVANJE OTROVNIM TRAVAMA, 408 52.21. TROVANJE OTROVNTM GLJIVAMA, 409 52.22. RAZNA CREVNA TROVANJA, 409 52.23. ZASTITA OD TROVANJA SVEŽIH RANA, 409 53. ZARAZNE BOLESTl, 409 53.01. PREVENTIVA ZARAZNIM BOLESTIMA, 409 53.02. POSLE PRF.LEŽANIH TEŠKIH ZARAZNIH BOLESTI, 410 53.03. ŠUGA, 410 53.04. GUBA, LEPRA, 410 53.05. PEGAVT TTFUS, 410 53.06. TRBUSNl TIFUS, 411 53.07. PARATIFUS, 411 53.08. GRIPA, 411 53.09. PREVENTIVA PROTIV EPIDEMUE GRIPA, 411 53.10. SMRTONOSNI GRIP, 412 53.11. DIFTERUA, 412 53.12. VELIKI KAŠALJ, 412 53.13. RUBEOLE, 412 53.14. ŠARLAH, 413 53.15. VELIKE BOGINJE (Variola Vcra), 413 53.16. MALE BOGINJE, 414 53.17. OVCUE BOGINJE, 414 53.18. CRVENI VETAR, 414 53.19. MALARUA, 414 53.20. PRIŠT, 415 53.21. CRNI PRIŠT, 415 53.22. GROZNICA, 416 53.23. BARSKA GROZNICA, 416 53.24. ŽUTA GROZNICA, 416 53.25. DUGOTRAJNA GROZNICA, 416 53.26. SAMRTNA GROZNICA, 417 53.27. DIZENTERUA, SRDOBOLJA, 417 53.28. AMEBNA DIZENTERUA, 417 53.29. KOLERA, 418 53.30. KUGA, 418 54 ALKOHOLIZAM. PUŠENJE, NARKOMANUA, 419 54.01. MAMURLUK ZBOG PIJANSTVA, 419 54.02. TREŽNJENJE PIJANICE, 419 54.03. BUNCANJE ZBOG PIJANSTVA, 419 54.04. DRHTANJE I NERVOZA ALKOHOLIČARA, 419 54.05. DA SE NE OPIJETE, 419 54.06. ODVIKAVANJE OD ALKOHOLA, 419 54.07. ODVIKAVANJE OD PUŠENJA, 420 54.08. IZBACIVANJE NIKOTINA IZ TELA, 420 54.09. NARKOMANIJA, 420 55.0PAKA OBOLJENJA, 421 55.01. MLADEŽI, 421 55.02. CISTE, 421 55.03. CISTE BUBREGA, 421 55.04. CISTE JAJNIKA, 422 55.05. CISTE DOJKI, 422 55.06. MIOMI, 423 55.07. MIOMI MATERICE, 423 55.08. POLIPl, 423 55.09. TUMORI, 424 55.10. TUMOR GRKLJANA, 424 55.11. DOBROĆUDNI TUMOR KRVNOG SUDA, HEMANGIOM, 424 55.12. DOBROĆUDNI TUMOR SLEZINE, 424 55.13. TUMOR PROSTATE, 424 55.14. TUMOR NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 425 55.15. TUMOR TESTISA, 425 55.16. DOBROĆUDNI TUMOR KOSTUU, 425 55.17. TUMOR KOŽE, 425 55.18. PROČIŠĆAVANJE ORGANIZMA OD TUMORA, 425 55.19. SPREČAVANJE RASTA TUMORSKIH ĆELIJA, 426 55.20. DJAGNOZA: RAK, 426 55.21. PREVENCIJA RAKU, 427 55.22. TEGOBE OD UZIMANJA ANTIKANCEROGENIH LEKOVA, 428 55.23. ZAUSTAVLJANJE RAZVOJA RAKA, 428 55.24. RAK JEZIKA, 429 55.25. RAK USANA, 429 55.26. RAK PLUĆA, 429 55.27. RAK ŽELUDCA, 429 55.28. RAK TANKOG I DEBELOG CREVA, 430 55.29. RAK JETRE, 430 55.30. RAK GUŠTERAČE, 430 55.31. RAK DOJKE, 430 55.32. PREVENTIVA RAKU DOJKE, 431 55.33. RAK MATERICE I JAJNIKA, 431 55.34. RAK PROSTATE, 432 55.35. RAK MOKRAĆNE BEŠIKE, 432 55.36. RAK SLEZINE, 432 55.37. HODŽKINOVA BOLEST (LIMFOGRANULOMATOZA), 432 55.38. RAK KOSTIJU, 433 55.39. RAK KOŽE, 433 55.40. KANCEROGENI ČIREVI, 434 55.41. OPAKI I GNOJNI ČIREVI, 434 55.42. OPAKE GNOJNE RANE, 434 55.43. OPAKI LIŠAJEVI, 434 55.44. JAČANJE ORGANIZMA U BORBI PROTTV RAKA, 435 56. JAČANJE ORGANIZMA, 435 56.01. UMOR, 435 56.02. PROLETNJI UMOR, 435 56.03. UMOR DECE KOD PRAĆENJA NASTAVE, 435 56.04. SLABOST ZBOG FIZIČKIH NAPORA ILI LAKŠIH OBOLJENJA, 435 56.05. SLABOST POSLE NERVNOG SLOMA, 435 56.06. SLABOST ZBOG HRONIČNOG PROLIVA, 436 56.07. SLABOST ZBOG DUGOG LEŽANJA U KREVETU ZBOG BOLESTI, 436 56.08. OPŠTA SLABOST ORGANIZMA (slabunjavi od rođenja).436 56.09. VELIKA SLABOST ORGANIZMA, 436 56.10. ZAUSTAVLJANJE .RAZVOJA BAKTERUA, 437 56.11. ZAUSTAVLJANJE RAZVOJA GUIVIČNIH OBOLJENJA, 437 56.12. ZAUSTAVLJANJE RAZNIH ZAPALJENJA, 437 56.13. PROBLEMI RASTENJA, 437 56.14. USPORAVANJE STARENJA, 437 56.15. DUGOVEČNOST KAO CIU, 438 56.16. DETOKSIFIKACIJA ORGANIZMA, 439 56.17. PROČIŠĆAVANJE ORGANIZMA, 439 56.18. ZIMSKO OKREPUENJE, 439 56.19. JAČANJE APETITA, 439 56.20. JAČANJE APETITA KOD DECE, 439 56.21. JAČANJE SLABE DECE, 440 56.22. JAČANJE RASPOLOŽENJA, 440 56.23. HRANA ZA JAČANJE ORGANIZMA, 440 56.24. JAČANJE ORGANIZMA POSLE TEŠKIH BOLESTI, 440 56.25. JAČANJE ORGANIZMA U BORBI PROTIV RAKA, 441 56.26. OPŠTE JAČANJE ORGANIZMA, 441 57. RAZNI PROBLEMI, 441 57.01. VISINSKA BOLEST, 441 57.02. NEGATIVNO ZRAČENJE ZEMLJE, 442 57.03. ODBRANA OD ZLIH DUHOVA, 442 57.04. ODBRANA OD UROKA, 442 57.05. ZA MIR I SLOGU U KUĆI, 442 57.06. PROBLEM ZAGAĐIVANJA OKOLINE, 442 ISHRANA, 443 GRUPISANJE HRANE PREMA GRUPAMA, 443 BAZNA I KISELA HRANA, 444 POST, 445 UOBIČAJENA OPŠTA DIJETA, 446 TABLICE NAMIRNICA PO STRUKTURI NAMIRNICA, 446 SPISKOVI LEKOVITOG BILJA, 455 PET NAJLEKOVITUIH BILJAKA, 503 ŽALFIJA, 503 HAJDUČICA, 503 KOPRIVA, 504 RASTAVIĆ, 504 ŠIPURAK, 504 TRAVARSKE ANEGDOTE I ŠALE, 505 LITERATURA, 507 Naslov: Iskustva u korišćenju lekovitog bilja Izdavač: Naša knjiga Strana: 507 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 26 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-918635-0-0

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Retko !!! Contents - Power - Confrontation - Rebellion Nakon pobjede partizana koja je 1944. godine dala komunistima kontrolu nad Jugoslavijom, Đilas je postao jedan od Titovih najbližih suradnika. Desetljeće kasnije izbačen je iz CK i zatvoren devet godina. Njegov unutarnji izvještaj o revoluciji koja je pošla po zlu je bolna, strastvena knjiga gorkih istina. Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa / Milovan Đilas Vrsta građe elaborat, studija Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1990 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 205 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂStudije i monografije ISBN 86-331-0224-2 (broš.) Napomene Tiraž 10.000 Str. 199-204: Nova klasa, danas / Nikola Milošević. Posveta autora na nasl. str.: ``Sveti Stojanoviću, drugarski i prijateljski, Milovan Đilas, 9.2.90``: UBKG: ML L 6083 Predmetne odrednice Komunizam Politički sistem -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. MG60 (N)

U dobrom stanju! Kada je bliskost zabranjena a strast je greh, ljubav je najdrskiji zločin od svih. Nezaboravan klasik vodi čitaoca kroz moralne dileme i posrnuće, a osećanja krivice, besa, odanosti i osvete prevazilaze granice svih vremena. U XVII veku u Salemu mladu Jastiru Prin stavljaju na stub srama i primoravaju je da nosi skerletno slovo zbog toga što je preljubnica. Ona rađa vanbračno dete, ali dugih sedam godina ne želi da otkrije ko je otac deteta. Javno ponižena i odbačena, zarobljena u krugu društvenih pravila, Jastira se oslanja na snagu svog duha. Beznadežan osećaj sramote, očajanja i usamljenosti učiniće je snažnom, a skerletno slovo poslužiće za ulazak tamo gde se druge žene nisu usudile da kroče. Skoro vek i po Hotornovo remek-delo pamte i čitaoci i kritičari. U jednom od najvećih američkih pripovedačkih dostignuća, greh, krivica i iskupljenje utkane kroz priču o preljubi, otkriveni su izuzetnim psihološkim prodorom u ljudsku dušu. „Kroz dugi niz godina koje su bile ispunjene radom, mislima i samopožrtvovanjem, skerletno slovo nije prestalo da bude žig koji privlači prezrenje i gnev ljudi, već je oličavalo nešto što izaziva sažaljenje i strah, kao i poštovanje.“ Natanijel Hotorn (engl. Nathaniel Hawthorne; 4. jul 1804 — 19. maj 1864) bio je američki romanopisac i pisac kratkih priča pisac. Njegova dela se često fokusiraju na istoriju, moral i religiju. Rođen je 1804. godine u Salemu u Masačusetsu, od oca Natanijela Hotorna i majke Elizabet Klark Mening. Jedan od njegovih predaka je Johan Hotorn, jedini sudija koji je bio uključen u suđenja vešticama Salema, koje se nikada nisu pokajale zbog svojih postupaka. Studirao je na Boudin Koledžu od 1821. do 1825. godine. Prvo delo objavio je 1828. godine, roman Fanshajv, ali kasnije je smatrao da to delo nije na dovoljno visokom nivou.[1] Objavio je nekoliko kratkih priča u časopisima, koje je sakupio i 1837. objavio pod nazivom Dvaput ispričane priče. Godine 1842. oženio se Sofijom Pibodi. Skerletno slovo objavljeno je 1850, nakon čega je usledio niz drugih romana. Političko imenovanje konzula odvelo je Hotorna i njegovu porodicu u Evropu pre njihovog povratka u Konkord 1860. godine. Natanijel Hotorn umro je 19. maja 1864. godine, a nadživele su ga supruga i njihovo troje dece. Rani život Natanijel Hotorn - portret Čarlsa Ozguda Natanijel Hotorn rođen je 4. jula 1804. godine u Salemu u Masačusetsu. Njegovo rodno mesto je sačuvano i otvoreno je za javnost. Prapradeda Natanijela Hotorna, Vilijam Hotorn, prvi je iz porodice emigrirao iz Engleske, nastanivši se u Dorčesteru, Masačusets, pre nego što se preselio u Salem. Tamo je postao važan član kolonije Masačusetskog zaliva i zauzimao je mnoge političke položaje, uključujući položaj sudije. Bio je na lošem glasu zbog svoje oštrine u presudama.[2] Vilijamov sin i autorov pradeda, Džon Hotorn, bio je jedan od sudija koji je nadgledao suđenja vešticama iz Salema. Hotorn je verovatno dodao `V` svom prezimenu u ranim dvadesetim godinama, ubrzo nakon što je završio fakultet, u nastojanju da se odvoji od svojih zloglasnih predaka.[3] Otac Natanijela Hotorna bio je mornarički kapetan. Umro je 1808. godine od žute groznice u Surinamu.[4] Nakon njegove smrti, njegova udovica preselila se s mladim Natanijelom i dve kćeri kod rodbine u Salem,[5] gde su živeli 10 godina. Mladi Hotorn je udaren u nogu za vreme sportske igre loptom 10. novembra 1813. godine[6] i godinu dana je bio vezan za postelju, mada nekoliko lekara nije moglo da pronađe u čemu je problem.[7] Rodna kuća Natanijela Hotorna u Rejmondu U leto 1816. godine porodica je živela kao podstanar na jednoj farmi,[8] dok se nije preselila u kuću koju su izgradili Hotornovi ujaci, Ričard i Robert Mening, u Rejmondu, Mejn, u blizini jezera Sebago.[9] Godinama posle, Hotorn se osvrnuo na svoje vreme u Mejnu sa nežnošću: `To su bili sjajni dani, jer je taj deo zemlje tada bio divlji, sa samo razasutim čistinama, a devet desetina od toga bile su prašume.`[10] Natanijel Hotorn se 1819. vratio u Salem na školovanje i ubrzo posle toga se požalio na nostalgiju i razdvojenost od majke i sestara.[11] Ujak Robert Mening insistirao je da Natanijel upiše koledž, bez obzira na njegove proteste.[12] Uz finansijsku podršku svog ujaka, Hotorn je 1821. godine poslan na Boudin Koledž, delimično zbog porodičnih veza, a delimično i zbog relativno jeftine školarine.[13] Hotorn je sreo budućeg predsednika Frenklina Pirsa na putu za Boudin, na stanici u Portlandu, i njih dvojica su vrlo brzo postali prijatelji.[12] Na koledžu je upoznao i budućeg pesnika Henrija Vodsvorta Longfeloua, budućeg kongresmena Džonatana Kilija i budućeg pomorskog reformatora Horacija Bridža.[14] Diplomirao je 1825. godine, a kasnije je svoje iskustvo na fakultetu opisao Ričardu Henriju Stodardu sledećim rečima: Školovao sam se na Boudin Koledžu. Bio sam neradan student, nepažljiv prema pravilima Fakulteta i prokrustovskim detaljima akademskog života, radije sam birao da negujem svoje sopstvene namere nego da kopam po grčkim korenima i budem ubrajan u obrazovane Tebance.[15] Rana karijera Kuća carine u Bostonu u kojoj je Hotorn radio od 1839. do 1840. Godine 1836. Hotorn je bio urednik američkog magazina Korisno i zabavno znanje.[16] Ponuđeno mu je da se zaposli u Kući carine u Bostonu sa platom od 1500 dolara godišnje, što je on i prihvatio 17. januara 1839.[17] Za vreme boravka tamo, iznajmio je sobu od Georga Stilmana Hilarda.