– Čitaš mi misli, draga moja! – Dina je napravila molećiv izraz lica. – Da li bi htela da mi doneseš jednu finu, slatku kaficu? Molim te. – Ne smem da te odbijem – Temi je zabrinuto posmatrala umorno lice svoje koleginice, ali i bliske prijateljice. – Izgledaš kao da bi umrla bez očekivane doze kofeina. – Ali i bez doze proteina! Da li u frižideru imaš neki sendvič za mene? – Sa puterom i šunkom? – Ti si moj spasilac! – Dina ju je zahvalno pogledala. – Šta bih ja radila bez tebe? – Pa, ono što ja znam je da bi te svi ostali, sem mene, pustili da umreš od gladi, žeđi, ili umora, svejedno! – poručila joj je Temi, povlačeći se sa vrata. Dina je tiho uzdahnula. I ona sama je bila svesna toga da je malo ko u firmi brinuo o njoj i njenim potrebama, ali nije gubila nadu da bi nešto moglo da se promeni. Kao pravnik, verovala je u pravdu, u njenu moć, njene puteve. U to da, pre ili kasnije, pokaže svoje lice, ono, pred kojim svi obaraju oči. Pred kojim se ispravljaju laži i pred kojim stvari dolaze na svoje mesto. Odmotala je celofan sa sendviča kojeg joj je Temi donela i gladno ga zagrizla. Zatvorila je oči, zabacila glavu i ispustila uzdah zadovoljstva. Knjigu potražite OVDE

Prvi put u nekoliko proteklih godina osedala se opušteno dok je pratila slugu do male trpezarije u kojoj je postavljen doručak Bila je sigurna u to da de joj trebati vremena da nauči gde je koja prostorija. Mala trpezarija nije bila mala prostorija, ali tako su je zvali zbog malog stola za ručavanje za dvanaest osoba. U trpezariji je zatekla svoju sestru, njihovu pratilju gospođu Vebster, lorda Menlija sa suprugom, lorda Ervija i Stentona. Muškarci su ustali da je pozdrave, a Veriti im se nasmešila pre nego što je prišla dugoj komodi na kojoj su bili poslužavnici puni hrane. Mogu li da vam predložim ribu? – Stenton ju je gledao i dalje stojedi. – Moja kuvarica je izvrsno priprema. Hvala, radije bih se opredelila za voce – pogledala ga je preko ramena. – Ne sumnjam u vašu reč… Drago mi je zbog toga – nasmešio se zadovoljna Veriti se brzo okrenula pokušavajudi da prikrije crvenilo koje ju je oblilo, a onda je počela da puni tanjir raznim vodem. Radila je to polako, dajudi sebi vremena da se smiri pre nego što je pošla do stola. Za trenutak je zbunjeno zastala shvativši da Stenton i dalje stoji, a onda je primetila da drži izmaknutu stolicu. Knjigu potražite OVDE

Labudovo jezero je baletska predstava podeljena na činove – beli labud dominira na sceni, ali publika uvek dolazi da vidi labudice. Uloge Odete i Odilije nekada su bile odvojene, ali sada se obično igraju od strane iste balerine. Ova dvostruka uloga je izuzetno zahtevna, zahtevajući besprekornu tehniku i emotivnu dubinu. Ali koliko su balerine spremne da se bore za tu ulogu? Ava Kirilova je dugo radila i žrtvovala se za svoju karijeru u Londonskom ruskim baletu. Konačno je ostvarila svoj san i postala labudica. Njeno izvođenje je bez greške, privlačeći pažnju svih. Ali postoji neko ko želi da vidi Avu kako pada. Tko je taj misteriozni pojedinac koji želi da uništi sve što je Ava stekla? U “Gledaj je kako pada” susrećemo se sa svetom baleta koji je ispunjen strašću, rivalstvom i željom za uspehom. Erin Keli nas uvodi u začarani svet scene, otkrivajući mračne tajne i opasnosti koje vrebaju iz senke. U ovoj uzbudljivoj priči, čitaoci će se suočiti sa intrige, strasti i nepredvidivim preokretima koji će ih držati zakačenima do samog kraja. Da li će Ava uspeti da se odupre svojim neprijateljima i ostvariti svoje snove ili će pasti pod teretom tajanstvene opasnosti? Saznajte u ovoj izuzetno napetoj priči o ljubavi, umetnosti i želji za uspehom.

Prošlo je tek nekoliko godina otkako je umrla Edina majka pri porodu kćerkice. Tad mu je bilo već dvadeset godina i spremao se upisati na sveučilište u Bonnu. Svoju je namjeru odgodio za kraće vrijeme, želeći da bude uz oca u njegovoj tuzi jer je teško patio zbog gubitka žene. Grofica Ulrike, njegova supruga, nije imala još ni četrdeset godina kad je umrla. Svi su je voljeli zbog njezine dobrote. Stoga nije ni bilo čudno što joj je muž jedva podnio bol gubitka. Odnijeli su je u hladnu grobnicu plessentinskog dvorca. Umjesto nje, u dvorac se uselila sićušna djevojčica, posmrče. Otac u svojoj tuzi nije htio ni čuti za to dijete. Čak niti ga vidjeti. Edo se smilovao malom biću. Žalio ga je zbog njegove bespomoćnosti. Gledao je u sestrici skupocjen majčin zalog, pa nije ostavljao oca na miru dok se njegova nepravedna srdžba prema maloj Helli nije pomalo smirila. Tek tada, kad je nagovorio oca da se pobrine za malu djevojčicu, otputovao je Edo u Bonn. Njegov otac meñutim nikada nije uspio zaboraviti svoju ženu. Nikad mu se više nije vratila veselost i bezbrižnost svjetskog čovjeka od prije. Živio je tiho i povučeno na imanju Plessentin, i samo kad bi se Edo za vrijeme praznika vraćao u dvorac, tamo bi opet zavladao život. Hella je u toj tužnoj okolini bila ipak veselo i uvijek dobro raspoloženo dijete. Bila je dražesna djevojčica zlaćane kose i divnih modrih očiju poput majčinih. Kad je počela na svojim debelim nožicama trčati po dvorcu, mazeći se poput male mačkice, a pritom je postajala sve sličnija svojoj majci, i grof je potisnuo svoju srdžbu pa je to dijete zamalo bezgranično zavolio. Godine su prolazile. Edo je završio studije pa je sada radio na njemačkom poslanstvu u Parizu. Stoga je rijetko dolazio kući. Sestri je slao darove i mala, srdačna pisamca, na koja mu je ona odgovarala teškom mukom svojim dječjim rukopisom. Helli je jako teško padalo sjediti na miru i učiti. Stoga se baš nije mogla pohvaliti nekim naročitim znanjem. U jahanju i penjanju, pak, mogla se takmičiti sa svakim dječakom. Edi se život u Parizu vrlo svidjao. Uživao je u njemu, iako nikada nije ni u čemu pretjerivao. Svi su ga voljeli zbog njegove prirodjene ljubaznosti. Gospodje su ga mazile na sve moguće načine, a imao je i mnogo prijatelja. Bilo je očigledno, medjutim, da se usprkos tome nije namjeravao oženiti, a niti je bilo kojoj ženi obraćao osobitu pažnju. Govorilo se da su ga ponekad vidjeli u društvu neke prekrasne djevojke, koju nitko nije poznavao. Stoga su ga prijatelji zadirkivali, sve dok to jednog dana nije odlučno zabranio. Dakako da su u njegovu odsustvu sada još i više o tome razgovarali. Uskoro su svi znali da Edo Plessen ima ljubavnu vezu s nekom ženom koja nije pripadala njegovu društvenom krugu. Knjigu potražite OVDE

