Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis Autora! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Lepotom knjige bavio se: Bole Miloradovic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustrtacije: Novica Djukic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Nikola Davidović : PROGONSTVO , Sloboda / Veljko Vlahović Beograd 1988, tvrdi povez, str. 289., drugo izdanje. Roman. Očuvanost 4-; korica ima manje fleke. Nikola Davidović je živeo i radio u Parizu. Ušao je u vreme 12.XII.1937. godine u Banja Luci, a izašao je iz vremena 9.IX.2014. u Parizu. Počiva na pariskom groblju Thiais. . Bio je član udruženja Maison des écrivains i PEN kluba Francuske. Autor je pet romana i Knjige razmišljanja. Iz rodnog kraja, današnje Republike Srpske, odselio je veoma mlad. Kao gimnazijalac i student objavljivao je pesme i lirske crtice. Okušao se i u novinarstvu. Bio je dopisnik Radio-Sarajeva i dopisnik beogradske Politike. Pre nego što se oslobodio svih obaveza i posvetio književnom radu bavio se naukom i izdavaštvom. Izvesno vreme radio je i kao profesor. Izuzmu li se prvi pokušaji, kojima bi se, s obzirom na zanimljivost i originalnost priča, trebalo vratiti, Apostoli su prvi roman. To je roman o otuđenju jastva. U njemu glavni lik narasta u istorijsku ličnost i gubi svoje prirodno ja. Drugi roman, Progonstvo, zamišljan je šesnaest godina pre no što je napisan. Razlog tako dugom odlaganju je traženje metafore koja će istovremeno da ukaže na izgnanstvo i čoveka i Boga. Radnja Progonstva sažima se u priču o sinu koji, ne zapamtivši oca i ne pronašavši dokaze o njegovom fizičkom izgledu, krade iz mauzoleja urnu sa očevim pepelom s namerom da pepeo preda nekom živom obliku. Pronoseći urnu kroz sve važnije dokaze postojanja, shvata da je sopstvenost nepresadiva i da je život i u iskonu progonstvo. I osnova Šeme je alegorična. I ovde se, kao i u Progonstvu, ne zna je li otac čovek ili nadbiće. Kroz priču, proizašlu iz istorijske činjenice, sagledane su dileme i ideološka neslaganja sinova. Našavši se pred mogućnošću da izbore pomilovanje oca, osuđenog na smrt, sinovi se sučeljavaju sa jednoobraznošću i stanovitošću zakona Prirode i Istorije i iz te neravnopravne borbe izlaze sa spoznajom da je suština nemenljiva. Progonstvo i Šema su štampani u Beogradu: Progonstvo u tri, a Šema u dva izdanja. U Iluzijama, četvrtom Davidovićevom romanu, sagledavaju se saodnosi nade i nemenljivosti prirodnih zakona. Peti roman, Amnezija, utemeljuje verovanje da je smrt odlazak u život i da se vaskrsnuti može jedino iz semena.

sdp Izdavač: Paideia, Beograd Prevod: Raša Sekulović Ilustracije: Jagoda Živadinović Povez: tvrd Broj strana: 168 „Prorok“, njegovo napoznatije delo, kojim je stekao svetsku slavu, objavljen je prvi put 1923. godine. Preveden je na preko dvadeset jezika a sam Džubran ga je ilustrovao svojim vizionarskim crtežima. Kao prava riznica mudrosti i putokaza za razborito vladanje u životu, on obrađuje teme koje se tiču sudbine svakog ljudskog bića: rad i igra, posedovanje sloboda, dobro i zlo, ljubav i smrt. Njegov uticaj ne ograničava se na Bliski Istok iz kojeg potiče nego je daleko širi. Stoga je u pravu Dž. Rasel koji piše: „Još od vremena Tagorinog Gitandjalija, Istok nije govorio tako lepim glasom kao u Proroku“. Na tekstu „Prorokovog vrta“, koji je objavljen prvi put posthumno 1933, Džubran je radio upravo poslednjih dana svog života. Dok u prethodnoj knjizi Almustafa napušta grad Orfalez da bi se vratio u svoju domovinu, ovde se opisuje njegov povratak rodnom ostrvu. Preplavljen „setom sećanja“, on se vraća u „Vrt njegove majke i oca , gde počivaše usnuli oni, i njihovi preci“. Ali na molbu svojih prijatelja, posle nekoliko nedelja duboke osame, nastavlja sa svojim mudrim pripovedima. „Prorokov vrt“ je ilustrovan nadahnutim autorovim crtežima koji su s razlogom upoređivani sa crtežima Viljema Blejka. Razmišljanja o prirodi mudrosti, vremenu, samoći i Bogu saopštena su jedinstvenim stilom, dok se na svakoj stranici knjige oseća plemeniti duh Halila Džubrana.

Dragan Lukić : GLEDAO PA SMISLIO, Univerzal Tuzla 1988, tvrdi povez, str. 90. Priče za decu. Očuvanost 4 i ima posvetu. За чланак о глумцу, погледајте Драган Лукић „Омољац” Драган Лукић (30. новембар 1928 — 1. јануар 2006) био је српски дечји писац. Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама. У јесен 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери. Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године. Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други. Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду.[1] Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”. Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964—1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967—1993. После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006.

Veoma dobro očuvano, s potpisom Dragana Lukića, ćirilica Prvo izdanje Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG130 (L)

Sa posvetom i potpisom pesnika! Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1985 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG94 (N)