[18] Osvrćući se na ovaj period svog života, napisao je: `Nisam živeo, već samo sanjao o životu.`[19] Pisao je kratke priče koje su ovjavljivane u raznim magazinima i godišnjacima, uključujući i Mladi Gudman Braun i Ministrov crni veo, mada nijedna nije skrenula neku veliku pažnju javnosti na njega. Izdavačka kuća Horacio Most ponudila je da u proleće 1837. godine pokrije trošak izdavanja zbirke priča Dvaput ispričane priče, koji je Hotorna učinio lokalno poznatim.[20] Brak i porodica Sofija Pibodi Hotorn Dok je još bio na Koledžu, Hotorn se kladio u bocu vina Madeira sa svojim prijateljem Džonatanom Kiplijem da će se Kipli oženiti pre Hotorna. Do 1836. godine on je tu opkladu i dobio, ali nije ostao neženja doživotno. Posle nekoliko udvaranja dvema damama, Hotorn je počeo da progoni sestru jedne od njih, Sofiju Pibodi. Zbog nje se pridružio transcendentalno-utopijskoj zajednici 1841. godine, koja mu je pomogla da uštedi novac za venčanje za Sofijom.[21] Platio je depozit od 1.000 dolara i zadužen je za lopatu stajskog đubriva.[22] Kasnije te godine je napustio zajednicu, iako mu je ta avantura bila inspiracija za roman Romansa u Blitdejlu[23]. Hotorn se oženio Sofijom Pibodi 9. jula 1842. godine na ceremoniji u Salonu Pibodi u Ulici Vest u Bostonu.[24] Par se preselio u Old Mens u Konkordu, Masačusets,[25] gde su živeli tri godine. Njegov komšija Ralf Valdo Emerson pozvao ga je u svoj društveni krug, ali Hotorn je bio gotovo patološki stidljiv i ćutio je na skupovima.[26] U Old Mensu je Hotorn napisao većinu ppripovedaka sakupljenih u zborku Mahovina iz Old Mensa.[27] Una, Julijan i Rouz 1862. godine Poput Hotorna, Sofija je bila povučena osoba. Kao mlada imala je česte migrene i nekoliko puta se podvrgla eksperimentalnim medicinskim tretmanima.[28] Uglavnom je vodila miran život sve dok je sestra nije upoznala sa Hotornom, nakon čega joj se činilo da se migrena povukla. Hotornovi su uživali u dugom i srećnom braku. Nazivao ju je svojom `golubicom` i napisao je da je ona `u najstrožem smislu moja srodna duša; i ne treba mi niko drugi - nema slobodnog mesta ni u mom umu ni u mom srcu. . . Hvala bogu da sam i ja dovoljan njenom širokom srcu!`[29] Sofija se silno divila radu svog supruga. U jednom od svojih časopisa napisala je: Uvek sam tako zaslepljena i zbunjena bogatstvom, dubinom... draguljima lepote u njegovim delima čijem drugom čitanju se uvek radujem jer tada mogu razmišljati i razmišljati i u potpunosti se upustiti u čudesno bogatstvo misli.[30] Pesnik Vilijam Eleri Čening došao je u Old Mens da bi pomogao prilikom prve godišnjice braka Hotornovih. Lokalna tinejdžerka po imenu Marta Hant, utopila se u reci i Hotornov čamac Jezerce Lili bio je potreban da se pronađe njeno telo. Hotorn je pomogao da se leš pronađe, što je opisao kao `spektakl tako savršenog horora... Bila je sama slika agonije smrti`.[31] Kasnije ga je ovaj incident inspirisao da napiše jedan deo romana Romansa u Blitdejlu. Hotornovi su imali troje dece. Prva im je bila ćerka Una, rođena 3. marta 1844. Ime je dobila po Kraljici zemlje iz mašte, na nezadovoljstvo članova porodice.[32] Oktobra 1845. Hotornovi su se preselili u Salem.[33] Naredne godine rođen im je sin Julian. Hotorn je napisao svojoj sestri Luisi 22. juna 1846. godine: `Mali troglodit se jutros pojavio ovde u deset minuta do šest, i za sebe tvrdi da je tvoj nećak.“[34] Kćerka Rouz rođena je u maju 1851. godine, a Hotorn ju je nazvao `jesenskim cvetom`.[35] Srednje godine Portret Natanijela Hotorna U aprilu 1846. godine Hotorn je zvanično postavljen za geometra okruga Salem i Beverli i inspektora carine za luku Salem sa godišnjom platom od 1200 dolara. Tokom ovog perioda imao je poteškoće s pisanjem.[36] Ovo zaposlenje je dobio na osnovu stranačke pripadnosti. Hotorn je bio demokrata i izgubio je ovaj posao zbog promene administracije u Vašingtonu nakon predsedničkih izbora 1848. Napisao je protestno pismo Boston Dejli Advertajzeru, koje su napale pristalice partije Vig i podržale demokrate, zbog čega je Hotornovo otpuštanje bilo događaj o kome se najviše govorilo u Novoj Engleskoj.[37] Bio je duboko pogođen smrću svoje majke krajem jula, nazivajući ga `najmračnijim časom koji sam ikad doživeo`.[38] Postavljen je za sekretara Salemovog Liceuma 1848. Gosti koji su došli da govore tim povodom bili su Emerson, Torou, Luis Agasiz i Teodor Parker.[39] Hotorn se vratio pisanju i objavio `Skerletno slovo` sredinom marta 1850. godine,[40] uključujući predgovor koji se odnosi na njegovu trogodišnju službu u Kući carine i upućuje na neke aluzije na lokalne političare - koji nisu poštovali postupanje prema njima.[41] Bila je to jedna od prvih masovno proizvedenih knjiga u Americi, koja je prodata u 2.500 primeraka u roku od deset dana i zaradila Hotornu 1.500 dolara tokom 14 godina.[42].Time je počeo njegov najplodonosniji period.[42] Hotorn i njegova porodica su se krajem marta 1850. preselili u malu crvenu seosku kuću blizu Lenoksa u Masačusetsu.[43] S Hermanom Melvilom sprijateljio se 5. avgusta 1850. godine, kada su se autori sreli na pikniku koji je priredio zajednički prijatelj.[44] Melvil je upravo pročitao Hotornovu zbirku kratkih priča Mahovina iz Old Mensa. Melvil je napisao da su te priče otkrile mračnu stranu Hotorna, `obavijenu crninom, deset puta crnju`.[45] Tada je sastavljao svoj roman Mobi Dik, i delo je 1851. posvetio Hotornu: `U znak mog divljenja njegovom geniju, ova knjiga je posvećena Natanijelu Hotornu.`[46] Vreme koje je Hotorn proveo na Berkširskim brdima bilo je vrlo produktivno.[47] Dok je bio tamo, napisao je Kuću sa sedam zabata (1851), za koju je pesnik i kritičar Džejms Rasel Lovel rekao da je bolja od Skerletnog slova i nazvao ju je `najvrednijim doprinosom istoriji Nove Engleske`.[48] Napisao je i Romansu u Blitdejlu (1852), njegovo jedino delo napisano u prvom licu.[23] Takođe je objavio Čudesnu knjigu za devojčice i dečake 1851. godine, zbirku kratkih priča (prepričanih mitova) koju je razmišljao da napiše još od 1846.[49] Porodica je uživala u pejzažu Berkširskih brda, iako Hotorn nije uživao u zimama u svojoj maloj kući. Otišli su 21. novembra 1851.[47] Hotorn je primetio: `Muka mi je od Berkširskih brda... Osećao sam se umorno i iscrpljeno tokom skoro čitavog boravka.`[50] Vejsajd i Evropa Maja 1852. Hotornovi su se vratili u Konkord gde su živeli do jula 1853.[33] U februaru su kupili kuću i nazvali je Vejsajd. Njihovi susedi u Konkordu su bili Emerson i Henri Dejvid Torou.[51] Te godine Hotorn je napisao Život Frenklina Pirsa, biografiju svog prijatelja iz kampanje koja ga je prikazala kao `čoveka mirnih potraga`. U biografiji Hotorn prikazuje Pirsa kao državnika i vojnika koji nije postigao velike podvige zbog svoje potrebe da pravi `malo buke` i tako se `povukao u pozadinu`.[52] Takođe je izostavio Pirsovu naviku da pije, uprkos glasinama o alkoholizmu,[53] i naglasio je Pirsovo uverenje da se ropstvo ne može `popraviti ljudskim poteškoćama`, već će s vremenom „nestati kao san“.[54] Izborom Pirsa za predsednika, Hotorn je nagrađen 1853. godine položajem konzula Sjedinjenih Država u Liverpulu ubrzo nakon objavljivanja Priča iz Tenglvuda.[55] Taj položaj se u to vreme smatrao najunosnijom stranom službom, a Sofija Hotorn opisala ga je kao `drugu po dostojanstvu u Ambasadi u Londonu`.[56] Njegovo službovanje završilo se 1857. godine sa isticanjem Pirsovog mandata, a porodica Hotorn obišla je Francusku i Italiju. Za vreme boravka u Italiji, prethodno glatko obrijano Hotorn pistio je dugačke brkove.[57] Porodica se vratila u Vejsajd 1860.[58] godine i te godine je objavljeno Mramorni faun, njegove prva nova knjiga u sedam godina.[59] Hotorn je priznao da je znatno ostario, nazivajući sebe `propalim zbog vremena i problema`.[60] Kasnije godine i smrt Grob Natanijela Hotorna Na početku Američkog građanskog rata, Hotorn je otputovao u Vašington gde je upoznao Abrahama Linkolna i druge ugledne ličnosti. O svojim iskustvima pisao je u eseju Uglavnom o ratnim stvarima 1862. godine. Pogoršanje zdravlja sprečilo ga je da završi još nekoliko romana. Hotorn je patio od bolova u stomaku i insistirao je na tome da otputuje negde sa svojim prijateljem Pirsom radi oporavka. Jedan od suseda je bio zabrinut da je Hotorn isuviše u lošem stanju za takav put.[61] Dok je obilazio Bele planina, umro je u snu 19. maja 1864. godine u Plimutu u Nju Hempširu. Pirse je poslao telegram Elizabet Pibodi, sestri Hotornove supruge, sa molbom da obavesti Sofiju Hotorn. Gospođa Hotorn je bila previše potrešena vestima da bi mogla sama da organizuje sahranu.[62] Hotornov sin Julian bio je brucoš na Harvardu, a za očevu smrt saznao je sutradan[63] Longfelou je napisao pesmu u Hotornovu čast objavljenu 1866. pod nazivom `Zvona u Linu`.[64] Hotorn je sahranjen na groblju u Konkordu u Masačusetsu, danas popoznatom pod nazivom `Greben pisaca`.[65] Kovčeg na sahrani su nosili Longfelou, Emerson, Alkot, Oliver Vendel Holms, Džejms Tomas Filds i Edvin Pirsi Vipl.[66] Emerson je o sahrani napisao: `Mislio sam da u ovom događaju postoji tragični element koji bi se mogao opisati - bolna samoća, koju čovek, pretpostavljam, više nije mogao da izdrži, odvela ga je u smrt.`[67] Njegova supruga Sofija i kćerka Una prvobitno su sahranjene u Engleskoj. Međutim, u junu 2006. godine vraćene su u parcele pored Hotorna.[68] Rad Statua Natanijela Hotorna u Salemu Hotorn je bio u posebno bliskim odnosima sa svojim izdavačima Vilijamom Tiknorom i Džejmsom Tomasom Fildsom.[69] Hotorn je jednom prilikom rekao Fildsu: `Više mi je stalo do vašeg dobrog mišljenja nego do mišljenja mnogih kritičara.`[70] U stvari, Filds je nagovorio Hotorna da Skerletno slovo napiše kao roman a ne kao kratku priču.[71] Tiknor se bavio mnogim Hotornovim ličnim stvarima, uključujući kupovinu cigara, nadzor finansijskih računa, pa čak i kupovinu odeće.[72] Hotorn je bio pored svog izdavača i kada je ovaj umro u Filadelfiji 1864.[73] Književni stil i teme Hotornova dela pripadaju romantizmu ili, tačnije, mračnom romantizmu,[74] to su priče upozorenja koje sugerišu da su krivica, greh i zlo najbitnije prirodne osobine čovečanstva.[75] Mnoga njegova dela inspirisana su puritanskom Novom Engleskom,[76] koja kombinuje istorijsku romansu koja je nabijena simbolizmom i dubokim psihološkim temama, a graniči se sa nadrealizmom.[77] Njegovi prikazi prošlosti predstavljaju verziju istorijske fikcije koja se koristi samo kao sredstvo za izražavanje zajedničkih tema greha, krivice i odmazde predaka.[78] Njegovi kasniji spisi takođe odražavaju njegov negativan pogled na pokret Transcendentalizma.[79] Hotorn je u svojoj ranoj karijeri pretežno pisao kratke priče. Nakon objavljivanja Dvaput ispričane priče, međutim, primetio je: `Ne mislim mnogo na njih`, i nije očekivao reakciju javnosti.[80] Njegova četiri glavna romana napisana su između 1850. i 1860. godine: Skerletno slovo (1850), Kuća sa sedam zabata (1851), Romansa u Blitdejlu (1852) i Mramorni faun (1860.) Drugi roman, Fanshajv, objavljen je anonimno 1828. Hotorn je `romansu` definisao kao radikalno različitu od romana jer se ona ne bavi mogućim ili verovatnim tokom uobičajenog iskustva.