Evo knjige koja se pojavila s razlogom. I razložno. U tekstovima Mile Filipović našli su se relevantni komentari u kojima se pretežno prepliću američki događaji, tamošnje ličnosti i svakodnevica velike zemlje, koju su mnogi nekritički videli kao ostvarenu utopiju. Njeni zapisi s lakoćom stižu do onih kojima su namenjeni. U njima dominiraju slike izopačenosti američkog političkog života, neadekvatnosti političke kulture i neprikladnosti svakodnevnog načina života. Svoja ubeđenja autorka je obojila kritičkom opservacijom. Njena sagledavanja su umna, ironična i uverljiva, čak i proročka. Duhovite i pronicljive ocene aktuelne američke stvarnosti, viđene iznutra, prate dobra civilizacijska predviđanja i još bolje političke procene. Lucidnoj analitičarki ne promiču ni uvrežena i stereotipna mišljenja, ni ukorenjene predrasude, ni prizemni pragmatizam, ni posledice neoliberalne recesije, ni trivijalnost instant zadovoljstava, ali ni ona latentna zbivanja kao što su manipulacija svešću, skriveni rasizam i mreže zarobljenosti postvarenim odnosima i lukavstvom interesa. Tu je i ono što je vidljivo ali i ono što se nazire, nagoveštava i pretpostavlja. Nespokojna i setna zbog političkog mrtvila i uspavanosti naše zaboravljene i zapostavljene dijaspore, još nespokojnija zbog prljave i nedobronamerne propagande koja je pratila našu nedavnu tragičnu istoriju, Mila Filipović pokazuje da i pogled zdravomislećeg, objektivnog i pametnog posmatrača sa strane, sa distance, ima mnogo više smisla i verodostojnosti nego uzavrele strasti sluđenih patriota. Zadovoljstvo u čitanju njenih kolumni neće izostati jer se i zbog stilske jednostavnosti, neposrednosti i spisateljskog umeća doživljavaju kao ispovest iskrenog prijatelja u tišini noći. A sve što je u ovom spisu zapisala ova naša autorka, koja živi i radi u svetu, pokazuje kako izgleda sloboda kazivanja i sloboda mišljenja kao vrednost javnog postojanja. Ratko Božović

Potpun nаslov knjige Ceger pun ljubаvi trebаlo bi dа glаsi Ceger pun pričа o ljubаvi. Sve ove krаtke priče zbivаju se u epicentru vаroši i grаdovа, nа pijаčnim trgovimа, počev od Vršcа, rodnog piščevog grаdа, i Bečа, u koji je zаlutаo vršаčki ceger gospođe Jelene Todorović, pа do Beogrаdа i njegove Bаjloni-jeve pijаce u Skаdаrliji. U nekim pričаmа zа-mirisаće zlаtiborski med nа Zlаtiborskoj pijаci, ili slаnkаsti jetki miris pjаce u Rovinju, а u zаvršnoj priči „Rаstаjаnje sа Elvirom“ žuto mediterаnsko cveće sа pijаce u Trebinju. U intimi pijаcа, nа kojimа i nepoznаti ljudi ostvаruju bliske kontаkte, nа kojimа se, često, osećаmo poput vernikа u crkvi zа vreme ne-deljne liturgije, ljubаv prosine među ljudimа kаo nаjviši vid ljudskosti. Priče o tome nаšle su se u piščevom cegeru zаjedno sа kupljenim i pаžljivo složenim bаkаlukom. Iz tog cegerа izvаđene, one nа nov i neuobičаjeno iskren i prisаn nаčin govore o ljubаvi. Orošene su intenzivnim sećаnjem, zаlelujаne ritmom lirske proze koju ćete slušаti kаo „muziku koju volite“.