D 1 etektiv inspektor Ray Stevens stajao je uz prozor i mozgao o svom uredskom stolcu, kojem je lijevi naslon za ruku bio slomljen već najmanje godinu dana. Dosad je tome pristupao pragmatično i jednostavno se nije naslanjao na njega, ali dok je on bio na ručku, netko je na poleđini naslona crnim flomasterom napisao „defektan”. Ray se pitao hoće li se novopronađeni entuzijazam nadređenih kojim su pristupili reviziji inventara protegnuti do zamjene manjkavog stolca, ili mu je suđeno da bristolski odjel kriminalističke policije vodi sa stolca koji baca ozbiljnu sumnju na njegovu vjerodostojnost. Nagnuo se prema stolu kako bi u kaotičnoj gornjoj ladici pronašao flomaster pa čučnuo i preinačio natpis u „efektan”. Vrata njegova ureda otvorila su se i on je brzo ustao vraćajući čep na flomaster. – Ah, Kate, baš sam… – Zanijemio je shvativši što znači izraz na njezinu licu gotovo i prije no što je opazio ispis u njezinoj ruci. – Što imaš? – Bijeg s mjesta prometne nesreće u Fishpondsu, šefe. Poginuo je petogodišnji dječak. Ray je uzeo ispis iz Kateine ruke i preletio pogledom preko njega, dok je Kate u nelagodi stajala na vratima. Nedavno položivši detektivski ispit, u kriminalističkom odjelu radila je tek nekoliko mjeseci i još je uvijek hvatala konce. Međutim, bila je dobra: bolja no što je znala. Knjigu potražite OVDE

Kijara i njen brat Markus pokušavaju da prežive u Istočnom Ouklandu, u kompleksu stanova poznatom kao Rigal haj. Njihova porodica je prošla kroz teška iskušenja, sa smrću i zatvorom koji su ih razdvojili. Dok Markus sanja o uspehu kao rep zvezda, Kijara se bori da pronađe posao kako bi plaćala skučeni stan i brinula se o devetogodišnjem dečaku iz susedstva, koga je majka napustila. Jedne noći, pijani nesporazum sa neznancem pretvara se u neočekivanu priliku za Kijaru. Očajnički potrebna novca, ona se upušta u posao koji nikada nije ni sanjala da će raditi. Međutim, njen život se menja iz korena kada se njen identitet pojavi u policijskoj istrazi koja otkriva veliki skandal unutar ouklandske policije. Lejla Motli majstorski prikazuje snagu i hrabrost Kijare dok se suočava sa izazovima života. Ova knjiga nas vodi na putovanje kroz njenu borbu za opstanak, suočavanje sa tajnama i suočavanje sa sistemom koji je korumpiran. “Noćna ptica” nas tera da razmišljamo o socijalnim nepravdama i posledicama seksualnog zlostavljanja, dok istovremeno ističe važnost hrabrosti i odlučnosti u borbi za pravdu. Ovaj roman je snažna i emotivna priča o izdržljivosti, borbi za istinu i pronalaženju nade u teškim vremenima. “Noćna ptica” će vas duboko dirnuti i podstaći na razmišljanje o društvenim pitanjima koja često ostaju skrivena. Lejla Motli stvara autentične i slojevite likove koji će vam ostati urezani u sećanju dok pratite njihovu neumornu borbu za pravdu.

DOMAĆICE TRILERI/MISTERIJE Šifra artikla: 387188 Isbn: 9788610050141 Autor : Aleks Hej Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO London, 1905. Veličanstveni bal. Odvažna pljačka. Gospođa King nije obična domaćica. Rođena u svetu prevaranata i lopova, od sebe je stvorila uglednu ženu pod čijom je palicom najgrandioznija kuća u Mejferu. Vila je prepuna dragocenosti i predstavlja svetlucavi simbol bogatstva i moći, ali u nje... Detaljnije London, 1905. Veličanstveni bal. Odvažna pljačka. Gospođa King nije obična domaćica. Rođena u svetu prevaranata i lopova, od sebe je stvorila uglednu ženu pod čijom je palicom najgrandioznija kuća u Mejferu. Vila je prepuna dragocenosti i predstavlja svetlucavi simbol bogatstva i moći, ali u njenim senkama vrebaju mračne tajne. Kada nakon godina odane službe iznenada dobije otkaz, gospođa King okuplja probranu grupicu žena koje će joj se pridružiti u osveti: kraljicu crnog tržišta rešenu da poravna račune, glumicu koja čezne za veličanstvenom ulogom, krojačicu koja sanja o boljem životu i prethodnicu gospođe King, koja i sama žudi za osvetom. U noći žarko iščekivanog bala koji će se održati u kući, opljačkaće sve iz nje, pravo ispred nosa uglađenim gostima i nekadašnjim poslodavcima. Ali postoji nešto što gospođa King priželjkuje još više od novca – a to je istina. I rizikovaće sve da je dobije. „Ovaj elegantno mudar i živahan triler ujedno je društveni komentar o nevoljama obespravljenih.“ – The Washington Post Domaćice je debitantski roman Aleksa Heja, ovenčan nagradom Kaledonija. Izbor je urednika Amazona u kategoriji najbolja misterija i triler; za najbolju knjigu leta izabrali su je: The Washington Post * Good Housekeeping * Harper's Bazaar * Reader's Digest O autoru: Aleks Hej je odrastao u Ujedinjenom Kraljevstvu, u Kembridžu i Kardifu, i piše otkako zna za sebe. Studirao je istoriju na Univerzitetu u Jorku i napisao disertaciju o moćnim ženama na kraljevskim dvorovima, češljajući arhive u potrazi za svim spletkama i intrigama koje je mogao da pronađe. Radio je u izdavaštvu i dobrotvornim organizacijama. Živi sa suprugom u Londonu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija TRILERI/MISTERIJE Autor Aleks Hej Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2024 Format 14,5x20,5 Strana 304 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Već posle nekoliko dana, njena koža je zavidno preplanula, tako da je, onako vitka, u elegantnom crnom bikiniju, izgledala kao lepotica s neke izazovne, raskošne reklame. Bila je izrazito visoka, ali graciozne građe, perfektno izvajanih dugih udova. Lice su joj velikim delom zaklanjale tamne naočari, ali su se jasno videli mali pravilan nos i lepo oblikovana brada, uokvireni crvenkastom kosom, koja se presijavala na suncu. Naročito su privlačila pažnju Sofijina usta, punih, savršeno isklesanih usana, koje su Istovremeno ostavljale utisak strastvenosti i odlučnosti. Svako ko bi je, makar letimično pogledao, znao je da je to lice izuzetne osobe, snažnog karaktera. Radila je kao foto-model, manekenka, i kao glumica u pozorištu i na televiziji. No, od kada je završila školu za dramske umetnike, svoje profesionalne ambicije usmerila je isključivo na glumu. U stvari, oduvek je maštala da postane glumica. Međutim, prethodne dve godine u njenoj pozorišnoj karijeri bile su prilično jalove. Dobila je svega nekoliko epizodnih uloga u osrednjim komadima. U međuvremenu, snimila je nekoliko televizijskih reklama. A onda joj se, iznenada, ukazala prva prava šansa — ponudili su joj ulogu u uzbudljivoj drami koju je realizovala stanica BBC 2. Bila je to najveća prekretnica u njenom poslu i njen najbolji dotadašnji glumački nastup. Pa ipak, ni posle osam meseci, koliko ju je delilo od tog značajnog događaja, nije mogla o njemu da razmišlja, a da se ne rastuži. Počelo je kao divan izazov, a završilo se s gorčinom i bolom. Knjigu potražite OVDE

