Tog novembarskog ponedeljka Templa Kros je konačno mogla da kaže da je iza statusa nesrećno udate prešla u status srećno razvedene žene. U stvari, ona nije smatrala da razvod braka zaslužuje da se nazove srećnim događajem, ali u svakom slučaju doneo joj je olakšanje i dugo priželjkivani osećaj slobode. Imala je trideset šest godina, a od toga poslednjih deset, onih deset godina koje su mogle da budu njene najbolje, protraćila je na Metjua. Ne bi se moglo reći da je njen sada već bivši suprug bio loš čovek. Naprotiv, Metju je bio dobrodušan, pošten, tolerantan, nežan… Posedovao je čak i tu kod muškaraca toliko retku osobinu, bio je veran. Templa je mogla da se zakune da on, bar tokom onih godina dok su živeli zajedno, nije ni pomišljao na neku drugu ženu. Ali čitavo mnoštvo Metjuovih dobrih osobina potpuno je poništavala jedna mana. Bio je alkoholičar. Taćnije, u početku je bio samo čovek koji kada uveče dođe kući popije jedno piće pre i jedno piće posle večere, i u tome nije bilo ničeg neobičnog, mnogi ljudi su imali taj običaj. Ali kada je doživeo svoj prvi ozbiljan poraz u životu, to jest kada u firmi nije dobio unapređenje koje je zasluživao i kada je umesto njega na rukovodeću poziciju postavljen njegov kolega, nesposobnjaković sklon spletkarenju, Metju nije bio dovoljno jak da to podnese. Umesto da nastavi da se bori i sačeka sledeću priliku, ili da potraži drugo radno mesto na kome će više ceniti njegovo zalaganje, postao je rezigniran i depresivan, i Templa je sve češće osećala kako mu dali i koža mirišu na alkohol. Njegova uobičajena večernja čašica počela je da se umnožava, a «opuštanje» se pretvaralo u pijančenje. Jedno vreme Templa nije komentarisala, nadajući se da će to proći kao što je i došlo i da će se njen muž osloboditi loše navike, ali to se nije dogodilo. Počeo je da postaje zavisnik, sve češće je odsustvovao sa posla zbog mamurluka ili bi, još gore, pijan odlazio da radi. Posle nekoliko ozbiljnih opomena koje mu je direktor uputio usledilo je ono što se i moglo očekivati, izgubio je posao. To ga je potpuno izbacilo iz ravnoteže i još više pogoršalo njegov problem sa alkoholom. Umesto da dođe sebi, prestane da pije i počne da traži novo radno mesto, on je po čitave dane sedeo u zamračenoj sobi sa flašom ispred sebe. Kada bi se Templa vratila kući već je spavao mrtvim snom, u sobi u kojoj je zadah alkohola bio toliko jak da je izazivao mučninu. Iako nikada nije bio agresivan, već sama činjenica da je neprestano pijan i potpuno nesposoban da na bilo koji način funkcioniše, bila je dovoljna da se Templin život pretvori u pakao. Kako nije radio, sve troškove života morali su da podmiruju od njene plate. Najzad je bila prinuđena da novac i kartice svuda nosi sa sobom i da ih skriva od njega ne bi li ga sprečila da kupuje piće, a tada je on počeo da je potkrada. To je bila kulminacija. Na njenom mestu svaka druga žena jednostavno bi ga izbacila iz kuće i zatražila razvod, ali ona je bila i previše odana da učini tako nešto. Ostala je uz njega, i uporno ga ubeđivala da pođe na lečenje. Zajedno sa njim posećivala je porodične terapeute i klubove za odvikavanje od alkoholizma, ali ništa nije vredelo. Knjigu potražite OVDE

