KRUGOVI BERLINA 1936 DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 380925 Isbn: 9788662634689 Autor : Tamara Malešev Izdavač : AKADEMSKA KNJIGA Knjiga Tamare Malešev rasvetljava sudbinu atletičara Kraljevine Jugoslavije, koji su na svečanom otvaranju XI Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine odbili da pozdrave vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera nacističkim pozdravom – dizanjem desne ruke. Autorka je istražila i prikupila re... Detaljnije Knjiga Tamare Malešev rasvetljava sudbinu atletičara Kraljevine Jugoslavije, koji su na svečanom otvaranju XI Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine odbili da pozdrave vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera nacističkim pozdravom – dizanjem desne ruke. Autorka je istražila i prikupila relevantne dokaze o tome šta se dešavalo na Olimpijadi, ali se bavi i životima i sudbinama jugoslovenskih olimpijaca, kao što su Vane Ivanović, Jovan Mikić Spartak, dr Veljko Narančić, Milan Stepišnik, Aleksa Kovačević, Jaša Bakov, Jelena Stojanović i ostalih koji su učestvovali na Igrama. Tamara Malešev je olimpijka, bila je članica tzv. „bele ekipe” reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije na Olimpijadi u Barseloni 1992. godine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, jugoslovenski olimpijski tim nije učestvovao u svečanom defileu na otvaranju Igara. Tamara Malešev (Novi Sad, SFR Jugoslavija, 8. januar 1967) živela je u rodnom gradu i bila član jugoslovenskog nacionalnog atletskog tima, rekorder države (SFRJ) u čak tri olimpijske discipline, šampion Mediterana i Balkana u skoku u dalj, četvrta na Svetskom dvoranskom u troskoku, juniorska rekorderka Evrope u skoku u vis… Ova knjiga, dokumentarni portret jedne generacije olimpijaca, štampani je Tamarin prvenac, ali ona ipak ima bogato iskustvo u traganju za manje osvetljenim delovima sportske istorije, a posebno atletike. Naime, već više od deset godina vodi i uređuje veoma cenjenu i posećenu Fejsbuk stranicu pod naslovom „Atletski savez Jugoslavije”, na kojoj je objavila veliki broj sportskih priča, video zapisa i drugih zabeleški iz istorije atletike sa prostora bivše Jugoslavije. Osim toga, Tamara je devedesetih godina prošlog veka nekoliko sezona radila kao radio reporter novosadskog Pan radija, beležila značajne događaje i intervjuisala poznate sportiste, a između ostalog je izveštavala i sa Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine, čiji je bila i učesnik. Bila je član takozvane „bele ekipe” (Independent Olympic participants) jer tadašnja njena država Savezna republika Jugoslavija nije imala pravo takmičenja na Olimpijskim igrama zbog međunarodnih sankcija. „Beloj ekipi” Jugoslavije nije bilo dozvoljeno učešće u defileu nacija na svečanom otvaranju Igara. Tamara se takmičila u skoku u dalj, ali se nije kvalifikovala za finale zbog bolne povrede odrazne noge. Neposredno posle toga, zbog sankcija se odselila u SAD i prestala da se takmiči mada je najbolje rezultate u nekim disciplinama postigla baš u to doba. Bila je rekorderka države čak u tri discipline – u skoku u dalj sa 6,73 metara, troskoku (13,51 metara), te u skoku u vis u dvorani – 192 santimetra. Ovaj rezultat je zabeležila još u martu 1984. godine na prvenstvu Evrope (peto mesto), a pošto je imala tek sedamnaest godina, to je ujedno bio i juniorski rekord Starog kontinenta. Zanimljivo je da ni ona ni njena sredina nisu znali za postojanje tog rekorda. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Tamara Malešev Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AKADEMSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 24,3u00d729,6 Strana 280 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

KGBT+ ROMAN Šifra artikla: 384954 Isbn: 9788679583437 Autor : Viktor Peljevin Izdavač : L.O.M. Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budistički... Detaljnije Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu. KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu. Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. zaboj, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario. Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije.To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog. U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim.Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMAN Autor Viktor Peljevin Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač L.O.M. Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2023 Format 21x14 Strana 399 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Mesecima kasnije, bivši policajac po imenu Bil Hodžis, još uvek progonjen nerešenim zločinom, razmišlja o samoubistvu. Kada dobije sumanuto pismo od „pomoći“, u kome se pripisuje zasluga za ubistva, Hodžis se budi iz svoje depresivne i upražnjene penzije, plašeći se još jednog još đavoličnijeg napada i pakao da ga spreči. Brejdi Hartfild živi sa majkom alkoholičarkom u kući u kojoj je rođen. Voleo je osećaj smrti pod točkovima mercedesa i želi ponovo tu žurbi. Samo Bil Hodžis, sa nekoliko ekscentričnih i neusklađenih saveznika, može da uhapsi ubicu pre nego što ponovo udari. I nemaju vremena za gubljenje, jer će Brejdijeva sledeća misija, ako uspe, ubiti ili osakatiti hiljade. Gospodin Mercedes je rat između dobra i zla majstora neizvesnosti čiji je uvid u um ovog opsednutog, ludog ubice jeziv i nezaboravan. Stiven King je možda priznati veliki majstor horor fantastike, ali je oduvek znao da svakodnevni demoni koji se kriju iza paravanskih vrata na ulicama malih gradova mogu da odzvanjaju našim najdubljim užasima jednako efikasno kao i zlo stvorenje u kanalizaciji. Duševne bolesti, zavisnosti, siromaštvo, traume iz detinjstva, otuđenje – to su prava čudovišta koja čuče ispod površine naših života i vrebaju stranice većine njegovih fikcija u ovom ili onom obliku, čak i u pričama koje se čine zabrinutim. sa očiglednijim natprirodnim silama zla. Nema ničeg paranormalnog u vezi gospodina Mercedesa, njegovog 57. romana. To je stari dobri, trkački triler sa svim omiljenim tropima žanra koji su poređani od početka: detektiv maverick koji mora delovati van granica zakona; ubica sa ličnom osvetom i nezdravim odnosom sa majkom; grupa neprilagođenih koji sarađuju da ga zaustave pre nego što uspe da izvrši svoj plan ubistva. Možete čak reći da su ovi gradivni blokovi žanra poznati do tačke klišea; zanimljiviji je deo koji socrealizam igra u mašineriji ove priče. Mr Mercedes počinje 2009. godine, dok recesija jača svoj stisak na neimenovani grad na srednjem zapadu. Održaće se sajam poslova na sportskom stadionu; očajni nezaposleni preko noći dolaze u red u hiljadama. Dok svane, elegantni 12-cilindarski Mercedes SL500 brzo izlazi iz magle i prolazi kroz gusto zbijenu liniju, ubivši osam ljudi i povredivši još 15. To je malj metafore: luksuzni automobil bezobzirno slama one koji su već žrtve nejednakosti. King je odmah uhvatio interesovanje čitaoca; da li je ovaj ubica politički motivisan i na čijoj je strani? Da ovo nije ludnica, saznajemo skoro odmah. Ubica Mercedesa je 28-godišnji Brejdi Hartfild, koji je još na slobodi godinu dana nakon svoje smrtonosne vožnje. U celom gradu, detektiv Bil Hodžis, koji je radio na slučaju pre nego što je otišao u penziju, razmišlja o samoubistvu kada dobije pismo u kome se tvrdi da je od ubice Mercedesa. Od ove tačke roman postaje bitka duhova između Hodžisa i Brejdija dok svaki pokušava da namami drugog u svoju zamku. Ovo psihološko ispitivanje dolazi donekle na račun napetosti i narativnog tempa, koji se tek pred kraj pojačava. Gospodin Mercedes je čvrsto ukorenjen u realizmu malog grada zbog kojeg se King često slavi i koji se često zanemaruje u žanru trilera; ulozi su ovde prilično mali i Hodžis je neugledni heroj, baš kao što je Brejdi banalna vrsta čudovišta. Možda je najstrašniji aspekt koliko potencijalnih Brejdija Hartfilda može da vreba širom Amerike uništene recesijom, okrivljujući društvo za ono što su postali; ovo je pravi strah koji King seje u glavama svojih čitalaca. Nikada se više nećete osećati opušteno na javnom skupu.

