Autor - osoba Keruak, Džek Naslov Pic / Jack Kerouack ; preveo s engleskog Borivoj Radaković Vrsta građe roman Jezik srpski Godina [1995] Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas ; Apatin : Kraj beline, [1995] (Novi SadApatin : Kraj beline) Fizički opis 121 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Radaković, Borivoj Zbirka Biblioteka Kerouack ; knj. 1 (Broš.) Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983). MG30 (N)

Izdavač:BOOK & MARSO Beograd Broj strana:364 Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20,5 x 12 cm Godina izdanja:2009 Parma, februar 1248. godine. Gusti stubovi dima zamračujunebo iznad grada pod opsadom. Carski vojni logor je uplamenu. Vojnici Fridriha Drugog Hoenštaufena beživotnoleže na poprištu. Plamen proždire sve unaokolo, dok pobunjenigrađani pljačkaju šatore. Nestaje i rukopis o veštinisokolarstva. Napisao ga je lično car Fridrih Drugi idevet meseci kasnije on zadužuje svog namesnika Ecelinada Romana da pronađe rukopis. Ne sme da dozvoli darukopis nestane, jer ti listovi sadrže tekst zbog kojeg bi gamogli optužiti za jeres i zbog kojeg bi se mogla narušitikrhka ravnoteža moći između cara i Crkve. Ecelino poveravamisiju svom izaslaniku Gvaldu da Manjanu, koji sfrancuskim minijaturistom Simonom iz Eksa odlazi u zamakSan Martino, gde se možda krije rukopis. Međutim,izgleda da niko od žitelja zamka ne zna za taj tajanstvenidokument. Ecelinov izaslanik mora brzo da dela, da pretražisvaku odaju, svaku kulu. Vest o rukopisu doprla je do papeInoćentija Četvrtog, koji odlučuje da istragu o tome poverijednom beskrupuloznom inkvizitoru. I dok po bedemimazamka tumara stara mahnita gospodarica, a jednaveštica istražuje tajne podzemne prolaze, Metju, učiteljmlade gospodarice, biva uvučen u okrutne igre moći kojevode u sve zamršenije zagonetke. A onda slučaj odlučuje osudbini rukopisa.

Sneg je prestao da pada i vetar se stišao. Nad celim prostorom zavladala je opet mrtva tišina. Svi su netremice gledali jedan drugog. Za vreme prelaza preko planina i klanaca kroz ledenu vejavicu putnici su promrzli: lica su im predstavljala jednoobličnu izranjavljenu lepinju pokrivenu krvlju i gnojem. "Ličili smo na drumske razbojnike! - pisao je Amundsen u svom dnevniku. Rane su nam strašno smetale. Najmanji dašak vetra pričinjavao nam je takve bolove, kao da nam je neko sekao obraze tupim nožem. " Ali svi su bili vedri. Pobeda je bila blizu. Brže, brže ka cilju! Na pol! Do pola je preostajalo svega dvadeset i osam kilometara. "To veče je kod nas u šatoru vladalo takvo raspoloženje kao uoči praznika. Videlo se, da smo na pragu nečeg velikog. Noću sam se budio nekoliko puta s jednakim osećajem, kakav sam imao u detinjstvu uoči velike svečanosti." Vreme je bilo prelepo, praznično. U tri časa posle podne Amundsen uzviknu: - Stop! Svi su zastali kao ukopani. Oni su stajali na Južnom polu! Željeni cilj je bio dostignut! Uzbu|eni putnici opkoliše Amundsena. Stiskali su ruke i njemu i jedan drugom. Škrte, ali tople reči čestitanja bile su prve reči izgovorene na toj, dotada zagonetnoj tački sveta - na Južnom polu.

Parma, februar 1248. godine. Gusti stubovi dima zamračuju nebo iznad grada pod opsadom. Carski vojni logor je u plamenu. Vojnici Fridriha Drugog Hoenstaufena beživotno leže na poprištu. Plamen proždire sve unaokolo, dok pobunjeni građani pljačkaju šatore. Nestaje i rukopis o veštini sokolarstva. Napisao ga je lično car Fridrih Drugi i devet meseci kasnije on zadužuje svog namesnika Ecelina da Romana da pronađe rukopis. Ne sme da dozvoli da rukopis nestane, jer ti listovi sadrže tekst zbog kojeg bi ga mogli optužiti za jeres i zbog kojeg bi se mogla narušiti krhka ravnoteža moći između cara i Crkve. Ecelino poverava misiju svom izaslaniku Gvaldu da Manjanu, koji s francuskim minijaturistom Simonom iz Eksa odlazi u zamak San Martino, gde se možda krije rukopis. Međutim, izgleda da niko od žitelja zamka ne zna za taj tajanstveni dokument. Ecelinov izaslanik mora brzo da dela, da pretraži svaku odaju, svaku kulu. Vest o rukopisu doprla je do pape Inoćentija Četvrtog, koji odlučuje da istragu o tome poveri jednom beskrupuloznom inkvizitoru. I dok po bedemima zamka tumara stara mahnita gospodarica, a jedna veštica istražuje tajne podzemne prolaze, Metju, učitelj mlade gospodarice, biva uvučen u okrutne igre moći koje vode u sve zamršenije zagonetke. A onda slučaj odlučuje o sudbini rukopisa. Izdavač: Marso Broj strana: 364

Kad nešto saznaš, zaboraviš kako je bilo kad to nisi znao. Da li smo osu­đeni da želimo ono što ne možemo da imamo? Osmoro običnih ljudi. Jedna nesvakidašnja odluka. Dan, naizgled, kao svaki drugi. Probudiš se, popiješ kafu i kreneš na posao. Ali danas, kad otvoriš svoja ulazna vrata, pred njima te čeka drvena kutijica. U njoj leži tvoja sudbina: odgovor na pitanje koliko ćeš tacno godina živeti. Od kuća u predgrađ­u do šatora u pustinji, svaka osoba na svim kontinentima dobija istu kutiju. I svet u trenu tone u kolektivnu histeriju. Odakle su se pojavile sve te kutije? Šta znače? Je li ono što obećavaju istina? Dok društvo u rasulu pokušava da se ujedini, svi su suočeni s istom strašnom odlukom: žele li da saznaju koliko će živeti? I ako žele, šta da rade s tim saznanjem? „Mera” prikazuje rađ­anje tog novog sveta kroz život niza upečatljivih likova, čije se odluke i sudbine prepliću. Tu su najbolji drugovi čiji su se snovi zauvek spojili, dopisni prijatelji koji utehu nalaze u nepoznatom, par koji je verovao da nema potrebe za žurbom, doktor koji ne može da spase samog sebe i političar cija se kutija pretvara u bure baruta koje na kraju menja sve.

Valerija Montaldi IMPERATOROV RUKOPIS Rimsko carstvo 13. vek Marso Beograd 2009, strana 364 Meki povez, veoma dobro - odlično očuvana Parma, februar 1248. godine. Gusti stubovi dima zamračujunebo iznad grada pod opsadom. Carski vojni logor je uplamenu. Vojnici Fridriha Drugog Hoenštaufena beživotnoleže na poprištu. Plamen proždire sve unaokolo, dok pobunjenigrađani pljačkaju šatore. Nestaje i rukopis o veštinisokolarstva. Napisao ga je lično car Fridrih Drugi idevet meseci kasnije on zadužuje svog namesnika Ecelinada Romana da pronađe rukopis. Ne sme da dozvoli darukopis nestane, jer ti listovi sadrže tekst zbog kojeg bi gamogli optužiti za jeres i zbog kojeg bi se mogla narušitikrhka ravnoteža moći između cara i Crkve. Ecelino poveravamisiju svom izaslaniku Gvaldu da Manjanu, koji sfrancuskim minijaturistom Simonom iz Eksa odlazi u zamakSan Martino, gde se možda krije rukopis. Međutim,izgleda da niko od žitelja zamka ne zna za taj tajanstvenidokument. Ecelinov izaslanik mora brzo da dela, da pretražisvaku odaju, svaku kulu. Vest o rukopisu doprla je do papeInoćentija Četvrtog, koji odlučuje da istragu o tome poverijednom beskrupuloznom inkvizitoru. I dok po bedemimazamka tumara stara mahnita gospodarica, a jednaveštica istražuje tajne podzemne prolaze, Metju, učiteljmlade gospodarice, biva uvučen u okrutne igre moći kojevode u sve zamršenije zagonetke. A onda slučaj odlučuje osudbini rukopisa. 11.03.2023

Izdavač:BOOK & MARSO Beograd Broj strana:364 Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20,5 x 12 cm Godina izdanja:2009 Odlično očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Parma, februar 1248. godine. Gusti stubovi dima zamračujunebo iznad grada pod opsadom. Carski vojni logor je uplamenu. Vojnici Fridriha Drugog Hoenštaufena beživotnoleže na poprištu. Plamen proždire sve unaokolo, dok pobunjenigrađani pljačkaju šatore. Nestaje i rukopis o veštinisokolarstva. Napisao ga je lično car Fridrih Drugi idevet meseci kasnije on zadužuje svog namesnika Ecelinada Romana da pronađe rukopis. Ne sme da dozvoli darukopis nestane, jer ti listovi sadrže tekst zbog kojeg bi gamogli optužiti za jeres i zbog kojeg bi se mogla narušitikrhka ravnoteža moći između cara i Crkve. Ecelino poveravamisiju svom izaslaniku Gvaldu da Manjanu, koji sfrancuskim minijaturistom Simonom iz Eksa odlazi u zamakSan Martino, gde se možda krije rukopis. Međutim,izgleda da niko od žitelja zamka ne zna za taj tajanstvenidokument. Ecelinov izaslanik mora brzo da dela, da pretražisvaku odaju, svaku kulu. Vest o rukopisu doprla je do papeInoćentija Četvrtog, koji odlučuje da istragu o tome poverijednom beskrupuloznom inkvizitoru. I dok po bedemimazamka tumara stara mahnita gospodarica, a jednaveštica istražuje tajne podzemne prolaze, Metju, učiteljmlade gospodarice, biva uvučen u okrutne igre moći kojevode u sve zamršenije zagonetke. A onda slučaj odlučuje osudbini rukopisa.

