Zbirka pripovedaka. Iz recenzije: ’’U svojoj zbirci pripovedaka Ispod Ozrena (1923) Stojan Živadinović opisuje živote i sudbine ljudi jugoistočne Srbije, prostora oivičenog planinama Ozrenom i Rtnjem. Birajući za svoje junake ljude sa margine, sulude, sumanute i bolesne, sve one nesrećnike koje je društvo odbacilo i prema kojima nema sažaljenja, pisac stvara jedinstvenu zbirku strave, jezovitosti i tajanstva. Ovakav utisak posebno naglašavaju opisi nesvakidašnjih, polusvesnih, fantazmagoričnih stanja izazvanih intenzivnim osećanjima straha i panike. Posebno su zanimljive priče u kojima se javlja ironično-humoran pogled na događaje Prvog svetskog rata, što možda i najbolje govori o modernom osećanju Stojana Živadinovića.’’

Zovi me Ezra. Zovi me Michael ili Thomas. Zovi me Abu, Dedan, Ahmed. Zovi me Er ili Asha. Zovi me kakogod. Ionako već imaš više nego dovoljno imena za mene. Ovdje se moj identitet, čak i moja priroda, mijenja iz dana u dan. Napor mi je prisjetiti se ko sam. Kao dijete koje vježba abecedu, svako jutro kad se probudim moram se podsjetiti svoje historije. Zato što me se ne prepoznaje. Zato što ovdje nemam odraz. Osim u njenim očima. Kad me ugleda, ja oživim.

Roman je smešten u bezimeno seoce na jugu Egipta, nedaleko od slavnog Luksora, u šezdesete godine 20. veka. Kao sredovečan čovek, narator se priseća događaja koji su mu obeležili detinjstvo i ostavili nezaceljene rane. Kroz potresnu priču o životu zanosne Safije, priču o ljubavi i mržnji, odanosti i izdaji, praštanju i osveti, protkanu biblijskim i koranskim motivima, upoznajemo seosku sredinu suočenu sa promenama, tadašnje odnose između muslimana i Kopta, kao i Egipat koga više nema.

Dvadesetak godina posle dobijanja Nobelove nagrade, koju je Sol Belou nazvao „poljupcem smrti“, jer za većinu pisaca znači vrhunac stvaralaštva, Miloš ispoljava izvanrednu intelektualnu formu i najviši pesnički talenat. Objavljuje dve knjige pesama: To (2001) i Drugi prostor (2002), a posle smrti voljene supruge Karol (2003) piše poemu Orfej i Euridika. Ova knjiga predstavlja izbor iz pomenute dve zbirke sa poemom Orfej i Euridika.

’U rujnu 2004, u Sjedinjenim Američkim Državama uspješno mi je presađen bubreg. Nisam ga dobila od umrle osobe, niti od bliskog rođaka, kao što je to uglavnom običaj – već od anonimne žive osobe, dobrovoljne davateljice. Naravno da mi je na pamet palo mnogo pitanja, a prvo od njih bilo je – zašto? Zašto bi netko odlučio darovati dio svog tijela potpuno nepoznatoj osobi, i to bez ikakve novčane naknade? Ovo su priče o susretima s njima i o tome kako su ljudi voljni činiti dobro, iako nam često čini da je upravo obrnuto.’’ Slavenka Drakulić sabrala je iskustva američkih donatora bubrega koji su nesebično odlučili da poklone svoje organe kako bi pomogli nekom ko je bolestan. Knjigu je napisala pošto je i njoj presađen bubreg od živog nesrodnog darodavca 2004. godine. ‘’Željela sam razumjeti svog donora. Morala sam je pitati zašto je odlučila donirati bubreg potpunom strancu. Obećala sam si to. Ali drugo pitanje na koje sam morala odgovoriti samoj sebi bilo je kako se nositi sa strancem koji mi je darovao novi život.’’ Slavenka Drakulić priznata je hrvatska književnica i publicistkinja. Rođena je u Rijeci, u Hrvatskoj, a trenutno živi u Švedskoj. Završila je studije komparativne literature i sociologije na zagrebačkom univerzitetu. Bila je novinar magazina Start i nedeljnika Danas, pišući uglavnom o feminističkim temama. Pisala je za više novina i magazina na raznim jezicima, uključujući The Nation, La Stampa, švedski Dagens Nyheter, Frankfurter Allgemeine Zeitung i danski Politiken. Esejistički i feljtonistički zapisi Slavenke Drakulić prožeti su feminističkim angažmanom; autorka pripada prvom talasu modernih hrvatskih feministkinja; još od 70-ih godina prošlog veka ona je istaknuta aktivistkinja koja upozorava na patrijarhalne društvene stereotipe i bori se za poboljšanje društvenog statusa žena. Krajem 80-ih fokus esejističke aktivnosti Slavenke Drakulić pomera se ka analizi društvenih previranja u zemljama tranzicije. Njene knjige doživele su velik internacionalni uspeh i dospele na liste bestselera u svetu. U knjigama koje je objavila 90-ih godina i posle toga dominira tematika vezana za raspad Jugoslavije, problematizovanje ratne krivice, kao i analiza društvenih i političkih prilika u novonastalim zemljama. Knjige Slavenke Drakulić izvanredan su primer politološke i sociološke analitičnosti, feminističkog angažmana, savremenog pristupa društvenim problemima, ali i izuzetnog književnog stila. Samizdat B92 objavio je 2004. godine njenu knjigu Oni ne bi ni mrava zgazili, u kojoj ona analizira svoja iskustva sa posmatranja procesa Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