Talija, izgledaš kao boginja – Krispen Blit, vlasnik umetničke galerije “Blit” u Bejsvoteru, pozdravio je Taliju Rejnolds. – Kamenčići oko tvog vrata vrede malo bogatstvo. – Veliko bogatstvo, da budemo precizniji – uzvrati Talija i automatski povuče ogrlicu. – Ovi kamenčići, kako ih nazivaš, besprekorni su safiri iz Kašmira. – Da li je to poklon od tatice? Mora da je poslovanje u „Rejnolds Grejmsu” svakim danom sve bolje – Krispenov osmeh odjednom je postao izveštačen. – Lepo je znati da je recesija u nekim firmama već prošla. Na gorki ton u Krispenovom glasu Talija se namrštila. Čula je neke glasine o tome da je Blitova galerija pogođena krizom. U jednom momentu pokušala je da kaže Krispenu da ni u juvelirskom poslu njenog oca nije baš sve ružičasto. Srećom, njen otac uspevao je da održi poslovanje zahvaljujući ušteđevini. I Talija je poslednja tri meseca radila besplatno, a sportski automobil koji je pre tri godine od oca dobila za dvadeset prvi rođendan zamenila je za stariji i slabiji „mini-moris”. Prodala je neke komade nakita, kao i dizajnirane haljine. Haljinu koju je te večeri nosila pozajmila je od jedne prijateljice, inače vlasnice butika. Ni ogrlica u koju su ugrađeni safiri i dijamanti nije bila njena, već vlasništvo „Rejnolds Grejmsa”. Otac ju je zamolio da je te noći nosi oko vrata jer će tako možda skrenuti pažnju nekog novog klijenta. Talija se plašila da će je izgubiti pa ju je stalno pipkala rukom. Knjigu potražite OVDE

DOK JE SVET GOREO TRILERI/MISTERIJE Šifra artikla: 386184 Isbn: 9788610049701 Autor : Džejms Kestrel Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO „Prokleto dobra knjiga… Oduševljen sam.“ – Stiven King. NIJE IMAO MAPU. ALI NIJE SE PLAŠIO DA ĆE SE IZGUBITI. VEĆ JE BIO IZGUBLJEN. Može se reći da Džo Makgrejdi uživa u životu: nakon što je napustio Mornaricu, Honolulu je postao njegov dom. Radi kao policajac, i sve u svemu ima miran posao, s... Detaljnije „Prokleto dobra knjiga… Oduševljen sam.“ – Stiven King. NIJE IMAO MAPU. ALI NIJE SE PLAŠIO DA ĆE SE IZGUBITI. VEĆ JE BIO IZGUBLJEN. Može se reći da Džo Makgrejdi uživa u životu: nakon što je napustio Mornaricu, Honolulu je postao njegov dom. Radi kao policajac, i sve u svemu ima miran posao, samo poneka kafanska tuča, krađa, sitni prekršaji. A tu je i Moli, i nagoveštaj zajedničke budućnosti. Međutim, jedne večeri, Makgrejdija iznenada zovu da se javi na dužnost. Na imanju bogatog biznismena sa ostrva otkriveno je telo. Potreban im je neko da brzo reši slučaj, bez previše buke. Ali potraga za istinom uvek podiže prašinu, a žrtva ima moćne rođake. Tako počinje istraga širom Pacifika, baš kada se flote Zemlje izlazećeg sunca spremaju za napad koji će promeniti istoriju. U vrtlogu napetosti i strasti, u sukobu dva sveta, prepliću se ljubav i avantura, uzbudljiva istraga i velika istorijska dešavanja. Knjiga je ovenčana prestižnom književnom nagradom „Edgar Alan Po“ za najbolji roman, kao i nagradom „Bari“ za najbolji triler godine. Njegova dela dobila su pohvale mnogih autora, među kojima su Stiven King, Li Čajld i Džejms Paterson. Džejms Kestrel je pseudonim Džonatana Mura, advokata i romanopisca. Pre nego što je diplomirao prava u Nju Orleansu, radio je kao nastavnik engleskog jezika, vodič za rafting na reci Rio Grande, bio je vlasnik prvog meksičkog restorana na Tajvanu, savetnik u teksaškom kampu za maloletne prestupnike, kao i istražitelj advokata odbrane za krivična dela u Vašingtonu. Sada živi na Havajima sa porodicom. Vulkan je objavio „Otrov prošlosti“ ovog autora, ali pod pravim imenom, Džonatan Mur. Slični naslovi mogu se naći među najboljim ostvarenjima old school krimića. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija TRILERI/MISTERIJE Autor Džejms Kestrel Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14,5x20,5 Strana 320 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

KGBT+ ROMAN Šifra artikla: 384954 Isbn: 9788679583437 Autor : Viktor Peljevin Izdavač : L.O.M. Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budistički... Detaljnije Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu. KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu. Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. zaboj, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario. Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije.To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog. U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim.Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMAN Autor Viktor Peljevin Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač L.O.M. Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2023 Format 21x14 Strana 399 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Mesecima kasnije, bivši policajac po imenu Bil Hodžis, još uvek progonjen nerešenim zločinom, razmišlja o samoubistvu. Kada dobije sumanuto pismo od „pomoći“, u kome se pripisuje zasluga za ubistva, Hodžis se budi iz svoje depresivne i upražnjene penzije, plašeći se još jednog još đavoličnijeg napada i pakao da ga spreči. Brejdi Hartfild živi sa majkom alkoholičarkom u kući u kojoj je rođen. Voleo je osećaj smrti pod točkovima mercedesa i želi ponovo tu žurbi. Samo Bil Hodžis, sa nekoliko ekscentričnih i neusklađenih saveznika, može da uhapsi ubicu pre nego što ponovo udari. I nemaju vremena za gubljenje, jer će Brejdijeva sledeća misija, ako uspe, ubiti ili osakatiti hiljade. Gospodin Mercedes je rat između dobra i zla majstora neizvesnosti čiji je uvid u um ovog opsednutog, ludog ubice jeziv i nezaboravan. Stiven King je možda priznati veliki majstor horor fantastike, ali je oduvek znao da svakodnevni demoni koji se kriju iza paravanskih vrata na ulicama malih gradova mogu da odzvanjaju našim najdubljim užasima jednako efikasno kao i zlo stvorenje u kanalizaciji. Duševne bolesti, zavisnosti, siromaštvo, traume iz detinjstva, otuđenje – to su prava čudovišta koja čuče ispod površine naših života i vrebaju stranice većine njegovih fikcija u ovom ili onom obliku, čak i u pričama koje se čine zabrinutim. sa očiglednijim natprirodnim silama zla. Nema ničeg paranormalnog u vezi gospodina Mercedesa, njegovog 57. romana. To je stari dobri, trkački triler sa svim omiljenim tropima žanra koji su poređani od početka: detektiv maverick koji mora delovati van granica zakona; ubica sa ličnom osvetom i nezdravim odnosom sa majkom; grupa neprilagođenih koji sarađuju da ga zaustave pre nego što uspe da izvrši svoj plan ubistva. Možete čak reći da su ovi gradivni blokovi žanra poznati do tačke klišea; zanimljiviji je deo koji socrealizam igra u mašineriji ove priče. Mr Mercedes počinje 2009. godine, dok recesija jača svoj stisak na neimenovani grad na srednjem zapadu. Održaće se sajam poslova na sportskom stadionu; očajni nezaposleni preko noći dolaze u red u hiljadama. Dok svane, elegantni 12-cilindarski Mercedes SL500 brzo izlazi iz magle i prolazi kroz gusto zbijenu liniju, ubivši osam ljudi i povredivši još 15. To je malj metafore: luksuzni automobil bezobzirno slama one koji su već žrtve nejednakosti. King je odmah uhvatio interesovanje čitaoca; da li je ovaj ubica politički motivisan i na čijoj je strani? Da ovo nije ludnica, saznajemo skoro odmah. Ubica Mercedesa je 28-godišnji Brejdi Hartfild, koji je još na slobodi godinu dana nakon svoje smrtonosne vožnje. U celom gradu, detektiv Bil Hodžis, koji je radio na slučaju pre nego što je otišao u penziju, razmišlja o samoubistvu kada dobije pismo u kome se tvrdi da je od ubice Mercedesa. Od ove tačke roman postaje bitka duhova između Hodžisa i Brejdija dok svaki pokušava da namami drugog u svoju zamku. Ovo psihološko ispitivanje dolazi donekle na račun napetosti i narativnog tempa, koji se tek pred kraj pojačava. Gospodin Mercedes je čvrsto ukorenjen u realizmu malog grada zbog kojeg se King često slavi i koji se često zanemaruje u žanru trilera; ulozi su ovde prilično mali i Hodžis je neugledni heroj, baš kao što je Brejdi banalna vrsta čudovišta. Možda je najstrašniji aspekt koliko potencijalnih Brejdija Hartfilda može da vreba širom Amerike uništene recesijom, okrivljujući društvo za ono što su postali; ovo je pravi strah koji King seje u glavama svojih čitalaca. Nikada se više nećete osećati opušteno na javnom skupu.