Nakon objavljivanja romana Na putu i neočekivane slave koja je usledila, Džek Keruak je bio na ivici nervnog sloma. Izluđen stalnom pažnjom štampe, morao je „pobeći nazad u samoću ili umreti“, pa se povukao u kolibu u Big Suru na kalifornijskoj obali. Ravnodušan prema onome što mu je ova ogromna zemlja i njena divlja priroda još imale da ponude, ponovo je pribegao svom omiljenom demonu, osvetoljubivom alkoholu. Keruakov stilski najzreliji roman, u kojem se njegov književni alter ego Džek Diluz bori sa sumnjom, zavisnošću od alkohola i željom za samouništenjem, njegovo je najličnije i najiskrenije delo. To je ujedno i portret čitave jedne generacije u američkoj kulturi druge polovine 20. veka. Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983).

Ono što ne možemo reći je dirljiva priča o tragedijama do kojih dođe kad se istina prećuti i o snazi potrebnoj da se pronađe sopstveni glas i vera u sebe. Keli Rimer nam u najboljoj tradiciji Viktorije Hislop donosi vrhunski roman o istoriji, ljubavi, porodici i istrajavanju. Godine 1942. Evropa je u jeku Drugog svetskog rata. Nešto podalje od izbegličkih šatora koje zove svojim domom jedna devojka se udaje. Ta odluka će joj u potpunosti promeniti život... Biće to laž koja će ostati skrivena skoro ceo vek. Alina Đijak je od svoje devete godine znala da će se udati za najboljeg druga Tomaša. Stara petnaest godina i verena, željno iščekuje da se on vrati sa univerziteta u Varšavi i uopšte je ne brinu vesti o nacističkim trupama koje se okupljaju na granici Poljske. Ali malo-pomalo, nižući užasna dela jedno za drugim, Nemci okupiraju zemlju, a porodice u Alininom seocetu počinju da razdiru strah i mržnja. Iznenada, Tomaš nestaje, a užasi rata postaju sve gori. S vremenom razdvojena od Alinine ratom razorene Poljske, Alis živi na Floridi sa nadarenom ćerkom, autističnim sinom i otuđenim mužem. Kada njena baka Hana pretrpi moždani udar i bude smeštena u bolnicu ponavljajući iznova istu rečenicu, Alis će morati da se uhvati ukoštac sa porodičnim tajnama i teškom prošlošću koje će je odvesti pravo do sudbonosnih događaja koji je vezuju za Alinu i Tomaša. Dirljiva i topla priča o ljubavi, gubitku i istrajnosti za ljubitelje Kristin Hane i Viktorije Hislop. Booklist Snažna priča o preživljavanju i ljubavi. Čikamo vas da ne pustite suzu čitajući ovaj roman. New York Journal of Books Sjajan i potresan roman koji će vam dotaći srce. Library Journal

TAMERLAN VELIKI KRISTOFER MARLO Srpska književna zadruga B e o G r a d 1 9 9 5 MARLO, Kristofer (1564-1593)... veliki engleski dramski pisac, izrazit novator, originalan pesnik i ne/Sporno samosvojni dramatičar, preteča Velikog Barda (Viljema Šekspira), i na žalost, u njegovoj senci! Bio je najPoznatiji i najUgledniji elizabetanski tragičar. Drame Kristofera Marloua poZnate su po korišćenju tzv. `belog stiha` (blanc verse) i protagonistima koji naStoje poStići Više nego što im vlastite mogućnosti dozvoljavaju! ........................................................ PredGovor: prof. dr VESELIN KOSTIĆ S j a j a n prevod: IVANKA LALIĆ i IVAN V. LALIĆ Т ам е р л а н Мачеви наши, крчиће нам пут. Већ сТупали смо ми по Душманима И црева газили им копитама Ваљаних коња са татарских брда. Мој табор личи на Цезара војску Што борила се увек до победе; Рат тако жесток ни у Ферсалији Не би, ко што га људи моји желе. Легије духова што хрле зраком Воде нам ђулад и врхове копља, И због њих ваши ударци су само За то, да ваздух безОсетни ране. А кад нам види крваве заставе, Тада победа крене да по/лети И на мом белом почине шатору. Ali, gospodo, gde su sablje vaše: To polje, Turčin, žena mu - sve je /n a š e/! ................................................. ... Knjiga se čita sa velikim uzBuđenjem i pobožnošću!!! ... Hvala prof. dr Veselinu Kostiću na pripremi ove izuzetne knjige /izuzetnog/ pesnika, hvala prevodiocima Ivanki Lalić i Ivanu V. Laliću na /i z v r s n o m/ prevodu! ... Читати ову књигу је непоновљиви доживљај! ... Књига из легендарног плавог кола СКЗ !!! ... Књига из снова !!! Пажња !!! Пажња !!! Пажња !!! КЊИГА НЕКОРИШЋЕНА КЊИГА НЕОТВОРЕНА КЊИГА НЕЧИТАНА Tvrde korice Šiven povez Ćirilica 208 stranica П р в о к л а с а н primerak !!! KOndicija: 1O+ Ово се не купује сваки дан !!!

