DEČJE NOVINE - SNOW - JANET JACKSON - Milos Crnjanski u susret stogodisnjici - Dvobroj. Veoma retko i raritetno izdanje iz 1993. godine. Teme: Koreni - Srpske zemlje i vladari u Bosni. Zanimljivosti iz sveta. Siroko srce. U susret stogodisnjici Milosa Crnjanskog - Bilo je seoba i bice ih...Prvi portret; Milos Crnjanski Temisvar 1898god. Pesme Milosa Crnjanskog: Prica, vojnicka pesma, mizera, sudba, strazilovo, sumatra. Nagradna igra Vovodjanske banke sa kuponom. Dimitrije Vojnov nagrada decjih novina za igrani film vizantijsko plavo. Sa nasim reporterom po svetu - Norveska. Zanimljiva Astronomija - Zvezde. Jedan novi sport - Trke Aerogliserima. tvaraoci muzike, prgavi vodja hora - Johan Sebastijan Bah. Odabrane price, pesme - Smrt Majke Jugovica. Neobicni ljudi - neobicne sudbine. Znate li da... Ljubav u pesmama i pricama. English thrugh game ( engleski kroz igru ) Ljubav prema prirodi. Zanimljiva matematika. Sos za Zemlju. Vesti iz skola. Saobracajna kultura - zamke na ulicama. Mitovi i legende. 75.godisnjica obelezavanja proboja solunskog fronta - Milutin Bojic - plava grobnica. Dusan Kostic - Na Kajmakcalanu. Tamo daleko je Srbija. Srpsko vojnicko groblje na zejtinliku. Kako funkcionise ljudski organizam - Jetra je magacin energije. Zanimljiva kamera. Zivotinje u svom domu. Kakos e razgovara prstima. POP/ROK/FOLK/HIT/TOP/FILM. Grupa Bjesovi intervju. Adrese poznatih: Oliver Mandic, Boy George, Harry Belafonte.Fantasticna prica Bil Pronzini. Zvoncici. Moda i detalji. Strip: PRAVAC. Kutak za ljubimce. Spomenak. Uradi sam. Skoloskop. Stubac Zaljubac. Psiho - Test. Eureka enigma rebusi i zabava. Milena Barili - San je tako divlji. Neverovatno ali istinito.

Perfektno očuvani svi brojevi , od 1 do 119 , tačnije, jednom prelistani. Prodaja isključivo u kompletu , zbog težine same pošiljke, ako je izvodljivo - lično preuzimanje, a ako ne , kurirskom službom.

SIR5) KORICE POHABANE I NA PAR STRANICA IMA PODVLAČENOG TEKSTA.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) je bio nemački filozof. Stekao je obrazovanje u seminaru protestantske crkve Tibinger stift u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom. Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatra se poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine. Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fiht i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti”, što je bio krajnji cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistematska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i ljudska bića, već takođe fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih tih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje „ujedinjene teorije stvarnosti”. Verovao je u to, pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno te isto. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja. U skladu s njima, neophodno je dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna samoga sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti preko paradigme jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, tu kom svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu sa ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije. U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Osim svoje sistematske funkcije, a koja se sastoji od predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava jedan obiman opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju.

Richard Wisser - Martin Heidegger u mišljenju na putu Tvrd povez, zaštitni omot, 24 cm, 480 str.

Izdavač: Kultura, Beograd Filozofska biblioteka Prevod: Ksenija Atanasijević Predgovor: Bogdan Šešić Povez: tvrd Broj strana: XLI + 698 Dve dopisane reči, malo požutela po obodu, vrlo dobro očuvana. Aristiotelova logika raspravlja pre svega o pojmovima, sudovima (iskazima, rečenicama) zaključcima, dokazima. Pojmovi su bit ili oblik stvari čija je spoznaja osnovni cilj mišljenja. Najviši rodni pojmovi, koji u sebi obuhvataju sve druge pojmove, jesu kategorije. Tih kategorija ima po Aristotelu deset: supstanca, kvantitet, kvalitet, relacija, mesto, vreme, položaj, posedovanje, delovanje i trpljenje. U Aristotelovim logičkim djelima (sakupljenim kasnije od učenika pod nazivom Organon) iscrpno su i izvanredno egzaktno raspravljani i neki drugi temeljni logički problemi kao što su principi mišljenja, indukcija i dedukcija, definicija, teorija silogizma, dokaz, logičke pogreške i sl. Uz opširnu eksplikaciju teorije kategoričko-asertoričkog silogizma (što se često smatra njegovim najvećim doprinosom logici), u njegovim spisima nalazimo i veoma složenu modalnu logiku kao i mnoge začetke kasnijih logičkih teorija. (K-144)