[81] U predgovoru Kuća sa sedam zabata Hotorn opisuje svoje romantično pisanje koristeći `atmosferski medijum koji donosi ili ublažava svetla i produbljuje i obogaćuje senke slike`.[82] Slika, koju je Danijel Hofman ustanovio, bila je jedna od `primitivnih energija plodnosti i stvaranja`.[83] Kritičari su primenili feminističku perspektivu i istorijski pristup Hotornovim opisima žena. Feminističke naučnike posebno zanima Hester Prajn, glavnog lika romana Skerletno slovo.[84] Kamil Paglia je videla Hester kao mističnu, `lutajuću boginju koja još uvek nosi oznaku svog azijskog porekla... krećući se spokojno u magičnom krugu svoje seksualne prirode`.[85] Loren Berlant nazvala je Hester `građaninom kao ženom [personifikacijom] ljubavi kao telesnim kvalitetom koji sadrži najčistije svetlo prirode`, njena rezultirajuća `izdajnička politička teorija` `ženska simbolička` literalizacija uzaludnih puritanskih metafora.[86] Istoričari smatraju da je Hester protofeminista i prikaz samostalnosti i odgovornosti koji je doveo do ženskog biračkog prava i reproduktivne emancipacije. Hotorn je mnogo dublje okarakterisao ženske likove svojih dela od muških.[87] Ovo zapažanje podjednako može da se primeni i na njegove kratke priče, u kojima su ženski likovi nosioci radnje. Dela Mit o Midu iz knjige Čudesna knjiga za devojčice i dečake; ilustracija Valtera Krejna za izdanje iz 1893. Novele Fanshajv (objavljeno anonimno, 1828) Skerletno slovo (1850) Kuća sa sedam zabata (1851) Romansa u Blitdejlu (1852) Mramorni faun: Ili romansa Monte Benija (1860.) Romansa u Doliveru (1863) (nedovršen) Septimus Felton; ili, Eliksir života (nedovršen, objavljen u Atlantskom mesečniku, 1872) Tajna doktora Grimshejva: Romantika (nedovršena, sa predgovorom i beleškama Julijana Hotorna, 1882) Zbirke kratkih priča Dvaput ispričane priče (1837) Deda stolica (1840) Mahovina iz Old Mensa (1846) Čudesna knjiga za devojčice i dečake (1851) Snežni imidž i druge priče sa dva puta (1852) Priče iz Tenglvuda (1853) Romansa u Doliveru i druga dela (1876) Veliko kameno lice i druge priče sa Belih planina (1889) Odabrane kratke priče Šupljina tri brda (1830) Pokop Rodžera Melvina (1832) Moj srodnik, major Molineuk (1832.) Ministrov crni veo (1832) Mladi Gudman Braun (1835.) Sivi šampion (1835) Bela stara sluškinja (1835) Vejkfild (1835) Ambiciozni gost (1835) Čovek iz Adamanta (1837) Maj-pol iz Meri Maunta (1837) Veliki karbunel (1837) Eksperiment dr Hajdegera (1837) Virtuosova kolekcija (maj 1842) Beleg na rođenju (mart 1843) Nebeska železnica (1843) Egotizam; ili Bosom-zmija (1843) Zemaljski holokaust (1844.) Rapaćinijeva kći (1844) P.-ijevo dopisništvo (1845) Umetnik lepog (1846) Obožavanje vatre (1846) Itan Brend (1850) Veliko kameno lice (1850) Pero na vrhu (1852.) Ostala dela Dvadeset dana s Julianom & malom Bani (napisano 1851, objavljeno 1904) Naš stari dom (1863) Odlomci iz francuskih i italijanskih svezaka (1871)

Kao na slikama Ima fleku sa strane, odtalo lepo očuvano Retko u ponudi O temama / O narodima Konstantin Porfirogenit ’’O temama’’ opisuje okolnosti u kojima su vođeni Romejska imperija i njena politika kao i praktičnih saveta kako se predstavljati u svakodnevnim situacijama koje nameće donošenje vladarskih odluka. ’’O narodima’’ daje karakterologiju političkih i ratničkih osobina svih naroda Carstva: Srba, Hrvata, Rusa, Arabljana, Španaca, nekih unutrašnjih varvara i ostalih romejskih podanika. Konstantin VII Porfirogenit (grčki: Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, Carigrad, 2. septembar 905 — Carigrad, 9. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i autokrator (od 945. godine). Takođe se bavio i istoriografskim radom. Kao istoričar, napisao je četiri znamenita djela, zajedno sa svojim saradnicima: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Konstantin Porfirogenit i Roman II na vizantijskom zlatniku (945-959) Konstantin je rođen 905. godine u Carigradu, kao sin vizantijskog cara Lava VI Mudrog iz njegovog vanbračnog odnosa sa Zojom Korbonopsinom. Uprkos tome, krštenje carevog novorođenog, a takođe i jedinog sina obavio je 6. januara 906. godine carigradski patrijarh Nikola Mistik.[3] Posle smrti Lava VI (912) državom je kao autokrator upravljao njegov brat, car Aleksandar I, ali on je umro već sredinom 913. godine,[4] nakon čega je maloletni Konstantin ostao jedini car. Stvarna vlast je data regenstvu, koje je prvo vodio patrijarh Nikola Mistik, a posle njega carica Zoja, majka Konstantina VII. Na kraju je 920. godine punu vlast uzeo Roman I Lakapin (um. 944), kao car-savladar i tast Konstantinov.[5] Konstantin uspeo je da preuzme vlast tek 945. godine,[6] a nakon toga je vladao samostalno, sve do svoje smrti 959. godine.[7] Njegova vladavina je sa političkog aspekta bez većeg značaja, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora. Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima. Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere. Obično se ističe da je delo nastalo 948-952. godine.[1] Još ranije od ovog Konstantinovog dela nastalo je njegovo delo „De thematibus“ (O temama) koji je napisao oko 934. Taj spis opisuje vizantijske upravne jedinice-teme u Konstantinovo vreme, ali delo se više odnosi na stanje u 5. i 6. veku. Treće, ujedno i najopširnije delo cara-pisca nosi naziv „De ceremonius aulae Bizantinae“ (O ceremonijama vizantijskog dvora). Ono je nastalo posle 952. godine i donosi opis vizantijskih obreda na dvorovima i vizantijskim ceremonijama. Poslednje istorijsko delo cara Konstantina Porfirogenita je bila biografija njegovog dede, Vasilija I Makedonca, osnivača Makedonske dinastije i jednog od najmoćnijih vizantijskih careva u 9. veku. Vladavina strica Aleksandra[uredi | uredi izvor] Vizantijski car Aleksandar I (912-913) Pitanje četvrtog braka Lava VI dugo je uzbunjivalo vizantijski svet. Kad je maja meseca 912. Lav VI umro, zakonitost Konstantinovog položaja je opet došla u pitanje. Od tada pa za sedam godina, dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju želju za vlašću. Po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoju iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva vođen željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti. To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. ; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju. Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoja, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako ubuduće biti mrtva za svet. Ali Zoja je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Duke, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913. Za to vreme Simeon je pojačao napade protiv Vizantije, iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu. Regentstvo carice Zoje[uredi | uredi izvor] Smrt cara Aleksandra Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoja je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se ubuduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoje i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. ). Novčić na kome je prikazana Zoja sa sinom Konstantinom. Politika bugarskog poglavara Simeona bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bici kod Anhijala, 917. godine, on je strahovito potukao Grke.[8] Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. Stoga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju. Neuspesi vizantijski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Zoja, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantina, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutradan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti i reče: Ostavite moju majku pored mene. Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918. Patrijarh Nikola kao regent[uredi | uredi izvor] U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoja u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. podigao Roman Lekapen, zapovednik flote, a kasnije i tast cara Konstantina, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantijskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa. Regentstvo i vladavina Romana Lakapina[uredi | uredi izvor] Novčić sa likom Romana Lakapina. Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoja, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta zanavek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao. Juna meseca 920. godine, koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge`. Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo`, rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući`. I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini. Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga. Udaja Romanove kćerke za cara Kaonatantina uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantijska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobrodošao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. Zbog toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. Zato ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva `od malog do velikog` i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina. Konstantin i Simeon. Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Split je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je italijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantijski, ali je lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni italijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer nedugo iza toga je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu `antipata`, tj. namesnika. Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog sveštenika Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; stoga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče `budući sluge utrobi, a ne bogu`, ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu `kao psi na svoje bljuvotine`. Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu. Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Bugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško `zauzeti`. On se odmah obratio vizantijskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobrodošlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje. Samostalna vladavina[uredi | uredi izvor] Posle trećine veka 945. godine Konstantin je počeo vladati sam jer je srušio Lakapinovu porodicu. Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis De administrando imperio, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to `pokrštenom Srbijom`. Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje. Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa `nebrojenom vojskom`, priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god. S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini istorijski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Ljetopis Popa Dukljanina, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.