TOMAS BERTRAM LONSDEJL VEBSTER HELENIZAM Prevod - Radmila Šalabalić Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1970 266 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: UVOD Politička istorija (5). Rim i grčka umetnost (5). Aristotel (6). Teorija umetnosti (6). Naučno proučavanje (7). Kalimah (8). Umetničke zbirke (9). Hramovi (9). Kopije (10). Zaključak (11) I. RANI HELENIZAM Uvod (13). Naslede Lisipa i Pausije (13). Tyche iz Antiohije (14). Krater iz Dervenija (16). Mozaici iz Pele (17). Cvetni ukras (19). Apulske vaze (20). Gnathia-vaze (24). Nasleđe Nikije i Eufranora (26). Vaza iz Čenturipe (27). Etrurija (27). Boskoreale (28). Brijaksid i Sarapeijon (29). Portreti (33). Praksitelovo nasleđe (37). Aleksandrov sarkofag (37). Statuete iz Tanagre (40). Realizam (40). Muze i drama (44). Tasos (44). Pozorišta (48). Muze (55). M. Fulvius Nobilior (58). Pir (Pyrrhos) iz Epira (58). Komične maske (60). Praksitelovske žene (62). Anyte i pastirska poezija (64). Pastirske scene (64). Ptolemajev gozbeni šator (66). Atičke i aleksandrijske pastoralne scene (69). Asklepijev hram na Kosu (74). Zaključak (82) II. SREDNJI HELENIZAM Arhitektura (87). Pergam (93). Istorija (93). Atal I i Gali (95). Druge grupe (98). Laokon (100). Nike sa Samotrake (101) Umetnost i učenost (103). Biblioteka (105). Mozaik golubova (106). Hijeronov brod (108). Homerski pehari (108). Apoteoza Homera (114). Klasicizam (119). Zevsov oltar (120). Gigantomahija (121). Telefov friz (125). Hercules Musarum (129). Dionisov kult (129). Terakote iz Mirine (130). Drama u Pergamu (132). Pozorište (133). Tragedija (133). Komedija (135) Mozaici Dioskurida (135). Scenografija (138). Cubiculum Boscoreale (140). Mitski predeo (144). Pergam i grčko kopno (148). Atinska Agora (149). L. Aemilius Paulus (151). Neoklasicizam (151). Afrodita sa Melosa (155). Delos (156). »Kuća maski« (158). Zaključak (164). Prilog: O pompejanskim kućama i njihovom ukrašavanju (164) III. POZNI HELENIZAM Uvod (172). Rim i grčka umetnost (172). Umetničke galerije (173). Pokrovitelji (174). Atina i neoatička umetnost (175). Arhaizam (175). Neoatički klasicizam (179). Poseta pesniku komedija (181). Dionis i Arijadna (182). Kopije (183). Adaptacije (184). Pasitel (186). Arkesilaj (189). Trgovina umetničkim predmetima (189). Arhitektura poznog helenizma (191). Portreti (194). Polibije (196). Rimski nadgrobni portreti (197). Rimski nadgrobni reljefi (198). Cvetni ukras (199). Portreti u biblioteci (200). Ilustrovanje knjiga (201). Srebrni pehari (202). Pozorišta i dekor (207). Pompejevo pozorište (210). Spomenik Julijâ u Sen Remiju (213). Ver- kolekcionar i trgovac umetničkim predmetima (215). Ciceron poznavalac umetnosti i kolekcionar (216). Zaključak (218) TABLE U PRILOGU DODATAK Hronološke table (220-225). Rečnik stručnih izraza i termina (235). Geografske karte (236, 237, 238). Bibliografija (239-247). Registar (253) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Thomas Bertram Lonsdale Webster The Art of Greece. The Age of Hellenism Afrodita Akropolj Ahil Agora Akant Akroterion Aleksandar Veliki Aleksandrija Amazonke Apel Iz Efesa Apolon Apulske Vaze Arhelaj Arijadna Aristotel Arkadija Artemida Azija Mala Asklepije Atal Attalos Atena Atički Atina Atleta Beotija Biblioteke Bitke Bogovi Boscoreale Bronza Bršljan Ciceron Cvetni Ukras Delos Delfi Demosten Dionis Dionisijski Drveće Edip Efes Egipat Emilije Paulo Epidauros Eros Eroti Eumenes Euripid Fidija Filozofi Fresko Frizovi Gigantomahija Girlande Glave Gnathia Krater Gozbe Grob Herakle Herkul Heronda Himation Hiton Homer Hrisip Ifigenija Igra Istorija Italija Jelen Kalimah Kentaur Kolonade Komedija Kopije Korint Kos Kostim Kuće Lav Likosura Lisip Makedonija Maske Medeja Menander Metelo Mirina Mitologija Mizija Mozaik Mramo Muze Naučnici Nike Mirine Nimfe Odiseja Oinochoe Olimpija Oltari Orao Orest Ovca Palata Pan Paposilen Pasitel Pastoralni Pećina Pejzaži Pele Pella Pergam Plinije Pobede Poliklet Pompeji Poprsje Portreti Pozni Helenizam Praksitel Praxiteles Propileji Ptolomej Rani Helenizam Rob Rim Rodes Rhodes Sarapieion Satiri Sikion Simbolika Sirkauza Sirija Sofokle Stubovi Tanagre Tarent Tasos Telefova Teokrit Terakote Thiasos Trales Tyche Antiohije Umetnici Ver Vergilije Villa Vitruvije Vrtovi Zevs Zlato Životinje

Danilo Marić SUZOPOLJE roman o boju na Kosovu BIGZ, Beograd, 2000. U vrlo dobrom stanju. Ovaj tekst u dosta kraćoj verziji, na turskom jeziku, objavljen je pod nazivom Yasova. Roman Danila Marića SUZOPOLJE bavi se jednom temom koja je decenijama bila zapostavljana u srpskoj književnosti a koja se danas ne samo rabi nego je, štaviše, postala i vrlo komercijalna. To je ono burno vreme što prethodi prekretničkoj godini srpske istorije (Kosovski boj 1389.) a obuhvata, dakako, i samu tu godinu i njene posledice po budućnost srpskog naroda. Odmah ćemo reći: Marićev roman, iako nastoji sačuvati osnovne fakte i odnose koji su nam iz istorije poznati, predstavlja pitko romansijersko štivo u kome ima (i to je njegova umetnička prednost) i dosta slobodnih i maštovitih kombinacija. Istina, autor ne remeti osnovne istorijske linije što su jednom zauvek (ili bar za dugo vremena) postavljene, ali on na njih polaže i izvesne imaginativne slojeve narativnih tokova. Tako, na primer, autor pravi pretpostavku da je između sultana Murata i cara Lazara bilo izvesne ratničke igre u smislu hoće li Murat sa svojom ordijom proći kroz Sićevačku klisuru, kraj Niša, ili će udariti na drugu stranu, pri čemu autor pokazuje i dobro poznavanje terena i ponešto od vojničkog znanja što njegovo pripovedanje čini ubedljivim. Poznatu legendu o Milošu K(obiliću) prepravlja u tom smislu što ubistvo Muratovo nije izvršeno na način kako to narodna tradicija prenosi, već je na Muratov šator izvršen udar elitne grupe srpske vojske (danas bi se reklo komandosa) koja je obavila zadatak, pri čemu su svi ili skoro svi izginuli. Što se pak smrti cara Lazara tiče, autor dopušta da je on bio zarobljen, pa kako je odbio da se priključi Bajazitu u njegovom pohodu na Evropu a protiv katoličanstva, smatrajući to izdajom u najgorem smislu, on gubi glavu. Izvesna promena je izvršena i u pogledu lika Kosovke devojke: to nije, kako legenda kazuje, devojka iz naroda, već je to kćerka cara Lazara Mileva koja polazi na Kosovo polje ne bi li našla svoga verenika, vojvodu Vukašina, kasnije to nije niko drugi do Bajazitova žena, sultanija Olivera. Iako, kao što se iz ovoga vidi, ima u Marićevom romanu dosta izmena fakata (koje je i inače teško istorijski utvrditi), on je ipak istorijski roman (u kojem su od najveće vrednosti njegovi psihološki sadržaji), pouzdan što se opšte atmosfere tiče. Istorijske činjenice služe autoru kao osnova na kojoj stvara autentičnu atmosferu tog davnog vremena. On međutim nije išao ni u kakva istorijska detaljisanja, već je više ponirao u dubinu likova, nastojeći – i to sa znatnim uspehom – da nam predoči šta se dešavalo u dušama glavnih protagonista te za srpski narod odsutne bitke. (Tako ćemo se u romanu susresti sa književno uspelim portretima cara Lazara, carice Milice, kneževića Stefana, Lazarevih zetova Đurđa i Vuka Vuka Brankovića, vojvode Vlatka Vukovića, izaslanika bosanskog kralja Tvrtka, izvesnih sveštenih lica itd.) Autor ne povezuje likove u jedan sled zbivanja, jer su ta zbivanja poznata već po samoj istorijskoj pozadini. On nastoji da promisli o posledicama koje Kosovski boj može imati po ceo srpski narod, i ne samo po njega. Sudeonici Kosovskog boja i te kako su svesni činjenice da se tu, na Kosovu, ne bije bitka samo za Srbiju, niti samo za Balkan, već za celu Evropu. On ističe nesložnost feudalnih velikaša (na kojem insistira i narodna tradicija) kao odsudnog činioca svega što će se dogoditi. Temeljnim insistiranjem na tome autor pravi aluziju i na naše vreme. To nije saopšteno napadno, ali fluid toga značenja zrači iz celog rukopisa. Pisac ističe da su Stefan Lazarević i Dušan Silni jedina dva srpska vladara iz roda Nemanjića koja su ostala bez crkvene kanonizacije, jer je prvi – do vlastitog samoosvešćenja – bio isuviše agilan saradnik pobedničkog islama, a drugi – krune radi carske – veoma sklon katoličanstvu na šta Srpska crkva, razume se, nije gledala sa naklonošću. Inače celim romanom struji tradicija svetosavlja kao onog osobenog činioca koji je vršio i u to doba i kasnije proces etničke i nacionalne homogenizacije. 320g

Jedanaestogodišnji Aleks Petroski ludo je zaljubljen u svemir i rakete. Takođe, on obožava svoju mamu i brata, a pogotovo psa Karla Segana, koji je dobio ime po astronomu kome se Aleks divi. Njegova najveća želja je da lansira svoj zlatni ajpod u svemir, isto kao što je Karl Segan (astronom, a ne pas) 1977. poslao u svemir Zlatnu ploču sa snimljenim zvucima kako bi bića sa drugih planeta stekla utisak o Zemlji. Pun optimizma, Aleks kreće na put na kom će otkriti toliko toga, pre svega o svetu koji ga okružuje (i raketama, naravno), a zatim i dugo čuvane tajne o svojoj porodici, kao i to da postoje članovi o kojima dotad ništa nije znao. Ovu šarmantnu knjigu čine zapisi sa zlatnog ajpoda snimljeni tokom Aleksove velike avanture na potezu od Rokvjua u Koloradu, preko Novog Meksika i potom nazad, od Las Vegasa do Los Anđelesa. I sve je tu – interesantni razgovori, zvuk voza u pokretu, lavež psa, dobovanje kiše po platnu šatora, usamljenost, smeh, zabrinutost, ljubav, nova poznanstva – sve ono što život na Zemlji čini jedinstvenim i neponovljivim. Prevod sa engleskog: Nikola Živanović *** „Još od Čuda dugo nisam pročitala ništa što me je toliko dirnulo... Izuzetne knjige su retke i moćne, kao da su i same nastale od zvezda. Vidimo se u kosmosu jedna je od takvih knjiga.“ – Dženifer Niven „Potpuno me je očarala ova knjiga! [...] Neverovatno pripovedanje gospodina Čenga potvrdilo je moje uverenje da je kreativnost i dalje veoma živa u literaturi za decu i omladinu.“ – Buk rajot „Ovaj roman je dar – pravo čudo! Aleks neverovatno strastveno podseća da smo mi, ljudi, pre svega bića nade. Džek Čeng je briljirao u ovoj knjizi, zbog koje želim da budem bolja osoba.“ – Pol Grifin „Aleks Petroski ima veliki um, velike snove i veliko srce. Njegova priča je puna prave magije – prijatelja, iznenađujućih putovanja, tužnih događaja i nade. Ova knjiga je predivna.“ – Ali Kondi Povez knjige : mek Strana : 281 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