Detalji predmeta Stanje Polovno Vrlo dobro očuvano Аутор - особа Rajčić, Biserka, 1940- = Рајчић, Бисерка, 1940- Наслов Moj Krakov : iz kulturne arheologije grada / Biserka Rajčić Врста грађе књига Језик српски Година 2006 Издање 1. izd. Издавање и производња Novi Sad : Stylos, 2006 (Novi Sad : AMB grafika) Физички опис 257 str. ; 21 cm Збирка Biblioteka Pisma, ipak stigla ; ǂknj. ǂ1 Садржај S a d r ž a j: Zlatna krakovska jesen (5-8); "To je, zapravo, Poljska---" (9-12); Vavel (13-27); Bona sforca (28-45); Dama s hermelinom (46-61); Matejkov Krakov (62-84); Krakov Vispjanjskog (85-105); "Svadba" posle sto godina (106-108); Helena Modžejevska (109-123); Mladopoljska kafana (124-136); Olga Boznanjska (137-146); Galicija (147-178); Marija i Kornel (179-197); Tajna zvana Kantor (198-200); Poludeli Krakov (2001-216); Krupnjiča 22 (217-228); Vislava Šimborska - tako malo stihova, a tako mnogo poezije (229-231); "Pivnica pod baranami" ili o građanskoj neposlušnosti (232-240); Proslava Mrožekovog 70. rođendana (241-243); Zbignjev Prajsner - mag ili šarlatan (244-247); Kratak pogovor za "Moj Krakov" (249-256). ISBN 86-7473-233-X (broš.) 978-86-7473-233-5 Напомене Tiraž 500. Предметне одреднице Матејко, Јан, 1838-1893 Виспјањски, Стањислав, 1869-1907 Моџејевска, Хелена, - Бознањска, Олга, 1865-1940 Филипович, Корнел, 1913-1990 Кантор, Тадеуш, 1915-1990 Шимборска, Вислава, 1923- Мрожек, Славомир, 1930- Прајснер, Збигњев, - Краков -- Културна историја Пољска УДК 930.85(438.31) 821.163.41-94 Moj Krakov, Biserka Rajčić Novu knjigu Bisereke Rajčić "Moj Krakov" objavila je izdavačka kuća Stylos iz Novog Sada. U ovoj nesvakidašnjoj kulturnoj arheologiji jednog od najzanimljivijih gradova Poljske, prevodilac i pisac Biserka Rajčić, otkriva nam skrivene meandre ovog mesta. Na jučerašnjoj promociji u galeriji Artget, Biserka Rajčić je istakla: "Dobro poznajem Krakov i činilo mi se da ću lako pisati o njemu. No, dugo mi se nije otvarao, kako bi to rekao jedan od mojih omiljenih autora, Jan Kot, ili nije onako kako sam ja želela, pošto sam za svaku temu tražila jači povod da bih je obradila. Obično istraživanje započinjem od nekakve sitnice, a završavam velikim krugom oko teme... Recimo, dovoljne su mi bile fotografije Matejka u njegovom Muzeju pa da rekonstruišem njegov život i stvaralaštvo i povežem ih sa epohom u kojoj je živeo. O Olgi Boznanjskoj sam napisala tekst zahvaljujući dopisnici Draška Ređepa iz Pariza, u kojoj me obaveštava da je u poljskim kulturnom centru video izložbu portreta Boznanjske. O Leonardovoj Dami s hermelinom, koja se nalazi u Muzeju Čartoriski, odlučila sam da pišem zbog nemogućnosti da je vidim kada sam to želela". No, ovo je samo deo korpusa tema o kojima govori Biserka Rajčić u delu "Moj Krakov". Čitaoca ovde očekuju i napisi posvećeni Šimborskoj, autodidakti, poljskom kompozotoru Zbignjevu Prajsneru, Heleni Modžejevskoj, Mrožeku...Posle "Poljske civilizacije", evo i novih pisama čitaocima od Biserke Rajčić, koja je ovom knjigom još jednom čvršće povezala poljsku i srpsku kulturu, darujući obe. S. Domazet Knjige Pisma iz Praga (1999), Prometej Novi Sad [3] Sadržaj: Nostalgija (U Pragu, 26. avgust 1992) Izlet u Lane (U Beogradu, 30. septembar 1992) Jen – nestašno predsednikovo dete (Viktoru Fišlu, U Beogradu, 5. oktobar 1992) Braća Čapek (Stanislavi Sikorovoj, U Beogradu, 21. oktobar 1992) Hašekov Prag (U Beogradu, 28. oktobar 1992) Moj jevrejski Prag ( Ireni Venigovoj, U Beogradu, 12. oktobar 1992) Alhemičarski Prag (Ivani Milankovoj, U Beogradu, 20-28. februar 1993) Nadrealistički Prag (Vladimiru Pištalu i Mirjani Živković, U Beogradu, u decembru 1992) Ivan Svitak – moj vodič po disidentskom Pragu (U Beogradu, 10. decembar 1992) Lavirint sveta i raj srca (Uspomeni na Jana Patočku, U Beogradu, 23. januar 1994) Patočkin Prag ( U Beogradu, 1. oktobar 1994) Milenin Prag ( U Beogradu, 27. decembar 1993) Marinin Prag (Miladi Nedvjedovoj i Galini Vanječkovoj, U Beogradu, 12. oktobar 1994) Klementinum (U Beogradu, 13. mart 1994) Kubistički Prag (Drašku Ređepu, U Beogradu, mart-april 1996) Nekoliko napomena o Pismima iz Praga ( U Beogradu, 19. januar 1997) Prag, u množini / Draško Ređep (Novi Sad, mart 1997) Poljska civilizacija (2003), Geopoetika Beograd. ISBN 978-86-7666-000-1 COBISS.SR 106048780 Šopen, Žorž Sand i njena deca, radiodrama, (2005), štampano izdanje Matica srpska Novi Sad Moj Krakov (2006), AMB grafika Novi Sad. ISBN 978-86-7473-233-5 COBISS.SR 210596615 Sadržaj: Zlatna krakovska jesen, To je, zapravo, Poljska, Vavel, Bona Sforca, Dama s hermelinom, Matejkov Krakov, Krakov Vispjanjskog, "Svadba" posle sto godina, Helena Modžejevska, Mladopoljska kafana, Olga Boznanjska, Galicija, Marija i Kornel, Tajna zvana Kantor, Poludeli Krakov, Krupnjiča 22, Vislava Šimborska – tako malo stihova, a tako mnogo poezije, "Pivnica pod baranami" ili o građanskoj neposlušnosti, Proslava Mrožekovog 70. rođendana, Zbignjev Prajsner – mag ili šarlatan, Kratak pogovor za "Moj Krakov". Imago Poloniae, Beograd, Treći trg, 2014.