»Schleiermacher je, neovisno o svom ustrajavanju na neposrednosti, isto toliko mislitelj posredovanja koliko i njegov antipod Hegel. Samo on cilja na posredovanje sa stajališta kršćanstva, ne kao Hegel sa stajališta filozofije. U tomu leži odvažnost njegova mišljenja. Jer posredovanje nije nikakva kršćanska, već filozofijska kategorija…. Upravo i Schleiermacherova teologijska relevantnost leži u njegovoj filozofiji, ne u njegovoj teologiji. Njegova se filozofija, ukoliko želi pokazati svoju relevantnost, svakako mora izdvojiti iz svog samo pretendiranog jedinstva s teologijom. Schleiermacherova filozofija ispunjava barem jedan dio zadataka posredovanja, kojima njegova teologija nije dorasla, time što, prvo, posreduje istinu s povijesnošću i, drugo, dijalektiku s dijalogikom i također zbiljski reflektira ta posredovanja. U oba odnosa ona može uvesti u fundament, stoje kod He-gela naprosto proigrano. Schleiermacher uzima povijesnost ozbiljnije od Hegela budući da nereducirano priznaje iskustva kontin-gencije; i on otkriva dijalogiku u srcu same dijalektike zato što je, drugačije od Hegela, unaprijed razvija iz razgovora. Schleiermacherova dijaloška dijalektika je stvorena iz Platonova duha. Njegovo se unu-tarfilozofijsko značenje sastoji poglavito u tome stoje on u raspravi s Platonom usred idealizma pokrenuo postidealističko mišljenje. U tome je on srodan s platoničarem Schellingom i Schopenhauerom. Ali u odnosu na njih on ima prednost hermeneutike koja je sjedinjena s dijalektikom u jeziku kao razgovoru. Svaka stvarna filozofija kreće se danas, svjesno ili nesvjesno, prema jednoj takvoj hermeneutici. Njoj je Schleiermacher prethodno dao cilj.«

Kapitalno delo o organskom shvatanju! Oznake: Milosav Vasiljević, Dimitrije Ljotić, Miloš Crnjanski, Momir Nikolić, Velmar-Janković, Vladimir Vujić, Đoko Slijepčević, Ratko Parežanin, dr Svetislav Stefanović, Otac Mitrofan...

Nikolaj F. Fjodorov: FILOZOFIJA OPŠTE STVARI Mek povez, 544strane, izdavač: CID - Podgorica NOVA - NEKORIŠĆENA KNJIGA!!