Tog novembarskog ponedeljka Templa Kros je konačno mogla da kaže da je iza statusa nesrećno udate prešla u status srećno razvedene žene. U stvari, ona nije smatrala da razvod braka zaslužuje da se nazove srećnim događajem, ali u svakom slučaju doneo joj je olakšanje i dugo priželjkivani osećaj slobode. Imala je trideset šest godina, a od toga poslednjih deset, onih deset godina koje su mogle da budu njene najbolje, protraćila je na Metjua. Ne bi se moglo reći da je njen sada već bivši suprug bio loš čovek. Naprotiv, Metju je bio dobrodušan, pošten, tolerantan, nežan… Posedovao je čak i tu kod muškaraca toliko retku osobinu, bio je veran. Templa je mogla da se zakune da on, bar tokom onih godina dok su živeli zajedno, nije ni pomišljao na neku drugu ženu. Ali čitavo mnoštvo Metjuovih dobrih osobina potpuno je poništavala jedna mana. Bio je alkoholičar. Taćnije, u početku je bio samo čovek koji kada uveče dođe kući popije jedno piće pre i jedno piće posle večere, i u tome nije bilo ničeg neobičnog, mnogi ljudi su imali taj običaj. Ali kada je doživeo svoj prvi ozbiljan poraz u životu, to jest kada u firmi nije dobio unapređenje koje je zasluživao i kada je umesto njega na rukovodeću poziciju postavljen njegov kolega, nesposobnjaković sklon spletkarenju, Metju nije bio dovoljno jak da to podnese. Umesto da nastavi da se bori i sačeka sledeću priliku, ili da potraži drugo radno mesto na kome će više ceniti njegovo zalaganje, postao je rezigniran i depresivan, i Templa je sve češće osećala kako mu dali i koža mirišu na alkohol. Njegova uobičajena večernja čašica počela je da se umnožava, a «opuštanje» se pretvaralo u pijančenje. Jedno vreme Templa nije komentarisala, nadajući se da će to proći kao što je i došlo i da će se njen muž osloboditi loše navike, ali to se nije dogodilo. Počeo je da postaje zavisnik, sve češće je odsustvovao sa posla zbog mamurluka ili bi, još gore, pijan odlazio da radi. Posle nekoliko ozbiljnih opomena koje mu je direktor uputio usledilo je ono što se i moglo očekivati, izgubio je posao. To ga je potpuno izbacilo iz ravnoteže i još više pogoršalo njegov problem sa alkoholom. Umesto da dođe sebi, prestane da pije i počne da traži novo radno mesto, on je po čitave dane sedeo u zamračenoj sobi sa flašom ispred sebe. Kada bi se Templa vratila kući već je spavao mrtvim snom, u sobi u kojoj je zadah alkohola bio toliko jak da je izazivao mučninu. Iako nikada nije bio agresivan, već sama činjenica da je neprestano pijan i potpuno nesposoban da na bilo koji način funkcioniše, bila je dovoljna da se Templin život pretvori u pakao. Kako nije radio, sve troškove života morali su da podmiruju od njene plate. Najzad je bila prinuđena da novac i kartice svuda nosi sa sobom i da ih skriva od njega ne bi li ga sprečila da kupuje piće, a tada je on počeo da je potkrada. To je bila kulminacija. Na njenom mestu svaka druga žena jednostavno bi ga izbacila iz kuće i zatražila razvod, ali ona je bila i previše odana da učini tako nešto. Ostala je uz njega, i uporno ga ubeđivala da pođe na lečenje. Zajedno sa njim posećivala je porodične terapeute i klubove za odvikavanje od alkoholizma, ali ništa nije vredelo. Knjigu potražite OVDE

ZA SREĆU JE DOVOLJNA ŠOLJICA KAFE TikTok Hit ROMAN Šifra artikla: 382681 Isbn: 9788610049268 Autor : Tošikazu Kavaguči Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO „Melem za naše ranjene duše.“ – Panorama „Dirljivo, neobično i puno čežnje.“ – Huff post Vratite se u kafić koji je očarao milione čitalaca širom sveta. Sedite za stočić. Uživajte u kafi. Dozvolite da vas život iznenadi. Dovoljno je samo da uđete, sačekate da vam posluže kafu i onda prislonite... Detaljnije „Melem za naše ranjene duše.“ – Panorama „Dirljivo, neobično i puno čežnje.“ – Huff post Vratite se u kafić koji je očarao milione čitalaca širom sveta. Sedite za stočić. Uživajte u kafi. Dozvolite da vas život iznenadi. Dovoljno je samo da uđete, sačekate da vam posluže kafu i onda prislonite usne na šoljicu kako biste ponovo proživeli baš onaj trenutak u kojem ste možda doneli pogrešnu odluku. Da biste to uradili, važno je da popijete kafu dok se ne ohladi. Pored poznatih lica, ovog puta se u kafiću nalaze i: • Gohtaro, koji nikada nije uspeo da kaže istinu devojci koju je odgajao kao svoju kćerku. • Jukio, koji je jurio svoje snove i nije bio pored majke onda kada joj je bio najpotrebniji. • Kacuki, koji je, iz želje da poštedi svoju devojku patnje, krio od nje bolnu istinu. • I Kijoši, stari detektiv koji nije uspeo da uruči svojoj ženi rođendanski poklon dok nije bilo prekasno. Svi oni se zbog nečega kaju, ali ubrzo shvataju da za sreću ne moramo izbrisati prošlost, već naučiti da oprostimo, i sebi i drugima. Jer to je jedini način da se bez žaljena okrenemo budućnosti i napravimo prostora za novi početak. Nova uzbudljiva priča prepuna emocija, o čudu koje se krije u neočekivanim sitnicama u životu i darovima sudbine. Nastavak veoma uspešnog bestselera Dok se kafa ne ohladi. Serijal je popularan širom sveta. Prva knjiga, Dok se kafa ne ohladi, samo u Japanu prodata je u više od milion primeraka, a ubrzo je postala svetski izdavački fenomen i osvojila čitaoce u svim zemljama u kojima je objavljena, a i nastavak je bio željno iščekivan i dočekan je sa jednakim oduševljenjem. Tošikazu Kavaguči je rođen u Osaki, u Japanu, 1971. godine. Radio je kao producent, režiser i dramaturg. Njegova knjiga Dok se kafa ne ohladi samo u Japanu prodata je u više od milion primeraka, a ubrzo je postala svetski izdavački fenomen i osvojila čitaoce u svim zemljama u kojima je objavljena. Od istog autora: Vulkan je objavio bestseler Dok se kafa ne ohladi istog autora. Takođe, slični naslovi su: Sve što vetar nosi Laure Imaj Mesine, Idi kuda te srce vodi Suzane Tamaro. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMAN Autor Tošikazu Kavaguči Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14,5x20,5x13 Strana 208 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Dok su se njih dve opraštale na aerodromu u Oklandu, Mora je rekla: – Sada uživaj! Žizel Foster se nasmešila: – Naravno da hoću. Kuma joj je blago rukom dala znak da požuri ka izlazu i dodala: – Kad se vratiš,želim da vidim kako ti se oči sijaju, da nestanu ti tamni kolutovi i da ti hod bude lepršav a obrazi rumeni. Predugo si naporno radila i zato je onaj grip prešao u upalu pluća. To neka ti bude upozorenje. – Znaš da sam ja oduvek bila bledunjava. Leola je bliznakinja zlatastog tena i rumenih obraza! A neko mora da radi kako bi se Parirua održala u životu – branila se Žizel dok je proveravala putna dokumenta. Starija ţena ju je pronicljivo pogledala: – To što je generacijama u posedu tvoje porodice ne znači da život treba da posvetiš imanju. – Ali ja to volim – odvratila je Žizel. Mora uzdahnu. – Znam, znam. I previše, ali nemoj da sad poĉinjem o tome. Pokušaj da zaboraviš na farmu, stado, radnike i hipoteku u naredne dve nedelje. Kad bi to bilo tako lako! Međutim, Žizel klimnu glavom. –Važi. – Verovatno ćeš shvatiti da je Kokosov zaliv suviše bučan za tvoj ukus, barem u početku, ali pokušaj da se opustiš i zabavljaš. Možeš malo i da luduješ, mnogo da flertuješ i smeješ se – Mora se nasmešila i poljubila Žizel u obraz, a potom je blago gurnula i dodala: – I obavezno se odmaraj svako popodne. Zaista želim da ti obrazi budu rumeni kada se vratiš. Žizel ju je čvrsto zagrlila. – Mnogo ti hvala, ne samo zato što si organizovala ovo putovanje već i što si ga platila. Obećavam da ću uživati u svakom trenu. Knjigu potražite OVDE