Autor - osoba Sarojan, Vilijam Naslov Tata, ti si lud / William Saroyan ; [prevela Ljerka Radaović ; opremio Nedeljko Dragić] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1982 Izdanje 5. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1982 Fizički opis 138 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radović, Ljerka Dragić, Nedeljko Zbirka Biblioteka Vjeverica Napomene Prevod dela: Papa you`re crazy. Stanje: sadržaj išvrljan (kao na slici), ostatak knjige čist i odlično očuvan. Tata, ti si lud je roman za decu američkog pisca jermenskog porekla Vilijama Sarojana. Prvi put je objavljen 1957. godine. Namenjen je deci uzrasta od 10 do 12 godina. To je istovremeno i smešna i tužna priča o odnosu oca i sina, koji je u ovom romanu onakav kakav želi svaki sin, ali koji ne ume da ostvari svaki otac. Na srpskom jeziku ovaj roman pojavio se već 1958. godine, svega godinu dana po objavljivanju. Izašao je u izdanju izdavačkog preduzeća Omladina iz Beograda, u prevodu Ljerke Radović. Radnja romana U romanu Tata, ti si lud, kroz 63 kratka poglavlja, otac i sin razgovaraju o životu i uživaju u međusobnom druženju u očevom domu u Malibu Biču (Kalifornija). Obzirom da ne žive zajedno, oni se kroz ovo druženje upoznaju. Obojica imaju svoj cilj - otac da napiše knjigu o kuvanju, sa receptima za pravljenje i popravljanje ljudskih duša, a dečak da ode na Mesec ili uradi nešto drugo veliko. Kroz ova kratka poglavlja razgovaraju o svetu i pojavama u njemu. Dečak uči da posmatra stvari oko sebe: okean, školjke, dagnje, pasulj, list... Otac daje sinu jednostavne i tople odgovore na pitanja o školi, bogu, spoznaji, ljudskom rodu, rečniku, umetnosti, ljubavi... Razgovori između radoznalog sina i maštovitog oca veoma su zanimljivi, teme su različite i često u sebi kriju poruke koje čitaoca navode na razmišljanje. Tako, na primer, on na jednom mestu kaže: „Prilike su retko kad povoljne, pa je bolje da odmah počneš učiti kako da živiš u teškim prilikama.” U poslednjem poglavlju Pit zaista uradi nešto veliko. Odluči da će naučiti da piše i postati pisac. Sarojan je napisao ovaj veoma lični roman kada je njegov sin, kome je posvetio knjigu, imao deset godina. U romanu ima mnogo ispovednoga, odnosno pisac priča o sebi. Priče u poglavljima napisane su pitkim, jasnim jezikom, poput samih naslova. Glavni likovi Glavni likovi u romanu su otac, četrdesetpetogodišnji pisac i njegov desetogodišnji sin Pit. Pitovi roditelji su razvedeni i dečak, koji živi sa majkom i sestrom, poželeo je da provede neko vreme sa svojim ocem. U liku sina sadržane su i neke osobine oca iz vremena kada je on imao deset godina. I otac i sin ponašaju se kao velika dobra deca. To nisu samo poslušna deca. Ona su dobra i po tome što znaju u životu da budu blago radosna i što im razgovori ponekad liče na pesmu. Odnos između oca i sina u ovom romanu je onakav kakav želi svaki sin, ali koji ne ume da ostvari svaki otac. Otac i sin govore o svakodnevnim stvarima, na izgled sasvim beznačajnim, ali pomoću svoga govora oni uspevaju da od tih beznačajnih stvari naprave pravo bogatstvo. Njihov međusobni odnos otac ovako opisuje: „Znaš, ti i ja, otac i sin, ma koji otac i ma koji sin – skoro smo isti čovek, jedan star, a drugi mlad, a u isto vreme smo stranci, više nego da smo se sreli na ulici.” Vilijem Sarojan je poreklom Jermenin, ali je rođen u Americi. Rano je izgubio oca, sa samo tri godine i zatim je dospeo u sirotište, gde je živeo do svoje sedme godine. Tada je njegova majka uspela da se zaposli, pa se Vilijem opet mogao vratiti kući. Kad je imao dvanaest godina napustio je školu i počeo da zarađuje. U početku je prodavao je novine i raznosio telegrame, a kasnije je promenio mnoge poslove i na kraju postao pisac. Njegovo interesovanje za knjige potiče od vremena kad je naučio da čita. Počeo je da piše u trinaestoj godini, i to je činio do kraja života. Pisao je romane, pripovetke i pozorišne komade. Njegovi romani su omiljeno štivo svih generacija. Vilijam Sarojan (engl. William Saroyan, jerm. Վիլյամ Սարոյան; Frezno, 31. avgust 1908 – Frezno, 18. maj 1981) je bio američki pisac jermenskog porekla. Pored pisanja romana i priča, bavio se i kinematografijom. Detinjstvo Vilijam Sarojan rođen je kao sin američkog imigranta u gradu Fresno, 31. avgusta 1908. godine. Grad Fresno je manje mesto u Kaliforniji koje je poznato po tome što u njemu živi mnogo doseljenika iz Jermenije. Njegov otac, Armenak Sarojan, 1905. godine preselio se u Nju Džerzi gde je počeo da proizvodi vina jer je imao vlastite vinograde. Vilijamov otac se školovao za prezbitarijanskog sveštenika, ali se u novoj državi morao baviti poljoprivredom kako bi porodica preživela. On je umro 1911. godine u Kempbelu (Kalifornija). Nakon što je Vilijamov otac umro, finansijska situacija porodice Sarojan je postala veoma loša. Takohi Sarojan je bila priporana da svoju decu- Vilijama, Henrija, Zabel i Koset pošalje Fred Finč sirotište u Ouklendu, o čemu je Vilijam mnogo puta pisao u svojim delima. Za Takohi je bilo veoma teško da pronađe sebi posao, jer su Jermeni imali lošu reputaciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Posao je uspela da nađe tek posle nekoliko godina i počela je da radi kao kućna pomoćnica. Finansijski je ojačala, pa se Vilijem sa braćom i sestarama, posle pet godina provedenih u sirotištu, mogao vratiti majci. Ona je uspela da ponovo kupi kućicu u Fresnu, tako da se čitava porodica vratila u taj grad. Takohi je tamo pronašla novi posao, ali su i deca morala raditi kako bi porodica preživela. Takohi je pakovala voće u mesnoj fabrici, a Vilijam i Henri su radili kao kolporter (kasnije telegrafisti). Uloga političkih faktora u stvaralaštvu Vilijema Sarojana Vilijam Sarojan preživljava emotivno težak period, kada 1915. godine turska vlada izdaje nalog na osnovu koga je ubijeno 1,5 miliona Jermena, što je tada činilo oko 80% populacije. Jermeni su bili masakrirani i slani u koncentracione logore. 1920. godine, SSSR je aneksirala Jermeniju. Tuga koju je osećao zbog problema svoje, kako je sam govorio druge zemlje, iskazao je u mnogim delima, kao što su Pokolj nevinih, Jermenksa trilogija, Jermeni, Zovem se Aram i druge. Školovanje Godine 1921., Vilijam Sarojan je upisan u Tehničku školu kako bi se učio daktilografiji. 1925. godine, nakon nekoliko opomena, izbačen je iz škole zbog neprimernog ponašanja. Nije uspeo da dobije diplomu za završenu daktilografiju. Vilijam je dobio od svoje majke neke od tekstova koje je pisao njegov otac. Nakon što ih je pročitao, Vilijam je odlučio da će postati pisac. Tada je krenuo da se dalje samostalno obrazuje tako što će što više čitati dela poznatih pisaca. Posao i selidbe Pošto je školu napustio bez diplome, Vilijam je bio primoran da se u početku bavi fizičkim poslovima poput branja grožđa u vinogradima. Nakon toga, zaposlio se u advokatskom preduzeću svog strica Arama Sarojana. 1926. godine, Vilijam napušta Fresno i odlazi u Los Anđeles gde je radio u Kalifornijskoj Nacionalnoj Straži. Nakon toga, vraća se na kratko u svoj rodni grad da poseti porodicu, a potom odlazi u San Francisko. Imao je velikih materijalnih problema i morao je pod hitno da pronađe sebi posao. Uspeo je da se zaposli u Telegrafskoj kompaniji San Franciska gde je radio kao službenik. Posle toga, bavio se raznim profesijama kako bi zaradio. Bio je telegrafista, poštar, daktilograf, i, na kraju, zaposlio se kao rukovodilac u Postal Telegraph kompaniji, za koju je još u Fresnu radio sa svojim bratom. Naredne, 1927. godine, Henri dovodi Takohi, Zabel i Koset da žive u San Francisku. U avgustu 1928. godine, Vilijam se preselio u Njujork od novca koji je dobijao od svog ujaka Mihrana. Njegova selidba u Njujork neuspešno se završila. Vratio se u San Francisko svojoj porodici. Radio je poslove za koje je bio veoma slabo plaćen, a koji su iziskivali puno truda. Sve svoje slobodno vreme provodio je za pisaćom mašinom i u biblioteci. Prva dela Jedan skeč koji je Sarojan napisao, objavljen je u nedeljnom časopisu The Overland Monthly, a prva zbirka priča odštampana je 1930. godine i zvala se Slomljeni točak (eng. The Broken Wheel). Ovo delo je potpisao pod pseudonimom Sirak Gorjan (eng. Sirak Goryan). Zbirka je bila je objavljena u izdavačkoj kući Jermenski žurnal. 1932. godine jermenski žurnal Hairenik (Otadžbina) objavio je u nekoliko navrata Sarojanove poeme. Isti žurnal će naredne godine početi da objavljuje i njegove priče, među kojima su prve bile Pesnica, Borba, Jermenija i Slomljeni točak. Ovo nije bilo prvi put da Hairenik objavljuje dela nekog od Sarojanovih. Isti žurnal je pre više godina objavio skeč Noneh, koji je napisala Vilijamova baka. Skeč koji je Vilijam Sarojan napisao, bio je veoma dobro prihvaćen od strane publike, pa je ona produžena i pretvorena u novelu koja se zvala Trapez kroz univerzum. To je zapravo bila osnova za njegovu prvu zbirku priča Neustrašivi mladić na letećem trapezu, kao i za 70.000 Asiraca. Tada su i drugi listovi počeli da objavljuju Sarojanove radove. Sarojan je postao član najvećih literarnih društava Los Anđelesa i San Franciska. Vrhunac literarne karijere Vilijam postaje popularan napisavši delo Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. godine. Protagonista ovog romana je mladi, siromašni pisac koji pokušava da preživi u okrutnom vremenu. Čitaoci nisu ni mogli da pretpostave da je Vilijem u ovom delu, u stvari, predstavio sebe. Glavni lik ovog dela imao je mnoge sličnosti sa delom skandinavskog Nobelovca Knuta Hamsona koje se zove Glad (eng. Hunger, 1890.), ali u Sarojanovom delu nije bilo nihilizma prikazanog u Hamsonovom delu. Pošto je roman postao veoma popularan, Vilijam je na njemu poprilično zaradio, pa je odlučio da od tog novca finansira svoje putovanje u Evropu i Jermeniju, gde je kupio prvu rusku cigaretu, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Čak je i u svom delu Ne umreti (eng. Not Dying, 1963) napisao i čuvenu rečenicu Možeš dobiti kancer od stvari koje te teraju da mnogo pušiš, ali ne od samog pušenja. – Vilijam Sarojan Mnoge od Vilijamovih priča bile su bazirane na događajima iz njegovog detinjstva, kao što je bila krađa voća koja je bila neophodna za preživljavanje ili težak život doseljenika u Ameriku. Zbirka priča Zovem se Aram (eng. My name is Aram) postala je internacionalni bestseler. Ona govori o dečaku Aramu Garoghlanu i mnogim drugim živopisnim likovima iz Aramove imigrantske porodice. Narednih godina, Vilijam će se gotovo u potpunosti posvetiti kinematografiji na uštrb pisanja. Kada se vratio književnim delima, počeo je da piše eseje i memoare u kojima je pisao o manje poznatim ljudima koje je sretao tokom svojih putovanja u Sovjetski Savez i Evropu, ali i o poznatijim ljudima kao što su Džo Bernard Šo, finski kompozitor Jan Sibelius i Čarli Čaplin. Okušao se i kao pesnik, ali je od njegove poezije sačuvano samo jedno delo Dođi u moj dom (eng. Come On-a My House) koja se bazira na jermenskim narodnim pesmama. Kinematografija Nakon zbirke priča Zovem se Aram, Vilijam se posvetio drami. Njegova prva drama bila je Moje srce u planinama (eng. My heart in the highlands, 1939.), bila je komedija o mladiću i njegovoj jermenskoj porodici. Ona je prvi put izvedena u Guild Theatre-u u Njujorku. Nakon što je iste godine napisao svoju najpoznatiju dramu Vreme tvog života (eng. The time of your life), osvojio je Pulicerovu nagradu, koju je odbio da primi. Tom prilikom je izjavio da se nada da je prestalo doba u kome materijalne vrednosti guše pravu umetnost. Nakon toga je bacio novčanu nagradu koju je osvojio. 1948. godine, njegova drama bila je prikazana na malim ekranima zahvaljujući Džejmsu Džegniju. Ljudska komedija (eng. The human comedy, 1943) prvi put je izvedena u Itaci. U ovoj drami, glavni lik je mladi Homer, telegrafista, koji je očajan zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata. Publika je sa oduševljenjem prihvatila ovu dramu koja je Vilijamu donela prvu veću zaradu od 1,500$ nedeljno za posao producenta. Takođe, dobio je i 60,000$ za scenario. Vilijam je počeo ozbiljnije da se bavi filmskom produkcijom, tako da su u njegovim filmovima počeli da glume veliki glumci kao što su Miki Runi i Frenk Morgan. Iako se ozbiljno bavio kinematografijom, veoma kratko je radio u Holivudu, i to samo za vreme snimanja filma Zlatni dečko 1939. godine. Za filmsku verziju dela Ljudska komedija osvojio je Oskar za najoriginalniji scenario. Film je takođe bio nominovan za najbolju sliku, najboljeg režisera, najbolju kostimografiju i najboljeg glumca. Sarojan se u vrhuncu filmske karijere vratio književnosti. 1942. poslat je u London kako bi radio na predstavi za koju je sam napisao scenario, Avanturama Veslija Džeksona (eng. The adventures of Wesley Jackson). Filmovi za koje je Vilijam Sarojan pisao scenarija su: Film Godina snimanja Originalni naziv Režiser Glavna uloga Ljudska komedija 1943. The Human Comedy Clarence Brown Miki Runi Vreme tvog života 1948. The Time of your Life H. C. Potter Džejms Kegni Omnibus 1952-1959 Omnibus Peter Brook Leondard Barnštajn Pariska komedija 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Karl Radac Vreme tvog života (rimejk) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Vilijem Sarojan Privatni život Tokom Drugog svetskog rata, Vilijam se priključio američkoj vojsci. Bio je stacioniran u Astoriji, ali je mnogo vremena provodio i u hotelu Lombardija u Menhetnu. 1943. godine, oženio se sedamnaestogodišnjom Kerol Markus (1924–2003) sa kojom je imao dvoje dece: Arama i Lusi. Kada je Vilijam otkrio da je Kerol ilegalno doseljena Jevrejka, razveo se od nje. Nakon određenog vremena, oni su se opet venčali, ali se i drugi pokušaj zajedničkog života završio razvodom. Lusi je postala glumica, a Aram pesnik, koji je objavio knjigu o svom ocu. Kerol se kasnije udala za glumca Valtera Metjua. Poslednji radovi i smrt Vilijamova finansijska situacija postala je vrlo loša nakon Drugog svetskog rata, kada više niko nije želeo da njegove scenarije pretvori u pozorišne komade ili filmove, jer su govorili da je u tim delima previše sentimentalnosti. Vilijam je u svojim posleratnim delima slavio slobodu, bratsku ljubav i jednakost među ljudima, ali je taj idealizam odbijao producente. Nakon nekoliko pisama razočaranih čitalaca, Vilijam je pokušao da menja način pisanja u delima koja su sledila. 1952. godine objavio je prvu od nekoliko knjiga njegovih memoara, a knjiga se zvala Biciklista iz Beverli Hilsa (eng. The bicycle rider in Beverly Hills). U narednim delima kao što su Asirijske i druge priče (eng. The Assyrian, and other stories, 1950.), Vilijam je pomešao alegorijske elemente, sa realističnim prikazom američkog života. Dela Kuća Sema Egoa (eng. Sam Ego`s house) i Pokolj nevinih (eng. The slaughter of the innocents), objavljena 1949. i 1958. godine postavljaju moralna pitanja koja već dugo muče samog pisca. U tim delima on pominje masovne genocide nad jermenskim narodom tokom kojih je preko 1 500.000 Jermena pobijeno. Producenti su nakon ovih dela odlučili da ponovo počnu da sarađuju sa Sarojanom, koji je opet doživeo popularnost delima kao što su Pariska komedija (eng. The Paris Comedy, 1960.), Londonska komedija (eng. The London Comedy, 1960.) i Iseljeni sa dvora (eng. Settled out court, 1969.), a ova dela su premijerno izvođena u Evropi. Sva Vilijamova dela čuvaju se u Stanford Univerzitetu sa svim njegovim beleškama i važnijim predmetima vezanim za njegov život. Vilijam je počeo da se odaje alkoholu i da se kocka. Od 1958. godine uglavnom je živeo u Parizu, gde je posedovao jedan apartman. Zapostavio je pisanje i rad u pozorištu i filmu. Umro je od kancera, 18. maja 1981. godine u gradu u kome je i rođen. Njegovo telo je kremirano, te je pola pepela prosuto na tlu Kalifornije, a ostatak u Jermeniji, u Panteon parku u Jerevanu. Književna dela i scenarija Delo Godina Originalni naziv Vrsta dela Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze zbirka priča Ti koji ih pišu i ti koji ih sakupljaju 1934. Those who write them and those who collected them zbirka priča Udisati i izdisati 1936. Inhale and Exhale roman Tri puta tri 1936. Three times three zbirka priča Veseljak i bujica sete 1937. A gay and melancholy flux zbirka priča Mala deca 1937. Little children roman Rođeni Amerikanac 1938. A native American roman Ljubav- ovaj moj šešir 1938. Love- here`s my hat roman Nevolja sa tigrovima 1938. The Trouble With Tigers roman Leto prelepog belog konja 1938. The Summer of the Beautiful White Horse roman Vreme tvog života 1939. The Time of Your Life drama Slatka stara ljubavna pesma 1939. Love`s old sweet song pesma Harlem viđen Hiršfildovim očima 1939. Harlem as seen by Hirschfield priča Moje srce u planinama 1939. Sydämeni on kukkuloilla priča Božić 1939. Christmas priča Mir- to tako divno zvuči 1939. Peace- it`s wonderful priča Elmer i Lili 1939. Elmer and Lily drama Tri fragmenta i jedna priča 1939. Three fragments and a story priča Zovem se Aram 1940. Nimeni on Aram zbirka priča Vreme tvog života 1940. Tämä elämäsi aika scenario za film Najveći heroj na svetu 1940. Hero of the world drama Ping-pong cirkus 1940. The ping pong circus drama Specijalno obaveštenje 1940. A special announcement drama Slatka stara ljubavna pesma 1940. Love`s old sweet song drama Podzemni cirkus 1940. Subway circus drama Hej, vi tamo! 1941. Hello-out there! drama Sarojanova priča 1941. Saroyans fables priča Tri drame 1941. Three plays roman Osiguranje za Salesmana 1941. The insurance Salesman priča Rusi u San-Francisku 1941. Russians in San Francisco priča Prelepi ljudi 1941. The Beautiful People drama Ljudi sa svetlom 1941. The people with light drama Preko pozornice do sutra ujutru 1941. Across the Board on Tomorrow Morning drama Zaseniti ruganja 1942. Razzle Dazzle priča Pričati s tobom 1942. Talking to You drama Loš čovek na zapadu 1942. Bad Men in the West drama Doći kroz raž 1942. Coming throught the rye drama Poetična situacija u Americi 1942. The poetic situation in America drama Ljudska komedija 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä scenario za film Drži se podalje od starog čoveka 1943. Get away, old man priča Draga bebo 1944. Dear baby priča Drži se podalje od starog čoveka 1944. Get away, old man drama Gladni ljudi 1945. Hungerers drama Avanture Veslija Džeksona 1946. The adventures of Wesley Jackson roman Džim Dendi 1947. Jim Dandy drama Ne idi daleko od ludila 1947. Don`t Go Away Mad drama Specijalno od Sarojana 1948. The Saroyan special roman Fiskalne skitnice 1949. The fiscal hoboes roman Skromno rođenje 1949. A decent birth priča Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house drama Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house roman Asirci 1950. The Assyrians priča Dvostruke avanture 1950. Twin adventures zbirka priča Sin 1950. The son drama Opera, opera! 1950. Opera, opera! drama Rok Vegram 1951. Rock Wagram roman Trejsijev tigar 1951. Tracy‘s tiger roman Biciklista sa Beverli Hilsa 1952. The bicycle rider in Beverly Hills roman Pokolj nevinih 1952. The Slaughter of the Innocents roman Šaljivo značenje 1953. The laughing matter drama Ukradena tajna 1954. The Stolen Secret drama Ljubav 1955. Love roman Mama, volim te ili Loptica-skočica 1956. Mama, I love you; The bouncing ball roman Celo putovanje 1956. The whole voyald zbirka priča Tata, ti si lud! 1957. Papa, you‘re crazy roman Da li ste ikada bili zaljubljeni u patuljka? 1957. Ever been in love with a midget drama Stanovnici jame 1958. The Cave Dwellers roman Pokolj nevinih 1958. The Slaughter of the Innocents drama Nesreća 1958. The accident drama Čitalac Vilijema Sarojana 1958. The William Saroyan reader priča Mačka, miš, čovek, žena 1958. Cat, mouse, man, woman drama Jednom oko brvna 1959. Once arund the block drama Lilina tajna 1959. Once arund the block drama Vešanje oko Vabaša 1960. The secret of Lily drama Nasukani u dvorištu 1960. Settled out of a court drama Sem- najveći skakač od svih 1961. Sam, the highest jumper of them all drama Idi mi, dođi mi. Znaš ko! 1961. Here comes, there goes, you know who! drama Gaston 1962. Gaston roman Beleška na vrhu Hilari 1962. A note on Hilaire hiler priča O, čoveče! 1962. Ah, man! drama Ne umreti 1963. Not dying priča Ja 1963. Me priča Dečaci i devojčice zajedno 1963. Boys and girls together priča Istrajnost- verujem u nju 1963. Patient, this I believe drama Scenarista i publika 1963. The playwright and the public drama Jednog dana u popodne 1964. One Day in the Afternoon roman Posle trideset godina 1964. After thirty years priča Duga vožnja, kratka kola 1966. Short drive, sweet chariot priča Pogledaj nas 1967. Look at us priča Zubar i strpljivi 1968. Dentist and patient drama Horsi Džorsi i žaba 1968. Horsey Gorsey and the frog priča Muž i žena 1968. Husband and wife drama Psi, ili Pariska komedija 1969. The Dogs, or the Paris Comedy drama Mislio sam da ću živeti večno, ali sada nisam toliko siguran u to 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure priča Pravljenje novca i 19 drugih, veoma kratkih priča 1969. Making money and 19 other very short plays zbirka priča Dani života, smrti i bekstva na Mesec 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon roman Nova drama 1970. The new play drama Jermeni 1971. Armenians drama Mesta gde sam provodio vreme 1972. Places Where I`ve Done Time roman Juriši 1974. Assassinations drama Zubi i moj otac 1974. The tooth and my father drama Sinovi dođu i odu, majke ostaju večno 1976. Sons come and go, mothers hang in forever priča Poznati ljudi i drugi prijatelji 1976. Famous faces and other friends priča Moris Hiršfild 1976. Morris Hirschfield priča Govori jesenjeg drveća 1977. The ashtree talkers priča Promena sastanaka 1978. Change meetings priča Životopisi 1979. Obituaries roman Priče sa bečkih ulica 1980. Tales from the Vienna Streets drama Rođenja 1981. Births drama Zovem se Sarojan 1983.° My name is Saroyan roman Jermenkska trilogija 1986.° An Armenian trilogy roman Cirkus 1986.° The Circus priča Čovek sa srcem u visinama i druge priče 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories zbirka priča Ludilo u porodici 1988.° Madness in the family roman Varšavski posetilac 1991.° Warsaw visitor priča Napomena: dela sa znakom ° pored godina su posthumno objavljena U čast Vilijama Sarojana U Sarojanovom rodnom gradu Fresno, u čast velikom piscu podignuta je velika statua. Izradio ju je lokalni umetnik i Sarojanov lični prijatelj, Varaz Samjuelian (eng. Varaz Samuelian). Statua predstavlja oko četiri stope nabacanih knjiga na kojima stoji velika skulptura koja predstavlja Sarojanovu glavu. Statua se nalazi u Meripouz Aveniji u predgrađu Fresna. Pored ove, Sarojanu su odane još mnoge počasti. U zajedničkom projektu SAD i Sovjetskog Saveza, izdate su poštanske markice koje se sastoje iz dva dela: prva markica je na engleskom, a druga na ruskom jeziku. Bila je u upotrebi u obema državama. MG91 (N)