DOSJE XX STOLJEĆA 1 - 10 Ukoričeno prvih 10 brojeva OKO 1000 STRANAĆĆ K.S.N.O.ANTIK. P.3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Zakon akumulacije i sloma kapitalističkog sistema Henryk Grossmann Retko !!! Henryk Grossman (alternativni pravopis: Henryk Grossmann; 14. travnja 1881. - 24. studenog 1950.) bio je poljski ekonomist, povjesničar i marksistički revolucionar aktivan u Poljskoj i Njemačkoj. Grossmanov ključni doprinos političko-ekonomskoj teoriji bila je njegova knjiga, Zakon akumulacije i sloma kapitalističkog sustava, studija o marksističkoj teoriji krize. Objavljeno je u Leipzigu nekoliko mjeseci prije sloma na burzi 1929. Grossman je rođen kao Chaskel Grossman u relativno prosperitetnoj poljsko-židovskoj obitelji u Krakovu u Poljskoj (tada dio austrijske Galicije). [2] Iako su njegovi roditelji bili asimilirani u krakovsko društvo, ipak su osigurali da su njihovi sinovi obrezani i registrirani kao članovi židovske zajednice. [3] Otac mu je umro u 54. godini kada je Henryk imao 15 godina. [3] Pridružio se socijalističkom pokretu oko 1898. godine, postavši članom Socijaldemokratske partije Galicije (GPSD), podružnice Socijaldemokratske radničke partije Austrije. [4] GPSD, koji je vodio Ignacy Daszyński, formalno je bio marksistički, ali su dominirali poljski nacionalisti bliski Poljskoj socijalističkoj stranci (PPS). [5] Kad je 1899. osnovana Ukrajinska socijaldemokratska stranka u Galiciji (USPD), GSPD je postala Poljska socijaldemokratska stranka (PPSD), a poljska nacionalistička struja je ojačana. [6] Grossman je vodio otpor ortodoksnih marksista ovoj struji. Zajedno s Karlom Radekom, bio je aktivan u socijalističkom studentskom pokretu, osobito u Ruchu (pokretu), koji je uključivao članove PPSD -a, kao i dvije socijalističke stranke u Kraljevini Poljskoj, PPS i Socijaldemokraciju Kraljevine Poljske i Litve (SDKPiL - vode Rosa Luxemburg i Leo Jogiches). [7] Bio je glavna osoba u novinama Zjednoczenie (Ujedinjenje), koje su imale stav blizu SDKPiL-a, protiv pro-PPS-ove politike glavnog organa Ruchsa, Promieńa za koji su ga cenzurirali PPSD i njegove novine Naprzód. [8] U tom je razdoblju Grossman naučio jidiš i uključio se u židovski radnički pokret u Krakovu. Grossman je bio tajnik osnivač i teoretičar Židovske socijaldemokratske stranke Galicije (JSDP) 1905. JSDP je raskinuo s PPSD -om zbog uvjerenja potonjeg da se židovski radnici trebaju asimilirati u poljskoj kulturi. Zauzeo je poziciju blisku Bundu i bio je kritičan prema radničkom cionizmu Poale Siona, kao i prema asimilacionističkim oblicima socijalizma. [9] JSDP je pokušao pristupiti Socijaldemokratskoj radničkoj stranci Austrije (Opća stranka), ali je to odbijeno. Međutim, JSDP je bio aktivan uz Opću stranku, na primjer za opće pravo glasa. Grossman je doktor pravnih znanosti stekao 1908. na Jagelonskom sveučilištu. Krajem 1908. otišao je na Sveučilište u Beč kako bi studirao kod marksističkog ekonomskog povjesničara Carla Grünberga, povlačeći se s vodeće pozicije u JSDP -u (iako je na njezinoj izvršnoj vlasti ostao do 1911. i imao je kontakt s malom grupom JSDP -a u Beču , klub Ferdinand Lassalle). [10] Uništenjem Austro-Ugarskog carstva krajem Prvog svjetskog rata, Grossman je postao ekonomist u Poljskoj, te se pridružio Komunističkoj partiji Poljske. Karijera Od 1922. do 1925. Grossman je bio profesor ekonomije na Slobodnom poljskom sveučilištu u Varšavi. Emigrirao je 1925. kako bi izbjegao političke progone. Iste godine pozvao ga je bivši učitelj Carl Grünberg da se pridruži Marxian Institutu za društvena istraživanja u Frankfurtu. Hitlerov pristup vlasti 1933. natjerao ga je najprije u Pariz, a zatim preko Britanije u New York, gdje je ostao u relativnoj izolaciji od 1937. do 1949. Te je godine preuzeo profesorsku poziciju političke ekonomije na Sveučilištu u Leipzigu u Istočnoj Njemačkoj. . Grossmanov Zakon akumulacije i sloma kapitalističkog sustava (1929.) unatoč tome što je bila jedna od prvih publikacija Frankfurtske škole, Jairus Banaji je u engleskom prijevodu stavio na raspolaganje tek 1979. godine za indijsku trockističku organizaciju Platform Tendency. Nedavno izdanje glasi: ISBN 0-7453-0459-1. Međutim, to je sažeta verzija i nedostaje joj važno zaključno poglavlje njemačkog izvornika. Prilog teoriji Dok je bio u Frankfurtu sredinom 1920-ih, Grossman je tvrdio da `opća tendencija da se drže rezultata` teorije Karla Marxa zanemarujući suptilnosti `metode koja leži u osnovi kapitala` uzrokuje katastrofalnu vulgarizaciju marksističke misli, trend koji potkopavao je revolucionarne mogućnosti trenutka. Zakon akumulacije bio je njegov pokušaj da dokaže da su marksistička politička ekonomija bili podcijenjeni od strane svojih kritičara, a time i da su revolucionarne kritike kapitalizma još uvijek valjane. Između ostalih argumenata, iznosi sljedeću demonstraciju (za potpunu definiciju upotrijebljenih izraza preporučuje se cijela knjiga):