Majka mi nije rekla da dolaze. Posle je tvrdila kako nije želela da izgledam nervozno. Iznenadila sam se, jer sam mislila da me dobro poznaje. Nepoznati ljudi bi mislili da sam mirna. Kao beba nisam plakala. Samo moja majka bi zapazila kako mi se stežu vilice i šire ionako krupne oči. Sekla sam povrće u kuhinji kad sam čula glasove ispred ulaznih vrata – ženski, svetao kao uglačani mesing, i muški, dubok i taman poput drveta stola na kom sam radila. U našoj kući su se retko čuli takvi glasovi. U tim glasovima sam čula debele tepihe, knjige, bisere i krzna. Bilo mi je drago što sam pre njihovog dolaska dobro oribala prednje stepenište. Majčin glas – šerpa, krčag – približavao se iz prednje sobe. Dolaze u kuhinju. Gurnula sam praziluk koji sam seckala na mesto, zatim spustila nož na sto, obrisala ruke o kecelju i stisnula usne da bi se opustile. Majka se pojavila na vratima, oči su joj bile dva upozorenja. Žena iza nje morala je da se sagne, toliko je bila visoka, viša od muškarca koji je išao za njom. Svi su u našoj porodici, čak i moji otac i brat, niskog rasta. Žena je izgledala kao da ju je razduvao vetar, iako je dan bio tih. Kapa joj je stajala nakrivo, tako da su se sitne kovrdže izvukle ispod nje i visile joj po čelu poput pčela, a ona ih je nestrpljivo sklanjala. Okovratnik bi joj trebalo ispraviti, a nije bio ni dovoljno krut. Sivi ogrtač zabacila je sa ramena, pa sam videla da ispod njene tamnoplave haljine raste beba. Rodiće se krajem godine, možda i ranije. Knjigu potražite OVDE

ČOVEK BEZ OBAVEZA DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 389570 Isbn: 9788664771269 Autor : Miroslav Ćurčić Izdavač : PARTIZANSKA KNJIGA Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih... Detaljnije Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih. Čovek bez obaveza upire prstom u svoje čitaoce s pitanjem da li znamo šta radimo. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Miroslav Ćurčić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač PARTIZANSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2024 Format 20 Strana 106 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Sofija Gardner je zaprepašćeno posmatrala muškarca ispred sebe. – Mislim da vas nisam dobro shvatila… – promucala je nesigurno. Na njenom bledom licu samo su obrazi bili zažareni. Krupne tamno kestenjaste oči, širom otvorene, bile su vlažne, iako sebi nikad ne bi dozvolila da zaplače. – To je nova politika kuće, nemojte se ljutiti – Vilijam Rasel je nervozno okretao olovku u svojoj ruci. Njegovi tanki prsti na lepo negovanim rukama bili su u savršenom skladu sa ostatkom njegove pojave. Svetio sivo odelo, koje je služilo kao okvir besprekorno beloj košulji, bilo je šiveno po meri ili kupljeno u radnji nekog od poznatih dizajnerskih imena. – Kako to mislite da se ne ljutim? Upravo ste mi saopštili da sam ostala bez posla – u glasu Sofije Gardner nije bilo prizvuka prijateljstva, iako se Vilijam Rasel sve vreme usiljeno osmehivao. – Pa nije baš tako, i dalje možete da radite za nas… – trudio se da bude snishodljiv i ljubazan. – Ali… – Sofija je blago podigla svoju desnu obrvu. -Ali ne tu kolumnu. Ona je jedno od glavnih obeležja naših novina -Vilijam je sve vreme pokušavao da bude strpljiv. – Zar vam nije palo na pamet da je to zbog toga što sam je ja pisala? – Sofija je već bespomoćno širila ruke, pokušavajući da objasni svoje stavove. – Ma ne… mislim… vi ste odličan pisac, ali nama je sada neophodna reklama, bilbordi… – I zašto vam ja tu smetam? – i dalje joj nije polazilo za rukom da shvati suštinu njegove priče. – Pa za “novo lice” naših novina, potrebna su nam i nova lica novinara… Vi ste ipak na pragu četrdesetih. Nije to ništa lično. I dalje ćemo sarađivati. – Bojim se da nećemo! – Sofiji je već bilo dosta. Lupila je dlanom o sto, iznenadivši i sebe tim postupkom. Muškarac naspram nje se vidno trgao. Knjigu potražite OVDE

Stigao je, kao i obično, svega desetak minuta nakon što ju je pozvao i dobio potvrdu da će biti dobrodošao. Kao da je, potpuno siguran u njen odgovor, zvao iz automobila, iz neznatne udaljenosti od zgrade u kojoj je stanovala. Arijel nije želela da zavarava ni sebe ni njega da stvari nisu stajale upravo tako.Ona je, ma šta radila, i ma kakve obaveze imala, uvek bila spremna i raspoložena za to da bude sa Konradom, da vodi ljubav sa njim. Dočekala ga je odevena u laki, satenski ogrtač, koji je bio, baš kao i boja njenog izazovnog veša, boje cimeta. Otvorila mu je vrata naježene kože i očiju u kojima nije mogla da sakrije svoju žensku ushićenost. Nije morala da predugo čeka na to daje Konrad privije uz sebe, da posegne za njom. Najčešće je propuštao da je pozdravi, da je nešto upita, ili da joj nešto poveri.Samo bi joj se zagledao u oči. Nepogrešivo je pogađao kako se osećala. Ako bi procenio da je bila umorna, da je iza nje bio težak dan, bio bi nežniji i strpljiviji, produžavao bi predigru unedogled. Položio bi je pored sebe i beskrajno dugo joj šarao prstima po telu, dok ne bi počela da se uvija od nestrpljenja. Ali, ako bi primetio da joj oči igraju, da joj telo nemirno podrhtava, započinjao bi ljubavnu igru žustrije, svestan toga da ju je nemilosrdno privlačio, i potpuno siguran u to da će je lako osvojiti i zadovoljiti. *** U najintenzivnijem trenutku uživanja se raspršila poput svetlosti, bljesnula je poput munje, obasjala je nebo, razredila je tamu. Sve ružno se pretvorilo u lepo, sve tužno u radosno, sve glupo u mudro. Sve je došlo na svoje mesto. Sve je uspevala da prihvati i razume. Sve, pa i to, da Konrad nije mogao da bude njen. Knjigu potražite OVDE