57893) Sa srpskom vojskom u povlačenju preko Albanije i Crne Gore AVEC L`ARMÉE SERBE EN RETRAITE A travers l`Albanie et le Monténégro autor : Raoul Labry - oficir francuske vojno medicinske misije u Srbiji Izdavač : Libraire academique Perrin , Paris Godina : 1916 drugo izdanje ; U predgovoru svoje knjige autor kaže: „Ovo su nepretenciozne beleške, pisane iz dana u dan, tokom dugog povlačenja kroz Novopazarski Sandžak , preko severa Crne Gore i Albanije, uz svetlost bivačkih vatri, u šatoru, u snegu ili u albanskim hanovima . Tačan prikaz svakodnevne stvarnosti koju pamćenje nije imalo vremena da iskrivi“. Početkom proleća 1915. srpska vlada je apelovala na saveznike da priteknu u pomoć zemlji čije je stanovništvo desetkovano tifusom. „A od 17. marta 1915, nastavlja autor, šef misije, stariji lekar 1. klase Žuber, krenuo je u Marsej da odmah pođe da organizuje borbu protiv pošasti pre dolaska njegovih oficira. Imao sam čast da ga pratimo. 25.marta smo bili u Solunu a 27.u Nišu. Video sam Srbiju u vreme njene najveće žalosti i osetio sam najdublju žal za njom. 26.marta otišao sam vozom, predveče, u Veles. . (Kasnije saznajemo da je u jesen [1915] autor još bio u Srbiji, u Nišu, zatim u Kragujevcu.) Mihailo Pavlović Raul Labri : Slavist apo obrazovanju , 1913. godine bio je zadužen za kurs ruskog jezika na Fakultetu književnosti u Tuluzu. Ali upravo ga je rat 1914. godine približio slovenskom svetu. Prvo postavljen za predavača na Francuskom institutu u Sankt Peterburgu, poslat je u Srbiju 1915. godine kao prevodilac za sanitetsku misiju . Bio je ispunjen simpatijama prema jednostavnom i hrabrom malom narodu tokom teškog povlačenja u planine, upoznao je njihov jezik i običaje, poznavao je vojnike i vođe. Srbija, koja je postala Jugoslavija, je zauvek zauzela mesto u njegovom srcu i u njegovom životu. Nakon objavljivanja knjige o svom boravku u Srbiji 1916 godine započeo je novinarsku karijeru, u La Depecheu de Toulouse. Biće veran saradnik ovog lista do 1929 godine. mek povez, format 12 x 18,5 cm , francuski jezik, 212 strana , potpis na naslovnoj strani , RETKOST !

Iz recenzije : ’’U stihovima poznatoga suvremenog romskoga pjesnika Kujtima Paćakua sažeta je na neki način romska sudbina, oni govore o "prokletstvu" romskoga naroda, osuđenoga na vječno lutanje i neimaštinu. Ljubav, malo bola i mnogo vatre – tri su bitna elementa romskog identiteta koji prožimaju i poeziju Kujtima Paćakua. No, u tim pjesmama istodobno ključa i golema snaga, neka mudrost i toplina života i nesalomljivost duha naroda koji je stoljećima bio proganjan i diskriminiran. Pjesnik je, zapravo, zaljubljen u život, pa su mu i stihovi takvi – izravni i jasni. Pjesnik je to koji jednostavnim rječnikom govori o ljubavi, bijedi, o smislu ljudskog postojanja, identitetu, ljudskoj patnji... ili se pak samo igra slatkim riječima romskoga jezika, pa su mu i stihovi tada dječački naivni i neposredni.’’ *** »Odavno smo napustili nebo našeg zavičaja / Krenuli smo nepoznatim putovima / Sa sobom ponijeli smo / Samo jezik, naše pjesme i naše bajke / U srcu sačuvali smo jezik / U jeziku sačuvali smo pjesme / U pjesmama sačuvali smo naše bajke«. U ovim stihovima suvremenog romskog pjesnika Kujtima Paćakua sažeta je na neki način romska sudbina. A upravo njome, tom sudbinom prožeto je čitavo Paćakuovo pjesništvo, koje je sada prvi puta dostupno hrvatskim čitateljima na hrvatskome jeziku, u zbirci znakovitoga naslova Oko vatre. Posebno su ti stihovi dirljivi upravo zbog toga što govore o »prokletstvu« romskoga naroda, osuđenoga na vječno lutanje i neimaštinu, primjerice u stihovima »Tisuću godina smo lutali / Zaleđena srca / Naša krv nas je grijala. / Tvoju bol poznaju / Mora, planine, kamenje i trave / Od Himalaja / Od Gangesa...« ili u sljedećim stihovima: »Kad će te Ijudi poprijeko gledati sjedeći za stolom / i baciti ti komad kruha / izdaleka / kao bijednici...«. No, u pjesmama Kujtima Paćakua istodobno ključa i golema snaga, neka mudrost i toplina života i nesalomljivost duha naroda koji je stoljećima bio proganjan i diskriminiran. Ljubav, malo bola i mnogo vatre — tri su bitna elementa romskog identiteta koji prožimaju i poeziju Kujtima Paćakua. Pjesnik pravi pjesme od, kako sam kaze na jednome mjestu, šake bola, nekoliko kapi suza, malo prasine beskrajnih putova i Ijutih začina Ijubavi te ih ostavlja da se ispeku na vatri duše. Kod Kujtima Paćakua ne nalazimo apstraktne pjesme, gdje bi se citatelj morao posebno potruditi kako bi pronašao njihov smisao,stihovi djecacki naivmineposredni.To je poezija koja jednostavno prica zivot oji teče, teče i ne donosi bitne promjene u romskome nacinu života. Kujtim Paćaku je vjerojatno poznat svakom Romu na Kosovu. Paćaku je, naime, aktivan u književnosti, kazalištu, politici i u području Ijudskih prava. Dapače, vodeća je osoba romskoga pokreta koji se zauzima za etničku emancipaciju Roma na Balkanu.Rođen je u Prizrenu 1959., diplomirao je naAkademiji lijepih umjetnosti u Prištini na odjelu za glazbenu pedagogiju, sada već magistrira, a završio je također i kazališni smjer kod prof. Faruka Begollija. Kujtim Paćaku je radio i kao radijski i televizijski voditelj trideset godina i jedan je od prvih romskih novinara u Europi. S obzirom na to da je jezik vitalni element nacionalnog i kulturnog identiteta nekog naroda, a romski jezik još uvijek nije priznat, ne čudi stoga poseban odnos koji Kujtim Paćaku ima prema jeziku. To je odnos Ijubavi i simbioze jer pjesnik je svjestan da mu taj »jezik materinji« daje materijal za njegove stihove, jerpoezija, kako netko reče, razvija fantaziju jezika, daje joj krila. Ali i nesto mnogo više od toga - taj jezik je u samoj biti njegova bića što potvrđuje i ovim stihovima: »Posjedujem bijeloga konja /jednu violinu iz starih vremena / koji će tako ojačati /do časa smrti moje. Kujtim Paćaku je i sam prevodio svoje stihove na jezike koji se govore oko njega, a prevodili su mu i drugi, na albanski, srpski, turski, mađarski, francuski, engleski, talijanski, španjolski, kineski, a sada, eto, i na hrvatski. Prijevodi s romskog jezika i na romski jezik u nas su, na žalost, rijetkost jer je i cijela romska književnost skromna, ne samo zbog pomanjkanja novca za izdavačku djelatnost nego i zbog maloga broja prevoditelja s romskog na hrvatski jezik i obrnuto. Kujtim Paćaku je jedan od onih Ijudi koji u svome narodu svijetle poput svjetionika, što i sam na neki nacin potvrđuje svojim stihovima: »Bože / Nađi za mene mjesto / na jednoj zvijezdi / čak i meteoru / blizu Tebe / da i ja svijetlim. / I ja bih rado posvijetlio / jadniku put /1 ja bih rado osušio / nakvašenog. / Rado bih posvijetlio ceste / Ijudi koji putuju na konjima. / Ugrijao njihove zaleđene šatore / u kojima spavaju. / Osvijetlio bih bolje odozgo / blistave oči / zlatne dječje ruke«. Svojim stihovima on grije šatore svojih sunarodnjaka i naša srca. SANDRA VIKTORIJA KATUNARIĆ ****