Imali smo pre godinu dana veoma inspirativnu i sasvim uverljivu, a ponajviše pitku knjigu Nikole Ninkovića o neodoljivosti stare višnjevače, sremačkog nektara, sa njenom skoro iskonskom istorijom i sa dosta drevnih i manje drevnih tajni kako se ona pravi. Zašto dosta? Zato što ih u izvesnim nijansama ima neverovatan broj, da je i ovakvom višnjevačologu, kakav je Nikola Ninković, ponešto tada ostalo nedostupno. O tome, doduše usputno, ponešto svedoči i ova knjiga. Posle ove knjige probali smo jednu opisanu višnjevaču i uverili se, u nazdravlje nam, u mnoga njena svojstva svih hvala vredna. Tada smo predvideli da se Ninković na ovoj knjizi o višnjevači neće zaustaviti. I evo, razvezao mu se jezik. Evo Priča uz Sremačku višnjevaču koje su izvornog porekla, ali od strane Ninkovića prikupljane i ispisane njegovom veštinom koliko prepričavanja još više dodavanja. One su glavno meze, uz sva moguća koja idu uz višnjevaču, ali i glavno ishodište uživanja u višnjevači. Zato ove priče treba i čitati uz višnjevaču. Ako je nemate, onda morate zamišljati da ih čitate uz nju. U dobra vremena televizije priče bi bile dobar predlog za zanimljivu seriju. Ovako, ova duhovita knjiga je dobar prilog za karakterologiju Sremaca. Knjiga je posvećena Sremicama, koje inače prave višnjevače za one koji domišljaju ove priče. Izdavač i urednik su posle prve Ninkovićeve knjige probali višnjevaču. Posle ove knjige nećemo probati Sremice. Milovan Vitezović

Život jeste čudo koje izmiče, i oku i peru, ali dat je nekima dar,čulo, da se podmetnu kao živi papir, i prime otisak. Takvim je čulom ulovljen i otisnut Spomenar Branislave Marković. Kao pečat života. Takvo osvrtanje na život ne preti time da će iko biti skamanjen. Ni onaj koji se osvrće, ni oni koje on sećanjem priziva. Naprotiv, utvrđuju se upravo i jedino oni trenuci u kojima smo uistinu bili živi, jer smo oslušnili drugog i pokazali ljudskost u doticanju sa njim. O takvim doticajima svedoči ova knjiga. Branislava Makrović ima toplinu i trepetnost za drugog. I budnost. Tri palice koje otvaraju kao tri svežnja ključeva. Tačnije, pred njima se čaura života otvara sama jer joj je dozreo čas. Zlata Kostić

Visoko vrednovana proza u književnoj kritici. Reč je o autoru izuzetnog stila, preciznosti jezika. Teško je danas naći takav prozni postupak. Kuzmanović je erudita ogromnog znanja i truda. Zbirka priča je sastavljena iz tri ciklusa: Pekmez, Tri dvadesetogodišnjaka i jedan sedamdeseto-godišnjak i Kiosk „Damask”.

U zbirci su zastupljene 23 priče – ženski jezik i ženske teme: Poreklo vatre i žene, Uzak kaluđer, Rasuti konj i princ, Smilja među brodarima, Mafijaš i Srpkinja, Tužne žene u tri rečenice, Zašto devojke više nisu nevine…

Ova istraživačka studija je etnojezička i književna analiza jednog dragocenog dela naše istorije. Mitovi i legende, predanja iz ovog kraja su u potpunosti istraženi. U pitanju je ogroman rad i materijal istraživača i tradicija koja će, bar delom, biti sačuvana u ovoj knjizi.

„Dragi čitaoci, Činjenica da držite ovu knjižicu u rukama dokaz je da su se naši životi u jednom trenutku dotakli. Kako su se dotakli naši životi, tako se dotiču i životi svih jedinki na planeti. Naše priče isprepletane su nevidljivim nitima koje sežu do prapočetka. I zar to nije divno! Ujedno, sve priče i sva iskustva deo su jedne jedinstvene neprekidne priče. Akteri priča koje ćete čitati zaista postoje. Ako se zapitate gde su i kako ćete ih prepoznati evo odgovora – lako, o njima se pišu knjige. Motivacione životne priče koje su svuda oko nas. Ako ovazbirka u ovom sveopštem haosu savremenog života učini da bar nakratko zastanemo, onda je njena svrha ispunjena.”

Pukаo rаvаn Srem preko strаnicа ove knjige. Posle dve knjige o stаroj sremаčkoj višnjevаči, direktno i posredno, koje su ovo piće slаvile više nego što su slаvljenа pićа bogovа, kojom su i nаjveće zdrаvice ikаdа nаpisаne, evo i treće knjige egzаltаcijа Nikole Ninkovićа. Ako je u prve dve knjige bio prostor zа duševne poduhvаte i uživаnjа, Srem je zа Ninkovićа u ovoj sаmа dušа. On ovde, kroz obične ljudske delаtnosti i ponаšаnjа, otkrivа mitologiju ljudskog životа u Sremu. A tom životu se morа nаzdrаviti, nаrаvno stаrom višnjevаčom, zаto je nа krаju knjige i recept zа prаvljenje. Mаdа ovo nije zаpisаno, mislim dа je Nikolа Ninković uveren dа su Adаm i Evа bili Sremаc i Sremicа, jer on kićeni Srem kiti tаko kаo dа je ne sаmo njegov već i zаvičаj čovečаnstvа. Postoje rаzne vrste zаvisnosti. Nikolа Ninković je uz stаru sremаčku višnjevаču pаo u zаvisnost pisаnjа. On se nije propio, već se propisаo. Omаklo mu se i ode u pisce. Sаd gа vаljа čitаti. Milovаn Vitezović

