Knjiga prva Ruska književnost od početka do LjermontovaKnjiga druga Ruska književnost od Gogolja do ČehovaGrupa autoraN. PospelovP. ŠabliovskiA. Zerčaninov D. J. RajhinV. I. StraževIzdavač ProsvetaGodina : 1947Broj strana : 1009Povez tvrdFormat 22 x 15 cm1/36

NOV KOMPLET Autor:: Nevena Đukić Broj strana: 172 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 15 x 23 cm 36 KARATA Numerički tarot je zapravo slikovni prikaz broja. Bogatstvo simbola na kartama i tumačenje kroz te simbole i brojeve omogućavaju tumaču da veoma precizno ispriča priču prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Pravilnim povezivanjem simbolike slika, kroz mitološku i etnološku prizmu, kao i kroz značenje brojeva, daje vam se mogućnost da uz sopstvenu intuiciju ispričate divne priče. Ove karte su ključ za unutrašnju mudrost. Otključajte riznicu novih saznanja i obogatite svoj unutrašnji svet. U IZDANJU MIRDIN DOO MOZETE PORUCITI I SLIKOVNI KLJUC ZA TAROT ARTURA EDVARDA VEJTA https://www.kupindo.com/Alternativna-ucenja/9972219_SLIKOVNI-KLJUC-ZA-TAROT-DOPUNJENO-IZDANJE ILI SAMO VEJTOV TAROT SPIL - TAROT KARTE https://www.kupindo.com/Alternativna-ucenja/10214092_TAROT-KARTE-NOVO LENORMAND TAROT (LENORMAND SPIL 36 karata + ASTRO-MITOLOSKI LENORMAND SPIL 54 karte + KNJIGA) https://www.kupindo.com/Alternativna-ucenja/70063305_LENORMAND-TAROT-NOVO-LUKSUZNO-PAKOVANJE-NA-SRPSKOM CIGANSKE SUDBINSKE KARTE - CIGANSKI TAROT - CIGANČICE https://www.kupindo.com/Alternativna-ucenja/70031833_CIGANSKE-SUDBINSKE-KARTE-CIGANSKI-TAROT-NOVO OSHO ZEN TAROT (knjiga plus 79 karata) https://www.kupindo.com/Alternativna-ucenja/62439101_OSHO-ZEN-TAROT-NOVO-KOMPLET

Nikola Dobrović / Tekstovi Nikole Dobrovića u izboru Miloša R. Perovića Beograd 1980. Mek povez, ilustrovano, format 24×24 cm, 196 strana. Odlično očuvana. Sadržaj: A. UVOD 1. Uvodna beleška 2. Nikola Dobrović: Curriculum vitae B. BORBA ZA PRINCIPE SAVREMENOG GRADITELJSTVA 3. U odbranu savremenog graditeljstva (Arhitektura (Ljubljana), No. 2 (1931), pp. 33-36.) 4. Topli i hladni prostorni tonovi u suvremenoj arhitekturi (Čovjek i prostor, 4, No. 61 (1957), p. 1.) 5. Pokrenutost prostora: Bergsonove »Dinamičke sheme« — nova likovna sredina (Čovjek i prostor, 7, No. 100 (1960), pp. 10 -11.) C. BEOGRAD: OD TRIJUMFA DO PORAZA 6. Uređenje „Terase” na Terazijama u Beogradu (Arhitektura (Ljubaljana), No. 4 (1932), pp. 114-118.) 7. Terazijska terasa: Jedan savremeni problem prestonice (Vreme, 26. februar 1932, p. 2. i 27. februar 1932, p. 2.) 8. Obnova i izgradnja Beograda: Konture budućeg grada (Urbanistički institut NR Srbije, Beograd, 1946.) 9. Teritorijalne vode Beograda, njihov značaj za osnovu, lik i celokupnu strukturu Novog Beograda i Velikog Beograda (Tehnika, 12, No. 11 (1957), pp. 1765-1771.) 10. Terazijska terasa: Jedna dosad neiskorišćena urbanistička mogućnost (Politika, 10. april 1966, p. 18.) D. POUKE PROŠLOSTI 11. Venecija (NIN-Nedeljne informativne novine, 1 maj 1966, p. 10.) 12. La Valeta na Malti (NIN-Nedeljne informativne novine, 26 juni 1966, p. 10.) 13. Korčula u kaleidoskopu Sredozemlja (NIN-Nedeljne informativne novine, 31. juli 1966, p. 10.) 14. Dubrovnik kao gradotvoračko svedočanstvo (NIN-Nedeljne informativne novine, 15. maj 1966, p. 10.) 15. Spasavajmo Dubrovnik (Tribuna (Dubrovnik), No. 84 (1930), p. 2.) 16. Urbanistička razmatranja o čuvanju istorijskih spomenika (Zbornik zaštite spomenika kulture, 2, No. 1 (1951), pp. 31-40.) 17. Uređenje istorijskih gradova: Smerinice u vezi konkretnog pitanja Kotora (Zbornik zaštite spomenika kulture, 4, No. 5 (1953/1954), pp. 164-171.) E. POSLEDNJE PUTOVANJE 18. Poslednje putovanje: Neobjavljene beleške

Drugi broj je štampan u 500 primeraka (kolor korice, 80 crno-belih strana) i povezan kao knjiga. Štampan je u istoj (pouzdanoj i diskretnoj) štampariji gde se danas štampaju knjige iz edicije `Masonerija u Srbiji`. Finansirala ga je loža `Sloboda` a ja sam se pobrinuo za distribuciju. Bio je to najveći štampani tiraž jednog srpskog masonskog časopisa. Pored Bratstva VNLS, određen broj primeraka sam svečano uručio i Sestrama iz lože `Vera Fides`, kao i Braći iz UVLS i VOFuS, a po koji primerak sam poklonio i Braći iz RVLS, VMLS, TVMLS i gotovo svih drugih srpskih obedijencija. Zbog sadržaja (poverljive fotografije i informacije internog karaktera), ovaj broj se nije (i neće) pojavio u elektronskoj verziji, pa već danas predstavlja kolekcionarsku vrednost. Zanimljivo je da je u `Akaciji` najavljeno pokretanje edicije knjiga `Bratski Lanac` sa idejom reizdavanja svih brojeva predratnog `Neimara`, kao i drugih masonskih knjiga domaćih autora. Ideja na žalost (ponovo zbog `spoljnjih` faktora) nije realizovana, ali je dobila svoj još i bolji oblik kroz ediciju `Masonerija u Srbiji`, pa će budući masonolozi čitajući `Akaciju` moći da prate genezu i okupljanje autora ove edicije. Sadržaj AKACIJE br. 2 Tema broja: Templari 3 - Uvodnik (Branko Rogošić) 4 - Istorijat Lože Sloboda (Zoran Totić) 10 - Masonski Humor: Dvernik u Nebeskoj loži 11 - Ispovednik (Branko Rogošić) 13 - Čarobna frula u Madlenijanumu (Branko Rogošić) 14 - Masonski kalendar(i), (Ž.L.) 15 - Prvi broj Akacije 16 - Još po nešto o akaciji (Goran Kostić) 17 - Masonski humor 18 - Misterije Tarota: Kula - 800 godina života Hirama Abifa (Slobodan Škrbić) 22 - Plus Ultra - prikaz knjige Slobodana Škrbića 23 - Edicija `Bratski Lanac` (Branko Rogošić) 24 - Ljubav i tolerancija u Bratskom Lancu (Josip Štark) 28 - Naš Brat: Radjard Kipling (Branko Rogošić) 29 - Poema `Ako` Radjarda Kiplinga 30 - Mali masonski englesko - srpski rečnik (Branko Rogošić) 31 - Masonska kecelja (Goran Ivanković) 35 - Goran Ivanković (kratka biografija) 36 - Masonska poezija (`Ne znam ni da čitam ni da pišem` - B.I. i `Sudi mi bagra` - Jordan Đević) 37 - Jordan Đević (kratka biografija) 38 - Šargarepica: masonska anegdota (Branko Rogošić) 39 - Neimar u 10 tomova (Branko Rogošić) 40 - Masonski Ritual u podzemnom Hramu: Poseta Viminacijumu (Zoran Rogošić) 41 - Masonski humor 42 - Naš brat: Savino Batanov (Branko Rogošić) 44 - Vesti iz VNLS i VSS (Branko Rogošić) 45 - Tema broja: Templari (Branko Rogošić) 46 - U gradu Vitezova: putopis tragovima Templara (Jordan Đević) 62 - Templari - kreatori Novog Svetskog Poretka (D.T.) 64 - Misterije Roslinske kapele (N.V.) 67 - Templarski rituali (Goran Ivanković) 71 - Petak 13-ti (Branko Rogošić) 74 - Templari na tlu Srbije (Branko Rogošić) 77 - Oko u trouglu: biografija Alistera Kroulija (Branko Rogošić)

Gerald E. Sacks - Saturated Model Theory W. A. Benjamin, 1972 335 str. meki povez stanje: vrlo dobro, potpis na predlistu. Mathematics Lecture Note Series This book contains the material for a first course in pure model theory with applications to differentially closed fields. Topics covered in this book include saturated model criteria for model completeness and elimination of quantifiers; Morley rank and degree of element types; categoricity in power; two-cardinal theorems; existence and uniqueness of prime model extensions of substructures of models of totally transcendental theories; and homogeneity of models of categorical theories. Table of contents : Title ......Page 5 Copyright ......Page 6 Dedication ......Page 7 Epigraph ......Page 9 Contents ......Page 11 0. Introduction ......Page 13 1. Ordinals and Diagrams ......Page 20 2. Similarity Types of Structures ......Page 23 3. Monomorphisms and Substructures ......Page 26 4. First Order Languages ......Page 28 5. Elementary Equivalence ......Page 32 6. Elementary Monomorphisms ......Page 35 7. The Fundamental Existence Theorem ......Page 37 8. Model Completeness ......Page 47 9. Model Completeness of Algebraically Closed Fields ......Page 52 10. Direct Systems of Structures ......Page 58 11. Skolemization of Structures ......Page 65 12. Model Completions ......Page 69 13. Substructure Completeness ......Page 75 14. Countability Proviso with Exceptions ......Page 81 15. Element Types ......Page 83 16. Saturated Structures ......Page 88 17. Elimination of Quantifiers for Real Closed Fields ......Page 99 18. Omitting a Type ......Page 108 19. Omega-Stable Theories ......Page 116 20. Homogeneous Structures ......Page 122 21. The Number of Countable Models ......Page 130 22. Vaught`s Two-Cardinal Theorem ......Page 138 23. Chang`s Two-Cardinal Theorem ......Page 146 24. Keisler`s Two-Cardinal Theorem ......Page 156 25. Categories and Functors ......Page 168 26. Inverse Systems of Compact Hausdorff Spaces ......Page 174 27. Towards Morley`s Analysis of 1-Types ......Page 177 28. The Cantor-Bendixson Derivative ......Page 181 29. The Morley Derivative ......Page 185 30. Autonomous Subcategories ......Page 193 31. Bounds on the Rank of 1-Types ......Page 199 32. Prime Model Extensions ......Page 210 33. Prime Extensions of Wellordered Chains ......Page 224 34. Order Indiscernibles ......Page 228 35. Indiscernibles and Omega-Stability ......Page 236 36. Shelah`s Uniqueness Theorem ......Page 254 37. Categoricity in Some Uncountable Power ......Page 266 38. Minimal Generators and Omega1-Categoricity ......Page 272 39. The Baldwin-Lachlan Theorem ......Page 285 40. Differential Fields of Characteristic 0 ......Page 307 41. The Differential Closure ......Page 317 42. Some Other Reading ......Page 324 43. Several References ......Page 331 44. Notation Index ......Page 335 45. Subject Index ......Page 339 Nonfiction, Mathematics, 0805383816

Autor - osoba Blagojević, Miloš, 1930-2012 = Blagojević, Miloš, 1930-2012 Naslov Srbija u doba Nemanjića : od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika / Miloš Blagojević ; tekst uz slike i poglavlje Umetnost u doba Nemanjića Sreten Petković ; predgovor Sima Ćirković Vrsta građe knjiga odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca `Vajat` : `Beograd`, 1989 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 283 str., [10] str. s geogr. kartama : ilustr. ; 27 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima M., 1929-2009 = Ćirković, Sima M., 1929-2009 Petković, Sreten Zbirka Hronike srpske ; ǂknj. ǂ1 (karton s omotom) Napomene Predgovor: str. 8-9 Bibliografija: str. 271 Registri. Predmetne odrednice Nemanjić (dinastija) -- 12-14v Srbija -- Istorija -- 1168-1371 Srbija u doba Nemanjića od kneževine do carstva 1168-1371 ilustrovana hronika Hronike Srpske, knjiga prva Dr. Miloš Blagojević, Dr. Sreten Petković, Dr Sima Ćirković Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca Vajat Beograd 1991, strana 283, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, ilustrovano Devet geografskih karata srednjovekovne Srbije u boji na kraju knjige (mali atlas Srbije u doba Nemanjića), veoma dobro očuvano Tags: Nemanjići Kneževina Kraljevina Carstvo Miloš Blagojević (Miletićevo, kod Plandišta, 17. oktobar 1930 – Beograd, 27. jun 2012) bio je srpski istoričar, član SANU. Bavio se proučavanjem srpske istorije srednjeg veka, sa težištem na proučavanju istorijske geografije i društveno-ekonomskih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Gimnaziju je pohađao u Vršcu a Vojno pomorsku akademiju u Splitu završio je 1951. godine. Oktobra iste godine uhapšen je zbog navodne delatnosti po liniji Informbiroa i osuđen na šest godina strogog zatvora. Kaznu je izdržavao u koncentracionim logorima za oficire u Bileći i na Golom otoku. Kazna mu je smanjena za dve godine pa je sa Golog otoka pušten uslovno krajem 1955. godine. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenju za istoriju, diplomirao je 1960. godine sa srednjom ocenom 9,40 ali zbog pomenute kazne nije mu omogućeno da bude primljen za asistenta, niti da se odmah upiše na postdiplomske studije. Radio je dve godine u osnovnoj školi u Miletićevu, da bi 1962. godine postao asistent Istorijskog instituta SANU u Beogradu u kojem je radio do 1972. godine. Opredelio se da proučava srpsku srednjovekovnu istoriju, posebno privrednu i društvenu istoriju. Magistarski rad Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, odbranio je 1966. a doktorsku tezu Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji 1970. godine. Za naučnog saradnika Istorijskog instituta izabran je 1971, a za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, za predmet Istorijska geografija, 1972. Za vanrednog profesora izabran je 1977, a za redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1983. godine. Kao nastavnik Filozofskog fakulteta učestvovao je u radu mnogih konisija kao član ili predsednik. U više saziva bio je član saveta fakulteta a od 1994. i predsednik Saveta. Školske 1994–1995. izabran je za šefa Katedre za nacionalnu istoriju srednjeg veka. Penzionisan je 1996. Naučni rad U toku svog naučno-istraživačkog rada objavio je više od 50 naučnih radova, ne računajući brojne priloge u enciklopedijama, istorijske karte, prikaze i članke u novinama. Najobimnija istraživanja je izvršio u oblasti poljoprivredne proizvodnje i agrarnih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Rezultate do kojih je došao objavio je u studijama: Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, Zakon sv. Simeona i sv. Save, kao i u nekoliko manjih članaka. U nastojanju da što vernije prikaže sistem obaveza i dažbina, bio je upućen da se pozabavi proučavanjem starih mera. Ogledao se u nekoliko mahova i na području diplomatike, utvrdivši ili ispravivši datiranje pojedinih povelja. Nekoliko manjih ili većih priloga objavio je iz istorijske geografije. Među njima posebno se izdvaja sintetičko delo: Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije. Učestvovao je u izradi velikih sinteza, kao što je Istorija srpskog naroda u izdanju Srpske književne zadruge i posebnih, namenjenih širokoj čitalačkoj publici: Srbija u doba Nemanjića, Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku. Poslednjih godina posvetio je veću pažnju doktrini srpske srednjovekovne državnosti i vladarskoj ideologiji. Kao rezultat ovih interesovanja nastali su radovi: Studenica-manastir zaštitnika srpske države, O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana, Arhiepiskop Sava-vožd otačastva. Važniji radovi Blagojević, Miloš (1965). „Srednjovekovni zabel”. Istorijski časopis. 14–15 (1963–1965): 1–17. Blagojević, Miloš (1966). „Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji (XIII i XIV vek)”. Istorijski glasnik. 2–3: 3–95. Blagojević, Miloš (1969). „Lukno po stonskoj meri”. Istorijski glasnik. 1: 41–50. Blagojević, Miloš (1970). „Kada je kralj Dušan potvrdio Dečansku hrisovulju?”. Istorijski časopis. 16–17 (1966-1967): 79–86. Blagojević, Miloš (1971). „Obrok i priselica”. Istorijski časopis. 18: 165–188. Blagojević, Miloš (1972). „Manastirski posedi kruševačkog kraja”. Kruševac kroz vekove. Kruševac: Narodni muzej. str. 25–48. Blagojević, Miloš (1972). „Prilog proučavanju srednjovekovnih mera: Kotorski star i kvadranjol, korčulanski gonjaj i kvarta”. Istorijski glasnik. 1: 95–110. Blagojević, Miloš (1973). Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (1. izd.). Beograd: Istorijski institut. Blagojević, Miloš (2004) [1973]. Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (2. izd.). Beograd: Službeni list SCG. Blagojević, Miloš (1973). „Veličina delova u Slanskom primorju”. Istorijski časopis. 20: 139–147. Blagojević, Miloš (1976). „Tepčije u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Hrvatskoj”. Istorijski glasnik. 1–2: 7–47. Blagojević, Miloš (1979). „Zakon svetoga Simeona i svetoga Save”. Sava Nemanjić-sveti Sava: Istorija i predanje. Beograd: SANU. str. 129–166. Blagojević, Miloš (1982). „Savladarstvo u srpskim zemljama posle smrti cara Uroša”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 21: 183–212. Blagojević, Miloš (1982). „Vrhovna vlast i državna uprava”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 109–127. Blagojević, Miloš; Spremić, Momčilo (1982). „Slom Crnojevića”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 414–430. Blagojević, Miloš (1983). „Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije”. Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. 20: 45–126. Blagojević, Miloš (1983). „Gospodari Srba i Podunavlja: Prilog srpskoj diplomatici”. Istorijski glasnik. 1–2: 43–52. Blagojević, Miloš (1985). „Vladanije kneza Lazara u Primorju”. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. 15 (1): 97–114. Blagojević, Miloš (1987). „Krajišta srednjovekovne Srbije od 1371. do 1459. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 29–42. Blagojević, Miloš (1989). „Studenica - manastir zaštitnika srpske države”. Studenica i vizantijska umetnost oko 1200. godine. Beograd: SANU. str. 51–66. Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: Od kneževine do carstva 1168–1371. Beograd: Vajat. Blagojević, Miloš (1989). „Krajišta srednjovekovne Srbije”. Vojne Krajine u jugoslovenskim zemljama u novom veku do Karlovačkog mira 1699. Beograd: SANU. str. 27–46. Blagojević, Miloš (1992). „Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku”. Vekovi Srba: Srbi, srpske države i zemlje. Gornji Milanovac: Dankomerc. str. 9–92. Blagojević, Miloš (1994). „O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana: Srbi izabrani narod”. Istorijski glasnik. 1–2: 15–28. Blagojević, Miloš (1995). „Istočna granica despotovine od 1428. do 1439. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 23–36. Blagojević, Miloš (1997). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (1. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (2001) [1997]. Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (2. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (1997). „Srpske udeone kneževine”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 36: 45–62. Blagojević, Miloš (1998). Srbija Nemanjića i Hilandar. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Blagojević, Miloš (2000). „Reforma državne uprave i Dušanov zakonik”. Dušanov zakonik – 650 godina od njegovog donošenja. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 51–70. Blagojević, Miloš (2003). „O agrarnim odnosima u Polimlju krajem XII i početkom XIII veka”. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka. Beograd: Istorijski institut. str. 7–23. Blagojević, Miloš (2003). „Državnost zemlje Pavlovića”. Zemlja Pavlovića: Srednji vijek i period turske vladavine. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 113–144. Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2004). „Veliki knez i zemaljski knez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 41: 293–318. Blagojević, Miloš (2004). „Srpske vladarke – ktitori Hilandara”. Hilandarski zbornik. 11: 7–26. Blagojević, Miloš (2004). „Meropsi i otroci – baštinici i posadnici u Grbaljskom rukopisu Dušanovog zakonika”. Glas SANU. 396 (12): 21–60. Blagojević, Miloš (2005). „Terminologija Dušanovog zakonika i savremeni jezik”. Zakonik cara Stefana Dušana: Zbornik radova. Beograd: SANU. str. 2–20. Blagojević, Miloš (2005). „Vlaški knezovi, premićuri i čelnici u državi Nemanjića i Kotromanića (XIII-XIV vek)”. Spomenica Milana Vasića. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 43—77. Blagojević, Miloš (2005). „Baštinici i posadnici u Grblju u XIV i XV veku”. Grbalj kroz vjekove. Grbalj: Društvo za obnovu Manastira Podlastva. str. 147–156. Blagojević, Miloš (2005). „Sporovi oko srednjovekovnih međa” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 71-72: 7–28. Blagojević, Miloš (2006). Posedi manastira Hilandara na Kosovu i Metohiji (XII-XV vek): The Estates of Chilandar Monastery in Kosovo and Metohija (12th-15th centuries). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2006). „Srpska administrativna podela Kosova i Metohije u XII veku” (PDF). Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 125–138. Arhivirano iz originala na datum 27. 7. 2011. Pristupljeno 19. 4. 2021. Blagojević, Miloš (2006). „Titule prinčeva iz kuće Nemanjića u XII i XIII veku”. Manastir Morača. Beograd: Balkanološki institut SANU. str. 33–44. Blagojević, Miloš (2007). Zemljoradnički zakon: Srednjovekovni rukopis. Beograd: SANU. Blagojević, Miloš (2007). „Teritorije kneza Lazara na Kosovu i Metohiji”. Kosovo i Metohija: Prošlost, sadašnjost, budućnost. Beograd: SANU. str. 5–18. Blagojević, Miloš (2007). „Arbanasi u svetlosti nastarijih srpskih izvora” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 75-76: 7–22. Blagojević, Miloš (2007). „Zakon gospodina Konstantina i carice Jevdokije”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 44: 447–458. Blagojević, Miloš (2008). „Srpski sabori i sabori otačastva Nemanjića i Lazarevića” (PDF). Glas SANU. 410 (14): 1–40. Blagojević, Miloš (2008). „Hilandarski posedi na Kosovu i Metohiji (XII–XV vek)”. Hilandarski zbornik. 12: 11–34. Blagojević, Miloš (2009). „O jednakim obavezama stanovništva u hrisovuljama manastira Sv. Georgija kod Skoplja”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 46: 149–165. Blagojević, Miloš (2009). „O izdaji ili neveri Vuka Brankovića” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 79-80: 7–42. Blagojević, Miloš (2009). „Posebni zakoni na manastirskim vlastelinstvima”. Srednjovekovno pravo u Srba u ogledalu istorijskih izvora. Beograd: SANU. str. 21–33. Blagojević, Miloš (2009). Zahumsko-hercegovačka episkopija i mitropolija od osnivanja do kraja XIX veka. Beograd: Svet knjige. Blagojević, Miloš (2010). „O predaji Beograda kralju Žigmundu 1427. godine”. Zbornik Matice srpske za istoriju. 82: 7–22. Blagojević, Miloš (2010). „Istorijska geografija u delima Ljubomira Kovačevića: Brskovo i Oblast Brankovića”. Glas SANU. 414 (15): 29–41. Blagojević, Miloš (2010). „Sima Ćirković - istoričar i akademik”. Glas SANU. 414 (15): 249–254. Blagojević, Miloš (2011). Srpska državnost u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Blagojević, Miloš (2011). „Despot Đurađ Vuković i srpska državnost”. Pad Srpske despotovine 1459. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 33–55. Blagojević, Miloš (2011). „Nemanjići i državnost Duklje-Zete-Crne Gore” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 83: 7–24. Blagojević, Miloš (2012). „Uticaj Vizantije na agrarne odnose u srednjovekovnoj Srbiji” (PDF). Vizantijski svet na Balkanu. 2. Beograd: Vizantološki institu. str. 235–252. MG104 (N)

507 str SAOBRAĆAJNO PRAVO Ispitna pitanja kod prof Nebojša Jovanović: 1) Pojam i značaj saobraćaja 2) Vrste saobraćaja 3) Osobine saobraćaja i upotrebljivost saobraćajnih grana 4) Pojam i značaj saobraćajnog prava 5) Predmet, sadržina i metod saobraćajnog prava 6) Osobine saobraćajnog prava 7) Načela saobraćajnog prava 8) Izvori saobraćajnog prava i posebno međunarodni izvori 9) Izvori saobraćajnog prava i posebno domaći izvori 10) Saobraćajni sistem 11) Činioci saobraćaja 12) Međunarodne organizacije u saobraćaju 13) Provoz (tranzit) 14) Izvoz usluga prevoza 15) Delovi imovinskog saobraćajnog prava 16) Stvarna prava na prevoznim sredstvima 17) Ugovor o prevozu – pojam, lica i svrha ugovora 18) Pravni izvori i priroda pravila za ugovor o prevozu 19) Bitni sastojci i zaključenje ugovora o prevozu 20) Prevozne isprave 21) Pravna priroda ugovora o prevozu 22) Vrste ugovora o prevozu 23) Ispunjenje i prestanak ugovora o prevozu (povlašćenje naručioca i pravo na odustanak) 24) Pojam ugovora o prevozu stvari i nabrajanje obaveza ugovornika 25) Postavljanje vozila kao obaveze prevozioca 26) Prijem stvari kao obaveze prevozioca 27) Pregled stvari – pojam, obaveznost, troškovi, način, vreme, primedbe 28) Ukrcaj (utovar) stvari – pojam, dužnik, rizik, toškovi, vreme, slaganje 29) Izdavanje prevozne isprave kao obaveza prevozioca 30) Prevoz (putovanje) – pojam, vozilo, rok isporuke, pravac puta, smetnje, čuvanje robe i zastupanje korisnika 31) Izvršavanje naloga 32) Izdavanje i iskrcaj stvari 33) Predaja stvari primaocu – pojam, pravni značaj, vreme, mesto, način, pregled, odnošenje, smetnje, pouzeće 34) Naručivanje vozila, predaja stvari i obaveštavanje prevozioca, kao obaveze pošiljaoca 35) Čuvanje stvari u prevozu kao obaveza pošiljaoca 36) Isplata prevoznine kao obaveza korisnika 37) Nagrada za dodatne usluge, naknada troškova prevozioca i zaloga u prevozu 38) Vrste odgovornosti prevozioca stvari 39) Osobine prevozničke odgovornosti i suženje polja njene primene 40) Slučajevi prevozničke odgovornosti – gubitak, oštećenje, zakašnjenje, sticaj šteta 41) Pooštrenje prevozničke odgovornosti 42) Osnov odgovornosti prevozioca – pojam, značaj i vrste 43) Objektivna odgovornost prevozioca – pojam, uslovi za nastupanje i vrste 44) Razlozi oslobođenja od objektivne odgovornosti prevozioca 45) Subjektivna odgovornost prevozioca 46) Oslobođenje od pretpostavljene subjektivne odgovornosti 47) Osnov odgovornosti prevozioca po granama saobraćaja 48) Receptna i skripturna odgovornost prevozioca 49) Olakšano isključenje odgovornosti prevozioca 50) Ograničenje odgovornosti prevozioca – osnovni pojmovi, načini ograničenja, vrste i načini određivanje granice 51) Ograničenje odgovornosti ograničenjem visine štete 52) Ograničenje odgovornosti delom imovine prevozioca 53) Obračunska jedinica granice odgovornosti prevozioca stvari 54) Neograničena odgovornost prevozioca stvari 55) Odgovornost prevozioca za pomoćnike 56) Odgovornost pomoćnika prevozioca 57) Jednostrana prinudnost pravila o prevozničkoj odgovornosti 58) Utvrđivanje štete na stvari u prevozu – pojam, značaj, načini 59) Naknada štete – osobenosti u saobraćaju, oblik, predmet, utvrđivanje visine štete 60) Ostvarivanje prava na naknadu štete od prevozioca – vansudsko namirenje i zastarelost 61) Odgovornost pošiljaoca 62) Složeni prevozi 63) Zbirni prevoz 64) Prevoz putem stvarnog prevozioca 65) Dvojni prevoz – pojam, struktura odnosa, prava, obaveze i odgovornost prevozioca 66) Uzastopni prevoz – pojam, razgraničenje, terminologija, organizovanje, učesnici i struktura odnosa 67) Odgovornost prevozilaca i regres u uzastopnom prevozu 68) Mešoviti prevoz – pojam, naziv, ugovor, kontejnerizacija i teškoće 69) Preduzetnik i sistemi odgovornosti u mešovitom prevozu Њ-04