Akvinski (1224-74) živeo je u vreme kada se hrišćanski Zapad otvarao za bogatstvo grčkih i islamskih filozofskih spekulacija. Otelotvorenje ideala iz trinaestog veka o jedinstvenom tumačenju stvarnosti (u kojem filozofija i teologija rade zajedno u harmoniji), Akvinski je bio izvanredan po načinu na koji je koristio i razvijao ovo nasleđe antičke misli — dostignuće koje je vodilo njegove savremenike. da ga smatraju naprednim misliocem. Lucidna i stimulativna knjiga oca Koplstona istražuje ovog izuzetnog čoveka — čiji je uticaj danas možda veći nego u njegovom životu — i njegov pokušaj, povezujući njegove ideje gde god je to moguće sa problemima o kojima se danas raspravlja. odlično očuvana LOK.4

Nove knjige - samo kao komplet Autor:: Vil Djurant Žanrovi:: Filozofija Izdavač:: Narodno delo Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 300 + 300 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm SADRŽAJ prve knjige Prva glava PLATON I Otadžbina Platonova II Sokrat III Platonov razvitak IV Etički problem V Politički problem VI Psihološki problem VII Psihološko rešenje VIII Političko rešenje IX Etičko rešenje X Кritika Druga glava ARISTOTELO I GRČКA NAUКA I Istoriska pozadina II Delo Aristotelovo III Zasnivanje logike IV Organizacija nauke 1 Grčka nauka pre Aristotela 2 Aristotelo kao prirodnjak 3 Zasnivanje biologije V Metafizika i priroda božja VI Psihologija i priroda umetnosti VII Etika i priroda sreće VIII Filosofija države 1 Кomunizam i konservatizam 2 Brak i vaspitanje 3 Demokratija i aristokratija PRIČA O FILOSOFIJI IX Кritika X Poslednje godine života i smrt Treća glava FRANJA BEКON I Od Aristotela do Renesansa II Politička karijera Franje Bekona III Ogledi IV Velika rekonstrukcija 1 Napredovanje učenosti 2 Novi organon 3 Utopija nauke V Кritika VI Završna reč Četvrta glava SPINOZA I Istoriski i biografski podaci 1 Odiseja Jevreja 2 Spinozino vaspitanje 3 Ekskomunikacija 4 Povučenost i smrt II Teološko-politička rasprava III Poboljšanje razuma IV Etika 1 Priroda i bog 2 Materija i duh 3 Inteligencija i moralnost 4 Religija i besmrtnost V Politička rasprava VI Uticaj Spinozin Peta glava VOLTER I FRANCUSКA PROSVEĆENOST I Pariz: Edip II London: Pisma o Englezima III Sire: Romani IV Potsdam i Fridrih V Les Délices: Ogled o naravima VI Ferne: Кandid VII Enciklopedija i filosofiski rečnik VIII Ecrasez l’infâme IX Volter i Ruso X Smirivanje Šesta glava IMANUEL КANT I NEMAČКI IDEALIZAM I Putevi ka Кantu 1 Od Voltera do Кanta 2 Od Loka do Кanta 3 Od Rusoa do Кanta II Sam Кant III Кritika čistoga uma 1 Transcendentalna estetika 2 Transcendentalna analitika 3 Transcendentalna dijalektika IV Кritika praktičnoga uma V O religiji i umu VI O politici i večnom miru VII Кritika i priznanje VIII Beleška o Heglu SADRŽAJ druge knjige Sedma glava ŠOPENHAUER I. Vreme II. Čovek III. Svet kao pretstava IV. Svet kao volja 1. Volja za život 2. Volja za rađanje V. Svet kao zlo VI. Mudrost života 1. Filosofija 2. Genije 3. Umetnost 4. Religija VII. Mudrost smrti VIII. Кritika

Jürgen Habermas - Problemi legitimacije u kasnom kapitalizmu tvrd povez KAO NOVA Biblioteka Naprijed, Naprijed, Zagreb 1982 godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen i knjiga ima staracke pegica na bocnim stranama tabaka (knjiskog bloka), sve ostalo uredno! Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kao kritika teorijskog uma, kao kritika praktičnog uma i kao kritika moći suđenja. Kritika teorijskog uma predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktičnog njegovu etiku, a kritika moći suđenja estetiku... Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Republika / Bibliografija (1989-2000) Glasilo građanskog samooslobađanja br. 260-261, 1-31.maj 2001. Protiv stihije, mržnje i nasilja

