Nagrada „Miroslav Dereta” za 2019. U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića... Roman Mačka u koferu zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je istovremeno paradigma i simbol putovanja i piščevog puta ka ličnom i kolektivnom apsolutu. Harmsova poetika nadrealističkog oslikavanja života kroz groteske i alogičnosti prepoznatljiva je u stilu ovog autora koji svojim majstorstvom preplitanja života i literature gradi izuzetno književno delo.

Nagrada „Miroslav Dereta” za 2019. U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića.... Roman Mačka u koferu zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je istovremeno paradigma i simbol putovanja i piščevog puta ka ličnom i kolektivnom apsolutu. Harmsova poetika nadrealističkog oslikavanja života kroz groteske i alogičnosti prepoznatljiva je u stilu ovog autora koji svojim majstorstvom preplitanja života i literature gradi izuzetno književno delo. Čitaj dalje

Mačka u koferu Nagrada „Miroslav Dereta“ za 2019. U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića.... Roman Mačka u koferu zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je istovremeno paradigma i simbol putovanja i piščevog puta ka ličnom i kolektivnom apsolutu. Harmsova poetika nadrealističkog oslikavanja života kroz groteske i alogičnosti prepoznatljiva je u stilu ovog autora koji svojim majstorstvom preplitanja života i literature gradi izuzetno književno delo.

Bunker Swing Roman koji svira, zasmejava i opija. U Čikagu, dvadesetih godina prošlog veka, na snazi je već sedma godina strašne prohibicije. Mlada udovica Anđelka Vajs posle smrti supruga nasleđuje bakalnicu u ulici Bunker, ali i njegove kockarske dugove, zbog kojih se premišlja da li da se vrati u Srbiju. U iznudici, ona počinje da kuva za radnike sa obližnjih gradilišta, a zatim i izdaje sobe trojici svojih zemljaka. Kad Anđelka, Tričko, Žarko i Braša u podrumu bivše bakalnice pronađu rashodovani kazan za destilaciju, u potaji počinju da prave specijalnu rakiju od suvog grožđa. Međutim, u gradu će se brzo pročuti za ilegalne „srpske žestoke napitke“, pa će im se u posao umešati i italijanska mafija, pravoslavna crkva i jedan crnogorski raspop... Bunker Swing je izuzetan humoristički roman o srpskoj rakiji na američkom tlu, koja se spravlja od ljubavi, čežnje, ljubomore, strasti i svinga, ali ponajviše od našeg čuvenog mentaliteta. Ova autentična i nadasve zabavna knjiga Mirjane Đurđević i Branka Mlađenovića je jedinstven primer „žensko-muškog pisma“ u srpskoj književnosti, prepuna je preokreta i zavrzlama, ali i dubokih ljudskih protivrečnosti, paradoksa i nedoumica, čija će vas mešavina nasmejati do suza.

Nagrada „Miroslav Dereta” za 2019. U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića.... Roman Mačka u koferu zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je istovremeno paradigma i simbol putovanja i piščevog puta ka ličnom i kolektivnom apsolutu. Harmsova poetika nadrealističkog oslikavanja života kroz groteske i alogičnosti prepoznatljiva je u stilu ovog autora koji svojim majstorstvom preplitanja života i literature gradi izuzetno književno delo. Povez knjige : mek Strana : 160 Format : 21 cm Pismo : latinica

Opis proizvoda Nagrada „„Miroslav Dereta““ za 2019.U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića....Roman Mačka u koferu zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je istovremeno paradigma i simbol putovanja i piščevog puta ka ličnom i kolektivnom apsolutu.Harmsova poetika nadrealističkog oslikavanja života kroz groteske i alogičnosti prepoznatljiva je u stilu ovog autora koji svojim majstorstvom preplitanja života i literature gradi izuzetno književno delo.

Nagrada „Miroslav Dereta” za 2019. U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića.... Roman Mačka u koferu zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je istovremeno paradigma i simbol putovanja i piščevog puta ka ličnom i kolektivnom apsolutu. Harmsova poetika nadrealističkog oslikavanja života kroz groteske i alogičnosti prepoznatljiva je u stilu ovog autora koji svojim majstorstvom preplitanja života i literature gradi izuzetno književno delo. Povez knjige : mek Strana : 160 Format : 21 cm Pismo : latinica

Nagrada „Miroslav Dereta” za 2019.U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića....Roman Mačka u koferu zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je isto...

Nagrada „Miroslav Dereta” za 2019.U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića....Roman Mačka u koferu zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je isto...

Iz recenzije: U ovoj čudnovatoj priči o potrazi za jednim koferom, đavo prodaje dušu ljudima za rakiju, a autor je u ulozi Boga koji stvara svet ni iz čega. U tom smislu roman se razvija dvojako: kao duhovita priča, ali i kao konstantan razgovor sa književnošću. Teza da se pikarska storija može ostvariti samo u iskustvu putovanja i savlađivanja prostranstva, u ovom romanu dobija sasvim drugačiju konotaciju, jer mesto dešavanja nije geometrijski definisan prostor već se on sublimiše u iskustvu čitanja kroz mnoštvo umreženih citata iz baštine domaće i svetske književnosti od ruskih klasika, preko Kafke, Vajlda i Beketa, do Dušana Kovačevića... Roman ’’Mačka u koferu’’ zavodljivi je bedeker kroz koji autor gradi ličnu priču po koordinatama književnog nasleđa, ali i po vlastitom putu stvaranja zbirke poezije koju piše kao čin iskupljenja u susretima sa neobičnim i živopisnim putnicima. Voz je istovremeno paradigma i simbol putovanja i piščevog puta ka ličnom i kolektivnom apsolutu.