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Istorijski događaj... prelepo ostvaren, najčistiji i najvažniji izraz generacije kojoj je sam Keruak dao ime bit generacija.“ New York Times Roman koji je definisao jednu generaciju. Damarajući ritmovima marginalne Amerike sredinom XX veka, džeza, seksa, lakih droga i tajanstvenih obećanja kojima doziva otvoreni put, kultni roman Džeka Keruaka o slobodi i žudnji definisao je bit generaciju i postao nadahnuće za sve sledeće naraštaje od trenutka kada je prvi put objavljen pre više od pola veka. Zasnovan na Keruakovim avanturama s Nilom Kasidijem, roman govori o dvojici prijatelja čija su četiri putovanja preko čitavog kontinenta potraga za smislom i autentičnim iskustvom. Mešavina melanholične naivnosti i bezumnog osećanja napuštenosti, prožeta Keruakovom ljubavlju prema Americi, saosećanjem prema čitavom čovečanstvu i njegovim osećajem za jezik kao vrstu džeza, Na putu je do srži američka vizija slobode i nade – neodoljiva i puna života i čuda. „Život je izvrstan i malo je onih koji njegovu radost i čudesnost, tugu i humor umeju preneti na papir poput Keruaka.“ San Francisco Examiner „Kao što roman Sunce se ponovo rađa predstavlja svedočenje izgubljene generacije dvadesetih godina XX veka, tako je sasvim sigurno da je Na putu roman koji nam za pokolenja ostavlja bit generacija.“ The New York Times Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983).

Sven Popović rođen je 1989. u Zagrebu. Diplomirao je komparativnu književnost, engleski jezik i književnost i amerikanistiku na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Piše muzičke i književne kritike za časopise i portale. Prozu je objavljivao u Quorumu, Zarezu, Fantomu slobode, časopisima Nova riječ i Script, zborniku Record Stories, antologiji mladih prozaika “Bez vrata, bez kucanja” i na raznim internet-portalima. Knjigu kratkih priča Nebo u kaljuži objavio je 2015. Jedan je od osnivača “Tko čita?”, programa namijenjenog mladim autorima, i jedan od urednika zbornika TKO ČITA? za sezone 2015/16 i 2016/17. Priče su mu ušle u antologiju Best European Fiction 2017 i prevedene na engleski, nemački, poljski i rumunski. Živi i ne radi u Zagrebu. “Osjetio sam kako mi svjetlost natapa odjeću. Te posljednje zrake svjetlosti koje izgaraju na koži i betonu i asfaltu i limu. I ne može biti bolje. Jer ovih nekoliko sati opet smo samo nas trojica. U nekom prošlom vremenu. Nas trojica. Dok smo još vjerovali. U vječnu sadašnjost i beskonačnu cestu. Instant-satori. Nešto bolje i sjajnije i uzvišenije nalazi se odmah iza ugla. Nas trojica. Bas, bubanj i gitara rokenrol benda koji spašava duše brzinom od 33 okretaja u minuti.” “Stojimo dok tulum bjesni. Tulumi: ti pokretni hramovi naše mladosti koji sprječavaju prodor vanjskog svijeta. I odjednom shvaćam da dugo nisam bio ovako dobre volje. Okrenuo sam se prema Judy, pomaknuo joj kosu i poljubio je. Žmirio sam, a iza kapaka treperile su zvijezde.” “Izbrisali smo naš svijet i međuigrom noći, neona i gradskih svjetala stvorili krajolik koji nam je bio po volji i cestu koja nije vodila nigdje. Nigdje osim u zavjese noći koja nudi zaborav zaborav zaborav i plavičasto, meko jutro tamo daleko na drugoj strani gdje mi više nismo ono što jesmo, nego ono što bismo htjeli biti. “ “Promatram nas. Mladići i djevojke začeti u pukotinama, rođeni u vakuumu između dva razdoblja. Kao djeca naviknuti na smijeh, stabla i sunce, odgajani uz motivaciju ako dovoljno radimo, učimo, obavljamo domaću zadaću, da ćemo biti nagrađeni. Zrelost dolazi s prihvaćanjem činjenice da su nam roditelji i učitelji lagali, bacili su nam vrući krumpir i ostavili nas s opeklinama. A govore nam da smo cinični, da smo lijeni i da je ironija lajtmotiv