Lepo očuvano Миодраг А. Васиљевић: Југословенски музички фолклор књ. I, Народне мелодије које се певају на Космету, Просвета, Издавачко предузеће Србије, Београд, 1950. COBISS.SR-ID - 133303047 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/133303047) Садржај 1 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 2 ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ 3 ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 3.1 А) УСПАВАНКЕ 3.2 Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ 3.3 В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ 4 СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ 5 УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА 6 ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ 6.1 А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ 7 Референце ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ[уреди] 1. Ај, висока си, висока планино 2. Што имаш косе, љат, мори љаљо 3. Шта ћу, боже, шта ћу, боже, дика ми не може 4. Бога моли младо ђаче 5. Ангелина воду лила 5. Ангелина воду лила (Варијанта) 6. Служим цара три године дана 7. На две грањке две јабуке 8. Долетеше два сокола 9(а). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(б). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(в). Ој, јабуко зеленико, аман 9(г). Ој, јабуко зеленико 10. Оре, аго, аго, буљукбашо 11. Од кати сом, маје, бећар било 12. Симбил цвеће, море, симбил цвеће 13. Побратаме, ти видоф дивојка 14. Каранфиле, цвеће моје 15(а). Што тај сокак на каранфил мирише 15(б). Што тај сокак, аман 16. Љубичице, љуби ме за драго 17. Љубичице, љубичице 18. Невен вене 19(а). На миндер ми до три Анке сеђау, сеђау 19(б). Под пенџер јој до три цвета цветау, Лено 20. Синоћ ми драги долази 21. Мајко мила 22. Коња ми јаше, бре џанум 23. Савила се бела лоза винова 24. Ја посади виту јелу 25. Сади ружу 26. Сиви сокол долетео 27(а). Прелетеше тице ластавице 27(а). Једва чекам да недеља дође 27(б). Једва чекам да недеља дође 28. Мара ми шета 52. Разболе се Ванка 53. Разболе се дилбер Тута 54. Болна љуба, болна љуба 55. Џанум, зађе слунце 55. Ајде, слунце зађе (Варијанта) 56. Волело се двоје млади 57. Разболе се Ленче 58(а). И! Под ноћ ти пођо 58(б). Под ноћ пођо на воду, лале лако 59. Порани рано на воду 60. Љуљанка ми се љуљаше, море, јагње бело 61. Умре и загина, мајчице милале 62(а). Кој ће ти купи ал канаринче 62(б). Кој ће ти купи ал канаринче 63. Варај, Стамено 64(а). Ој, Като, Като, мори Пећанке 64(б). Ој, Като, Като, мори Пећанке 65. Да л’ си месила, мори, белу погачу 66. Девојче, девојче, девојче шарено 67. Ори Лешо, Лешо, Лешо, бе дејче 68. Шарено пиле, џанум 69. Донке, мори, Донке девојке 69. Жени ме, мaјко, жени ме 70. Ти сом сакала шес године 71. Мене мајка једну има 72(а). Три девојке запојале 72(б). Три девојке запевале 73. А што ми се памет померава 74(а). Шта се оно зелени 74(б). Шта се оно зелени 74(в). Шта се оно зелени 75(а). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 75(б). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 76(а). Ој, весело, веселице 76(б). Ој, весело, веселице 77. А што ти је, када Коцо 78. Ил ми грми, ил ми грми 79. Назли Петко, богме, офце чува 80(а). Шта се сјаји тамо горе 80(б). Што засјајна тамо горе 80(в). Што засјајна тамо горе 81. Аман, мајка Нацу 82. Алтано кад’но мори, припни на колена 83. На три гранће, јадо, три јабуће 84. Зора руди, ај, зора руди 85(а). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 85(б). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 86. Текст код мелодије. Певао Зарије Зарковић, шофер (Гњилане, 1947). 87(а). Аман, воденичаре, стар пријателе 87(б). Кузум, воденичар, море, воденичар 88. Аој коњче, добро моје, а шта ти се додијало 88. Ој, коњићу, добро моје (Варијанта) 89(а). Вино пије Дојчин Петар 89(б). Опио се Дојчин Петар 90. Ево, већ је трећа вечер 91. Кара-Алија, кара ли те мати 92. Мајчице, мори, мила, премила 93. Ој, девојко, сас мајку вечерај 94. Ој, девојко, кара коса 95(а). Ој, девојко, те обрве твоје 95(б). Ој, девојко, те обрве твоје 96. Пала је магла, море, над Рајановце 97. Разболе се, мајко 98. У колибу пудар, мори 99. Чија ли је оно девојка 100. Која беше синоћ на вратима, неверо 101. Никнало, никнало, бело цветиче 102. Зар ја немам русе косе 103. Жалос моја, и! 104(а). Ветар душе 104(б). Ветар душе 104(в). Ветар душе 105(а). Чарна горо 105(б). Чарна горо, чарна горо 106(а). Месечина, месечина 106(б). Месечина сву недељу дана 106(в). Месечина сву недељу дана 107. Пала магла кроз махалу 107. Пала магла кроз махалу Пуховац 108. Развило се бадем дрво, мила нано 109. Ситна киша заросила, нане 110(а). Ај, дошла Дрина 110(б). Дошла Дрина 111(а). Не чудим се шиби у планини 111(б). Не чудим се шиби у планини 112(а). А што ми се бунар вода мути 112(б). А што ми се бунар вода мути 112(в). А што ми се бунар вода мути 113. Девојка изашла 114. Друг се другу, море, друг се другу 115(а). Листај ми, горо зелена 115(б). Лиснај се, горо 116. Чуј, драгане, одо за другога 117. Мајчице, мила, премила 118(а). Чарне очи у драгана мога 118(б). Чарне очи у драгана мога 118(в). Чарне очи у драгана мога 119(а). Сунце јарко, не сијаш једнко 119(б). Сунце јарко, не сијаш једнко 120. Мерак имам, море, мерак имам 121. Киша пада, трава расте 122. Пуче пушка више града 123. Мурсел ми седи више село, ајде 124. Тамна ноћи 125. Карала мајка Фанију 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо (Варијанта) 126(б). Ај, мајка Мару 126(б). Мајка Мару на вечеру звала (Варијанта) 127. Кој те даде, мори, Лизуле 128. Назли јеленче, злато моје 129. Добро вече, мила моја 130. Не плачи, Стано мори 131. Имам мужа великога 132(а). Имам мужа ка пужмужа, бре! 132(б). Имам мужа ка пужмужа 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 133. Лешо пиле, лешо ћеро, мајкина калешо 134. Срце ми болује 135. Ој, Ајшо, Ајшо, момиче младо 136. Кад сам била девојана 137. Двоје су се заволели млади 138. Еј, жалос моја, и! 139. Дај девојко, дај девојко, мама и помама 140. Ружа сам, ружа 141. Ранио сам јутрос рано 142. Тресну девојче јабуку 143. Текла вода текелија 144. Текла ми је ладна вода Бистрица, Бистрица 145(а). Да ја знајем, мори мајкеле 145(б). Да знам јадна ја, да знам, јадна 145(в). Еј, да знам, јадна, море 146(а). Саба зора, сунце огрејало 146(а). Девојка је у гори стајала (Варијанта) 146(б). Саба зора је 147. Дајте ми, моми, една чаша вода 148. Бре девојко, душо моја 149. Излези, старо Сајдиче, леле 150. Ај, јадан Мујо, што те паша кара 151(а). Бостан саде, море, бостан саде 151(б). Девојке су бостан посејале 151(в). Три девојке башчу заградише 152. Де си била, Недо, Недо чанаклијо 152. Што си дошла, Вето, Вето Ћор-Лекина (Варијанта) 153. Горанине, ћафанине 154. Еј, црне очи, да вас бог убије 155. Ћеро мила, ћеро мила 156. Из Јањева пођо, море, из Јањева пођо 157{а). Ја прошета доле, горе сокаке 157(б). Ја прошета горе ми, доле 158(а). Лепа Цанка двори мела 158(б). Лепа Цанка двори мела 158(в). Лепа Цанка двори мела 158(г). Лепа Цанка двори мела 159. Обложи се момче и девојче 160. О, мој Мијо 161. Расла је јела, јелика, вај, вај! 162. Које ли је доба ноћи, вај! 163. Чарне очи 164. Што л’ га снађе 165. Еј у Призрену ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди] 166. На гурбет ће идем 167. Мело, мело, Себуранче два равни дворои 168. Гледај ме, гледај, бре гледанице 169. Бре, угурола, сирома 170. Зора зори, дан се бели 171. Мој се драги на пут спрема 172. Како ће се одвојиме, еј, моме! 173. Ја ти бринем твоју бригу 174. Ја сум се напроменило 175(а). Босиоче мој зелени 175(б). Босиоче мој зелени 175(в). Босиоче мој зелени 175(г). Босиоче мој зелени 176. Ој, ти, тице ластавице 177. Туђа земљо, туго моја 178. Киша пада, трава расте 179(а). Ја се диго јутрос рано 179(б). Ја урани јутрос рано 179(в). Ја ураних јутрос рано 180. Што ти лика 181. Ај, бели лице Призренка девојка 182. Туђа земљо, земљо клета 183. Пошла је Борка уз брдо, низ брдо 184(а). Синоћ стиже младо момче 184(б). Синоћ ми стигла ситна књига 185. Драга моја, јеси л’ ми заспала 185. а Драга моја, јеси л’ се удала (Варијанта) 185. б Кад се Јово из Стамбола врати (Варијанта) 186. Кад се Јово из Стамбола врати 187. Се заженило спаиче, леле ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) УСПАВАНКЕ[уреди] 188. Нани, нани 189. Нина мајка сина да ми спава 190. Сан заспа ђузел Марче у башче Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ[уреди] 191. Зунзар ми менту женише 192(а). Три кутије из чаршије 192(б). Оће јежо да се жени 192(в). Оће јежо да се жени 192(г). Оће јежо да се жени 192(д). Оће јежо да се жени 192(ђ). Оће јежо да се жени 193. Пошла Ђурђа на пазар В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ[уреди] 194. Прошетај ми, злато * 194. Прошетај ми, драга (Варијанта) 195. Свуноћ виле прооде 196. Стојан свири, посвиркује 197(а). Навали се Шар Планина 197(б). Растури се Шар Планина 198(а). Возила се по мору галија 198(б). Возила се по мору галија 199. Рани мајка, чујте, почујте! 200. Пију вино два Јакшића млада 201. Што се бели, бабо мори 202. И, роса паде 203. И, висока је 204. Дошла је сестра Јелена 205. Пошла Бојана, море 206(а). Што Морава мутна тече, ај, вај! 206(б). Што Морава 207. Сеја брата на вечеру звала 207(б). Наградила сестра бареницу 208. Чудно чудо с’м видела 209(а). Имала мајка 209(б). Имала мајка 210. Офце чува Јован и Јованка СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ[уреди] 211. Браћо и господо 212. Везден (ми) веза свилено марамче 213. Зејнелова мајка, нано 214. Јани коња, Омер-аго 215. Маријо, дели, бела кумријо, мори! 216. Митровице, скоро начињена 217. Не седи, Ђемо, не седи, синко 218. Недо, Недо, Недо 219. Ој, ти, дрво, високо ли растеш 220. Прошета се Гајка 221. Пуче пушка, Јагодо 222. Соко бира где ће наћи мира 223. Соко бира где ће наћи мира 224. Што ти чело невесело УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА[уреди] 240. Ој, девојко ђаволе, ђаволе 241. Кажи мала 242. Створићу се мрена риба 243. Шетао сам свуд по свету 244(а). Штуца ми се, помиње ме мајка 244(б). Штуца ми се, помиње ме мајка ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ[уреди] 245. За град зађо, и! 246(а). Девојка је зелен бор садила 246(б). Девојка је, девојка је 246(в). Девојка је зелен бор садила 246(г). Девојка је, сеф да га 246(д). 