Dok su se njih dve opraštale na aerodromu u Oklandu, Mora je rekla: – Sada uživaj! Žizel Foster se nasmešila: – Naravno da hoću. Kuma joj je blago rukom dala znak da požuri ka izlazu i dodala: – Kad se vratiš,želim da vidim kako ti se oči sijaju, da nestanu ti tamni kolutovi i da ti hod bude lepršav a obrazi rumeni. Predugo si naporno radila i zato je onaj grip prešao u upalu pluća. To neka ti bude upozorenje. – Znaš da sam ja oduvek bila bledunjava. Leola je bliznakinja zlatastog tena i rumenih obraza! A neko mora da radi kako bi se Parirua održala u životu – branila se Žizel dok je proveravala putna dokumenta. Starija ţena ju je pronicljivo pogledala: – To što je generacijama u posedu tvoje porodice ne znači da život treba da posvetiš imanju. – Ali ja to volim – odvratila je Žizel. Mora uzdahnu. – Znam, znam. I previše, ali nemoj da sad poĉinjem o tome. Pokušaj da zaboraviš na farmu, stado, radnike i hipoteku u naredne dve nedelje. Kad bi to bilo tako lako! Međutim, Žizel klimnu glavom. –Važi. – Verovatno ćeš shvatiti da je Kokosov zaliv suviše bučan za tvoj ukus, barem u početku, ali pokušaj da se opustiš i zabavljaš. Možeš malo i da luduješ, mnogo da flertuješ i smeješ se – Mora se nasmešila i poljubila Žizel u obraz, a potom je blago gurnula i dodala: – I obavezno se odmaraj svako popodne. Zaista želim da ti obrazi budu rumeni kada se vratiš. Žizel ju je čvrsto zagrlila. – Mnogo ti hvala, ne samo zato što si organizovala ovo putovanje već i što si ga platila. Obećavam da ću uživati u svakom trenu. Knjigu potražite OVDE