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Ninko Perić - Teorija zloupotrebe prava i gradjansko zakonodavstvo Doktorska teza branjena 15. maja 1912. Geca Kon, Beograd, 1912. godine Udžbenički format, 155 strana. Ninko Perić (Bojić, 14. maj 1886—Beograd, 24. april 1961) bio je srpski pravnik i političar.[1] Biografija Gimnaziju završio u Šapcu i Beogradu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1910. godine. Bio je izabran za predsednika Fonda siromašnih studenata iste godine. Kao pitomac Fonda Angeline Marić, bio je na doktorskim studijama iz oblasti privatnog prava u Parizu od 1910. do 1912. godine. Bio je inicijator osnivanja Udruženja studentata Jugoslovena u Parizu. Za predsednika Upravnog odbora izabran je Božidar Purić, a za predsednika Nadzornog odbora Ninko Perić. Prema uslovima Fonda, doktorska disertacija je branjena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Potom je više meseci proveo u Ženevi, gde je u bibliotekama prikupljao materijale za buduće naučne radove. Tokom Prvog balkanskog rata vratio se u Srbiju i prijavio u vojsku kao dobrovoljac, ali je odbijen iz medicinskih razloga. Činovnička karijera Posle završenog studijskog boravka u Ženevi, postavljen je za pisara Prvostepenog suda za grad Beograd, oktobra 1913. godine. Na početku Prvog svetskog rata, stupio je u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je islednik islednik u Vojnoj stanici Užičkog odreda, te pri Valjevskom garnizonu. U Valjevu je preležao pegavi tifus, 1914, pod budnom negom lekara dr Avrama Josifa Vinavera i njegove supruge Ruže. Potom je premešten u Šabačku okružnu komandu u kojoj je služio do demobilizacije komande 5. novembra 1915. godine. Stupio je u kontakt sa vladom Kraljevine Srbije u Skadru, januara 1916. godine. Ministar finansija Momčilo Ninčić ga je zaposlio u svom resoru. Narednih godinu i po dana bio je na službi u Marseju, Ženevi i na Krfu. Potom je postavljen za sekretara V klase Ministarstva inostranih dela, oktobra 1917, a Nikola Pašić ga je odabrao za ličnog sekretara, da ga prati na njegovom putu u Rim, Pariz. London i banju Evijan. Potom ga je postavio za šefa Kabineta predsednika Ministarskog saveta. Bio je lični sekretar Nikole Pašića na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Prema sopstvenoj želji, napustio je diplomatsku službu i postao je profesor međunaronog privatnog prava, te građanskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, od marta 1920, a iste godine je naporedo predavao i na Pravnom fakultetu u Subotici. Profesorsku karijeru je napustio pošto je Nikola Pašić oformio prvu homogenu radikalsku vladu, 16. decembra 1922, i postavio Ninka Perića za ministra socijalne politike. Nastavak njegove karijere bio je neraskidivo vezan sa Nikolom Pašićem, kraljem Aleksandrom i Petrom Živkovićem, po čijim željama je dobijao različite funkcije. U resorima Ministarstva finansija i Ministarstva inostranih dela nije ostavio dubljeg traga, jer se relativno kratko zadržao na položajima ministra. Nešto vidljiviji trag ostavio je kao ministar pravde. Posle Marsejskog atentata ostao je u dobrim odnosima sa Bogoljubom Jevtićem koji mu je ponudio mesto poslanika u Bukureštu, januara 1935. godine. Na taj položaj je postavljen marta iste godine, i obavljao ga je do sredine maja 1936. godine. Milan Stojadinović je želeo da ga premesti za poslanika u Briselu, januara 1936, ali belgijska vlada nije dala agreman. Ninko Perić je zvanično penzionisan 29. juna 1936. godine.[2] [3] [4] [5][6] Sekretar delegacije Kraljevine SHS na Konferenciji mira u Parizu. Izabran za vanrednog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu 1920. Ministar socijalne politike od 4. maja do 31. jula 1923. Ministar finansija od 15. aprila do 24. decembra 1926. Ministar inostranih dela od 24. decembra 1926. do 12. aprila 1927. Ministar bez portfelja od 17. aprila do 16. juna zastupao ministre pravde, prosvete, vera. Predsednik Narodne skupštine 1927-28. Predsednik Državnog saveta 1930-31. Poslanik u Bukureštu 1935-36. Politička karijera Ninko Perić je od studenstkih dana bio aktivan član Narodne radikalne stranke, prvo kao član radikalskog kluba Slovenski jug, a potom i kao član redakcije časopisa `Slovenski jug`, koji je pokrenuo profesor Božidar Marković. Članovi redakcije su pored Ninka Perića bili Milan Stojadinović i Veljko Popović. Prvi put je učestvovao u predizbornoj kampanji u pocerskom srezu 1908. godine. Kada je Nikola Pašić odobrio Ninku Periću da pređe iz službe Ministarstva inostranih dela na Univerzitet u Beogradu, naložio je njegovom tastu Draži Petroviću da počne pripremu terena u pocerskom srezu za poslaničku kandidaturu, ocenivši da bi mu bilo bolje da ostane u politici nego da se posveti akademskoj karijeri. Prvi put je izabran za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920, za srez pocerski. Kasnije je biran u istom srezu i na parlamentarnim izborima 1923, 1925, 1927. i 1931. godine. Kao poslanik pocerskog sreza, Ninko Perić je bio zadužen, između ostalog, i za jačanje partijske strukture u istočnoj Slavoniji. Odnosi Ninka Perića i Nikole Pašića su zahladneli od 1924, usled loših odnosa Perića i Radomira (Rade) Pašića. Međutim, kralj Aleksandar i Petar Živković su počeli da pokazuju sve više poverenja i naklonosti prema Ninku Periću od 1925. godine, te se njegova politička i činovnička karijera nastavila razvijati pod njihovom zaštitom. Ninko Perić i Milan Stojadinović su bili prijatelji od studentskih dana. Njihov odnos je naglo zahladeno, pošto je Perić nasledio Stojadinovića na čelu Ministarstva finansija u vladi Nikole Uzunovića, aprila 1926 godine. Njegova politička karijera je okončana postavljanjem za poslanika u Bukureštu, 1935. godine.[7] [8] [9] [10] Lični život Ninko Perić je oženio Angelinu (Ginu) Petrović, ćerku uglednog šabačkog radikala Dragomira Draže Petrovića sa kojom je imao troje dece.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I Izdanje !!! Dr Vladimir Ćorović (Mostar, 27. oktobar 1885. — Elasona, 12. april 1941) je bio srpski istoričar i redovni član Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović je rođen 27. oktobra (15. oktobra po starom kalendaru) 1885. godine u Mostaru, u poznatoj srpskoj trgovačkoj porodici,[1] njegov brat je Svetozar Ćorović, jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Bila je to sredina sa veoma jakom i razbuđenom srpskom nacionalnom svešću, kojoj je ton davala grupa istaknutih književnika, među kojima je bio i njegov brat Svetozar. Godine 1904. Vladimir Ćorović se upisao na Bečki univerzitet, gde je studirao slovensku filologiju, arheologiju i istoriju. Profesori su mu bili čuveni slavisti Vatroslav Jagić, Konstantin Jiriček i Milan Rešetar. Ćorović je bio vrlo aktivan u Srpskom akademskom društvu „Zora“, o kome je 1905. godine objavio knjižicu. Tezom o Lukijanu Mušickom, doktorirao je u Beču 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu (1908—1909) kod poznatog nemačkog vizantologa Karla Krumbahera. Neko vreme je boravio u Parizu i Bolonji, gde je istraživao stare slovenske rukopise. Od septembra 1909. godine Ćorović je živeo u Sarajevu, radeći najpre kao kustos, a zatim kao upravnik biblioteke u Zemaljskom muzeju. Tada je počeo period njegovog vrlo snažnog, intenzivnog i raznovrsnog naučnog i književnog rada. Bio je saradnik vrlo značajnih srpskih časopisa, a posebno „Bosanske vile“, „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“ (u kome je objavio i svoju disertaciju o Lukijanu Mušickom). Pored ostalog, u Sarajevu je bio sekretar Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i priređivač njenog kalendara za 1911. godinu. Nakon atentata Gavrila Principa, 28. juna 1914. u Sarajevu, Ćorovića su uhapsile austrougarske okupacione vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvooptuženi bio Vasilj Grđić, Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV, pod snažnim pritiskom svetske javnosti, izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika, pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici, gde je uglavnom izdržavao kaznu. Tada se nastanio u Zagrebu, pa je sa grupom jugoslovenski usmerenih pisaca (Niko Bartulović, Ivo Andrić i Branko Mašić) uređivao časopis „Književni Jug“. U to vreme je počela njegova zapažena saradnja sa jugoslovenskim političarima u raznim zemljama, a naročito u Austrougarskoj, kao i pripremanje dokumentarne Crne knjige (Beograd-Sarajevo, 1920) o stradanju i patnjama srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu, Ćorović je bio prisutan 1. decembra 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu, Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom, izvanrednim naučnim rezultatima, stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru: 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine – proglašen je 16. maja 1935.[2] Dve godine bio je i rektor Beogradskog univerziteta, tokom školske 1934/35 i 1935/36 godine.[3] Smenjen je posle studentskog štrajka u aprilu 1936, poznatog po pogibiji Žarka Marinovića (odn. podnosio je ostavku koju Plenum univerziteta u početku nije želeo primiti[4]). Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim je upravljao Siniša Sinobad i kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Olimpa u Grčkoj. Avion je pao u blizini grada Elasone i u toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović. Početkom 1910. oženio se Jelenom Skerlić (1887—1960), sestrom Jovana Skerlića, imali su dve ćerke.[5] Portret Ćorovića, rad Koste Hermana Na osnovu teksta koji je napisao akademik Radovan Samardžić, Vladimir Ćorović je zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba (Beograd - Novi Sad, 1993, str. 529-534). Kada je 1941. nesrećno poginuo, još uvek se nalazio u punoj snazi, bliže sredini nego kraju svoga stvaralačkog puta. Uza sve to, on je ostavio u rukopisu toliko spisa, dobrim delom već pripremljenih za štampu, da bi samo to za nekog drugog naučnika značilo dobar životni bilans., napisao je Samardžić. U knjizi Skriveni svet Vladimira Ćorovića autor Borivoje Marinković na 1063 stranice je izložio svoju studiju o celovitom naučnom, književnom i edicionom korpusu V. Ćorovića, SPKD Prosvjeta, (Bileća-Gacko, 2006).

Ian Stewart, Vann Joines - TA Today: A New Introduction to Transactional Analysis Lifespace Publishing, 2005 342 str. meki povez stanje: vrlo dobro Transactional Analysis (TA) is a model for understanding human personality, relationships and communication. It was first developed by the late Eric Berne, M.D. TA sprang to worldwide fame in the 1960s and `70s through the publication of best-selling books like Games People Play and Born To Win. Since then, TA has continued to grow. Theory has been expanded, reappraised and tested by observation. In the years since Berne`s death in 1970, TA practitioners have introduced new concepts and techniques that are now at the very heart of the discipline ... CONTENTS Preface / xi Part I INTRODUCING TA 1. What TA Is / 3 Key ideas of TA 3 The philosophy of TA 6 Part II PICTURING PERSONALITY: The Ego-State Model 2. The Ego-State Model / 11 Examples of ego-state shifts 12 Definition of ego-states 15 Are ego-state distinctions real? 16 Ego-states and superego, ego, id 17 Ego-states are names, not things 18 A matter of words: are there ‘just three’ ego-states? 19 The over-simplified model 20 3. Functional Analysis of Ego-States / 23 Adapted Child and Free Child 24 Controlling Parent and Nurturing Parent 27 Adult 28 Egograms 28 The functional model describes only behaviour, not thinking or feeling 31 4. The Second-Order Structural Model / 34 Second-order structure: Parent 36 Second-order structure: Adult 37 Second-order structure: Child 38 How the second-order structure develops 40 Distinguishing structure from function 42 5. Recognizing Ego-States / 45 Behavioural diagnosis 45 Social diagnosis 49 Historical diagnosis 50 Phenomenological diagnosis 51 Ego-state diagnosis in practice 51 The executive and the real Self 52 6. Structural Pathology / 56 Contamination 56 Exclusion 59 Part III COMMUNICATING: Transactions, Strokes and Time Structuring 7. Transactions / 65 Complementary transactions 65 Crossed transactions 68 Ulterior transactions 70 Transactions and non-verbals 73 Options 74 8. Strokes / 77 Stimulus-hunger 77 Kinds of strokes 78 Stroking and reinforcement of behaviour 79 Giving and taking strokes 80 The stroke economy 83 The stroking profile 86 Self-stroking 87 Are there ‘good’ and ‘bad’ strokes? 89 9. Time Structuring / 92 Withdrawal 93 Rituals 93 Pastimes 94 Activities 95 Games 96 Intimacy 98 Part IV WRITING OUR OWN LIFE-STORY: Life-Scripts 10. The Nature and Origins of Life-Script / 103 Nature and definition of life-script 104 Origins of the script 105 11. How the Script is Lived Out / 111 Winning, losing and non-winning scripts 111 The script in adult life 114 Why script understanding is important 117 The script and the life course 119 12. Life Positions / 121 Life position in adulthood: the OK Corral 123 Personal change and the OK Corral 126 13. Script Messages and the Script Matrix / 129 Script messages and the infant’s perception 129 Kinds of script message 129 The script matrix 132 14. Injunctions and Decisions / 138 Twelve injunctions 138 Episcript 144 How decisions relate to injunctions 145 Antiscript 149 15. Process Scripts and Drivers / 148 Process scripts 152 Driver behaviours 157 Should we set out to ‘cure’ drivers and process scripts? 168 16. Personality Adaptations / 171 The six personality adaptations 171 How drivers indicate personality adaptations 175 Personality adaptations and process scripts 176 Making and keeping contact: the Ware Sequence 177 The Ware Sequence and personality adaptation 178 Using the Ware Sequence in the long and short term 181 Personality adaptations and script content 181 ‘Pen-portraits’ of the six adaptations 182 Part V MAKING THE WORLD FIT OUR SCRIPT: Passivity 17. Discounting / 191 Nature and definition of discounting 191 Grandiosity 192 The four passive behaviours 193 Discounting and ego-states 196 Detecting discounts 196 18. The Discount Matrix / 199 Areas of discounting 199 Types of discounting 199 Levels (modes) of discounting 200 The discount-matrix diagram 200 Using the discount matrix 203 19. Frame of Reference and Redefining / 206 The frame of reference 206 Frame of reference and the script 208 Nature and function of redefining 208 Redefining transactions 209 20. Symbiosis / 212 ‘Healthy’ v. ‘unhealthy’ symbiosis 216 Symbiosis and the script 217 Symbiotic invitations 218 Second-order symbiosis 220 Part VI JUSTIFYING OUR SCRIPT BELIEFS: Rackets and Games 21. Rackets and Stamps / 225 Rackets and script 228 Racket feelings and authentic feelings 230 Racket feelings, authentic feelings, and problem-solving 232 Racketeering 234 Stamps 235 22. The Racket System / 239 Script Beliefs and Feelings 239 Rackety Displays 243 Reinforcing Memories 244 Breaking out of the Racket System 247 23. Games and Game Analysis / 250 Examples of games 250 Sweatshirts 253 Different degrees of games 253 Formula G 254 The Drama Triangle 255 Transactional analysis of games 257 The Game Plan 259 Definitions of games 260 24. Why People Play Games / 263 Games, stamps and script payoff 263 Reinforcing script beliefs 264 Games, symbiosis and the frame of reference 264 Games and strokes 267 Berne’s ‘six advantages’ 268 Positive payoffs of games 268 25. How to Deal with Games / 270 Need we name the game? 270 Some familiar games 271 Using Options 273 Refusing the negative payoff 274 Replacing game strokes 276 Part VII CHANGING: TA in Practice 26. Contracts for Change / 281 Steiner’s ‘four requirements’ 281 Why use contracts? 282 Making an effective contract 284 27. Aims of Change in TA / 288 Autonomy 288 Becoming free from the script 289 Problem-solving 290 Views of ‘cure’ 290 28. TA Therapy and Counselling / 293 ‘Therapy’ or ‘counselling’? 293 Self-therapy 294 Why therapy? 295 Characteristics of TA therapy 296 Three schools of TA 297 29. TA in Education and Organizations / 303 Main features of educational and organizational applications 303 Organizational applications 304 TA in education 306 30. How TA Has Developed / 310 Eric Berne and the origins of TA 310 The early years 312 The 1970s: years of mass popularity and professional innovation 314 1980s to the present: international expansion and consolidation 316 APPENDICES A. Books by Eric Berne / 323 B. Other Key Books on TA / 325 C. Winners of the Eric Berne Memorial Scientific Awards / 331 D. TA Organizations / 335 E. Training and Accreditation in TA / 338 F. TA 101 Course Outline / 343 NOTES AND REFERENCES / 347 BIBLIOGRAPHY / 364 GLOSSARY / 374 INDEX / 385 Nonfiction, Psychology, 1870244001

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Državnopravna historija jugoslavenskih zemalja XIX I XX vijeka Ferdo Čulinović Državnopravna historija jugoslavenskih zemalja-- hrvatska, slavonija i dalmacija, istra, srpska vojvodina, bosna i hercegovina. Zagreb 1953. Tvrd povez, 339 strana. Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju.[1] Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu.[2] prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na reznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu.[2] Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu.[1] Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnošću i prevođenjem. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”.[1] Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu.[3] Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije,[4] objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine.[5] Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36).[2] Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske.[3] Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.[1] Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.[5] Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka.[6] Aktivno je sarađivao u izradi materijalnih i organizatorskih propisa o radu sudova u Hrvatskoj. Ove propise je nakon rata objavio u Zborniku Pravnog fakulteta, pod naslovm „Propisi o sudstvu Hrvatske za NOB” (1951).[7] Bio je potpresednik odeljenja pravosuđa za Hrvatsku, sekretar Zakonodavne komisije ZAVNOH i Zemaljske komisije za ratne zločine u Hrvatskoj. Za rad u toku rata je odlikovan Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod.[1] Juna 1945. godine je izabran za profesora Pravnog fakulteta na Sveučilištu u Zagrebu i vodio je katedru za pravnu istoriju.[8] Dva puta je biran za dekana Pravnog fakulteta školske 1948/49. i 1958/59. godine.[6] Predavao je najpre „Razvitak narodne vlasti za vreme NOB”, i napisao prvi univerzitetski udžbenik iz te oblasti (1946), zatim je predavao „Opštu istoriju države i prava” i „Teoriju države i prava”, a od 1950. Istoriju države i prava naroda Jugoslavije.[7] Osnivač je postdiplomskih studija iz državnopolitičkih nauka (1963).[2] Jedan od njegovih poznatih đaka bio je Hodimir Sirotković.[5] Nastavio je da se bavi naučnim radom, posebno iz oblasti revolucionarnih promena u tada najnovijoj istoriji,[8] državno-pravne i političke istorije,[8] kao i nacionalnog pitanja.[8] Osnivač je Instituta za istoriju države i prava naroda Jugoslavije na Pravnom fakultetu u Zagrebu i bio je njegov prvi direktor (1953).[2] Pod njegovim rukovodstvom, Institut je sakupio obimnu dokumentaciju iz državnopravne i političke istorije.[6] Osim predavanja koja je držao na diplomskim i podstdiplomskim studijama, održao je brojna predavanja iz oblasti državno pravne i političke istorije na drugim pravnim fakultetima u državi i inostranstvu, akadiemije nauke i umetnosti, narodnim i radničkim univerzitetima, domovima JNA i drugo.[9] Inicijator je i organizator brojnih naučnih skupova, kao što su „Petrova gora” (1969), „Lika u Narodnooslobodilačkom ratu” (1970), „Drugi svetski rat i mir među narodima” (1970).[9] Iz zdravstevnih razloga je penzionisan na jesen 1967. godine, a njegov naslednik na katedri bio je Konstantin Bastaić.[5] I nakon penzionisanja je nastavio da se bavi naučnim radom. Tako je nastalo i njegovo najznačajnije delo „Okupatorska podela Jugoslavije”, koje je 1970. godine u Beogradu objavio Vojnoistorijski zavod.[8] Sahranjen je na Mirogoju 19. maja. Od njega se u ime JAZU oprostio akademik Vlasislav Brajković, u ime SANU akademik Vaso Čubrilović, a u ime SAZU akademik Lado Vavpetič.[6] Akademik Zbog brojnih i zapaženih naučnih rezultata u istraživanju državnopravne istorije Jugoslavije, 10. juna 1955. izabran je za dopisnog, a 16. juna 1962. za redovnog člana JAZU u Zagrebu, kada je postao i član Odbora za narodni život i običaje, u čijem radu je učestvovao do smrti.[9][5] JAZU je uedno bio izdavač brojnih njegovih radova. Dopisni člana SANU u Beogradu je postao 1965. godine. [8] Dobitnik je Nagrade „Božidar Adžija” za životno delo (1967),[2] koja je predstavljala najviše naučno priznanje u SR Hrvatskoj.[6] Oktobra 1970. Moskovski državni univerzitet Lomonsov mu je svečano dodelio počasnu titulu dokotra iz istorijskih nauka, za njegov celokupan naučni rad, kao prvom jugoslovenskom naučnom radniku.[9] Dela Ostavio je za sobom čitavu biblioteku naučnik i stručnih radova. Napisao je 48 knjiga i posebno štampanih monografija, 35 naučnih radova u raznim zbirkama, 115 rasprava objavljenih u časopisima, kao i niz recenzija, prikaza i novisnkih članaka.[7] „O slobodi volje” (1929) „Upisi u zemljišnu knjigu” (1930) „Dušanov zakonik” (1931) „Komentar zemljišnoknjižnih zakona” (1931) „Zemljišna knjiga i njeno osnivanje” (1931) „Komentar zakona o izdavanju tapija” (1932) „Baštinsko pravo tapijskog sistema” (1932) „Zemljišnoknjižno pravo” (1933) „Žena u našem krivičnom pravu” (1934)[10] „Statut grada Senja” (1934) „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina” (1938) „Komentar zakona o izvršenju i obezbeđenju” knjige 1—5, sa Ivom Matijevićem (!937-1940) „O pravu uopće” (1946) „Pravosuđe u Jugoslaviji” (1946) „Sudovi nove Jugoslavije” (1946) „Opća istorija države i prava”, knjiga 1:„Robovlasnička država”, knjiga 2: „Feudalna - buržoaska - socijalistička država” (1949) „Seljačke bune u Hrvatskoj” (1951) „Devetsto osamnaesta na Jadranu” (1951) „Revolucionarni pokret u Istri 1921.” (1951) „Razvitak jugoslovenskog feudalizma” (1952) „Riječka država” (1953) „Državnopravna istorija jugoslovenskih zemalja XIX i XX vijeka”, 1 i 2 (1953) „Nacionalno pitanje u jugoslovenskim zemljama” (1955) „Odjeci Oktobra u jugoslovenskim krajevima” (1957) „Slom stare Jugoslavije” (1958) „Stvaranje jugoslovenske države” (1959) „Jugoslavija između dva rata” (1961) „Razvitak jugoslavenskog federalizma” (1962) „Pomorska politika stare Jugoslavije” (1962) „Državnopravni razvitak Jugoslavije” (1963) „Šta je nacija” (1964) „Dvadesetsedmi mart” (1965) „Narodnost i ustavi Jugoslavije” (1965) „Dokumenti o Jugoslaviji” (1968) „Državnopravni razvitak Vojne krajine (s posebnim osvrtom na Slavoniju)” (1969) „Okupatorska podela Jugoslavije” (1970) Mnogi njegovi radovi su štampani u „Radovima” i „Starinama” JAZU i Pomorskom zborniku u Zadru.

U ovoj obimnoj knjizi dati su na jasan način svi faktori koji utiču na karakterizaciju naftno-gasnog sloja. Knjiga je bogato ilustrovana primerima koji se mogu primeniti u praksi. U knjizi su date tablice i dijagrami koji se koriste kod rešavanja praktičnih problema. 1. UVOD 1 2. Karakterizacija rezervoara 2 3. Rezervoari ugljovodonika 2 3.1. Uslovi za postojanje rezervoara za naftu ili gas 2 3.2. Generasanje ugljovodonika i njihove migracije 4 3.3. Zamke ugljovodonika 6 3.4. Temperatura i pritisak u rezervoaru 8 4. Sastav ležišnih fluida 14 4.1. Ležišni fluidi 14 4.2. Izražavanje sastava u prirodnoj smesi uglјovodonika 14 4.3. Najzastuplјeniji jedinjenja u ležištima nafte, gasa i kondenzata. 14 4.4. Klasifikacija ležišnih fluida 14 4.4.1. Klasifikacija prema McCainu 15 4.4.2. Klasifikacija prema Sečenu 16 4.4.3. Klasifikacija prema Ahmedu 18 5. Fazno ponašanje 19 5.1. Faza 19 5.2. Sistem 20 5.3. Broj stepeni slobode višefaznog sistema 20 5.4. Fazni prelazi 20 5.5. Čiste supstance 21 5.5.1. Fazno ponašanje jednokomponentnog sistema fluida (čisti metan, etan) 21 5.5.2. Dijagram pritiska i temperature za višekomponentne sisteme 22 5.6. Karakteristike faznog ponašanja višekomponentnog sistema 24 6. Fundamentalno ponašanje gasnih i naftnih rezervoara 25 6.1. Klasifikacija rezervoara i rezervoarskih fluida 25 6.2. Naftni rezervoari 25 6.2.1. Obična sirova nafta 26 6.3. Rezervoari za gas 32 6.3.1. Rezervoari sa gasnim kondenzatom 33 6.3.2. Gasni kondenzat u blizini kritične tačke 35 6.3.3. Rezervoar vlažnog gasa 36 6.3.4. Rezervoar suvog gasa 37 6.4. Klasifikacija ugljovodoničnih tečnosti prema početnom sastavu 38 6.5. Nedefinisane naftne frakcije 39 7. Karakteristike rezervoarskih fluida 42 7.1. Karakteristike prirodnog gasa 42 7.2. Ponašanje idealnih gasova 43 7.2.1. Zakonitosti i jednačine koje određuju karakteristike idealnih gasova 43 7.3. Gasne smeše, Molarna masa, molarna zapremina, Avogadrov broj 54 7.3.1. Fizičke karakteristike gasne smeše 55 7.4. Osobine realnih gasova 67 7.4.1. Van der Waalsova jednačina stanja 67 7.4.2. Faktor kompresibilnosti 67 7.4.3. Zakon (načelo) korespondentnih stanja (ZKS) za čiste gasove 69 7.4.4. Kritični parametri naftnih gasova 70 7.4.5. Generalizovana korelacija za određivanje Z-faktora smese 71 7.4.6. Određivanje pseudokritičnih karakteristika kada nije poznat sastav gasa 85 7.4.7. Efekti ne ugljovodoničnih komponenti na faktor kompresibilnosti (Z) 87 8. Laboratorijske analize rezervoarskog fluida (Eksperimentalni postupci za pVT karakterizaciju fluida) 93 8.1. Karakteristike rezervoara koje se određuju iz PVT-dijagrama 93 8.2. Metode određivanja karakteristika 94 8.3. Sastav rezervoarskog fluida 94 8.3.1. Ispitivanje sastava ekspanzijom uzorka konstantnog sastava 96 8.4. Zapreminski faktor nafte (Bo) 109 8.4.1. Određivanje zapreminskog faktora 111 8.5. Faktor rastvorljivosti gasa u nafti (Rs) 115 8.5.1. Određivanje faktora rastvorljivosti 116 8.6. Dvofazni zapreminski faktor nafte (Bto) 125 8.7. Zapreminski faktor realnog gasa (Bg). 126 8.8. Faktor isparljivosti nafte iz gasa (Rv) 127 8.9. Dvofazni zapreminski faktor stvaranja gasa (Btg) 129 8.10. Pritisak zasićenja (pritisak u mehurićima), Pb 130 9. Ravnotežni odnosi faza kod uglјovodoničnih sistema 137 9.1. Ravnotežni odnosi 137 9.2. Flash kalkulacija 141 10. Kubne jednačine stanja realnih gasova 158 10.1. Van der Waalsova jednačina stanja 158 10.2. Parametri kubne jednačine stanja 159 10.3. Rešenja Van der Waalsove jednačine 160 10.4. Pravila mešanja 161 10.5. Druge poznate kubne jednačine stanja 162 10.5.1. Jednačina stanja Redlicha i Kwonga 162 10.5.2. Soave-Redlich-Kwongova jednačina 163 10.5.3. Jednačina stanja Penga i Robinsona 163 10.6. Korekcija zapremine tečne faze (volume shift ) 164 11. Ležišne vode 165 11.1. Hemijske karakteristike podzemnih voda ležišta nafte i gasa 166 12. Viskoznost ležišnih fluida 168 12.1. Definicija viskoznosti i podela fluida prema reološkim svojstvima 168 12.2. Klasifikacija fluida na njutnovske i nenjutnovske fluide 174 12.3. Uticaj pritiska, temperature i sastava na viskoznost ležišnih fluida 177 12.4. Isplake 177 13. Kolektorske (rezervoarske) karakteristike stena 186 13.1. Vrste kolektorskih (rezervoarskih) stena 186 13.2. Poroznost 187 13.2.1. Podela poroznosti prema genezi pora 187 13.2.2. Podela poroznosti prema veličini pora i praznina 188 13.2.3. Podela prema karakteru sistema pora 189 13.2.4. Vrste poroznosti 194 13.2.5. Merenje poroziteta 196 13.2.5.1. Helijumska porozimetrija 198 13.3. Mehaničke karakteristike stena 207 13.3.1. Kompresibilnost stena 211 13.3.2. Kompresibilnost formacije 215 13.3.3. Određivanje kompresibilnosti stena. 215 13.4. Permeabilitet 222 13.4.1. Vrste fluida prema kompresibilnosti 225 13.4.2. Geometrija proticanja 226 13.4.3. Režimi proticanja fluida 226 13.4.4. Linearni protok nestišlјivog fluida (tečnost) 227 13.4.5. Linearni protok slabo stišlјivog fluida (tečnost) 228 13.4.6. Linearni protok stišlјivog fluida (gas) 228 13.4.7. Varijacije propusnosti u linearnom sistemu proticanja fluida 229 13.4.8. Radialni protok nestišlјivog fluida 231 13.4.9. Radialni protok slabo stišlјivog fluida (tečnost) 232 13.4.10. Radialni protok stišlјivog fluida (gas) 233 13.4.11. Varijacije propusnosti u radijalnom sistemu proticanja fluida 234 13.4.12. Merenje propusnosti 236 13.5. Raspodela zasićenja fluidima u ležišnim stenama 250 13.5.1. Površinski napon 250 13.5.2. Eksperimentalne metode određivanja kapilarnog pritiska 252 13.6. Relativna propusnost i višefazni protok 262 13.6.1. Relativna propustlјivost 262 13.6.2. Proračun nemešlјivog istiskivanja fluida. 263