[4]ISBN 978-86-6407-001-0. Radio drame Šopen, Žorž Sand i njena deca (2005), premijera 21. maj 1984, Dramski program radio Beograda Karol Šimanovski ili gorka slava (2011) u radiodramskom programu Radio Beograda Prevodilački rad Najlonski mesec Jaroslav Blaškov, prevod sa slovačkog–Sarajevo Svjetlost, 1966. COBISS.SR 81548807 O torbi koja nije htela u školu Jančova Marija, prevod sa slovačkog–Beograd Mlado pokolenje, 1966. COBISS.SR 36183052 Zemlja ljudi, Jan Marija Gisges, prevod s poljskog– Kruševac Bagdala, 1967. SAVREMENA SLOVAČKA POEZIJA/izbor i prevod sa slovačkog–Kruševac Bagdala, 1967. Ljubav na poslednji pogled, Vladimir Rajsel, prevod sa slovačkog– Kruševac Bagdala, 1970. U ritmu korenja, Uršula Kozjol, prevod s poljskog–Kruševac Bagdala, 1972. Amatersko školovanje pasa, Antonji Bžeziha, prevod s poljskog–Beograd Nolit, 1979. COBISS.SR 23208460 RELIGIOZNI OBREDI, OBIČAJI I SIMBOLI, (zbornik)/prevod s poljskog–Beograd Radnička Štampa, 1980. COBISS.SR 71262732 Snoviđenja nad zalivom San Francisko Česlav Miloš, prevod s poljskog–Gornji Milanovac Dečje novine, 1982. COBISS.SR 46072583 Raport o ratnom stanju, Marek Novakovski, prevod s poljskog–Beograd Književna fabrika "MJV i deca", 1984. Građa i stil u Tolstojevom romanu "Rat i mir", Viktor Šklovski, prevod s ruskog, redaktor i pisac pogovora Novica Petković, Beograd Nolit, 1984. POLjSKO PITANjE : članci, eseji, polemike, izbor i prevod s poljskog–Beograd Radionica SIC, 1985. COBISS.SR 94408972 Pozorište esencije i drugi eseji, Jan Kot, izbor i prevod s poljskog–Beograd Prosveta, 1986. COBISS.SR 41791500 Knez tmine i dvanaest priča, Marek Novakovski, prevod s poljskog–Beograd Filip Višnjić, 1986. Gombrovič. Ferdidurke. Ferdidurkizam, prevod s poljskog–Beograd Vidici, 1987. Mala apokalipsa, Tadeuš Konvicki, prevod s poljskog– Beograd Filip Višnjić. 1987. ISBN 978-86-7363-034-2. COBISS.SR 43149319 PUT KA SOLIDARNOSTI, prevod s poljskog– Harrow (Engleska) Naša reč, 1988. Cinkarenja i druga potkazivanja, Slavomir Mrožek, prevod s poljskog–Beograd, izdavači Milan Duškov, Biserka Rajčić, 1989 Đavo u istoriji, Lešek Kolakovski, preveli s poljskog Risto Tubić, Biserka Rajčić, Franjo Rehlicky. – Banja Luka Glas, 1989. ČEŠKO PITANjE, priredila i prevod s češkog– prvo izdanje – Beograd Biblioteka Pana Dušickog. 1990. ISBN 978-86-81439-08-1. COBISS.SR 58978311 Камени поток, Јан Кот, есеји, превод с пољског–Београд Књижевне новине. 1990. ISBN 978-86-391-0021-6. COBISS.SR 430860 Sumrak estetike, Stefan Moravski, priredila i prevela s poljskog–Banja Luka Novi glas, 1990. COBISS.SR 4274439 Мислити савремену демократију: есеји, писма, интервјуи, Адам Михњик, превод с пољског–Београд Радио Б92. 1995. ISBN 978-86-7963-020-9. COBISS.SR 39884300 Evropa i postevropsko doba, Jan Patočka, prevod s češkog–Beograd Centar za geopoetiku. 1995. ISBN 978-86-82347-28-6. COBISS.SR 41355788 Транс-Атлантик, Витолд Гомбрович, превод с пољског–Београд Радио Б92. 1996. ISBN 978-86-7963-034-6. COBISS.SR 47788044 Kuća, san i dečje igre, Julijan Kornhauzer, prevod s poljskog–Ljubljana Vodnikova domačija: kulturni vikend djece iz BiH. 1996. ISBN 978-961-6208-25-3. COBISS.SR 62274572 Религија Словена, Хенрик Ловмјањски, превод с пољског–Београд Библиотека XX век: Словограф. 1996. ISBN 978-86-81493-16-8. COBISS.SR 28227340 Kraj i početak, pesme, Vislava Šimborska prevod s poljskog–Vršac Književna opština Vršac, 1996. COBISS.SR 48591884 Imperija, Rišard Kapušćinjski, prevod s poljskog–Beograd Radio B92. 1997. ISBN 978-86-7963-055-1. COBISS.SR 55731724 Missa pagana, pesme, pesme za gitaru, poeme, Edvard Stahura, prevod s poljskog–Beograd Književna omladina Srbije, 1997. COBISS.SR 51207692 Izabrane pesme, Vislava Šimborska, priredila i prevela s poljskog Biserka Rajčić, preveo s poljskog Petar Vujičić–Beograd Radio B92. 1997. ISBN 978-86-7963-050-6. COBISS.SR 50572044 Карактери и списи, Казимјеж Брандис, превод с пољског–Београд Паидеиа. 1998. ISBN 978-86-82499-63-3. COBISS.SR 64932876 Епилог олује, Збигњев Херберт, превод с пољског–Београд Радио Б92, 1998. Рођење и смрт господина Когита (поговор). ISBN 978-86-7963-095-7 COBISS.SR 69008140 Mrtva priroda s đemom, eseji, Zbignjev Herbert, prevod s poljskog–Pančevo Knjižara Prota Vasa, 1998. Herbertovi holandski apokrifi (uspomeni Petra Vujičića, u Beogradu 5. marta 1995) COBISS.SR 69653260 Сигнализам српска неоавангарда, Јулијан Корнхаузер ; превод с пољског–Ниш Просвета. 1998. ISBN 978-86-7455-403-6. COBISS.SR 69490188 Прилог биографији, Јан Кот, превод с пољског–Нови Сад Прометеј. 1998. ISBN 978-86-7639-158-5. COBISS.SR 77502220 Stipendisti vremena/Pesme, Druga zbirka pesama, Treća zbirka pesama, Četvrta zbirka pesama, Peta zbirka pesama, Područje ograničenog zadržavanja, Stipendisti vremena, Ljudi za početnike, Eva Lipska, izbor i prevod s poljskog–Vršac KOV, 1998. Eva Lipska/Biserka Rajčić COBISS.SR 59372044 Jesen s mrtvim jastrebom, Koliko prilika ima ruža, Šta je ostalo od anđela, Čas između psa i vuka, Tuga, Prutići, Davno proso, Nada s bukovim krilima,