Vojvoda je svoj nadimak “Brzi” stekao u trenutku svog rodjenja. Njegov je otac upravo promatrao kako njegov konj “Brzi” prvi prolazi kroz cilj na trkama u Epsomu. Uto mu poče prilaziti njegov upravitelj imanja, gurajuüi se kroz mnoštvo. Na trenutak mu bijaše teško obratiti na sebe pozornost svoga gospodina, jer je ovaj bio okružen čestitarima. – Oprostite, vaša milosti! – Što se dogodilo, Hunteru? – Vaša je žena upravo rodila sina! – Sina? – Vojvodin glas privuþe pozornost ljudi oko njega. – Sin! Napokon! Vojvodini su prijatelji znali da on, nakon što su mu se rodile četiri kćeri, želi sina više od bilo čega drugoga na svijetu. – Sin, i to tri tjedna prerano! – radovao se vojvoda. – ýini se da i on namjerava biti Brzi, poput mog konja koji je upravo pobijedio. Od tog trenutka Markiza od Darlestona nisu zvali drugačije nego Brzi. Nakon što je napustio sveučilište u Etonu, bijaše vrlo malo žena koje su se mogle oduprijeti njegovom privlaþnom smiješku i prelijepom licu. Bijaše opravdano tvrditi da je bio neodoljiv. Nije se radilo samo o njegovom dobrom izgledu, društvenom položaju i bogatstvu njegove obitelji, veü on bijaše toliko privlačan i stoga što je smatrao život silno uzbudljivom, zabavnom pustolovinom. **** Nastade tišina, a vojvoda poče razmišljati o onome što je upravo rekla. Oduvijek je vjerovao da mu je sve što želi na dohvatu ruke. Duboko u sebi bio je posve siguran da e se uvijek smatrati pobjednikom.Čak mu je i sada bilo nemoguće povjerovati da postoji neka čudna vrst ljubavi koja ga je sve dosad izbjegavala. Sjeti se žena s kojima je bio povezan, ako je to bila prava riječ. Pomisli na zadovoljstvo koje su mu pružile i koje je on pružio njima. Uzbudjenje, zajedno proživljeno, bijaše ponekad nalik vatrometu koji je sjao na tamnom nebu. Ljubav? Bilo je mnogo raznih vrsta ljubavi, ali uvijek nalik plamenu koji je polagano zamirao. Knjigu potražite OVDE

Pre četiri godine, Dilan, bogati student iz Oxforda, boravio je u ogromnoj francuskoj vili kod svoje prijateljice Čeri. U to vreme, Adi je radila kao kućepaziteljka u toj vili. Pod suncem Provanse, Dilan i Adi su se zaljubili i proveli nezaboravno vreme zajedno. Dve godine kasnije, njihova veza je zvanično okončana, a od tada nisu imali nikakav kontakt. Međutim, sudbina ih ponovno spaja kada se njihovi automobili sudare dok putuju na Čerino venčanje u škotskim brdima. Dilanov auto je totalno uništen i nema šanse da stigne na vreme koristeći javni prevoz. Tako Dilan i njegov najbolji prijatelj, Adi i njena sestra, i slučajni putnik koje su pokupili preko Facebooka, moraju se skučiti u malenom mini kupeu kako bi krenuli na putovanje preko pola Britanije. Dok se kreću kroz prelepe pejzaže, nevoljno se zbližavaju, a Dilan i Adi počinju preispitivati odluke koje su ih doveli do raskida. Putovanje će biti ispunjeno smešnim situacijama, nezaboravnim avanturama i iskričavim dijalozima. Kroz ova neočekivana susretanja i razgovore, Dilan i Adi će otkriti da prošlost može imati drugačije značenje i da se ljubav može roditi iznova. Hoće li ova avantura ponovno zapaliti plamen njihove veze ili će samo potvrditi razloge za prekid? “Putovanje s bivšim” je roman koji će vas nasmejati, raznežiti i podsetiti na moć ljubavi i neočekivanih susreta. Bet O'Liri nas vodi na putovanje ispunjeno emocijama, iznenađenjima i romantičnim trenucima, dok se Dilan i Adi suočavaju s pitanjima o svojoj prošlosti i budućnosti. Ova knjiga je pravi izbor za sve ljubitelje romantičnih priča koji žele da se prepuste neodoljivom šarmu i avanturama koje donosi susret s bivšom ljubavi. “Putovanje s bivšim” će vam doneti osmehe, toplinu i veru u snagu ljubavi koja prevazilazi sve prepreke.

Vrata kancelarije Denija Kola otvorila su se, i njen privlačni šef, dečačkog izgleda, ušao je u njenu kancelariju Podigao je jednu obrvu značajno i zagledao se u nju. Videla je po izrazu njegovog lica da se bori da ne prasne u smeh. Mogla je da zamisli kako je izgledala. .Bila je visoka, vitka. malih grudi, a učinilo joj se da njena priljubljena odeća ističe sve nedostatke njenog tela. Da bi slika bila još kompletnija, maskara joj se razmazala po licu. Verovatno je izgledala kao da je upravo došla iz cirkusa. — Hajde kažite — rekla mu je, gledajući ga prkosno. — Podsećam vas na klovna, zar ne? — Ja sam džentlmen, draga damo. Da nije tako, mogao bih da vam kažem baš to — nasmejao se, pokazujući dva niza belih, savršeno oblikovanih zuba. — Kena, pređimo na posao. Šta mi je danas u planu? Oduvek je i bilo tako! Sve što ga je zanimalo kad je ona u pitanju bio je posao. Nikad nije zapažao njen izgled, čak ni kafa je izgledala izuzetno loše. Bila je glupa što se trudila se obuče za njega i što se nadala da će on primetiti njenu novu garderobu. Otvorila je knjigu s dnevnim rasporedom. — Imate slučaj gospođe Bejker u vezi nasledstva u devet u sudu. U deset i trideset imate Džejmsov slučaj, a kasnije imate sastanak u komori sa sudijom Monroom. On sudi Džejmsov slučaj, zar ne? Deni klimnu glavom. — A poslepodne? — upitao je. — Slobodni ste. — Pa, to je divno! ozario se. — Imam sastanak s Margo večeras. Biće to naporno veče. U stvari, uopšte mi nije jasno kako izržavam te večeri s njom. Pokušala je da se osmehne nezainteresovano, dok joj je srce kucalo snažno pri pomisli na tamnokosu lepoticu s kojom se Deni viđao već dva meseca. Veza je postala sasvim ozbiljna, što je Keni nanosilo neizdrživi bol. Kako bi preživela kad bi se Deni oženio s nekom drugom? Činilo joj se da ga je oduvek volela. Na žalost, on je kod nje zapažao samo njeno besprekorno i brzo kucanje na pisaćoj mašini. — Da li je Regan došao? — čula je ponovo njegov glas. Osetila je da se ukočila kad je Deni spomenuo svog starijeg polubrata. Plašila se tog čoveka i osećala se neprijatno u njegovom prisustvu. Onako snažan i uvek namršten, delovao je nekako zastrašujuće. Već šest meseci radio je kao ortak sa svojim bratom. Tih šest meseci bili su najteži Keni u celoj njenoj karijeri. Nije/joj bilo jasno zbog čega je Regan ostavio svoju razrađenu advokatsku kancelariju u Njujorku i zašto je došao ovamo, u Atlantu, da se pridruži Deniju i da postane njegov ortak. Regan je već stekao ime i reputaciju jednog od najboljih advokata u zemlji, a Deni je tek završio fakultet i započeo je svoju advokatsku praksu. — Mislim da nije — odgovorila mu je. — Ja sam upravo došla i još nisam pogledala u njegovu kancelariju. — A ne biste ni pogledali ako vas ja ne nateram, zar ne? —- pogledao je zainteresovano. — Zašto vas moj brat toliko zbunjuje? Pre neki dan rekao mi je da ima utisak da se vi skrivate od njega i da izbegavate susrete s njim. Mora da vas lovi da bi vam izdiktirao nešto. Premeštala se zbunjeno s noge na nogu. Nije bila stidljiva osoba. Znala je da reaguje i da kaže šta joj nije pravo. Ali, pred Reganom uvek je bila stidljiva i zbunjena. On je izazivao nervozu u njoj i smejao joj se u lice. Osećala je da je on prezire, i uvek je imala želju da ga udari s nečim i da na taj način zbriše taj podrugljivi osmeh s njegovog lica. Naravno, nikad to ne bi uradila, jer, znala je da Deni obožava svog starijeg brata. Zato je pokušavala da izbegne neprilike tako što bi izbegavala Regana Kola. — Imam puno posla — pokušala je da objasni. — Znate i sami koliko mi vremena treba da sredim sve one spise, a osim toga, moja dužnost je i da zabavljam sve one nervozne klijente . Knjigu potražite OVDE