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „… Alisa je ušla u ogledalo da otkrije obrnuti svet. Kad bi se Alisa ponovo rodila u naše doba, ne bi morala da prolazi ni kroz kakvo ogledalo: bilo bi joj dovoljno da pogleda kroz prozor“. Ovako čuveni urugvajski pisac i novinar Eduardo Galeano počinje svoju knjigu koja na pronicljiv i duhovit način čitaoce tera na promišljanje sveta u kome smo se obreli. Prvi uslov za promenu stvarnosti jeste da se stvarnost spozna, tvrdio je Galeano, koji u knjizi nudi neformalno obrazovanje o formalnom ustrojstvu planete: „Škola obrnutog sveta najdemokratskija je od svih obrazovnih institucija. Ne zahteva prijemni ispit, ne uplaćuje školarinu i besplatno daje svoje kurseve svima i svuda, kako na zemlji, tako i na nebu: s razlogom je ćerka sistema koji je, prvi put u istoriji čovečanstva, osvojio opštu vlast“. Eduardo Hughes Galeano (španjolski izgovor: [eˈðwaɾðo ɣaleˈano]; 3. rujna 1940. – 13. travnja 2015.) bio je urugvajski novinar, pisac i romanopisac koji se, među ostalim, smatrao `književnim divom latinoameričke ljevice` i `prethodnim razdobljem globalnog nogometa eminentni pisac`. [1] Galeanova najpoznatija djela su Las venas abiertas de América Latina (Otvorene vene Latinske Amerike, 1971) i Memoria del fuego (Sjećanje na vatru, trilogija, 1982–6). `Ja sam pisac`, rekao je autor jednom o sebi, `opsjednut sjećanjem, sjećanjem na prošlost Amerike i iznad svega Latinske Amerike, intimne zemlje osuđene na amneziju.`[2] Autorica Isabel Allende, koja je rekla da je njezin primjerak Galeanove knjige jedan od rijetkih predmeta s kojima je pobjegla iz Čilea 1973. nakon vojnog udara Augusta Pinocheta, nazvala je Otvorene vene Latinske Amerike `mješavinom minucioznih detalja, političkih uvjerenja, poetskog njuha , i dobro pripovijedanje.` [3] Život Eduardo Germán María Hughes Galeano rođen je u Montevideu, Urugvaj, [3] 3. rujna 1940. [4]. Njegova dva obiteljska imena naslijeđena su od velških i talijanskih (iz Genove) pradjedova; druga dva su bila iz Njemačke i Španjolske.[5] Galeano je pisao pod svojim prezimenom po majci; kao mladić, kratko je pisao za urugvajsku socijalističku publikaciju, El Sol, potpisujući članke kao `Gius`, `pseudonim koji je sličan izgovoru njegovog očevog prezimena Hughes na španjolskom.` [6] Galeanova obitelj pripadala je paloj urugvajskoj aristokraciji . Nakon završene dvije godine srednje škole, Galeano je s četrnaest godina počeo raditi [5] na raznim poslovima, uključujući poslove glasnika i skupljača. Na kraju je sletio u El Sol. Urugvajski socijalistički tjednik prvi je objavio stripove tinejdžera prije nego što je napisao. Galeanova strast prema crtanju nastavila se kroz cijeli život; njegove se vinjete mogu vidjeti u mnogim njegovim kasnijim knjigama, dok je uz njegov potpis često stajalo malo rukom nacrtano prase.[7] Kao novinar tijekom 1960-ih Galeano je stekao ugled među ljevičarskim publikacijama i postao urednik Marche, utjecajnog tjednika sa suradnicima kao što su Mario Vargas Llosa, Mario Benedetti, Manuel Maldonado Denis i Roberto Fernández Retamar. Dvije godine uređivao je dnevnik Época i radio kao glavni urednik Sveučilišne tiskare. Godine 1959. oženio se svojom prvom suprugom, Silviom Brando, a 1962., nakon razvoda, ponovno se oženio Gracielom Berro.[8] Godine 1973. vojni udar preuzima vlast u Urugvaju; Galeano je bio zatvoren, a kasnije je bio prisiljen pobjeći i otišao u egzil u Argentinu gdje je osnovao časopis Crisis.[9] Njegovu knjigu Otvorene vene Latinske Amerike iz 1971. zabranila je desničarska vojna vlada, ne samo u Urugvaju, već iu Čileu i Argentini.[10] 1976. oženio se po treći put s Helenom Villagra; međutim, iste je godine Videlin režim krvavim vojnim udarom preuzeo vlast u Argentini, a njegovo je ime dodano na popis osuđenih od strane eskadrona smrti. Ponovno je pobjegao, ovaj put u Španjolsku [potreban citat] [7] gdje je napisao svoju poznatu trilogiju, Memoria del fuego (Sjećanje na vatru), opisanu kao `najsnažniju književnu optužbu protiv kolonijalizma u Americi.` [11] Galeano 1984. godine Početkom 1985. Galeano se vratio u Montevideo kada je nastupila demokratizacija. Nakon pobjede Tabaréa Vázqueza i saveza Široke fronte na izborima u Urugvaju 2004., koji su obilježili prvu ljevičarsku vladu u urugvajskoj povijesti, Galeano je napisao članak za The Progressive pod naslovom `Gdje su ljudi glasali protiv straha` u kojem je Galeano pokazao podršku novom vlade i zaključio da je urugvajsko stanovništvo koristilo `zdrav razum` i da je `umorno od toga da ih varaju` tradicionalne stranke Colorado i Blanco.[12] Nakon stvaranja TeleSUR-a, latinoameričke televizijske postaje sa sjedištem u Caracasu u Venezueli, 2005. Galeano se zajedno s drugim ljevičarskim intelektualcima poput Tariqa Alija i Adolfa Péreza Esquivela pridružio 36-članom savjetodavnom odboru mreže.[13] 10. veljače 2007. Galeano je bio podvrgnut uspješnoj operaciji za liječenje raka pluća.[14] Tijekom intervjua s novinarkom Amy Goodman nakon izbora Baracka Obame za predsjednika Sjedinjenih Država u studenom 2008., Galeano je rekao: `Bijela kuća će u budućnosti biti kuća Baracka Obame, ali ovu su Bijelu kuću izgradili crni robovi. I ja Volio bih, nadam se, da to nikada, nikada ne zaboravi.` [15] Na otvaranju 5. samita Amerika održanog 17. travnja 2009. u Port of Spainu, Trinidad i Tobago, venezuelanski predsjednik Hugo Chávez dao je španjolski -jezična kopija Galeanove Otvorene vene Latinske Amerike predsjedniku SAD-a Baracku Obami, koji je bio u njegovom prvom diplomatskom posjetu regiji.[16] U intervjuu iz svibnja 2009. govorio je o svojim prošlim i nedavnim djelima, od kojih se neki bave odnosima između slobode i ropstva, te demokracije i diktature: `ne samo Sjedinjene Države, već i neke europske zemlje, proširile su vojne diktature diljem svijeta svijet.A oni osjećaju se kao da mogu poučavati demokraciju`. Također je govorio o tome kako i zašto je promijenio svoj stil pisanja te o svom nedavnom rastu popularnosti....

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Scientology: The Fundamentals of Thought L. Ron Hubbard Od autora br. 1 bestselera Njujork Tajmsa Dijanetika, sa preko 22 miliona prodatih primeraka Šta je `smisao života?` Mnogi od nas provedu većinu svog života tražeći odgovor na ovo staro pitanje. Pa, šta ako ste sve vreme imali odgovore i sve što vam je ikada bilo potrebno su alati da im pristupite? U ovoj revolucionarnoj knjizi, Sajentologija: Osnovi mišljenja, krenućete na izuzetno putovanje, savladavajući alate života dok otkrivate najvažnije otkriće koje ćete ikada napraviti — znanje o vama. Naučite i odmah primenite fundamentalne procese i principe koji definišu primarnu arhitekturu načina na koji život funkcioniše. Postignite potpuno razumevanje uma, duha i života. Prepoznajte šta motiviše vaše postupke i postupke drugih i deblokirajte barijere izvanrednog potencijala koji ste zaključali unutra. Život je igra — i jednostavno, ovde su pravila. Možete biti srećniji, sposobniji i igrati bolju igru, koristeći sve što život može da ponudi. Evo odgovora koje ste tražili. „Podaci ovde su upotrebljivi i upotrebljivi za svakodnevni život. Volim da postanem pametniji i kompetentniji i da bolje razumem život. Već sam primenio mnoge od ovih osnova i definitivno su mi pomogli da budem uspešan u životu. Osim što sam sebi pomogao , u mogućnosti sam da pomognem svojim saradnicima, porodici itd. Toplo preporučujem ovu knjigu drugima.” (J.R.) Lafaiette Ronald Hubbard (Eng. Lafaiette Ronald Hubbard; 13. mart 1911, Tilden, Nebraska, SAD - 24. januar 1986, Kalifornija, SAD) - američki pisac [8] fikcija [9], tvorac novog religijsko-mističnog pokreta [10] Scientologija i srodni pseudoznanstveni kompleks [11] [12] [13] ideje i prakse (eng.) Russ., Pod nazivom Dianetics [14] i Scientologi [15]; osnovao je crkvu nauke (glavnu organizaciju pokreta) 1954. [8] Autor je (oko 600) naučnofantastičnih, avanturističkih, filozofskih, religijskih i psiholoških radova; rad i aktivnosti koje izazivaju kontroverzne procjene - od optužbi za šarlatanstvo do hvale od pristaša zasnovanih na idejama organizacije Hubbard Ispod je službena biografija Hubbarda. Istraživači nezavisni od scijentologije, među njima i novinari autoritativnih publikacija, bivši scijentolozi i Hubbardovi rođaci, smatraju da su ovdje prikazani podaci djelomično nepouzdani, djelomično netočni [18] [19] [20]. Do 1930 1911: Rođen 13. marta u Sjedinjenim Državama u Tildenu, Nebraska, u porodici pomorskog oficira Harrija Rossa Hubbarda. Hubbardova majka je Ledor Mai. Djetinjstvo je proveo u divljem zapadu Montane, gdje se nalazio ranč obitelji Hubbard. U septembru 1911. godine, Hubbard se sa ocem i majkom preselio u Durant, Oklahoma [21] [ne-autoritativni izvor?] [22] [neautoritativni izvor?]. 1913–1917: Hubbard i njegova porodica preselili su se u Kalispell, Montana. Tamo je upoznao Indijance Blackfoot nakon što je vidio njihov ritualni ples. Kasnije se sa porodicom preselio u Helenu, glavni grad Montane. Tamo je upoznao šamana Crnog nogu Old Tom. Između njih je počelo prijateljstvo, kao rezultat toga, Habard je bio počastvovan što je postao krvni brat Crno-belih. Od starog Toma, Hubbard je naučio mitologiju indijskog plemena. Tokom ovog perioda, Hubbard je proveo leto na porodičnom ranču, a zimu u troetažnoj ciglenoj kući u Heleni. U slobodno vrijeme mali Hubbard je vozio poludruge konje, a ponekad je subotom oprao zlatni pijesak iz obližnjih klanaca [21] [neautoritativan izvor?]. 1918-1921: Putuje automobilom sa dedom od Helene do Portlanda, Oregon. Po povratku u Helen, sam Hubbard odlazi svom ocu u Tacoma, Vashington. Kasnije su se on i njegovi roditelji preselili u San Dijego, a godinu dana kasnije - u Auckland [24] [neautoritativni izvor?]. 1922–1923: Hubbard se seli u Puget Sound, Vashington. U aprilu 1923. godine postao je član ruske organizacije Boi Scouts of America. Mladi Hubbard je 8. maja dobio titulu izviđača klase II, 5. jula je bio I. klasa. U oktobru je Ronov otac, oficir američke mornarice, primio naredbu da se prebaci u Vashington. 1. novembra, Hubbard i njegova porodica krenuli su brodom Ulisses S. Grant iz San Francisca u Nev Iork preko Panamskog kanala. Iz Njujorka se šalju u Vashington. Putem je Hubbard upoznao kapetana 3. ranga Džozefa Thompsona, oficira u medicinskom korpusu mornarice Sjedinjenih Država, koji je otputovao u Beč (Austrija) da prouči psihoanalizu od Sigmunda Frojda. Thompson je učio dvanaestogodišnjeg prijatelja o tome šta on sam zna o ljudskom umu [25] [neautoritativnom izvoru?] [26] [neautoritativnom izvoru?] Iako je L. Ron Hubbard kasnije odbacio Freudovo učenje kao neučinkovito i ne baš korisno, ipak napravio je jedan veoma važan zaključak: „Možeš nešto učiniti s umom“ [27] [neautoritativan izvor?]. 1924-1925: 25. mart je postao najmlađi `izviđač` u Sjedinjenim Državama [28] [neautoritativan izvor?]. 1927-1929: Otišao je na put u zemlje Istoka. On je posetio Kinu, tibetanske manastire, Indiju, Japan, Pacifička ostrva, dok je pronalazio i prikupljao neophodne činjenice da bi shvatio suštinu ljudskog postojanja [29] [ne-autoritativni izvor?] [30] [ne-autoritativni izvor?]. Počnite pisati 30-ti i 40-ti: Ovaj period se naziva “zlatno doba naučne fantastike”, u kojem radovi L. Ron Hubbard-a zauzimaju istaknuto mjesto. Počeo je profesionalnu karijeru pisanja kako bi imao izvor finansiranja za svoja istraživanja i studije. U tom periodu bio je popularan autor u mnogim književnim žanrovima: avantura, fantazija, fantazija, lirska, detektivska, zapadnjačka, a napisao je i nekoliko scenarija za holivudski filmski studio „Columbia Pictures“. 1930-1932: Studirao je na Univerzitetu Džordž Vašington (Vašington), gde je studirao inženjerstvo, matematiku i nuklearnu fiziku. Ovde je izveo svoj prvi eksperiment kako bi proučio kako se čuva ljudsko pamćenje i kakva je priroda estetike [34] [ne-autoritativni izvor?]. Obuka nije završena. 1932-1933: Učestvovao u filmskim i mineraloškim ekspedicijama na ostrva Kariba, dok je proučavao kulturu i verovanja lokalnih naroda [35] [neautoritativni izvor?]. 1935: Izabran za predsednika Kancelarije američkih saveza pisaca u Njujorku [36] [neautoritativni izvor?]. 1940: Izabrani član prestižnog Travel Cluba. Provela je pomorsku ekspediciju na Aljasku, provodeći eksperimente za pronalaženje radio-smera i pomažući u pripremi detaljnih obalnih karata [37] [ne-autoritativni izvor?]. Drugi svetski rat 1941: Dobio je „Kapetansku licencu svih vrsta brodova, u svim okeanima“ [38] [neautoritativni izvor?]. 1941-1945: Služio je u američkoj mornarici i komandovao antipodmorničkim brodovima na Atlantskom i Pacifičkom okeanu [38] [ne-autoritativni izvor?]. Zapravo, on je komandovao malim brodom i pokrenuo potragu za japanskom podmornicom, koja iz nekog razloga nikoga nije pronašla. Nakon ove lažne potjere, naređeno mu je da se vrati u bazu američke mornarice u Meksiku....

SAD - NATO - EU krivci za razbijanje Jugoslavije i secesiju Kosova i Metohije / Vojislav Jevtimijević Beograd 2017. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 728 strana. Knjige su odlično očuvane (kao nove). Sadržaj: KNJIGA I PREDGOVOR RECENZIJA ZAŠTO PRISTUP OVOM PROBLEMU? I DEO SRPSKO - ALBANSKI SUKOBI NA KOSMETU I OD POJAVE ALBANACA NA KOSOVU DO STVARANjA AUTONOMIJE 1. POREKLO ALBANACA 2. ALBANCI POD TURSKOM UPRAVOM OD XV VEKA DO 1912 . Otimanje srpske zemlje 3. PRIZRENSKA LIGA Program Prizrenske lige od 1. juna 1878. Memorandum Prizrenske lige 4. PRVI BALKANSKI RAT I USTANAK ALBANACA NA KOSOVU 5. KONTINUITET ALBANSKOG SEPARATIZMA Period od 1912 — 1918 od 1918. do 1941. Položaj Srba u Albaniji 6. ALBANSKI SEPARATIZAM ČEDO KOMINTERNE 7. STRADANjE SRBA NA KOSMETU OD 1941. DO 1944 Stradanje Srba na prostoru današnjeg severnog Kosova Druga Prizrenska liga II NASTAVAK BORBE ZA SECESIJU 8. DRUGA JUGOSLAVIJA Nastavak borbe za secesiju Kosova Mere vlasti za pridobijanje naklonosti albanskih masa Bratska pomoć Albaniji „Bratska zahvalnost” za pruženu pomoć 9. OD ETNIČKOG NA ISTORIJSKO PRAVO Egzodusom Srba do promene strukture stanovništva Zabrana povratka kolonistima Odakle su došli i krajnja sudbina kolonista Poništavanje rezultata naseljavanja 10. ISELjAVANjE ALBANACA U TURSKU I ALBANIJU 11. DOSELjAVANjE IZ ALBANIJE Sa povratnicima došli i državljani Albanije III REKA SRPSKIH IZBEGLICA I DALjE TEČE 12. NASTAVAK ISELjAVANjA SRBA Metode iseljavanja Srba Za iseljavanje Srba se znalo i ćutalo Iseljavanje Muslimana 13. SKRIVANjE ISTINE O ISELjAVANjU SRBA SNAŽI ALBANSKI SEPARATIZAM 14. ESKALACIJA ALBANSKOG SEPARATIZMA - ZASTRAŠIVANjE SRBA IV ALBANSKI SEPARATIZAM SVE ORGANIZOVANIJI 15. POLITIČKA KLIMA PODSTIČE ISELjAVANjE Pandorina kutija je otvorena 16. DIREKTNI PRITISCI NA SRBE RADI ISELjAVANjA 17. KRETANjE VLASNIČKE STRUKTURE ZEMLjIŠTA 18. ALBANIZOVANjE NEALBANACA 19. MAJORIZACIJA 20. NEPRIJATELjSKO ORGANIZOVANjE ALBANACA Neotkriveno separatističko rukovodstvo 21. SEPARATISTIČKE DEMONSTRACIJE 1968. I REAGOVANjE U SRBIJI Napetost zbog ustavnih promena Građani Srbije uznemireni Žalbe građana sa Kosova u periodu januar 1968. - 1. april 1969 22. SEPARATISTIČKE DEMONSTRACIJE 1968. MOGLE SU SE PREDUPREDITI 23. NOVE DEMONSTRACIJE - SEPARATISTI JURIŠAJU 24. FALSIFIKATIMA PROTIV ISTINE 25. LAKIRANjE I ZATVARANjE INFORMACIJA V SEPARATISTI SE UDRUŽUJU 26. SEPARATISTI SEPARATISTIMA PRUŽAJU POMOĆ Rupel se posebno isticao Novi zahtevi separatista VI NEVOLjE UDRUŽUJU SRBE 27. „JEDNONACIONALNO” OKUPLjANjE GRAĐANA Hapšenje Bulatovića - povod okupljanja Ivan Stambolić u Kosovu Polju Nova okupljanja i njihovi povodi 28. SLOBODAN MILOŠEVIĆ U KOSOVU POLjU 29. OBELEŽAVANjE ŠEST VEKOVA KOSOVSKE BITKE KNJIGA II VII SRBIJA 30. SRPSKI DOPRINOS POVEĆAVANjU SOPSTVENE KRIVICE Uvećavanje sopstvene odgovornosti Sednica Pokrajinskog komiteta SKK Šta „nisu znali” srpski članovi CK i PK SR 31. I ONI SU DOPRINELI UVEĆANjU SRPSKE KRIVICE 32. SVILANOVIĆ DUVAO U LEĐA ALBANSKOM SEPARATIZMU 32. I KADA SE PROTIVNIK NAPADA ISTINA SE NE SME UBIJATI Drašković u novom ruhu 33. PRLjAVO IZVEŠTAVANjE - TROVANjE JAVNOG MNjENjA 34. „VELIKA SRBIJA” NIJE BIO PROJEKAT ZVANIČNE SRBIJE 35. SIROMAŠENjE SRBIJE Izvlačenje industrije iz Srbije Slovenački intelektualci o Memorandumu 36. PRITISCI NA SRBIJU 37. DA LI PODLEĆI DIKTATU SILE Bosanski Muslimani neće mir Pretnje se obistinjavaju 38. SRBIJA PRED RASPEĆEM Tuđman i dalje može da trlja ruke Tema rata i na svadbi III BIH - HRVATSKA 39. SRBI NISU SKORAŠNjI NAROD U HRVATSKOJ Nastanak Vojne Krajine U stvaranju Kraljevine SHS učestvovali su i Srbi iz Austrougarske kao poseban entitet 40. UČEŠĆE SRBA IZ HRVATSKE U NOB-u 41. I POLOŽAJ SRBA U HRVATSKOJ Neravnopravnost Srba u Hrvatskoj 42. HDZ JE ZA HRVATSKU BEZ SRBA Događanja pre vukovarske tragedije Da li je trebalo više braniti prekodrinske Srbe? 43. MUSLIMANSKO-HRVATSKA KOALICIJA 44. POČETAK RATA Pomoć stranog faktora Tuđmanovi zahtevi Prepiska Mesić — Kadijević Situacija u Hrvatskoj sve složenija 45. NAPAD NA KASARNE JNA U HRVATSKOJ 46. RAT U BOSNI I HERCEGOVINI 47. PLAĆENI KOLjAČI I psi rata stižu u Hrvatsku Prikrivanje zločina radi očuvanja stečene predstave o Hrvatima 48. DOGOVOR O INCIDENTU Dogovor za provociranje Srba IX KOSOVO- PRVORAZREDNO DRŽAVNO PITANjE 49. FORME SEPARATISTIČKOG DELOVANjA NA KOSOVU I METOHIJI 50. ZA SRBIJU KOSOVO JE DRŽAVNO PITANjE 51. PROBLEM KOSMETA NIJE DEMOKRATSKO NEGO TERITORIJALNO PITANjE Albanci govore 52. RAT ZA OTCEPLjENjE KOSMETA Drugi sporazum Milošević — Holbruk Slučaj Račak 53. ROGOVO OVERILO RAČAK 54. AUŠVIC U KLEČKI 55. ZAŠTO SU TRAŽENE OSTAVKE Neposredni povodi 56. ODGOVORNOST ZA KOSMETSKU REALNOST Ko je koga proterivao I oni su doprineli „realnom stanju” Srbi potcenili strane emisare Nešto je trebalo učiti od Albanaca 57. GODIŠNjICA SRPSKOG ŠKOLSTVA - NACIONALISTIČKA GODIŠNjICA PRIZRENSKE LIGE NIJE X SPOLjNI FAKTOR 58. GLOBALIZAM I KOSMETSKA KRIZA 59. IZAZIVANjE I UPRAVLjANjE KRIZOM Brižljivo pripremanje akcija 60. EVOLUCIJA STAVOVA SAD SAD u korak sa Nemačkom Pritisak na Srbiju se nastavlja SAD odlučuju 61. ISLAMSKI FAKTOR I ALBANSKI SEPARATIZAM CIA i BND usmeravaju džihadiste 62. IZJEDNAČAVANjE KOSOVA SA REPUBLIKAMA 63. KONFERENCIJA O JUGOSLAVIJI U HAGU 64. REAGOVANjE NA ODLUKE KONFERENCIJE U HAGU Reagovanje političkih partija Reagovanje pojedinaca 65. AKTIVNOSTI PREMA KOSOVU 66. RADI „POSTIZANjA MIRA “ Konkretne aktivnosti 67. PRAVO NA PROMENU MIŠLjENjA NE ZNAČI PRAVO NA KONSTRUISANJE ČINjENICA 68. ISPOVEST KOMANDANTA NATO-a 69. STRANI MEDIJI I INTELEKTUALCI 70. O AGRESIJI NA SRJ - SRBIJU 71. TVORCI ALBANSKE DRŽAVE NA KOSMETU Osam šefova UNMIK-a upravljalo Kosmetom sedam godina XI FEDERACIJA SE LjULjA 71. NAPADI NA SRBIJU DA BI RUŠILI JUGOSLAVIJU Hrvatsko viđenje odnosa u Srbiji Neprincipijelna koalicija realnost Antisrpska koalicija se ojačava Srbofobija sve vidljivija u Hrvatskoj 72. SECESIONISTI I AUTONOMAŠI BRANE FADILjA HODŽU 73. EKONOMSKA I POLITIČKA KRIZA RAZARAJU JUGOSLAVIJU 74. POKUŠAJ SMENjIVANjA KADIJEVIĆA Iz intervjua Petra Gračanina Sednica Predsedništva SFRJ Rad u uslovima neposredne ratne opasnosti Prepiska Tuđman - Kadijević Srbi u službi Tuđmanove propagande Emir Kusturica 75. IDEJE O VOJNOM PUČU 76. POČETAK KRAJA SFRJ RANO JE UOČEN Kada je stvarno počelo? Sednica IK CK SKJ od 3. IV 1962. 77. SUKOBI NA SEVERU KOSOVA U PRISUSTVU KFOR-a I EULEKS-a 78. BELEŠKA O RUKOPISU 79. PRILOZI - Deklaracija Sabora za Kosovo i Metohiju u Srbiji - Pismo Pokreta za KiM u Srbiji Predsedniku i Vladi Republike Srbije - Pismo Udruženja žena sa KiM Predsedniku i Vladi Republike Srbije - Apel za KiM u Srbiji: Predsedniku, Vladi i Skupštini Republike Srbije; Pregovaračkom timu i Savetu Evrope - Okrugli sto sa temom „Briselski sporazum“, u organizaciji Pokreta za KiM u Srbiji - Pismo Pokreta za KiM u Srbiji Predsedniku Republike Srbije - Pismo Pokreta za KiM u Srbiji, Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, Društva srpskih domaćina, Udruženja žena sa KiM, Kola srpskih sestara Prizrena, upućenog: Predsedniku R.Srbije, Predsedniku Vlade R.Srbije, direktoru Kancelarije za KiM vlade R.Srbije, Generalnom sekretaru UN, šefovima misija UNMIK i EULEKS, gradonačelnicima opština Severna Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok - Komandanti operativnih zona terorističke OVK (1999. godina) - Beleška o autoru