… U ovoj knjizi, vedre pričice iz života su dirljivo smešne, napisane bez imalo poruge ili zle namere, a sa mnogo duhovitosti. Jednostavno to smo mi. U aforizmima, takođe, ima humora, ali su mnogi i jetko satirični. Za razliku od ranijih knjiga, doktorka Dušanka hrabro zalazi i u vode klasične satire, koja nije tu da nas samo zasmeje, nego i osvesti i zabrine…

Jovo Vuković je jedan od retkih koji je uspešno spojio novinarsku preciznost i proznu imaginaciju. Novinarsko pero prečesto smeta književnom, i obrnuto. Srećom, ovde to nije slučaj. U ovoj posve zanimljivoj, i nesvakidašnjoj, knjizi autor je rasprosto priče u kojoj glavni junak najčešće ima svoje ime i prezime. Ovaj detalj je vrlo bitan, jer u današnjoj prozi preovladavaju izmišljeni junaci, u izmišljenom vremenu, bez ozbiljne fabule, pa se pisci uglavnom nadmeću ko će napisati što hermetičnije delo i time odbijati poljuljanu, i razređenu, čitalačku publiku. Još je više te tzv. voditeljske literature u kojoj je najvažnije postaviti bizarnu priču, a ispisati je još prostačkijim jezikom. Gomila tih kao bajagi bestselera traje jednu sezonu, tako da kritičari ne stignu ni da proprate te pisanije koje doista ruže savremenu srpski književnost. Jovo Vuković piše lepršavo, ali samo na prvi pogled. Iza te prividne lepršavosti, i jednostavnosti, „stoji” ubedljiva, zanimljiva, uzbudljiva, nepredvidljiva priča u kojoj se često svi mi pomalo prepoznajemo. Vrlo vešt preplet istorijskih događaja i današnjih dana. Za ovo što pišem, sve značajke se nalaze u dvema pričama: „Svadba” i „Zima u Stokholmu”. U ovim dinamičnim proznim iskazima, Vuković pokazuje glavne odlike svoje proze. Toliko je priča o golootočanima, ali ovakve do sada nisu izišle u javnost. Jer, autor svaku priču, uglavnom, počinje imenom i prezimenom junaka, skoro naivno. Onako, kunderovski. Bezazleno. Kako priča odmiče, naslućuje se ljudska drama koja se potom, vrlo veštom spisateljskom rukom, dovodi do kreščenda. I još jedna odlika Vukovićevih priča. Pored dokumentarnosti, autor prati sudbinu svog junaka i ne zaključuje, ne poentira, ostavlja čitaocu da ukršta detalje; da sam zapodene unutarnji monolog o priči koju je pročitao. A svaka ima jednu finu provokaciju. Na čitaocu je da dadne sopstveni komentar. Ubeđen sam da će ovako napisana knjiga imati svoje brojne čitaoce. Iako smo u vremenu buke i besa, površnosti i agresivne rijaliti oluje, evo malih proznih radosti koji će vam pokazati da „nije sve propalo, kad propalo sve”. Milomir Kragović