Tog novembarskog ponedeljka Templa Kros je konačno mogla da kaže da je iza statusa nesrećno udate prešla u status srećno razvedene žene. U stvari, ona nije smatrala da razvod braka zaslužuje da se nazove srećnim događajem, ali u svakom slučaju doneo joj je olakšanje i dugo priželjkivani osećaj slobode. Imala je trideset šest godina, a od toga poslednjih deset, onih deset godina koje su mogle da budu njene najbolje, protraćila je na Metjua. Ne bi se moglo reći da je njen sada već bivši suprug bio loš čovek. Naprotiv, Metju je bio dobrodušan, pošten, tolerantan, nežan… Posedovao je čak i tu kod muškaraca toliko retku osobinu, bio je veran. Templa je mogla da se zakune da on, bar tokom onih godina dok su živeli zajedno, nije ni pomišljao na neku drugu ženu. Ali čitavo mnoštvo Metjuovih dobrih osobina potpuno je poništavala jedna mana. Bio je alkoholičar. Taćnije, u početku je bio samo čovek koji kada uveče dođe kući popije jedno piće pre i jedno piće posle večere, i u tome nije bilo ničeg neobičnog, mnogi ljudi su imali taj običaj. Ali kada je doživeo svoj prvi ozbiljan poraz u životu, to jest kada u firmi nije dobio unapređenje koje je zasluživao i kada je umesto njega na rukovodeću poziciju postavljen njegov kolega, nesposobnjaković sklon spletkarenju, Metju nije bio dovoljno jak da to podnese. Umesto da nastavi da se bori i sačeka sledeću priliku, ili da potraži drugo radno mesto na kome će više ceniti njegovo zalaganje, postao je rezigniran i depresivan, i Templa je sve češće osećala kako mu dali i koža mirišu na alkohol. Njegova uobičajena večernja čašica počela je da se umnožava, a «opuštanje» se pretvaralo u pijančenje. Jedno vreme Templa nije komentarisala, nadajući se da će to proći kao što je i došlo i da će se njen muž osloboditi loše navike, ali to se nije dogodilo. Počeo je da postaje zavisnik, sve češće je odsustvovao sa posla zbog mamurluka ili bi, još gore, pijan odlazio da radi. Posle nekoliko ozbiljnih opomena koje mu je direktor uputio usledilo je ono što se i moglo očekivati, izgubio je posao. To ga je potpuno izbacilo iz ravnoteže i još više pogoršalo njegov problem sa alkoholom. Umesto da dođe sebi, prestane da pije i počne da traži novo radno mesto, on je po čitave dane sedeo u zamračenoj sobi sa flašom ispred sebe. Kada bi se Templa vratila kući već je spavao mrtvim snom, u sobi u kojoj je zadah alkohola bio toliko jak da je izazivao mučninu. Iako nikada nije bio agresivan, već sama činjenica da je neprestano pijan i potpuno nesposoban da na bilo koji način funkcioniše, bila je dovoljna da se Templin život pretvori u pakao. Kako nije radio, sve troškove života morali su da podmiruju od njene plate. Najzad je bila prinuđena da novac i kartice svuda nosi sa sobom i da ih skriva od njega ne bi li ga sprečila da kupuje piće, a tada je on počeo da je potkrada. To je bila kulminacija. Na njenom mestu svaka druga žena jednostavno bi ga izbacila iz kuće i zatražila razvod, ali ona je bila i previše odana da učini tako nešto. Ostala je uz njega, i uporno ga ubeđivala da pođe na lečenje. Zajedno sa njim posećivala je porodične terapeute i klubove za odvikavanje od alkoholizma, ali ništa nije vredelo. Knjigu potražite OVDE

Dok su se njih dve opraštale na aerodromu u Oklandu, Mora je rekla: – Sada uživaj! Žizel Foster se nasmešila: – Naravno da hoću. Kuma joj je blago rukom dala znak da požuri ka izlazu i dodala: – Kad se vratiš,želim da vidim kako ti se oči sijaju, da nestanu ti tamni kolutovi i da ti hod bude lepršav a obrazi rumeni. Predugo si naporno radila i zato je onaj grip prešao u upalu pluća. To neka ti bude upozorenje. – Znaš da sam ja oduvek bila bledunjava. Leola je bliznakinja zlatastog tena i rumenih obraza! A neko mora da radi kako bi se Parirua održala u životu – branila se Žizel dok je proveravala putna dokumenta. Starija ţena ju je pronicljivo pogledala: – To što je generacijama u posedu tvoje porodice ne znači da život treba da posvetiš imanju. – Ali ja to volim – odvratila je Žizel. Mora uzdahnu. – Znam, znam. I previše, ali nemoj da sad poĉinjem o tome. Pokušaj da zaboraviš na farmu, stado, radnike i hipoteku u naredne dve nedelje. Kad bi to bilo tako lako! Međutim, Žizel klimnu glavom. –Važi. – Verovatno ćeš shvatiti da je Kokosov zaliv suviše bučan za tvoj ukus, barem u početku, ali pokušaj da se opustiš i zabavljaš. Možeš malo i da luduješ, mnogo da flertuješ i smeješ se – Mora se nasmešila i poljubila Žizel u obraz, a potom je blago gurnula i dodala: – I obavezno se odmaraj svako popodne. Zaista želim da ti obrazi budu rumeni kada se vratiš. Žizel ju je čvrsto zagrlila. – Mnogo ti hvala, ne samo zato što si organizovala ovo putovanje već i što si ga platila. Obećavam da ću uživati u svakom trenu. Knjigu potražite OVDE