kao na slikama retko u ponudi SAGA O ZVEZDI; Mihailo Miša Kravcev INTELEKTA: 2005. 222str. 23cm Fudbalski klub Crvena zvezda[a] je srpski fudbalski klub iz Beograda i deo je SD Crvena zvezda. Crvena zvezda je najtrofejniji fudbalski klub u Srbiji osvojivši ukupno 68 titula, uključujući 34 domaća šampionata,[2] 27 nacionalnih kupova,[3] dva nacionalna superkupa,[4] jedan liga kup (kup prvoligaša),[4] dva Mitropa kupa, jedan Kup šampiona i jedan Interkontinentalni kup. Najveći uspeh postignut je 1991. godine kada osvaja Kup evropskih šampiona u Bariju i Interkontinentalni kup u Tokiju iste godine. Bilo je to najveće dostignuće Crvene zvezde i bilo kog srpskog, a tada i jugoslovenskog fudbalskog kluba. Pored tog uspeha u evropskim takmičenjima, izdvaja se i finale Kupa UEFA 1979, gde su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha. Igra na svom stadionu koji od 2014. nosi ime po legendi Crvene zvezde Rajku Mitiću, sa kapacitetom od 51.755 sedećih mesta. Stadion je među domaćom publikom poznat kao Marakana po nazivu istoimenog stadiona u Brazilu, iako mu to nikad nije bio zvaničan naziv. Prema većini istraživanja Crvena zvezda je najpopularniji klub u Srbiji[5] i Beogradu.[6] Takođe veoma je popularan gotovo u svim susednim državama ali i među srpskom populacijom širom sveta. Klub ima dugogodišnje rivalstvo sa Partizanom. Od 2011. godine postoji i Ženski fudbalski klub Crvena zvezda. Istorija Nastanak i prva titula (1945—1951) Dok je Drugi svetski rat još uvek trajao, u oslobođenim delovima zemlje izvršena je celokupna reorganizacija sportskog života. Veliki broj predratnih klubova je prestao da postoji, te su umesto njih osnivani novi. Jedan od najpoznatijih fudbalskih klubova koji je tada ugašen bila je beogradska Jugoslavija. Tokom februara 1945. godine omladinci, članovi Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, počeli su pripreme za osnivačku skupštinu jednog omladinskog fiskulturnog društva, sa ciljem da bude sastavljeno od raznih sportskih sekcija.[7] U duhu tog vremena nosilo je naziv Omladinsko–fiskulturno društvo (OFD) koje je 4. marta preraslo u Crvenu zvezdu.[7][8][9] Inicijativa za osnivanje sportskog društva potekla je od Zorana Žujovića i Slobodana Ćosića, a među osnivačima su još bili i Nebojša Popović, Svetozar Gligorić, Mira Petrović i Milovan Ćirić. Novoosnovanom klubu su tada pripali stadion,[10] i klupske prostorije SK Jugoslavije, a sticajem okolnosti boja kluba je bila ista kao i boja kluba sveže ugašene SK Jugoslavije, ali sa totalno drugačijim konotacijama. Crvena zvezda nema nikakvih dodirnih tačaka sa SK Jugoslavijom te se ne može smatrati nikakvim naslednikom istog kluba, a glavni razlog je činjenica da je Crvena zvezda ustrojena prema tzv. sovjetskom fiskulturnom (sportskom) modelu. Tim je dobio ime posle duge rasprave između tadašnjih potpredsednika sportskog društva Slobodana Ćosića i Zorana Žujovića.[7][11] Posle brojnih predloga (Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo, Lokomotiva itd.), najzad je Ćosić rekao: „Da naše društvo nazovemo Zvezda!“, na šta je Žujović spontano dodao: „Odlično, samo, kad je Zvezda - neka bude crvena.“[12] Sa ovim predlogom svi prisutni su se sa zadovoljstvom složili, mada je bilo predloga da se klub nazove i Plava zvezda. Određene su i boje: crveno-plavo-belo sa belom petokrakom zvezdom na crvenoj podlozi dresa. Prvo rukovodstvo kluba su činili Đorđe Paljić koji je bio predsednik, Zoran Žujović i Slobodan Ćosić koji su obavljali funkcije potpredsednika, Ljubiša Sekulić je bio sekretar, ekonom Predrag Đajić, a vođa fudbalske sekcije je bio Kosta Tomašević. Prva utakmica je odigrana protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a. Zvezda je dobila taj meč sa 3-2, a strelac prvog gola je bio Kosta Tomašević.[7][8][13] Utakmica je odigrana na stadionu „Avala“ (bivše igralište SK Jugoslavije) pred oko 3000 gledalaca.[14] Sedam dana kasnije Zvezda je igrala protiv igrača britanske armije i pobedila sa 12:0. Tokom 1945. godine klub je odigrao oko 36 mečeva. Crvena zvezda je zabeležila pobede u 30 mečeva, igrala nerešeno 5 i izgubila jedan meč od Rumunije u Temišvaru 23. septembra 1945. godine. Posle osvojenog prvenstva Srbije 1945/46, Crvena zvezda je osvojila Kup Jugoslavije 1948. pobedom od 3:0 u finalu nad Partizanom. Taj uspeh je ponovljen i u naredne dve godine, pobedama u finalima prvo nad Našim krilima (3:2), a zatim i nad zagrebačkim Dinamom (3:0). Niz velikog uspeha je nastavljen i 1951. kada je klub po prvi put postao prvak Jugoslavije. Iako se na samo tri kola pred kraj prvenstva činilo da je prvenstvo rešeno jer je Dinamo imao pet bodova više u odnosu na Zvezdu, a tada su se za pobedu dobijala dva boda. Prvo je Zvezda iskoristila poraz Zagrepčana od Sarajeva, a zatim ih je i međusobnom duelu savladala. Na taj način im je pred poslednje kolo prišla na samo bod zaostatka. U tom poslednjem kolu BSK je uspeo da Dinamu uzme bod, a Crvena zvezda je uspela da dobije Partizan sa 2:0. O tituli prvaka je odlučila bolja gol-razlika koja je bila na strani Zvezde. Pedesete - prva era dominacije (1952—1958) Bora Kostić, najbolji strelac u istoriji kluba. Crvena zvezda je narednu titulu osvojila u sezoni 1952/53., ali su se prave promene u klubu dogodile sredinom te decenije. Tada je na mesto predsednika kluba došao Dušan Blagojević, Slobodan Ćosić je postao generalni sekretar, a na mestu tehničkog direktora se našao Aca Obradović, poznatiji pod nadimkom „Doktor O“. Oni su stvorili generaciju igrača koja je pet godina dominirala domaćim prvenstvom i koja je ostvarila značajne rezultate i na međunarodnoj sceni. U Evropa kupu I, ova generacija je uspela da stigne do polufinala u sezoni 1956/57. Nakon toga je osvojen i Dunavski kup 1958. Tim u kome su igrali fudbaleri kao što su Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac, osvojili su četiri titule prvaka i dva Kupa, i pri tome ni u jednoj od tih pet sezona nisu ostali bez trofeja. Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu veoma brzo donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi Crvene zvezde. Kriza i novi stadion Crvene zvezde (1958—1966) Kraj pedesetih bio je prvi period dominacije jednog kluba na jugoslovenskoj fudbalskoj sceni. U narednih sedam sezona, Crvena zvezda je uspela da osvoji samo jednu titulu i jedan kup, što nije bilo dovoljno za klub sa renomeom i ambicijama kakav je Crvena zvezda. Plasman tokom ovih sezona je bio najgori u istoriji kluba (uključujući i sedmo mesto 1963). Crvena zvezda je čak četiri puta završavala ispod trećeg mesta na tabeli (pre i posle toga, Crvena zvezda nikada nije padala ispod trećeg mesta u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji). Čak i tada, bilo je jasno da je Crvena zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a njeni porazi su teško padali navijačima. Tako da se dešavalo da su u nekim prilikama navijači Zvezde uletali na teren i rušili golove. U sezoni 1962/63, klub je uspeo da postigne samo 21 gol, što je, na primer, polovina iznosa koji je Vojvodina postigla, iako je ona završila pet mesta niže na tabeli. Stadion Crvene zvezde Sa druge strane, Crvena zvezda je ostvarila dobre rezultate na međunarodnoj sceni. U Kupu sajamskih gradova 1961/62, Crvena zvezda je u četvrtfinalu izbacila Espanjol, dok je u polufinalu za protivnika dobila Barselonu. U obe utakmice Barselona se pokazala kao bolji tim i Crvena zvezda je eliminisana. Međutim, posle samo osam meseci, katalonski klub je poražen od Crvene zvezde u istom takmičenju, samo ovaj put u drugom kolu. Na kraju čak ni pobeda od 2:0 kod kuće protiv Rome u četvrtfinalu nije bila dovoljna za prolaz dalje, jer je prvi meč Roma dobila sa ubedljivih 3:0. Pored međunarodnih uspeha, Crvena zvezda je krajem 1959. počela sa izgradnjom novog stadiona na mestu starog.[15] U naredne četiri godine, Crvena zvezda je svoje domaće utakmice igrala na stadionu JNA i Omladinskom stadionu (ovo se može uzeti kao jedan od razloga za loše rezultate u ovom periodu). Novi stadion je otvoren 1. septembra 1963. utakmicom Crvene zvezde i Rijeke (2:1), a vremenom je stadion, zbog svog velikog kapaciteta i atmosfere koju su navijači stvarali, dobio nadimak Marakana, po čuvenom stadionu Marakana u Brazilu.[15] Tokom prve sezone postojanja stadiona, Crvena zvezda je pod vođstvo trenera Milorada Pavića osvojila duplu krunu. Ključni momenat desio se 1966, kada je novi trener postao Miljan Miljanić. U narednih osam godina, Miljanić je transformisao Crvenu zvezdu u visokocenjeni evropski klub. Do tada jugoslovenski fudbal je prošao kroz uvodnu fazu testiranja i dominacija Crvene zvezde i Partizana se nastavila. U narednih 25 godina Zvezda će biti konstantan favorit za trofeje, dok će se samo njihovi protivnici menjati. Godine 1968, Crvena zvezda je osvojila svoj drugi trofej Mitropa kupa, a nakon osvajanja se povukla iz Mitropa kupa da bi se više posvetila drugim evropskim takmičenjima. Miljanićeva era (1966—1975) Dragan Džajić, treća „Zvezdina zvezda“. Miljan Miljanić je bio fudbaler Crvene zvezde tokom pedesetih, ali je slavu postigao tek za vreme njegovog mandata kao glavnog trenera Crvene zvezde, gde je postavljen u leto 1966. godine. U prvoj sezoni, on je potpuno promenio postavu igrača i klub je završio peti na tabeli, isto kao i prethodne godine. Nakon toga, generacija koju je predvodio Dragan Džajić, jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena i jedan od najboljih levih krila sveta, počela je da ostavlja dubok trag u jugoslovenskom fudbalu. To je bilo prvi put da je Crvena zvezda osvojila tri prvenstvene titule zaredom, a svaki navijač Zvezde je znao imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće i Ostojića. U to vreme Crvena zvezda je takođe postala zvučno ime na evropskom nivou, postavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Fokus na Kup Jugoslavije 1971. doveo je do toga da u sezoni 1970/71. klub zabeleži svoj drugi najgori plasman ikad, šesto mesto, međutim taj utisak je poboljšan osvajanjem Kupa. Dva puta je trijumfovala u Super kupu, susretu šampiona države i osvajača nacionalnog kupa (1969. godine bila je bolja od pobednika kupa Dinama, a dve godine kasnije savladala aktuelnog prvaka Hajduka). Osvojen je i jedan Liga kup (Kup prvoligaša) 1973. godine. Pored osvajanja Kupa, Crvena zvezda je takođe stigla i do polufinala u Kupu evropskih šampiona 1970/71, gde ju je ipak izbacio grčki Panatinaikos. U prvom meču, Crvena zvezda je pred 100.000 svojih navijača u Beogradu pobedila Grke sa ubedljivih 4:1 i izgledalo je da se nalazi u odličnoj poziciji, međutim, u revanšu u Atini poražena je sa 3:0 i tako je zbog gola u gostima propustila još jednu priliku da zaigra u finalu. Pojavili su se neki novi igrači, kao što su Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović i Janković. Osim što je donosila mnogo radosti svojim navijačima, u toj eri, Crvena zvezda je bila klub koji se gledao sa zadovoljstvom. Tokom osam godina pod vođstvom Miljanića, ona je sedam puta bila klub sa najviše postignutih golova (Velež je 1972. postigao jedan gol više). U Kupu evropskih šampiona 1973/74. Crvena zvezda je u osmini finala izbacila Liverpul, a pobedivši Liverpul ona je postala tek drugi strani klub koji je uspeo da pobedi Liverpul na Enfildu (posle Ferencvaroša u Kupu sajamskih gradova 1967/68.) i jedini klub koji je pobedio Liverpul na domaćem terenu u Kupu šampiona u 20. veku.[16] Međutim, Crvena zvezda je već u četvrtfinalnom dvomeču izgubila od Atletiko Madrida ukupnim rezultatom 2:0. Sledeće sezone, Crvena zvezda se sastala sa Real Madridom. Štampa je meč proglasila kao susret Džajića i Kamača, pošto je Džajić tada bio jedan od najboljih levih krila a Kamačo jedan od najboljih odbrambenih igrača. U prvom meču, Crvenu zvezdu je na Santijago Bernabeu dočekao Miljan Miljanić, koji je sada vodio Real, kao i 125 hiljada navijača, i poražena je rezultatom 2:0. U Beogradu pred 100 hiljada gledalaca, Crvena zvezda je uspela da poravna ukupan rezultat golovima Džajića i golmana Petrovića. Crvena zvezda je konačno pobedila sa 6:5 u penalima i tako se po prvi put plasirala u polufinale Kupa pobednika kupova. U polufinalu je za protivnika dobila Ferencvaroš iz Budimpešte. Crvena zvezda je prvi meč u gostima izgubila sa 2:1, a revanš meč će uvek biti zapamćen kao meč sa najvećom posetom na stadionu Crvene zvezde. Iako je zvanično prodato 96.070 ulaznica, procenjuje da je na stadionu bilo oko 110.000 gledalaca. Svi su otišli kući razočarani, jer su gosti golom iz penala u 83. minutu postavili konačan rezultat na 2:2 i tako je Ferencvaroš otišao u finale.[17] Održavanje dominacije - prvo evropsko finale (1976—1986) Kako to obično biva, kada veliki trener ode, to podrazumeva pad u rezultatima, a dve sezone nakon odlaska Miljanića su prošle manje uspešno za Zvezdu. Tek po dolasku Gojka Zeca na poziciju trenera klub se stabilizovao i Crvena zvezda je 1977. ponovo slavila osvajanje titule nacionalnog prvaka. Bio je to uvod u eru Branka Stankovića, čija je vladavina kao glavnog trenera trajala četiri godine, a u kojoj je Crvena zvezda osvojila tri trofeja i igrala prvo veliko evropsko finale. Nakon što je Dragan Džajić prešao u Bastiju, tim su predvodili četvrta „Zvezdina zvezda“ Vladimir Petrović Pižon, Dušan Savić i Miloš Šestić. Prva sezona sa Gojkom Zecom na čelu je bila bukvalno prava demonstracija sile, titula je osvojena sa prednošću od 9 bodova u odnosu na rivale, što je, do tada, bila najveća razlika u istoriji lige. Zvezdini napadači, predvođeni Zoranom Filipovićem, postigli su 67 golova protiv njihovih rivala u ligi (sledeći na listi iza njih je bio banjalučki Borac sa 53 postignutih golova). U narednoj sezoni, Crvena zvezda je osvojila drugo mesto u prvenstvu, čime je otvoren put za veliki nastup u sezoni 1978/79. Kupa UEFA. Nakon što je izbacila timove kao što su Arsenal, Vest Bromič albion i Herta Berlin, Crvena zvezda je po prvi put zaigrala u finalu nekog evropskog takmičenja. A tamo, Crvena zvezda se sastala sa Borusijom Menhengladbah, koja je odigrala pet evropskih finala od 1973—1980. Nemce je u prvom meču u Beogradu dočekalo oko 90 hiljada navijača, i Crvena zvezda je dobro krenula golom Šestića u 21. minutu, ali je Jurišić autogolom u 60. minutu dao Borusiji psihološku prednost pred revanš. Ova utakmica je odigrana na Rajn stadionu u Diseldorfu, gde je italijanski sudija Mikeloti dosudio sporni penal za Nemce u 15. minutu, a danski fudbaler Alan Simonsen je zapečatio sudbinu Crvene zvezde. Borusija je tako u finalnom dvomeču pobedila ukupnim rezultatom 2:1.[18] Stanković je prvu titulu prvaka kao trener (kao igrač je četiri puta bio prvak) osvojio 1980, dok je Zvezda u finalu Kupa poražena od zagrebačkog Dinama pa joj je izmakla dupla kruna, a naredne sezone titula u prvenstvu je odbranjena. Period od jedanaest godina bez trofeja u Kupu, ubedljivo najduži u klupskoj istoriji, završio se u proleće 1982, kada je Crvena zvezda u finalu pobedila Dinamo Zagreb ukupnim rezultatom 6:4 (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu). Do tada, dogodila se prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Stevan Ostojić je zamenio Stankovića. U ovom periodu, Crvena zvezda je dva puta stizala do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. Godine 1981. tu ju je zaustavio milanski Inter, a 1982. Anderleht. Gojko Zec se 1983. vratio u klub, zatekavši samo jednog igrača iz šampionske generacije koju je trenirao 1977 – Miloš Šestić. Zec je slično ponovio uspeh iz njegovog prethodnog mandata, osvojivši titulu u prvoj sezoni. Narednu sezonu 1984/85. Crvena zvezda je završila na četvrtom mestu na tabeli, dok je nakon tri godine ponovo osvojila Kup, pobedivši u finalu Dinamo Zagreb. Posebno nakon što su Petrović i Savić otišli tokom sezone 1982/83, Šestić je postao lider nove generacije, čiji su igrači bili Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin i Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca poklopio se sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, Šajberovim slučajem, zbog kojeg je država imala dva prvaka u jednoj sezoni. Crvena zvezda je prvo izgubila pa ponovo osvojila titulu 1986, pre nego što joj je oduzeta za zelenim stolom. Crvena zvezda je iste sezone stigla i do četvrtfinala Kupa pobednika kupova, gde je poražena od Atletiko Madrida. Klupski šampion Evrope i sveta (1986—1991) Stvaranje tima Planovi vezani za evropske uspehe Zvezde i njeno jačanje u Evropi počeli su da se sprovode sredinom 1980-ih godina.[19] Zvezda je do tada igrala solidno protiv inostranih timova. Igrači koji su činili prvi tim su bili iz omladinskog tima ili su dovođeni iz manjih klubova u zemlji. Tadašnji rukovodeći ljudi kluba Dragan Džajić i Vladimir Cvetković doneli su odluku da postojećim omladincima priključe najkvalitetnije domaće igrače. Time bi Crvena zvezda mogla da parira najjačim evropskim timovima i da bude kandidat za evropske trofeje. Već 1986. godine kreće realizacija njihovog plana, i prva pojačanja u Zvezdi su bili Borislav Cvetković i Milivoj Bračun iz Dinama, a iz niškog Radničkog došao je Dragan Stojković Piksi.[19] Godine 1987, u Crvenu zvezdu stižu Dragiša Binić i Robert Prosinečki.[19] Dejan Savićević i Darko Pančev dolaze 1988. godine.[19] Belodedić se priključuje klubu iz rumunske Steaue 1989. godine ali pravo nastupa stiče tek u proleće 1990.[19] U sezoni (1988/1989) Crvena zvezda je igrala protiv italijanskog Milana (koji je te sezone postao evropski prvak), gde su obe utakmice završene nerešenim rezultatom 1-1 a Milan je prošao na penale.[20] U domaćem prvenstvu šampion je postala novosadska Vojvodina. Tako je Crvena zvezda u sezoni 1989/1990 igrala u Kupu UEFA gde je u trećem kolu ispala od Kelna ukupnim rezultatom 3-2.[21] Leta 1990. godine Dragoslava Šekularca dotadašnjeg trenera koji je osvojio titulu državnog prvaka menja Ljupko Petrović.[22] Timu se ponovo priključuje i Vladimir Jugović koji je do tada bio na pozajmici u Radu. Međutim Zvezdu napušta njen dotadašnji kapiten Dragan Stojković koji odlazi u Olimpik iz Marselja,[23] tim sa kojim će Zvezda igrati u finalu KEŠ-a naredne godine. Najveće pojačanje stiže iz Vojvodine, Siniša Mihajlović, čiji je transfer bio rekordan u tadašnjoj Jugoslaviji. Pohod na svetski vrh mogao je da počne. Sezona 1990/91 Tim Crvene zvezde pred finale u Bariju. Crvena zvezda je u pohod na Kup evropskih šampiona krenula sa velikim ambicijama. U prethodnih četrnaest godina redovno je igrala u Evropi i na proleće. U to vreme bila je jedan od najboljih timova iz istočne Evrope. U Kupu šampiona te sezone najjači timovi su bili Bajern Minhen, Real Madrid i Milan. U prvom kolu Crvena zvezda je dobila švajcarski tim Grashopers, koji je bio predvođen Otmarom Hicfeldom (osvojio Ligu šampiona sa Borusijom Dortmund (1997) i Bajernom (2001)).[24] U prvom meču na beogradskoj Marakani bilo je 1:1 (Peter Kecle - Dragiša Binić). U drugom meču u Cirihu Crvena zvezda je ubedljivo pobedila sa 1:4 (Kecle - Prosinečki (2 gola), Pančev, Radinović). U sledećem dvomeču Crvena zvezda je igrala protiv škotskog tima Glazgov Rendžers.[25] U prvom duelu bilo je 3:0 za Zvezdu (Braun autogol, Robert Prosinečki, Darko Pančev). U drugom meču na stadionu Ajbroks bilo je 1:1 (Mekkoist - Pančev) tako da je Crvena zvezda prošla dalje i ponovo dočekala proleće u Evropi. Tada je u četvrtfinalu izvučen tim iz Istočne Nemačke, Dinamo Drezden.[26] Prvi meč se opet igrao u Beogradu i Zvezda ga je dobila sa 3-0 (Prosinečki, Binić, Savićević). U drugom meču došlo je do incidenta koji su izazvali navijači domaćeg tima tako da je UEFA registrovala taj meč sa 3-0 u Zvezdinu korist i tako se srpski klub plasirao u polufinale. Do prekida Zvezda je vodila sa 1-2 (Gičov - Savićević, Pančev). U polufinalu izvučen je Bajern Minhen a u drugoj utakmici su igrali Olimpik Marselj i Spartak Moskva.[27] U prvom meču koji je igran na Olimpijskom stadionu u Minhenu bilo je 1-2 za Crvenu zvezdu (Volfart - Pančev, Savićević). Druga utakmica na Marakani ostaće upamćena kao jedan od najneizvesnijih duela koje je Zvezda odigrala na svom stadionu. Rezultat je na kraju bio 2-2 (Mihajlović, Augentaler (autogol) - Augentaler, Bender).[28] Bari Glavni članak: Finale Kupa šampiona 1991. Suvenir mini replika pehara osvojenog u finalu 1991. Najveći uspeh Crvene zvezde je vezan za 1991. kada je 29. maja u italijanskoj luci Bari postala prvi klub iz Jugoslavije (tadašnje SFRJ) koji je osvojio naslov prvaka starog kontinenta.[29] Utakmica je igrana na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine. Nakon pobede nad Bajernom iz Minhena, tim se u potpunosti okrenuo utakmici finala koju je Zvezda igrala protiv Francuskog šampiona Olimpika iz Marselja. Ekipa je otputovala u Italiju nedelju dana pre meča. Ovo je omogućilo da se tim spremi u miru i tišini. Od same utakmice se očekivalo da će biti ofanzivna zato što je Zvezda na dotadašnjih 8 utakmica dala 18 golova a Marselj je postigao 20 golova na istom broju mečeva. Međutim treneri oba tima su se odlučili za defanzivnu taktiku. Regularni deo meča završen je rezultatom 0:0. Zatim su se igrali produžeci gde takođe nije bilo golova. Potom se pristupilo penalima. Za Crvenu zvezdu je šutiralo pet igrača i svi su pogodili mrežu (Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev).[30] Za francuski tim je šutiralo četiri igrača. Igrači Crvene zvezde su prvi šutirali penale. Za Marselj je prvi penal šutirao Manuel Amoros i promašio, tako da peti igrač za Olimpik nije ni mogao da šutira posle pogotka Darka Pančeva i rezultata 5:3 (Manuel Amoros-promašio penal, Bernar Kazoni, Žan-Pjer Papen, Karlos Mozer). Crvena zvezda je pobedila sa 5:3 posle boljeg izvođenja jedanaesteraca. To je značilo da je zajedno sa rumunskom Steauom postala jedini tim iz istočne Evrope koji je do danas osvojio ovo takmičenje. Tokio Glavni članak: Interkontinentalni kup 1991. Slavlje sa peharima nezvaničnog Prvaka sveta Crvena zvezda je 8. decembra iste godine na Nacionalnom stadionu u Tokiju pobedila čileanski klub Kolo-Kolo rezultatom 3:0 i postala klupski prvak sveta, jer nije bilo drugog takmičenja koje bi objedinilo u to vreme najjače ekipe na svetu. Nakon uspeha u Bariju tim je napustio značajan broj igrača (Binić, Marović, Prosinečki, Šabanadžović, Stojanović) kao i trener Ljupko Petrović. Međutim Crvena zvezda je još uvek imala zavidan igrački kadar. Crvena zvezda je drugo poluvreme igrala bez Dejana Savićevića koji je isključen u 43. minutu. Iako oslabljena, Zvezda je zabeležila ubedljivu pobedu od 3:0. Golove su postigli Vladimir Jugović (19. i 59. minut) i Darko Pančev (72. minut). Crvena zvezda je igrala u sastavu: Milojević, Radinović, Najdoski, Stošić, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Ratković, Pančev, Mihajlović, Savićević. Trener je bio Vladica Popović.[31] SR Jugoslavija i Srbija (1992—1999) Na samom početku 1992. godine, klub je bio na vrhuncu slave kao šampion Evrope i sveta ali takođe i oslabljen. Cela šampionska generacija iz Barija više nije igrala za crveno bele. Međutim, uprkos tome Zvezdi su davane prilično dobre šanse da odbrani titulu evropskog šampiona. U domaćem prvenstvu, veliki rivali Dinamo i Hajduk više nisu igrali u zajedničkoj ligi, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije. Prvenstvo Jugoslavije igrano je na samoj ivici regularnosti, zbog smanjenja lige i izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Crvena zvezda je odbranila titulu, a istovremeno to joj je bio treći trijumf za redom u domaćem prvenstvu (prvi put nakon Miljanićeve ere). Međutim, finale kupa je osvojio Partizan i to je bila naznaka da teški dani za klub tek dolaze. Nakon toga dolazi teško doba za klub, pre svega zbog međunarodnih sankcija prema SR Jugoslaviji, te Zvezda nije imala priliku da brani teško steknuto ime u Evropi. Dodatno svi su želeli da skinu Evropskog šampiona i sa domaćeg trona. Ostaće zabeleženo da su sa vrha vlasti aktivno učestvovali u radu ostalih klubova. U periodu između maja 1992. godine i maja 2000. godine, samo jedna šampionska titula je proslavljena na Marakani. Dvadeseti pehar državnog prvaka stigao je 1995. godine. Donela ju je još jedna velika generacija igrača, koja zbog sankcija, rata i drugih velikih kriza koje su zadesile Srbiju tokom devedesetih nije mogla da pokaže svoj pun kvalitet. Tada su za Zvezdu igrali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković i mnogi drugi. Te godine zabeležena je i pobeda u 100-tom večitom derbiju od 2:1. Na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović. Prva liga SR Jugoslavije nije više imala onaj kvalitet kao prethodno takmičenje a i broj gledalaca je zbog već pomenutih razloga značajno opao. Kako su se devedesete približavale kraju, tako su i neregularnosti u ligi dostizale svoj vrhunac. Šampion u sezoni 1997/98 je bio Obilić, tim koji je te iste sezone debitovao u ligi. Sledeće prvenstvo nije završeno zbog rata na Kosovu i Metohiji a Crvena zvezda je završila na trećoj poziciji, što je bio najlošiji plasman kluba u prethodnih dvadeset godina. Međutim, za to vreme ipak je osvojeno pet držanih kupova. Vreme uspeha i krize (1999—danas) Leto 1999. godine označava novi početak za klub. Nakon završetka rata na Kosmetu, Crvena zvezda osvaja svoj sedamnaesti kup u istoriji pobedom protiv Partizana 4:2. Međutim, posle lošeg starta u sledećoj sezoni, Miloljub Ostojić biva smenjen, a tim preuzima Slavoljub Muslin. Kao član dobre generacije igrača sa početka osamdesetih za koju su nastupali Vladimir Petrović Pižon i Dule Savić, on je doneo novu filozofiju u ekipu Crvene zvezde. Tokom dve sezone provedene u Zvezdi, postavljen je rekord, gde je broj primljenih golova prepolovljen. Crvena zvezda je primila samo 19 golova na 40 utakmica u prvenstvu (sezona 1999-2000). Titula prvaka praktično je osvojena na Đurđevdan, kada je Obilić poražen na „Marakani“, a Partizan je u tom kolu uspeo da osvoji samo jedan bod protiv Radničkog iz Kragujevca. U martu, aprilu i maju Crvena zvezda je pobedila na svih 20 utakmica u ligi i kupu. Sledeće sezone, Muslin je još uvek predvodio klub. Šampionska titula je odbranjena ali trofej u kupu nije. Muslin napušta klupu u septembru 2001. godine, posle čega Crvena zvezda neće uspevati da osvoji titulu naredne dve sezone. Ipak Slavoljub Muslin se vraća na klupu u leto 2003. godine. Tokom ove sezone, klub je postavio novi rekord sa samo 13 primljenih golova na 30 utakmica i osvojio je svoju dvadesetčetvrtu titulu. Utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona 2006/07. protiv irskog Kork sitija Tokom leta te godine, klub je ponovo predvodio Ljupko Petrović, treći put u svojoj trenerskoj karijeri. Posle dobrih pripremnih utakmica, klub je ušao sa velikom nadom u novu sezonu ali na evropskoj sceni došli su teški porazi od PSV Ajdnhovena i Zenita iz Sankt Peterburga. Titula je izgubljena te sezone, kao i kup od Železnika. Tokom leta 2005. godine, Dragan Džajić napušta fotelju predsednika posle više od 20 godina na čelu kluba. Zvezdina treća zvezda je zamenjena petom zvezdom Crvene zvezde, Draganom Stojkovićem. Klub preuzima Valter Zenga i to je bilo prvi put u istoriji da strani trener predvodi Zvezdu. Dve godine za redom, tim je osvajao duplu krunu u domaćem prvenstvu. Zvezda je učestvovala u Ligi Evrope 2007. godine. Početkom juna 2010. je pokrenuto učlanjivanje u klub, a od 22. oktobra 2010. novim Statutom kluba svakom članu sa plaćenom članarinom je omogućeno učešće u izboru novog predsednika.[32] 9. decembra 2010. godine, trener Crvene zvezde je postao Robert Prosinečki, član generacije koja je osvojila titulu prvaka Evrope i sveta. Pre nego što je preuzeo crveno-bele, Prosinečki je radio kao asistent selektoru Hrvatske Slavenu Biliću.[33] U početku je bilo pitanje da li će uopšte moći da se bavi trenerskim poslom u Zvezdi pošto nije imao trenersku licencu.[34][35] Te zime između ostalih, crveno-bele su pojačali: Evandro, Borha, Kaluđerović, Adi itd.[36] Zvezda je u tom trenutku bila druga na tabeli i zaostajala za Partizanom pet bodova.[37]Ipak na kraju ove sezone (2010/11) Zvezda nije uspela da uzme titulu i završila je kao druga na tabeli. U poslednjem kolu je pobedila Vojvodinu sa 0:2, na dvadesetogodišnjicu trijumfa u Bariju.[38] Crvena zvezda je ovom pozicijom na tabeli obezbedila da igra u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope. Kao protivnika dobila je letonsku ekipu Ventspils. Prvu utakmicu, Zvezda je dobila u gostima sa 2:1, a u drugoj je trijumfovala rezultatom 7:0.[39] Postoji jedna zanimljivost u vezi sa putovanjem na prvu utakmicu. Naime, igrači i stručni štab crveno-belih leteli su istim avionom kojim su igrači generacije 1991 leteli za Bari na finalnu utakmicu Kupa evropskih šampiona.[40] Sledeći protivnik koga je Zvezda trebala da pobedi da bi se našla u Ligi Evrope bio je Ren. Međutim, tim iz istoimenog francuskog grada je pobedio u obe utakmice. U prvom meču na Marakani bilo je 1:2, a u drugom 4:0 za Ren.[41] U sezoni 2011/12. Crvena zvezda je ponovo završila na drugom mestu u Superligi, ali je uspela da osvoji 3 trofej Kupa Srbije, ukupno 24, pobedivši u finalu čačanski Borac sa 2:0. Dana 14. novembra 2012. predsednik kluba Vladan Lukić je nakon tri i po godine na čelu kluba podneo ostavku, a istog dana je formirana radna grupa na čelu sa Draganom Džajićem koja je upravljala FK Crvena zvezda do novih izbora[42] a Džajić je 22. decembra izabran i za punopravnog predsednika kluba.[43] Cilj radne grupe je bio pre svega revitalizacija kluba koji je bio u ogromnim dugovima. Ipak, sportski ciljevi su i dalje ostali isti jer je to obaveza prema mnogobrojnim navijačima. Iako svih godina bez velikih uspeha, Zvezda je važila za najgledaniji tim ne samo u Srbiji već i šire. Proslava 26. domaće titule na Marakani U leto 2013. godine u klub stižu velika pojačanja i videla se želja da se ponovo vrati na vrh domaćeg fudbala. Pored novog trenera Slaviše Stojanovića, najveće ime je Miloš Ninković[44] koji je ispunio dečački san i zaigrao za klub koji voli. Iako je sezona 2013/14. krenula neobećavajuće, gde je u prvom delu sezone zabeleženo nekoliko teških poraza, ipak u nastavku je ceo tim odigrao znatno bolje. Novi trener Slaviša Stojanović, je pored svih problema u klubu uspeo da izvuče maksimum od svojih igrača. U drugom delu sezone je zabeleženo 13 uzastopnih pobeda i tako je Crvena zvezda uspela da se ponovo popne na tron. Tokom sezone naročito su se istakli Pečnik, Mrđa, Milijaš pa i golman Bajković. Ipak ovaj uspeh nije imao odgovarajući efekat, jer je UEFA zbog dugovanja izbacila Zvezdu iz Evropskih takmičenja. U junu 2015. godine Miodrag Božović preuzima Zvezdu, posle ostavke Nenada Lalatovića.[45] U sezoni 2015/2016 je osvojena 27 titula prvaka države.[46][47] Crvena zvezda je na leto nakon osvojene titule igrala kvalifikacije za Ligu šampiona. U drugom kolu kvalifikacija eliminisan je malteški tim Valeta.[48] U trećem kolu igrano je sa bugarskim timom Ludogorec, gde je u prvom meču u gostima bilo 2:2 a kod kuće Zvezda je izgubila sa 2:4.[49] Zvezda je ipak nastavila takmičenje u plejofu UEFA Lige Evrope protiv Sasuola. U prvom meču u Italiji bilo je 3:0 za domaći tim a u drugom susretu 1:1 tako da je beogradski tim završio takmičenje u Evropi.[50] U avgustu 2017. godine, Crvena zvezda se plasirala u Ligu Evrope nakon deset godina savladavši u trećem kolu kvalifikacija Spartu Prag rezultatom 3:0.[51] Zatim, u doigravanju slavila je protiv ruskog Krasnodara. U prvom meču u gostima Zvezda je izgubila sa 2:3, a kod kuće je pobedila sa 2:1.[52][53] U grupnoj fazi H, Zvezda je igrala protiv Arsenala, BATE Borisova i Kelna. 7. decembra 2017, fudbaleri Crvene zvezde savladali su u „meču decenije“, u poslednjem kolu H grupe, ekipu Kelna i izborili posle 25 godina plasman u nokaut fazu nekog evropskog takmičenja. Strelac pobedonosnog gola bio je Slavoljub Srnić u 22. minutu meča u Beogradu. U šesnaestini finala, februara 2018, Crvena zvezda dočekuje CSKA Moskvu gde je Zvezda kod kuće odigrala nerešeno, a u gostima je poražena sa 1:0. Nakon rezultata 2:2 na gostovanju Red bul Salcburgu u doigravanju kvalifikacija, Crvena zvezda se plasirala u grupnu fazu Lige šampiona, za sezonu 2018/19, po prvi put od kada takmičenje postoji pod tim imenom. Oba pogotka za Crvenu zvezdu je postigao El Fardu Ben, nakon asistencija Miloša Degeneka, dok je u ekipi domaćeg tima Moanes Dabur dva puta bio strelac. Prethodno je, u Beogradu, prva utakmica okončana rezultatom 0:0.[54] Ono zbog čega će grupna faza ostati upamćena je da je Crvena zvezda na domaćem terenu odigrala nerešeno protiv Napolija bez postignutih golova, a još veći uspeh je taj što je porazila Liverpul rezultatom 2:0 čiji je strelac oba gola Milan Pavkov. Crvena zvezda je matematički obezbedila novu titulu u Superligi Srbije 5. maja 2019. godine pobedom nad FK Mladost Lučani 1:0, jedini gol za domaćina je postigao Milan Pavkov u 82. minutu. Crvena zvezda je nakon dvomeča sa švajcarskim Jang Bojsom drugu godinu uzastopno ušla u Ligu šampiona, ekipa Crvene zvezde je do Jang Bojsa eliminisala Suduvu, Helsinki i Kopenhagen. U prvom meču u Švajcarskoj bilo je 2:2, a golove za Zvezdu postigli su Miloš Degenek i Mateo Garsija, a u revanšu na stadionu Rajko Mitić bilo je 1:1, jedini gol za Zvezdu postigao je Aleksa Vukanović, a zbog 2 gola u gostima Zvezda je prošla dalje. Žrebom je odlučeno da su u Zvezdinoj grupi (grupa B) još i nemački Bajern Minhen, engleski Totenhem Hotspur i grčki Olimpijakos. Osvajanjem titule Superlige Srbije, četiri kola pre kraja takmičarske 2020/21, Crvena zvezda je po prvi put u istoriji vezala četiri uzastopna šampionska naslova.[55] U svakom od ta četiri prvenstva nastupali su Milan Borjan, Marko Gobeljić, Milan Rodić, El Fardu Ben, Ričmond Boaći i Branko Jovičić.[56] Grb kroz istoriju Grbovi FK Crvena zvezda 1945–1950. 1950–1995. 1995–2011. 2011–2019. od 2019. Navijači Delije na severnoj strani stadiona Crvene zvezde tokom večitog derbija (2009.g.) Glavni članak: Delije sever Crvena zvezda je srpski klub sa najvećim brojem navijača prema većini istraživanja koja su sprovedena u Srbiji. Navijači Crvene zvezde se nazivaju „Delije“. Ova navijačka grupa nastala je ujedinjenjem dotadašnjih manjih navijačkih grupa 7. januara 1989. Delije su uvek imale svoje grupe i podgrupe, trenutno neke od najznačajnijih su: Belgrade boys, Brigate, Ultra Boys i Heroes. Navijači Crvene zvezde i Olimpijakosa razvili su duboko prijateljstvo. Navijači oba tima su sebe nazvali „Pravoslavna braća“ („Orthodox Brothers“). Mnogo puta navijači Crvene zvezde iz različitih navijačkih klubova su bili na utakmicama Olimpijakosa, posebno protiv njihovog najvećeg rivala Panatinaikosa. Odnedavno Orthodox Brothers su počeli da uključuju navijače Spartaka iz Moskve. Uspesi Takmičenje Broj Godina Nacionalna takmičenja — 64 Nacionalno prvenstvo — 34 (rekord) Zvezdica za 10 osvojenih titula Zvezdica za 10 osvojenih titula Zvezdica za 10 osvojenih titula Prvenstvo NR Srbije Prvak 1 1945/46. Drugi 0 / Prvenstvo SFR Jugoslavije Prvak 19 1951, 1952/53, 1955/56, 1956/57, 1958/59, 1959/60, 1963/64, 1967/68, 1968/69, 1969/70, 1972/73, 1976/77, 1979/80, 1980/81, 1983/84, 1987/88, 1989/90, 1990/91, 1991/92. Drugi 9 1948/49, 1950, 1952, 1960/61, 1971/72, 1977/78, 1981/82, 1985/86, 1988/89. Treći 7 1946/47, 1953/54, 1964/65, 1973/74, 1974/75, 1978/79, 1986/87. Prvenstvo SR Jugoslavije Prvak 3 1994/95, 1999/00, 2000/01. Drugi 7 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1997/98, 2001/02, 2002/03. Treći 1 1998/99. Prvenstvo Srbije i Crne Gore Prvak 2 2003/04, 2005/06. Drugi 1 2004/05. Prvenstvo Srbije Prvak 9 2006/07, 2013/14, 2015/16, 2017/18, 2018/19, 2019/20, 2020/21, 2021/22, 2022/23. Drugi 7 2007/08, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2014/15, 2016/17. Treći 1 2008/09. Nacionalni kup — 27 (rekord) Zvezdica za 10 osvojenih kupova Zvezdica za 10 osvojenih kupova Kup SFR Jugoslavije Pobednik 12 1948, 1949, 1950, 1957/58, 1958/59, 1963/64, 1967/68, 1969/70, 1970/71, 1981/82, 1984/85, 1989/90. Finalista 8 1952, 1954, 1973, 1979/80, 1983/84, 1987/88, 1990/91, 1991/92. Kup SR Jugoslavije Pobednik 7 1992/93, 1994/95, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 1999/00, 2001/02. Finalista 1 2000/01. Kup Srbije i Crne Gore Pobednik 2 2003/04, 2005/06. Finalista 2 2002/03, 2004/05. Kup Srbije Pobednik 6 2006/07, 2009/10, 2011/12, 2020/21, 2021/22, 2022/23. Finalista 2 2016/17, 2018/19. Nacionalni superkup — 2 (rekord) Superkup SFR Jugoslavije Pobednik 2 1969, 1971. Finalista 0 / Nacionalni liga kup — 1 (rekord) Liga kup SFR Jugoslavije Pobednik 1 1972/73. Finalista 0 / Kontinentalna takmičenja — 3 Liga šampiona (Kup evropskih šampiona) Pobednik 1 1990/91. Finalista 0 / Polufinale 3 1956/57, 1970/71, 1991/92. Četvrtfinale 5 1957/58, 1973/74, 1980/81, 1981/82, 1986/87. Liga Evrope (Kup UEFA) Pobednik 0 / Finalista 1 1978/79. Polufinale 0 / Superkup Evrope Pobednik 0 / Finalista 1 1991. Kup pobednika kupova Pobednik 0 / Finalista 0 / Polufinale 1 1974/75. Kup sajamskih gradova Pobednik 0 / Finalista 0 / Polufinale 1 1961/62. Mitropa kup Pobednik 2 1958, 1968. Finalista 0 / Polufinale 1 1957. Svetska takmičenja — 1 Interkontinentalni kup Pobednik 1 1991. Finalista 0 / proširiMeđunarodni turniri Trofej Kvarnerske rivijere (do 19) (Rijeka) Osvajač (4): 1954, 1955, 1969, 1978. Finalista (2): 1971, 1986. Trofej Belincone (do 19) Osvajač (2): 1959, 1963. Trofej Santijago de Čile Osvajač (1): 1962. Trofej Pariza Osvajač (1): 1962. Finalista (1): 1979. Iberiko trofej (Badahoz) Osvajač (1): 1971. Finalista (1): 1973. Trofej Tereze Herere (La Korunja) Osvajač (1): 1971. Trofej Kosta del Sol (Malaga) Osvajač (1): 1973. Finalista (1): 1971. Oranž trofej (Valensija) Osvajač (1): 1973. Dunavski kup Osvajač (1): 1976. Kup Sveta I (Singapur) Osvajač (1): 1977. Kup Sveta II (Australija) Finalista (1): 1977. Kup Lunarne Nove godine (Hongkong) Osvajač (1): 1980. Trofej Beograda Osvajač (2): 1980, 1981. Trofej Hihona Osvajač (1): 1982. Trofej Madrida Finalista (2): 1990, 1996. Trofej Verone Osvajač (1): 1991. Trofej Bastije Osvajač (1): 1995. Trofej Frajburga Osvajač (1): 1997. Evrofudbal kup (do 21) (Groningen) Osvajač (1): 2001. Trofej Joana Gampera (Barselona) Finalista (1): 2002. Trofej Lajpciga Osvajač (1): 2004. Kup sestrinskih gradova u Čikagu Osvajač (1): 2010. Uhren kup (Kup satova) (Bazel) Finalista (1): 2013. Igrači Prvi tim Od 9. avgusta 2023.[57][58][59] Br. Pozicija Igrač 1 Srbija G Zoran Popović 2 Srbija O Kosta Nedeljković 3 Australija O Miloš Degenek 4 Crna Gora S Mirko Ivanić 5 Srbija O Uroš Spajić 6 Novi Zeland S Marko Stamenić 7 Srbija S Jovan Šljivić 8 Gabon S Gelor Kanga 10 Srbija S Aleksandar Katai 13 Argentina O Aleks Vigo 14 Nigerija N Piter Olajinka 15 Austrija O Aleksandar Dragović 16 Gruzija O Irakli Azarovi 17 Obala Slonovače N Žan Filip Kraso 18 Izrael G Omri Glazer 19 Srbija O Nemanja Milunović 20 Zambija S Kings Kangva Br. Pozicija Igrač 21 Gana S Edmund Ado 22 Srbija N Jovan Mijatović 23 Srbija O Milan Rodić 27 Srbija G Nikola Vasiljević 29 Rusija S Jegor Prucev 30 Gana S Osman Bukari 33 Srbija S Srđan Mijailović 37 Srbija S Vladimir Lučić 41 Srbija S Nikola Knežević 44 Srbija O Stefan Leković 45 Srbija S Nikola Mituljikić 55 Srbija S Slavoljub Srnić 70 Srbija S Uroš Kabić 76 Srbija O Lazar Nikolić 77 Srbija O Marko Gobeljić 80 Srbija S Stefan Mitrović Povučeni brojevi Glavni članak: Spisak korišćenih brojeva dresova FK Crvena zvezda 11 – Dragan Džajić Od sezone 2023/24. povučen je dres pod brojem 11, u čast najboljeg fudbalera Crvene zvezde svih vremena Dragana Džajića. Poslednji igrač koji je licenciran sa brojem 11 bio je Osman Bukari.[60] 12 – Delije Poslednji igrač koji je za zvanična takmičenja licenciran pod brojem 12 na dresu bio je Saša Radivojević, u prvom delu sezone 2009/10.[61] Jula meseca 2010. godine, rukovodstvo kluba donelo je odluku da broj 12 povuče iz upotrebe u čast navijačima. Ta odluka donesena je kao znak zahvalnosti za privrženost klubu i simbolično predstavlja podršku publike kao 12. igrača.[62] 26 – Goran Gogić (posmrtno) Od leta 2014, Crvena zvezda nije koristila broj 26 na utakmicama Superlige Srbije.[63] Dres sa tim brojem prethodno je zadužio Goran Gogić, dok je tokom sezone 2014/15. preuzeo broj 25, koji je ranije nosio u Jagodini.[64] Nakon odlaska iz kluba, Gogić je prešao u kineski grad Ćingdao, gde je nastupao za istoimeni klub. Preminuo je 3. jula 2015, u svojoj 29. godini, usled kolabiranja i gubitka svesti posle treninga.[65] Neki od fudbalera, poput Marka Marinkovića i Milana Jevtovića, kasnije su bili licencirani pod brojem 26 za takmičenja pod okriljem UEFE.[66] Iako je za Crvenu zvezdu debitovao sa tim brojem dresa protiv Spartaksa iz Jurmale, leta 2018. godine, Jevtović je izabrao broj 33 u domaćem šampionatu.[67] Zvezdine zvezde Crvena zvezda već 50 godina unazad ima tradiciju da dodeljuje zvanje „Zvezdina zvezda“ igračima koji su imali veliki uticaj na klupsku istoriju i koji su je proslavili širom sveta. Svaki od petorice izabranih igrača je svojevremeno bio i kapiten kluba.[68] Takođe svi igrači osim Dragana Stojkovića su igrali najmanje jednu deceniju za klub. Konačno, 29. maja 2010. na proslavi 65 godina kluba Generacija 1991. koja je osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup proglašena za šestu Zvezdinu zvezdu. Za sada je samo pet igrača i jedna generacija bilo izabrano: 1. Rajko Mitić 1. Rajko Mitić 2. Dragoslav Šekularac 2. Dragoslav Šekularac 3. Dragan Džajić 3. Dragan Džajić 4. Vladimir Petrović Pižon 4. Vladimir Petrović Pižon 5. Dragan Stojković Piksi 5. Dragan Stojković Piksi 6. Generacija 1991. 6. Generacija 1991. Sastav šampiona Evrope Glavni članak: Generacija 1991. Sastav osvajača titule prvaka Evrope: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan „Dika“ Stojanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Duško Radinović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slobodan Marović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Jugović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Refik Šabanadžović Rumunija Miodrag Belodedić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ilija Najdoski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Robert Prosinečki Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dejan Savićević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Siniša Mihajlović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Darko Pančev Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragiša Binić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vlada Stošić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran „Maza“ Vasilijević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Momčilović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Željko Kaluđerović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Jovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran Jurić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Rade Tošić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladan Lukić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Milojević Trener: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir „Ljupko“ Petrović Ostali poznati igrači Glavni članak: Spisak igrača FK Crvena zvezda Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran „Žota“ Antonijević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan „Kule“ Aćimović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Petar Baralić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Beara Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dejan Bekić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Cvijetin Blagojević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladislav „Bleki“ Bogićević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zdravko Borovnica Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav „Bane“ Vukosavljević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Kiril „Kiro“ Dojčinovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ratomir Dujković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Durković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Predrag Đajić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Đorić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Đurović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Đurovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milko Đurovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Marko Elsner Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Todor „Toša“ Živanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljan Zeković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tomislav Ivković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan Janković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slobodan „Cole“ Janković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Rajko Janjanin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Živorad „Žika“ Jevtić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan Jezerkić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Jelikić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Jovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan „Mile“ Jovin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Jurišić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Kajganić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stanislav Karasi Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mihalj Keri Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Klenkovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Borivoje „Bora“ Kostić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miodrag Krivokapić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Petar Krivokuća Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srboljub Krivokuća Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zlatko Krmpotić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir Lovrić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Živan Ljukovčan Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Maravić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vojislav „Vojkan“ Melić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragan Miletović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Đorđe Milovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran Milojević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nedeljko „Neđa“ Milosavljević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Trifun „Trifke“ Mihailović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mitar Mrkela Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srđan Mrkušić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Husref Musemić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slavoljub Muslin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan „Staja“ Nikolić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovica Nikolić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miodrag „Mile“ Novković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tihomir „Bata“ Ognjanov Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan Ostojić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miroslav Pavlović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Bela Palfi Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ognjen „Olja“ Petrović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir „Vladica“ Popović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Prljinčević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slavko Radovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Radović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srebrenko Repčić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Antun Rudinski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan „Dule“ Savić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir „Ljubiša“ Spajić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srboljub „Srba“ Stamenković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Stipić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Aleksandar „Dika“ Stojanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sead Sušić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Lazar Tasić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Kosta Tomašević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Novak „Krca“ Tomić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Toplak Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Filipović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sulejman Halilović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Borislav „Boro“ Cvetković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan Cokić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan Čop Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miloš Šestić Slovenija Milenko Ačimovič Savezna Republika Jugoslavija Ivan Adžić Savezna Republika Jugoslavija Branko Bošković Savezna Republika Jugoslavija Goran Bunjevčević Savezna Republika Jugoslavija Risto Vidaković Savezna Republika Jugoslavija Ivan Gvozdenović Savezna Republika Jugoslavija Jovan „Cune“ Gojković Savezna Republika Jugoslavija Anto Drobnjak Savezna Republika Jugoslavija Goran Drulić Savezna Republika Jugoslavija Ivan Dudić Savezna Republika Jugoslavija Goran Đorović Savezna Republika Jugoslavija Bratislav Živković Savezna Republika Jugoslavija Ilija Ivić Savezna Republika Jugoslavija Dragoslav Jevrić Savezna Republika Jugoslavija Zoran Jovičić Savezna Republika Jugoslavija Darko Kovačević Savezna Republika Jugoslavija Aleksandar Kocić Savezna Republika Jugoslavija Nebojša Krupniković Savezna Republika Jugoslavija Nenad Lalatović Savezna Republika Jugoslavija Leo Lerinc Savezna Republika Jugoslavija Nenad Maslovar Savezna Republika Jugoslavija Zvonko Milojević Savezna Republika Jugoslavija Zoran Njeguš Savezna Republika Jugoslavija Perica Ognjenović Savezna Republika Jugoslavija Dejan „Rambo“ Petković Savezna Republika Jugoslavija Mihajlo Pjanović Savezna Republika Jugoslavija Nenad Sakić Savezna Republika Jugoslavija Dejan Stanković Savezna Republika Jugoslavija Dejan Stefanović Severna Makedonija Mitko Stojkovski Srbija i Crna Gora Nemanja Vidić Srbija i Crna Gora Vladimir Dišljenković Srbija i Crna Gora Milan Dudić Srbija i Crna Gora Nikola Žigić Srbija i Crna Gora Boško Janković Srbija i Crna Gora Nenad „Piksi“ Kovačević Srbija i Crna Gora Aleksandar Luković Srbija i Crna Gora Marjan Marković Srbija i Crna Gora Marko Pantelić Crna Gora Boban Bajković Srbija Dušan Basta Komori El Fardu Ben Srbija Milan Biševac Gana Ričmond Boaći Kanada Milan Borjan Portugalija Ugo Vieira Senegal Ibrahim Gaj Nigerija Abiola Dauda Australija Miloš Degenek Holandija Mičel Donald Argentina Luis „Lučo“ Ibanjez Brazil Kadu Gabon Gelor Kanga Ekvador Segundo Kastiljo Srbija Aleksandar Katai Srbija Ognjen Koroman Srbija Darko Lazović Francuska Damijen Le Talek Njemačka Marko Marin Srbija Luka Milivojević Srbija Nenad Milijaš Srbija Dejan Milovanović Srbija Dragan Mrđa Srbija Pavle Ninkov Srbija Miloš Ninković Srbija Milan Pavkov Srbija Marko Perović Slovenija Nejc Pečnik Srbija Aleksandar Pešić Srbija Nemanja Radonjić Srbija Ivan Ranđelović Srbija Vujadin Savić Treneri Glavni članak: Spisak trenera FK Crvena zvezda Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav Sekulić (1946) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Svetislav Glišović (1946–48) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Aleksandar Tomašević (1948–50) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Broćić (1951) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Mihajlović (1951) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav Sekulić (1952) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Mihajlović (1952–53) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Broćić (1953–54) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Ralić (1954) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Ćirić (1954–57) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miša Pavić (1957–64) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Toplak (1964–66) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljan Miljanić (1966–74) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljenko Mihić (1974–75) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Ćirić (1975–76) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gojko Zec (1976–78) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković (1978–82) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan Ostojić (1982–83) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gojko Zec (1983–86) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Velibor Vasović (1986–88) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković (1988) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoslav Šekularac (1989–90) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović (1990–91) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladica Popović (1991–92) Savezna Republika Jugoslavija Milan Živadinović (1992–94) Savezna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović (1994–96) Savezna Republika Jugoslavija Vladimir Petrović Pižon (1996–97) Savezna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević (1997) Savezna Republika Jugoslavija Milorad Kosanović (1997–98) Savezna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević (1998–99) Savezna Republika Jugoslavija Miloljub Ostojić (1999) Savezna Republika Jugoslavija Zvonko Radić (privremeni) (1999) Savezna Republika Jugoslavija Slavoljub Muslin (1999–01) Savezna Republika Jugoslavija Zoran Filipović (2001–03) Srbija i Crna Gora Slavoljub Muslin (2003–04) Srbija i Crna Gora Ljupko Petrović (2004) Srbija i Crna Gora Milovan Rajevac (privremeni) (2004) Srbija i Crna Gora Ratko Dostanić (2004–05) Italija Valter Zenga (2005–06) Bosna i Hercegovina Dušan Bajević (2006–07) Severna Makedonija Boško Đurovski (2007) Srbija Milorad Kosanović (2007) Srbija Aleksandar Janković (2007–08) Češka Italija Zdenjek Zeman (2008) Severna Makedonija Čedomir Janevski (2008–09) Srbija Kipar Siniša Gogić (privremeni) (2009) Srbija Vladimir Petrović Pižon (2009–10) Srbija Ratko Dostanić (2010) Srbija Aleksandar Kristić (2010) Hrvatska Robert Prosinečki (2010–12) Srbija Aleksandar Janković (2012–13) Portugalija Rikardo Sa Pinto (2013) Slovenija Slaviša Stojanović (2013–14) Srbija Nenad Lalatović (2014–15) Crna Gora Miodrag Božović (2015–17) Severna Makedonija Boško Đurovski (privremeni) (2017) Srbija Vladan Milojević (2017–19) Srbija Dejan Stanković (2019–2022) Srbija Miloš Milojević (2022—2023) Izrael Barak Bahar (2023—trenutno) Predsednici Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mita Miljković (1948–51) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Isa Jovanović (1951–52) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sava Radojčić (1952–54) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoslav Marković (1954–55) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Bugarčić (1955–56) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoje Đurić (1956) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Blagojević (1956–60) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Bugarčić (1960–63) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Radovan Pantović (1963–65) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Blagojević (1965–68) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Bugarčić (1968–77) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Radovan Pantović (1977–81) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Brana Dimitrijević (1981–82) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vlastimir Purić (1982) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miladin Šakić (1982–87) Savezna Republika Jugoslavija Svetozar Mijailović (1987–93) Srbija i Crna Gora Dragan Džajić (1998–04) Srbija Dragan Stojković (2005–07) Srbija Toplica Spasojević (2007–08) Srbija Dobrivoje Tanasijević (2008–09) Srbija Vladan Lukić (2009–12) Srbija Dragan Džajić (2012–14) Srbija Svetozar Mijailović (2014–trenutno) Rivalstvo sa Partizanom Glavni članak: Večiti derbi Zvezdin gradski rival je Partizan i utakmice između ova dva kluba se nazivaju „večiti derbiji“. Ove utakmice su uvek bile željno iščekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike količine nasilja i huliganizma, drastično je smanjena posećenost na ovim utakmicama. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveća posećenost je bilo oko 108.000 gledalaca. Statistika fudbalskog derbija Od 26. maja 2022. Takm. IGP CZB N PAR GolCZV GolPAR Prvenstvo 167 66 54 47 232 198 Kup 40 21 5 14 59 50 Ostalo 54 25 9 20 103 88 Ukupno 261 112 68 81 394 336 IGP: odigrano utakmica CZB: pobeda Crvene zvezde N: nerešeno PAR: pobeda Partizana GolCZB: postignutih golova Crvene zvezde GolPAR: postignutih golova Partizana FK Crvena zvezda u Superligi Srbije Glavni članak: Superliga Srbije u fudbalu Stanje na dan: 22. maj 2022. Sezona IG P N I GD GP GR Bod. Plas. 2006/07. 32 23 5 4 55 27 +28 74 1. 2007/08. 33 21 12 0 65 22 +43 75 2. 2008/09. 33 17 8 8 59 32 +27 59 3. 2009/10. 30 23 2 5 53 17 +36 71 2. 2010/11. 30 22 4 4 52 18 +34 70 2. 2011/12. 30 21 5 4 57 18 +39 68 2. 2012/13. 30 20 2 8 55 35 +20 62 2. 2013/14. 30 23 3 4 66 27 +39 72 1. 2014/15. 30 19 7 4 46 20 +26 64 2. 2015/16. 37 30 5 2 97 27 +70 54 1. 2016/17. 37 30 4 3 93 33 +60 55 2. 2017/18. 37 32 4 1 96 19 +77 60 1. 2018/19. 37 33 3 1 97 20 +77 60 1. 2019/20. 30 25 3 2 68 18 +50 78 1. 2020/21. 38 35 3 0 114 20 +94 108 1. 2021/22. 37 32 4 1 95 19 +76 100 1. Ukupno 531 406 74 51 1168 372 +796 1130 1. (NP) IG = Igrao utakmica; P = Pobedio; N = Nerešeno; I = Izgubio; GD = Golova dao; GP = Golova primio; GR = Gol razlika; Bod. = Bodova; Plas. = Plasman; NP = Najviši plasman FK Crvena zvezda u Kupu Srbije Sezona Plasman 2006/07. Pobednik 2007/08. Polufinale 2008/09. Polufinale 2009/10. Pobednik 2010/11. Polufinale 2011/12. Pobednik Sezona Plasman 2012/13. Četvrtfinale 2013/14. Četvrtfinale 2014/15. Osmina finala 2015/16. Osmina finala 2016/17. Finalista 2017/18. Četvrtfinale Sezona Plasman 2018/19. Finalista 2019/20. Polufinale 2020/21. Pobednik 2021/22. Pobednik FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima Glavni članak: FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima Zaključno sa 3. novembrom 2022, Crvena zvezda je u evropskim kupovima igrala: Takmičenje Ut. Pob. Ner. Por. GD GP UEFA Liga šampiona 151 70 33 48 278 203 Kup pobednika kupova 34 12 10 12 64 43 UEFA liga Evrope 165 70 42 53 253 207 UEFA superkup 1 0 0 1 0 1 Interkontinentalni kup 1 1 0 0 3 0 I Ukupno UEFA takmičenja 352 153 85 114 598 454 Mitropa kup 39 17 7 15 71 58 Kup sajamskih gradova 21 9 2 10 32 29 Intertoto kup 6 3 1 2 15 15 II Ukupno ostala takmičenja 66 29 10 27 118 102 Ukupno I + II 418 182 95 141 716 556 Dresovi (proizvođači i sponzori) Period Proizvođač opreme Glavni sponzor na dresu 1977–1978 Admiral 1979 Puma 1980–1986 Kristal Zaječar 1986–1987 de LUKS 1987–1988 Li Kuper 1988–1989 Kasuči 1989–1990 Mister Bejbi 1990–1991 DEKSIM 1991–1993 Humel Klasik 1993–1994 Komercijalna banka 1994–1996 Diadora Beobanka 1996–1998 Kapa 1998–2001 Pils lajt 2001–2003 Adidas 2003–2005 Viner štetiše Šarp 2005–2006 Tojota 2006–2008 Najki 2008–2009 2010 2344 – Za moju Zvezdu 2010–2012 Gasprom 2012–2013 Leđea 2013–2017 Puma 2017– Makron Generalni sponzor Od 2010. godine generalni sponzor jednog od najpopularnijih fudbalskih klubova u Srbiji je kompanija „Gasprom njeft“ — većinski akcionar srpske kompanije „Naftna industrija Srbije“ i najveći strani investitor u zemlji. Tokom saradnje sa „Gasprom njeftom“ klub je šest puta osvajao titulu šampiona Srbije, dva puta je osvojio Kup Srbije i redovno je učestvovao na evropskim turnirima. U okviru saradnje, osim reklamiranja brendova kompanije „Gasprom njeft“ zajedno sa FK Zenitom iz Sankt Peterburga realizuje se saradnja u oblasti omladinskog fudbala — razmena mladih igrača i održavanje prijateljskih utakmica. Napomene ^ Ime „Crvena zvezda“ se uglavnom prevodi na ostale svetske jezike i to na engleskom kao „Red Star“, nemačkom kao „Roter Stern“, francuskom kao „Etoile Rouge“, italijanskom kao „Stella Rossa“, španskom kao „Estrella Roja“, holandskom kao „Rode Ster“, norveškom kao „Røde Stjerne“, rumunskom kao „Steaua Roşie“. Vidi još Spisak fudbalskih klubova u Srbiji ŽFK Crvena zvezda crvena zvezda istorija crvene zvezde fudbalski klub fudbalskog kluba fk red star legende igrači roman