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

Uspavana lepotica romanticna komedija i U cara Trojana kozje usi komedija Ljubivoje Rsumovic Napisane kao drame... str 257 povez tvrd dimenzije 14,5x20,5cm izdavac Prometej Novi Sad Ljubivoje Ršumović Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd. Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa... U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka... Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini. Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju. Dela su mu prevedena na više stranih jezika. Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred). Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea. Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Više nije član Udruženja književnika Srbije. Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.

Velika, veca i najveca Jerzy Broszkiewicz Mladost, Zagreb, 1977. Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 226 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 26032023 ktj-53

CRNI GUŠTER TRILERI/MISTERIJE Šifra artikla: 384268 Isbn: 9788661700118 Autor : Edogava Ranpo Izdavač : TANESI Radnja romana Crni gušter počinje na zabavi za Badnje veče u „Ginzi, najvećem i najprosperitetnijem delu Carskog grada“. Odmah opažamo misterioznu, zavodljivu ženu obučenu u crno, sa tetoviranim crnim gušterom na levoj ruci. Ona upoznaje mladića Jun-ćana, još jednog mračnog lika. Dok od nje traž... Detaljnije Radnja romana Crni gušter počinje na zabavi za Badnje veče u „Ginzi, najvećem i najprosperitetnijem delu Carskog grada“. Odmah opažamo misterioznu, zavodljivu ženu obučenu u crno, sa tetoviranim crnim gušterom na levoj ruci. Ona upoznaje mladića Jun-ćana, još jednog mračnog lika. Dok od nje traži novac i pomoć, da ga izvuče iz nevolje u koju je upao, ona smišlja plan kako da ga zaštiti. Ali po kojoj ceni? Avanture koje slede su tako pametno smišljene, s gomilom neočekivanih preokreta. Sve neodoljivo podseće na dela Edgara Alana Poa, kao i na Šerloka Holmsa i Arsena Lupena , sa izuzetkom jer je glavni antijunak ove priče nepoverljiva i fatalna žena. Cela priča je neprestana bitka između nje i detektiva Akećija Kogoroa (Ranpoov omiljeni detektiv). I kad pomislite da je neko od njih dvoje izgubio, sačekajte do sledeće stranice! Autorov stil je originalan, pomalo neobičan za današnje vreme, pošto se često obraća direktno čitaocu, dok je celokupan ambijent romana opisan na impresivan način, sa pravim gotičkim ukusom. Pisac istovremeno otkriva detalje svojim čitaocima, dok ih odvodi na krivi put, što je svojstveno za mnoga Edogavina dela. Roman je adaptiran za film i televizijske serije nekoliko puta, a najzapaženiji je igrani film iz 1968. na kome je radio proslavljeni romanopisac Jukio Mišima, napisavši između ostalog i naslovnu pesmu... Edogava Ranpo, rođen Hirai Taro (21. oktobar 1894 – 28. jul 1965), smatra se ocem japanskog horora. Rođen je u prefekturi Mie, diplomirao na Univerzitetu Vaseda 1916, nakon čega je promenio niz zaposlenja, radeći kao računovođa, trgovac, pa i prodavac na štandu nudli, pre nego što je odlučio da se bavi pisanjem. On je prvi savremeni japanski pisac strave i užasa. Veliki ljubitelj zapadnjačkih horor, misterioznih i detektivskih priča, uočio je da japanski pisci zaostaju na tom polju, nakon čega se posvetio ovom žanru. Njegovo umetničko ime nastalo je japanizacijom imena Edgara Alana Poa, kome se posebno divio. Bio je višegodišnji predsednik Kluba japanskih pisaca misterija. Svoj književni debi imao je 1923. godine pričom „Bakarni novčić od dva sena”, koju je objavio pod pseudonimom Edogava Ranpo. Glavni lik velikog broja njegovih romana koji slede, je Kogoro Akeći, koji je u kasnijim romanima postao vođa grupe znane kao „Dečaci-detektivi”. Ova su dela dosegla neverovatnu popularnost tako da se često čitaju i danas. Najznačajnija dela mu su Životinje u senci, Vampir, Čovečja fotelja, Gusenica, Demon na usamljenom ostrvu, Demon bele kose, Pakao ogledala... Zbog obilja napetosti i neizvesnosti, njegove knjige su vrlo popularne među omladinom. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija TRILERI/MISTERIJE Autor Edogava Ranpo Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač TANESI Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 20x13,5 Strana 192 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Novi prevod! Autor - osoba Lindgren, Astrid, 1907-2002 = Lindgren, Astrid, 1907-2002 Naslov Pipi Duga Čarapa / Astrid Lindgren ; prevela sa švedskog Slavica Agatonović ; ilustrovala Manja Radić Mitrović Jedinstveni naslov Pippi Långstrump. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2019 Izdanje [5.] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2019 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 146 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Slavica, 1965- = Milosavljević, Slavica, 1965- Radić Mitrović, Manja, 1982- = Radić Mitrović, Manja, 1982- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja, Beograd] (broš.) Napomene Autorkina slika na presavijenom delu kor. lista Prevod dela: Pippi Långstrump / Astrid Lindgren Tiraž 2.000 Astrid Lindgren: str. 139-140 Beleška o prevoditeljki: str. 145-146. Stanje: na predlistu je bila posveta koja je prekrečena belilom, inače veoma dobro očuvano. Kako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape! Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture. Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala. Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila. Pipi ne ide u školu nego u pustolovine. Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte. Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija. Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta. U čast Pipinog sedamdesetog rođendana predstavljamo vam prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; Vimerbi, 14. novembar 1907 – Stokholm, 28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. godine našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika, a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika. Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. godine kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske. Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen. Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 – Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid. Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci. Jedan asteroid je nazvan po njoj – 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik. MG138 (N)