247(а). Дуни ми, дуни, лађане 247(б). Дуни ми, дуни, лађане 248. Играло коло под Видин 249(а). Што је лепо рано уранити 249(б). Ај, што је лепо рано подранити 250. Излегни, Марче, излегни 251. За градом, за градом вода студена 252(а). Сади ружу 252(б). Сади ружу 253(а). Три путника, лале мој 253(б). Три путника путом путоваше 254. Што ту нема Цвета, мила нано 255. Стојна мома бразду копа, дадо 256. Ајде, Стамено, бела румено 257. Ајде, бе, Лешо, да бегаме није 258. Атиџиче, отвори вратиче 259. Атинџче, бело, црвено 260. Ори Пембе, пембе Дуде 261. Се валила, џанум 262. Ке сом сакало, мила нанице 263. Ој девојко, боју ти турамо 264. Смиљ Смиљана 265. Мара девојка три венца плела 266. И! бричи ми се, и! в1. Дзвездо дано, не огреј ми рано в2. Кујунџија, тако ти заната 267. Колико су шарке 268. Густа ми магла паднала, море 269. Текла вода студена 270. Заспа, задрема 271. Еј, што настаде ова добра година 272. Зора зори 273. Редом, по редом, јасење 273(в). Редом, по редом, јасење 274. Ђуљ Ђулија под ђуља заспала 275. Луг се зелењаше 276. Препојало мор пиленце 277. Свуноћ ми биљбиљ препева 278. Прелетеше, аман, два бијела 278(б). Ај, прелетела два млада биљбиља 279. Бре девојко, девојко 280(а). Свуноћ ми санак не дође 280(б). Певала Добрила Столић (Велика Хоча, 1946). 281(а). Славељ тица запојала 281(б). Ајде, Като, ајде, злато 281(в). Устај Като, устај злато 282(а). Два билбила свуноћ препојала 282(б). Певао Стеван Живковић, столар (Вучитрн, 1947). 282(в). Певала Крстана Николић (Ораховац, 1946). 283. Девојчице, турунжице 284. Расти, расти, мој боре зелени 284(в). Ој убава, убава девојко 285. Покрај пута родила јабука 286. Девојка се, ај, девојка се 287. Берите се, мори, мило свује 288. Купала се Дреновка девојка 289. Ој девојко, ој неверо 290. Ој девојко, невернице Narodne igre jugoslavije srbije srpske srpski folklor

SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU POEZIJA Šifra artikla: 365025 Isbn: 9788664031585 Autor : Jovana Obradović Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokup... Detaljnije PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje. Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu. Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova. Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav... Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“. Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88). U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti. Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje. Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove. Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe. Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode. Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“. Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove. Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost: „Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“ //ako se ikad zapitaš koliko//. Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu. Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//. Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja. U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“. Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću: ”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132). Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi: „Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem. Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“ Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi. „Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina. Pretužno.“ U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma. Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima: „Danas gotovo da svi znaju da je Van Gogh na tebe mislio kada je pevao o moru bez obala, jedina bezgraničnosti svih mojih granica, planirana slučajnosti moja izmaštana“ (MORE BEZ OBALA) „Miroslav Antić hoda na rukama, a ja bih, evo, zbog jednog plavušana, čak i letela.“ (STAZE PESNIKA) Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska. Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama. Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru. Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu. Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI). Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“ Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da: „Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA). Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja. Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti? Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“ Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja: „– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa. – Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju. – Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“ Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće. Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života. Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik. Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti. Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi. U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti. Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje. Dr Danica Stolić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Jovana Obradović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 20X13 Strana 120 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autor - osoba Vojinović, Aleksandar, 1922-1999 = Vojinović, Aleksandar, 1922-1999 Naslov Ante Pavelić / Aleksandar Vojinović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Centar za informacije i publicitet, 1988 Fizički opis 380 str., [24] str. pril. ; 22 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Tajne sile Tragom izdaje i zločina Predmetne odrednice Pavelić, Ante, 1889-1959 Nekontrolisane predmetne odrednice Pavelić, Ante / biografije Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 – Madrid, 28. decembar 1959) bio je hrvatski političar i jedan od osnivača i vođa nacifašističkog pokreta Ustaše i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske. Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genocidne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH, što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma, kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju. Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo, posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao. Sahranjen u Madridu, gde se zaključno sa januarom 2022. godine i dalje nalazi njegov grob. Rođen je 14. jula 1889. godine u hercegovačkom selu Bradini kod Ivan planine, (Opština Konjic) tada delu austrougarskog kondominijuma Bosne i Hercegovine. Osnovnu školu pohađao je u raznim mestima po Bosni i Hercegovini, zavisno gde je radio njegov otac. Pavelić je osnovnu školu pohađao u Jezeru u islamskom mektebu, i u Jajcu. U gimnaziju se upisao u Travniku. Dok je pohađao gimnaziju u Travniku postao je sledbenik nacionalističke ideologije Ante Starčevića i njegovog naslednika na mestu vođe Čiste stranke prava Josipa Franka (koji je bio i tast Slavko Kvaternika, tada austrougarskog pukovnika). Zbog zdravstvenih problema 1905. godine na kratko je prekinuo školovanje. U leto je našao posao na izgradnji železničke pruge između Sarajeva i Višegrada. Školovanje je nastavio u Zagrebu. Nije uspeo da završi četvrti razred, zbog čega je ponavljao razred. Školovanje je nastavio u gimnaziji u Senju, gde je završio peti razred. Zbog zdravstvenih problema je opet prekinuo školovanje i zaposlio se na izgradnji puta kod Buzeta. Šesti razred je završio u Karlovcu. a sedmi u Senju. Maturirao je 1910. godine i upisao se na Pravni fakultet u Zagrebu. Za vreme đačkih dana je pristupio Čistoj stranci prava, kao i frankovačkoj đačkoj organizaciji. Pavelić je 1912. uhapšen zbog sumnje u umešanost na atentat na bana Hrvatske-Slavonije Slavka Cuvaja. Pravo je diplomirao 1914. godine, a 1915. godine dobio doctor iuris počasnu titulu. U razdoblju od 1915. do 1918. godine radio je kao ovlašćeni zapisničar u advokatskom notarijatu Aleksandra Horvata, predsednika Stranke prava. Nakon završene stručne prakse (1918) radio je kao samostalni advokat u Zagrebu. Sa suprugom Marijom je imao dvoje dece, sina Velimira i ćerku Višnju. 