RAZGLEDNICA STAROG BEOGRADA Razglednica kafane “Zlatan konj” – Reprodukcija slike Luke Mladenovića iz 1928. Edicija: Turistička štampa Beograd - korz umetnička dela Serija: Kafane Beograda Materijal izrade: karton Boja: kolor Država nastanka: SFRJ Jugoslavija Grad nastanka: Beograd Godina nastanka: oko 1970. godine Autorska radionica: “Primorski tisak” – Koper Dimenzija: Visina: 9 cm, Širina: 14 cm Opis: Razglednica na kartonu, standardiziranog formata poštanske dopisnice. Fotografija reproducirana štamparskom tehnikom. Tehnika izrade: print Detaljno stanje: Odlično Napomena:Razglednica nije putovala. Opis: Na poleđini štampano: Kafana”Zlatni konj” u Pop Lukinoj ulici Luka Mladenović Izdanje: Turistička štampa - Beograd * Ova slika je rad čuvenog beogradskog slikara i grafičara Luke Mladenovića (1909-1996). Beograd je ovekovečen na njegovim slikama zahvaljujući Vladislavu Ribnikaru, direktoru Politike koji je zapazio dečaka sa talentom: “Mladiću, ti ćeš da ideš u umetničku školu da učiš crtanje, daću ti stipendiju, a ti treba samo da budeš vredan, da sačuvaš lepotu starog Beograda, njegovih sokaka, kućeraka, dvorišta, kafana, da se duh jednog vremena nikad ne zaboravi, da se sačuva.” Slikar Luka Mladenović poklonio je svoju zaostavštinu Muzeju grada Beograda, grada koji je opredelio ceo njegov život i stvaralašto. Istorija: Prve kafanice u Beogradu, gde se počela uz kafu točiti i rakija, nikle su u hrišćanskim delovima varoši, na Varoš-kapiji i na Dorćolu, beleži Branislav Nušić Reč kafana potiče od turske reči i znači „kuća u kojoj se pije kafa“, a kako su na našim prostorima vladali pet vekova, pored džamija i hanova, nicale su jedna za drugom i kuće u kojima se pije kafa. Prvi grad koji je dobio kafanu bio je Beograd (1522. godine). Ta kafana nalazila se negde na starom Dorćolu. Vremenom, kafane postaju glavno mesto za okupljanje lokalnog stanovništva. To su mesta na kojima su „pali“ mnogi dogovori, gde su se rodile brojne ideje, održali veliki javni i tajni sastanci i politički skupovi. Tako je u kafani „Zlatni konj“ tekla prijava dobrovoljaca za Sremski front u I svetskom ratu… Kraj od Saborne crkve pa ka Savamali nazivao se Varoš-kapija, na onome šancu koji je opasivao celu varoš. Sve do bombardovanja 1862. godine, tu su kapiju čuvali turski nizami. Varoš-kapija je bila najživlji deo Beograda, jer tu je stanovalo čisto srpsko stanovništvo, dok je na Dorćolu bilo izmešano sa Turcima, Cincarima i Jevrejima. Bilo je prirodno da na tom mestu bude i najviše kafana. Naniže od Saborne crkve nalazila se živopisne kafane: `Varoš-kapija`. `Crni konj`, “Engleska kraljica”, “Zlatni grozd”… Na uglu gde se sretaju Pop-Lukina i Brankova (nekadanja Gospodska ulica), postojala je nekada kafana “Zlatan konj”, koju je ovekovečio slikar Luka Mladenović.

Tonny Montano – Najbolje Od Najboljeg 1991-1995. (Lovac Na Novac + Bilo Jednom U Beogradu) Label: SKC Beograd – none, PGP RTS – none Format: CD, Compilation Country: Yugoslavia Released: 1995 Genre: Rock Style: Rockabilly, Pop Rock 1 Ćerkica 3:25 2 Đoku Je Htela 4:20 3 Zvižduk U 8 3:30 4 Kako Je Spavati Sa Devojkom? 2:55 5 Mi Smo Šampioni 4:00 6 Ovan i Rak 4:10 7 Devojke Su Uvek Krive Za Sve 3:30 8 Odlaziš 5:25 9 10 Godina 4:30 10 Volim Samo Sebe 3:43 11 Više Se Ne Vraćaj 3:18 12 Godfather 4:20 13 Mi Smo Iz Beograda 3:42 14 Mi Smo Srećna Porodica 3:24 15 Sve Je Dosadno 2:30 16 Dolazi Rock`n`Roll u Grad 3:30 17 Bilo Jednom u Beogradu 6:21 Matrix / Runout: 807.285.000.000.0 CD: Very Good (VG) 4 Omot: Very Good (VG) 4 NAPOMENA: Stanje kutije ne ocenjujem, može se videti na slikama. Ona je tu samo da zaštiti disk i dodatke, kome se ne sviđa može je lako zameniti.