Majka mi nije rekla da dolaze. Posle je tvrdila kako nije želela da izgledam nervozno. Iznenadila sam se, jer sam mislila da me dobro poznaje. Nepoznati ljudi bi mislili da sam mirna. Kao beba nisam plakala. Samo moja majka bi zapazila kako mi se stežu vilice i šire ionako krupne oči. Sekla sam povrće u kuhinji kad sam čula glasove ispred ulaznih vrata – ženski, svetao kao uglačani mesing, i muški, dubok i taman poput drveta stola na kom sam radila. U našoj kući su se retko čuli takvi glasovi. U tim glasovima sam čula debele tepihe, knjige, bisere i krzna. Bilo mi je drago što sam pre njihovog dolaska dobro oribala prednje stepenište. Majčin glas – šerpa, krčag – približavao se iz prednje sobe. Dolaze u kuhinju. Gurnula sam praziluk koji sam seckala na mesto, zatim spustila nož na sto, obrisala ruke o kecelju i stisnula usne da bi se opustile. Majka se pojavila na vratima, oči su joj bile dva upozorenja. Žena iza nje morala je da se sagne, toliko je bila visoka, viša od muškarca koji je išao za njom. Svi su u našoj porodici, čak i moji otac i brat, niskog rasta. Žena je izgledala kao da ju je razduvao vetar, iako je dan bio tih. Kapa joj je stajala nakrivo, tako da su se sitne kovrdže izvukle ispod nje i visile joj po čelu poput pčela, a ona ih je nestrpljivo sklanjala. Okovratnik bi joj trebalo ispraviti, a nije bio ni dovoljno krut. Sivi ogrtač zabacila je sa ramena, pa sam videla da ispod njene tamnoplave haljine raste beba. Rodiće se krajem godine, možda i ranije. Knjigu potražite OVDE

ČOVEK BEZ OBAVEZA DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 389570 Isbn: 9788664771269 Autor : Miroslav Ćurčić Izdavač : PARTIZANSKA KNJIGA Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih... Detaljnije Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih. Čovek bez obaveza upire prstom u svoje čitaoce s pitanjem da li znamo šta radimo. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Miroslav Ćurčić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač PARTIZANSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2024 Format 20 Strana 106 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Ova knjiga novinara i pisca Momčila Petrovića nastavak je velikog hita „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“. To je zbirka tematski raznorodnih kratkih i upečatljivih priča iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula, niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su skrivani od javnosti. • Koje su porodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić Broj strana: 472 Cena: 1399 din + troškovi dostave Knjigu možete poručiti i telefonom : 066 060820 ISPORUKA NA ADRESU, PLAĆANJE POUZEĆEM. POŠILJKE VAN SRBIJE SE ŠALJU NAKON UPLATE KNJIGE I POŠTARINE.

Sofija Gardner je zaprepašćeno posmatrala muškarca ispred sebe. – Mislim da vas nisam dobro shvatila… – promucala je nesigurno. Na njenom bledom licu samo su obrazi bili zažareni. Krupne tamno kestenjaste oči, širom otvorene, bile su vlažne, iako sebi nikad ne bi dozvolila da zaplače. – To je nova politika kuće, nemojte se ljutiti – Vilijam Rasel je nervozno okretao olovku u svojoj ruci. Njegovi tanki prsti na lepo negovanim rukama bili su u savršenom skladu sa ostatkom njegove pojave. Svetio sivo odelo, koje je služilo kao okvir besprekorno beloj košulji, bilo je šiveno po meri ili kupljeno u radnji nekog od poznatih dizajnerskih imena. – Kako to mislite da se ne ljutim? Upravo ste mi saopštili da sam ostala bez posla – u glasu Sofije Gardner nije bilo prizvuka prijateljstva, iako se Vilijam Rasel sve vreme usiljeno osmehivao. – Pa nije baš tako, i dalje možete da radite za nas… – trudio se da bude snishodljiv i ljubazan. – Ali… – Sofija je blago podigla svoju desnu obrvu. -Ali ne tu kolumnu. Ona je jedno od glavnih obeležja naših novina -Vilijam je sve vreme pokušavao da bude strpljiv. – Zar vam nije palo na pamet da je to zbog toga što sam je ja pisala? – Sofija je već bespomoćno širila ruke, pokušavajući da objasni svoje stavove. – Ma ne… mislim… vi ste odličan pisac, ali nama je sada neophodna reklama, bilbordi… – I zašto vam ja tu smetam? – i dalje joj nije polazilo za rukom da shvati suštinu njegove priče. – Pa za “novo lice” naših novina, potrebna su nam i nova lica novinara… Vi ste ipak na pragu četrdesetih. Nije to ništa lično. I dalje ćemo sarađivati. – Bojim se da nećemo! – Sofiji je već bilo dosta. Lupila je dlanom o sto, iznenadivši i sebe tim postupkom. Muškarac naspram nje se vidno trgao. Knjigu potražite OVDE

Stigao je, kao i obično, svega desetak minuta nakon što ju je pozvao i dobio potvrdu da će biti dobrodošao. Kao da je, potpuno siguran u njen odgovor, zvao iz automobila, iz neznatne udaljenosti od zgrade u kojoj je stanovala. Arijel nije želela da zavarava ni sebe ni njega da stvari nisu stajale upravo tako.Ona je, ma šta radila, i ma kakve obaveze imala, uvek bila spremna i raspoložena za to da bude sa Konradom, da vodi ljubav sa njim. Dočekala ga je odevena u laki, satenski ogrtač, koji je bio, baš kao i boja njenog izazovnog veša, boje cimeta. Otvorila mu je vrata naježene kože i očiju u kojima nije mogla da sakrije svoju žensku ushićenost. Nije morala da predugo čeka na to daje Konrad privije uz sebe, da posegne za njom. Najčešće je propuštao da je pozdravi, da je nešto upita, ili da joj nešto poveri.Samo bi joj se zagledao u oči. Nepogrešivo je pogađao kako se osećala. Ako bi procenio da je bila umorna, da je iza nje bio težak dan, bio bi nežniji i strpljiviji, produžavao bi predigru unedogled. Položio bi je pored sebe i beskrajno dugo joj šarao prstima po telu, dok ne bi počela da se uvija od nestrpljenja. Ali, ako bi primetio da joj oči igraju, da joj telo nemirno podrhtava, započinjao bi ljubavnu igru žustrije, svestan toga da ju je nemilosrdno privlačio, i potpuno siguran u to da će je lako osvojiti i zadovoljiti. *** U najintenzivnijem trenutku uživanja se raspršila poput svetlosti, bljesnula je poput munje, obasjala je nebo, razredila je tamu. Sve ružno se pretvorilo u lepo, sve tužno u radosno, sve glupo u mudro. Sve je došlo na svoje mesto. Sve je uspevala da prihvati i razume. Sve, pa i to, da Konrad nije mogao da bude njen. Knjigu potražite OVDE