Naime Bela Hamvaš Pisac priča prilično jednostavnu i sumornu priču o nekoliko ljudi koji su sasvim drugačije pristupili ljudskim vrednostima. Anatomija vlasti, rekli bismo. Sažeta istorija ovoga veka, još tačnije. Bela-Hamvas Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Fama o čudnom Mađaru neverovatne erudicije koji je pisao knjige koje za života nije mogao objavljivati, sa rasponom tema od rekonstrukcije misaonog univerzuma Hermesa Trismegistosa do saveta kako najbolje hladiti jagode, izdržavajući se, ne svojom voljom, kao fizički radnik, zemljoradnik i baštovan – počela je ovde da kruži pre desetak godina. Periodika i sve brojnije knjige koje su ubrzo po izlaženju bivale rasprodate, dok izdavači iz neobjašnjivih razloga nikada nisu štampali druga izdanja, ukazivali su da Bela Hamvaš ovde ima nemali broj svojih poštovalaca i redak kultni status. Stvar je bila naizgled čudna jer takvog interesovanja za Hamvaša nema ni u Mađarskoj, gde sve njegove knjige još nisu ni objavljene, a srpski je, osim hrvatskog, jedini jezik na koji je do danas preveden. Iza Hamvaša nisu stajale preporuke autoriteta, izdavačke kuće, trendovi. Jedini čovek koji je stajao iza njegovog ovdašnjeg proboja bio je njegov prevodilac Sava Babić, šef katedre za Mađarski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tek prošle godine organizovano izdavanje Hamvaševih knjiga preuzela je na sebe Dereta, pokretanjem edicije Kontinent Hamvaš, u kojoj su do sada izašle dve važne Hamvaševe knjige – sedmotomni roman Karneval (izašle su dosad prve četiri knjige) i trotomna Scientia sacra I i II. Za prevod ovih knjiga Sava Babić je nedavno dobio i godišnju nagradu `Grafičkog ateljea Dereta`. Ko je zapravo Bela Hamvaš? Sjećanje 1997 106 str