RAZGLEDNICA STAROG BEOGRADA Razglednica kafane “Albanija” – Reprodukcija slike Luke Mladenovića iz 1928. Edicija: Turistička štampa Beograd – Beograd kroz umetnička dela Serija: Kafane Beograda Materijal izrade: karton Boja: kolor Država nastanka: SFRJ Jugoslavija Grad nastanka: Beograd Godina nastanka: oko 1970. godine Autorska radionica: “Primorski tisak” – Koper Dimenzija: Visina: 9 cm, Širina: 14 cm Opis: Razglednica na kartonu, standardiziranog formata poštanske dopisnice. Fotografija reproducirana štamparskom tehnikom. Tehnika izrade: print Detaljno stanje: Odlično Napomena:Razglednica nije putovala. Opis: Na poleđini štampano: kafana”Albanija” Terazije Luka Mladenović Izdanje: Turistička štampa - Beograd * Ova slika je rad čuvenog beogradskog slikara i grafičara Luke Mladenovića (1909-1996). Beograd je ovekovečen na njegovim slikama zahvaljujući Vladislavu Ribnikaru, direktoru Politike, koji je zapazio dečaka sa talentom: “Mladiću, ti ćeš da ideš u umetničku školu da učiš crtanje, daću ti stipendiju, a ti treba samo da budeš vredan, da sačuvaš lepotu starog Beograda, njegovih sokaka, kućeraka, dvorišta, kafana, da se duh jednog vremena nikad ne zaboravi, da se sačuva.” Slikar Luka Mladenović poklonio je svoju zaostavštinu Muzeju grada Beograda, grada koji je opredelio ceo njegov život i stvaralašto. Istorija: Prve kafane u Beogradu, gde se počela uz kafu točiti i rakija, nikle su u hrišćanskim delovima varoši, na Varoš-kapiji i na Dorćolu, beleži Branislav Nušić. Reč kafana potiče od turske reči i znači „kuća u kojoj se pije kafa“, a kako su na našim prostorima vladali pet vekova, pored džamija i hanova, nicale su jedna za drugom i kuće u kojima se pije kafa. Prvi grad koji je dobio kafanu bio je Beograd (1522. godine). Počev od terazijske padine, desnom ulicom koja spaja Terazije i Pozorišni trg, nizale su se kafane, a na vrhu te ulice bila je čuvena kafana “Albanija”, ruglo Beograda, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana sa manje režije, a više prometa; niti postoji kafana koju posećuje tako raznolika i tako mešovita publika. Kafana `Albanija`, se sastojala od podruma, prizemlja i jednog sprata. Kuću u kojoj se ona nalazila preko pola veka, izgradio je 1860. Krsta M. Tomanović (1825—1889), gvožđarski veletrgovac, dok je prvi zakupac bio Rista Siljanović. Podignuta je posle proglašenja Srbije kneževinom, na mestu gde se i danas nalazi palata Albanija, dugo najveća zgrada u Beogradu. Stara kafana, ispred koje su stajali fijakeri, bila je poznata po satu kod koga su zakazivani poslovni, ali i Ijubavni sastanci. Kako je opisivana: na ćošku Knez Mihailove i Kolarčeve ulice, beše jedna žuta udžerica koja je služila kao kafana po imenu “Albanija”. Bio je to objekat načinjen od kamenja slepljenog blatom, sa podom koji je više bio kaljuga nego li valjani patos ugostiteljskog objekta. Ukratko, danas bi na ovoj kafani pisalo: `Sklono padu`. Za ondašnje beogradske boeme kafana Albanija, od svog osnivanja bila je omiljeno mesto starih Beograđana, većina je svraćala zbog društva, pa im nije smetao njen loš spoljašnji, a ni unutrašnji izled. Iako je stara `Albanija` bila niska, oronula zgrada, sa tesnim prozorčićima i niskim kapidžicima i dućančićima, da čovek temenom udari u nadvratnicu, na njoj se ipak uočavaju jasni klasicistički dekorativni elementi. Ispred kafane je stajao gvozdeni stub sa časovnikom na tri strane. To je bio čuveni `Sat`, važan deo Terazija i mesto gde su se zakazivali sastanci, bilo poslovni, bilo sastanci mladih parova.` Kafana je, zajedno sa satom srušena 17. oktobra 1936. godine, da bi se napravilo mesta za palatu „Albanija“, koja svoje ime duguje upravo kafani. Zemljište kupila je Hipotekarna banka.

Protagonisti Karverovih priča su obični ljudi - siromašni radnici, putujući prodavači, konobarice, tinejdžeri, učitelji i sredovečni parovi američkog severozapada (Oregon, Washington, delovi Idaha). Pripovedanje je minimalističko, na tragu američke tradicije kratke priče kojoj je pripadao i Hemingway. Radnja pripovetki je jednostavna. Često je u središtu dijalog dvoje ljudi kroz koji autor naznačava atmosferu i dublju dinamiku među likovima u naizgled banalnoj interakciji. Iza toga čitalac nazire teskobu, iščašenje, nemogućnost razumevanja i sklada. Iako se proslavio kratkim pričama, ostvario je i kvalitetan pesnički opus, stvarajući u realističkoj tradiciji američkog pesnika Roberta Frosta. Premino je od raka pluća u pedesetoj godini. U nekrolozima su ga nazivali `američki Čehov`. Raymond Clevie Carver, Jr. (Clatskanie, Oregon, 25. svibnja 1938. - Port Angeles, Washington, 2. kolovoza 1988.), jedan od najvećih američkih pripovedača. Završivši tečaj kreativnog pisanja u kalifornijskom gradu Chicu 1958, ozbiljnije se zanima za karijeru pisca. Prve priče objavljuje tokom studija na tadašnjem Humboldt State Collegeu u Arcati, gde je diplomirao 1963. Prvi književni uspeh doživljava 1967. pričom “Hoćeš li molim te ušutjeti, molim te?”, a potvrđuje ga istoimenom zbirkom koja je izašla 1976. Potpuno se posvetio pisanju nakon gubitka uredničkog posla 1970. Od 1967. se bori s alkoholizmom, koji pobeđuje krajem 1970-ih. Godine 1977. upoznaje književnicu Tess Gallagher s kojom će se kasnije venčati. Nekoliko je godina predavao na Teksaškom univerzitetu u El Pasu i na univerzitetu Syracuse. Broširani povez sa zaštitnim omotom sa klapanama, strana 206. Prvo izdanje, Narodna knjiga 1991.