KNJIGA VRAĆENA IZ KNJIŽARE SA MALIM OŠTEĆENJIMA. Potpuno ažurirana za Android Studio 3.2 i Android 9, cilj ove knjige je da vas nauči veštine potrebne za razvoj aplikacija zasnovanih na Androidu upotrebom Android Strudia, Kotlin programskog jezika i Android Architecture Componenta. Ova knjiga započinje od osnova i obezbeđuje opis koraka potrebnih za podešavanje Android razvojnog okruženja i okruženja za testiranje, a zatim je predstavljeno programiranje u Kotlinu uključujući tipove podataka, kontrolu toka, funkcije, lambda izraze i objektno-orijentisano programiranje. Pregled Android Studioa uključuje opis područja kao što su prozori alatki, editor koda i alatka Layout Editor. Zatim je predstavljena arhitektura Androida i uključen je detaljni pregled dizajna Android aplikacija i korisničkih interfejsa upotrebom Android Studio okruženja. Takođe su uključena poglavlja koja opisuju Android Architecture Components uključujući modele prikaza, upravljanje životnim ciklusima, pristup Room bazi podataka, navigaciju aplikacije, “žive” podatke i povezivanje podataka. Takođe su opisane i naprednije teme kao što su namere, rukovanje ekranom osetljivim na dodir, prepoznavanje pokreta prstom, pristup kameri i reprodukovanje i snimanje video i audio zapisa. Ovo izdanje knjige takođe obuhvata štampanje, prelaze i skladištenje fajlova zasnovano na oblaku. Detaljno su opisani i koncepti kao što je Material Design, uključujući upotrebu plutajućih komandnih dugmadi, Snackbara, interfejsa sa karticama, prikaza kartica, navigacionih fioka i palete sa alatkama koje se skupljaju. Osim opisa osnovnih tehnika Android razvoja, knjiga takođe uključuje teme specifične za Google Play kao što su implementiranje mapa pomoću Google Maps Android API-ja, i slanje aplikacija na Google Play Developer Consoleu. Ostale ključne funkcije Android Studioa 3.2 i Androida 9 takođe su opisane detaljno, uključujući Layout Editor, ConstraintLayout i ConstraintSet klase, ulančavanje ograničenja i barijera, obaveštenja o direktnom odgovoru i podrška za više prozora. Pod pretpostavkom da već imate određeno iskustvo u programiranju i da ste spremni da preuzmete Android Studio, spremni ste za početak rada - Učenje osnova Kotlin programiranja - Razumevanje Android Architecture - Upoznavanje Android Studio alatke Layout Editor - Praćenje Android Architecture smernica - Detektovanje dodira ekrana i pokreta prstom - Upotreba Android Architecture Componenti - Dizajniranje korisničkih interfejsa pomoću klase ConstraintLayout - Implementiranje akcija, namera i servisa - Izgradnja funkcije Instant App - Slanje i primanje obaveštenja - Implementiranje podrške Picture-in-Picture - Poboljšanje otkrivanja aplikacije upotrebom funkcije App Link Kratak sadržaj Kratak sadržaj, iii POGLAVLJE 1 Uvod, 1 POGLAVLJE 2 Podešavanje Android Studio razvojnog okruženja, 3 POGLAVLJE 3 Kreiranje primera Android aplikacije u Android Studiou, 13 POGLAVLJE 4 Pregled korisničkog interfejsa razvojnog okruženja Android Studio, 29 POGLAVLJE 5 Kreiranje Android virtuelnog ureÐaja (AVD) u razvojnom okruženju Android Studio, 37 POGLAVLJE 6 Upotreba i konfigurisanje Android Studio AVD emulatora, 47 POGLAVLJE 7 Testiranje Android Studio aplikacija na fizičkom Android ureÐaju, 57 POGLAVLJE 8 Osnove editora koda razvojnog okruženja Android Studio, 63 POGLAVLJE 9 Pregled Android arhitekture, 75 POGLAVLJE 10 Anatomija Android aplikacije, 79 POGLAVLJE 11 Uvod u Kotlin, 83 POGLAVLJE 12 Kotlin tipovi podataka, promenljive i vrednost null, 87 POGLAVLJE 13 Kotlin operatori i izrazi, 97 POGLAVLJE 14 Kotlin kontrola toka, 105 POGLAVLJE 15 Pregled Kotlin funkcija i lambda izraza, 113 POGLAVLJE 16 Osnove objektno-orijentisanog programiranja u Kotlinu, 119 POGLAVLJE 17 Uvod u Kotlin nasleÐivanje i izradu potklasa, 129 POGLAVLJE 18 Razumevanje „životnih ciklusa“ Android aplikacije i aktivnosti, 135 POGLAVLJE 19 Obrada promena stanja Android aktivnosti, 141 POGLAVLJE 20 Promene stanja Android aktivnosti kroz primer, 149 POGLAVLJE 21 Snimanje i vraćanje stanja Android aktivnosti, 157 POGLAVLJE 22 Layout Editor alatka razvojnog okruženja Android Studio, 163 POGLAVLJE 23 Vodič za upotrebu rasporeda ConstraintLayout u razvojnom okruženju Android Studio, 177 POGLAVLJE 24 Upotreba lanaca i razmera klase ConstraintLayout u razvojnom okruženju Android Studio, 195 POGLAVLJE 25 Uputstvo za klasu ConstraintLayout za Layout Editor alatku razvojnog okruženja Android Studio, 203 POGLAVLJE 26 Ručno dizajniranje XML rasporeda u razvojnom okruženju Android Studio, 213 POGLAVLJE 27 Upravljanje ograničenjima upotrebom skupova ograničenja, 219 POGLAVLJE 28 Uputstvo za Android klasu ConstraintSet, 225 POGLAVLJE 29 Vodič za upotrebu funkcije Instant Run u razvojnom okruženju Android Studio, 233 POGLAVLJE 30 Pregled i primer Android funkcije za obradu dogaÐaja, 239 POGLAVLJE 31 Obrada dogaÐaja dodira i višestrukog dodira na Androidu, 247 POGLAVLJE 32 Detektovanje uobičajenih pokreta prstom upotrebom Android Gesture Detector klase, 255 POGLAVLJE 33 Implementiranje prilagoÐenih pokreta prstom i prepoznavanje primicanja i odmicanja prstiju na Androidu, 261 POGLAVLJE 34 Uvod u Android fragmente, 273 POGLAVLJE 35 Upotreba fragmenata u razvojnom okruženju Android Studio – primer, 281 POGLAVLJE 36 Moderna arhitektura Android aplikacije sa Jetpackom, 293 POGLAVLJE 37 Uputstvo za Android Jetpack komponentu ViewModel, 299 POGLAVLJE 38 Uputstvo za Android Jetpack LiveData komponentu, 307 POGLAVLJE 39 Pregled Android JetpackData Binding biblioteke, 311 POGLAVLJE 40 Uputstvo za Android Jetpack povezivanje podataka, 319 POGLAVLJE 41 Upotreba Android komponenata koje su svesne „životnog ciklusa“, 329 POGLAVLJE 42 Uputstvo za Android Jetpack svesnost „životnog ciklusa“, 333 POGLAVLJE 43 Pregled Android Navigation Architecture Componenta, 339 POGLAVLJE 44 Uputstvo za Android Jetpack komponentu navigacije, 347 POGLAVLJE 45 Kreiranje Overflow menija na Androidu i upravljanje njima , 361 POGLAVLJE 46 Animacija korisničkog interfejsa pomoću Android Transitions radnog okvira , 371 POGLAVLJE 47 Uputstvo za Android prelaze upotrebom metoda beginDelayedTransition , 381 POGLAVLJE 48 Implementiranje Android prelaza scene – uputstvo , 387 POGLAVLJE 49 Upotreba plutajućeg komandnog dugmeta i Snackbara , 395 POGLAVLJE 50 Kreiranje interfejsa sa karticama upotrebom komponente TabLayout , 405 POGLAVLJE 51 Upotreba vidžeta RecyclerView i CardView , 417 POGLAVLJE 52 Uputstvo za Android komponente RecyclerView i CardView , 423 POGLAVLJE 53 Uputstvo za primer podataka Layout Editor alatke , 433 POGLAVLJE 54 Upotreba rasporeda AppBar i Collapsing Toolbar , 443 POGLAVLJE 55 Implementiranje Android navigacione fioke , 453 POGLAVLJE 56 Uputstvo za Android Studio šablon Master/DetailFlow , 461 POGLAVLJE 57 Pregled Android namere , 471 POGLAVLJE 58 Android eksplicitne namere – primenjeni primer , 477 POGLAVLJE 59 Android implicitne namere – primenjeni primer , 485 POGLAVLJE 60 Android objekti Broadcast Intents i Broadcast Receivers , 493 POGLAVLJE 61 Pregled osnova programske niti i klase AsyncTasks , 501 POGLAVLJE 62 Pregled Android pokrenutih i vezanih servisa , 509 POGLAVLJE 63 Implementiranje Android pokrenutog servisa – primenjeni primer, 515 POGLAVLJE 64 Android lokalni vezani servis – primenjeni primer, 523 POGLAVLJE 65 Android udaljeni vezani servisi – primenjeni primer, 531 POGLAVLJE 66 Uputstvo za Android obaveštenja, 537 POGLAVLJE 67 Uputstvo za Android Direct Reply obaveštenja, 551 POGLAVLJE 68 Uvod u Android podršku za više prozora, 561 POGLAVLJE 69 Uputstvo za Android Studio režime sa više prozora Split-Screen i Freeform, 569 POGLAVLJE 70 Pregled Android SQLite baza podataka, 575 POGLAVLJE 71 Android Room Persistence biblioteka, 581 POGLAVLJE 72 Uputstvo za Android TableLayout i TableRow, 591 POGLAVLJE 73 Uputstvo za Android Room bazu podataka i skladište, 599 POGLAVLJE 74 Pristupanje skladištu u oblaku upotrebom Android Storage Access radnog okvira, 613 POGLAVLJE 75 Primer za Android Storage Access radni okvir, 619 POGLAVLJE 76 Implementiranje video reprodukovanja na Androidu upotrebom klasa VideoView i MediaController, 629 POGLAVLJE 77 Android Picture-in-Picture režim, 637 POGLAVLJE 78 Uputstvo za Android Picture-in-Picture režim, 643 POGLAVLJE 79 Snimanje video zapisa i fotografija na Androidu pomoću objekta CameraIntent, 651 POGLAVLJE 80 Kreiranje zahteva za dozvolu izvršenja u Androidu, 657 POGLAVLJE 81 Snimanje i reprodukovanje audio fajlova na Androidu upotrebom klasa MediaPlayer i MediaRecorder, 665 POGLAVLJE 82 Upotreba Google Maps Android API-ja u razvojnom okruženju Android Studio, 677 POGLAVLJE 83 Štampanje pomoću Android Printing radnog okvira, 691 POGLAVLJE 84 Primer štampanja HTML-a i veb sadržaja na Androidu, 699 POGLAVLJE 85 Vodič za štampanje sopstvenog dokumenta na Androidu, 709 POGLAVLJE 86 Predstavljanje Android funkcije App Links, 723 POGLAVLJE 87 Uputstvo za Android Studio App Links, 727 POGLAVLJE 88 Predstavljanje Android funkcije Instant Apps, 739 POGLAVLJE 89 Uputstvo za Android funkciju Instant App, 745 POGLAVLJE 90 PrilagoÐavanje Android Studio projekta za funkciju Instant App, 751 POGLAVLJE 91 Vodič za Android Studio alatku Profiler, 757 POGLAVLJE 92 Uputstvo za Android biometrijsku proveru identiteta, 769 POGLAVLJE 93 Kreiranje, testiranje i slanje paketa Android aplikacije, 777 POGLAVLJE 94 Pregled Gradle sistema u Android Studiou, 795