Majka mi nije rekla da dolaze. Posle je tvrdila kako nije želela da izgledam nervozno. Iznenadila sam se, jer sam mislila da me dobro poznaje. Nepoznati ljudi bi mislili da sam mirna. Kao beba nisam plakala. Samo moja majka bi zapazila kako mi se stežu vilice i šire ionako krupne oči. Sekla sam povrće u kuhinji kad sam čula glasove ispred ulaznih vrata – ženski, svetao kao uglačani mesing, i muški, dubok i taman poput drveta stola na kom sam radila. U našoj kući su se retko čuli takvi glasovi. U tim glasovima sam čula debele tepihe, knjige, bisere i krzna. Bilo mi je drago što sam pre njihovog dolaska dobro oribala prednje stepenište. Majčin glas – šerpa, krčag – približavao se iz prednje sobe. Dolaze u kuhinju. Gurnula sam praziluk koji sam seckala na mesto, zatim spustila nož na sto, obrisala ruke o kecelju i stisnula usne da bi se opustile. Majka se pojavila na vratima, oči su joj bile dva upozorenja. Žena iza nje morala je da se sagne, toliko je bila visoka, viša od muškarca koji je išao za njom. Svi su u našoj porodici, čak i moji otac i brat, niskog rasta. Žena je izgledala kao da ju je razduvao vetar, iako je dan bio tih. Kapa joj je stajala nakrivo, tako da su se sitne kovrdže izvukle ispod nje i visile joj po čelu poput pčela, a ona ih je nestrpljivo sklanjala. Okovratnik bi joj trebalo ispraviti, a nije bio ni dovoljno krut. Sivi ogrtač zabacila je sa ramena, pa sam videla da ispod njene tamnoplave haljine raste beba. Rodiće se krajem godine, možda i ranije. Knjigu potražite OVDE

ČOVEK BEZ OBAVEZA DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 389570 Isbn: 9788664771269 Autor : Miroslav Ćurčić Izdavač : PARTIZANSKA KNJIGA Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih... Detaljnije Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih. Čovek bez obaveza upire prstom u svoje čitaoce s pitanjem da li znamo šta radimo. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Miroslav Ćurčić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač PARTIZANSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2024 Format 20 Strana 106 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Sofija Gardner je zaprepašćeno posmatrala muškarca ispred sebe. – Mislim da vas nisam dobro shvatila… – promucala je nesigurno. Na njenom bledom licu samo su obrazi bili zažareni. Krupne tamno kestenjaste oči, širom otvorene, bile su vlažne, iako sebi nikad ne bi dozvolila da zaplače. – To je nova politika kuće, nemojte se ljutiti – Vilijam Rasel je nervozno okretao olovku u svojoj ruci. Njegovi tanki prsti na lepo negovanim rukama bili su u savršenom skladu sa ostatkom njegove pojave. Svetio sivo odelo, koje je služilo kao okvir besprekorno beloj košulji, bilo je šiveno po meri ili kupljeno u radnji nekog od poznatih dizajnerskih imena. – Kako to mislite da se ne ljutim? Upravo ste mi saopštili da sam ostala bez posla – u glasu Sofije Gardner nije bilo prizvuka prijateljstva, iako se Vilijam Rasel sve vreme usiljeno osmehivao. – Pa nije baš tako, i dalje možete da radite za nas… – trudio se da bude snishodljiv i ljubazan. – Ali… – Sofija je blago podigla svoju desnu obrvu. -Ali ne tu kolumnu. Ona je jedno od glavnih obeležja naših novina -Vilijam je sve vreme pokušavao da bude strpljiv. – Zar vam nije palo na pamet da je to zbog toga što sam je ja pisala? – Sofija je već bespomoćno širila ruke, pokušavajući da objasni svoje stavove. – Ma ne… mislim… vi ste odličan pisac, ali nama je sada neophodna reklama, bilbordi… – I zašto vam ja tu smetam? – i dalje joj nije polazilo za rukom da shvati suštinu njegove priče. – Pa za “novo lice” naših novina, potrebna su nam i nova lica novinara… Vi ste ipak na pragu četrdesetih. Nije to ništa lično. I dalje ćemo sarađivati. – Bojim se da nećemo! – Sofiji je već bilo dosta. Lupila je dlanom o sto, iznenadivši i sebe tim postupkom. Muškarac naspram nje se vidno trgao. Knjigu potražite OVDE

Stigao je, kao i obično, svega desetak minuta nakon što ju je pozvao i dobio potvrdu da će biti dobrodošao. Kao da je, potpuno siguran u njen odgovor, zvao iz automobila, iz neznatne udaljenosti od zgrade u kojoj je stanovala. Arijel nije želela da zavarava ni sebe ni njega da stvari nisu stajale upravo tako.Ona je, ma šta radila, i ma kakve obaveze imala, uvek bila spremna i raspoložena za to da bude sa Konradom, da vodi ljubav sa njim. Dočekala ga je odevena u laki, satenski ogrtač, koji je bio, baš kao i boja njenog izazovnog veša, boje cimeta. Otvorila mu je vrata naježene kože i očiju u kojima nije mogla da sakrije svoju žensku ushićenost. Nije morala da predugo čeka na to daje Konrad privije uz sebe, da posegne za njom. Najčešće je propuštao da je pozdravi, da je nešto upita, ili da joj nešto poveri.Samo bi joj se zagledao u oči. Nepogrešivo je pogađao kako se osećala. Ako bi procenio da je bila umorna, da je iza nje bio težak dan, bio bi nežniji i strpljiviji, produžavao bi predigru unedogled. Položio bi je pored sebe i beskrajno dugo joj šarao prstima po telu, dok ne bi počela da se uvija od nestrpljenja. Ali, ako bi primetio da joj oči igraju, da joj telo nemirno podrhtava, započinjao bi ljubavnu igru žustrije, svestan toga da ju je nemilosrdno privlačio, i potpuno siguran u to da će je lako osvojiti i zadovoljiti. *** U najintenzivnijem trenutku uživanja se raspršila poput svetlosti, bljesnula je poput munje, obasjala je nebo, razredila je tamu. Sve ružno se pretvorilo u lepo, sve tužno u radosno, sve glupo u mudro. Sve je došlo na svoje mesto. Sve je uspevala da prihvati i razume. Sve, pa i to, da Konrad nije mogao da bude njen. Knjigu potražite OVDE