Knjiga je odlicno ocuvana, bez podvlacenja i slicnog. Potpis vlasnika na prvoj beloj strani. BIGZ Beograd 1991, preveo Dr Nikola Popović ,pogovor Dr Milan Damnjanović, tvrd povez, format 15,5 x 22,5 cm , zaštitni omot, latinica, 382 strane Kant je iz horizonta svoje kritičke filozofije tačno definisao estetsko kao racionalnost sui generis ali ga nije sasvim odvojio od naučne (scijentističke) racionalnosti. Na taj način, otvorio je i za današnju diskusiju aktualno pitanje tipa estetske racionalnosti i značaja estetskog iskustva uopšte. Ako u estetskom stavu čovek refleksivno stavlja u pokret svoje saznajne potencijale i ako estetski subjekt slobodno raspolaže svojim saznajnim snagama, to se on sledstveno oseća kao da je potvrđen u svom postojanju; štaviše, iz tog njegovog slobodnog ophođenja proističe prinos razvoju njegove subjektivnosti kao uslovu kritičkog držanja i racionalne prakse. Kant je istakao refleksivno „lebdenje“ estetskog iskustva kao specifičnost tog iskustva i time definitivno odredio estetsko iskustvo kao načelno otvoreno refleksivno zbivanje, o čemu na neobično aktualan način svedoči moderna i postmoderna umetnost.

Svi izdati casopisi, osim broja 21 Ukupno 34 casopisa Bilo je 7 dvobrojeva Broj 2 u malo losijem stanju Malo hemijskom obelezavano OCUVANO

Георг Вилхелм Фридрих Хегел: ЕСТЕТИКА 1-3 Издавач: БИГЗ, Београд, 1975.год. Тврди повез, заштитни омот, 297+309+715 страна, латиница. Пристојно очувано, уз мања оштећења заштитних омота. Капитално дело једног од најутицајнијих филозофа!

Antropozofski časopisa br. 4,iz devedesetih, stanje 5 od 5,naveden sadržaj na prvoj strani