Poletarac LETO-Duško Radović *02-2022 Duško Radović,urednik,grupa autora:Odabrali i uredili: Dragana Lakičević, Dušan Petričić, LJubivoje Ršumović izdavač: Rad,Beograd,1989.god. II.-izdanje ISBN 86-09-00173-3 Tvrd povez,bogato ilustano,ćirilica., strana: 205.,Veliki enciklopedijski format,37 x 26 cm,težćina 1610.grama Stanje Vrlo očuvana i uredna knjiga , vrlo neznatno oštećenje čela poveza. Strane su bele i čiste bez crtanja, dopisivanja ... Četiri knjige Duška Radovića, tog zanesenjaka i dečaka u duši. odličan izbor poezije i proze za decu kojem će se obradovati podjednako i deca i roditelji. Knjige koje čine ovaj komplet dobile su nazive po godišnjim dobima: proleće, leto, jesen i zima. Od simpatičnih pesmica do smešnih pričica, aforizama i „raznih gluposti“, tu su čuvena radio-igra za decu „Kapetan DŽon Piplfoks“ i „Kako su postale ružne reči“. Postoji i deo „šta sam to radio“ u kojem Radović opisuje „kako je sve počelo“, odnosno kako je počeo da piše za decu Njegov rad traje preko tri decenije od knjiga Poštovana deco do Sedi da razgovaramo. Kako on sam kaže: „Svi drugi pišu svoje pesme i priče, seju i neguju svako svoj cvet, a ja sebi ličim na geometra koji traži, meri i utvrđuje šta sve pripada deci i literaturi za decu.“ Poklonite nekom detetu, a i sebi, ove knjige biće vam zahvalno ceo život. I za kraj jedan aforizam: „NEĆU NIKAD VIŠE ako ne zaboravim. Nikad ne zaboravim ono što hoću a stalno zaboravljam ono što NIKAD VIŠE NEĆU“. KADA JE LETEO POLETARAC Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Poletarac Dusko Radovic Ispuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. Dušan Radović Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik `Pionirskih novina`, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije-Beograd, urednik lista `Poletarac`, novinar `Borbe` i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu. Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981) aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi. Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. U njegovu čast u Beogradu je osnovano dečje pozorište, klasično i lutkarsko, sa nazivom ,,Malo pozorište Duško Radovića,,

Poletarac JESEN Duško Radović 02-2022 Duško Radović,urednik,grupa autora:Odabrali i uredili: Dragana Lakičević, Dušan Petričić, LJubivoje Ršumović izdavač: Rad,Beograd,1989.g II.-izdanje ISBN 86-09-00174-1 Tvrd povez,bogato ilustano,ćirilica,194.strane,Veliki enciklopedijski format,37 x 26 cm,težćina 1520.grama Stanje Vrlo očuvana i uredna knjiga , vrlo neznatno oštećenje čela poveza. Strane su bele i čiste bez crtanja, dopisivanja ... Četiri knjige Duška Radovića, tog zanesenjaka i dečaka u duši. odličan izbor poezije i proze za decu kojem će se obradovati podjednako i deca i roditelji. Knjige koje čine ovaj komplet dobile su nazive po godišnjim dobima: proleće, leto, jesen i zima. Od simpatičnih pesmica do smešnih pričica, aforizama i „raznih gluposti“, tu su čuvena radio-igra za decu „Kapetan DŽon Piplfoks“ i „Kako su postale ružne reči“. Postoji i deo „šta sam to radio“ u kojem Radović opisuje „kako je sve počelo“, odnosno kako je počeo da piše za decu Njegov rad traje preko tri decenije od knjiga Poštovana deco do Sedi da razgovaramo. Kako on sam kaže: „Svi drugi pišu svoje pesme i priče, seju i neguju svako svoj cvet, a ja sebi ličim na geometra koji traži, meri i utvrđuje šta sve pripada deci i literaturi za decu.“ Poklonite nekom detetu, a i sebi, ove knjige biće vam zahvalno ceo život. I za kraj jedan aforizam: „NEĆU NIKAD VIŠE ako ne zaboravim. Nikad ne zaboravim ono što hoću a stalno zaboravljam ono što NIKAD VIŠE NEĆU“. KADA JE LETEO POLETARAC Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Poletarac Dusko Radovic Ispuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. Dušan Radović Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik `Pionirskih novina`, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije-Beograd, urednik lista `Poletarac`, novinar `Borbe` i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu. Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981) aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi. Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. U njegovu čast u Beogradu je osnovano dečje pozorište, klasično i lutkarsko, sa nazivom ,,Malo pozorište Duško Radovića,,