Vojvoda je svoj nadimak “Brzi” stekao u trenutku svog rodjenja. Njegov je otac upravo promatrao kako njegov konj “Brzi” prvi prolazi kroz cilj na trkama u Epsomu. Uto mu poče prilaziti njegov upravitelj imanja, gurajuüi se kroz mnoštvo. Na trenutak mu bijaše teško obratiti na sebe pozornost svoga gospodina, jer je ovaj bio okružen čestitarima. – Oprostite, vaša milosti! – Što se dogodilo, Hunteru? – Vaša je žena upravo rodila sina! – Sina? – Vojvodin glas privuþe pozornost ljudi oko njega. – Sin! Napokon! Vojvodini su prijatelji znali da on, nakon što su mu se rodile četiri kćeri, želi sina više od bilo čega drugoga na svijetu. – Sin, i to tri tjedna prerano! – radovao se vojvoda. – ýini se da i on namjerava biti Brzi, poput mog konja koji je upravo pobijedio. Od tog trenutka Markiza od Darlestona nisu zvali drugačije nego Brzi. Nakon što je napustio sveučilište u Etonu, bijaše vrlo malo žena koje su se mogle oduprijeti njegovom privlaþnom smiješku i prelijepom licu. Bijaše opravdano tvrditi da je bio neodoljiv. Nije se radilo samo o njegovom dobrom izgledu, društvenom položaju i bogatstvu njegove obitelji, veü on bijaše toliko privlačan i stoga što je smatrao život silno uzbudljivom, zabavnom pustolovinom. **** Nastade tišina, a vojvoda poče razmišljati o onome što je upravo rekla. Oduvijek je vjerovao da mu je sve što želi na dohvatu ruke. Duboko u sebi bio je posve siguran da e se uvijek smatrati pobjednikom.Čak mu je i sada bilo nemoguće povjerovati da postoji neka čudna vrst ljubavi koja ga je sve dosad izbjegavala. Sjeti se žena s kojima je bio povezan, ako je to bila prava riječ. Pomisli na zadovoljstvo koje su mu pružile i koje je on pružio njima. Uzbudjenje, zajedno proživljeno, bijaše ponekad nalik vatrometu koji je sjao na tamnom nebu. Ljubav? Bilo je mnogo raznih vrsta ljubavi, ali uvijek nalik plamenu koji je polagano zamirao. Knjigu potražite OVDE

Pre četiri godine, Dilan, bogati student iz Oxforda, boravio je u ogromnoj francuskoj vili kod svoje prijateljice Čeri. U to vreme, Adi je radila kao kućepaziteljka u toj vili. Pod suncem Provanse, Dilan i Adi su se zaljubili i proveli nezaboravno vreme zajedno. Dve godine kasnije, njihova veza je zvanično okončana, a od tada nisu imali nikakav kontakt. Međutim, sudbina ih ponovno spaja kada se njihovi automobili sudare dok putuju na Čerino venčanje u škotskim brdima. Dilanov auto je totalno uništen i nema šanse da stigne na vreme koristeći javni prevoz. Tako Dilan i njegov najbolji prijatelj, Adi i njena sestra, i slučajni putnik koje su pokupili preko Facebooka, moraju se skučiti u malenom mini kupeu kako bi krenuli na putovanje preko pola Britanije. Dok se kreću kroz prelepe pejzaže, nevoljno se zbližavaju, a Dilan i Adi počinju preispitivati odluke koje su ih doveli do raskida. Putovanje će biti ispunjeno smešnim situacijama, nezaboravnim avanturama i iskričavim dijalozima. Kroz ova neočekivana susretanja i razgovore, Dilan i Adi će otkriti da prošlost može imati drugačije značenje i da se ljubav može roditi iznova. Hoće li ova avantura ponovno zapaliti plamen njihove veze ili će samo potvrditi razloge za prekid? “Putovanje s bivšim” je roman koji će vas nasmejati, raznežiti i podsetiti na moć ljubavi i neočekivanih susreta. Bet O'Liri nas vodi na putovanje ispunjeno emocijama, iznenađenjima i romantičnim trenucima, dok se Dilan i Adi suočavaju s pitanjima o svojoj prošlosti i budućnosti. Ova knjiga je pravi izbor za sve ljubitelje romantičnih priča koji žele da se prepuste neodoljivom šarmu i avanturama koje donosi susret s bivšom ljubavi. “Putovanje s bivšim” će vam doneti osmehe, toplinu i veru u snagu ljubavi koja prevazilazi sve prepreke.

Vrata kancelarije Denija Kola otvorila su se, i njen privlačni šef, dečačkog izgleda, ušao je u njenu kancelariju Podigao je jednu obrvu značajno i zagledao se u nju. Videla je po izrazu njegovog lica da se bori da ne prasne u smeh. Mogla je da zamisli kako je izgledala. .Bila je visoka, vitka. malih grudi, a učinilo joj se da njena priljubljena odeća ističe sve nedostatke njenog tela. Da bi slika bila još kompletnija, maskara joj se razmazala po licu. Verovatno je izgledala kao da je upravo došla iz cirkusa. — Hajde kažite — rekla mu je, gledajući ga prkosno. — Podsećam vas na klovna, zar ne? — Ja sam džentlmen, draga damo. Da nije tako, mogao bih da vam kažem baš to — nasmejao se, pokazujući dva niza belih, savršeno oblikovanih zuba. — Kena, pređimo na posao. Šta mi je danas u planu? Oduvek je i bilo tako! Sve što ga je zanimalo kad je ona u pitanju bio je posao. Nikad nije zapažao njen izgled, čak ni kafa je izgledala izuzetno loše. Bila je glupa što se trudila se obuče za njega i što se nadala da će on primetiti njenu novu garderobu. Otvorila je knjigu s dnevnim rasporedom. — Imate slučaj gospođe Bejker u vezi nasledstva u devet u sudu. U deset i trideset imate Džejmsov slučaj, a kasnije imate sastanak u komori sa sudijom Monroom. On sudi Džejmsov slučaj, zar ne? Deni klimnu glavom. — A poslepodne? — upitao je. — Slobodni ste. — Pa, to je divno! ozario se. — Imam sastanak s Margo večeras. Biće to naporno veče. U stvari, uopšte mi nije jasno kako izržavam te večeri s njom. Pokušala je da se osmehne nezainteresovano, dok joj je srce kucalo snažno pri pomisli na tamnokosu lepoticu s kojom se Deni viđao već dva meseca. Veza je postala sasvim ozbiljna, što je Keni nanosilo neizdrživi bol. Kako bi preživela kad bi se Deni oženio s nekom drugom? Činilo joj se da ga je oduvek volela. Na žalost, on je kod nje zapažao samo njeno besprekorno i brzo kucanje na pisaćoj mašini. — Da li je Regan došao? — čula je ponovo njegov glas. Osetila je da se ukočila kad je Deni spomenuo svog starijeg polubrata. Plašila se tog čoveka i osećala se neprijatno u njegovom prisustvu. Onako snažan i uvek namršten, delovao je nekako zastrašujuće. Već šest meseci radio je kao ortak sa svojim bratom. Tih šest meseci bili su najteži Keni u celoj njenoj karijeri. Nije/joj bilo jasno zbog čega je Regan ostavio svoju razrađenu advokatsku kancelariju u Njujorku i zašto je došao ovamo, u Atlantu, da se pridruži Deniju i da postane njegov ortak. Regan je već stekao ime i reputaciju jednog od najboljih advokata u zemlji, a Deni je tek završio fakultet i započeo je svoju advokatsku praksu. — Mislim da nije — odgovorila mu je. — Ja sam upravo došla i još nisam pogledala u njegovu kancelariju. — A ne biste ni pogledali ako vas ja ne nateram, zar ne? —- pogledao je zainteresovano. — Zašto vas moj brat toliko zbunjuje? Pre neki dan rekao mi je da ima utisak da se vi skrivate od njega i da izbegavate susrete s njim. Mora da vas lovi da bi vam izdiktirao nešto. Premeštala se zbunjeno s noge na nogu. Nije bila stidljiva osoba. Znala je da reaguje i da kaže šta joj nije pravo. Ali, pred Reganom uvek je bila stidljiva i zbunjena. On je izazivao nervozu u njoj i smejao joj se u lice. Osećala je da je on prezire, i uvek je imala želju da ga udari s nečim i da na taj način zbriše taj podrugljivi osmeh s njegovog lica. Naravno, nikad to ne bi uradila, jer, znala je da Deni obožava svog starijeg brata. Zato je pokušavala da izbegne neprilike tako što bi izbegavala Regana Kola. — Imam puno posla — pokušala je da objasni. — Znate i sami koliko mi vremena treba da sredim sve one spise, a osim toga, moja dužnost je i da zabavljam sve one nervozne klijente . Knjigu potražite OVDE