Vojvoda je svoj nadimak “Brzi” stekao u trenutku svog rodjenja. Njegov je otac upravo promatrao kako njegov konj “Brzi” prvi prolazi kroz cilj na trkama u Epsomu. Uto mu poče prilaziti njegov upravitelj imanja, gurajuüi se kroz mnoštvo. Na trenutak mu bijaše teško obratiti na sebe pozornost svoga gospodina, jer je ovaj bio okružen čestitarima. – Oprostite, vaša milosti! – Što se dogodilo, Hunteru? – Vaša je žena upravo rodila sina! – Sina? – Vojvodin glas privuþe pozornost ljudi oko njega. – Sin! Napokon! Vojvodini su prijatelji znali da on, nakon što su mu se rodile četiri kćeri, želi sina više od bilo čega drugoga na svijetu. – Sin, i to tri tjedna prerano! – radovao se vojvoda. – ýini se da i on namjerava biti Brzi, poput mog konja koji je upravo pobijedio. Od tog trenutka Markiza od Darlestona nisu zvali drugačije nego Brzi. Nakon što je napustio sveučilište u Etonu, bijaše vrlo malo žena koje su se mogle oduprijeti njegovom privlaþnom smiješku i prelijepom licu. Bijaše opravdano tvrditi da je bio neodoljiv. Nije se radilo samo o njegovom dobrom izgledu, društvenom položaju i bogatstvu njegove obitelji, veü on bijaše toliko privlačan i stoga što je smatrao život silno uzbudljivom, zabavnom pustolovinom. **** Nastade tišina, a vojvoda poče razmišljati o onome što je upravo rekla. Oduvijek je vjerovao da mu je sve što želi na dohvatu ruke. Duboko u sebi bio je posve siguran da e se uvijek smatrati pobjednikom.Čak mu je i sada bilo nemoguće povjerovati da postoji neka čudna vrst ljubavi koja ga je sve dosad izbjegavala. Sjeti se žena s kojima je bio povezan, ako je to bila prava riječ. Pomisli na zadovoljstvo koje su mu pružile i koje je on pružio njima. Uzbudjenje, zajedno proživljeno, bijaše ponekad nalik vatrometu koji je sjao na tamnom nebu. Ljubav? Bilo je mnogo raznih vrsta ljubavi, ali uvijek nalik plamenu koji je polagano zamirao. Knjigu potražite OVDE

Pre četiri godine, Dilan, bogati student iz Oxforda, boravio je u ogromnoj francuskoj vili kod svoje prijateljice Čeri. U to vreme, Adi je radila kao kućepaziteljka u toj vili. Pod suncem Provanse, Dilan i Adi su se zaljubili i proveli nezaboravno vreme zajedno. Dve godine kasnije, njihova veza je zvanično okončana, a od tada nisu imali nikakav kontakt. Međutim, sudbina ih ponovno spaja kada se njihovi automobili sudare dok putuju na Čerino venčanje u škotskim brdima. Dilanov auto je totalno uništen i nema šanse da stigne na vreme koristeći javni prevoz. Tako Dilan i njegov najbolji prijatelj, Adi i njena sestra, i slučajni putnik koje su pokupili preko Facebooka, moraju se skučiti u malenom mini kupeu kako bi krenuli na putovanje preko pola Britanije. Dok se kreću kroz prelepe pejzaže, nevoljno se zbližavaju, a Dilan i Adi počinju preispitivati odluke koje su ih doveli do raskida. Putovanje će biti ispunjeno smešnim situacijama, nezaboravnim avanturama i iskričavim dijalozima. Kroz ova neočekivana susretanja i razgovore, Dilan i Adi će otkriti da prošlost može imati drugačije značenje i da se ljubav može roditi iznova. Hoće li ova avantura ponovno zapaliti plamen njihove veze ili će samo potvrditi razloge za prekid? “Putovanje s bivšim” je roman koji će vas nasmejati, raznežiti i podsetiti na moć ljubavi i neočekivanih susreta. Bet O'Liri nas vodi na putovanje ispunjeno emocijama, iznenađenjima i romantičnim trenucima, dok se Dilan i Adi suočavaju s pitanjima o svojoj prošlosti i budućnosti. Ova knjiga je pravi izbor za sve ljubitelje romantičnih priča koji žele da se prepuste neodoljivom šarmu i avanturama koje donosi susret s bivšom ljubavi. “Putovanje s bivšim” će vam doneti osmehe, toplinu i veru u snagu ljubavi koja prevazilazi sve prepreke.

Vrata kancelarije Denija Kola otvorila su se, i njen privlačni šef, dečačkog izgleda, ušao je u njenu kancelariju Podigao je jednu obrvu značajno i zagledao se u nju. Videla je po izrazu njegovog lica da se bori da ne prasne u smeh. Mogla je da zamisli kako je izgledala. .Bila je visoka, vitka. malih grudi, a učinilo joj se da njena priljubljena odeća ističe sve nedostatke njenog tela. Da bi slika bila još kompletnija, maskara joj se razmazala po licu. Verovatno je izgledala kao da je upravo došla iz cirkusa. — Hajde kažite — rekla mu je, gledajući ga prkosno. — Podsećam vas na klovna, zar ne? — Ja sam džentlmen, draga damo. Da nije tako, mogao bih da vam kažem baš to — nasmejao se, pokazujući dva niza belih, savršeno oblikovanih zuba. — Kena, pređimo na posao. Šta mi je danas u planu? Oduvek je i bilo tako! Sve što ga je zanimalo kad je ona u pitanju bio je posao. Nikad nije zapažao njen izgled, čak ni kafa je izgledala izuzetno loše. Bila je glupa što se trudila se obuče za njega i što se nadala da će on primetiti njenu novu garderobu. Otvorila je knjigu s dnevnim rasporedom. — Imate slučaj gospođe Bejker u vezi nasledstva u devet u sudu. U deset i trideset imate Džejmsov slučaj, a kasnije imate sastanak u komori sa sudijom Monroom. On sudi Džejmsov slučaj, zar ne? Deni klimnu glavom. — A poslepodne? — upitao je. — Slobodni ste. — Pa, to je divno! ozario se. — Imam sastanak s Margo večeras. Biće to naporno veče. U stvari, uopšte mi nije jasno kako izržavam te večeri s njom. Pokušala je da se osmehne nezainteresovano, dok joj je srce kucalo snažno pri pomisli na tamnokosu lepoticu s kojom se Deni viđao već dva meseca. Veza je postala sasvim ozbiljna, što je Keni nanosilo neizdrživi bol. Kako bi preživela kad bi se Deni oženio s nekom drugom? Činilo joj se da ga je oduvek volela. Na žalost, on je kod nje zapažao samo njeno besprekorno i brzo kucanje na pisaćoj mašini. — Da li je Regan došao? — čula je ponovo njegov glas. Osetila je da se ukočila kad je Deni spomenuo svog starijeg polubrata. Plašila se tog čoveka i osećala se neprijatno u njegovom prisustvu. Onako snažan i uvek namršten, delovao je nekako zastrašujuće. Već šest meseci radio je kao ortak sa svojim bratom. Tih šest meseci bili su najteži Keni u celoj njenoj karijeri. Nije/joj bilo jasno zbog čega je Regan ostavio svoju razrađenu advokatsku kancelariju u Njujorku i zašto je došao ovamo, u Atlantu, da se pridruži Deniju i da postane njegov ortak. Regan je već stekao ime i reputaciju jednog od najboljih advokata u zemlji, a Deni je tek završio fakultet i započeo je svoju advokatsku praksu. — Mislim da nije — odgovorila mu je. — Ja sam upravo došla i još nisam pogledala u njegovu kancelariju. — A ne biste ni pogledali ako vas ja ne nateram, zar ne? —- pogledao je zainteresovano. — Zašto vas moj brat toliko zbunjuje? Pre neki dan rekao mi je da ima utisak da se vi skrivate od njega i da izbegavate susrete s njim. Mora da vas lovi da bi vam izdiktirao nešto. Premeštala se zbunjeno s noge na nogu. Nije bila stidljiva osoba. Znala je da reaguje i da kaže šta joj nije pravo. Ali, pred Reganom uvek je bila stidljiva i zbunjena. On je izazivao nervozu u njoj i smejao joj se u lice. Osećala je da je on prezire, i uvek je imala želju da ga udari s nečim i da na taj način zbriše taj podrugljivi osmeh s njegovog lica. Naravno, nikad to ne bi uradila, jer, znala je da Deni obožava svog starijeg brata. Zato je pokušavala da izbegne neprilike tako što bi izbegavala Regana Kola. — Imam puno posla — pokušala je da objasni. — Znate i sami koliko mi vremena treba da sredim sve one spise, a osim toga, moja dužnost je i da zabavljam sve one nervozne klijente . Knjigu potražite OVDE

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

Uspavana lepotica romanticna komedija i U cara Trojana kozje usi komedija Ljubivoje Rsumovic Napisane kao drame... str 257 povez tvrd dimenzije 14,5x20,5cm izdavac Prometej Novi Sad Ljubivoje Ršumović Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd. Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa... U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka... Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini. Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju. Dela su mu prevedena na više stranih jezika. Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred). Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea. Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Više nije član Udruženja književnika Srbije. Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.