format: MC (kaseta) artist: SERGEJ (Bosnia, Yugoslavia) title: Sergej (neformalni naziv je po prvoj pesmi `Modra sećanja`) release date: 1988 label: PGP RTB, 510033 style: pop UNPLAYED, NEW - nikad puštena kaseta Sergej Šotrić je došao u Beograd i sa tadašnjom top studijskom ekipom snimio odličan pop album. Arnažmane je radio Laza Ristovski, remiks Boban Petrović, a snimatelj je bio Vesa Maldaner. Ovo je sofisticirani, laid back pop, sasvim atipičan za vreme kada je snimljen, i kada su divljali razni Hariji i Merlini. No, ovde sama muzika nije bitna, već raritetnost izdanja. I ploča je veoma retka, ali kaseta...! Još i više. Ovu sam kupio na rasprodaji i nisam je nikad pustio. Naime, kupio sam 10-ak kaseta (tj. sve koliko ih je bilo u prodavnici na Autobuskoj stanici u Beogradu, gde sam se snabdevao jeftinim kasetama za presnimavanje), koje sam koristio za presnimavanje, jer su bile na rasprodaji, a jednu sam ostavio sebi za kolekciju i odlozio nje na policu. Ovo je sigurno jedini primerak na svetu koji nije nikad pušte, 32 godine nakon izdavanja ovog albuma. Na naslovnoj strani se vidi pečat sa cenom rasprodaje, a omot je i probušen zumbom. I kutija je originalna. p.s. naravno da se danas kajem što sam iskoristio za presnimavanje na stotine kaseta sa PGP rasprodaja, među njima npr. i makar 10-ak DR STEEL i drugih danas raritetnih naslova na kasetama koje koštaju po 100-200 EUR. Ali ko je to mogao znati tada...

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Хенри Милер: РАКОВА ОБРАТНИЦА Издавач: БИГЗ, Београд, 1985.год. Меки повез, 308 страна, латиница. Врло пристојно очувано `Хенри Валентајн Милер (енгл. Henry Valentine Miller; Њујорк, 26. децембар 1891 — Пацифик Палисејдс, 7. јун 1980) био је амерички књижевник. Уз Хемингвеја се сматра за једног од најзначајнијих америчких писаца двадесетог века. Рођен је у породици немачког кројача. Детињство и рану младост провео у Бруклину. Схвативши да академски живот није оно што га привлачи, радио је као таксиста и библиотекар како би се прехранио. Велики женскарош и идеалиста, 1917. године жени се првом од пет жена колико је имао, Беатрисом Силвас Викенс. Налази посао у „Вестерн Јунион“ телеграфској служби, где долази у додир са писањем. Милеров шеф је једног дана дошао на идеју да би неко требало да напише књигу о куририма. Милер се прихватио посла и тако је настала његова прва књига „Склопљена крила“. Курирска каријера трајала је четири године, када је са својој другом женом, Џун Едит Смит Менсфилд, такси возачем, 1928. године отишао на пропутовање кроз Европу. Брачне размирице постале су непремостиве, па је Милер 1930. године оставио жену и отишао у Париз. Деценију пре Другог светског рата, провео је, углавном боемски, у „граду светлости“ где је радио као новинар и где је написао више од 36 књига и других дела. Овде је објавио и своје најпознатије књиге. Прва - „Ракова обратница“ - говори о његовим искуствима о доживљајима у Паризу, а објављена је 1934. године. Затим: „Црно пролеће“ (1936), „Повратник јарца“ (1939), као и трилогије „Ружичасто распеће“ („Сексус“, „Плексус“, „Нексус“). Такође је објавио и путописе и драме. Његови радови убрзо су постали бестселери. После 1939. године, напустио је Париз и преселио се Грчку где је боравио шест месеци. Вративши се у Америку, почео је да пише о својим путовањима. Написао је чувени путопис из Грчке „Колос из Марусија“ (1941), „Мирни дани на Клишију“ (1956), као и неколико лирско-аутобиографских записа: „Велики југ и наранџе Хијеронимуса Боша“ (1957), (1962), „Грчка“ са цртежима Ане Пур (1964). Такође је писао путописне мемоаре, бавио се књижевном критиком и сликао аквареле.

Naslov: Naše finansije 1918-1925 Autor: Dr. Slavko Šećerov Izdavač: Beograd : Izdavačka knjižarnica Napredak Pismo: ćirilica Br. strana: 204 ; tabele Format: 22,5 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) izuzetno lepo očuvana imajući u vidu da je stara skoro 100 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl. s tim što su po ivicama poprimili žućkastu boju od starosti i zbog kvaliteta papira upotrebljenog za štampu; korice su kao na slici, u dnu prednje strane su minimalno pohabane po ivici. Godina izdanja je 1926. a knjiga je štampana u štampariji `Jugoslavija` - Beograd, Brankova ul. br. 7. O autoru možete da pročitate ovde: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BA%D0%BE_%D0%A8%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2 Slavko Šećerov (1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Finansije / Kraljevina SHS / Jugoslavija / 1918-1925 / Ekonomska politika Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Izdavač: Paideia, Beograd Prevod: Raša Sekulović Ilustracije: Jagoda Živadinović Povez: tvrd Broj strana: 168 Veoma dobro očuvana. „Prorok“, njegovo napoznatije delo, kojim je stekao svetsku slavu, objavljen je prvi put 1923. godine. Preveden je na preko dvadeset jezika a sam Džubran ga je ilustrovao svojim vizionarskim crtežima. Kao prava riznica mudrosti i putokaza za razborito vladanje u životu, on obrađuje teme koje se tiču sudbine svakog ljudskog bića: rad i igra, posedovanje sloboda, dobro i zlo, ljubav i smrt. Njegov uticaj ne ograničava se na Bliski Istok iz kojeg potiče nego je daleko širi. Stoga je u pravu Dž. Rasel koji piše: „Još od vremena Tagorinog Gitandjalija, Istok nije govorio tako lepim glasom kao u Proroku“. Na tekstu „Prorokovog vrta“, koji je objavljen prvi put posthumno 1933, Džubran je radio upravo poslednjih dana svog života. Dok u prethodnoj knjizi Almustafa napušta grad Orfalez da bi se vratio u svoju domovinu, ovde se opisuje njegov povratak rodnom ostrvu. Preplavljen „setom sećanja“, on se vraća u „Vrt njegove majke i oca , gde počivaše usnuli oni, i njihovi preci“. Ali na molbu svojih prijatelja, posle nekoliko nedelja duboke osame, nastavlja sa svojim mudrim pripovedima. „Prorokov vrt“ je ilustrovan nadahnutim autorovim crtežima koji su s razlogom upoređivani sa crtežima Viljema Blejka. Razmišljanja o prirodi mudrosti, vremenu, samoći i Bogu saopštena su jedinstvenim stilom, dok se na svakoj stranici knjige oseća plemeniti duh Halila Džubrana. (K-30)