VEČE Voz u koji ulazim uveče, onaj u 17.56, nešto je sporiji od jutarnjeg – treba mu jedan sat i jedan minut – čitavih sedam minuta više od jutarnjeg voza, uprkos tome što se ne zaustavlja na dodatnim stanicama. Nema veze, jer kao što ujutru ne žurim da stignem u London, tako ni uveče ne žurim da se vratim u Ešberi. Ne zato što je to Ešberi, iako je mesto samo po sebi dovoljno sumorno, gradić koji je nikao poslednje dekade XVII veka i raširio se poput tumora po srcu Bakingamšira. Ništa bolji, ništa gori, ništa drugačiji od većine takvih varošica, sa centrom punim kafića, prodavnica mobilnih telefona i sportske opreme, okružen prstenom predgrađa, iza kog je carstvo multipleks bioskopa i supermarketa. Ja živim u umereno otmenom i relativno novom naselju, u delu grada gde trgovački centar postepeno prelazi u stambeno područje, ali to mi nije dom. Moj dom je viktorijanska kuća pored pruge, ona koju sam delimično posedovala. U Ešberiju ne posedujem nekretnine, nisam čak ni stanarka, samo podstanarka, neko ko deli jedan neupadljiv i pristojan dupleks sa Keti, zahvaljujući njenoj ljubaznosti i dobroti. Keti i ja smo drugarice od fakulteta. Poludrugarice, zapravo, nikada nismo bile tako bliske. Na prvoj godini je živela u sobi preko puta mene i pohađale smo ista predavanja, tako da smo se prirodno udružile tokom tih prvih nedelja privikavanja na studentski život, pre nego što smo upoznale ljude sa istim interesovanjima. Posle prve godine smo se retko viđale, a posle fakulteta skoro uopšte nismo, osim na ponekom venčanju. Ali u trenutku kada mi je pomoć zaista bila potrebna, ona je slučajno imala sobu viška i nekako je imalo smisla da se tu uselim. Bila sam tako sigurna da će moja nevolja trajati svega nekoliko meseci, najviše pola godine, prosto nisam znala šta drugo da radim. Nikada nisam živela sama, iz roditeljskog doma otišla sam u podstanare sa Tomom, nikada nisam mislila da ću živeti sama, strepela sam od te ideje, i stoga sam prihvatila njen predlog. I ovde sam skoro dve godine.

Izvršni direktor u Ministarstvu industrije je nestao: važna ličnost, i to nešto što ne bi trebalo da se desi. Stvari za Kondea komplikuje to što je poznavao čoveka o kome je reč, Rafaela Morina Rodrigeza, iz srednje škole — i da je Rafael oženio devojku u koju je bio zaljubljen, Tamaru. Istraga slučaja izvlači stara sećanja na bezbrižnije dane — a to su scene skoro slobodne asocijacije, Kondeove stare drugare (i promene kroz koje su svi prošli u protekle decenije ili dve) i ta različita vremena u kojima je Padura posebno dobar . Današnjost se takođe vodi prilično dobro, sa svima starijima i pomalo umorni od sveta, nerazumevajući šta je sa svime postalo, i često na ivici razočaranja. Rafael se dobro snašao, ali čim Konde počne da njuška okolo, pronalazi neke mutne stvari. Čini se da je Rafael bio privilegovaniji u svojoj vladinoj poziciji, ali je potrebno neko vreme da se utvrdi ko je imao prave podsticaje da želi da ga se otarasi. Smešten na komunističkoj Kubi, Padura prenosi osećaj mesta i lokalne poteškoće (iako svakodnevni život nije mnogo drugačiji nego na mnogim drugim mestima). Glavne razlike se jasno uočavaju: Znate šta putovanje znači za svakoga, ne samo u ovom preduzeću već i u zemlji u celini. Osoba koja putuje oseća se drugačije, odabrano, kao da je probila zvučnu barijeru… Policijski proceduralni aspekt Havane Blue je prilično osnovni, iako Kondeov pristup istrazi i ispitivanju svedoka omogućava pristojan obilazak Havane tog vremena. Dobar je u onome što radi — a njegov šef zna da je on čovek za taj posao: Nije da Konde ima mnogo izbora u bilo kojoj od stvari: osećaj neizbežnosti visi nad skoro svakim aspektom romana. Zabavna mešavina američkog tipa noara sa sparno kubanskom atmosferom, Havana Blue je prijatno malo čitanje. Havana Blue je prvi roman u seriji Mario Conde. Njegov originalni naslov na španskom Pasado Perfecto (Past Perfecto) krije ironičnu referencu i na „savršenu prošlost“ Rafaela Morina i na „savršenu prošlost“ Kube, pre takozvanog „posebnog perioda u vreme mira“, vremena duže ekonomske krize čiji je početak 1991. godina nakon raspada Sovjetskog Saveza. Iako se radnja dešava 1989. godine, prvo kubansko izdanje objavljeno je 1991. Takođe je zanimljivo primetiti da prošlost i sadašnjost igraju istu ulogu tokom radnje. Padura koristi treću osobu da upućuje na stvarne činjenice, dok koristi prvu osobu u flešbekovima Marija Kondea. Radnja se odvija prvih dana 1989. 1. januara, poručnika Maria Kondea iz policijske uprave Havane probudi uporni telefonski poziv. Ima užasan mamurluk nakon proslave Nove godine. Njegov šef zove zbog hitnog slučaja. Nestao je Rafael Morin, visoki funkcioner, šef kompanije za uvoz i izvoz u Ministarstvu industrije. Ispostavilo se da je Morin Kondeov poznanik iz starih školskih dana, sjajan student koji se oženio Tamarom, devojkom koju je Konde želeo. Tokom ove istrage Konde mora da se suoči sa devojkom svojih snova i snovima svoje mladosti. Kao što je često slučaj sa Padurinim knjigama, radnja je od manjeg značaja. To je samo izgovor da se pruži portret Havane i njenih ljudi pod totalitarnim režimom koji ne dozvoljava najosnovnije oblike slobode. Padura koristi elemente policijske procedure da bi kritikovao političke i društvene strukture društva u kojem se radnja odvija. Leonardo Padura je rođen u Havani 1955. Diplomirao je španski jezik i književnost na Univerzitetu u Havani, a radio je kao scenarista, novinar i kritičar. Autor je eseja, zbirki kratkih priča, ali je najpoznatiji po seriji krimi romana sa detektivom Mariom Kondeom u glavnoj ulozi. Oni su prevedeni na mnoge jezike i osvojili su prestižne književne nagrade kao što su Cafe Gijon nagrada 1995. Hametova nagrada za najbolji kriminalistički roman 1997., 1998. i 2005., Premio de las Islas, 2000. godine, u Francuskoj, nagradu Brigada 21 za najbolji roman godine, kao i nekoliko izdanja Nagrade kubanske kritike i Nacionalne nagrade za roman iz 1993. Serija Mario Conde, koju su hvalili i čitaoci i kritičari, do sada se sastoji od šest romani: Pasado perfecto (Havana Blue), Vientos de cuaresma (Havana Gold), Mascaras (Havana Red), Paisaje de otono (Havana Black), Adios, Hemingvai (Adios, Hemingvai) i La neblina del aier (Havanska groznica).