Velika, veca i najveca Jerzy Broszkiewicz Mladost, Zagreb, 1977. Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 226 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 26032023 ktj-53

Novi prevod! Autor - osoba Lindgren, Astrid, 1907-2002 = Lindgren, Astrid, 1907-2002 Naslov Pipi Duga Čarapa / Astrid Lindgren ; prevela sa švedskog Slavica Agatonović ; ilustrovala Manja Radić Mitrović Jedinstveni naslov Pippi Långstrump. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2019 Izdanje [5.] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2019 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 146 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Slavica, 1965- = Milosavljević, Slavica, 1965- Radić Mitrović, Manja, 1982- = Radić Mitrović, Manja, 1982- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja, Beograd] (broš.) Napomene Autorkina slika na presavijenom delu kor. lista Prevod dela: Pippi Långstrump / Astrid Lindgren Tiraž 2.000 Astrid Lindgren: str. 139-140 Beleška o prevoditeljki: str. 145-146. Stanje: na predlistu je bila posveta koja je prekrečena belilom, inače veoma dobro očuvano. Kako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape! Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture. Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala. Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila. Pipi ne ide u školu nego u pustolovine. Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte. Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija. Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta. U čast Pipinog sedamdesetog rođendana predstavljamo vam prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; Vimerbi, 14. novembar 1907 – Stokholm, 28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. godine našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika, a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika. Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. godine kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske. Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen. Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 – Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid. Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci. Jedan asteroid je nazvan po njoj – 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik. MG138 (N)

Godina izdanja: 1987 CRNČEVIĆ, Brana/ Dnevnik jednog ...; Beograd, BIGZ 1987.- 261str. (Džepna knjiga BIGZ Beletristika). Можете га волети или не, сматрати да је исправан или погрешан, да је политички коректан или некоректан. Бранислав Брана Црнчевић је човек који никога није остављао равнодушним. Много тога што је говорио данас се цитира. Ја издвајам један део из књиге „Дневник једног…“ за који сматрам да нас одлично описује. До танчина. Ако ми западне част да будем жртва, а будем могао да бирам чија ћу жртва бити, волео бих да будем Српска жртва. Само Срби и неки други Словени, које нисам тако пажљиво као Србе проучавао, имају према жртви људски, хуман и лирски однос. Немци заборављају жртве. У Француској бити жртва значи бити неспретан. Швеђани сматрају да је бити жртва знак примитизма. Енглези су ту ствар обавили у тами средњег века. Велике силе сматрају да је непристојно то радити код куће. Швајцарци то одбијају. Италијанима је то смешно. …Срби су моји фаворити… Зато што сам и ја Србин, па та ствар остаје некако међу нама, постаје присна, пријатељска и топла. Кад Србин Србину смести то се памти, приповеда, оплакује! И џелат и жртва остају у тамним просторима смрти некако збратимљени, неразлучни, бесмртни. Као Вожд Милош и Вожд Црни Ђорђе и многи од њих мањи примери. Увек је тако бивало: Један је Србин мало мртав зато што га је други Србин мало убио! Лака им је била Српска земља, весела им била Српска песма, обојици! Душа је Српска покајничка, а очи Српске богате сузама. А бити ожењен, опеван и оплакан, то је навише што један мртав човек може доживети. А, ако не буде имао ту част? Ником ништа. Живећемо, па ко дуже! И тако жив и у животу и ту се може, неко мање неко више, бити жртвом. И ту су Срби моји фаворити. Ако будем одбачен, Срби ће ме најдаље одбацити, ако будем понижен, Срби ће ме највише понизити, може да се вређа ко хоће, ја у своје имам највише поверења! ПОНЕКАД ЈЕ ТЕШКО БИТИ СРБИН, ПОНЕКАД ЧАСНО, АЛИ НИКАД ДОСАДНО…

VEČE Voz u koji ulazim uveče, onaj u 17.56, nešto je sporiji od jutarnjeg – treba mu jedan sat i jedan minut – čitavih sedam minuta više od jutarnjeg voza, uprkos tome što se ne zaustavlja na dodatnim stanicama. Nema veze, jer kao što ujutru ne žurim da stignem u London, tako ni uveče ne žurim da se vratim u Ešberi. Ne zato što je to Ešberi, iako je mesto samo po sebi dovoljno sumorno, gradić koji je nikao poslednje dekade XVII veka i raširio se poput tumora po srcu Bakingamšira. Ništa bolji, ništa gori, ništa drugačiji od većine takvih varošica, sa centrom punim kafića, prodavnica mobilnih telefona i sportske opreme, okružen prstenom predgrađa, iza kog je carstvo multipleks bioskopa i supermarketa. Ja živim u umereno otmenom i relativno novom naselju, u delu grada gde trgovački centar postepeno prelazi u stambeno područje, ali to mi nije dom. Moj dom je viktorijanska kuća pored pruge, ona koju sam delimično posedovala. U Ešberiju ne posedujem nekretnine, nisam čak ni stanarka, samo podstanarka, neko ko deli jedan neupadljiv i pristojan dupleks sa Keti, zahvaljujući njenoj ljubaznosti i dobroti. Keti i ja smo drugarice od fakulteta. Poludrugarice, zapravo, nikada nismo bile tako bliske. Na prvoj godini je živela u sobi preko puta mene i pohađale smo ista predavanja, tako da smo se prirodno udružile tokom tih prvih nedelja privikavanja na studentski život, pre nego što smo upoznale ljude sa istim interesovanjima. Posle prve godine smo se retko viđale, a posle fakulteta skoro uopšte nismo, osim na ponekom venčanju. Ali u trenutku kada mi je pomoć zaista bila potrebna, ona je slučajno imala sobu viška i nekako je imalo smisla da se tu uselim. Bila sam tako sigurna da će moja nevolja trajati svega nekoliko meseci, najviše pola godine, prosto nisam znala šta drugo da radim. Nikada nisam živela sama, iz roditeljskog doma otišla sam u podstanare sa Tomom, nikada nisam mislila da ću živeti sama, strepela sam od te ideje, i stoga sam prihvatila njen predlog. I ovde sam skoro dve godine.

Izvršni direktor u Ministarstvu industrije je nestao: važna ličnost, i to nešto što ne bi trebalo da se desi. Stvari za Kondea komplikuje to što je poznavao čoveka o kome je reč, Rafaela Morina Rodrigeza, iz srednje škole — i da je Rafael oženio devojku u koju je bio zaljubljen, Tamaru. Istraga slučaja izvlači stara sećanja na bezbrižnije dane — a to su scene skoro slobodne asocijacije, Kondeove stare drugare (i promene kroz koje su svi prošli u protekle decenije ili dve) i ta različita vremena u kojima je Padura posebno dobar . Današnjost se takođe vodi prilično dobro, sa svima starijima i pomalo umorni od sveta, nerazumevajući šta je sa svime postalo, i često na ivici razočaranja. Rafael se dobro snašao, ali čim Konde počne da njuška okolo, pronalazi neke mutne stvari. Čini se da je Rafael bio privilegovaniji u svojoj vladinoj poziciji, ali je potrebno neko vreme da se utvrdi ko je imao prave podsticaje da želi da ga se otarasi. Smešten na komunističkoj Kubi, Padura prenosi osećaj mesta i lokalne poteškoće (iako svakodnevni život nije mnogo drugačiji nego na mnogim drugim mestima). Glavne razlike se jasno uočavaju: Znate šta putovanje znači za svakoga, ne samo u ovom preduzeću već i u zemlji u celini. Osoba koja putuje oseća se drugačije, odabrano, kao da je probila zvučnu barijeru… Policijski proceduralni aspekt Havane Blue je prilično osnovni, iako Kondeov pristup istrazi i ispitivanju svedoka omogućava pristojan obilazak Havane tog vremena. Dobar je u onome što radi — a njegov šef zna da je on čovek za taj posao: Nije da Konde ima mnogo izbora u bilo kojoj od stvari: osećaj neizbežnosti visi nad skoro svakim aspektom romana. Zabavna mešavina američkog tipa noara sa sparno kubanskom atmosferom, Havana Blue je prijatno malo čitanje. Havana Blue je prvi roman u seriji Mario Conde. Njegov originalni naslov na španskom Pasado Perfecto (Past Perfecto) krije ironičnu referencu i na „savršenu prošlost“ Rafaela Morina i na „savršenu prošlost“ Kube, pre takozvanog „posebnog perioda u vreme mira“, vremena duže ekonomske krize čiji je početak 1991. godina nakon raspada Sovjetskog Saveza. Iako se radnja dešava 1989. godine, prvo kubansko izdanje objavljeno je 1991. Takođe je zanimljivo primetiti da prošlost i sadašnjost igraju istu ulogu tokom radnje. Padura koristi treću osobu da upućuje na stvarne činjenice, dok koristi prvu osobu u flešbekovima Marija Kondea. Radnja se odvija prvih dana 1989. 1. januara, poručnika Maria Kondea iz policijske uprave Havane probudi uporni telefonski poziv. Ima užasan mamurluk nakon proslave Nove godine. Njegov šef zove zbog hitnog slučaja. Nestao je Rafael Morin, visoki funkcioner, šef kompanije za uvoz i izvoz u Ministarstvu industrije. Ispostavilo se da je Morin Kondeov poznanik iz starih školskih dana, sjajan student koji se oženio Tamarom, devojkom koju je Konde želeo. Tokom ove istrage Konde mora da se suoči sa devojkom svojih snova i snovima svoje mladosti. Kao što je često slučaj sa Padurinim knjigama, radnja je od manjeg značaja. To je samo izgovor da se pruži portret Havane i njenih ljudi pod totalitarnim režimom koji ne dozvoljava najosnovnije oblike slobode. Padura koristi elemente policijske procedure da bi kritikovao političke i društvene strukture društva u kojem se radnja odvija. Leonardo Padura je rođen u Havani 1955. Diplomirao je španski jezik i književnost na Univerzitetu u Havani, a radio je kao scenarista, novinar i kritičar. Autor je eseja, zbirki kratkih priča, ali je najpoznatiji po seriji krimi romana sa detektivom Mariom Kondeom u glavnoj ulozi. Oni su prevedeni na mnoge jezike i osvojili su prestižne književne nagrade kao što su Cafe Gijon nagrada 1995. Hametova nagrada za najbolji kriminalistički roman 1997., 1998. i 2005., Premio de las Islas, 2000. godine, u Francuskoj, nagradu Brigada 21 za najbolji roman godine, kao i nekoliko izdanja Nagrade kubanske kritike i Nacionalne nagrade za roman iz 1993. Serija Mario Conde, koju su hvalili i čitaoci i kritičari, do sada se sastoji od šest romani: Pasado perfecto (Havana Blue), Vientos de cuaresma (Havana Gold), Mascaras (Havana Red), Paisaje de otono (Havana Black), Adios, Hemingvai (Adios, Hemingvai) i La neblina del aier (Havanska groznica).