1920te Ekstremista od same svoje mladosti, postao je član organizacije znane pod imenom „Frankovci“. U 1919. godini vrši funkciju privremenog sekretara Hrvatske stranke prava. Kako je to objasnio britanski istoričar A. P. J. Tejlor, kada su se u Hrvatskoj partiji prava pojavili ljudi koji su odbijali ulaziti u sukob sa Srbima, što je bilo alfa i omega političke aktivnosti ove partije, partijska većina je formirala Čistu stranku prava „očišćenu od bilo kakvih tragova realizma“ – po Tejloru. Godine 1921. Pavelić je bio uhapšen zajedno sa nekoliko drugih članova ove partije a zatim, kad je pušten na slobodu, pokušao je braniti na sudu uhapšene članove partije što mu nije uspelo. Pavelićeva svadljiva priroda je postajala sve više vidljivija u godinama neposredno poslije rata kada se uključio u sukobe između Centralističke partije i Radićeve Hrvatske seljačke stranke. Bio je jedini poslanik njegove partije u Skupštini Kraljevine Jugoslavije ali je retko bio prisutan na sednicama Skupštine a kada bi bio `bio je tih i neaktivan sedeći na svojoj stolici i samo bi se povremeno uključivao u duga harangiranja-proteste protiv onih mera koje nije odobravao. Ranih 1920-ih Pavelić je počeo uspostavljati kontakte sa hrvatskom emigracijom u Beču i Budimpešti a kasnije i sa makedonskom terorističkom organizacijom VMRO. Godine 1927 je bio savetnik odbrane makedonskih terorista tokom skopskoga procesa. Iste 1927. izabran je za zagrebačkog pokrajinskog zastupnika, a u junu iste godine predstavljao je zagrebačku opštinu na evropskom kongresu gradova u Parizu. Na povratku u Rimu je izaslaniku italijanske vlade Davanzatiju u ime HSP-a predao promemoriju u kojoj se Italiji nudi saradnja u rušenju Jugoslavije. U skladu s tim očekuje italijansku pomoć u uspostavljanju i zaštiti hrvatske države, te iznosi spremnost na teritorijalno, političko, ekonomsko i vojno prilagođavanje italijanskim interesima. Na parlamentarnim izborima 1927. godine izabran je, zajedno s Trumbićem, za zastupnika na listi Hrvatskog bloka. U svojim govorima u beogradskoj skupštini istupio je protiv srpske politike i izjašnjavao se za hrvatsku samostalnost i nezavisnost. Unutar stranke posebno se posvetio radu s omladinom te pokrenuo listove „Starčević“ i „Kvaternik“. Posle atentata na prvake Hrvatske seljačke stranke 1928. godine pristupa Seljačko-demokratskoj koaliciji. Tada pokreće list „Hrvatski domobran“ s programom ostvarenja samostalne hrvatske države, a 1. oktobra 1929. godine osniva istoimenu paravojnu organizaciju. Emigracija Pavelić je bio na funkciji sekretara Hrvatske stranke prava sve do 1929. i početka Šestojanuarske diktature. Otprilike u to vreme, Pavelić je počeo da organizuje ustaše. Zvaničan datum osnivanja je bio 7. januar 1929.. Nakon proglašenja šestojanuarske diktature 1929, plašeći se hapšenja, pod izgovorom da mu je potrebna medicinska pomoć, Pavelić je otišao u Austriju u noći između 19. i 20. januara. Prvo pod izgovorom da mu je potrebno lečenje je otišao u Beč. Ovde je kontaktirao druge hrvatske emigrante, uglavnom političke emigrante i bivše austrougarske oficire, koji su se okupili oko Stjepana Sarkotića i odbili da se vrate u Jugoslaviju. Nakon kraćeg boravka u Austriji, zajedno sa Gustavom Perčecom Pavelić je otišao u Budimpeštu. U martu 1929. ustaše su počele svoju terorističku kampanju u Jugoslaviji ubistvom Tonija Šlegela u Zagrebu. Šlegel je bio projugoslovenski orijentisan urednik novina Novosti, koji je takođe bio osoba od poverenja kralja Aleksandra. Nakon što su uspostavili kontakte sa VMRO u aprilu 1929. Pavelić i Perčec su otišli u Sofiju. U Sofiji su 29. aprila 1929. godine s vođom makedonske emigracije Vančom Mihailovim potpisali deklaraciju o uzajamnoj pomoći Makedonaca i Hrvata u rušenju Jugoslavije i stvaranju samostalnih država Hrvatske i Makedonije. Mihailov će biti osoba koja će imati najviše uticaja na Pavelića u budućnosti. Istovremeno u Beogradu ga je Sud za zaštitu države u odsustvu 17. avgusta 1929. godine osudio na smrt, zajedno sa Perčecom. Zbog presude jugoslovenskog suda, Pavelić je 25. septembra 1929. uhapšen u Beču i proteran u Nemačku. Pavelić je napustio Nemačku pod lažnim pasošem i otišao u Italiju, gde je njegova porodica već od ranije živela. Pošto je bio u kontaktu sa italijanskim vlastima još od 1927, lako je uspostavio kontakt sa fašistima. U jesen 1929. povezao se sa italijanskim novinarem i Musolinijevim bratom Arnaldom Musolinijem, koji je podržavao nezavisnost Hrvatske bez ikakvih teritorijalnih simpatija. U Italiji, potkraj 1930. osniva tajnu terorističku organizaciju „Ustaša – hrvatska revolucionarna organizacija“ (UHRO) s ciljem razbijanja Jugoslavije i uspostave nezavisne Hrvatske uz pomoć Italije. Tada uzima naslov poglavnika, a ustaški pokret organizuje na vojnim i zavereničkim načelima. U drugoj polovini 1931. godine u Italiji osniva prvi logor za vojnu obuku u mestu Bovenjo u pokrajini Breša, te inicira osnivanje drugih takvih logora u Italiji i Mađarskoj. U Glavnom ustaškom stanu 1. jula 1933. godine obznanjuje načela ustaškog pokreta u 17 tačaka, a kao cilj pokreta ističe uspostavu samostalne i nezavisne hrvatske države na čitavom njenom istorijskom (koje je izmišljeno kao istorijsko) i etničkom (u kom su polovina bili Srbi) području, što se ima pravo provesti svim sredstvima, pa i silom oružja. U skladu sa deklarisanim načelima inicira i organizuje propagandne akcije, atentate i diverzije. Pripreme za terorističke akcije su se nastavile na Liparima uz nesebičnu italijansku pomoć koji su uz pomoć ustaša nastojali da sruše Jugoslaviju i zaposednu dalmatinsku obalu. Već 1932. godine jedna grupa ustaša se iz Zadra koji je tada bio u sastavu Italije prebacila u Velebit i izvršila napad na žandarmerijsku stanicu u selu Brušane. Ustaše su se nadale da će njihova akcija izazvati masovni ustanak, ali osim malo štete na vratima i zidu žandarmerijske stanice ništa se značajnije nije desilo i teroristi su se vratili u Zadar. U potragu za njima u Liku su stigli odred vojske i četnici Koste Pećanca, pa je glavni organizator akcije Andrija Artuković morao da pobegne. Pretres i istraga su rezultovali razbijanjem ustaške mreže i hapšenjem nekih ustaša od kojih je najpoznatiji bio ustaški ideolog i budući ministar Mile Budak (1939. nakon osnivanja Banovine Hrvatske su svi pušteni na slobodu). Međutim, ustašama se već ubrzo pružila prilika za novu akciju. Prilikom posete Francuskoj u Marselju je 1934. godine je ubijen kralj Aleksandar. Atentat je izvršio pripadnik VMRO Vlado Černozemski, ali su iza svega stajale ustaše i kao glavni organizatori Ante Pavelić, Gustav Perčec i Slavko Kvaternik. Stoga Pavelić, zajedno sa Perčecom i Kvaternikom, je osuđen na smrt u odsutnosti od strane provincijalnog suda u Aix-en-Provence u Francuskoj u februaru 1936. Nakon marsejskog atentata, pod pritiskom Francuske, italijanske ga vlasti 17. oktobra 1934. godine hapse i zatvaraju u Torinu gde ostaje u zatvoru sve do 1936. godine. Do kraja oktobra 1936. godine dovršava opsežni elaborat za nemačko Ministarstvo inostranih poslova pod naslovom „Hrvatsko pitanje“. Nakon približavanja Jugoslavije i Italije te sporazuma Ćano-Stojadinović, 1. aprila 1937. godine izdaje odredbu kojom razrešava ustaše radne službe i raspušta sve logore na području Italije. U skladu s tim ustaše su raseljene i izolovane po celoj Italiji, a on je interniran, u Sijeni do 1939. godine. Nakon pada Milana Stojadinovića, te italijanske okupacije Albanije i priprema za napad na Jugoslaviju, poziva ga italijanski ministar inostranih poslova grof Ćano (23. januara 1940) i dogovara s njim plan akcije koji uključuje podizanje ustanka u Hrvatskoj, italijansku vojnu intervenciju, uspostavu nezavisne Hrvatske pod italijanskom zaštitom i njen ulazak u monetarnu i carinsku, zatim i u personalnu uniju s Italijom. Nakon beogradskih događanja 27. marta 1941. godine prvi ga put prima Musolini (29. marta), a kada je Slavko Kvaternik u njegovo ime proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) 10. aprila 1941, ponovo ga prima Musolini dan kasnije, tj. 11. aprila i odobrava mu ulazak u Hrvatsku. Na čelu grupe ustaša vratio se u Hrvatsku i preuzeo vlast. NDH i Drugi svetski rat Uspostavljanje NDH Zvanična objava uspostave Nezavisne Države Hrvatske. Nemci su želeli masovnu podršku za bilo koju vladu nove hrvatske marionetske države koju bi oni postavili, da bi mogli da kontrolišu svoju okupacionu zonu uz minimum svojih snaga i da mirno iskorišćavaju dostupne resurse. Uprava Banovine Hrvatske bila je pod kontrolom saveza Hrvatske seljačke stranke Vlatka Mačeka i Samostalne demokratske stranke prečanskih Srba. Maček je imao veliko popularnost u hrvatskom narodu, bio je potpredsednik jugoslovenske vlade premijera Dragiše Cvetkovića, podržavao je jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu i imao je već organizovane paravojne snage u vidu Hrvatske seljačke i građanske zaštite. Zbog toga su Nemci pokušali da ubede Mačeka da proglasi nezavisnost hrvatske države i obrazuje vladu. Kada je Maček odbio da sarađuje, Nemci su shvatili da nemaju izbora osim da podrže Pavelića, iako su smatrali da ustaše ne mogu da upravljaju državom na način koji su Nemci želeli. Pored nekoliko stotina ustaša u emigraciji, Nemci su procenili da Pavelić u Jugoslaviji u trenutku invazije ima oko 900 zakletih ustaša, a same ustaše su smatrale da broj njihovih pristalica iznosi oko 40.000. Pored toga, Nemci su smatrali Pavelića italijanskim agentom i Musolinijevim čovekom, ali uzevši da su druge istaknute ustaše kao što je Pavelićev doglavnik Slavko Kvaternik bili dovoljno pronemački nastrojeni da osiguraju da će njihovi interesi biti ispoštovani u bilo kakvom režimu na čijem čelu bi stojao Pavelić. Slavko Kvaternik je 10. aprila 1941. preko Radio-Zagreba proglasio uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske u ime poglavnika Ante Pavelića. Kvaternik je delovao po naređenjima SS-brigadefirera Edmunda Fezenmajera. Ova objava primljena je sa oduševljenjem u značajnom delu hrvatskog naroda, naročito onih koji su živeli u Zagrebu i drugim gradovima, međutim, ustaše su imale neku stvarnu podršku samo u zapadnoj Hercegovini i Lici. Hrvatska seljačka i građanska zaštita, u koje su se infiltrirale ustaše, je pomagala u razoružavanju kraljevske Jugoslovenske vojske i uspostavljanju nekakve kontrole. Ustaše koje su bile internirane u Italiji su skupljene u Pistoji, gde su im date italijanske uniforme i lako naoružanje. Pavelić im se pridružio 10. aprila. Pavelićev dolazak u Pistoju je zapravo bio njegov prvi susret sa svojim ustašama nakon marseljskog atentata. Tu im je održao govor u kom je istakao da je njihova borba za nezavisnu Hrvatsku skoro gotova. Posle toga se vratio u svoj dom u Firenci gde je na radiju čuo za Kvaternikovu objavu. Pavelić je sutradan 11. aprila otišao u Rim, gde ga je primio Musolini. Posle sastanka u Rimu, Pavelić se sa svojom ustaškom pratnjom ukrcao na voz i stigao u Zagreb preko Trsta i Rijeke. U Karlovac je stigao 13. aprila sa oko 250-400 ustaša, gde ga je dočekao Fezenmajer, koga je nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop zadužio da nadgleda osnivanje NDH. U Karlovcu je Pavelić upitan da li je napravio nekakve obaveze prema Italijanima, ali je stigao i Musolinijev izaslanik Filipo Anfuzo da osigura da će Pavelićeve izjave po pitanju Dalmacije i priznavanju od strane sila Osovine biti primljene na zadovoljavajući način kod Hitlera i Musolinija. Ova pitanja su bila prvi znak nemačko-italijanskih tenzija zbog NDH. Diplomatsko priznanje NDH je odloženo dok se osigura da će Pavelić ispuniti obećane teritorijalne ustupke Italiji. To je značilo da je Pavelić morao da preda Italiji oko 5400 km² teritorije, na kojoj je živelo oko 380.000 stanovnika, od toga 280.000 Hrvata, 90.000 Srba, 5.000 Italijana i 5.000 ostalih. Kada se Pavelić na to obavezao, 15. aprila je stigao u Zagreb[23], a priznavanje sila Osovine je istog dana zagarantovano. Dan ranije, 14. aprila je Fezenmajer poslao telegram nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova u kome Pavelić i Kvaternik mole Hitlera da ih on i nemački ministar spoljnih poslova prime što pre kako bi izrazili Hitleru zahvalnost za priznanje NDH i obećali da će živeti i umreti za Hitlera.