Slobodan Selenić Antologija savremene Srpske drameTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСлободан Селенић (Пакрац, 7. јун 1933 — Београд, 27. октобар 1995) био је српски писац, академик, професор и критичар.[1]БиографијаСлободан је рођен јуна 1933. године у Пакрацу, где је живела мајчина породица. Био је син јединац родитеља Саве, професора и Вере, рођ. Подунавац[2], која потиче из свештеничке породице. Сава је био један од вођа предратне Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. Родитељи су се прво преселили у Срем, у Руму. Отац је пре и после женидбе живео и радио у Београду, бавећи се просветом, а касније новинарством и политиком. Родитељи су пред Други светски рат држали приватну гимназију у Београду. Током Другог светског рата Сава је сарађивао са НОП-ом. Он је у име своје партије водио преговоре са комунистима, око стварања заједничког "Народног фронта".[3] Међутим крајем 1944. године био је стрељан од стране партизана.Млади Селенић звани Боба је основну и средњу школу завршио у Београду. Ту је и студирао енглески језик и књижевност, на Филозофском факултету београдског Универзитета. Постдипломске студије похађао је током 1950. године у Великој Британији. Бавио се у младости новинарством, па од 1955. године књижевношћу. Радио је као уметнички директор (са смо 29 година живота) у предузећу "Авала филму", и сарађивао листовима "Борби" и "Делу".[4] Писао је есеје и књижевне критике; бавио се превођењем са енглеског језика. Као доцент ступио је 1965. године на Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дописни је члан САНУ у Београду од 25. априла 1991. године. Био је ожењен Меримом; становали су од 1964. године у стану код Студентског парка; у браку нису имали деце. Академик Слободан Селенић је умро од рака, у 62. години живота у јесен 1995. године у Београду.[5]Био је последњи председник Савеза књижевника Југославије. По проф. Ненаду Прокићу Био је паметан као пчелица и леп као неки скандинавски принц. Представљао је углађену, паметну, лепо васпитану Србију.[6][7]ДелоСеленић је писао романе, драме (3) и позоришну критику (редовно је објављивао између 1956-1978). За роман првенац "Мемоари Пере богаља" добио је 1969. године Октобарску награду града Београда. Био је члан САНУ и добитник многих награда, између осталих НИН-ове награде 1980. године за роман Пријатељи. Његове књиге су биле неколико година најчитаније штиво. Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности где је предавао драматургију 20. века.По његовом истоименом роману и сценарију, 1995. године је снимљен филм Убиство с предумишљајем. Наредне 1996. године снимљен је филм Очеви и оци.У неколико својих романа (Тимор мортис, Писмо глава, Очеви и оци, Убиство с предумишљајем), прати токове самоспознаје и опстанка једне иманентно трагичне културе. За књигу роман "Тимор мортис", добио је 1989. године награду Меша Селимовић.Најпознатија делаСлободан СеленићМемоари Пере Богаља (1968)Писмо глава (1972)Пријатељи (1980) - нека од издања ове књиге носе наслов Пријатељи са Косанчићевог венца 7Очеви и оци (1985)Тимор мортис (1989)Убиство с предумишљајем (1993)9/8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Selenić, Angažman u dramskoj formi Dramske teorije i kritike Slobodana Selenića koje u najširem luku opisuju njegovu pozorišnu i dramaturšku delatnost, život sa pozorištem i u pozorištu. Slobodan Selenić (Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995) bio je srpski pisac, akademik, profesor i kritičar.[1] Biografija Slobodan je rođen juna 1933. godine u Pakracu, gde je živela majčina porodica. Bio je sin jedinac roditelja Save, profesora i Vere, rođ. Podunavac[2], koja potiče iz svešteničke porodice. Sava je bio jedan od vođa predratne Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića. Roditelji su se prvo preselili u Srem, u Rumu. Otac je pre i posle ženidbe živeo i radio u Beogradu, baveći se prosvetom, a kasnije novinarstvom i politikom. Roditelji su pred Drugi svetski rat držali privatnu gimnaziju u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata Sava je sarađivao sa NOP-om. On je u ime svoje partije vodio pregovore sa komunistima, oko stvaranja zajedničkog `Narodnog fronta`.[3] Međutim krajem 1944. godine bio je streljan od strane partizana. Mladi Selenić zvani Boba je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu. Tu je i studirao engleski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu beogradskog Univerziteta. Postdiplomske studije pohađao je tokom 1950. godine u Velikoj Britaniji. Bavio se u mladosti novinarstvom, pa od 1955. godine književnošću. Radio je kao umetnički direktor (sa smo 29 godina života) u preduzeću `Avala filmu`, i sarađivao listovima `Borbi` i `Delu`.[4] Pisao je eseje i književne kritike; bavio se prevođenjem sa engleskog jezika. Kao docent stupio je 1965. godine na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Dopisni je član SANU u Beogradu od 25. aprila 1991. godine. Bio je oženjen Merimom; stanovali su od 1964. godine u stanu kod Studentskog parka; u braku nisu imali dece. Akademik Slobodan Selenić je umro od raka, u 62. godini života u jesen 1995. godine u Beogradu.[5] Bio je poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Po prof. Nenadu Prokiću Bio je pametan kao pčelica i lep kao neki skandinavski princ. Predstavljao je uglađenu, pametnu, lepo vaspitanu Srbiju.[6][7] Delo Selenić je pisao romane, drame (3) i pozorišnu kritiku (redovno je objavljivao između 1956-1978). Za roman prvenac `Memoari Pere bogalja` dobio je 1969. godine Oktobarsku nagradu grada Beograda. Bio je član SANU i dobitnik mnogih nagrada, između ostalih NIN-ove nagrade 1980. godine za roman Prijatelji. Njegove knjige su bile nekoliko godina najčitanije štivo. Bio je i redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti gde je predavao dramaturgiju 20. veka. Po njegovom istoimenom romanu i scenariju, 1995. godine je snimljen film Ubistvo s predumišljajem. Naredne 1996. godine snimljen je film Očevi i oci. U nekoliko svojih romana (Timor mortis, Pismo glava, Očevi i oci, Ubistvo s predumišljajem), prati tokove samospoznaje i opstanka jedne imanentno tragične kulture. Za knjigu roman `Timor mortis`, dobio je 1989. godine nagradu Meša Selimović.