61054) ZAROBLJENIK ŠUMSKE KUĆE , Anđelka Martić , Mladost Zagreb 1989 , biblioteka Vjeverica Anđelka Martić (Zagreb, 1. maj 1924 – Zagreb, 11. novembar 2020) je književnica i prevodilac, poznata po svojim delima za decu. Njeno najčitanije delo je kratki roman Pirgo, priča o prijateljstvu dečaka i srne tokom Drugog svetskog rata. Rođena je u Zagrebu 1. maja 1924. godine. Odrasla je na zagrebačkom Trešnjevcu, u porodici sa troje dece, od kojih je bila srednje dete. Otac joj je umro 1933. godine, a majka je često bila odsutna zbog bolesti, pa je Anđelka provodila vreme kod bake i dede po ocu na selu. To detinjstvo između sela i grada kasnije će postati jedan od njenih glavnih motiva i inspiracija, a opisala će ga u mnogim svojim knjigama. Početkom Drugog svetskog rata završio je tadašnju Srednju trgovačku školu u Zagrebu. Nakon što je, kao aktivni ilegalac i član Komunističke partije, njen stariji brat Ivica 1941. zarobljen u Zagrebu i ubijen u Jasenovcu 1942. godine, Anđelka Martić odlazi u partizane i radi kao ratni dopisnik 28. slavenske divizije. Prve pesme joj je objavio Grigor Vitez u časopisu Kulturni prilozi koji je izlazio na Papuci. Učestvuje u oslobađanju Beograda, gde dobija orden za hrabrost spasavajući ranjenog kapetana ispred neprijateljskog tenka. Posle oslobođenja Beograda postao je član redakcije lista Prve jugoslovenske armije Za pobedu. Posle rata radila je kao novinar u listovima Vjesnik i Omladinski borac i u dečjem časopisu Pionir. Bila je glavni i odgovorni urednik časopisa za djecu Radost i glavni urednik izdavačke kuće Naša djeca u Zagrebu. Od 1954. bila je članica Društva hrvatskih književnika. Pisala je pesme, crtane filmove, dečje priče i tekstove za slikovnice; objavljena je i knjiga proze za odrasle. Najznačajniji je autor hrvatske ratne proze za decu, a piše i autobiografska dela i fantastičnu prozu u stilu Ivane Brlić-Mažuranić. Njena dela su prevođena na mnoge strane jezike, od poljskog, češkog, ruskog i italijanskog do esperanta, kineskog i farsi. I sama je prevela veliki broj knjiga sa slovenačkog jezika. tvrd povez, format 17 x 21 cm , latinica, 130 strana, ilustracije Ratko Janjić Jobo , posveta na predlistu

Ne mogu baš mnogo da kažem jer je ova knjiga iskušenje prilično velikih razmera i treba je doživeti! Imao sam od prve stranice, a onda mi se zaglavio u mozgu nakon što sam je zatvorio! Savršen je za ljubitelje slasher-a i izgrebaće sve užase i svrbež krvi koji imate! Apsolutno ga preporučujem ljubiteljima horora !! Bilo je ludo, ali sjajno!! Na Baltičkom moru niko vas ne čuje kako vrištite. Večeras se 1200 putnika pridružilo krstarenju između Švedske i Finske. Škripavi stari brod putuje istim putem, napred-nazad, svakog dana u godini. Ali ovo putovanje će biti drugačije. Usred noći trajekt je iznenada odsečen od spoljašnjeg sveta. Nema gde da se pobegne. Ne postoji način da kontaktirate kopno. I niko ne zna kome mogu verovati. Dobrodošli na brod Baltic Charisma. „Krvno krstarenje je zastrašujuće i zastrašujuće stvarno, obavezno štivo za fanove Stivena Kinga i Džona Ajvidea Lindkvista“ – Elizabet Hend, autorka Generation Loss and Hard Light. „Krvava krstarenje“ je u potpunosti smeštena u periodu od 24 sata na krstarenju alkoholom koji povezuje Švedsku i Finsku, tako da je širenje tako tanke priče na 560 stranica jednostavno previše. Ljudi idu na ovaj brod da se napiju, igraju, zabave i napuste svoje živote za taj dan. Radnja prati mešavinu putnika i osoblja sa pojedinačnim poglavljima nazvanim po liku, kao što je „Marianne“ koja je jedna od većih i naklonjenijih grupa koju pratimo. Ukupno ih ima desetak, a nekoliko njih se dodaje kako roman napreduje. Većina njih je bila prilično dosadna, što nije unelo mnogo efekta priči, a pošto je radnja smeštena u tako kratak period, malo je bilo u pozadini priča koje bi oživele jednodimenzionalnu grupu. Možda mislite da bi priča od 24 sata mogla povećati intenzitet, ali iz bilo kog razloga je pala, možda je nešto izgubljeno u prevodu. Natprirodna zaraza počinje nakon oko 20% ovog dugog romana i previše sličnih scena koje su se ponavljale i blage. Problem sa postavljanjem takve priče na čamac je u tome što postoji samo toliko, veoma ograničeno, načina na koje se ona može odigrati. Na kraju, uvek možete izabrati da skočite preko palube! (kao što radi jedan lik…) Putnici su hrome patke i lako ih je ubiti jer ima tako malo mesta za skrivanje, a pošto se to dešava tako brzo, nema nikakvog osećaja za stvaranje straha. Kao što sam već rekao, unapredjeni publicitet je naivno uporedio Matsa Strandberga sa Stivenom Kingom koji je napisao knjigu o sporim i postepenim infestacijama vampira u „Salem's Lot” ili briljantnim Robertom Mekamonom koji je to radio više od nedelju dana u „Oni žeđ” ili nedavno Giljermom del Torom i Čak Hogan u trilogiji „The Strain“. Ovaj roman nema apsolutno ništa da ga uporedi sa glavnim delima u žanru, a svakako ne sa tri koja sam upravo proverio. U „Blood Cruise” imamo momke i devojke koji pevaju karaoke jedan minut i beže za život nekoliko minuta kasnije nakon što su kupili kriglu i nemaju načina da se brane osim što koriste svoje visoke potpetice kao oružje. Ali hej, ovo je Švedska, tako da bar postoji evrovizijska veza tamo negde! Ali za tako veliku knjigu zaista je nedostajalo napetosti i nisam mogao da ne osetim da postavka stola iz Formica čamca nije pomogla. Zanimljivo, jedan od „likova“ je i sam čamac „Baltička harizma“, što je bila jedna od zanimljivijih sekvenci. „Blood Cruise“ je imao nekoliko dobrih ideja, jer su neki od istih likova nakon što su se zarazili dobro funkcionisalo, a način na koji su duže zaraženi videli nedavno preobraćene kao ‘novorođenčad’ je bio lep dodir, ali mnogi od njih su jednostavno izgubljeni u samoj dužini knjige. Same transformacije, ispadanje zuba i sve to, takođe su bile prilično cool. Na kraju krajeva, pozadinska priča o tome odakle je zaraza nastala nije bila ništa novo i nije me posebno zgrabila ili ubedila na bilo koji širi natprirodni način. Skakanje od lika do lika postalo je zamorno, u nekim momentima su veze poglavlja bile veoma male, i počeo sam da zbunjujem nekoliko njih dok su se spajali. Kada je zaraza počela da potresa, većina likova je bila u istoj nevolji, tako da je zaista trajala predugo i nedostajao je lik koji bi se istakao kao heroj ili neko za koga bi se navijao. To je zapravo vampir na čamcu (560 stranica) i nema smisla maskirati ga u bilo šta drugo. Veoma ste dobrodošli da se ne slažete, ali takođe bih rekao da je njegova IA trilogija „Engelsfor“ znatno izazovnija od ove. PDF Pregled Knjige

Iz knjige: Reacher je otpio vodu iz boce. Momak u najboljoj tjelesnoj kondiciji koga je ikad upoznao bio je jedan belgijski vojnik koji mu je smrtno ozbiljan rekao da je za održavanje kondicije najvažnije da svaki dan piješ šest litara mineralne vode i onda možeš raditi štogod želiš. Za Reachera pet litara je približno jedan galon, a pošto je Belgijanac bio upola manji od njega, onda bi trebao piti dva galona vode dnevno. Deset boca. Tog pravila se pridržavao otkako je došao na vrele Keyse i dobro se osjeća. Nikad se nije bolje osjećao. Svaki dan u četiri popodne sjedi za istim tamnim stolom i pije tri boce negazirane vode sobne temperature. Sad je ovisan o vodi kao što je nekad bio ovisan o kavi. Stariji muškarac naslonio se na šank i ispijao pivo. Gledao je naokolo. Osim Reachera i barmena nije bilo nikoga. Stariji muškarac se odmaknuo od šanka i zakoračio prema njemu. Mahnuo je s bocom piva u ruci i gestom upitao, je li slobodno? Reacher je glavom pokazao slobodnu stolicu i otvorio treću plastičnu bocu vode. Tip se sručio na stolicu. Jedva se smjestio. Navikao je držati ključeve, novac i rupčiće u džepovima hlača, pa su njegovi široki bokovi bili još širi. »Vi ste Jack Reacher?« upitao ga je. Nije iz Chicaga ni Bostona. Sigurno iz New Yorka. Imao je isto glas kao jedan tip koga je Reacher poznavao, a prvih dvadeset godina života nije otišao dalje od stotinjak metara od Fulton Streeta. »Jack Reacher?« opet je upitao stariji muškarac. Izbliza je zamijetio da ima sitne, pametne oči i guste obrve. Reacher je otpio vodu i pogledao ga kroz bistru tekućinu u svojoj boci. »Vi ste Jack Reacher?« upitao ga je treći put. Reacher je odložio bocu na stol i odmahnuo glavom. »Nisam«, slagao je. Stariji muškarac se razočarano skutrio na stolici. Pogledao je na sat na zapešću. Nagnuo se prema naprijed kao da će uspraviti zdepasto tijelo, ali nije ustao, kao da ima vremena na pretek. »Četiri sata i pet minuta«, rekao je. Reacher je kimnuo glavom. Tip je s praznom bocom piva mahnuo barmenu koji mu je donio još jedno pivo. »Vrućina«, rekao je. »Slabo je podnosim.« Reacher je opet kimnuo glavom i otpio vodu. »Poznajete li izvjesnog Jacka Reachera?« upitao je taj tip. Reacher je slegnuo ramenima.