“Preživio sam. Mogao bih se zvati bilo kako, Muhamed, Ibrahim, Isak, nije bitno, preživio sam, mnogi nisu. Preživio sam na isti način na koji u oni umrli. Između njihove smrti i mog opstanka nema nikakve razlike, jer sam ostao da živim u svijetu koji je trajno, nepovratno obilježila njihova smrt. Dolazim iz Srebrenice. Ustvari, dolazim od drugdje, ali sam izabrao da budem iz Srebrenice. Samo se odatle usuđujem dolaziti, kao što sam se samo tamo usudio uputiti u vrijeme kada nigdje drugdje nisam.” Razglednica iz groba “Odrastao sam u dva različita svijeta. Jedan je bio V., selo u kojem sam se rodio i odrastao; drugi je bio svijet u koji sam ušao kada sam krenuo u školu. U prvom svijetu, svi moji prijatelji bili su muslimani; u drugom Aleksandar, pravoslavac iz susjednog sela, bio je moj najbolji prijatelj; ali, ta se dva svijeta nikada nisu srela. Ne zato što su bila odvojena nečijom odlukom i namjerno: upućena jadan na drugi, ova dva svijeta kontaktirala su u onoj mjeri u kojoj je to bilo potrebno i korisno za oba.” Samouk

Ovo je još jedna divna bajka, toplo ispisana Dikensovim čudesnim perom, koje nas u trenutku zbunjuje i zavodi.. Samo je ovaj sjajan pisac uspevao da prikaže topla srca iza nakaznog lica i da naizgled najgore karaktere snagom ljubavi preobrati u ljude.. U vremenu gde su se izgubile prave vrednosti, ova priča nas vraća na ono što je u životu zaista bitno. Sigurno ćete nakon čitanja ove knjige poželeti da imate cvrčka u sopstvenom ognjištu ili bar ovaj naslov u svojoj kućnoj biblioteci.