Slobodan Selenić Antologija savremene Srpske drameTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСлободан Селенић (Пакрац, 7. јун 1933 — Београд, 27. октобар 1995) био је српски писац, академик, професор и критичар.[1]БиографијаСлободан је рођен јуна 1933. године у Пакрацу, где је живела мајчина породица. Био је син јединац родитеља Саве, професора и Вере, рођ. Подунавац[2], која потиче из свештеничке породице. Сава је био један од вођа предратне Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. Родитељи су се прво преселили у Срем, у Руму. Отац је пре и после женидбе живео и радио у Београду, бавећи се просветом, а касније новинарством и политиком. Родитељи су пред Други светски рат држали приватну гимназију у Београду. Током Другог светског рата Сава је сарађивао са НОП-ом. Он је у име своје партије водио преговоре са комунистима, око стварања заједничког "Народног фронта".[3] Међутим крајем 1944. године био је стрељан од стране партизана.Млади Селенић звани Боба је основну и средњу школу завршио у Београду. Ту је и студирао енглески језик и књижевност, на Филозофском факултету београдског Универзитета. Постдипломске студије похађао је током 1950. године у Великој Британији. Бавио се у младости новинарством, па од 1955. године књижевношћу. Радио је као уметнички директор (са смо 29 година живота) у предузећу "Авала филму", и сарађивао листовима "Борби" и "Делу".[4] Писао је есеје и књижевне критике; бавио се превођењем са енглеског језика. Као доцент ступио је 1965. године на Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дописни је члан САНУ у Београду од 25. априла 1991. године. Био је ожењен Меримом; становали су од 1964. године у стану код Студентског парка; у браку нису имали деце. Академик Слободан Селенић је умро од рака, у 62. години живота у јесен 1995. године у Београду.[5]Био је последњи председник Савеза књижевника Југославије. По проф. Ненаду Прокићу Био је паметан као пчелица и леп као неки скандинавски принц. Представљао је углађену, паметну, лепо васпитану Србију.[6][7]ДелоСеленић је писао романе, драме (3) и позоришну критику (редовно је објављивао између 1956-1978). За роман првенац "Мемоари Пере богаља" добио је 1969. године Октобарску награду града Београда. Био је члан САНУ и добитник многих награда, између осталих НИН-ове награде 1980. године за роман Пријатељи. Његове књиге су биле неколико година најчитаније штиво. Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности где је предавао драматургију 20. века.По његовом истоименом роману и сценарију, 1995. године је снимљен филм Убиство с предумишљајем. Наредне 1996. године снимљен је филм Очеви и оци.У неколико својих романа (Тимор мортис, Писмо глава, Очеви и оци, Убиство с предумишљајем), прати токове самоспознаје и опстанка једне иманентно трагичне културе. За књигу роман "Тимор мортис", добио је 1989. године награду Меша Селимовић.Најпознатија делаСлободан СеленићМемоари Пере Богаља (1968)Писмо глава (1972)Пријатељи (1980) - нека од издања ове књиге носе наслов Пријатељи са Косанчићевог венца 7Очеви и оци (1985)Тимор мортис (1989)Убиство с предумишљајем (1993)9/8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „ Zoe je priča o jednoj osiromašenoj princezi, ali u isto vreme i portret jednog grada (…) S vremenom, ne znam tačno kada se to dogodilo, njegova ljubav prema Njujorku je počela da jenjava. Umesto bleštavih reklama, luksuznih izloga i višespratnica – ponovo se vratio kamenu, suncu i maslinama. Verovatno je na kraju Hercegovina ipak bila jača, pa je nadvladala sva iskušenja. (…)“ (Iz predgovora Ane Kapor) Roman Zoe , napisan davne 1978. godine, jedno je od najpopularnijih dela Mome Kapora. Ova moderna bajka zainteresovaće čitaoce svojom pričom, ali će ih i podstaći na razmišljanje o kontrastima koji i danas karakterišu savremeni svet. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