[24] Sutradan, kao poglavnik Nezavisne Države Hrvatske 16. aprila Pavelić je potpisao dekret o obrazovanju vlade NDH. U vladi je uzeo položaj predsednika vlade i ministra inostranih poslova. Dekretom je Osman Kulenović imenovan za potpredsednika vlade, Slavko Kvaternik za Pavelićevog zamenika, a još osam istaknutih ustaša je postavljeno za ministre. Potom je osnovao Hrvatsko domobranstvo i organizovao upravnu i diplomatsku službu. Po uzoru na Hitlera, ustaški pokret postao je jedini nosilac političke volje u zemlji i menja mu ime u „Ustaša - hrvatski oslobodilački pokret“ (UHOP). Ujedno je osnovao Glavni ustaški stan (GUS) kao organizaciono-političku, a Ustašku vojnicu i Ustašku nadzornu službu (UNS) kao vojno-policijske poluge režima. Ustaše su koristili postojeću birokratiju Banovine Hrvatske, koja je kasnije pročišćena i popunjena ustašama. Novi režim se oslanjao na koncept neprekinute hrvatske države od njihovog doseljavanja, i odražavaće se u ekstremnom hrvatskom nacionalizmu sa primesama nacizma, italijanskog fašizma, katoličkog klerikalnog autoritarizma i politike o seljaštvu Hrvatske seljačke stranke. Pavelić je pokušavao da odugovlači pregovore sa Italijom oko granice između dve države. U to vreme je dobijao podršku od Berlina. Galeaco Ćano je insistirao da Italija mora anektirati celo hrvatsko primorje, a posle nekog vremena Nemci su se povukli da bi sačuvali nemačko-italijanske odnose. Pavelić i Ćano su se ponovo sastali 25. aprila u Ljubljani da ponovo razgovaraju o granicama. Ćanov prvi predlog bila je aneksija celog hrvatskog primorja i zaleđa sve do Karlovca. Drugi predlog je bio manje zahtevan, ali uz čvršće veze sa Italijom, uključujući monetarnu, carinsku i personalnu uniju. Pavelić je odbio i umesto toga je zahtevao da Hrvatska dobije Trogir, Split i Dubrovnik. Ćano nije odgovorio, ali je obećao novi sastanak. Pavelić je i dalje računao na nemačku podršku, ali uzalud. Pavelić i Musolini su se sastali 7. maja u Tržiču i dogovorili su se da se o ovome ponovo razgovara u Rimu. Pavelić je otišao u Rim sa svojom delegacijom i potpisao Rimske ugovore. Tim ugovorima velik je deo dalmatinske obale, Krk, Rab, Korčula, Biograd, Šibenik, Split, Čiovo, Šolta, Mljet i delovi Konavla i Boka Kotorske predat Italiji. Hrvatski predlog da se Splitom i Korčulom zajednički upravlja je bio ignorisan. Dalje, Pavelić je pristao da imenuje princa Ajmonea, vojvodu od Aoste za kralja NDH pod imenom Tomislav II da bi izbegao uniju sa Italijom, ali je odlagao formalnosti nadajući se da će dobiti više teritorija ako prihvati novog kralja. Međutin, Ajmone je dobio i nikada nije vladao u NDH. Kao poglavnik NDH, Pavelić je imao potpunu kontrolu nad državom. Zakletva koju su polagali svi zaposleni u vladi je isticala da Pavelić predstavlja suverenitet NDH. Sama titula poglavnik je predstavljala bliske veze NDH i ustaškog pokreta, pošto je on istu titulu nosio i kao vođa ustaša. Dalje, Pavelić je donosio sve značajne odluke, uključujući i postavljanje ministara i vođa u ustaškom pokretu. Pošto NDH nije imala funkcionalni sabor, Pavelić je odobravao sve zakone, što ga je učinilo najmoćnijom osobom u državi. Zbog saradnje sa krajnje desnim krilom popularne Hrvatske seljačke stranke, Pavelićev režim je na početku bio prihvaćen od većine Hrvata u NDH. Uskoro je Pavelić posetio papu Pija XII, kako bi dobio priznanje državnosti od Vatikana, ali bez uspeha (mada je Vatikan poslao ambasadora u Zagreb), jer je Vatikan održavao diplomatske veze sa jugoslovenskom izbegličkom vladom. Početkom juna 1941. prvi put je posetio Hitlera, a 15. juna 1941. godine u Veneciji je potpisao pristupanje NDH Trojnom paktu. Pavelić je 10. juna morao da prihvati mađarsku aneksiju Međimurja. Početak terora U jednom od prvih akata po preuzimanju vlasti, Pavelić je 14. aprila potpisao Dekret o očuvanju hrvatske nacionalne imovine, kojim su stavljene van zakona sve velike transakcije imovine koji su načinili Jevreji dva meseca pre proglašenja NDH. Zatim je 17. aprila potpisao Zakon o odbrani naroda i države 17. aprila 1941. koji je nastupao na snagu odmah, imao je retroaktivno dejstvo i propisao smrtnu kaznu za svaku akciju koja nanosi štetu časti i životnim interesima NDH. Ovaj zakon je bio prvi od tri dekreta kojim su efektivno srpsko, jevrejsko i romsko stanovništvo u NDH stavljeni van zakona i vodilo je ka njihovom progonu i uništenju. Pavelić je 25. aprila potpisao zakon kojim je zabranjena upotreba ćiriličnog pisma, što je direktno pogađalo srpsko pravoslavno stanovništvo i Srpska pravoslavna crkva u NDH. Pavelić je 30. aprila potpisao zakon o nacionalnosti, čime su svim Jevrejima oduzeta državljanstva NDH, a zakon su pratili budući zakoni koji su ograničavali njihovo kretanje i boravak. Od 23. maja od svih Jevreja se zahtevalo da nose žute identifikacione oznake, a 26. juna Pavelić je izdao dekret kojim je okrivio Jevreje za njihove aktivnosti protiv NDH i naredio njihovo zatvaranje u koncentracione logore. Pavelić je 9. juna 1941. posetio Hitlera u njegovoj rezidenciji Berghof kod Berhtesgadena. Hitler je savetovao Pavelića da bi trebalo da pedeset godina vodi politiku nacionalne netrpeljivosti. Takođe ga je savetovao da prihvati slovenačke prognanike iz dela Slovenije koje je anektirala Nemačka i da deportuje Srbe na teritoriju Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije. Kao vođa NDH, Pavelić je glavni inspirator genocidnih radnji počinjenih u NDH, i bio je odgovoran za kampanje terora protiv Srba, Jevreja, Roma i Hrvata antifašista, u šta je spadalo organizovanje mreže koncentracionih logora. Brojna svedočenja sa Nirnberškog procesa kao i izveštaji iz nemačkih, talijanskih i austrijskih ratnih arhiva svedoče o zločinima izvršenim na civilnim stanovništvom. Osim Pavelića kao glavnog inspiratora genocida, njemu su najviše pomagali njegovi najbliži saradnici Eugen Dido Kvaternik i ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković, koji su bili odgovorni za planiranje i organizaciju, dok je Vjekoslav Luburić bio taj koji je izvršavao naređenja. Odnose unutar NDH Pavelić rešava terorom. Tako već 17. juna donosi zakonsku odredbu za odbranu naroda i države, koja vredi retroaktivno i predviđa samo jednu kaznu, smrtnu, za dela povrede časti i životnih interesa hrvatskoga naroda. U Hrvatskoj je uspostavio totalitarni sistem po uzoru na nacistički režim u Nemačkoj, doneo rasne zakone, uspostavio koncentracione logore sa ciljem totalnoga istrebljenja Srba, Roma, Jevreja i antifašista. Zabranio je sve stranke i društva, te uspostavio diktaturu i kult ličnosti. Pavelić se obrušio na celi srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bez razlike. To se odnosi u istoj meri na Jevreje i Rome, od kojih režimu nije pretila nikakva opasnost, za razliku od npr. hrvatskih komunista. Neki od prvih većih pokolja Srba su se dogodili upravo u područjima kao Podravina i Gorski kotar, i to nad Srbima koji su glasali pre rata za Seljačko-demokratsku koaliciju, dakle ne kao retorzija prema velikosrbima, nego kao sredstvo terora i nad najpomirljivijim Srbima. Da se ne radi samo o ekscesima tzv. „divljih ustaša“ (tj. pojedinaca koji su prišli ustaškom pokretu radi osvete i profita), vidljivo je i iz zakonodavstva NDH, kao i detaljno isplaniranih akcija istrebljenja, kako u selima, tako u koncentracionim logorima poput jasenovačkog. Moderni apologeti Pavelića koji ga pokušavaju koliko –toliko rehabilitovati prećutkuju upravo te ključne stvari: totalitarnu narav sistema, njegov položaj, kao i činjenicu da je većina ustaških obračuna bila usmerena ne na srpske četnike i slične protivnike bilo kakvoga hrvatstva, nego na obični srpski narod koje nije iskazivao u početku ništa više od ravnodušnosti ili neprijateljstva. Početak organizovanog otpora Početak oružanog otpora Do kraja 1941. prihvaćenost ustaškog režima među većinom Hrvata se pretvorilo u razočaranje i nezadovoljstvo, a zbog terora i bezakonja koji je sprovodio režim ponovo su počela da se pojavljuju projugoslovenske težnje, zajedno sa prokomunističkim. Nezadovoljstvo se pojačalo kada je Pavelić naredio da se Vlatko Maček uhapsi i pošalje u Jasenovac u oktobru 1941, a do kraja 1941. propagandni leci HSS su pozivali seljake na strpljenje pošto je „dan oslobođenja blizu“. U javnosti je stvaran kult ličnosti oko Pavelića. U ovo je spadalo uvođenje pozdrava u stilu nacista, naglašavanje da ga je jugoslovenski sud osudio na smrt u odsustvu i stalno ponavljanje da je prošao kroz muke da bi uspostavio nezavisnost NDH. Pavelić je sazvao Sabor 24. januara 1942. Sabor je zasedao između 23. i 28. februara, ali je on imao malo uticaja i posle decembra 1942. nije više sazivan. U junu 1942. Pavelić se sastao sa generalom Marijom Roatom i njih dvojica su se složila da se ustaška administracija može vratiti u zonu 3 osim u mesta sa italijanskim garnizonima. Pavelić se složio sa daljim prisustvom četničke Dobrovoljačke antikomunističke milicije i da će Italijani intervenisati u zoni 3 ako smatraju da je neophodno. Rezultat ovog dogovora je da su se Italijani uglavnom povukli iz oblasti u kojima NDH bukvalno nije postojala i nije imala načina da ponovo uspostavi svoju vlast. Ovo je