potpis Dusana Stojanovića kao na slikama vrlo dobro/odlicno stanje retko u ponudi Jurij Mihailovič Lotman (rus. Ю́рий Миха́йлович Ло́тман; 28. februar 1922 — 28. oktobar 1993) bio je prominentni semiotičar, istoričar kulture i teoretičar literature, koji je radio na Univerzitetu u Tartuu. Član je Estonske Akademije Nauka. Bio je osnivač Tartu-moskovske škole semiotike i smatra se prvim sovjetskim strukturalistom, zbog svog ranog eseja `Razgraničavanje lingvističkih i filoloških koncepata strukture` (1963) i radova o strukturalnoj poetici. Objavljeno je više od 800 njegovih naslova, i ogromna arhiva (koja se sada nalazi na Talinskom Univerzitetu i u biblioteci Univerziteta u Tartuu) uključuje njegovu korespondenciju sa raznim ruskim intelektualcima. Jurij Lotman je rođen u jevrejskoj intelektualnoj porodici, u Petrogradu u Rusiji. Njegov otac je bio advokat Mikhail Lotman, a majka Aleksandra Lotman, koja je završila stomatologiju na Sorboni. Njegova starija sestra Ina Obraztsova je diplomirala na Lenjingradskom konzervatorijumu i postala kompozitor i predavač muzičke teorije, mlađa sestra Viktorija Lotman je prominentni kardiolog, a treća sestra Lidija Lotman je bila teoretičarka ruske književnosti druge polovine 19. veka i radila je na Institutu za Rusku Književnost na Ruskoj Akademiji Nauka (Puškinova Kuća), i živela je u Sankt-Petersburgu. Lotman je završio srednju školu 1939. sa odličnim ocenama i primljen je na Lenjingradski Državni Univerzitet bez polaganja prijemnog. Tu je studirao filologiju, za šta se odlučio zahvaljujući prijateljima sa univerziteta Lidije Lotman (prisustvovao je predavanjima na filologiji dok je još bio u srednjoj školi). Na univerzitetu su mu predavali slavni profesori i akademici - Gurovski, Azadovski, Tomaševski i Prop. 1940. je pozvan u vojsku i za vreme Drugog svetskog rata je služio kao radio operater u artiljeriji. Demobilizovan je iz vojske 1946, i vratio se svojim studijama na univerzitetu i konačno diplomirao sa posebnim pohvalama 1950. Njegovo prvo objavljeno istraživanje bavilo se ruskom književnošću i društvenom misli 18. i 19. veka. Pošto zbog antisemitizma nije mogao da nastavi sa akademskom karijerom u Lenjingradu (nije mogao da se prijavi na doktorski program), Lotman je otišao u Estoniju 1950. godine i od 1954. je počeo da radi kao predavač na Odeljenju za ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Tartuu i kasnije je postao i direktor odeljenja. U Tartuu je osnovao svoju školu, danas poznatu kao Tartu-moskovska škola semiotike. Među članovima ove škole našli su se Boris Uspenski, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov, Mihail Gasparov, Aleksander Pjatigorski, Isak Revzin, Georgi Leskis i drugi. Kao rezultat kolektivnog rada, osnovali su teorijski okvir za semiotiku kulture. Škola je poznata po naučnom časopisu Sign System Studies, koji i danas objavljuje Univerzitet u Tartuu (prethodno ime časopisa je bilo na ruskom, „Труды по знаковым системам“). Danas je to najstariji semiotički časopis na svetu, osnovan 1964. Lotman se bavio teorijom kulture, ruskom književnošću, istorijom, semiotikom i semiologijom (generalnom teorijom znakova i znakovnih sistema), semiotikom filma, umetnošću, književnošću, robotikom i nizom drugih disciplina. U ovim poljima je Lotman jedan od najcitiranijih autora. Njegova glavna studija iz ruske književnosti je posvećena Puškinu, a među najuticajnijim delima iz semiotike i strukturalizma su „Semiotika filma“, „Analiza poetskog teksta“, „Struktura umetničkog teksta“, „Kultura i eksplozija“, „Univerzum uma“, i tekstovi o semiotičkom modelu koji je napravio 1984. godine - semiosfera. Žena Jurija Lotmana, Zara Minc, je takođe bila poznata teoretičarka ruske književnosti i profesorka u Tartuu. Imaju tri sina: Mihail Lotman (rođen 1952.) je profesor semiotike i književne teorije na Talinskom i Univerzitetu u Tartuu, politički je aktivan i član je estonskog parlamenta (konzervativna Res Publica partija); Grigorij Lotman (rođen 1953. godine) je umetnik, živi i radi u Tartuu; Aleksej Lotman (rođen 1960. godine) je biolog, od 2006. se takođe bavi politikom i član je parlamenta ispred estonske Zelene partije (2007-2011). Bibliografija[uredi] 1975. Lotman Jurij M.; Uspenskij B.A.; Ivanov, V.V.; Toporov, V.N. and Pjatigorskij, A.M. `Theses on the Semiotic Study of Cultures (as Applied to Slavic Texts)`. U: Sebeok Thomas A. (ed.), The Tell-Tale Sign: A Survey of Semiotics. Lisse (Netherlands): Peter de Ridder, 57–84. 1975. ISBN 978-90-316-0030-4. Analysis of the Poetic Text. (Preveo D. Barton Johnson.) Ann Arbor (Mich.): Ardis. 1976. ISBN 978-0-88233-106-5. Semiotics of Cinema. (Preveo Mark Suino.) (Michigan Slavic Contributions.) Ann Arbor: University of Michigan Press. Семиотика кино и проблемы киноэстетики (Russian). 1976. ISBN 978-0-930042-13-4. The Structure of the Artistic Text. Prevod sa ruskog Gail Lenhoff i Ronald Vroon. (Michigan Slavic Contributions 7.) Ann Arbor: University of Michigan, Department of Slavic Languages and Literatures. 1977. ISBN 978-0-930042-15-8. 1979. `The origin of plot in the light of typology`. Poetics Today 1(1–2), 161–184. Universe of the Mind: A Semiotic Theory of Culture. (Prevela Ann Shukman, uvod napisao Umberto Eco.) London & New York: I. B. Tauris & Co Ltd. xiii+288 p. 1990. ISBN 978-1-85043-375-0. 2005. `On the semiosphere`. (Prevela Wilma Clark) Sign Systems Studies, 33(1): 205–229. Culture and Explosion. (Semiotics, Communication and Cognition 1.) De Gruyter Mouton. 2009. ISBN 978-3-11-021845-9. Prevedena dela[uredi] 1970. Predavanja iz strukturalne poetike (preveo Novica Petković). Sarajevo: zavod za izdavanje udžbenika 1971. Semantika broja i tip kulture (s francuskog preveo Milan Vidanović). U: Ulaznica: časopis za kulturu, umetnost, i društvena pitanja 21 (5), 36-39. 1978. Ideja I struktura. U: Bunjevac, Milan, ed. Strukturalni prikaz književnosti. Beograd: Nolit, 64-70. 1979. Uzajamni odnos prirodnog jezika i metra u mehanizmu stiha (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 531 - 535. 1979. Jedan dinamički model semiotičkog sistema (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 412 - 428 1979. Semiotika pojmova strah i sram u mehanizmu kulture. (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 394 - 397 1997. Како се тамане уши: не-мемоари (превела с руског Вера Зоговић). Летопис Матице српске 115 (48), 704-719 2003. Култура и експлозија (превела с руског Веселка Сантини). У:Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење 25 (3), 44-48. 2004. Семиосфера : у свету мишљења : човек, текст, семиосфера, историја (превела с руског Веселка Сантини, превод фрагмената са староруског Богдан Терзић). Нови Сад: Светови 2014. Lotman, Jurij M. i Jurij Cvijan. Dijalog sa ekranom (preveo s ruskog Zorislav Paunković). Beograd: Filmski centar Srbije 2017. Besedе o ruskoj kulturi : svakodnevica i tradicije ruskog plemstva: XVIII vek - početak XIX veka (preveo s ruskog Zorislav Paunković). Novi Sad: Akademska knjiga Tekstovi o Lotmanu[uredi] Andrews, Edna 2003. Conversations with Lotman: Cultural Semiotics in Language, Literature, and Cognition. Toronto: University of Toronto Press. Kull, Kalevi 1999. Towards biosemiotics with Yuri Lotman. Semiotica 127(1/4): 115–131. Kull, Kalevi 2011. Juri Lotman in English: Bibliography. Sign Systems Studies 39(2/4): 343–356. Lepik, Peet 2008. Universals in the Context of Juri Lotman’s Semiotics. (Tartu Semiotics Library 7.) Tartu: Tartu University Press. Mandelker, Amy 1994. Semiotizing the sphere: Organicist theory in Lotman, Bakhtin, and Vernadsky. Publications of the Modern Language Association 109(3): 385–396. Shukman, Ann 1977. Literature and Semiotics: A Study of the Writings of Ju. M. Lotman. Amsterdam: North Holland. Waldstein, Maxim 2008. The Soviet Empire of Signs: A History of the Tartu School of Semiotics. Saarbrücken: VDM Verlag Dr. Müller. semiotika strukturalizam tekst postmoderna teorija knjizevnosti

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Heraklit iz Efesa (grčki: Ἡράκλειτος ὁ Ἐφέσιος; oko 535 - oko 475 p.n.e.[1]) je bio starogrčki, presokratovski, jonski filozof iz grada Efesa koji je u to vreme bio deo Persijskog carstva. Sklonost ka igrama reči i proročkim izkazima, kao i paradoksalnim elementima u svojoj filozofiji, donela mu je u antici nadimak „Mračni“. Napisao je samo jedno delo `O prirodi`, od kog su sačuvani samo fragmenti, što je doprinelo dodatnom mraku u vezi sa njegovim životom i filozofijom. Heraklitove misteriozne izreke bile su predmet brojnih tumačenja. Smatraju ga za „materijalnog monistu ili procesnog filozofa; za naučnog kosmologa, metafizičara i religioznog mislioca; za empiričara, racionalistu i mistika; konvencionalnog mislioca i revolucionara; za osnivača logike - onoga koji negira zakon kontradikcije; prvog pravog filozofa i antiintelektualnog mračnjaka.`[2] Heraklit potiče iz ugledne porodice, ali je zamenio svoj privilegovani život za život filozofa usamljenika. O njegovom ranom životu i obrazovanju malo se zna; sebe je smatrao samoukom osobom i začetnikom mudrosti. Smatrali su ga mizantropom koji je podložan depresiji i postao je poznat kao „uplakani filozof“, za razliku od Demokrita, koji je bio „nasmejani filozof“. Heraklit je verovao da je svet u skladu sa Logosom (doslovno „reč“, „um“ ili „iskaz“) i da je u osnovi sačinjen od vatre. Takođe je verovao u savez suprotnosti i u harmoniju u svetu. Najčuvenije je njegovo insistiranje na stalnoj promeni - u filozofiji poznatoj kao „fluks“ ili „postajanje“ - kao karakterističnoj osobini sveta; ideji koju je izrazio čuvenom izrekom: „Ne može se ući dva puta u istu reku“, ili panta rei („sve teče“). Ovaj aspekt njegove filozofije je u suprotnosti sa Parmenidom koji je verovao u „biće“ i u statičnu prirodu univerzuma. I Heraklit i Parmenid imali su uticaj na Platona i na celu zapadnu filozofiju. Život Glavni izvor iz koga saznajemo o Heraklitovom životu je doksograf Diogen Laertije; Čarls Kan (Charles Kahn) je doveo u pitanje valjanost Laertijevog izveštaja kao „tkiva helenističkih anegdota, od kojih je većina očigledno izmišljena na osnovu sačuvanih fragmenata“.[3] Priče o Heraklitu su možda izmišljene u cilju ilustracije njegovog karaktera o kome je zaključeno iz njegovih spisa.[2] Efes na obali Male Azije, Heraklitovo rodno mesto Istoričari nisu sigurni u datume između kojih je Heraklit bio aktivan. Diogen Laertije kaže da je Heraklit bio na svom vrhuncu 69. Olimpijade, između 504. i 501. p.n.e.[4][5] Većina istoričara veruje da je Heraklit stariji od Parmenida čiji stavovi predstavljaju kritički odgovor na Heraklitove, mada je moguć i obrnut slučaj, i to ostaje predmet debate.[6][7] Heraklit pominje starije ličnosti poput Pitagore, a nema pomena o Parmenidu, koji, s druge strane, verovatno pominje Heraklita.[8][9] Rođenje Heraklit je rođen u aristokratskoj porodici oko 535 p.n.e. u Efesu[10] (današnja Turska) u Persijskom carstvu.[11][12] Datumi njegovog rođenja i smrti zasnovani su na životnom veku od 60 godina, starosti koju je, prema Diogenu Laertiju,[13] doživeo, sa vrhuncem u sredini.[a] Heraklitov otac se zvao Bloson ili Herakon.[14][5] Diogen Laertije kaže da se Heraklit odrekao kraljevske titule u korist brata,[15] a Strabon potvrđuje da je u Efesu postojala vladarska porodica koja je poticala od jonskog osnivača Androkla; prema Strabonu, ta porodica je zadržala svoje titule i, između ostalih privilegija, mogla je da sedi na glavnom mestu na igrama.[16] Obim kraljeve moći nije poznat; Efes je bio deo Persijskog carstva od 547. p. n. e. i njime je upravljao satrap (guverner) koji je ostao formalna figura s obzirom da je Kir Veliki Jonjanima dozvolio znatnu autonomiju. Detinjstvo i mladost Diogen Laertije kaže da je Heraklit bio „čudesan“ od detinjstva.[b] Prema Laertiju, Sotion kaže da je Heraklit bio „slušalac“ Ksenofana, što je prema Laertiju u suprotnosti sa Heraklitovom izjavom da je sam sebe podučavao pomoću samopreispitivanja. Džon Barnet kaže: „Ksenofan je napustio Joniju pre nego što se Heraklit rodio“.[17] Laertije navodi da je, kao dečak, Heraklit rekao da „ništa ne zna“, ali je kasnije tvrdio da „zna sve“.[18] „Nikoga nije slušao“ već „je preispitivao sebe“.[19] U Efesu, u kome je živeo Heraklit, bila je uspostavljena demokratska samouprava, pod vrhovnom vlašću persijskog vladara.[20] Laertije kaže da je Heraklit igrao piljke s mladima u velikom Artemidinom hramu, jednom od najvećih hramova iz 6. veka p. n. e. i jednom od sedam čuda antičkog sveta.[v] Kad su ga zamolili da počne sa pravljenjem zakona, odbio je, rekavši da je politeja (ustav) ponêra,[21] što može značiti ili da je u osnovi pogrešan ili da ga smatra mukotrpnim. Dva sačuvana pisma koja su razmenili Heraklit i Darije I, a koja citira Diogen Laertije, falsifikati su iz kasnijeg perioda. Mizantropija Heraklit (u liku Mikelanđela) sedi odvojeno od ostalih filozofa na Rafaelovoj fresci Atinska škola. Diogen Laertije kaže da je Heraklit imao loše mišljenje o ljudskim odnosima,[5] navodeći da su `misterije koje se praktikuju među ljudima svetogrdne`.[22] Prema nekim navodima, Timon iz Flijunta ga je nazvao „grditeljem rulje“. Heraklit se nije plašio od zauzimanja suprotnog stava, rekavši jednom prilikom: „Leševi su zgodniji za izbacivanje nego balega“.[23] „Većina ljudi je zla“ - Bijant iz Prijene Heraklit nije bio zagovornik jednakosti, izražavajući svoje protivljenje iskazom: „Jedan mi vredi kao deset hiljada, ako je najbolji“.[24] Generalno se smatra protivnikom demokratije,[2] mada je verovao da „svi ljudi imaju pravo na samospoznaju i zdravo razmišljanje“[25] i da je „razmišljanje zajedničko svima“.[26] Heraklit je naglašavao nesmotrenu nesvesnost čovečanstva; govorio je da „budni imaju jedan zajednički svet, a usnuli se okreću svaki u svoj svet [idios kosmos (privatni svet)]“.[27] Takođe je rekao; „Ne razumeju šta znači slušanje, poput gluvih. O njima svedoči izreka `u svojoj prisutnosti su odsutni`“.[28] Takođe upoređuje neznanje prosečnog čoveka sa psima: „Psi takođe laju na ono što ne znaju“.[29] Savetuje: „Ne nagađajmo nasumično o najvažnijim stvarima“[30] i kaže: „Budalu oduševljava svaka reč“.[31] Heraklit je kritikovao Hesioda, Pitagoru, Ksenofana i Hekataja zbog nedostatka razumevanja uprkos njihovim položajima obrazovanih ljudi,[8] a najviše je prezirao Pitagoru.[9] Prema Heraklitu, „ljudi koji vole mudrost moraju zaista biti zapitani nad mnogim stvarima“.[32] Takođe je rekao: „Znanje najpoznatijih osoba, koje oni čuvaju, samo je mišljenje“.[33] Među poznatim pojedincima koje je kritikovao su Homer i Arhiloh, za koje je smatrao da zaslužuju da budu pretučeni.[34] Jedina poznata osoba koju hvali je Bijant iz Prijene, jedan od sedam starogrčkih mudraca koji je poznat po maksimi „većina ljudi je zla“;[35] to je vidljivo iz Heraklitove opaske: „Koju misao ili mudrost oni imaju? Oni slede pesnike i uzimaju gomilu za svog učitelja, ne znajući da su „mnogi zli, a malobrojni dobri““.[36] Heraklit je mrzeo Atinjane i njegove zemljake Efežane, želeći ovim drugima bogatstvo u kazni za njihova zla.[37] Smatrao je da bi Efežani „dobro učinili da okončaju svoje živote, svaki njihov odrastao čovek, i grad ostave golobradim dečacima, jer su proterali Hermodora, najvrednijeg među njima, rekavši:„ Nećemo imati nikoga ko je najvredniji među nama; ili ako ga ima, neka ode negde drugde i druži se s drugima“.[38] Prema Laertiju, ovo je kulminiralo mizantropijom: „Konačno je postao mrzitelj svoje vrste (mizantrop) i otišao da luta po planinama [...] hraneći se travom i biljem“.[39] Bolest i smrt Heraklitov filozofski život bio je ometen edemom, za šta lekari koje je konsultovao nisu znali da prepišu lek. Laertije navodi nekoliko priča o Heraklitovoj smrti; dve verzije kažu da je izlečen od edema i umro od druge bolesti; prema drugoj priči, „zakopao se u štali, očekujući da će toplota balege iz njega izvući štetnu potištenost“, dok se prema trećoj, lečio mašću od kravlje balege da bi, nakon dana ležanja na suncu, umro i bio sahranjen na pijaci. Jedna od priča kaže da su ga pojeli psi nakon što se zamazao balegom.[40][41] Heraklit je umro od edema posle 478. p.n.e.[10] Prema Barnetu: Heraklit je rekao (fr. 68) da je smrt za duše da postanu voda; a navodi se da je umro od edema. Rekao je (fr. 114) da Efežani treba da ostave svoj grad svojoj deci i (fr. 79) da je Vreme dete koje igra mice. Prema tome je, kako kažu, odbio da učestvuje u javnom životu i otišao da se igra sa decom u Artemidinom hramu. Rekao je (fr. 85) da su leševi zgodniji za izbacivanje nego balega; i kažu da se prekrio balegom kada ga je napao edem. Na kraju, kažu da se dugo svađao sa svojim lekarima zbog Za ove priče videti Diog.IX. 3–5.