PREGOVORI SA STVARNOŠĆU ROMAN Šifra artikla: 387855 Isbn: 9788661454325 Autor : Erlend Lu Izdavač : GEOPOETIKA Lični i očaravajući esej u stilu Biti Džon Mekinro, ili O Čemu govorim kada govorim o trčanju Harukija Murakamija! Sa entuzijazmom i oštrog oka, Erlend Lu nas vodi na jednogodišnju odiseju na jednom točku. Sa slobodnim asocijacijama, razigrano, ali uvek uravnoteženo, uvek nagnut unapred, uvek u ... Detaljnije Lični i očaravajući esej u stilu Biti Džon Mekinro, ili O Čemu govorim kada govorim o trčanju Harukija Murakamija! Sa entuzijazmom i oštrog oka, Erlend Lu nas vodi na jednogodišnju odiseju na jednom točku. Sa slobodnim asocijacijama, razigrano, ali uvek uravnoteženo, uvek nagnut unapred, uvek u pregovorima sa stvarnošću. A u tim pregovorima i stvarnost dolazi do reči na nove i neočekivane načine. „Prvo sam se vozio na četiri točka. Pa na tri. Potom dugo na dva. Sada se vozim na jednom. U toku je proces redukcije. Na kraju, za nekoliko godina, neću imati nijedan točak. I postaću zemlja po kojoj sam celog života toliko voleo da okrećem pedale.“ „Krotkim egzibicionizmom i ekstatičnim naivizmom […] napisao je zabavnu i lucidnu knjigu o utisku lebdenja, padanju, lomljenju prstiju i veštini ostajanja na sedištu, u vožnji na samo jednom točku. Po svakom vremenu, u svako godišnje doba. Autor povremeno pomišlja da je to što prelazi četrdeset milja mesečno zapravo vrsta bega od sveta, ali i bega ka dozi adrenalina i svega dobrog što uz to ide, zbog čega svet možda ne postaje bolji, ali autor postaje bolji deo tog sveta. ‘A ako ja postanem bolji deo sveta, i svet će postati bolji.’ Ovde možemo parafrazirati Bernhardovo Hodanje, tako što ćemo reč ‘hodati’ zameniti rečju ‘voziti’: ‘Moramo voziti da bismo mislili, kao što moramo misliti da bismo vozili.’ Ideje, opažanja, usredsređenost i čulni utisci brojni su tokom autorovih vožnji. Nadahnut dokumentarni izveštaj sa poetičnim brojem obrtaja, o vožnji na jednom točku.“ Adreasseavisen Erlend Lu, pisac i scenarista, rođen je 1969. godine u Norveškoj. Pravio je kratke filmove i muzičke spotove, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije. Objavio je romane: Prohujalo sa ženom (1993), Naivan. Super. (1996), L (1999), Činjenice o Finskoj (2001), Dopler (2004), Volvo Kamioni (2005), Mulej (2007), Mirni dani u Miksing Partu (2010), Fvonk (2011), Popis (2013), Kraj nama poznatog sveta (2015), Životinje u Africi (2018), Pakao (2019), O Jeverima i Junkerima (2022), knjigu eseja Pregovori sa stvarnošću: Godinu dana na jednom točku (2020), kao i nekoliko knjiga za decu. Njegove dečje knjige o Kurtu doživele su veliki uspeh i pretvorene su i u animirani film. Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film Detektor. U našim pozorištima (Atelje 212, Boško Buha…) s uspehom su se izvodile ili se izvode predstave nastale po delima Erlenda Lua. Knjige ovog kultnog norveškog pisca prevedene su u četrdeset zemalja širom sveta. Dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima su najvažnije: Nagrada Ministarstva kulture Norveške za dečju slikovnicu Veliki crveni pas, 1996. godine; Nagrada kritike za dečji roman Kurte, quo vadis?, 1998; Nagrada knjižara za roman L, 1999. U Strazburu je 2006. godine dobio Evropsku nagradu mladih čitalaca (Prix européen des jeunes lecteurs) za roman Naivan. Super. Njegov roman Dopler u Gardijanu je proglašen knjigom godine. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMAN Autor Erlend Lu Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač GEOPOETIKA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2024 Format 13x20 Strana 192 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Iz knjige: Reacher je otpio vodu iz boce. Momak u najboljoj tjelesnoj kondiciji koga je ikad upoznao bio je jedan belgijski vojnik koji mu je smrtno ozbiljan rekao da je za održavanje kondicije najvažnije da svaki dan piješ šest litara mineralne vode i onda možeš raditi štogod želiš. Za Reachera pet litara je približno jedan galon, a pošto je Belgijanac bio upola manji od njega, onda bi trebao piti dva galona vode dnevno. Deset boca. Tog pravila se pridržavao otkako je došao na vrele Keyse i dobro se osjeća. Nikad se nije bolje osjećao. Svaki dan u četiri popodne sjedi za istim tamnim stolom i pije tri boce negazirane vode sobne temperature. Sad je ovisan o vodi kao što je nekad bio ovisan o kavi. Stariji muškarac naslonio se na šank i ispijao pivo. Gledao je naokolo. Osim Reachera i barmena nije bilo nikoga. Stariji muškarac se odmaknuo od šanka i zakoračio prema njemu. Mahnuo je s bocom piva u ruci i gestom upitao, je li slobodno? Reacher je glavom pokazao slobodnu stolicu i otvorio treću plastičnu bocu vode. Tip se sručio na stolicu. Jedva se smjestio. Navikao je držati ključeve, novac i rupčiće u džepovima hlača, pa su njegovi široki bokovi bili još širi. »Vi ste Jack Reacher?« upitao ga je. Nije iz Chicaga ni Bostona. Sigurno iz New Yorka. Imao je isto glas kao jedan tip koga je Reacher poznavao, a prvih dvadeset godina života nije otišao dalje od stotinjak metara od Fulton Streeta. »Jack Reacher?« opet je upitao stariji muškarac. Izbliza je zamijetio da ima sitne, pametne oči i guste obrve. Reacher je otpio vodu i pogledao ga kroz bistru tekućinu u svojoj boci. »Vi ste Jack Reacher?« upitao ga je treći put. Reacher je odložio bocu na stol i odmahnuo glavom. »Nisam«, slagao je. Stariji muškarac se razočarano skutrio na stolici. Pogledao je na sat na zapešću. Nagnuo se prema naprijed kao da će uspraviti zdepasto tijelo, ali nije ustao, kao da ima vremena na pretek. »Četiri sata i pet minuta«, rekao je. Reacher je kimnuo glavom. Tip je s praznom bocom piva mahnuo barmenu koji mu je donio još jedno pivo. »Vrućina«, rekao je. »Slabo je podnosim.« Reacher je opet kimnuo glavom i otpio vodu. »Poznajete li izvjesnog Jacka Reachera?« upitao je taj tip. Reacher je slegnuo ramenima.