Godina izdanja: 1987 CRNČEVIĆ, Brana/ Dnevnik jednog ...; Beograd, BIGZ 1987.- 261str. (Džepna knjiga BIGZ Beletristika). Можете га волети или не, сматрати да је исправан или погрешан, да је политички коректан или некоректан. Бранислав Брана Црнчевић је човек који никога није остављао равнодушним. Много тога што је говорио данас се цитира. Ја издвајам један део из књиге „Дневник једног…“ за који сматрам да нас одлично описује. До танчина. Ако ми западне част да будем жртва, а будем могао да бирам чија ћу жртва бити, волео бих да будем Српска жртва. Само Срби и неки други Словени, које нисам тако пажљиво као Србе проучавао, имају према жртви људски, хуман и лирски однос. Немци заборављају жртве. У Француској бити жртва значи бити неспретан. Швеђани сматрају да је бити жртва знак примитизма. Енглези су ту ствар обавили у тами средњег века. Велике силе сматрају да је непристојно то радити код куће. Швајцарци то одбијају. Италијанима је то смешно. …Срби су моји фаворити… Зато што сам и ја Србин, па та ствар остаје некако међу нама, постаје присна, пријатељска и топла. Кад Србин Србину смести то се памти, приповеда, оплакује! И џелат и жртва остају у тамним просторима смрти некако збратимљени, неразлучни, бесмртни. Као Вожд Милош и Вожд Црни Ђорђе и многи од њих мањи примери. Увек је тако бивало: Један је Србин мало мртав зато што га је други Србин мало убио! Лака им је била Српска земља, весела им била Српска песма, обојици! Душа је Српска покајничка, а очи Српске богате сузама. А бити ожењен, опеван и оплакан, то је навише што један мртав човек може доживети. А, ако не буде имао ту част? Ником ништа. Живећемо, па ко дуже! И тако жив и у животу и ту се може, неко мање неко више, бити жртвом. И ту су Срби моји фаворити. Ако будем одбачен, Срби ће ме најдаље одбацити, ако будем понижен, Срби ће ме највише понизити, може да се вређа ко хоће, ја у своје имам највише поверења! ПОНЕКАД ЈЕ ТЕШКО БИТИ СРБИН, ПОНЕКАД ЧАСНО, АЛИ НИКАД ДОСАДНО…

VEČE Voz u koji ulazim uveče, onaj u 17.56, nešto je sporiji od jutarnjeg – treba mu jedan sat i jedan minut – čitavih sedam minuta više od jutarnjeg voza, uprkos tome što se ne zaustavlja na dodatnim stanicama. Nema veze, jer kao što ujutru ne žurim da stignem u London, tako ni uveče ne žurim da se vratim u Ešberi. Ne zato što je to Ešberi, iako je mesto samo po sebi dovoljno sumorno, gradić koji je nikao poslednje dekade XVII veka i raširio se poput tumora po srcu Bakingamšira. Ništa bolji, ništa gori, ništa drugačiji od većine takvih varošica, sa centrom punim kafića, prodavnica mobilnih telefona i sportske opreme, okružen prstenom predgrađa, iza kog je carstvo multipleks bioskopa i supermarketa. Ja živim u umereno otmenom i relativno novom naselju, u delu grada gde trgovački centar postepeno prelazi u stambeno područje, ali to mi nije dom. Moj dom je viktorijanska kuća pored pruge, ona koju sam delimično posedovala. U Ešberiju ne posedujem nekretnine, nisam čak ni stanarka, samo podstanarka, neko ko deli jedan neupadljiv i pristojan dupleks sa Keti, zahvaljujući njenoj ljubaznosti i dobroti. Keti i ja smo drugarice od fakulteta. Poludrugarice, zapravo, nikada nismo bile tako bliske. Na prvoj godini je živela u sobi preko puta mene i pohađale smo ista predavanja, tako da smo se prirodno udružile tokom tih prvih nedelja privikavanja na studentski život, pre nego što smo upoznale ljude sa istim interesovanjima. Posle prve godine smo se retko viđale, a posle fakulteta skoro uopšte nismo, osim na ponekom venčanju. Ali u trenutku kada mi je pomoć zaista bila potrebna, ona je slučajno imala sobu viška i nekako je imalo smisla da se tu uselim. Bila sam tako sigurna da će moja nevolja trajati svega nekoliko meseci, najviše pola godine, prosto nisam znala šta drugo da radim. Nikada nisam živela sama, iz roditeljskog doma otišla sam u podstanare sa Tomom, nikada nisam mislila da ću živeti sama, strepela sam od te ideje, i stoga sam prihvatila njen predlog. I ovde sam skoro dve godine.

Izvršni direktor u Ministarstvu industrije je nestao: važna ličnost, i to nešto što ne bi trebalo da se desi. Stvari za Kondea komplikuje to što je poznavao čoveka o kome je reč, Rafaela Morina Rodrigeza, iz srednje škole — i da je Rafael oženio devojku u koju je bio zaljubljen, Tamaru. Istraga slučaja izvlači stara sećanja na bezbrižnije dane — a to su scene skoro slobodne asocijacije, Kondeove stare drugare (i promene kroz koje su svi prošli u protekle decenije ili dve) i ta različita vremena u kojima je Padura posebno dobar . Današnjost se takođe vodi prilično dobro, sa svima starijima i pomalo umorni od sveta, nerazumevajući šta je sa svime postalo, i često na ivici razočaranja. Rafael se dobro snašao, ali čim Konde počne da njuška okolo, pronalazi neke mutne stvari. Čini se da je Rafael bio privilegovaniji u svojoj vladinoj poziciji, ali je potrebno neko vreme da se utvrdi ko je imao prave podsticaje da želi da ga se otarasi. Smešten na komunističkoj Kubi, Padura prenosi osećaj mesta i lokalne poteškoće (iako svakodnevni život nije mnogo drugačiji nego na mnogim drugim mestima). Glavne razlike se jasno uočavaju: Znate šta putovanje znači za svakoga, ne samo u ovom preduzeću već i u zemlji u celini. Osoba koja putuje oseća se drugačije, odabrano, kao da je probila zvučnu barijeru… Policijski proceduralni aspekt Havane Blue je prilično osnovni, iako Kondeov pristup istrazi i ispitivanju svedoka omogućava pristojan obilazak Havane tog vremena. Dobar je u onome što radi — a njegov šef zna da je on čovek za taj posao: Nije da Konde ima mnogo izbora u bilo kojoj od stvari: osećaj neizbežnosti visi nad skoro svakim aspektom romana. Zabavna mešavina američkog tipa noara sa sparno kubanskom atmosferom, Havana Blue je prijatno malo čitanje. Havana Blue je prvi roman u seriji Mario Conde. Njegov originalni naslov na španskom Pasado Perfecto (Past Perfecto) krije ironičnu referencu i na „savršenu prošlost“ Rafaela Morina i na „savršenu prošlost“ Kube, pre takozvanog „posebnog perioda u vreme mira“, vremena duže ekonomske krize čiji je početak 1991. godina nakon raspada Sovjetskog Saveza. Iako se radnja dešava 1989. godine, prvo kubansko izdanje objavljeno je 1991. Takođe je zanimljivo primetiti da prošlost i sadašnjost igraju istu ulogu tokom radnje. Padura koristi treću osobu da upućuje na stvarne činjenice, dok koristi prvu osobu u flešbekovima Marija Kondea. Radnja se odvija prvih dana 1989. 1. januara, poručnika Maria Kondea iz policijske uprave Havane probudi uporni telefonski poziv. Ima užasan mamurluk nakon proslave Nove godine. Njegov šef zove zbog hitnog slučaja. Nestao je Rafael Morin, visoki funkcioner, šef kompanije za uvoz i izvoz u Ministarstvu industrije. Ispostavilo se da je Morin Kondeov poznanik iz starih školskih dana, sjajan student koji se oženio Tamarom, devojkom koju je Konde želeo. Tokom ove istrage Konde mora da se suoči sa devojkom svojih snova i snovima svoje mladosti. Kao što je često slučaj sa Padurinim knjigama, radnja je od manjeg značaja. To je samo izgovor da se pruži portret Havane i njenih ljudi pod totalitarnim režimom koji ne dozvoljava najosnovnije oblike slobode. Padura koristi elemente policijske procedure da bi kritikovao političke i društvene strukture društva u kojem se radnja odvija. Leonardo Padura je rođen u Havani 1955. Diplomirao je španski jezik i književnost na Univerzitetu u Havani, a radio je kao scenarista, novinar i kritičar. Autor je eseja, zbirki kratkih priča, ali je najpoznatiji po seriji krimi romana sa detektivom Mariom Kondeom u glavnoj ulozi. Oni su prevedeni na mnoge jezike i osvojili su prestižne književne nagrade kao što su Cafe Gijon nagrada 1995. Hametova nagrada za najbolji kriminalistički roman 1997., 1998. i 2005., Premio de las Islas, 2000. godine, u Francuskoj, nagradu Brigada 21 za najbolji roman godine, kao i nekoliko izdanja Nagrade kubanske kritike i Nacionalne nagrade za roman iz 1993. Serija Mario Conde, koju su hvalili i čitaoci i kritičari, do sada se sastoji od šest romani: Pasado perfecto (Havana Blue), Vientos de cuaresma (Havana Gold), Mascaras (Havana Red), Paisaje de otono (Havana Black), Adios, Hemingvai (Adios, Hemingvai) i La neblina del aier (Havanska groznica).