I te noći je sela na prag i oslonila se na dovratak. Bila je više nego obično zabrinuta za Taliju, jer je prošlo vreme u koje je trebalo da se vrati kući. To, što je Talija kasnila, nije predstavljalo nikakvu novost. Samo je Arijana osećala sve veću nemoć da se nosi sa sestrinom neodgovornošću, sa njenom bezobzirnošću. Iako nikada nije bila preterano poslušna, Talija je u proteklih nekoliko nedelja pokazivala sve veći otpor prema starijoj sestri. Postala je bezobraznija, odbijala je da je sluša, izbegavalaje njeno društvo. Češće je ispoljavala njoj svojstvenu nervozu. Nije se ustručavala da pokaže nezadovoljstvo. Umela je da napravi scenu.Arijana je slutila da je neki događaj naveo Taliju da postane grublja i neozbiljnija, da se distancira od starije sestre, jedinog člana porodice. Svakodnevno je pokušavala da razgovara sa njom o razlozima zbog kojih se promenila, zbog kojih je svoju sestru proglasila za neprijatelja. Ali, sve se završavalo svađom i Talijinim izlivima besa. Maksimalno popustljiva, Arijana je izbegavala da postavlja uslove Taliji, da bude strožija prema njoj. Slutila je da bi to moglo da dovede do neželjenih posledica, do još većeg Talijinog udaljavanja.Zato je vodila računa o njoj na tihi način, prateći njeno ponašanje i pokušavajući da je nenametljivo usmerava na pravi put. I čekala ju je, svake večeri, da se vrati iz sela, gde je radila u jednoj prodavnici. Sedela bi na pragu i osluškivala zvuke, duboko zabrinuta koliko za Talijinu, toliko i za svoju budućnost.Ali, te noći ju je umor savladao. Savladala ju je savršena tišina, koja je dozvoljavala da se čuje kako kaktusi u pustinji dišu. Jedna sova je ispuštala ritmične, uspavljujuće zvuke. U daljini su treperila svetla Filjahermose, grada koji je važio za administrativni centar tog dela Meksika. **** U dva koraka je stigao do Arijane i počeo da obilazi oko nje, odmeravajući je od glave do pete. – Kako si rekla da se zoveš? – upitao ju je, po drugi put. – Ja vas ne razumem… – Arijana se osetila kao plen, uhvaćen u klopku. Užasno ju je uplašila nagla promena u ponašanju i raspoloženju Andresa Arande. Ustuknula je od njegove gorostasne pojave, od toga što je bio opasno zgodan, što je bio neuobičajeno privlačan. – Zbog čega me gledate tako?! – sve i da je htela, ne bi uspela da zvuči pribranije. – Nisam došla da vam ponudim sebe… – Misliš da bih bio zainteresovan za takvu ponudu? – mrmljao je Andres, ne prestajući daje odmerava. – Koliko imaš godina? Knjigu potražite OVDE

Autor - osoba Palacio, R. J., 1963- = Palasio, R. H., 1963- Naslov Agi & ja : tri priče o Čudu / R. H. Palasio ; [prevod sa engleskog Nikola Živanović] Jedinstveni naslov Auggie & Me. srpski jezik Ostali naslovi Agi i ja Vrsta građe roman URL medijskog objekta dečje, opšte Jezik srpski Godina 2018 Izdanje 1. Deretino izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 2018 (Dereta : Beograd) Fizički opis 330 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Nikola, 1979- = Živanović, Nikola, 1979- Zbirka ǂBiblioteka ǂTeen / [Dereta, Beograd] Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Julijanovo poglavlje; Pluton; Šingaling. (broš.) Napomene Prevod dela: Auggie & Me / R. J. Palacio Tiraž 1.000 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autorki „NE MOŽEMO DA BUDEMO PRIJATELJI SAMO KAD NAM TO ODGOVARA. ZA PRAVA PRIJATELJSTVA VREDI SE MALO VIŠE POTRUDITI!” Roman „Čudo“, dirljiva priča o Avgustu Pulmanu, desetogodišnjaku sa deformacijom lica, osvojio je simpatije čitalaca širom sveta. Međutim, sada o Agijevom životu i zbivanjima u školi „Bičer” saznajemo iz malo drugačije perspektive: iz ugla školskog siledžije Julijana, iz ugla Agijevog davnašnjeg prijatelja Kristofera i, na kraju, iz ugla Agijeve nove školske drugarice Šarlot. Roman „Agi & ja“ nije zamišljen kao klasični nastavak, jer ne prati dalje događaje iz života glavnog junaka „Čuda“ – to je prepušteno mašti čitalaca. U fokusu i nije Agijev lik, već njegov uticaj na živote ova tri junaka. Autorka nam na vrlo upečatljiv način pokazuje kako ista priča može imati različita tumačenja, zavisno od posmatrača. Da li je Julijan zaista samo bezobrazni siledžija ili se ispod tog oklopa okrutnosti krije nešto drugo? S kakvim sve izazovima i iskušenjima je Kristofer morao da se suoči zbog svog prijateljstva sa Agijem? Zbog čega je zapravo Šarlot fina prema Agiju? Ove tri priče objedinjene su u jednu čarobnu knjigu, koja, poput Čuda, govori o prijateljstvu, lojalnosti, plemenitosti i ljubaznosti i uči mlade značaju saosećanja, prihvatanja različitosti, tolerancije i pristojnog ophođenja prema drugima. „Ne samo pratilac Čuda već i svojevrsno čudo.“ – Kirkus Reviews R. H. PALASIO je dvadeset godina radila kao dizajner korica za knjige, sve vreme maštajući da napiše i ilustruje sopstvenu knjigu. Nakon debitantskog romana Čudo (2012), po kome je 2017. snimljen i istoimeni film, autorka je objavila i romane Agi & ja: tri priče o čudu (2015), 365 Days of Wonder: Mr. Browne’s Precepts (2016) i We’re All Wonders (2017). Za izuzetno kratko vreme njena dela dostigla su ogromnu popularnost kod čitalaca svih uzrasta. R. H. Palasio živi u Njujorku, sa dvojicom sinova, dva psa i jednim mužem. MG24 (N)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kestner, Erih Naslov Blizanke / Erich Kästner ; [preveo Gustav Krklec ; ilustrirao Đuro Seder] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1982 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1982 Fizički opis 125 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krklec, Gustav Seder, Đuro Zbirka Vjeverica Napomene Prevod dela: Das doppelte Lottchen. Emil Erih Kestner (Erich Kästner; Drezden, 23. februar 1899 – Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar, poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899–1919 Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864–1953), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919–1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme „Abendlied des Kammervirtuosen“ (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući „Melkjor Kurc“ (Melchior Kurtz), „Piter Flint“ (Peter Flint), i „Robert Nojner“ (Robert Neuner). Berlin 1927–1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe. Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi. Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine. Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu – Šarlotenburg. Berlin 1933–1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov „Neophodan odgovor na suvišna pitanja“ (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: „Ja sam Nemac iz Drezdena u Saksoniji Otadžbina me ne pušta Ja sam poput drveta koje je uzgojeno u Nemačkoj Verovatno će i tamo uvenuti.“ Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): „Rođen sam u najlepšem gradu na svetu. Čak i ako je tvoj otac, dete, bio najbogatiji čovek na svetu, ne bi mogao da te odvede da ga vidiš, jer ono više ne postoji... Za hiljadu godina izgrađena je njena lepota, za jednu noć je potpuno uništena“. Minhen 1945–1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu „Luis Kerol“ 1961. godine. Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je „Lessing-Ring“ zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY – International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade. Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za „Deutsche Grammophon“ uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002. MG55 (N)

Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Kestner, Erih Naslov Čovječuljak / Erich Kastner ; [preveo Gustav Krklec ; ilustracije izradio Đuro Seder] Jedinstveni naslov ǂDer ǂkleine Mann. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1967 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 172 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krklec, Gustav Seder, Đuro Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Karton) Napomene Prevod dela: Der kleine Mann. Emil Erih Kestner (Erich Kästner; Drezden, 23. februar 1899 – Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar, poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899–1919 Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864–1953), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919–1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme „Abendlied des Kammervirtuosen“ (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući „Melkjor Kurc“ (Melchior Kurtz), „Piter Flint“ (Peter Flint), i „Robert Nojner“ (Robert Neuner). Berlin 1927–1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe. Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi. Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine. Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu – Šarlotenburg. Berlin 1933–1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov „Neophodan odgovor na suvišna pitanja“ (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: „Ja sam Nemac iz Drezdena u Saksoniji Otadžbina me ne pušta Ja sam poput drveta koje je uzgojeno u Nemačkoj Verovatno će i tamo uvenuti.“ Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): „Rođen sam u najlepšem gradu na svetu. Čak i ako je tvoj otac, dete, bio najbogatiji čovek na svetu, ne bi mogao da te odvede da ga vidiš, jer ono više ne postoji... Za hiljadu godina izgrađena je njena lepota, za jednu noć je potpuno uništena“. Minhen 1945–1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu „Luis Kerol“ 1961. godine. Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je „Lessing-Ring“ zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY – International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade. Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za „Deutsche Grammophon“ uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002. MG26 (N)