KOSOVSKA ISKUŠENJA Patrijarh srpski Pavle - drugo izdanje , 2018. godina „Kosovska iskušenja“, izdanje na kome je izvesno vreme radio i sam patrijarh, zapitan o svakoj reči, dokaz su višedecenijske borbe da se na dostojanstven način izađe iz tragedije kosovskih sukoba, i dalje aktuelne teme. „U Prvom svetskom ratu, za vreme proboja Solunskog fronta, bio je ranjen jedan prost čovek, seljak, koga upute u bolnicu. Predaju mu jednog bugarskog zarobljenika da ga sprovede do Komande u Solunu. Od dugog hoda, i gladi, Bugarin onemoća, a muče ga i misli hoće li ostati živ i videti svoje. Srpski vojnik, mada ranjen, siđe s konja i pomogne Bugarinu da se popne u sedlo, uzme vođice i tako pođe dalje. Kad je video začuđenog srpskog generala, vojnik reče: „Ja sam ranjenik, a on zarobljenik, tu više nema neprijateljstva; obojica smo bez oružja i samo smo ljudi. On je zanemogao i moram da mu pomognem. To je ono što nas je kao narod održalo, ne samo biološki. U dubini narodne duše nije samo viteštvo ili otmenost, već nešto drugo: prava ljubav prema čoveku. (Stid je poslednja granica, Iz intervjua „Pobedi“) Kroz niz mudrih beseda patrijarh dake primere duhovne borbe naroda kroz najteže istorijske prilike. Ovde je samo jedan deo izjašnjavanja, beleženih od onog dana kad je vladika Pavle (Stojčević) ustoličen kao četrdeset i četvrti duhovnik na tronu Svetog Save. Izdavac - Knjiga komerc , Beograd , 2018. Mek povez , cirilica , format 19x14 , 172 strana Ocuvana odlicno , kao na slici , nekoriscena šif90sn

U svom romaneskom prvencu Saša Dimoski tvrdi da: „zlo ne pati od lošeg varenja i ne spava posle ručka“. Zapravo, zlo ne spava nikada, a ruča uvek: u „Štićeniku“ ono to, bogme, čini baš doslovno. Ono je večno, univerzalno i metafizičko, ali pisca zanima njegovo ovaploćenje sada i ovde: u Srbiji i Bosni, godina devedesetih i nultih. Biblijski i parablijski likovi i zapleti, propušteni kroz filter piščeve nezajažljive fantastičarske mašte i tmurne satiričarske duhovitosti, preseljeni su na miljakovačke ledine i novobeogradske solitere, ali bogme i na srebreničko stratište. Način na koji se u „Štićeniku“ govori o tom, možda ključnom, ovdašnjem doprinosu svetskoj istoriji beščašća, nešto je sasvim novo u srpskoj književnosti. Ovo je teška knjiga o još težim temama, ali kada vas jednom uzme pod svoje, nema vam spasa. Ko je hrabar, neka uđe!" Teofil Pančić Saša Dimoski rođen je 1962. godine u Beogradu. Kao specijalni pedagog, radio je u ustanovama za maloletne delinkvente i decu beskućnike. Učestvovao je i u projektima UNICEF-a za socijalnu zaštitu, u svojstvu predavača i instruktora. Posle petnaest godina rada u ovoj oblasti, počinje da se profesionalno bavi pisanjem, kao kopirajter u nekoliko advertajzing agencija. „Štićenik“ je negov prvi roman, nastajao u periodu ode 2004. do 2008. godine.

U svojoj novoj zbirci pesama, kominac kao da hoće da nam kaže da ne samo što je odrastao, nego je i ostario, što ga je navelo da razmišlja o kraju puta. Sve emotivne lomove, sva neuspela zbližavanja i izigrana poverenja o kojima je bilo reči u njegovim prethodnim zbirkama – sve te ljubavne jade u “Dlanovima” je u drugi plan potisnulo nametljivo prisustvo jedne konačne teme. Više je likova čije glasove razaznajemo u ovim pesmama, i svi su oni zagledani u kraj, procenjujući iz te krajnje tačke svoje živote. Povrh toga, oni su i međusobno povezani porodičnim vezama, pa se iz njihovih ukrštenih perspektiva razvija drama o sticanju smisla kome se svi ponaosob nadaju u poslednjem času. Ali, pošto opravdano strahuju da će se ta nada ispostaviti kao uzaludna, ovi kominčevi junaci podsetiće nas na kraju na glasove iz njegovih prethodnih knjiga – ako smisla možda i nema, čujemo i ovde, utoliko pre vredi stalno iznova pokušavati da se voli i bude voljen. raša kominac radoslav rođen je 1967. godine. Objavio je više zbirki proze i poezije. Njegove drame “Izložba” i “Bezumnik” snimljene su i emitovane na Radio Beogradu. Fabrika knjiga je pre ove objavila dve njegove knjige: “Zamoliću te da se iseliš…” (2010) i “Ne vraćam se više…” (2011).