PREGOVORI SA STVARNOŠĆU ROMAN Šifra artikla: 387855 Isbn: 9788661454325 Autor : Erlend Lu Izdavač : GEOPOETIKA Lični i očaravajući esej u stilu Biti Džon Mekinro, ili O Čemu govorim kada govorim o trčanju Harukija Murakamija! Sa entuzijazmom i oštrog oka, Erlend Lu nas vodi na jednogodišnju odiseju na jednom točku. Sa slobodnim asocijacijama, razigrano, ali uvek uravnoteženo, uvek nagnut unapred, uvek u ... Detaljnije Lični i očaravajući esej u stilu Biti Džon Mekinro, ili O Čemu govorim kada govorim o trčanju Harukija Murakamija! Sa entuzijazmom i oštrog oka, Erlend Lu nas vodi na jednogodišnju odiseju na jednom točku. Sa slobodnim asocijacijama, razigrano, ali uvek uravnoteženo, uvek nagnut unapred, uvek u pregovorima sa stvarnošću. A u tim pregovorima i stvarnost dolazi do reči na nove i neočekivane načine. „Prvo sam se vozio na četiri točka. Pa na tri. Potom dugo na dva. Sada se vozim na jednom. U toku je proces redukcije. Na kraju, za nekoliko godina, neću imati nijedan točak. I postaću zemlja po kojoj sam celog života toliko voleo da okrećem pedale.“ „Krotkim egzibicionizmom i ekstatičnim naivizmom […] napisao je zabavnu i lucidnu knjigu o utisku lebdenja, padanju, lomljenju prstiju i veštini ostajanja na sedištu, u vožnji na samo jednom točku. Po svakom vremenu, u svako godišnje doba. Autor povremeno pomišlja da je to što prelazi četrdeset milja mesečno zapravo vrsta bega od sveta, ali i bega ka dozi adrenalina i svega dobrog što uz to ide, zbog čega svet možda ne postaje bolji, ali autor postaje bolji deo tog sveta. ‘A ako ja postanem bolji deo sveta, i svet će postati bolji.’ Ovde možemo parafrazirati Bernhardovo Hodanje, tako što ćemo reč ‘hodati’ zameniti rečju ‘voziti’: ‘Moramo voziti da bismo mislili, kao što moramo misliti da bismo vozili.’ Ideje, opažanja, usredsređenost i čulni utisci brojni su tokom autorovih vožnji. Nadahnut dokumentarni izveštaj sa poetičnim brojem obrtaja, o vožnji na jednom točku.“ Adreasseavisen Erlend Lu, pisac i scenarista, rođen je 1969. godine u Norveškoj. Pravio je kratke filmove i muzičke spotove, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije. Objavio je romane: Prohujalo sa ženom (1993), Naivan. Super. (1996), L (1999), Činjenice o Finskoj (2001), Dopler (2004), Volvo Kamioni (2005), Mulej (2007), Mirni dani u Miksing Partu (2010), Fvonk (2011), Popis (2013), Kraj nama poznatog sveta (2015), Životinje u Africi (2018), Pakao (2019), O Jeverima i Junkerima (2022), knjigu eseja Pregovori sa stvarnošću: Godinu dana na jednom točku (2020), kao i nekoliko knjiga za decu. Njegove dečje knjige o Kurtu doživele su veliki uspeh i pretvorene su i u animirani film. Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film Detektor. U našim pozorištima (Atelje 212, Boško Buha…) s uspehom su se izvodile ili se izvode predstave nastale po delima Erlenda Lua. Knjige ovog kultnog norveškog pisca prevedene su u četrdeset zemalja širom sveta. Dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima su najvažnije: Nagrada Ministarstva kulture Norveške za dečju slikovnicu Veliki crveni pas, 1996. godine; Nagrada kritike za dečji roman Kurte, quo vadis?, 1998; Nagrada knjižara za roman L, 1999. U Strazburu je 2006. godine dobio Evropsku nagradu mladih čitalaca (Prix européen des jeunes lecteurs) za roman Naivan. Super. Njegov roman Dopler u Gardijanu je proglašen knjigom godine. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMAN Autor Erlend Lu Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač GEOPOETIKA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2024 Format 13x20 Strana 192 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

61054) ZAROBLJENIK ŠUMSKE KUĆE , Anđelka Martić , Mladost Zagreb 1989 , biblioteka Vjeverica Anđelka Martić (Zagreb, 1. maj 1924 – Zagreb, 11. novembar 2020) je književnica i prevodilac, poznata po svojim delima za decu. Njeno najčitanije delo je kratki roman Pirgo, priča o prijateljstvu dečaka i srne tokom Drugog svetskog rata. Rođena je u Zagrebu 1. maja 1924. godine. Odrasla je na zagrebačkom Trešnjevcu, u porodici sa troje dece, od kojih je bila srednje dete. Otac joj je umro 1933. godine, a majka je često bila odsutna zbog bolesti, pa je Anđelka provodila vreme kod bake i dede po ocu na selu. To detinjstvo između sela i grada kasnije će postati jedan od njenih glavnih motiva i inspiracija, a opisala će ga u mnogim svojim knjigama. Početkom Drugog svetskog rata završio je tadašnju Srednju trgovačku školu u Zagrebu. Nakon što je, kao aktivni ilegalac i član Komunističke partije, njen stariji brat Ivica 1941. zarobljen u Zagrebu i ubijen u Jasenovcu 1942. godine, Anđelka Martić odlazi u partizane i radi kao ratni dopisnik 28. slavenske divizije. Prve pesme joj je objavio Grigor Vitez u časopisu Kulturni prilozi koji je izlazio na Papuci. Učestvuje u oslobađanju Beograda, gde dobija orden za hrabrost spasavajući ranjenog kapetana ispred neprijateljskog tenka. Posle oslobođenja Beograda postao je član redakcije lista Prve jugoslovenske armije Za pobedu. Posle rata radila je kao novinar u listovima Vjesnik i Omladinski borac i u dečjem časopisu Pionir. Bila je glavni i odgovorni urednik časopisa za djecu Radost i glavni urednik izdavačke kuće Naša djeca u Zagrebu. Od 1954. bila je članica Društva hrvatskih književnika. Pisala je pesme, crtane filmove, dečje priče i tekstove za slikovnice; objavljena je i knjiga proze za odrasle. Najznačajniji je autor hrvatske ratne proze za decu, a piše i autobiografska dela i fantastičnu prozu u stilu Ivane Brlić-Mažuranić. Njena dela su prevođena na mnoge strane jezike, od poljskog, češkog, ruskog i italijanskog do esperanta, kineskog i farsi. I sama je prevela veliki broj knjiga sa slovenačkog jezika. tvrd povez, format 17 x 21 cm , latinica, 130 strana, ilustracije Ratko Janjić Jobo , posveta na predlistu