Kao nova IZVEŠTAJI MINISTARSTVA INOSTRANIH POSLOVA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1930 Архив Србије и Црне Горе у свој дугорочни план издавања зборника докумената уврстио је објављивање архивске грађе Министарства иностра- них послова Краљевине Југославије у виду редовних месечних извешатаја тог Министарства, под називом Извештаји Министарства иностраних по- слова Краљевине Југославије. Извештаји ће бити штампани у оквиру едици- је Извори за историју међународних односа 1930-1940. која ће садржати 11 књига, подељених хронолошки, по годинама за које су извештаји рађени. Прва књига обухвата период август-децембар 1930. године. Са састављањем месечних извештаја почело се у Министарству ино- страних послова половином 1930. године на основу политичких извештаја дипломатских представника Краљевине Југославије у иностранству. Њима је претходило упутство шефовима дипломатских мисија о начину писања и елементима које треба да садрже извештаји, које је дао заступник министра иностраних послова КЈ др Коста Кумануди. О потреби и разлозима писања извештаја Кумануди је навео: `Једно од средстава да се постигне што боља координација службе је- сте, свакако, редовно обавештавање Министарства о свим догађајима уну- трашње и спољне политике земље у којој сте акредитовани, посматраних и тумачених са гледишта наше државе.` 1 Према Куманудијевом писму, извештаји су требали да садрже: `1. ре- ферат о унутрашњој ситуацији земље` у којој су посланици акредитовани, `2. о спољним односима те земље и 3. о односима њеним са нашом.` Кумануди је даље назначио: `Део извештаја о унутрашњој ситуацији имао би да обухвата све важније догађаје који су се десили у унутрашњости земље током месеца у погледу политичком, економском и социјалном, на- рочито с обзиром на политичку и законодавну делатност дотичне земље и на главне струје јавног мишљења које су се у томе времену манифестовале. Део извештаја о спољној политици те државе тицао би се догађаја из области спољне политике са посебним коментарима и објашњењима, као и свима подацима које сте могли прикупити личним додиром и акцијом. Ва- ше лично мишљење о последицама које ови догађаји могу имати и о њихо- вој реперкусији на општу политику дотичне земље. У круг вашег посматра- ња узећете не само политичке односе са осталим државама, већ и став те зе 1 Архив СЦГ, Посланство КЈ у Енглеској – Лондон (341), ф-2, пов. бр. 2167, од 24.1.1930. XII Извештаји Министарства иностраних послова Краљевине Југославије мље према општим међународним проблемима (разоружање, репарације, односи са Совјетском Русијом и др.) и међународним установама (Друштво народа, Дунавска комисија, Ватикан). И најзад Ваше мишљење и погледи о односима те државе са нашом земљом. У овом делу извештаја изволећете поменути, поред догађаја који ди- ректно утичу на односе са нашом земљом, још и све оне, из области спољне или унутрашње политике, који могу имати посредно дејство на те односе. Нарочиту пажњу треба обратити јавном мишљењу, штампи, парламенту и т.д. Саопштити и објаснити његову оријентацију и његове евентуалне про- мене, као и мишљење и гледиште на ситуацију у нашој земљи.`2 На основу ових инструкција у Министарство иностраних послова у Београд стизали су извештаји шефова дипломатских представништава Кра- љевине Југославије, акредитованих у иностранству. Писање оваквих изве- штаја није представљало новину у дипломатској служби. Такву праксу има- ло је, још од 1895. године, Министарство иностраних дела Краљевине Ср- бије, када је својим дипломатским представништвима упутило инструкције сличне овима из 1930. године. Посланици су били обавезни да извештаје шаљу у четири примерка, а Министарство иностраних послова достављало их је: краљу, председнику Владе и Министарском савету и, по потреби, појединим министарствима. Извештаји из дипломатских мисија, написани по упутству од 24. јану- ара 1930. године, у МИП-у су класификовани, сажимани и штампани, доби- јајући форму извештаја Министарства иностраних послова, који су након тога слати дипломатским представницима.3 Они представљају сумарна за- пажања о: главним политичким догађајима; унутрашњој и спољној полити- ци и општој политичкој ситуацији у појединим страним државама; међуна- родним организацијама; њиховом односу према Краљевини Југославији и писању стране штампе о Југославији. *** Извештаји су били састављани од августа 1930. до новембра 1940. го- дине. У Архиву Србије и Црне Горе ови извештаји налазе се у неколико фондова посланстава. Најкомплетнији су у фонду Посланстваа Краљевине Југославије у Турској – Цариград, Анкара (АСЦГ-370). У овом фонду недо- стаје 11 извештаја (фебруар, март, јул, август и септембар 1933; јануар, мај, јул и август 1935; март 1939. и мај 1940. године). Они се налазе у другим фондовима, и то: Посланства Краљевине Југославије у Румунији – Буку- 2 Исто. 3 Aрхив СЦГ, Посланство КЈ у Турској – Цариград, Анкара, 370-36-104, Писмо заступ- ника министра иностраних послова, др Косте Куманудија, 15. септембар 1930. Увод XIII решт (АСЦГ-395), Посланства КЈ у Аргентини – Буенос Ајрес (АСЦГ-385) и Посланства КЈ у Енглеској – Лондон (АСЦГ-341). Оно што изненађује, када су ови месечни извештаји МИП-а у питању, јесте то што у њима није обрађена једна од најзначајнијих европских зема- ља и кључни савезник Југославије између два рата – Француска. Зашто то- ком 1930. године у збирни извештај Министарства иностраних послова КЈ нису укључена виђења југословенског дипломатског представника у Пари- зу, за сада остаје непознато. Намера Архива СЦГ јесте да се објављивањем ових извора они, из де- поа и фасцикли, извуку `на светлост дана` и да се, сем ужој групи корисни- ка архивске грађе у Архиву, понуде широј читалачкој публици. Тиме би се, што се на први поглед чини контрадикторним, омогућило успостављање живље интеракције између Архива и шире јавности, јер су извештаји МИП-а КЈ само сегмент богате дипломатске и друге архивске грађе коју Архив по- седује. Објављујући ове извештаје Архив СЦГ сугерише јавности да се за мноштво формалних и садржајних варијетета изворних докумената може и треба обратити Архиву и његовим богатим фондовима. С друге стране, об- јављивањем едиције месечних извешатаја Министарства иностраних посло- ва Краљевине Југославије дипломатска историја, као сегмент историјске на- уке, добиће сажето, на једном месту прикупљено корисно штиво. Осим то- га, едиција ће пружити могућност да се прошире сазнања из области међу- народних односа (политичких, економских и социјалних) и наше дипломат- ске историје и тиме створе услови да се попуне постојеће белине. *** Зборник извештаја Министарства иностраних послова објављују се са неопходним критичким апаратом. Релативно кратак период који обухвата зборник (август-децембар) 1930. године, препун је динамичних процеса, појава, догађаја и личности које су битно утицале на међународне односе. Због тога, су била потребна шира објашњења, тумачења и критички осврт приређивача. У ту сврху урађенo je 614 фуснота, консултована је страна и домаћа литература, фондови и збирке Архива Србије и Црне Горе и интернет издања, односно сајтови. Као додатно информативно средство урађени су индекси, именски и географски. Како би индекси, сем довођења читаоца на одређену страницу, са појмом или именом, били садржајнији и усклађенији са страном литетаруром, приређивачи су их обогатили, где год је то било могуће именом у оригиналу. Настојећи да, што је више могуће, задрже првобитни облик текста, приређивачи су само ограничено интервенисали. Тако су, на пример, у текс- ту задржани архаизми Арбанија, Бразилија, Јегејско море итд., а у регистру су дате упутнице на појмове Албанија, Бразил, Егејско море. Међутим, када је било великих неуједначености и непрецизности, приређивачи су морали XIV Извештаји Министарства иностраних послова Краљевине Југославије да интервенишу и на тексту. Тако је, на пример, за Сједињене Америчке Државе, у поднасловима месечних извештаја и самим текстовима, коришће- но чак седам различитих назива (Сједињене Државе Северне Америке, Сје- дињене Америчке Државе, Северо-Американске Сједињене Државе, Север- на Сједињена Америка, Северо Америчке Сједињене Државе, Сједињене Државе и Америка). Како би се, макар у поднасловима месечних извештаја, избегла ова терминолошка неуједначеност, приређивачи су се определили за званично прихваћен назив те земље на српском језику – Сједињене Аме- ричке Државе. Ћирилично писмо, писаћа машина и људски фактор, произвели су штампарске грешке у писању имена, функција и географских појмова. Сто- га је и у том погледу била неопходна интервенција приређивача. На пример, амерички представник у Комисији за разоружање при Друштву народа Гиб- сон наведен је као председник Џопсон, Џипсон или Гибсон. Затим, председ- ник аустријске владе Вогуен, као Боаген, румунски министар Арђетојану, као Арџетојану, или аустријски мајор Пабст као Папст и др. Неопходна је још једна напомена приређивача. У документима је уочено различито писање истих речи, чак и у истој реченици. Стога је извр- шено њихово уједначавање. Наравно, подразумева се да стил, језик и су- штина значења текста нису мењани, чак и у случајевима када реченица, та- ква каква јесте у оригиналу, није сасвим разумљива. Интервенције лектора углавном су биле словне. Тиме стил и језик некадашњег времена нису нару- шени. Остављене су, такође, и архаичне речи и изрази, као и редослед речи у реченици иако нису у складу са правописним нормама данашњег књижев- ног језика. Приређивачи Београд, септембар 2005. Нада Петровић и Саша Илић istorija srpskog naroda srba srbije srpska srbija kraljevina jugoslavija međunarodna saradnja evropa

Odlično stanje Ilustrovano MIHAILO POPOVSKI TAJANSTVENI SVET MASONA AUTORSKO IZDANJE BROŠ LATINICA 206 STRANA retko u ponudi Slobodno zidarstvo, masonstvo ili masonerija, je sinkretističko udruženje koje se sastoji od bratskih organizacija koje porijeklo vode od mjesnih bratstava kamenorezaca, koja su od kraja 14. vijeka određivala kvalifikacije kamenorezaca i njihovu interakciju sa vlastima i mušterijama. Stepeni slobodnog zidarstva su tri ocjene srednjovjekovnog zanatskog ceha, a to su učenički, pomoćnički i majstorski stepeni. Ovo su stepeni koje nudi Plava loža Slobodnog zidarstva. Članovi ove organizacije su poznati kao slobodni zidari ili masoni. Postoje i dodatni stepeni, koji se razlikuju od područja i nadležnosti i njima obično upravljaju tijela koja se razlikuju od zanatskih stepeni. Osnovna, mjesna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva je loža. Lože obično nadziru i njima upravljaju na regionalnom nivou (obično vezano za državnu, pokrajinsku ili nacionalnu granicu) Velike lože ili Veliki orijenti. Ne postoji međunarodna, svjetska Velika loža koja nadzire cjelokupno slobodno zidarstvo; svaka Velika loža je nezavisna i Velike lože ne moraju nužno da se međusobno priznaju da bi bile legitimne. Savremeno slobodno zidarstvo se sastoji od dvije glavne prepoznatljive skupine. Regularno slobodno zidarstvo insistira na tome da se u radnoj loži čitaju sveti spisi, da svaki član iskreno vjeruje u Vrhovno biće, da ženama nije dozvoljeno stupanje u organizaciju i da su rasprave o religiji i politici zabranjene. Kontinentalno slobodno zidarstvo je danas opšti pojam za „liberalnu” jurisdikciju koja je uklonila neka, ili sva, ograničenja. Masonska loža[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Masonska loža Loža u palati Rofija u Firenci, postavljena za francuski ritual Masonska loža je osnovna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva.[1] Loža se redovno sastaje kako bi sprovela uobičajene formalnosti bilo koje druge manje organizacije (plaćanje računa, organizovanje društvenih i dobrotvornih događaja, izbor novih članova itd). Osim poslovnih pitanja, sastanak se može održati povodom svečanosti dodjele masonskog stepena[2] ili održavanje predavanja, koja su obično o nekom vidu masonske istorije ili ritualu.[3] Po završetku, sastanak Lože se može prekinuti formalnom večerom, koja ponekad uključuje zdravicu i pjesmu.[4] Većina masonskih rituala sastoji se od svečanosti stepena. Kandidati se postepeno iniciraju u slobodno zidarstvo, prvo u stepen učenika. Poslije nekog vremena, na posebnoj svečanosti, mogu biti unapređeni u stepen pomoćnika i na kraju će biti podignuti u stepen majstora masona. U svim ovim svečanostima, kandidat se provjerava lozinkama, znakovima i držanjem (tajno rukovanje) svojstvenim svakom stepenu.[5] Još jedna svečanost je godišnje postavljanje majstora i oficira lože. U nekim ložama instalirani majstor se vrednuje kao poseban čin, sa sopstvenim tajnama koje ga razlikuju od ostalih članova.[6] U drugim jurisdikcijama, ovaj čin nije priznat i nema nikakve unutrašnje ceremonije prenošenja novih tajni tokom postavljanja novog majstora lože.[7] Većina loža ima neku vrstu društvenog kalendara, koji omogućava masonima i njihovim partnerima da se sastanu u manje ritualizovanim okruženju.[8] Često u kombinaciji sa ovim događajima je obaveza svakog masona da da prilog u dobrotvorne svrhe. To se dešava i na nivuo Lože i Velike lože. Masonske dobrotvorne organizacije daju doprinose na mnogim poljima, kao što je obrazovanje ili pomoć u nepogodama.[9] Privatne mjesne Lože čine okosnicu slobodnog zidarstva i slobodni zidari će nužno biti inicirani u jednoj od njih. Takođe, postoje i posebne Lože u kojima se slobodni zidari sastaju kako bi proslavili događaji, kao što je sport ili masonsko istraživanje. Čin majstora masona takođe daje pravo masonu da dalje istražuje masonstvo kroz druge stepene, administrativno odvojene od Zanata, ili stepeni „Plave lože” koji su opisani ovdje, ali imaju sličan format na njihovim sastancima.[10] Postoji vrlo malo dosljednosti u slobodnom zidarstvu. S obzirom da je svaka masonska jurisdikcija nezavisna, svaka određuje sopstvene procedure. Izražavanje rituala, broj prisutnih oficira, raspored prostorija za sastanka itd, variraju od jurisdikcije do jurisdikcije.[10][11] Oficiri Lože se biraju ili imenuju na godišnjem nivou. Svaka Masonska loža ima Majstora, dva Čuvara, sekretara i blagajnika. Tu je i Privratnik, ili spoljašnji čuvar, koji se uvijek nalazi ispred vrata radne Lože. Ostali oficiri variraju između jurisdikcija.[10] Svaka Masonska loža postoji i djeluje u sklopu sa nizom drevnih pravila poznatih kao Masonski orijentiri. Ovi principi su do sada izbjegli sve univerzalno prihvaćene definicije.[12] Pridruživanje loži[uredi | uredi izvor] Kandidati će se susresti sa najaktivnijim članovima masonske lože kojoj se pridružuju prije inicijacije. Postupak varira između jurisdikcija, ali kandidate obično predstavljaju prijatelji u društvenoj funkciji lože ili u nekom obliku otvorene večeri u loži. U savremeno doba, zainteresovani često pronalaze mjesnu ložu preko interneta. Dužnost kandidata je da zatraži pridruživanje; iako se kandidati mogu ohrabriti na pridruživanje, oni se nikada ne pozivaju. Jednom kada se napravi inicijalni upitnik, obično slijedi intervju kako bi se odredila podobnost kandidata. Ako kandidat odluči da nastavi dalje, u loži se glasa o aplikaciji prije nego što on (ili ona, u zavisnosti od jurisdikcije) bude prihvaćen. Apsolutno minimalni uslov za bilo koje tijelo slobodno zidarstva jeste da kandidat mora biti slobodan i da se smatra da ima dobar karakter. Obično postoji uslov o starosti, koji se u velikoj mjeri razlikuje između Velikih loža i (u nekim jurisdikcijama) sposobnosti da bude prevaziđena izuzećem iz Velike lože. Osnovna pretpostavka je da kandidat treba da bude zrela odrasla osoba. Dodatno, većina Velikih loža zahtjeva da kandidat izjavi da vjeruje u Vrhovno biće. U nekoliko slučajeva, od kandidata se može zahtjevati da bude određene religije. Taj oblik slobodnog zidarstva je najčešći u Skandinaviji (poznat kao švedski red), gdje npr. primaju samo hrišćane. Na drugom kraju spektra, „liberalno” ili kontinentalno slobodno zidarstvo, npr. Veliki orijent Francuske, ne zahtjevaju od kandidata da vjeruju u bilo koje božanstvo i u članstvo prihvataju ateiste (uzrok nesklada sa ostatkom slobodnog zidarstva). Tokom svečanosti inicijacije, od kandidata se očekuje da se zakune (najčešće na izdanju svetog teksta prihvatljivog njegovoj ličnoj vjeroispovijesti) kako bi ispunio određene obaveze kao slobodni zidar. Organizacija[uredi | uredi izvor] Velike lože[uredi | uredi izvor] Velike lože i Veliki orijekti su nezavisna i suverena tijela koja upravljaju slobodnim zidarstvom u određenoj zemlji, državi ili geografskoj oblasti (nazvane jurisdikcije). Ne postoji jedinstveno nadzorno tijelo koje predsjedava svetskim slobodnim zidarstvom; veze između različitih jurisdikcija zavise isključivo od međusobnog priznanja.[13][14] Članstvo slobodnog zidarstva, koje postoji u različitim oblicima širom svijeta, Ujedinjena velika loža Engleske procjenjuje na oko 6 miliona.[15] Bratstvo je upravno organizovano u nezavisne Velike lože (ili ponekad Velike orijente), koja upravlja sopstvenom masonskom jurisdikcijom, koja se sastoji od podređenih (ili konstitutivnih) loža. Najveća jedinstvena jurisdikcija, u smislu članstva, jeste Ujedinjena velika loža Engleske (čije se članstvo procjenjuje na 250.000). Velika loža Škotske i Velika loža Irske zajedno imaju oko 150.000 članova. U Sjedinjenim Američkim Državama, ukupno članstvo broji nešto manje od 2 miliona.[16] Priznavanje, prijateljstvo i regularnost[uredi | uredi izvor] Veze između Velikih loža su određene konceptom priznanja. Svaka velika loža održava spisak drugih velikih loža koje priznaje.[17] Kada se dvije velike lože priznaju i u međusobnoj su masonskoj komunikaciji, kaže se da su u prijateljstvu, a bratstvo jedno lože može posjećivati drugu ložu i obrnuto i mogu djelovati masonski. Kada dvije velike lože nisu u prijateljstvu, međusobne posjete nisu dozvoljene. Postoji mnogo razloga zbog koga će jedna velika loža zadržati ili povući priznanje druge velike lože, ali dva najčešća razloga su ekskluzivna jurisdikcija i regularnost.[18] Ekskluzivna jurisdikcija[uredi | uredi izvor] Ekskluzivna jurisdikcija je koncept pri kome samo jedna velika loža može biti priznata na određenom geografskom području. Ukoliko dvije velike lože polažu pravo na jurisdikciju na istom području, druga velika loža mora da bira između te dvije lože i možda sve ne odluče sve lože da priznaju istu (npr. Velika loža Njujorka se 1849. podijelila dvije rivalske frakcije, od kojih je svaka tvrdila da je legitimna Velika loža. Ostale Velike lože morale su da izaberu između dvije frakcije, sve dok se raskol ne riješi).[19] Ekskluzivna jurisdikcija se može izbjeći kada se jurisdikcija dvije Velike lože preklapa ukoliko su one u prijateljstvu i slažu se da dijele jurisdikciju (npr. s obzirom da je Velika loža Konektikata u prijateljstvu sa Princ Hol Velikom ložom Konektikata, princip ekskluzivne jurisdikcije se ne primjenjuje i ostale Velike lože mogu priznate obje).[20] Regularnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Regularno slobodno zidarstvo Regularnost je koncept zasnovan na privrženosti Masonskim orijentirima, osnovnim zahtjevima, načelima i ritualima zanatstva. Svaka Velika loža postavlja sopstvenu definiciju toga što su Orijentiri, i time određuje šta je regularno a šta je neregularno (i te definicije se ne moraju nužno slagati između Velikih loža). U suštini, svaka Velika loža će zadržati svoje orijentire (svoje zahtjeve, načela i rituale) kao regularne i sudiće ostalim Velikim ložama na osnovu njih. Ako su međusobne razlike velike, jedna Velika loža može drugu proglasiti „neregularnom” i povući ili odbiti priznanje.[21][22] Najčešća zajednička pravila za priznavanje (zasnovana na regularnosti) su ona koje je Ujedinjena velika loža Engleske donijela 1929. godine:[23] Veliku ložu bi trebalo da uspostavi postojeća regularna Velika loža ili najmanje tri regularne Lože; Vjerovanje u Vrhovno biće i u spise uslov je članstva; Inicijati bi trebalo da uzmu svoje zavjete nad tim spisima; Samo muškarci mogu biti primljeni i ne postoje veze između miješanih Loža; Velika loža ima punu kontrolu nad prva tri stepena i nije potčinjena drugom tijelu; Sve Lože trebaju prikazati spise sa šestarom i kompasima tokom sesije; Nema rasprave o politici ili religiji; Pridržavati se „drevnih orijentira, običaja i postupaka”. Ostali stepeni, redovi i tijela[uredi | uredi izvor] Vidi još: Masonska tijela i Spisak masonskih redova Slobodno zidarstvo Plave lože nudi samo tri tradicionalna stepena, i u većini jurisdikcija, čin prošlog ili postavljenog majstora. Masonski majstor može da proširi svoje iskustvo sticanjem viših stepeni, u pratećim tijelima koje je odobrila njegova Velika loža.[24] Drevni i Prihvaćeni Škotski red je sistem od 33 stepena (uključujući i tri stepena Plave lože) kojim upravlja mjesni ili nacionalni Vrhovni savjet. Ovaj sistem je popularan u Sjevernoj Americi i kontinentalnoj Evropi. Jorkški red, sa sličnim opsegom, vrši upravu nad tri reda Masonstva, prvenstveno Kraljevskom arkom, Kriptom i Vitezovima Templarima.[25] U Ujedinjenom Kraljevstvu, odvojena tijela upravljaju svakim redom. Slobodi zidari se podstiču da se pridruže Svetoj kraljevskoj arci, koja je povezana sa Mark masonstvom u Škotskoj i Irskoj, ali je odvojena u Engleskoj. Templarsko i Kripstsko masonstvo takođe postoji.[26] U nordijskim zemljama, preovlađuje Švedski red, a varijacija ovog reda zastupljena je i u Njemačkoj. Rituali i simbolika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rituali i simbolika slobodnog zidarstva Slobodno zidarstvo sebe opisuje kao „prekrasan sistem moralnosti, prikriven u alegoriji i ilustrovan simbolima”.[27] Simbolika je uglavnom, ali ne isključivo, zasnovana na ručnim alatima kamenorezaca — šestar i uglomjer, libela, gleterica i ostali. Za svaki od ovih alata priložena je moralna lekcija, iako namjerna nikako nije konzistentna. Značenje simbolike se podučava i istražuje kroz rituale.[10] Svi slobodni zidari svoje putovanje započinju u svom „zanatu” postepeno inicijacijom, usvajanjem i podizanjem tri stepena Zanata ili slobodnog zidarstva Plave lože. Tokom ova tri rituala, kandidat se postepeno podučava značenju simbola Lože, a kandidat držanjem, znacima i riječima drugim masonima pokazuje da je iniciran. Inicijacija je dijelom alegorija i dijelom lekcija i okreće se oko gradnje Solomonovog hrama, kao i umješnost i smrt njegovog glavnog arhitekte, Hirama Abifa. Stepeni koji se stiču su učenik, pomoćnik i majstor. Iako postoje različite verzije ovih rituala, sa najmanje dvije razlike u rasporedu i verziji Hiramovog mita u ložama, svaka verzije je prepoznatljiva bilo kom slobodnom zidaru iz bilo koje jurisdikcije.[10] U nekim jurisdikcijama, glavne teme svakog stepena su ilustrovane na masonskoj tabli. Ovaj slikani prikaz masonskih tema izložen je u loži u zavisnosti o kome se stepenu radi i kandidatu se na taj način objašnjava kako da ilustruje legendu i simboliku svakog stepena.[28] Ideja o bratstvu slobodnih zidara vjerovatno potiče iz pravne definicije brata iz 16. vijeka kao onog ko se zakleo na uzajamnu podršku drugome. Prema tome, slobodni zidari se zaklinju svakom stepenu da će čuvati tajnu tog stepena i da će podržavati i štititi svoju braću, osim ako nisu prekršili zakon.[29] U većini loža zakletva ili obećanje se vrši iznad Knjige Svetog zakona, koja je knjiga božanskog otkrovenja prikladna religijskim uvjerenjima pojedinog brata (u anglo-američkoj tradiciji to je Biblija). U liberalnom kontinentalnom slobodnom zidarstvu, dozvoljene su knjige osim svetih spisa, koje su jedan od razloga raskola među Velikim ložama.[30] Istorija[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija slobodnog zidarstva Razvoj[uredi | uredi izvor] Goose & Gridiron u Londonu, mjesto osnivanja Velike lože Londona i Vestminstera (kasnije Velika loža Engleske) Od sredine 19. vijeka, masonski istoričari su tražili porijeklo pokreta u nizu sličnih dokumenata poznatih kao Old Charges, koji vodi porijeklo iz Regius Poem do 1425. godine[31] do početka 18. vijeka. Aludirajući na članstvo u loži operativnih masona, oni povezuju mitološku istoriju zanata, dužnosti stepena i način na koji se zaklinju na vrijednosti prilikom pristupanja.[32] U 15. vijeku se vidi i prvi dokaz ceremonijalne regalije.[33] Ne postoji jasan mehanizam pomoću koga su ove mjesne trgovinske organizacije postale današnje Masonske lože, ali najraniji rituali i poznate lozinke, iz operativnih loža sa prelaza sa 17. na 18. vijek, pokazuju kontinuitet sa ritualima koje su na kraju 18. vijeka razvili prihvaćeni ili mogući masoni, pošto su oni članovi koji nisu praktikovali fizički zanat postali poznati.[34] Zapisnik iz Lože Edinburga (Kapela Svete Marije) br. 1 u Škotskoj pokazuje kontinuitet od operativne lože 1598. godine do savremene moguće Lože.[35] To je najstarija masonska loža na svijetu.[36] Pogled na sobu u Masonskoj dvorani u Beri Sent Edmundsu u Engleskoj, početkom 20. vijeka. Soba je pripremljena za saziv Svetog kraljevskog svoda Alternativno, Tomas de Kvinsi u svom radu Rosicrucians and Freemasonry predstavlja teoriju koja ukazuje da se slobodno zidarstvo možda razvilo iz rozenkrojcerizma. Ovu teoriju je predstavio i njemački profesor J. G. Buhle 1803. godine.[37][38] Prva Velika loža, Velika loža Londona i Vestminstera (kasnije poznata kao Velika loža Engleske (VLE) osnovana je na Jovanjdan 24. juna 1717. godine,[39] kada su se već postojeće četiri londonske lože sastale na zajedničkoj večeri. Mnoge engleske lože su se pridružile novom regularnom tijelu, koja je samo ušla u period samopromocije i širenja. Međutim, mnoge lože nisu mogle podržati promjene koje su neke od loža VLE napravila u ritualu (postale su poznate kao moderne) i nekoliko njih je formiralo suparničku Veliku ložu 17. maja 1751. godine pod imenom Drevna velika loža Engleske. Ove dvije Velike lože su se borila za nadmoć, sve dok moderne lože nisu vratile drevni ritual. One su se 27. decembra 1813. godine ujedinile u Ujedinjenu veliku ložu Engleske (UVLE).[40][41] Velika loža Irske i Velika loža Škotske osnovane su 1725. i 1736. godine, iako nisu uspjele ubijediti sve postojeće lože u svojim zemljama da im se pridruže.[42][43] Sjeverna Amerika[uredi | uredi izvor] Spomenik Erasmusu Džejmsu Filipsu, prvom slobodnom zidaru na prostoru današnje Kanade Najstarija američka loža osnovana je u Pensilvaniji. Kolektor za luku Pensilvanije, Džon Mur, pisao je svim prisutnim ložama u Pensilvaniji 1715. godine, dvije godine prije nego osnovana prva Velika loža u Londonu. Prva velika loža Engleske imenovala je Pokrajinskog Velikog majstora za Sjevernu Ameriku 1731. godine, sa sjedištem u Pensilvaniji. Ostale lože u koloniji dobila su ovlašćenja od kasnije Drevne velike lože Engleske, Velike lože Irske i Velike lože Škotske, koje su bile prilično dobro zastupljene u putujućim ložama Britanske vojske. Mnoge lože nastale su bez naloga iz bilo koje Velike lože, tražiće i plaćajući njihovo odobrenje tek nakon što su bile sigurne u svoj opstanak. Nakon Američke revolucije, nezavisna Velika loža SAD se razvila u svakoj od saveznih država. Neki misle da je kratko organizovanje sveobuhvatne „Velike lože SAD” sa Džordžom Vašingtonom (koji je bio član Virdžinijske lože) kao prvim Velikim majstorom, ali ta ideja je bila kratkotrajna. Razne državne Velike lože nisu željele izgubiti sopstveni autoritet time što bi pristale na takvo tijelo. Princ Hol slobodno zidarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Princ Hol slobodno zidarstvo Princ Hol slobodno zidarstvo postoji jer su rane američke lože odbijale da u svoje redove prime Afroamerikance. Godine 1775, Afroamerikanac Princ Hol,[44] zajedno sa još 14 Afroamerikanaca, iniciran je u Britansku vojnu ložu po nalogu Velike lože Irske, nakon što su odbili da ih prime u druge lože u Bostonu. Kada je Britanska vojna loža napustila Sjevernu Ameriku nakon završetka Američke revolucije, ovi 15 ljudi dobili su ovlašćenje da se sastanu kao loža, ali ne da iniciraju slobodne zidare. Godine 1784, ove osobe su dobile nalog od Prve velike lože Engleske (PVLE) i osnovali su Afričku ložu, br. 459. Kada je 1813. godine osnovana Ujedinjena velika loža Engleske (UVLE), sve lože sa sjedištem u SAD su izbrisane sa njenog spiska — uglavnom zahvaljujući Ratu iz 1812. Tako, odvojena i od UVLE i od bile koje priznate Velike lože SAD, Afrička loža promijenilo je svoje ime u Afrička loža, br. 1. — i defakto je postala „Velika loža” (ova loža se ne smije miješati sa raznim ložama na afričkom kontinentu). Kao i ostalo slobodno zidarstvo u SAD, Princ Hol slobodno zidarstvo ubrzano je rasla i organizovala se po sistemu Velikih loža u svakoj saveznoj državi.[45] Širenjem rasne segregacije u Sjevernoj Americi sredinom 19. i početkom 20. vijeka Afroamerikancima je otežano pridruživanje ložama izvan jurisdikcije Princ Hola — uz to je i onemogućena priznanje zajedničke jurisdikcije između paralelnih masonskih tijela u SAD. Od osamdesetih godina, takav vid diskriminacije je otišao u prošlost. Danas većina Velikih loža u SAD priznaje svoje Princ Hol dvojnike i predstavnici obje tradicije rade na punom priznanju.[46] Ujedinjena velika loža Engleske nema problema sa priznanjem Velikih loža Princ Hola. Iako ističu svoje nasljeđe kao lože crnih Amerikanaca,[47] Princ Hol je otvoren za sve ljude bez obzira na rasu ili religiju.[48] Pojava kontinentalnog slobodnog zidarstva[uredi | uredi izvor] Englesko slobodno zidarstvo se proširilo na Francusku dvadesetih godina 18. vijeka, prvo kao loža protjeranih jakobita, a zatim se proširilo na francuske lože koje su pratile moderni ritual. Iz Francuske i Engleske, slobodno zidarstvo se raširilo na većinu kontinentalne Evrope tokom 18. vijeka. Velika loža Francuske osnovana je za vrijeme Velikog majstora vojvode Klermona, koji je imao samo nominalni autoritet. Njegov nasljednik, vojvoda Orleana, rekonstruisao je centralno tijelo kao Veliki orijent Francuske 1773. godine. Nakratko zaustavljena tokom Francuske revolucije, francusko slobodno zidarstvo nastavilo je svoj rast u narednom vijeku,[49] prvo pod vođstvom Aleksandra de Grasa. Kao karijerni armijski oficir, sa svojom porodicom je živio u Čarlstonu u Južnoj Karolini od 1783. do početka 19. vijeka, nakon što je napustio San Domingo tokom Haićanske revolucije. Tags: Masoni u svetu Srbiji Jugoslaviji masonske lože rituali pravila