VIDIMO SE U KOSMOSU - Džen Čeng Autor: Džen Čeng Žanr: Knjige za decu Pismo: Latinica Broj strana: 281 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2017. -vrlo dobro ocuvano ,ima malo podvlacenja teksta markerom ,hemijskom ,malo su izlizane korice na ivicaam Jedanaestogodišnji Aleks Petroski ludo je zaljubljen u svemir i rakete. Takođe, on obožava svoju mamu i brata, a pogotovo psa Karla Segana, koji je dobio ime po astronautu kome se Aleks divi. Njegova najveća želja je da lansira svoj zlatni ajpod u svemir, isto kao što je Karl Segan (astronaut, a ne pas) 1977. poslao u svemir Zlatnu ploču sa snimljenim zvucima kako bi bića sa drugih planeta stekla utisak o Zemlji. Pun optimizma, Aleks kreće na put na kom će otkriti toliko toga, pre svega o svetu koji ga okružuje (i raketama, naravno), a zatim i dugo čuvane tajne o svojoj porodici, kao i to da postoje članovi o kojima dotad ništa nije znao. Ovu šarmantnu knjigu čine zapisi sa zlatnog ajpoda snimljeni tokom Aleksove velike avanture na potezu od Rokvjua u Koloradu, preko Novog Meksika i potom nazad, od Las Vegasa do Los Anđelesa. I sve je tu – interesantni razgovori, zvuk voza u pokretu, lavež psa, dobovanje kiše po platnu šatora, usamljenost, smeh, zabrinutost, ljubav, nova poznanstva – sve ono što život na Zemlji čini jedinstvenim i neponovljivim. *** Još od Čuda dugo nisam pročitala ništa što me je toliko dirnulo... Izuzetne knjige su retke i moćne, kao da su i same nastale od zvezda. Vidimo se u kosmosu jedna je od takvih knjiga. – Dženifer Niven Potpuno me je očarala ova knjiga! [...] Neverovatno pripovedanje gospodina Čenga potvrdilo je moje uverenje da je kreativnost i dalje veoma živa u literaturi za decu i omladinu. – Buk rajot Ovaj roman je dar – pravo čudo! Aleks neverovatno strastveno podseća da smo mi, ljudi, pre svega bića nade. Džek Čeng je briljirao u ovoj knjizi, zbog koje želim da budem bolja osoba. – Pol Grifin Aleks Petroski ima veliki um, velike snove i veliko srce. Njegova priča je puna PRAVE MAGIJE – prijatelja, iznenađujućih putovanja, tužnih događaja i nade. Ova knjiga je predivna. – Ali Kondi (kutija 2)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Istorijski događaj... prelepo ostvaren, najčistiji i najvažniji izraz generacije kojoj je sam Keruak dao ime bit generacija.“ New York Times Roman koji je definisao jednu generaciju. Damarajući ritmovima marginalne Amerike sredinom XX veka, džeza, seksa, lakih droga i tajanstvenih obećanja kojima doziva otvoreni put, kultni roman Džeka Keruaka o slobodi i žudnji definisao je bit generaciju i postao nadahnuće za sve sledeće naraštaje od trenutka kada je prvi put objavljen pre više od pola veka. Zasnovan na Keruakovim avanturama s Nilom Kasidijem, roman govori o dvojici prijatelja čija su četiri putovanja preko čitavog kontinenta potraga za smislom i autentičnim iskustvom. Mešavina melanholične naivnosti i bezumnog osećanja napuštenosti, prožeta Keruakovom ljubavlju prema Americi, saosećanjem prema čitavom čovečanstvu i njegovim osećajem za jezik kao vrstu džeza, Na putu je do srži američka vizija slobode i nade – neodoljiva i puna života i čuda. „Život je izvrstan i malo je onih koji njegovu radost i čudesnost, tugu i humor umeju preneti na papir poput Keruaka.“ San Francisco Examiner „Kao što roman Sunce se ponovo rađa predstavlja svedočenje izgubljene generacije dvadesetih godina XX veka, tako je sasvim sigurno da je Na putu roman koji nam za pokolenja ostavlja bit generacija.“ The New York Times Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predratno izdanje Sveslovenske knjizare Beograd, obim 80 strana. Zbivanja oko parlamenta Kraljevine Crne Gore. U formi pripovjetke. Nikac od Rovina ili Nikola Tomanović (između 1720. i 1726[1] – 1776) je čuveni crnogorski junak rođen u selu Rovine u plemenu Cuce. Predak porodice Tomanovići Sredan, koji je bio Drekalović[traži se izvor] (to tvrdi i stari etnolog Erdeljanović u studiji Pleme Kuči) doselilo se iz Kuča u Cuce u 16. vijeku. Nema tačnog podatka o datumu rođenja i smrti ovog junaka.[2] Njegoš u pjesmi Smrt Nikca od Rovina u Ogledalu srbskom navodi da je on poginuo oko 1755. godine, dok većina istoričara navode 1776. godinu kao datum smrti. Za vrijeme bitke na Predišu u Bjelicama 1756. godine, Nikac je imao nešto više od trideset godina, a poginuo sa pedeset godina, po tome se zaključuje da je 1776. godine poginuo.[3] Živio za vrijeme vladike Danila, vladike Save i vladike Vasilija. Po opisu, Nikac je bio čovjek nevisokog rasta, širok u ramenima tanaka struka nakostrješenih obrvica, dugih brkova, velikih crnih očiju sa izrazitim krvavim biljegom na desnom oku.[4] Lazar Tomanović ga navodi kao Nikca od Rovinja. Želeći da potčini Crnu Goru sultanovoj vlasti i da natjera Srbe na plaćanje harača, Osman-paša, čehaja bosanskog vezira u jesen 1756. godine napada Crnu Goru sa tri strane iz pravca Nikšića, Grahova i Podgorice. Sa glavninom svoje vojske prodire na Čevo, gdje se sastaje sa vojskama koje su krenule iz Grahova i Podgorice. Crnogorci su vodili žestoku bitku sve dok nije palo Čevo, tada je vladika Vasilije pao u očajanje. Predao je komandu njeguškom vojvodi, te se uz pomoć kaluđera Teodosija Markovića, prebacio se u Primorje a odatle u Senjsku Rijeku. Kada je izgledalo da nema više spasa, Nikac je okupio četrdeset ljudi, i sa njima upao u centar neprijateljskog logora. Prethodno se dogovorio sa serdarom Đikanom, da kada upadnu u logor, on privuče vojsku Stažerskome dolu. Pozvao je Arslan-agu Zvizdića da javi paši da mu dolaze 40 ljudi koji žele da se poklone. Turska vojska je pustila Nikca sa ljudima u logor, prateći ih do pašinog šatora. Kada su se približili šatoru povadili su kubure i napali Turke. Nikac je tom prilikom lično ubio Osman-pašu. Kada je Nikac usmrtio pašu pokušali su da se probiju iz logora, tada je Turke napala i crnogorska vojska. Iz Turskog logora uspjela su se izvući šestorica junaka, meću kojima je bio i Nikac od Rovina, koji je zadobio osam rana. Nadahnuti podvigom slavnoga Nikca, crnogorci su tada izvojevali veliku pobjedu i odbranili se. Ranjenoga Nikca posle boja odniijeli su u selo Dobrotu, gdje su mu vidali rane. Kada se oporavio vratio se u Cuce.[6] Najveći Nikčev podvig opjevan je u pjesmi `Sinovi Obilića`, i kome je Njegoš posvetio petu pjesmu svoje `Svobodijade`. Ponosi se, Goro Crna, sveti hrame srpske slave! Dok svobode tvoje gnjezdo izležuje sokolove kako Nikca od Rovinah i njegovo društvo hrabro, svagda će ti pred oružjem protivnika sila padat, i vjenčeve bojem pletne tvoja hitra brati ruka.