ZAPISI IZ BUTANA 1991-1993 –MEMOAR I PUTOPIS PUTOPISI Šifra artikla: 387490 Isbn: 9788660480424 Autor : Snežana Marić Izdavač : AGM KNJIGA Kao i u prethodnim knjigama („Priče iz Jordana“ i „Sećanja na Burundi“), i u svojoj najnovijoj knjizi “Zapisi iz Butana“, autorka oživljava svoje dnevničke tekstove. Autorka nas upoznaje sa malenom, bajkovitom zemljom – Butan, koja je jednovremeno otvorena prema modernim tehnologijama, a i dalj... Detaljnije Kao i u prethodnim knjigama („Priče iz Jordana“ i „Sećanja na Burundi“), i u svojoj najnovijoj knjizi “Zapisi iz Butana“, autorka oživljava svoje dnevničke tekstove. Autorka nas upoznaje sa malenom, bajkovitom zemljom – Butan, koja je jednovremeno otvorena prema modernim tehnologijama, a i dalje je celokupan život u njoj saobrazan sa prirodom, tradicionalnom filozofijom života i duhovnim pogledom na svet. Izuzetan dar zapažanja, umetničke sklonosti, interesovanje za raznolikost kultura, tradicija, religija; za ljude, njihovo stvaralaštvo, njihov odnos prema posetiocima i gostima, prema „novom“ i „starom“; za način života, ishrane, za vekovne graditeljske veštine i danas žive; za društvene i ekonomske prilike, za prirodne, geografske i istorijske datosti od pradavnih vremena podneblja u kojima je kao stručnjak živela i radila ili u drugim okolnostima duže ili kraće boravila, su zajednički imenitelji svih knjiga Snežane Petrović Marić, pa tako i njenih „Zapisa iz Butana“. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija PUTOPISI Autor Snežana Marić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AGM KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14,8x21 Strana 146 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Ne mogu baš mnogo da kažem jer je ova knjiga iskušenje prilično velikih razmera i treba je doživeti! Imao sam od prve stranice, a onda mi se zaglavio u mozgu nakon što sam je zatvorio! Savršen je za ljubitelje slasher-a i izgrebaće sve užase i svrbež krvi koji imate! Apsolutno ga preporučujem ljubiteljima horora !! Bilo je ludo, ali sjajno!! Na Baltičkom moru niko vas ne čuje kako vrištite. Večeras se 1200 putnika pridružilo krstarenju između Švedske i Finske. Škripavi stari brod putuje istim putem, napred-nazad, svakog dana u godini. Ali ovo putovanje će biti drugačije. Usred noći trajekt je iznenada odsečen od spoljašnjeg sveta. Nema gde da se pobegne. Ne postoji način da kontaktirate kopno. I niko ne zna kome mogu verovati. Dobrodošli na brod Baltic Charisma. „Krvno krstarenje je zastrašujuće i zastrašujuće stvarno, obavezno štivo za fanove Stivena Kinga i Džona Ajvidea Lindkvista“ – Elizabet Hend, autorka Generation Loss and Hard Light. „Krvava krstarenje“ je u potpunosti smeštena u periodu od 24 sata na krstarenju alkoholom koji povezuje Švedsku i Finsku, tako da je širenje tako tanke priče na 560 stranica jednostavno previše. Ljudi idu na ovaj brod da se napiju, igraju, zabave i napuste svoje živote za taj dan. Radnja prati mešavinu putnika i osoblja sa pojedinačnim poglavljima nazvanim po liku, kao što je „Marianne“ koja je jedna od većih i naklonjenijih grupa koju pratimo. Ukupno ih ima desetak, a nekoliko njih se dodaje kako roman napreduje. Većina njih je bila prilično dosadna, što nije unelo mnogo efekta priči, a pošto je radnja smeštena u tako kratak period, malo je bilo u pozadini priča koje bi oživele jednodimenzionalnu grupu. Možda mislite da bi priča od 24 sata mogla povećati intenzitet, ali iz bilo kog razloga je pala, možda je nešto izgubljeno u prevodu. Natprirodna zaraza počinje nakon oko 20% ovog dugog romana i previše sličnih scena koje su se ponavljale i blage. Problem sa postavljanjem takve priče na čamac je u tome što postoji samo toliko, veoma ograničeno, načina na koje se ona može odigrati. Na kraju, uvek možete izabrati da skočite preko palube! (kao što radi jedan lik…) Putnici su hrome patke i lako ih je ubiti jer ima tako malo mesta za skrivanje, a pošto se to dešava tako brzo, nema nikakvog osećaja za stvaranje straha. Kao što sam već rekao, unapredjeni publicitet je naivno uporedio Matsa Strandberga sa Stivenom Kingom koji je napisao knjigu o sporim i postepenim infestacijama vampira u „Salem's Lot” ili briljantnim Robertom Mekamonom koji je to radio više od nedelju dana u „Oni žeđ” ili nedavno Giljermom del Torom i Čak Hogan u trilogiji „The Strain“. Ovaj roman nema apsolutno ništa da ga uporedi sa glavnim delima u žanru, a svakako ne sa tri koja sam upravo proverio. U „Blood Cruise” imamo momke i devojke koji pevaju karaoke jedan minut i beže za život nekoliko minuta kasnije nakon što su kupili kriglu i nemaju načina da se brane osim što koriste svoje visoke potpetice kao oružje. Ali hej, ovo je Švedska, tako da bar postoji evrovizijska veza tamo negde! Ali za tako veliku knjigu zaista je nedostajalo napetosti i nisam mogao da ne osetim da postavka stola iz Formica čamca nije pomogla. Zanimljivo, jedan od „likova“ je i sam čamac „Baltička harizma“, što je bila jedna od zanimljivijih sekvenci. „Blood Cruise“ je imao nekoliko dobrih ideja, jer su neki od istih likova nakon što su se zarazili dobro funkcionisalo, a način na koji su duže zaraženi videli nedavno preobraćene kao ‘novorođenčad’ je bio lep dodir, ali mnogi od njih su jednostavno izgubljeni u samoj dužini knjige. Same transformacije, ispadanje zuba i sve to, takođe su bile prilično cool. Na kraju krajeva, pozadinska priča o tome odakle je zaraza nastala nije bila ništa novo i nije me posebno zgrabila ili ubedila na bilo koji širi natprirodni način. Skakanje od lika do lika postalo je zamorno, u nekim momentima su veze poglavlja bile veoma male, i počeo sam da zbunjujem nekoliko njih dok su se spajali. Kada je zaraza počela da potresa, većina likova je bila u istoj nevolji, tako da je zaista trajala predugo i nedostajao je lik koji bi se istakao kao heroj ili neko za koga bi se navijao. To je zapravo vampir na čamcu (560 stranica) i nema smisla maskirati ga u bilo šta drugo. Veoma ste dobrodošli da se ne slažete, ali takođe bih rekao da je njegova IA trilogija „Engelsfor“ znatno izazovnija od ove. PDF Pregled Knjige