,,Zamalo smrtonosni zrak" je prvi roman o Nikoli Tesli mađarskog pisca Ištvana Lakatoša. Predivno ilustrovan, duhovito ispripovedan novi Lakatošev stimpank roman za decu prvi je u serijalu o fantastičnim dogodovštinama genijalnog izumitelja Nikole Tesle, devojčice Eme i njihove luckaste družine. U dalekom Predalekom Velegradu, živi genijalni naučnik NIKOLA TESLA i smišlja fantastične izume koji izgleda nikoga ne zanimaju. Dobro, nikoga osim njegovih neobičnih ukućana: dečaka štrebera Varnave, šofera Lavrentija (koji je Varnavin ujak i – morsko prase) i vernog psa-robota Mekakuce. Učmali život u Teslinoj laboratoriji okreće se naglavačke kad u laboratoriju provali Ema, devojčica koja, kao i svi siročići iz Kalauzove bande, mora svakodnevno da donosi plen da bi opstala u tom sumornom sirotištu. Naravno, Ema je brzo zaključila da joj je lepše da ostane kod Tesle, a trapavim genijalcima potreban je neko hrabar i snalažljiv. Kada zli doktor Korvus zarazi čitav grad kijavicom i počne da pretvara ljude u ribe, samo genijalni Tesla i njegova hrabra družina mogu spasti svet! Ištvan Lakatoš je slavni mađarski autor stripova i knjiga za decu, ilustrator i esejista. Osvojio je mnoge značajne nagrade u svojoj zemlji a njegov roman Kockograd nalazi se na listi odabranih dela najvažnije internacionalne organizacije za književnost za decu i mlade IBBY. „Ema i Tesla 1 - Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Tako stoje stvari 02.12.2019. Predstavljanje knjige Ištvana Lakatoša „Ema i Tesla 1 - Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Tako stoje stvari 27. 11. 2017. Autorka priloga Gordana Pavlović Glavinić. Govori prevoditeljka Draginja Ramadanski i učenici OŠ „Nikola Tesla" u Rakovici Ema Zečević i Nikola Rakov. Prilog je sniman u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Detaljnije Subota sa knjigom: „Ema i Tesla“ (1-2) 12.01.2019. Pre nekoliko dana, obeležena je godišnjica smrti velikog Nikole Tesle, čoveka čiji je neprocenjivo vredan poklon civilizaciji suvišno predstavljati i kojim se posebno naš narod, s pravom, diči. Detaljnije INTERVJU, IŠTVAN LAKATOŠ: DEČIJA KNJIŽEVNOST TRETIRA SE KAO NEDORASLA 15.11.2018. U oktobru mesecu Ištvan Lakatoš bio je gost izdavačke kuće Odiseja na Beogradskom sajmu knjiga, promovišući svoj roman “Kockograd” i serijal “Ema i Tesla”, i to je bila prilika da sa ovim popularnim autorom porazgovaramo o njegovom stvaralaštvu i književnosti za decu. Detaljnije Vodič za roditelje: Odiseja na Sajmu knjiga 2018 05.11.2018. Mađarski pisac, ilustrator i autor stripova bio je Odisejin gost u vreme Sajma knjiga i potpisivao je knjige na Odisejinom štandu. Detaljnije Ištvan Lakatoš u Beogradu 02.11.2018. Ištvan Lakatoš je na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu bio specijalni Odisejin gost! Detaljnije Tesla savršeno uklopljen u svet stripa 27.10.2018. Ti čudesni, ako mogu reći gotovo „ludački“ izumi Nikole Tesle savršeno se uklapaju svet koji ja stvaram u stripovima Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" 08.06.2018. Počela sam sa čitanjem čim je knjiga stigla, pa sam onda počela da odugovlačim jer nisam baš bila voljna da napustim Predaleki Velegrad. A kada se avantura završila, jer sve što je lepo ima kraj, ja sa se opet vratila dumanju i zato odmah moram da vam kažem: ovu kritiku piše odrasla žena sa (kakvim takvim) životnim iskustvom i teorijskim znanjem i ova kritika nije namenjena deci, već je za vas koji ste roditelji, tetke, ujaci i ostali ljudi koji imate neke klince koje volite. Detaljnije „Zamalo smrtonosni zrak“ – stimpank roman o Nikoli Tesli 31.01.2018. Ištvan Lakatoš, mađarski pisac za decu i ilustrator, i sam je pronašao inspiraciju u stimpanku i, želeći da ga približi mlađoj čitalačkoj publici, napisao serijal u kojem je glavni junak upravo Nikola Tesla. Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" 11.01.2018. U dalekom, predalekom velegradu, po krovovima kuća šunjala se jedna tajanstvena osoba. Ali, zašto bi se neko šunjao po krovovima? Postojao je neki plan, plan krađe. Da, tajanstvena osoba je kradljivac. A postoji i nešto gore od činjenice da je neko kradljivac - činjenica da je kradljivac, ustvari, kradljivica. Da, kradljivac je devojčica. Detaljnije Zamalo smrtonosni zrak u emisiji Sve boje života 28.11.2017. Predstavljanje knjige Istvana Lakatoša, „Ema i Tesla 1, Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Sve boje zivota 26.11.17., urednica Vesna Pavliček, autorka priloga Hristina Gajiović, reditelj Nikola Zdravković, govori Aleksandar Gubaš Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" Ištvana Lakatoša 20.11.2017. Svetska fascinacija Nikolom Teslom nije zaobišla ni komšijsku Mađarsku, odakle nam stiže Zamalo smrtonosni zrak, kojim je Ištvan Lakatoš započeo serijal Ema i Tesla. Lakatoš nam je poznat po svom romanu Kockograd, koji je na Knjigoskopu proglašen za najbolji strani roman za decu 2016. Detaljnije „Ema i Tesla" Ištvana Lakatoša u Hronici Sajma 2017 16.11.2017. Predstavljanje romana ,,Zamalo smrtonosni zrak", prvog dela u serijalu o Nikoli Tesli mađarskog pisca Ištvana Lakatoša u emisiji Hronika Sajma 2017, RTS Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slike i crtezi: Momo Kapor Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