[7] Smrt Nikca od Rovina Poznato je da je Nikac naplaćivao harač od nikšićkih Turaka tj. od Hamze kapetana. Pošto je Nikac bio strah i trepet za Turke, Hamza je to prihvatio, ali tome se jednom prilikom usprotivio Jašar Babić, koji je zajedno sa svojom četom krenuo da zaplijeni stoku od Nikca. Rano u zoru susreli su se i obojica su u isto vrijeme ispalili džeferdar pa su zajedno u istom trenutku poginuli. Nikčeva smrt je opjevana u narodnoj epskoj pjesmi Smrt Nikca od Rovinah. Evo Nikca, turska buljubašo, đe je bio, on se nije krio!` Trče oni jedan put drugoga. sretoše se u bijele ovce - jedanak im pukli džeferdari, oba mrtvi pali među ovce`[8] Orden Petar II Petrović Njegoš je htio da ustanovi orden za junaštvo po Nikcu od Rovina, kao najvećem crnogorskom junaku. Međutim, senatori Filip Đurašković i Stevan Perkov Vukotić su predložili da se medalja ne zove po Nikcu već po Milošu Obiliću, jer kako su rekli Miloš je ubio cara a Nikac pašu, i tako je i ostalo pa je od tada uvedena čuvena Obilića medalja za junaštvo. To prilikom Filip Đurašković je kazao: ` Nemoj, gospodare, na taj orden metati Nikca od Rovina, ne zato što to on ne zaslužuje, već zato što ne bi valjalo da lik jednog svog podanika bude nosiš ti, vladiko, na prsima.` [9] Dok je Stevan Perkov Vukotić rekao: ` Pravo zbori Filip, gospodare. Kad bi stavio na taj orden Nikca Tomanovića, ne bi se moglo živo ostati od hvale Tomanovića. Svaka bi njihova baba rekla: Eto, i vladika nosi na prsima našeg Nikca, no, kad si rješio da uspostaviš veliki junački orden, ti stavi lik Obilića. Nikac je ubio pašu, a obilić cara, i neka se taj orden zove `Obilića medalja`. `

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predratno izdanje Sveslovenske knjizare Beograd, obim 80 strana. Zbivanja oko parlamenta Kraljevine Crne Gore. U formi pripovjetke. Nikac od Rovina ili Nikola Tomanović (između 1720. i 1726[1] – 1776) je čuveni crnogorski junak rođen u selu Rovine u plemenu Cuce. Predak porodice Tomanovići Sredan, koji je bio Drekalović[traži se izvor] (to tvrdi i stari etnolog Erdeljanović u studiji Pleme Kuči) doselilo se iz Kuča u Cuce u 16. vijeku. Nema tačnog podatka o datumu rođenja i smrti ovog junaka.[2] Njegoš u pjesmi Smrt Nikca od Rovina u Ogledalu srbskom navodi da je on poginuo oko 1755. godine, dok većina istoričara navode 1776. godinu kao datum smrti. Za vrijeme bitke na Predišu u Bjelicama 1756. godine, Nikac je imao nešto više od trideset godina, a poginuo sa pedeset godina, po tome se zaključuje da je 1776. godine poginuo.[3] Živio za vrijeme vladike Danila, vladike Save i vladike Vasilija. Po opisu, Nikac je bio čovjek nevisokog rasta, širok u ramenima tanaka struka nakostrješenih obrvica, dugih brkova, velikih crnih očiju sa izrazitim krvavim biljegom na desnom oku.[4] Lazar Tomanović ga navodi kao Nikca od Rovinja. Želeći da potčini Crnu Goru sultanovoj vlasti i da natjera Srbe na plaćanje harača, Osman-paša, čehaja bosanskog vezira u jesen 1756. godine napada Crnu Goru sa tri strane iz pravca Nikšića, Grahova i Podgorice. Sa glavninom svoje vojske prodire na Čevo, gdje se sastaje sa vojskama koje su krenule iz Grahova i Podgorice. Crnogorci su vodili žestoku bitku sve dok nije palo Čevo, tada je vladika Vasilije pao u očajanje. Predao je komandu njeguškom vojvodi, te se uz pomoć kaluđera Teodosija Markovića, prebacio se u Primorje a odatle u Senjsku Rijeku. Kada je izgledalo da nema više spasa, Nikac je okupio četrdeset ljudi, i sa njima upao u centar neprijateljskog logora. Prethodno se dogovorio sa serdarom Đikanom, da kada upadnu u logor, on privuče vojsku Stažerskome dolu. Pozvao je Arslan-agu Zvizdića da javi paši da mu dolaze 40 ljudi koji žele da se poklone. Turska vojska je pustila Nikca sa ljudima u logor, prateći ih do pašinog šatora. Kada su se približili šatoru povadili su kubure i napali Turke. Nikac je tom prilikom lično ubio Osman-pašu. Kada je Nikac usmrtio pašu pokušali su da se probiju iz logora, tada je Turke napala i crnogorska vojska. Iz Turskog logora uspjela su se izvući šestorica junaka, meću kojima je bio i Nikac od Rovina, koji je zadobio osam rana. Nadahnuti podvigom slavnoga Nikca, crnogorci su tada izvojevali veliku pobjedu i odbranili se. Ranjenoga Nikca posle boja odniijeli su u selo Dobrotu, gdje su mu vidali rane. Kada se oporavio vratio se u Cuce.[6] Najveći Nikčev podvig opjevan je u pjesmi `Sinovi Obilića`, i kome je Njegoš posvetio petu pjesmu svoje `Svobodijade`. Ponosi se, Goro Crna, sveti hrame srpske slave! Dok svobode tvoje gnjezdo izležuje sokolove kako Nikca od Rovinah i njegovo društvo hrabro, svagda će ti pred oružjem protivnika sila padat, i vjenčeve bojem pletne tvoja hitra brati ruka.[7] Smrt Nikca od Rovina Poznato je da je Nikac naplaćivao harač od nikšićkih Turaka tj. od Hamze kapetana. Pošto je Nikac bio strah i trepet za Turke, Hamza je to prihvatio, ali tome se jednom prilikom usprotivio Jašar Babić, koji je zajedno sa svojom četom krenuo da zaplijeni stoku od Nikca. Rano u zoru susreli su se i obojica su u isto vrijeme ispalili džeferdar pa su zajedno u istom trenutku poginuli. Nikčeva smrt je opjevana u narodnoj epskoj pjesmi Smrt Nikca od Rovinah. Evo Nikca, turska buljubašo, đe je bio, on se nije krio!` Trče oni jedan put drugoga. sretoše se u bijele ovce - jedanak im pukli džeferdari, oba mrtvi pali među ovce``[8] Orden Petar II Petrović Njegoš je htio da ustanovi orden za junaštvo po Nikcu od Rovina, kao najvećem crnogorskom junaku. Međutim, senatori Filip Đurašković i Stevan Perkov Vukotić su predložili da se medalja ne zove po Nikcu već po Milošu Obiliću, jer kako su rekli Miloš je ubio cara a Nikac pašu, i tako je i ostalo pa je od tada uvedena čuvena Obilića medalja za junaštvo. To prilikom Filip Đurašković je kazao: ` Nemoj, gospodare, na taj orden metati Nikca od Rovina, ne zato što to on ne zaslužuje, već zato što ne bi valjalo da lik jednog svog podanika bude nosiš ti, vladiko, na prsima.` [9] Dok je Stevan Perkov Vukotić rekao: ` Pravo zbori Filip, gospodare. Kad bi stavio na taj orden Nikca Tomanovića, ne bi se moglo živo ostati od hvale Tomanovića. Svaka bi njihova baba rekla: Eto, i vladika nosi na prsima našeg Nikca, no, kad si rješio da uspostaviš veliki junački orden, ti stavi lik Obilića. Nikac je ubio pašu, a obilić cara, i neka se taj orden zove `Obilića medalja`. `