Izdavač: Lazarov Miodrag Pashu Edicija AUT, knjiga 2 Povez: tvrd Broj strana: 159 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. Frajburg 1983 - filozofsko-kombinatorska pesma beogradskog pisca i kompozitora Miodraga Lazarova Pashu-a, napisana pod pseudonimom Toulouse Lautrec. Lazarov Miodrag Pashu (Skoplje, 1949) je diplomirao kompoziciju i magistrirao estetiku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Estetičkog društva Srbije. Privatno je studirao dirigovanje. Završio je kurs elektronske muzike pri elektronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda. Bio je član avangardne grupe Opus 4 (koju su, osim njega, sačinjavali i Vladimir Tošić, Milimir Drašković i Miroslav Miša Savić). Sa grupom Opus 4, kao i sa grupom umetnika konceptualne i postkonceptualne orijentacije, a najzad i sam, izvodi niz svojih radova (a učestvuje i u izvođenjima radova drugih umetnika), tipa happeninga, performansa, semiosonica, akcija... Pashuov rad se može definisati kao konceptualistički i redukcionistički. Takođe koristi i prožimanje više medija, kao i što konotira ideju dela u multidisciplinarni kontekst, a najzad, kontekstualizuje stara invarijantna i varijantna svojstva strukture dela (imanentna različitim umetničkim rodovima) na nov – medijski-inovalentni način. Godine 1986. osniva i uređuje neprofitnu nezavisnu ediciju knjiga AUT. Publikacije AUT-a su nastojale da predstave „autonomne poduhvate, autonomnu umetnost, autsajdersku umetnost, alternativne umetničke trendove, avangardne ultra-individualne struje, radove postavljene van (propisanog terena)“. Ovde je objavljeno mnogo značajnih metaknjiževno-grafičkih radova: Miroslav Mandić: Varšava: jedne noći jedna pesma, Toulouse Lautrec: Freiburg 1983, Ranko Pavić: AUT FUTURA, Lazarov Miodrag Pashu: 1. (K-117)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjigu Pentagram diktiralo je retko misaono poetsko nadahnuće i ispisivalo njen patetični barok, polifoničnost strukture i polivalentnost značenja. To je delo koje se ne može iscrpsti u jednom osvrtu, čak ni njegove osnovne konture. Može se reći da mnoge od ovih misli koje srećemo u njima nije teško naći i u mnogim drugim savremenim tekstovima te vrste, ali Konstantinović pokazuje retku moć sinteze, sposobnost da dramatizuje na svoj način logičnu sistematiku savremene filozofske misli, i da je doživi, uznemiren kao pesnik, kao svoju ličnu dramu i tragiku. On sva važnija filozofsko-literarna pitanja ovoga vremena „dovodi“ u žižu lične svesti, omogućava im da postanu sastavni deo njene agonije i života u rasapu. Otuda je svako poglavlјe u njegovoj knjizi razrada na jedinstven način izvedena i jedinstvenom misaonom aktivnošću vezana – drugog pitanja i rascvat nove misli što se uklapa u celinu individualne antisistematične sistematike, i savršeno se ovde artikuliše u oblik i literarno delo, zadahnuto jednom gotovo crnom i tragičnom melanholijom koja ga iznutra prožima kao poetska magija. Retke su ovakve knjige kod nas. I to baš u ovom vremenskom i književno-umetničkom trenutku, koji je samouvereno „vaspostavio“ novi nekakav red i samozadovolјno se šepuri na njegovim padinama. Ona pokazuje da je Konstantinović strasno budan, umetnički uznemiren, u grozničavom predosećanju novih lomova, smehova, novih dogmi i bolnih metamorfoza. Stoga je njegova knjiga Pentagram, donekle, i književnoistorijski gledano, sinteza jednog trenutka, pokušaj dijagnoze i preseka njegovog bića, te otuda gotovo i programski značajna. U njoj se oseća kako jedan osetlјiv duh diše sa svojom epohom, na način koji mu je danas moguć, u potrebi da ne stane, da se ne zaustavi i da stvaralački živi. Ova knjiga predstavlјa prirodan i čak neminovan nastavak, jednu doslednu primenu i razradu izvesnih preokupacija kojima se autor bavio u svojim ranijim delima. Malo je kod nas pisaca koji sa tolikom upornošću i intelektualnom doslednošću ispisuju svoj književni kontinuitet, kakav je slučaj sa Radomirom Konstantinovićem. Jer doslednost koja imponuje nije bezrazložna, sterilna i dogmatična upornost, vernost svojoj sopstvenoj slici jednom zauvek utvrđenoj, nego istovetnost u promenlјivom, dijalektička mera i razrešenje između krajnosti koje označavaju tačka neprekidnog identifikovanja sa sobom i tačka neprekidnog razvijanja i obogaćivanja postignutog identiteta. Pentagram, to su mnogobrojni i lucidni misaoni uzleti koji se uvek vraćaju svom zajedničkom životnom trenutku. Otuda dolazi i Konstantinovićevo nastojanje da razmakne granice pojmovnog kazivanja i da uvede metaforske, simbolske i slikovne spregove. U stalnom esejističkom kruženju oko polazne situacije, u sjajnim analizama nekih klasičnih i modernih umetničkih dela, Konstantinović sve preciznije definiše, sve jasnije osvetlјava onaj osnovni problem za čijim rešenjem traga. Lična intonacija ne upućuje samo na Konstantinovićevu preokupiranost sopstvenim književnim i estetskim problemima; ona otvara put od neposrednog doživlјaja do definicije položaja modernog pesnika, čoveka uopšte, u savremenom svetu. A Konstantinovićeve analize uvek svode delo samo na onu dimenziju koja je u ovom slučaju bitna, apstrahujući nužno od svega ostalog. Ustvari, Pentagram je sav sveden na jednu analitičku ravan, odnosno na jedan analitički, ali i egzistencijalni, fokus koji sabire i objašnjava Konstantinovićeve prave esejističke vatromete. Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beleske iz hotelske sobe Prvo izdanje! Knjigu Pentagram diktiralo je retko misaono poetsko nadahnuće i ispisivalo njen patetični barok, polifoničnost strukture i polivalentnost značenja. To je delo koje se ne može iscrpsti u jednom osvrtu, čak ni njegove osnovne konture. Može se reći da mnoge od ovih misli koje srećemo u njima nije teško naći i u mnogim drugim savremenim tekstovima te vrste, ali Konstantinović pokazuje retku moć sinteze, sposobnost da dramatizuje na svoj način logičnu sistematiku savremene filozofske misli, i da je doživi, uznemiren kao pesnik, kao svoju ličnu dramu i tragiku. On sva važnija filozofsko-literarna pitanja ovoga vremena „dovodi“ u žižu lične svesti, omogućava im da postanu sastavni deo njene agonije i života u rasapu. Otuda je svako poglavlјe u njegovoj knjizi razrada na jedinstven način izvedena i jedinstvenom misaonom aktivnošću vezana – drugog pitanja i rascvat nove misli što se uklapa u celinu individualne antisistematične sistematike, i savršeno se ovde artikuliše u oblik i literarno delo, zadahnuto jednom gotovo crnom i tragičnom melanholijom koja ga iznutra prožima kao poetska magija. Retke su ovakve knjige kod nas. I to baš u ovom vremenskom i književno-umetničkom trenutku, koji je samouvereno „vaspostavio“ novi nekakav red i samozadovolјno se šepuri na njegovim padinama. Ona pokazuje da je Konstantinović strasno budan, umetnički uznemiren, u grozničavom predosećanju novih lomova, smehova, novih dogmi i bolnih metamorfoza. Stoga je njegova knjiga Pentagram, donekle, i književnoistorijski gledano, sinteza jednog trenutka, pokušaj dijagnoze i preseka njegovog bića, te otuda gotovo i programski značajna. U njoj se oseća kako jedan osetlјiv duh diše sa svojom epohom, na način koji mu je danas moguć, u potrebi da ne stane, da se ne zaustavi i da stvaralački živi. Ova knjiga predstavlјa prirodan i čak neminovan nastavak, jednu doslednu primenu i razradu izvesnih preokupacija kojima se autor bavio u svojim ranijim delima. Malo je kod nas pisaca koji sa tolikom upornošću i intelektualnom doslednošću ispisuju svoj književni kontinuitet, kakav je slučaj sa Radomirom Konstantinovićem. Jer doslednost koja imponuje nije bezrazložna, sterilna i dogmatična upornost, vernost svojoj sopstvenoj slici jednom zauvek utvrđenoj, nego istovetnost u promenlјivom, dijalektička mera i razrešenje između krajnosti koje označavaju tačka neprekidnog identifikovanja sa sobom i tačka neprekidnog razvijanja i obogaćivanja postignutog identiteta. Pentagram, to su mnogobrojni i lucidni misaoni uzleti koji se uvek vraćaju svom zajedničkom životnom trenutku. Otuda dolazi i Konstantinovićevo nastojanje da razmakne granice pojmovnog kazivanja i da uvede metaforske, simbolske i slikovne spregove. U stalnom esejističkom kruženju oko polazne situacije, u sjajnim analizama nekih klasičnih i modernih umetničkih dela, Konstantinović sve preciznije definiše, sve jasnije osvetlјava onaj osnovni problem za čijim rešenjem traga. Lična intonacija ne upućuje samo na Konstantinovićevu preokupiranost sopstvenim književnim i estetskim problemima; ona otvara put od neposrednog doživlјaja do definicije položaja modernog pesnika, čoveka uopšte, u savremenom svetu. A Konstantinovićeve analize uvek svode delo samo na onu dimenziju koja je u ovom slučaju bitna, apstrahujući nužno od svega ostalog. Ustvari, Pentagram je sav sveden na jednu analitičku ravan, odnosno na jedan analitički, ali i egzistencijalni, fokus koji sabire i objašnjava Konstantinovićeve prave esejističke vatromete. Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Dva vremenska toka ovog romana sa više ukrštenih ličnosti no što su to Andreas Sam i njegov književni tvorac, čine zapravo lavirint sastavljen iz faktografije i fikcije: nesumnjivi i sumnjivi dokumenti isprepletani su sa izmišljenim verzijama (ne)poznatog. Dvostruka prošlost (istog junaka i ove i Piščevih knjiga) sastoji se od sećanja, fotografija, kadrova filma i života. Ovo je igra citatnosti: domišljenih i skrivenih citata, asocijativnosti, produbljene i produžene ideje Piščevog ciklusa o detinjstvu i porodici (Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik) u kojoj je Andreas Sam Piščev lik – dečak, Pisac – sam, ali i njegov drug – vršnjak. On lebdi između svih ovih sopstvenih verzija i, u zbiru, dovodi čitaoca do Grobnice za Borisa Davidoviča kao uzroka za Piščevu građu Časa anatomije, tog udžbenika za moral i intelektualnu čistotu. Smrt u Piščevom delu ima nastavak i u Čolovićevom: ovde je u obličju devojke koja ga, kao Bergmanova simbol-slika Smrti, vodi do novosadskog stratišta i zapravo do Enciklopedije mrtvih. Autor ovog romana koristi fizičke i duhovne seobe kao čin potrage za identitetom i njegovim istovremenim brisanjem: bilo nasilno, od Drugog, ili voljno ka gubljenju nacionalnog. Razbrajalica za Andreasa Sama je svakako ozbiljna dečja igra, ali i igra odraslih sa neizvesnim krajem (izvesna je samo smrt). Ona je omaž i knjiga-orden dodeljen D. K.-u u 30. godini Piščevog produženog života. – Vladislav Bajac Filip Čolović je filmski i televizijski reditelj, scenarista i pisac. Rođen je u Beogradu 1978. godine. Uglavnom je poznat po dokumentarnim filmovima koji su bili zapaženi na festivalima širom sveta, a nagrađivani su kod nas i u inostranstvu. Učestvovao je nekoliko godina zaredom u razmenama Evropske radiodifuzne unije (European Broadcasting Union), gde je sa svojim dokumentarnim filmovima predstavljao Beograd i Radio televiziju Srbije. Pisao je radio-drame. Autor je nekoliko scenarija za različite televizijske forme, a režirao je i brojne igrane serijale. Takođe, reditelj je dva TV filma, Albatros (2011) i Ono malo časti (2016). Njegove pesme i kratke priče našle su svoje mesto u nekoliko antologija i književnih časopisa. Do sada je objavio dve knjige poezije Zemlja i krv (2003) i Kamena svetlost (2005), zbirku pripovedaka Najbolji od svih svetova (2011), kao i romane U đavoljoj koži (2008) i Zima bez brata (2015).