MOMO KAPOR ELDORADO Meki povez Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR BELEŠKE JEDNE ANE Tvrdi povez Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

Izdavač: Booka, Beograd Autor: Alesandro Piperno Prevodilac: Mirjana Ognjanović Dizajn korica: Nebojša Cvetković Naslov originala: Con le peggiori inenzioni Broj stranica: 324 Pismo: latinica Povez: mek Format: 14 x 20 cm Godina: 2021. Knjiga o hedonizmu, privilegijama, kulturnim razlikama, nesrećnoj ljubavi i ljudskim nesavršenostima. Danijel je tridesettrogodišnji naslednik Soninovih, jevrejsko-italijanske rimske porodice čiji su uspon i pad od kraja Drugog svetskog rata pa do početka dvadeset prvog veka živopisna pozadina ove priče. U raskošnoj mešavini satire i prustovskog promišljanja, Danijel opisuje neobičnosti i nastranosti svoje porodice, koju čini lepeza upečatljivih likova: deda preljubnik i rasipnik, nezainteresovani otac kicoš, majka katolikinja koja prezire navike Soninovih, seksualno frustrirana ujna, rođak homoseksualac koji ima rak testisa, ujak koji se odmetnuo od porodice… U tom univerzumu, ovaj Pipernov svevideći narator britkog i oporog smisla za humor secira ljudske odnose, strahove i težnje, otkrivajući usput i svoje erotske opsesije i hiperosetljivost na klasne razlike. Poput nekog savremenog Marsela Prusta bez predrasuda, Alesandro Piperno u vrtoglavom stilskom i jezičkom slalomu vodi čitaoce u potragu – tako suštinski ljudsku – za verskim, seksualnim i moralnim integritetom. „Raskošan, komičan, tragičan, čudesno i zapanjujuće neizvestan do kraja, bez obzira na to je li ovo tragedija ili komedija. Nije ovo roman, ovo je zemljotres!“ – Corriere della sera „Egzibicionizam do besramnosti.“ – Le Monde „Opasan roman. Počev od naslova, ova smela knjiga otkriva svoj gnevni, ratoborni i ikonoborački duh koji je pokreće.“ – La Repubblica KC Alesandro Piperno, italijanski pisac, istoričar književnosti i univerzitetski predavač, rođen je u Rimu 1972. godine u jevrejsko-katoličkoj porodici. Diplomirao je francuski jezik i književnost u rodnom gradu. Svetsku slavu stekao je svojim prvim romanom S najgorim namerama (2005) koji je munjevito postao bestseler u Italiji, a zatim je preveden na brojne jezike. Osvojio je dve ugledne nagrade: „Vijaređo“ i „Kampijelo“. Roman opisuje nekoliko decenija u životu jedne bogate rimske jevrejske porodice, a zbog nekonvencionalnog odnosa prema istoriji, moralu, društvu i ljubavi, pa i mentalnom zdravlju, izazvao je pravi potres u italijanskoj kulturnoj javnosti. Sam naslov je aluzija na knjigu Najbolje namere Ingmara Bergmana. Piperno, pisac složenog i rafiniranog stila, napisao je i nekoliko književnih studija, među kojima i Prust anti-Jevrejin. Slede romani Progon (2010) i Nerazdvojni (2012), kojim osvaja najprestižniju nagradu u Italiji „Strega“. Roman Tamo gde se priča završava (2016) prethodi studiji Manifest slobodnog čitaoca. Osam pisaca bez kojih ne bih mogao (2017). MG53