OČUVANA,POSBENO UNUTRAŠNJOST.ODLIČNA Koplston filozofiju `Grčke i Rima` deli u pet delova: Presokratska filozofija, Sokratski period, Platon, Aristotel i Poslearistotelovska filozofija. Pokret sofistike usmerava pažnju na mogućnost saznanja i unosi skepsu u sam čin čulnog opažanja. Etički i religiozni zakoni stavljaju se pod znak pitanja: nisu li to samo konvencije naroda? Cilj filozofije postaje podučavanje, a ne objektivna istina, dakle, veština življenja zauzima prvi plan. Filozofi su putujući učitelji (podučavaju gramatici, govorništvu, pesništvu...). Sofisti su stvorili uslove za pojavu Platona i njegov duh idealizma usmeren izgradnji državnika filozofa, naspram demagoga. Aristotel nasleđuje platonovu dijalektiku i religiozno poimanje duše. Ali, on svoje interesovanje usmerava empirijskoj nauci. Živi u vreme stvaranja velikih biblioteka i razvoja nauke u Atini. Poslearistotelovska filozofija, u vreme ukidanja državica gradova, stvara osnovu kosmopolitizmu i individualizmu. Nazire se grčko-rimska imperija. Filozofi se okreću opštim načelima etike i praktičnim pitanjima... Izdanje ovakvog pregleda istorije filozofije višestruko je korisno, kako znalcima i studentima, tako i ostalim čitaocima, i stoga se nadamo da će izdavač imati snage da upotpuni svoj izdavački poduhvat, prevođenjem, priređivanjem i štampanjem preostalih tomova. ISBN:86-13-00323-0 Godina izdanja: 1988 Jezik: Srpski Autor: Strani Autor Frederik: Koplston Biblioteka: Velika filozofska biblioteka Prevod dela: A History of Philosophy Vol. 1. Greece and Rome - Frederick Copleston Hrišćanska istorija filozofije Putevi traganja za istinom Frederik Koplston: `Istorija filozofije` - `Grčka i Rim`, predgovor i prevod Slobodan Žunjić, BIGZ, 1988.god. U `Velikoj filozofskoj biblioteci` posebnih izdanja pojavila se nedavno obimna `Istorija filozofije` F. Koplstona. Osim î toma, kod nas su prevedeni i objavljeni II, III, IV tom i `Ruska filozofija`. Pored niza istorija filozofske misli, Koplstonov prilaz je osoben po stavu i načinu obrade. Ovo je, po karakteru, hrišćanska istorija filozofije, po metodologiji i nivou obrade značajan pregled, ekonomičan i vrlo informativan. Značajniji filozofi obrađeni su skoro monografski. Građu čini koherentnom stav autora, neskriven odnos prema Večnoj istini - bespočetnom Biću, Bogu. Ovo gledište uslovljeno je i potrebom da se studentima teologije da kompletan pregled filozofske misli od jonskih mitsko-naučno-filozofskih predstava do savremene disperzije stavova i saznanja. Koplstonov lični stav je tomistički, Istina je pojmljiva prirodnim umom, Bog u sebi sadrži razloge svoga postojanja, a istorija filozofije obrazlaže puteve traganja za Istinom preko diskurzivnog uma. Teologizovano tumačenje pojava Koplstonov rad čini jedinstvenim, ali ga ne umanjuje, jer, ulazeći u pojmovnu strukturu iznutra, autor verno prenosi saznanja i učenja uklapajući ih u svoj sistem hrišćanina, jezuite, koji traga za apsolutom Istine, slobodom i dušom, kao i dobrom, što i jeste napor celokupne filozofske misli. Susret istočne i zapadne kulture Svaki filozofski sistem ima istorijsko polazište i shvatanje, filozof unosi u njega mnogo toga čime je određen kao pojava. To je razlog isticanja važnih biografskih činjenica filozofa. Psihološke osobine nisu presudne u formiranju filozofskog sistema, što je često pogrešno navodilo mnoge istoričare na jednostrane zaključke. Cilj istoričara je ovladavanje načelima filozofije i upućivanje čitalaca na originalna dela, kao i širenje ličnoga gledišta, čega se Koplston ne odriče. Njegov udžbenik je i polemički. On ukazuje na susret istočne i zapadne kulture kod jonskih filozofa, istovremeno insistirajući na njenoj originalnosti, bez obzira na uticaje Egipta, Vavilona i Indije. Za rimsku filozofiju nalazi da je zavisna od grčke, ali sa originalnim vrednostima (Seneka, Aurelije, Epiktet). Ma koliko da je indijska filozofija religiozna i iskazivana pretežno simbolima, ona time nije za odbacivanje. Ovo je stav koji Koplstona dovodi u spor sa Hegelom, iz koga izlazi pomirljivo, dajući za pravo svima da iz svoga vremena, dakle, istorijske uslovljenosti, tumače svoje i filozofske istine. Grčka filozofija lagano korača od Jonjana ka saznanju osnovanom više na nauci negoli na religiji i mitu, mada je neodvojiva od nje, kao i od umetničke istine. Taj iskorak u pravcu naučno zasnovane istine u krilu religija i mitova daje visoke umetničke rezultate, volja i moć su pokretači, uspeh je cilj, ali, iskorak čoveka preko `mere čoveka` sputavaju mitološka bića, bogovi i vrlina svih vrlina - mera. Platon će, u duhu religije, osuditi stav: `moć jeste pravo`. Dionisku neumerenost nadziru božanske moći, dok kosmogonija Jonjana (Talet, Anaksimandar, Anaksimen) oformljuje apstraktni materijalizam. To je mešavina naučnih i filozofskih stavova, dobra kao osnova iz koje izrasta `Pitagorovačko bratstvo`, zatim sledi `Heraklitov logos`, `Parmenidovo i Melisovo jedno`... Veština življenja Večna figura i zdrav razum : o Koplstonovoj Istoriji filozofije - Slobodan Žunjić-prevod Koplston - Istorija filozofije - Grcka i Rim Izdavac : BIGZ 1988, tvrdi povez, 570 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! na nekoliko mesta ima podvucenih recenica obicnom grafitnom olovkom, nsiat strasno. Sve ostalo uredno! Poslednja objavljena knjiga Žana Bodrijara, testamentarno delo jednog od ključnih mislilaca modernog doba. Bodrijarove analize u knjizi Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla na uzbudljiv i lucidan način preispituju moderni svet, pre svega, političke, društvene i ekonomske procese u njemu. Od sveta na granicama realnog do sveta u dubokoj iluziji, od ubistva znaka do masovne proizvodnje nasilja u našem vremenu, od novog karaktera politike do pojavnih i skrivenih oblika inteligencije Zla u modernim vremenima, od Kosova i bombardovanja Srbije do rata u Avganistanu i rata u Iraku. Smelo i promišljeno, provokativno i oslobođeno, nesvakidašnje i analitično mišljenje o pitanjima sa čijim posledicama svakodnevno živimo. Knjiga s kojom bolje razumemo svet u kome živimo. Žan Bodrijar (1929-2007), veliki francuski filozof i sociolog. Jedan od najuticajnijih savremenih teoretičara. Autor niza značajnih analitičkih uvida o modernom društvu, politici i kulturi. Bodrijarove analize kretale su se u rasponu od politike ljudskog tela do simboličkih formi svakodnevice i mišljenja, od uloge medija do moći politike, od manipulativnih strategija do najaktuelnijih društvenih i političkih izazova. Najvažnije knjige: Simbolička razmena i smrt (1976), Zaboravite Fukoa (1977), O zavođenju (1979), Simulakrumi i simulacije (1981), Fatalne strategije (1983), Amerika (1986), Cool Memories I-IV (1987, 1990, 1995, 2000), Drugo od istoga (1987), Prozirnost zla (1990), Nije bilo rata u Zalivu (1991), Iluzija kraja (1992), Savršeni zločin (1994), Totalni ekran (1997), Duh terorizma (2002), Power Inferno (2002) i Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla (2004). U izdanju Arhipelaga objavljene su Bodrijarove knjige Duh terorizma i Power Inferno u jednom tomu i pod zajedničkim naslovom Duh terorizma (2007) i Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla (2009).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slavoj Žižek (rođen 21. marta 1949. u Ljubljani) je slovenački filozof, kulturni kritičar i teorijski psihoanalitičar. Poznat je po svojoj interpretaciji i nadgradnji teorije psihoanalize Žaka Lakana, koju je primenio na pop kulturu i sociologiju. Svrstava se u filozofe poststrukturalizma. Takođe pripada grupi mislilaca inspirisanih marksizmom. Žižek je stekao doktorat iz filozofije na Univerzitetu u Ljubljani, a pshioanalizu je studirao u Parizu (Université de Vincennes à Saint-Denis). Od 2005. je akademik Slovenačke akademije nauka. Danas radi kao istraživač na Sociološkom institutu Univerziteta u Ljubljani. Često je gost univerziteta širom sveta (SAD: Prinston, Kolumbija). Žižek je jedan od najplodnijih filozofskih pisaca današnjice[1]. Napisao je više od 100 knjiga i preko 900 radova ukupno. Piše na slovenačkom, francuskom i engleskom jeziku. Neke o tema kojima se bavi su: fundamentalizam, tolerancija, politička korektnost, globalizacija, subjektivnost, ljudska prava, mitovi, sajberspejs, postmodernizam, multikulturalizam, postmarksizam, i ličnosti poput Alfreda Hičkoka, Dejvida Linča i Lenjina. Znak, označitelj, pismo [Beograd, Mladost, 1976] Birokratija i uživanje [Beograd, Radionica SIC, 1984] Metastaze uživanja [Beograd, I. Čolović : S. Glišić : I. Mesner, 1996] Manje ljubavi - više mržnje!: ili, zašto je vredno boriti se za hrišćansko nasleđe [Beograd, Beogradski krug, 2001] Škakljivi subjekt: odsutno središte političke ontologije [Sarajevo, Šahinpahić, 2006] Nedjeljivi ostatak: ogled o Šelingu i srodnim pitanjima [Zagreb, Demetra, 2007] Ispitivanje realnog [Novi Sad, Akademska knjiga, 2008] O nasilju [Zagreb, Naklada Ljevak, 2008] Čudovišnost Hrista: teologija i revolucija [Beograd, Otkrovenje, 2009] Filmovi Perverznjakov vodič kroz bioskop, 2006. (The Pervert`s Guide to Cinema) Vanzemaljac, Marks i kompanija - Slavoj Žižek, jedan portret, 2006. (Alien, Marx & Co. - Slavoj Žižek, Ein Porträt) Žižek!, 2005. (Žižek!) Realnost virtuelnog, 2004. (The Reality of the Virtual)

3 broja 2010 2011 2012god.

Soren Kierkegaard - Ili - Ili Izdavač : Veselin Masleša, Sarajevo 1979. Edicija: LOGOS meki povez 712 strana Stanje: vrlo dobro, potpis na predlistu.