U pjesmi naslovljenoj Autoportret, koja uvodi u knjigu Plamen i riječi (2013), Jidi Majia kaže: „Vjetar puše nad grebenom, tiho zboreći djetetu u suton, / vjetar odlazi u daljinu, gdje čeka ga pripovijest. / Ostavi svoje ime, dijete, na ovoj zemlji, / jer jednog dana ponosno ćeš moći mrijeti.“ U tom prizoru i u toj poruci doista se sažima lirika pjesnika kojeg ovdje predstavljamo: u prizoru djeteta što na visokoj, od svijeta dalekoj planini u Sečuanu sluša huk oštrog vjetra i u njemu čuje sudbinski nalog. Značaj pjesnikā čije je djelo usredotočeno na njihov zavičaj odnosno etniju obično ne seže dalje od granica tog zavičaja i etnije. Unutar tih granica ta je poezija možda važna kao čuvarica baštine, jezika i tako dalje, ali mimo njih može biti zanimljiva tek stručnjacima za određen kraj i kulturu. No kako se u svakoj dobroj književnosti, pa tako i u svakoj dobroj poeziji, ono univerzalno doseže tek i upravo posredstvom boja, mirisa, okusa i obrisa onog lokalnog, tako ima pjesnika koji poniranjem u mikrokozmos svoje kulture, običajnosti, jezika i predjela, i to baš krajnjim poniranjem u ono najvećma pojedinačno i skrajnuto, grade osebujan makroplan, odnosno univerzalnu viziju. Činjenica da je to moguće predstavlja, uz ostalo, i osnovu svakog mogućeg humanizma. A među pjesnike u čijem se djelu zbiva takav spoj ubraja se Jidi Majia. (Dinko Telećan, Riječi od ognja: poezija Jidi Majiaa – ulomak) Jidi Majia, pripadnik naroda Yi, rođen je u lipnju 1961. u autonomnoj prefekturi Liangshan Yi, na jugozapadu Kine, gdje živi većina pripadnika te manjine. Jedan je od najreprezentativnijih pjesnika u Kini, a uvelike je utjecajan i kao međunarodni pjesnik. Poezija mu je prevedena na više od 20 jezika i objavljena u 60 prijevoda u blizu 30 zemalja. Dobitnik je Treće nagrade za poeziju u Kini, nagrade za književnost Guo Moruo, književne nagrade Zhuang Zhongwen, Šolohovljeve nagrade, književne nagrade Rou Gang, nagrade Pjesnički duh Kine kineskog PEN-a, Međunarodne humanitarne nagrade Mkhiva u Južnoafričkoj Republici, Europske nagrade Homer za poeziju i umjetnost 2016. godine, pjesničke nagrade rumunjskog časopisa Suvremeni narod, nagrade Poezija Bukurešta 2017., nagrade Ianicius u Poljskoj 2017. i nagrade za životno djelo na pjesničkom festivalu Xu Zhimo u Cambridgeu. Od 2007. nadalje utemeljuje niz pjesničkih događaja: Međunarodni festival poezije u Qinghaiju, Pjesnički forum pod šatorom u Qinghaiju, Pjesnički tjedan u Xichangu, uz jezero Qionghai i Međunarodni tjedan poezije u Chengduu. Trenutačno je potpredsjednik i član tajništva Udruženja kineskih pisaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna: Marijan Trepse Marijan Trepše (Zagreb, 25. ožujka 1897. - Zagreb, 4. listopada 1964.), hrvatski slikar, grafičar i kazališni scenograf. Nakon osnovne škole i realne gimnazije, 1914. upisuje se na Privremenu višu školu za umjetnost i umjetni obrt, na slikarski odjel prof. Bele Csikosa Sessije, što je, kako je istakao Grgo Gamulin, „za posljedicu imalo vješt i lak crtež“. Prvi puta skupno izlaže 1916. s ostalim đacima Škole. Zapaža ga Lunaček, koji o njemu bilježi: „dobar je u kompoziciji, dok je u akvarelima nekako propovjednik bijede i tuge, dok te note iznosi za mladog čovjeka upravo čudnom zbiljom.“ 1916. odlazi u vojsku, a 1918. školovanje nastavlja u Pragu, gdje na Akademiji kod prof. Maxa Švabinskog specijalizira grafiku i slikarstvo. Tu dolazi u dodir s njemačkim ekspresionizmom, i slikarstvom Vlamincka, koji će biti osjetni u njegovim kasnijim radovima, kao i Kraljevićev uticaj. Upravo će u grafici Trepše možda ponajbolje izraziti svoje socijalne dojmove koje je bio apostrofirao Lunaček. Po svršetku drugog semestra u Pragu, gdje je boravio zahvaljujući stipendiji grofa Pejačevića, vraća se u Zagreb i 1919./1920. izlaže na Proljetnom salonu, tvoreći s Milivojem Uzelcem, Vilkom Gecanom i Vladimirom Varlajem tzv. Grupu četvorice. U razdoblju između 1919. i 1923. nastaju njegove najbrojnije i najkvalitetnije grafike, koje nažalost nemaju upisane godine nastanka, naslova, niti podataka o ediciji. Motivi iz Biblije, literature, cabareta, i osobito iz polusvijeta, psihološki nabijeni emocijama tjeskobe, straha, bezumlja i očaja, dani su izrazito ekspresionistički, u jakim gestama i izrazitim crno-bijelim kontrastima. U lirskoj varijanti svojeg ekspresionizma u akvarelu i grafici bavi se temom akta, da bi se kasnije, nakon 1933. okrenuo također i prirodi, tj. pejsažu. Od 1920. do 1922. radi u Pariz na Académie de la Grande Chaumiére. 1923. u ediciji zagrebačke knjižare M. Šek, izdaje svoju prvu grafičku mapu s 8 litografija. Od 1925. radi kao scenograf za Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu, te će do svog umirovljenja 1957. ostvariti preko stotinu dramskih i opernih inscenacija. Na Međunarodnoj izložbi u Philadelphiji 1926. nagrađen je zlatnom medaljom za slikarstvo. Po njegovim nacrtima izrađen je veliki vitraž Golgota, postavljen u zagrebačkoj kapeli Trpećeg Isusa. Od 1926. do 1932. radi kao privremeni učitelj Državne obrtne škole, a od konca 1940, i tijekom 1941. kao učitelj vještina I. muške realne gimnazije. Samostalno je izlagao devet puta. Jedan je od najznačajnijih slikara i vjerojatno najznačajniji grafičar hrvastkog ekspresionizma. Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Detalji predmeta Stanje Polovno VOJISLAV DESPOTOV EVROPA BROJ DVA Izdavač - Stubovi kulture, Beograd Godina - 1998 156 strana 17 cm Edicija - Biblioteka Minut Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja "Bežeći od rata na Balkanu, glavni junak Despotovljevog romana ne odlazi na Zapad, već u Sibir, da tamo pronađe „novi Rim“ i „novi Berlin“, finska jezera i norveške fjordove, koje su po kazni gradili robijaši premeštajući ruska brda i doline. Ukoliko danas „živimo“ u njegovoj fikciji, kako smo zaboravili knjige jednog od najboljih domaćih pesnika i romanopisaca Otmica Evrope... Evropa na leđima Staljina – reči su iz romana Evropa broj dva Vojislava Despotova (1950–2000), objavljenog 1998. godine. Nakon što je kupio konzerve jelenskog mesa, spremio šator, baterijske i karbitne lampe, tranzistor, plinski grejač, šibice i vreću za spavanje – krenuo je u Sibir da potraži „Evropu“ iz naslova koju su gradili kažnjenici proterani u vreme carevine, u staljinističko doba... Naš umetnik – performer ne beži na Zapad od rata i devedesetih, već u Rusiju, gde su robijaši „premeštali brda i doline“, ne bi li u prirodnoj veličini izgradili novi Berlin, novi Rim („najpre su napravljeni svi brežuljci, a potom je prokopan i Tibar“); niz norveških fjordova, finska jezera... Pisac Srđan V. Tešin kaže za NIN da taj trenutno naročito aktuelan roman predstavlja jednu granu alternativne istorije – kontrafaktualnu istoriju. „Evropa broj dva iz fikcije Vojislava Despotova nije ništa drugo nego paralelna Evropa; ona je istovremeno i fakat i kontrafakat, jer postoji isključivo kao tajnoviti geografski obris Evrope broj jedan.“ Smešten na pet miliona kvadratnih kilometara – simulakrum jeste samo deo Sibira. „Cilj njenog stvaranja u ovoj priči“, objašnjava, „nije jedino ekonomske i eksploatatorske prirode. Ta `Nova Evropa` matrica je za zasejavanje novog života! Umrla je Stara Evropa, Evropa broj jedan. Ono što se danas doživljava evropskim geografskim prostorom nije drugo nego njen leš.“ S tim da mapa Evrope broj dva počinje da se ruši istovremeno dok se cepaju granice u Evropi broj jedan. „Sve to piše Despotov, decenijama pre agresije na Ukrajinu!“ Ne zaboravljamo Drvodelju iz Nabisala. Кnjiga objavljena 1999, iz najužeg izbora za NIN-ovu nagradu, tematizuje bombardovanje zemlje. Njan pripovedač, „vajar od zanata“, koristeći mašinu za umetničko kopiranje („poliuretanska kutija veličine mrtvačkog sanduka“) – na osnovu donetih fotografija, izrađuje po porudžbini trodimenzionalne oblike od drvenog tetraedra koji verno zamenjuju tela mrtvih. Spomenici čukundeda postaju brojniji od živih stanovnika zemlje Novi Abasal, okrenute kultu predaka, sukobljene sa Zapadom. Zatim u pomenutoj fikciji, pre nego u stvarnosti – počinje bombardovanje. Tešin se seća reči književnika izgovorenih kad su srušeni novosadski mostovi: staje s radom na rukopisu o bombardovanom gradu. „Predvideo je opet našu budućnost, ali i aktuelnu stvarnost, jer junak proročki kaže: Dok su se svi spremali da pobegnu na Zapad, u zemlje koje će im dati azil, istovremeno ih zasipajući projektilima, ja sam objavio da se spremam na put u Sibir. Danas, godinama kasnije, projektili zaista padaju po Evropi broj jedan upravo iz Sibira. Pritom, srpski mejnstrim državni politički diskurs nam je kao kod Despotovljevog junaka: sibirski!“ Ako zaključimo kako „živimo“ u mašti Vojislava Despotova – zašto ga nismo više čitali... Pisac Gojko Božović odgovara da se najvažniji razlog krije baš u onome što je osnovna osobina književnosti Vojislava Despotova. „Šta god da je pisao i u kojim god poetičkim fazama da je to činio, on je bio igrivi duh. Nije se zadovoljavao zatečenim rešenjima i predloženim uvidima, niti je čemu prilazio kao neumitnoj svetinji.“ Misli da naša književna istorija pokazuje da se od takvih autora često zazire, odnosno da je njima potrebno duže vreme da dođu do šireg kruga čitalaca. „Ne samo da je takav bio u izrazu, već je takav bio i u samom razumevanju stvari. Spoznao je sopstveno vreme na autentičan način, zbog čega su nam njegovi romani, pesme ili eseji često izgledali kao hronike unapred, kao pravovremeni odgovor na izazove epohalne situacije u kojoj se našao, s mogućim čitaocima. Кoliko je uopšte ljudi koji su razumeli šta nam se dogodilo posle pada Berlinskog zida, na kraju veka, ali baš u tom trenutku kada se sve to događalo a ne s nekom naknadnom pameću?“ Pomerao je poetičke granice i donosio iskustvo svežine u svim delovima opusa. „Bio je modernizacijski duh srpske književnosti“, zaključuje Božović. „Кao pesnik: neodoljiv i u avangardnoj i u postmodernoj fazi. Кao esejista, možda je najpronicljivije od svih savremenika sagledavao probleme moderne civilizacije `neočekivanog čoveka`. Кao romansijer, napisao je izuzetnu trilogiju u drugoj polovini devedesetih, sačinjenu od romana Jesen svakog drveta, Evropa broj dva i Drvodelja iz Nabisala.“ (Mića Vujičić)" Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Pesma nad pesmama ( ili Pesma Solomonova),Metanoja 32-33 *6656*12-2022 zbirka ljubavnih pesama, preveo i uvodom providio i protumačio LJudevit Rupčić izdanje: Krišćanska sadašnjost Zagreb 1973.g Tvrd povez, latinica,108.strana, hrvatski jezik, format : 20,5 x 11,5 cxm, težina 170.grama stanje:odlično očuvana.-nema ispisivanja Pesma nad pesmama nalazi se u sastavu Poučnih (mudronosnih) knjiga Starog zaveta. Zbog svoje svetovne sadržine, ljubavi momka i devojke, kao i znatne doze čulnosti koja je opisana u delu, ova pesma je oduvek izazivala veliko interesovanje brojnih istraživača i tumača Biblije. Samim tim podsticala je veoma oprečne zaključke kada je u pitanju smisao i značenje same pesme. Pesma nad pesmama je sačuvana u hebrejskoj Bibliji i Starom zavetu i svrstava se među Spise, gde su još i Psalmi, Knjiga o Jovu, Priče Solomonove, Knjiga propovednika itd. Pesma nad pesmama ili Pesma Solomonova, kako se još naziva, predstavlja zbirku ljubavnih pesama. Pretpostavlja se da je na početku ovo delo bila zbirka vereničkih ili svatovskih pesama. Pisac: Solomon (skup narodnih, svadbenih pesama naroda Istoka) Književni rod: lirika Književna vrsta: ljubavna pesma Vreme radnje: oko 1000 god. p.n.e glava 1. Solomunova pesma nad pesmama. 2 Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih! Jer je tvoja ljubav bolja od vina. 3 Mirisom su tvoja ulja prekrasna; ime ti je ulje razlito; zato te ljube devojke. 4 Vuci me, za tobom ćemo trčati; uvede me car u ložnicu svoju; radovaćemo se i veselićemo se tobom, spominjaćemo ljubav tvoju više nego vino; pravi ljube te. 5 Crna sam, ali sam lepa, kćeri jerusalimske, kao šatori kidarski, kao zavesi Solomunovi. 6 Ne gledajte me što sam crna, jer me je sunce opalilo; sinovi matere moje rasrdivši se na me postaviše me da čuvam vinograde, i ne čuvah svoj vinograd, koji ja imam. 7 Kaži mi ti, kog ljubi duša moja, gde paseš, gde planduješ? Jer zašto bih lutala medju stadima drugova tvojih? 8 Ako ne znaš, najlepša izmedju žena, podji tragom za stadom, i pasi jariće svoje pokraj stanova pastirskih. 9 Ti si mi, draga moja, kao konji u kolima Faraonovim. 10 Obrazi su tvoji okićeni grivnama, i grlo tvoje nizovima. 11 Načinićemo ti zlatne grivne sa šarama srebrnim. 12 Dok je car za stolom, nard moj pušta svoj miris. 13 Dragi mi je moj kita smirne, koja medju dojkama mojim počiva. 14 Dragi mi je moj grozd kiprov iz vinograda engadskih. 15 Lepa ti si, draga moja, lepa ti si! Oči su ti kao u golubice. 16 Lep ti si, dragi moj, i ljubak! I postelja naša zeleni se. 17 Grede su nam u kućama kedrove, daske su nam jelove.