stvorilo široku slabo branjenu oblast od Sandžaka do zapadne Bosne u kojima su partizani i četnici mogli da deluju. Do sredine 1942. Pavelićev režim je efektivno kontrolisao samo zagrebačku oblast uz neke veće gradove u kojima su se nalazili jaki garnizoni NDH i Nemačke. U drugoj polovini 1942. vrhovni komandant Jugoistoka general-pukovnik Aleksander Ler i Glez fon Horstenau su tražili od Hitlera da se postara da Pavelić ukloni nesposobnog Slavka Kvaternika i njegovog sina Eugena Didu Kvaternika. Hitler je bio besan na Pavelića što je svojom politikom rasplamsao ustanak u Hrvatskoj, čime je izgubio mogućnost upotrebe oružanih snaga NDH na istočnom bojištu, štaviše, morao je davati svoje snage za gušenje ustanka u NDH. Zato je pozvao Pavelića u svoj štab u Vinici (Ukrajina) na dan 23. septembra 1942. godine. Pavelić se složio prilikom posete Hitleru u Ukrajini septembra 1942. Sledećeg meseca Slavku Kvaterniku je dozvoljeno da ode u Slovačku, i Eugen je pošao sa njim. Zatim ih je Pavelić iskoristio kao žrtvene jarce i za teror tokom 1941–1942. i za neuspeh da snage NDH uspostave red i mir u državi. Posle kapitulacije Italije Nakon puča maršala Pjetra Badolja i pada Musolinija, Pavelić je napustio mesto predsednika vlade i 2. septembra 1943. na to mesto je imenovao Nikolu Mandića, a nakon kapitulacije Italije, 10. maja 1943. godine objavio izjavu o poništenju Rimskih ugovora, pripajanju delova Dalmacije koju su okupirali Italijani NDH, odbacio je ponudu da presto Hrvatske pripadne dinastiji Savoja i ponudio amnestiju Hrvatima koju su se pridružili partizanima. Međutim, Nemci su okupirali nekadašnje italijanske okupacione zone, uključujući rudnike i važna poljoprivredna područja. Do novembra 1943. Pavelić i njegov režim su kontrolisali samo mali deo teritorije NDH, a do marta 1944. SS-brigadefirer i general-major Vafen-SS Ernst Fik je primetio da „kad je reč o vlasti i moći, dr. Ante Pavelić je tek gradonačelnik Zagreba, bez predgrađa“. Svesni činjenice da će Nemačka izgubiti rat, nekoliko domobranskih oficira je pokušalo da zajedno sa HSS vodi tajne pregovore sa zapadnim Saveznicima o prelasku NDH na stranu Saveznika. U razgovorima sa HSS su učestvovali ministri Mladen Lorković i Ante Vokić. Pavelić je znao za Lorkovićevu i Vokićevu zaveru, ali nije preduzimao ništa. Njih dvojica su pogrešno pretpostavili da Pavelić odobrava njihov plan. Kada su Nemci saznali za planiranje puča, Pavelić je naredio da se Lorković i Vokić uhapse, zajedno sa nekoliko domobranskih oficira i pripadnika HSS. Pavelić je sudbinu NDH još više vezao uz sudbinu nacističke Nemačke, intenziviranjem terora prema svima koje se sumnjiči za izdaju kao i integracijom Hrvatskog domobranstva i Ustaške vojnice. Kraj NDH Videvši propast Nemačke i svestan da Hrvatske oružane snage ne mogu da se odupru komunistima, Pavelić je tek pred sam kraj rata pokušao da za svoj režim i državu traži političke alternative svom dotadašnjem savezniku. Tako je u aprilu 1945. učestvovao je u kombinacijama Dragoljuba Mihailovića i Lava Rupnika o stvaranju srpsko-hrvatsko-slovenskog antikomunističkog bloka, koji bi bio stavljen pod zaštitu zapadnih Saveznika. Da bi se olakšala predaja NHD Britancima, vlada NDH je 4. i 5. maja poslala dve misije Britancima sa memorandumom hrvatske vlade. Prvu misiju su presreli pripadnici Jugoslovenske armije, dok su članove druge misije, u kojoj je bio državni sekretar Vjekoslav Vrančić, Britanci uhapsili. Opšte rasulo i panika izazvana probojem Sremskog fronta su doveli da Pavelić krišom napusti Zagreb 6. maja 1945. ostavivši svoju vojsku i državnu upravu. Pavelić se sa delom svoje vojske pokušao da povuče u Austriju, zbog čega se nekoliko grupa od nekoliko desetina hiljada hrvatskih vojnika i civila počelo povlačiti na severozapad bez neke jasne strategije. Pavelić je 8. maja sazvao poslednje zasedanje vlade NDH u Rogaškoj Slatini. Na tom sastanku general Aleksander Ler je informisao hrvatsku vladu o nemačkoj kapitulaciji i predao Paveliću komandu nad snagama NDH.[43] Pavelić je potom imenovao generala Vjekoslava Luburića za komandanta hrvatske vojske. Kasnije istog dana Pavelićev konvoj je ušao u sovjetsku okupacionu zonu Austrije, odvojen od ostatka vlade NDH koji je otišao u britansku okupacionu zonu. Pavelićeva grupa se probila do američke okupacione zone i 18. maja stigla u selo Lajngrajt kod Radštata u kom su Pavelićeva supruga Mara i njihovo dvoje dece živeli od napuštanja NDH u decembru 1944. Pavelić je 8. maja naredio da kolone izbeglica nastave da idu u Austriju i da se ne predaju snagama Jugoslovenske armije, već Britancima. Međutim, Britanci su odbili da prihvate njihovu predaju, već su ih vratili nazad polovinom maja i deo su kasnije pogubili komunisti. Veliki broj izbeglica je usporio povlačenje, učinio neizvodljivom predaju kod zapadnih saveznika i na kraju je prouzrokovao mišljenje da oni nisu bili ništa drugo od ljudskog štita za ustaše. Zbog ovog napuštanja hrvatskih vojnika i civila, kasnije generacije hrvatskih emigranata su optuživale Pavelića za kukavičluk. Pavelićeva porodica je dalje živela u američkoj okupacionoj zoni. Nemci o ustašama Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre. Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000. Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: `I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. – Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda`! –  Herman Nojbaher O Paveliću i ustašama prema onome što kažu njihovi pokrovitelji i nadzornici – Hitlerov Gestapo i opunomoćeni general za NDH Edmund Glez fon Horstenau: U poverljivoj studiji šefa Gestapoa za NDH Hansa Helma, koji je 14. januara 1943. godine predao nemačkom poslaniku Kascheu i generalu Horstenau pod naslovom »Osnove partizanske opasnosti« Helm se zalaže za uklanjanje preduslova koji su ljude naterali u »zagrljaj komune« i dodaje: »Srpstvo daje najviše pripadnika partizana jer je bilo najsvirepije pogođeno... novi je režim u Hrvatskoj otpočeo s pogromima uništavanja i istrebljivanja Srba, kojima su se, javnim izjavama priključili i najviši vrhovi vlade, prihvativši ih kao glavni državni cilj. Što se pod pritiskom ustanka, tokom vremena, s merodavne ustaške strane govorilo drukčije i što se spominjalo čak i izmirenje, te nije više moglo popraviti štetu koju je, na primer, učinio dr. Mile Budak, sadašnji poslanik u Berlinu...« Opunomoćeni general Horstenau napisao je u svome izveštaju, između ostalog: „Ustaški pokret je počinjenim pogreškama, zločinima i pojavama korupcije tako kompromitovan, da bi državna egzekutiva (domobranstvo i redarstvo) morala biti od njega odvojena, čak uz napuštanje svake spoljne povezanosti...“ U toj panici pred svojim gospodarima, Pavelić je promemorijom od 11. novembra 1942. godine prihvatio da sve svoje policijske akcije prethodno najavi nemačkom generalu. Posleratni period Zagreb je napustio 6. maja 1945. godine, a 8. maja ujutru u Rogaškoj Slatini komandantom hrvatske vojske i povlačenja imenovao je Vjekoslava Maksa Luburića te je napustio Glavni stan i vojsku pa preko Austrije i Italije otišao u Argentinu. U tome mu je pomogao Krunoslav Draganović, hrvatski fratar i predstavnik NDH pri Vatikanu. Zadatak Krunoslava Draganovića je da izdaje lažna dokumenta ustaškim i nacističkim zločincima i da ih prebacuje u Južnu Ameriku. Jugoslavija je najkasnije od 1951. tražila od Argentine Pavelićevo izručenje, ali je Peronova vlada odbacivala ove zahteve, tvrdeći da Pavelić nije u Argentini i da između Jugoslavije i Argentine ne postoji sporazum o izručenju. Pavelić se povukao iz javnosti, ali je nastavio sa pokušajima obnove ustaškog pokreta. Sa Milanom Stojadinovićem, bivšim jugoslovenskim premijerom, koji je takođe živeo u Buenos Ajresu, sastao se 1954. Predmet njihovog sastanka je bilo sastavljanje plana o Velikoj Hrvatskoj i Velikoj Srbiji koje bi zamenile Jugoslaviju. Sastanak je izazvao kontroverzu, ali nije imao nikakav realan značaj.[46] Pavelić i druge ustaše su 8. juna 1956. osnovali Hrvatski oslobodilački pokret (HOP), čiji je cilj bio obnova NDH. HOP je sebe smatrao „odlučnim protivnikom komunizma, ateizma i Jugoslavije u bilo kom mogućem obliku“. Pavelić se često obraćao Hrvatima u egzilu. Protiv Pavelića optužnica je 1956. i vlasti Jugoslavije su nekoliko puta od Argentine tražili izručenje Pavelića, ali je ono uvek bilo odbijeno iz raznih razloga. Ranjavanje i smrt Tito nije uspeo da mu Pavelić bude izručen, ali postoje ozbiljne sumnje da je Titova državna bezbednost nastojala da ubije deo svojih protivnika koji su bili izvan Jugoslavije. Nakon pokušaja atentata na Pavelića 10. aprila 1957. godine[8] u predgrađu Lomas del Palomar u Buenos Ajresu, on se sklonio u Španiju u kojoj vladao poslednji fašistički diktator u Evropi Franko. Pokušaj atentata je izvršio Blagoje Jovović, a dan je biran s namerom jer je tog dana bila proslava „Dana nezavisnosti” hrvatsko-ustaške emigracije u Argentini (i u celom ustaško-hrvatskome rasejanju), odnosno stvaranja nacističke države NDH (10. april) čiji je Pavelić bio poglavnik. U Španiji se Pavelić pokušao oporaviti od ranjavanja u jednom katoličkom manastiru u Madridu, a umro je u decembru 1959. Nikada nije izašao iz bolnice. Nije pouzdano utvrđeno ko je izvršio atentat na njega. Pored Titove državne bezbednosti postoje i drugi osumnjičeni. Dolazilo je do sukoba među samim ustašama u inostranstvu, tako da je pokušaj ubistva mogao biti posledica njihovog unutrašnjeg sukoba. Naravno postojali su sukobi i između srpskih nacionalista i ustaša. Tako da su i srpski nacionalisti mogli biti izvršioci atentata. Po rečima srpskoga istoričara Milana St. Protića, iza atentata nije stajao Broz (koji nije imao volju da eliminiše Pavelića), već Slobodan Penezić Krcun i Milan Stojadinović. Premda je u istoriji ostao zabeležen kao izrazito negativna pojava, Ante Pavelić ima poštovanje poklonika i podršku nekih crkvenih lica u Hrvatskoj, HČSP-a, HSP-a ali i jednog dela Hrvatske seljačke stranke i HDZ-a. MG11 (N)