Kopilad bogova je epska saga o ljubavi, časti, poštenju, izdaji…

Tokom leta i jeseni 1922. godine, Marsel Prust je uneo neke presudne izmene u rukopis Iščezle Albertine. Izuzev retkih savremenika, njegovog brata Robera, Žaka Rivjera, Žana Polana – niko, do danas, za to nije znao. Bio je potreban srećan sticaj okolnosti pa da taj tekst bude ponovo otkriven 1986. godine. To je upravo tekst koji ovde objavljujemo. Prustovci će iz njega sa uzbuđenjem doznati da je sam Prust želeo da poslednja verzija njegove Iščezle Albertine bude kraća, sažetija od one kojom smo do danas raspolagali. S nekoliko ispravki, dopuna, izostavljanja, on je preinačio smisao knjige ubrizgavši u nju one atome istine koji, samim svojim postojanjem, doprinose strogosti neke kompozicije i daju joj njen završni izgled. Godine 1925, profesor Rober Prust nije bio u mogućnosti da objavi pravu Iščezlu Albertinu. Bilo je krajnje vreme da se potomstvo upozna s konačnim oblikom jednog remek-dela. Ovo izdanje Iščezle Albertine priredili su Natali Morijak, praunuka Robera Prusta, i Etjen Volf.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je na sednici održanoj 1981. usvojila Deklaraciju o eliminaciji svih oblika netolerancije i diskriminacije zasnovanih na religiji ili verovanju, čiji su temeljni postulati već zapisani u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i Međunarodnom ugovoru o ljudskim pravima. U ovom zborniku nalaze se tekstovi koji se na temelju ove deklaracije na različite načine bave teološkim, političkim, pravnim, filozofskim i sociološkim aspektima ideje ljudskih prava u svetlu učenja tradicionalnih hrišćanskih crkava. Pored teksta pomenute deklaracije, u ovoj knjizi se nalaze dva priloga koja objašnjavaju odnos pravoslavne i katoličke crkve prema ideji ljudskih prava – “Osnovi učenja Ruske pravoslavne crkve o dostojanstvu, slobodi i ljudskim pravima” i “Učenje Rimokatoličke crkve o ljudskim pravima”, kao i niz autorskih tekstova. Od autorskih priloga, tu je tekst Toma Vukšića o katoličkom gledanju na neka pitanja ljudskih prava i dužnosti, zatim prilozi Vladana Perišića o nekim teološkim, naročito pravoslavnim aspektima tumačenja ljudskih prava, među koja se uključuje i “čovekovo pravo da postane bog”, odnosno tumačenje ljudskih prava sa bogoslovske tačke gledišta i u svetlu patrističke antropologije; Radovan Bigović i Zoran Krstić problemski govore o ljudskim pravima s gledišta Pravoslavne crkve, Zoran Devrnja o odgovornosti crkvenih institucija u procesu formulisanja i zaštite ljudskih prava, a Tatjana Radić o odnosu prava deteta u kontekstu sociologije detinjstva i sociologije hrišćanstva. Pored ovih tekstova, u knjizi se nalaze još i prilozi Hristosa Janarasa, Konstandinosa Delikonstadisa, Joanisa Petrua i Dejvida Litla koji iz različitih uglova govore o ljudskim pravima i njihovim tumačenjima u svetlu hrišćanske tradicije.

Ova knjiga je dobila Grand Prix Francuske akademije za najbolji roman 2004. godine. Jedan mali narod potekao iz Evrope nastanio se na „Severu sveta“, u ledenoj samoći u kojoj se trudi da opstane. Međutim, tokom stoleća, veze se proređuju, zatim prekidaju. Zaborav i napuštenost prete. Kratka zmija je lađa posebno naručena i sagrađena po znanjima predaka, krajem XIV veka, kako bi krenula u potragu za tom izgubljenom zajednicom i odnela joj pomoć. Opat Montanus, zadužen da vodi ekspediciju, da povrati dijacezu i oživi veru, priča nečuvena iskušenja sa kojima je morao da se suoči kako bi stigao do cilja. Njegova priča je takođe jedna politička i duhovna pustolovina koju remeti jedna svetogrdna ljubav. On daje ključ te zadivljujuće pustolovine o kojoj još danas raspravljaju istoričari i arheolozi.

Čuvena zbirka zen koana Mumonkan – neprolazni prolaz (u novom prevodu) koju je sastavio veliki kineski čan učitelj Vu-men Hui-hai (jap. Mumon Ekai, 1183-1260). Dok je 1228. godine boravio u hramu Rjušo, u radu sa monasima koristio je misli čuvenih zen učitelja, zapravo koane, čineći od njih „ciglu” kojom se kuca na kapiju kroz koju se ulazi na stazu zena, tačnije – na stazu spoznaje. Ovu, jednu od najpoznatijih zbirki koana, autor je dopunio svojim komentarima i stihovima.

Odlomak: U tom mraku bioskopa počiva sama opčinjenost filmom.

Umetnik deluje kao medijumsko biće koje iz lavirinta s one strane prostora i vremena, traži svoj put ka čistini.

Ako pogrešno pretpostavimo da intelektualni rad ima malo ili nimalo značaja u „stvarnom svetu“, mi ne samo da ćemo imati krivu sliku o praktičnim implikacijama teorijskog rada, već ćemo biti izloženi opasnom riziku da postanemo slepi za političke projekte čiji ćemo kulturni ambasadori možda nesvesno postati.