- KOMEDIJA,FANTASTIKA,TRAGEDIJA,DRAMA - REZIJA: UROS STOJANOVIC - ULOGE: KATARINA RADIVOJEVIC,STEFAN KAPICIC,NENAD JEZDIC,OLIVERA KATARINA,SONJA KOLACARIC - TRAJANJE: 90 min. - SINOPSIS: Србија у смирај Првог светског рата — очаравајућа, мистична, сурова, вечно разапета између Истока и Запада, између древних паганских мађија и сила цивилизације. Радња филма започиње трагичним описом послератне Србије 20их година прошлог века. Мушко становништво у Србији је буквално сведено на мањину након балканских ратова и Првог светског рата, што се највише да осетити у провинцији. У фикционалном селу Покрп упознајемо наше две јунакиње, Огњенку (Соња Колачарић) и Малу Богињу (Катарина Радивојевић), сестре које носе титулу сеоских нарикача, што представља профитабилни занат којим се баве жене из његове породице још од времена њихове чукунбабе, која је исплакала читаво језеро, на коме их и затичемо први пут. Такође, упознати смо и са судбином последњих мушкараца који су полако нестајали из Покрпа. Један од њих је, у покушају да спаси село, „посадио“ и мине у свом винограду, али без цртања мапе, што је и довело до његове смрти, али и будућих смрти жена које су ту улазиле. Виноград је постао Миноград. Наиме, жене су периодично извлачиле гранчице, и она са најмањом би требало да бере грожђе, па ако преживи - преживи. Наше две јунакиње добијају муштерију након посете Наде (Данијела Врањеш), која је следећа која иде у Миноград, па жели да унапред плати њихове услуге нарицања, чупања косе и гребања лица на сахрани, али уз преддемонстрацију њихових способности. У покушају да јој покажу своју тугу, сестре једна другој пребацују то што су бабадевојке, тј. што су већ у двадесетим, а нису изгубиле невиност. Тада им Нада поручује како није невина, и како је она невиност изгубила са последњим покрпским мушкарцем, деда Бисом. То у почетку изазива њихово гађење, али касније, у свом очају, одлучују да и оне по први пут воде љубав, па макар и са њим. Пре тога, жене одлазе у локалну кафану, где присуствују ритуалу испијања ракије пауковаче, од које им се приказују духови њихових мртвих мушкараца, са којима плешу и грле се, уз огромну патњу што ће опет отићи. Након испијања пауковаче, девојке се одлучују на одлазак код деда Бисе, како би изгубиле невиност. Када је то требало да се деси, Огњенка својим вриском убија старца, што доводи до гнева осталих покрпских жена, што резултује стављањем Огњенке и Мале Богиње на јавну ломачу. Ипак, оне успевају да се спасу тако што се заклињу у душу своје баке да ће довести мушко у село кроз три дана. Тада се њихова бака Велика Богиња (Оливера Катарина) васкрсава у виду духа, и заједно са њима започиње потрагу за мушкарцима. Мала Богиња (Катарина Радивојевић) и Арсеније (Стефан Капичић) Путујући, оне наилазе на неке мушкарце, али сви су они већ „заузети“ у својим селима. Непрестано су изложене притиску од стране своје баке да пожуре, јер не жели да остане утвара. Стигавши у неку варош, оне упознају локалне забављаче, Драгољуба Алексића, Човека од челика (Ненад Јездић) и Арсенија, Краља чарлстона (Стефан Капичић). Еуфорија која је видљива међу женама, а изазвана је њиховом појавом, представља показатељ о ситуацији сличној покрпској широм Србије. Оне их спашавају, и затим одводе пут Покрпа. Ипак, оне се током пута заљубљују у њих, и неспремне да их жртвују зарад других покрпских жена, одлучују да свака посебно крене за Београд, заједно са својим мушкарцем: Огњенка са Драгољубом у његовом аутомобилу, а Мала Богиња са Арсенијем у украденим погребничким колима. Док путују, Велика Богиња наставља да их опседа, појављујући се из најезде лептира који се формирају у њено тело. Пред сам долазак у град, она одлучује да их остави у својој срећи, по цену своје душе. Предати страсти, Мала Богиња и Арса воде љубав у колима, али стигавши у град, они, као и Огњенка и Драгољуб, бивају прогоњени утварама, и још теже, грижом савести, па се на крају одлучују за повратак у Покрп, зарад своје баке и других жена. Прва у Покрп стиже Огњенка, задовољна спасом своје баке, као и срећом своје сестре и покрпских жена, али бескрајно тужна што ће изгубити Драгољуба. Тамо је он дочекан са великом пажњом и почашћу, и жене већ почињу да се отимају за њега. Затим стиже и Мала Богиња, и видевши да је њена сестра већ стигла у село, говори Арсенију да не излази, али он то не чини, већ се придружује Драгољубу и сестрама на слављу организованом поводом довода мушкараца. Вођени сујетом, Драгољуб и Арсеније улазе у сукоб, и одлучују се на дуел у коме ће се видети ко је веће мушко - и то како другачије, него у кревету. Покрпске жене ово са радошћу дочекују, док озлојађене сестре одлучују да их напусте и сада саме крену у Београд. Ипак, мушкарци су се убрзо покајали због своје лудости, и схвативши да су и они заљубљени, одлучују да батале дуел и крену за њима, али проблем је побећи од осталих жена. Бежећи, Арсеније случајно улази у Миноград. Знајући да му нема повратка, Мала Богиња улази за њим, како би одиграли последњи плес, плес смрти. Уз експлозије мина, они плешу чарлстон све док и сами не одлете у ваздух, загрљени. Огњенка, и даље разочарана у Драгољуба, након сестрине трагичне смрти, сама одлази за Београд. Филм се завршава прославом отварања палате Албаније која је у филму предимензионирана, са преко 200 спратова. Забава се одржава на самом врху, одакле Човек од челика треба да скочи, уз Огњенку која посматра и чека да и сама одигра свој чарлстон.