Iz zaostavštine kneza Šternenhoha, jednog od najistaknutijih velmoža carstva nemačkog s početka ovog veka, koji bi zaista postao naslednik Bizmarka u uredu kancelara da Sudba ne baci na njegov put moćnu ličnost Helgu-Demonu, pao nam je u ruke fragment njegovog dnevnika. Ne oklevamo sa njegovim objavljivanjem jer priča koju donosi jedna je od najjezivijih, a u isti mah najkomičnijih koje znamo. Događaje od 19. avgusta 1912. godine predstavljamo samo u osnovnim crtama, kao kratku pripovest – ne u formi dnevnika – to je tek prolog za samu radnju. Ali dopustili smo sebi i značajnu dozu slobode. U prvom redu, učinili smo da naš junak deluje intelektualnije. To je bilo nužno. Njegova Svetlost je s perom bila na ratnoj nozi… I uopšte, želi li čitalac steći predstavu o tome kakav je knez bio i kako bi mogao da izgleda original njegovog rukopisa, neka pročita strane 130, 131 i 155; naš junak nije bio ni za dlaku bolji od svog brata generala. Kako čak i najmanji greh prema empirijskoj stvarnosti povlači za sobom nove i nove do u beskraj, rešili smo smelo, ali samo u pogledu inteligencije kneza, postupati sasvim nemarno i instinktivno, razigrano i bezumno, slobodno i grandiozno. I uvereni smo da time jezgro stvari ne samo da neće ništa izgubiti, već će dobiti. Šta mari nekoliko preokreta, paradoksa, grešaka, besmislica? Sam svet je preokret i paradoks i greška i besmislica. Strah od posrnuća autora istovetan je sa bojazni onoga ko je pao koliko je dug u septičku jamu, da se nije isflekao. A sada iznosimo, bez daljih izlišnih opravdanja, pred čitaoca sledeći amalgam, ubeđeni da, kako Gete govori o Verteru, „duhu našeg junaka svoje divljenje, sudbi njegovoj suze svoje neće uskratiti“.

Moderna Kineska priča Svih osamnaest autora koji se nalaze u ovoj knjizi, svaki sa po jednom pričom, poznati su ne samo u svojoj zemlji. Rođeni su u periodu od 1947 do 1970. godine i većina je prve književne korake napravila sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kada se kao ideal književnog stvaralaštva pominje pojam „čista književnost’. U većini ovih priča materijalni svet i potrošačko društvo, novac i moć s jedne strane, a svet duha i emocija s druge strane, tako silno razdiru čoveka, da on nužno upada u egzistencijalne i moralne krize. Tanka linija koja razdvaja san od jave, ljubav od mržnje, svetlo od tame, život od smrti, sreću od nesreće, nosi univerzalnu poruku koja prevazilazi i vremenske i prostorne koordinate.Posle mnogo godina naši čitaoci dobijaju ponovo priliku na „zavire” u kinesku književnost.

Moja divna sudbonosna grupa polaznika škole pisanja napisala je potresnu, duhovitu, pametnu knjigu o svima nama… Ova čarobna knjiga nije samo ezoterijsko egzocentrični vodič za tajne tehnike pisanja, ona je pre svega knjiga ljubavi. Nikada u životu nisam toliko plakala kao kada sam čitala ovaj rukopis.

Аna Magda (1988) već je imala uspešnu književnu objavu pesničkom zbirkom („ Pepeo davnih“, Književna omladina Srbije, 2012), gde je ne samo nagovestila već i poetički ocrtala svoja intresovanja a naročito atmosferu i osnovni ton koji obeležavaju njen autorski rukopis u ovom času. Najkraće on bi se sastojao u sledećem: sve nijanse tamnog – ne samo u sferi doživljajnosti i atmosfere, već i psihološkog portertisanja, potom zaoštrenog kritičkog stava u odnosu na religijske obrasce – posebno na poziciju Boga i njegovog glavnog oponeta Lucifera i sl. nijansiranje čitavog repertoara bizarnog, morbidnog, krvavog… Dakle – svet ne bez Boga već svet poljuljane vere u Boga, bez obzira koja veriospovest bila u pitanju. Pakao viđen izbliza, beznađe na svakom koraku i rvanje sa neotklonjivim graničnim pitanjima ljudske egzistencije – smrti, stradanja i umiranja… Prozni svet u većem broju od jedanaest ponuđenih priča je preplavljen sumnjom u Boga, palim anđelima, đavolima i čudovištima, sile mraka činodejstvuju – krvi i na pretek! Toliko da dobar broj priča možemo čitati kao žanrovsku finkcionalnu prozu sa horor elementima. U tom maniru ispisana je proza „ iz različitih, a donekle sličnih priča“, koje su međudodirne, sa zločinstvom u osnovi, morbidne urbane atmosfere u kojoj spoljašnji svet je sve drugo nego miroljubiv, postaje incidentan a prostor poznatog biva preudešen ambijent stranog i pervertovanog sadržaja, svet se prazni i pretvara u pretnju a svakodnevica u haos i moralno rasulo; priče sa mnogo krvi gde se u potpunosti relativizuje granica između doživljenog i ispripovedanog.i sve to, naravno, izvan klasičnih pripovednih formi, uz karakterističan vrednosni relativizam tako tipičan za postmodernizam ovde ima zajednički imenitelj u odnosu prema Bogu, odnosno veri-neveri… Miljurko VUKADINOVIĆ Nagradu „ZLATNO SLOVO“ za najbolju objavljenu knjigu kratke proze u 2014. godini koju dodeljuje časopis AKT iz Valjeva biće uručena 19.novembra Ani Magdi za knjigu PRIČE IZ BEZNAĐA i Violeti Tomić za knjigu BESMISLENA CRVENA FLEKA.

Pas je najbolji čovekov prijatelj. Čovek je najbolji prijatelj mačke… Ako imate mačku, znajte da se svet vrti oko nje. Probajte da je dresirate. Rezultat je 1:0 za mačku, ona će izdresirati vas. Od Egipćana do danas, mačke su neizbežni pratioci čoveka. Verale su se po piramidama, kao i psi (istina je), preplivale reke i prelazile ogromne razdaljine samo da bi pronašle svog gazdu. Zbog gazde, mislite? Neee, varate se. Zbog njih, jer one su uvek glavne, jedino njima se ugađa, a mrzi ih da dresiraju novog vlasnika. Pa ipak… Ova knjiga, nastala na ličnim iskustvima mačaka i vlasnika, potvrđuje da su, uprkos svemu, i jedni i drugi srećni što su zajedno. Prilog o knjizi „Mačke i tri tačke“ emitovan u emisiji Vavilon http://www.youtube.com/watch?v=FaFg8c3kl9c

Šest priča Miloša Živkovića sabrane na jednom mestu govore da je pred nama izuzetan pripovedač. Humor dostojan Bulgakova, sarkazam i ironija su načini da autor progovori o vremenu iza nas, a to je vreme Tita i Staljina, vreme „pobeda” i drugih vrsta poraza.Autor autobiografski na jednom mestu kaže: Došao sam do neoborivog zaključka da su Brus Li i Luk Skajvoker prave pičke u odnosu na heroja Tita. Uostalom, nijedan od pomenute dvojice nije bio trostruki nosilac Ordena narodnog heroja.

Džordž III kralj Engleske je 1764. godine poklonio Amadeusu zlatno pero, a njegovoj sestri dnevnik i svečano rekao:Poklanjam ti ga i želi da u njega verno uneseš sve što će se dogoditi tebi, tvom bratu i tvojoj porodici.Nije uvek lako pronaći istinu; i zato, ako jednog dana ne budeš tačno znala šta je istina, tada je barem pokušaj prikazati onako kako je tvoje srce oseća.

Niz neposrednih, toplih i bajkovitih priča ispričanih veštinom jednog od najvećih stilista francuske književnosti Alfonsa Dodea objedinjuje jedna vetrenjača koja je piscu ustupljena za naslov „Priče iz mog mlina” i koja se okreće i melje za potrebe poezije. Priče su tople kao hleb.

Na stranicama Politike i Nina, ali i drugih prvih novina negdašnje Jugoslavije, Nedeljko Ješić se decenijama osvedočavao kao vodeći pisac kratke, tzv. novinske priče, osvajajući tako i brojne nagrade za priču. I ova knjiga ga takvim predstavlja.

Ako me pitate o Podmetačima za snove, nemojte očekivati od mene ikakvu pouku. Kao što je u njima pripovedanje jače od ma kakve konačnosti simbola i karaktera, od gotovosti svakog smisla, i u meni je uživanje u osobenoj energiji, u njenom basnoslovlju, premoćnije od pukog znanja koje bih mogao da primim ili predam.

Joanis Arvanitas Arvanitasov tekst, posebno u delu koji je obeležen meditativnim svojstvom, ne zalazi u celovito insistiranje na antropološkom pesimizmu. On je pre sazdan na premisama ljudske dobrote, čak i naivnosti, krajnje nesvakidašnje u vremenu koje je i skepsa napustila. To bi mogao da bude čist dobitak od vredne i uspele književnosti. Pročitaj ODLOMAK.

Mari-Šantal Garijepi I tako, brza i bez težine koja se oseća odmah, kao napor, kao nešto hrapavo na tkivu teksta, vesela tamo gde želi da bude vesela, pomerena tamo gde je sita svake ljudske i jezičke logike, knjiga 25 centi Mari Šantal-Garijepi predstavlja istinsku radost. Nesnosnu radost, govori autorka o radosti montrealske žirafe, a zapravo o jeziku koji se zavlači na svako mesto, najčešće tamo gde mu nije mesto. Pravo mesto za pravu književnost. Pročitaj ODLOMAK.