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Mihajlovič Ajzenštajn (rus. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898 — 1948) je sovjetski reditelj i filmski teoretičar. Najpoznatiji filmovi su mu: „Oklopnjača Potemkin“,[1] „Oktobar“, „Aleksandar Nevski“. Njegovi filmovi pripadaju žanru politički angažovanih filmova. Među istoričarima filma postoji uverenje da je upravo Sergej Ajzenštajn doprineo najviše razvoju montaže, kao ne samo tehničkog postupka povezivanja kadrova, nego kao i načina da se filmski jezik bitno izmeni i unapredi. Sa Lavom Kulješevim razvio je izuzetno značajan teoretski rad na polju razvoja montaže. Sve delo Sergeja Ajzenštajna karakteriše inovativna upotreba montaže, ritma, odabira dominantnih motiva, vrste osvetljenja, u poslednjem filmu i upotreba boja. Ove je bila inovacija u filmskom rečniku svoga doba. Mladost Mladi Sergej sa svojim roditeljima Mikajlom i Julijom Ajzenštajn. Ajzenštajn je rođen u porodici srednje klase u Rigi, Latvija (tada delu Ruskog carstva u Livonskoj guberniji), ali njegova porodica se često selila tokom njegovih ranih godina, kao što je i Ajzenštajn nastavio da čini tokom svog života. Njegov otac, poznati arhitekta Mikail Osipovič Ajzenštajn, je rođen u Kijevskoj oblasti, u jevrejskoj trgovačkoj familiji poreklom iz Vasiljkiva.[2] On potiče iz porodice u kojoj je dominantno religijsko uverenje bilo pravoslavlje, iako mu je otac po nacionalnosti bio Jevrejin, on je prihvatio pravoslavlje.[3][4] Njegova majka Julijana Ivanovna Konetskaja bila je iz ruske pravoslavne familije.[5] Bila je ćerka uspešnog trgovca.[6] Julija je napustila Rigu iste godine kad je izbila i Ruska revolucija iz 1905, odvodeći Sergeja sa sobom u Sankt Peterburg.[7] Njen sin se povremeno vraćao da vidi svog oca, koji im se pridružio oko 1910.[8] Tome je sledio razvod i Julija je napustila porodicu i otišla da živi u Francuskoj.[9] Ajzenštajn je bio odgajen kao ortodoksni hrišćanin, ali je kasnije postao ateista.[10][11] Na petrogradskom Institutu za građevinarstvo, Sergej je studirao arhitekturu i inženjerstvo, profesiju svog oca.[12] Godine 1918. Sergej je napustio školu i pridružio se Crvenoj armiji da bi služio Boljševičkoj revoluciji, mada je njegov otac Mikail podržavao suprotnu stranu.[13] To je dovelo njegovog oca u Nemačku nakon poraza Carske vlade, a Sergeja u Petrovgrad, Vologdu, i Dvinsk.[14] Godine 1920, Sergej je prebačen na komandnu poziciju u Minsku, nakon uspešnog pružanja propagande za Oktobarsku revoluciju. U to vreme, on je bio izložen Kabuki pozorištu i izučavao je japanski, naučivši oko 300 kandži slova, što je navodio kao uticaj na svoj slikovni razvoj.[15][16] Ove studije su ga navele da putuje u Japan. Karijera U svojim prvim filmovima nije koristio glumce profesionalce. Bavio se pitanjima klasnih konflikta u kojima su glumci imali stereotipne uloge. Ajzenštajn je bio odan idejama komunizma u vreme Staljina koji je odlično shvatao značaj filma kao propagandnog oružja. Popularnost i značaj Sergeja Ajzenštajna je rastao i opadao u funkciji uspeha njegovih filmova. Godine 1925, stvorio je film „Oklopnjača Potemkin“. Čuvenu scenu sa kolicima koja padaju niz stepenište u Odesi snimio je 22. septembra. Centralni komitet KPSS je organizovao obeležavanje jubileja revolucije iz 1905, a narodni komesari Lunačarski i Maljevič su angažovali Ajzenštajna da napravi film posvećen ovoj komemoraciji. Od mnoštva događaja, Sergej je odabrao pobunu na oklopnjači kao centralni motiv filma. U jesen 1928. godine napušta Sovjetski Savez i odlazi na dvogodišnje studijsko putovanje po Evropi sa saradnicima Edvardom Tiseom i Grigorijem Aleksandrovim. Tamo ih je poslala komunistička partija da bi usavršili saznanja o tehnici zvučnog filma. Tu je napravio jedan film u Francuskoj (Sentimentalna romansa iz 1930). Studio Paramaunt ga 1930. poziva u SAD i nudi ugovor na 100.000 dolara. Ajzenštajn stiže u Njujork 20. maja. Trebalo je da ekranizuje jedan od romana Teodora Drajzera, ali se od tog projekta odustalo zbog sukoba reditelja i producenata. Time dolazi u poziciju da ga prijatelji Epton Sinkler i Čarli Čaplin spašavaju od neke vrste progona. Odlazi u Meksiko da snima film za bračni par Sinkler, ali se i tu njegova umetnička priroda susreće sa, za njega u to vreme neprihvatljivim uslovima stvaranja. Film o Meksiku nije dovršen, a Staljin ga u međuvremenu poziva nazad u SSSR. Od snimljenog materijala je 1933. izmontirana verzija filma „Gromovi nad Meksikom“, kasnije poznatog kao „Živeo Meksiko!“ (¡Que Viva México!). Godine 1938. prikazan je prvi Ajzenštajnov zvučni film, „Aleksandar Nevski“. On opisuje istorijsku bitku Rusa i tevtonskih vitezova iz 13. veka na zaleđenom Čudskom jezeru. Filmom dominira ideja patriotizma i stoga je intenzivno korišćen kao propaganda u Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata. Ajzenštajnov boravak na zapadu ga je učinio sumnjivim u očima Staljina i komunističke nomenklature. Rad na nekim filmovima je otkazan, a rad na filmu „Ivan Grozni“ je često ometan. Prvi deo ovog filma iz 1944. primljen je sa simpatijama i nagrađen je, dok je drugi deo bio cenzurisan i nije prikazan do 1958. U nastavku filma, Ivan nije prikazan kao heroj već kao paranoični tiranin. Neki delovi su snimljeni u koloru, zahvaljujući nemačkim kolor kamerama zaplenjenim u bici kod Staljingrada. Treći deo filma, iz 1946, konfiskovala je komunistička partija. Povratak Ajzenštajn je bio u stanju da se dodvori Staljinu za „još jednu šansu”, i izabrao je od dve ponude zadatak biografije Aleksandra Nevskog, za šta je muziku komponovao Sergej Prokofjev.[17] Ovog puta, bio mu je dodeljen koscenarista, Pjotr Šavlenko,[18] da isporuči završni scenario i profesionalne glumce da igraju uloge; i pomoćnik režisera, Dmitri Vasiljev, da ubrza snimanje.[18] Ishod je bio film koji su kritičari dobro primili na obe strane, sovjetskoj i zapadnoj, za koji je nagrađen Ordenom Lenjina i Staljinovom nagradom.[19] To je bila očigledna alegorija i kruto upozorenje protiv gomilanja trupa nacističke Nemačke, dobro igrana i dobro napravljena. Scenario je sadržao scene u kojima Nevski izgovara niz tradicionalnih ruskih poslovica, verbalno ukorenjavajući svoju borbu protiv germanskih osvajača u ruske tradicije.[20] Ovo je započeto, završeno i stavljeno u distribuciju sve u toku 1938. godine, i nije predstavljalo samo Ajzenštajnov prvi film tokom skoro jedne decenije, već i njegov prvi zvučni film. U roku od nekoliko meseci od objavljivanja filma, Staljin je sklopio pakt sa Hitlerom, i Nevski je odmah povučen iz distribucije. Ajzenštajn se vratio predavanju i bio je zadužen za režiranje Rihard Vagnerove Valkire u Boljšoj teatru.[19] Posle izbijanja rata sa Nemačkom 1941. godine, Nevski je bio ponovo pušten u široku distribuciju i stekao je međunarodni uspeh. Sa ratom koji se približavao Moskvi, Ajzenštajn je bio jedan od mnogih filmskih stvaralaca koji su evakuisani u Almate, gde je po prvi put razmatrao ideju o pravljenju filma o Ivanu IV Groznom. Ajzenštajn je imao korespondenciju sa Prokofjevom iz Almate, koji mu se tamo pridružio 1942. Prokofjev je komponovao muziku za Ajzenštajnov film, a Ajzenštajn se reciprocirao dizajnirajući setove za opersko izvođenje Rata i mira koje je Prokofjev razvijao.[21] Ivanova trilogija Ajzenštajnov film, Ivan Grozni, Deo I, kojim se predstavlja Ivan IV Grozni kao nacionalni heroj, dobio je podršku Josifa Staljina (i Staljinovu nagradu),[22] ali su nastavak, Ivan Grozni, Deo II, kritikovale razne razne vlasti i ostao je neobjavljen do kraja 1958. godine. Svi snimci još uvek nepotpunog dela Ivan Grozni, Deo III, bili su konfiskovani i najveći deo materijala je bio uništen[23] (mada nekoliko snimljenih scena još uvek postoji). Lični život Godine 1934. u Sovjetskom Savezu, Ajzenštajn je oženio filmsku stvarateljku i scenariskinju Peru Ataševu (rođenu Perl Mojsejevna Fogelman; 1900 - 24. septembar 1965)[24][25][26] i ostao je u braku do svoje smrti 1948, iako je dugo bilo spekulacija o njegovoj seksualnoj orijentaciji.[27][28] Oni nisu imali dece. Pišući za Londonski pregled knjiga (London Review of Books) avgusta 2018, Dejvid Troter je tvrdio da je Ajzenštaj vodio LGBT život tokom svojih godina u Sovjetskom Savezu: „Kao dvosmisleno samoidentifikujući gej muškarac u Sovjetskoj Rusiji, on je znao sve o homofobiji”.[29] Smrt Sergej Ajzenštajn je imao srčani udar 2. februara 1946, i proveo je najveći deo godine oporavljajući se. On je umro od drugog srčanog udara, 11. februara 1948. u Moskvi, u svojoj 50. godini.[30] Njegovo telo ležalo izloženo u Holu filmskih radnika pre nego što je bilo kremirano 13. februara, a njegov pepeo je sahranjen na groblju Novodevičje u Moskvi.[31] Filmski teoretičar Ajzenštajn je bio pionir u upotrebi montaže, specifičnog korišćenja uređivanja filma.[32][33] On i njegov savremenik, Lav Kulješov, dva su od najranijih teoretičara filma, koji su tvrdili da je montaža suština filma. Njegovi članci i knjige, a posebno dela Filmska Formai Filmski smisao, detaljno objašnjavaju značaj montaže. Njegovi spisi i filmovi nastavili su da imaju veliki uticaj na kasnije filmske stvaraoce. Ajzenštajn je verovao da se uređivanje može koristiti za više od samog izlaganja scene ili trenutka, putem „povezivanja” srodnih slika. Ajzenštajn je smatrao da se „sudar” snimaka može koristiti za manipulaciju emocijama publike i stvaranje filmskih metafora. On je verovao da ideju treba izvesti iz složenosti dva nezavisna snimka, uvodeći element kolaža u film. Razvio je ono što je on nazvao „metode montaže”: Metrička[34] Ritmička[35] Tonalna[36] Asocijativna[37] Intelektualna[38] Ajzenštajn je predavao snimanje filma tokom svog karijere u GIK-u gde je napisao nastavni plan i program za smer reditelja;[39] njegove nastavne ilustracije su reprodukovane u delu Vladimira Niznija Lekcije sa Ajzenštajnom. Vežbe i primeri za učenike zasnovani su na obradi literature kao što je Onore de Balzakov Čiča Gorio.[40] Još jedna hipotetička vežva bila je postavljanje Haitske borbe za nezavisnost kako je prikazano u Anatoli Vinogradovom Crnom konzulu,[41] delu na čiji nastanak je uticalo Džon Vanderkukovo Crno visočanstvo.[42] Lekcije iz tog scenarija razrađivale su lik Žan-Žak Desalina, ponovo odigravajući njegovo kretnje, akcije i dramu koja ga okružuje. Pored didaktike književnog i dramskog sadržaja, Ajzenštajn je podučavao tehnike režije, fotografije i uređivanja, podstičući razvoj individualnosti svojih studenata, njihovog izražavanja i kreativnosti.[43] Ajzenštajnova pedagogija, poput njegovih filmova, bila je politički nastrojena i sadržala je citate Vladimira Lenjina isprepletene sa njegovim učenjem.[44] U svojim početnim filmovima Ajzenštajn nije koristio profesionalne glumce. Njegove naracije su izbegavale pojedinačne likove i bavile su se širokim društvenim pitanjima, a posebno klasnim konfliktom. Koristio je stereotipne likove, a uloge su bile ispunjene neobučenim licima iz odgovarajućih klasa; on je izbegavao davanje uloga filmskim zvezdama.[45] Ajzenštajnova vizija komunizma dovela ga je u konflikt sa zvaničnicima vladajućeg režima Josifa Staljina. Poput mnogih boljševičkih umetnika, Ajzenštajn je zamišljao novo društvo koje bi potpuno subvencionisalo umetnike, oslobađajući ih od ograničenja šefova i budžeta, ostavljajući ih potpuno slobodnim za stvaranje, ali budžeti i producenti bili su značajni za sovjetsku filmsku industriju kao i za ostatak sveta. Zbog ranijeg rata, revolucionarna i izolovana nova nacija nije imala u početku resurse da nacionalizuje filmsku industriju. Kada je to učinjeno, ograničeni resursi - monetarni i u pogledu opreme - zahtevali su kontrolu produkcije u jednako opsežnom stepenu kao i u kapitalističkom svetu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj članak je o knjizi L. Rona Habarda, prvi put objavljenoj 1950. godine. Za opštu strukturu i praksu poznatu kao Dijanetika, vidi Dijanetika. Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju (ponekad se termin skraćuje kao DMNMZ ) je knjiga L. Rona Habarda o Dijanetici, sistemu psihoterapije koje je on razvio iz kombinacije ličnog iskustva, osnovnih principa istočnjačke filozofije i rada psihoanalitičara kao što je Sigmund Frojd.[1] Knjiga je kanonski tekst o sajentologiji.[2] Neformalno se ova knjiga naziva Knjiga Jedan.[3] Knjiga je uticala na formiranje pokreta koji je kasnije definisao sebe religijom, 1950. godine. Od 2013. godine publikacija Nova Era, međunarodna izdavačka kuća Habardovih dela, prodaje ovu knjigu na engleskom jeziku i na preko pedeset drugih jezika. U ovoj najprodavanijoj knjizi,[4][5] Habard je napisao da je izolovao „ Dinamički princip postojanja,” koji naziva „ Opsatnak”, i predstavlja svoj opis u ljudskom umu. On identifikuje izvor ljudske devijantnosti, kao „ reaktivni um”, normalno sakriven, ali uvek svesni deo mozga, i u izvesnim traumatskim sećanjima (engramima) koji se takođe tu nalaze. Dijanetika opisuje „ savetovanje” (ili tehnike revizije) za koje Habard tvrdi da će osloboditi osobu od engrama i da pruže ogromne terapijske dobrobiti. Habarda su kritikovali naučnici i profesionalci iz oblasti medicine, koji tvrde da on iznosi svoje tvrdnje površno naučnim jezikom i bez dokaza. Uprkos ovome, Dijanetika se pokazala kao veliki komercijalni uspeh nakon objavljivanja, iako su zaposleni u knjižari B. Dalton naveli da je sve te cifre preuveličao Habardov izdavač koga su kontrolisali Sajentolozi, čije grupe Sajentologa su kupovale na desetine ili čak na stotine kopija Habardovih knjiga i koji su iste knjige preprodavali natrag knjižarama.[6] Pozadina Pre objavljivanja Dijanetike, L. Ron Habard je bio plodan pisac za petparačke časopise. Pohađao je fakultet za inženjering na Univerzitetu Džordž Vašington, ali nije diplomirao.[7] Prema Habardu, ideje o dijanetici razvile su se tokom dvanaest godina istraživanja, iako je mnogo njegovih prijatelja u to vreme govorilo da je to nešto potpuno nerealno.[7] Prvo javno predstavljanje tih ideja je bio članak u petparačkom magazinu Neverovatna naučna fantastika, pod naslovom „ Dijanetika - nova nauka uma”, koji se pojavio nekoliko nedelja pre objavljivanja knjige ali je objavljen u majskom 1950. izdanju magazina, istog meseca kada je i knjiga objavljena, članak dužine knjige je kasnije objavljen kao knjiga Dijanetika: evolucija nauke.[8] Ovaj veliki publicitet je stvorio toliko interesovanje da je do aprila 1950. Habard i urednik časopisa Neverovatna naučna fantastika Džon V. Kampbel, sa ostalim zainteresovanim stranama osnovao Fondaciju pod nazivom Habardova dijnanetička istraživanja.[9] Habard je tvrdio da je napisao Dijanetiku za tri nedelje.[10] Brzini njegovog pisanja pomagala je i specijalna pisaća mašina koju je imao, koja je prihvatala papir u kontinuelnoj rolni i koja je imala obeležene tastere za automatsko kucanje tipičnih reči kao što su the ili but.[7] Ta mašina se zove Remington mašina, koja je izložena u mestu Bej Hed, u Nju Džerziju kući hodočašća sajentologa.[11] Raniju verziju knjige Abnormalna Dijanetika, namenjenu medicini, odbacili su mnogi izdavači kao i profesionalci u oblasti medicine, ali je prenošena iz ruke u ruku štampanjem na mimeografu i kasnije se prodavala pod nazivom Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju, predmet je konstantnog uređivanja od svog početka, tako da trenutno jedva da čak i podseća na originalno izdanje iz 1950. godine. L. Ron Hubbard Sajentologija (engl. Scientology) je skup verovanja i učenja koje je 1952. stvorio pisac naučne fantastike L. Ron Habard kao naslednika njegovog ranije učenja o samopomoći zvanog dijanetika (Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju). Habard je opisao sajentologiju kao religiju. Godine 1953. je u Nju Džerziju osnovao Sajentološku crkvu. Sajentologija uči da su ljudi besmrtna duhovna bića koja su zaboravila svoju pravu prirodu. Njen metod duhovne rehabilitacije je vrsta savetovanja znana kao audicija, u kojoj izvođači pokušavaju da svesno ponovo dožive bolne ili traumatske događanje iz svoje prošlosti, kako bi „se oslobodili njihovih ograničavajućih efekata“. Materijali za proučavanje i kursevi audicije su dostupni članovima u zauzvrat za specijalne donacije. Sajentologija je, kao zakonski priznata religija, izuzeta od plaćanja poreza u Sjedinjenim Državama i nekim drugim državama, a Sajentološka crkva ističe ovo kao dokaz da je ona dobronamerna religija. U drugim državama poput Nemačke, Francuske i Ujedinjenom Kraljevstvu, sajetologija nema takav verski status. Osnovna načela sajentologije su: Čovek je besmrtno duhovno biće. Čovekova iskustva idu mnogo dublje od života, a čovekova sposobnost neograničena, čak i ako čovek toga nije trenutno svestan. Čovek je u osnovi dobar. On teži da opstane. Njegov opstanak zavisi od njega samog, njegovih bližnjih i njegovom postizanju jedinstva sa univerzumom. Sajentologija čoveka zove tetan (od grčkog slova teta, što znači misao, život ili duh). Ovaj termin se koristi da bi se izbeglo mešanje sa drugim konceptima duše. Tetan je sama osoba — duhovno biće koje nije telesno odvojeno od čoveka, već je sam čovek tetan. Sajentologija je okružena kontroverzama još od svog nastanka. Ona je često nazivana kultom koji finansijski i na druge načine zloupotrebljava svoje članove, naplaćujući prekomerne sume novca za svoje duhovne usluge. Sajentološka crkva je uporno koristila sudske postupke protiv svojih kritičara, a njena agresivnost u progonu svojih neprijatelja je osuđena kao šikaniranje. Sledeća kontroverza tiče se na sajentološkom verovanju da se duše (tetani) reinkarnišu i da su živele na drugim planetama pre dolaska na Zemlju. Bivši članovi Sajentološke crkve tvrde da se neki Habardovi spisi o vanzemaljskoj prošlosti, uključujući i članovima Viših nivoa, ne otkrivaju članovima sve dok ne plate na hiljade dolara Sajentološkoj crkvi. Još jedna kontroverzno verovanje sajentologa je da je psihijatrija destruktivna i izopačena i da se mora ukinuti... Lafaiette Ronald Hubbard (Eng. Lafaiette Ronald Hubbard; 13. mart 1911, Tilden, Nebraska, SAD - 24. januar 1986, Kalifornija, SAD) - američki pisac [8] fikcija [9], tvorac novog religijsko-mističnog pokreta [10] Scientologija i srodni pseudoznanstveni kompleks [11] [12] [13] ideje i prakse (eng.) Russ., Pod nazivom Dianetics [14] i Scientologi [15]; osnovao je crkvu nauke (glavnu organizaciju pokreta) 1954. [8] Autor je (oko 600) naučnofantastičnih, avanturističkih, filozofskih, religijskih i psiholoških radova; rad i aktivnosti koje izazivaju kontroverzne procjene - od optužbi za šarlatanstvo do hvale od pristaša zasnovanih na idejama organizacije Hubbard Ispod je službena biografija Hubbarda. Istraživači nezavisni od scijentologije, među njima i novinari autoritativnih publikacija, bivši scijentolozi i Hubbardovi rođaci, smatraju da su ovdje prikazani podaci djelomično nepouzdani, djelomično netočni [18] [19] [20]. Do 1930 1911: Rođen 13. marta u Sjedinjenim Državama u Tildenu, Nebraska, u porodici pomorskog oficira Harrija Rossa Hubbarda. Hubbardova majka je Ledor Mai. Djetinjstvo je proveo u divljem zapadu Montane, gdje se nalazio ranč obitelji Hubbard. U septembru 1911. godine, Hubbard se sa ocem i majkom preselio u Durant, Oklahoma [21] [ne-autoritativni izvor?] [22] [neautoritativni izvor?]. 1913–1917: Hubbard i njegova porodica preselili su se u Kalispell, Montana. Tamo je upoznao Indijance Blackfoot nakon što je vidio njihov ritualni ples. Kasnije se sa porodicom preselio u Helenu, glavni grad Montane. Tamo je upoznao šamana Crnog nogu Old Tom. Između njih je počelo prijateljstvo, kao rezultat toga, Habard je bio počastvovan što je postao krvni brat Crno-belih. Od starog Toma, Hubbard je naučio mitologiju indijskog plemena. Tokom ovog perioda, Hubbard je proveo leto na porodičnom ranču, a zimu u troetažnoj ciglenoj kući u Heleni. U slobodno vrijeme mali Hubbard je vozio poludruge konje, a ponekad je subotom oprao zlatni pijesak iz obližnjih klanaca [21] [neautoritativan izvor?]. 1918-1921: Putuje automobilom sa dedom od Helene do Portlanda, Oregon. Po povratku u Helen, sam Hubbard odlazi svom ocu u Tacoma, Vashington. Kasnije su se on i njegovi roditelji preselili u San Dijego, a godinu dana kasnije - u Auckland [24] [neautoritativni izvor?]. 1922–1923: Hubbard se seli u Puget Sound, Vashington. U aprilu 1923. godine postao je član ruske organizacije Boi Scouts of America. Mladi Hubbard je 8. maja dobio titulu izviđača klase II, 5. jula je bio I. klasa. U oktobru je Ronov otac, oficir američke mornarice, primio naredbu da se prebaci u Vashington. 1. novembra, Hubbard i njegova porodica krenuli su brodom Ulisses S. Grant iz San Francisca u Nev Iork preko Panamskog kanala. Iz Njujorka se šalju u Vashington. Putem je Hubbard upoznao kapetana 3. ranga Džozefa Thompsona, oficira u medicinskom korpusu mornarice Sjedinjenih Država, koji je otputovao u Beč (Austrija) da prouči psihoanalizu od Sigmunda Frojda. Thompson je učio dvanaestogodišnjeg prijatelja o tome šta on sam zna o ljudskom umu [25] [neautoritativnom izvoru?] [26] [neautoritativnom izvoru?] Iako je L. Ron Hubbard kasnije odbacio Freudovo učenje kao neučinkovito i ne baš korisno, ipak napravio je jedan veoma važan zaključak: „Možeš nešto učiniti s umom“ [27] [neautoritativan izvor?]. 1924-1925: 25. mart je postao najmlađi `izviđač` u Sjedinjenim Državama [28] [neautoritativan izvor?]. 1927-1929: Otišao je na put u zemlje Istoka. On je posetio Kinu, tibetanske manastire, Indiju, Japan, Pacifička ostrva, dok je pronalazio i prikupljao neophodne činjenice da bi shvatio suštinu ljudskog postojanja [29] [ne-autoritativni izvor?] [30] [ne-autoritativni izvor?]. Počnite pisati 30-ti i 40-ti: Ovaj period se naziva “zlatno doba naučne fantastike”, u kojem radovi L. Ron Hubbard-a zauzimaju istaknuto mjesto. Počeo je profesionalnu karijeru pisanja kako bi imao izvor finansiranja za svoja istraživanja i studije. U tom periodu bio je popularan autor u mnogim književnim žanrovima: avantura, fantazija, fantazija, lirska, detektivska, zapadnjačka, a napisao je i nekoliko scenarija za holivudski filmski studio „Columbia Pictures“. 1930-1932: Studirao je na Univerzitetu Džordž Vašington (Vašington), gde je studirao inženjerstvo, matematiku i nuklearnu fiziku. Ovde je izveo svoj prvi eksperiment kako bi proučio kako se čuva ljudsko pamćenje i kakva je priroda estetike [34] [ne-autoritativni izvor?]. Obuka nije završena. 1932-1933: Učestvovao u filmskim i mineraloškim ekspedicijama na ostrva Kariba, dok je proučavao kulturu i verovanja lokalnih naroda [35] [neautoritativni izvor?]. 1935: Izabran za predsednika Kancelarije američkih saveza pisaca u Njujorku [36] [neautoritativni izvor?]. 1940: Izabrani član prestižnog Travel Cluba. Provela je pomorsku ekspediciju na Aljasku, provodeći eksperimente za pronalaženje radio-smera i pomažući u pripremi detaljnih obalnih karata [37] [ne-autoritativni izvor?]. Drugi svetski rat 1941: Dobio je „Kapetansku licencu svih vrsta brodova, u svim okeanima“ [38] [neautoritativni izvor?]. 1941-1945: Služio je u američkoj mornarici i komandovao antipodmorničkim brodovima na Atlantskom i Pacifičkom okeanu [38] [ne-autoritativni izvor?]. Zapravo, on je komandovao malim brodom i pokrenuo potragu za japanskom podmornicom, koja iz nekog razloga nikoga nije pronašla. Nakon ove lažne potjere, naređeno mu je da se vrati u bazu američke mornarice u Meksiku....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! „Nebo pokriva, zemlja podržava“, kaže drevna kineska presuda. Nebo je `aktivno savršenstvo`, zemlja je `pasivno savršenstvo`. „Nebo, zemlja, čovek“ (Tien-ti-jen), evo Velike trijade koju je Genon želeo da osvetli u svojoj poslednjoj knjizi, objavljenoj 1946. Umesto da uopšteno kaže ezoteričnu korespondenciju tradicija, on je želeo da pokažite ovde konkretno šta je ova korespondencija i na koje načine je artikulisana, pokazujući svaki put njen aspekt, poput lica kristala, u kratkim, majstorskim poglavljima ovog dela, koji se upravo stoga može posmatrati kao suma a simbol istog kao i Genonova misao. Jin i jang, dvostruka spirala, rešenje i koagulacija alhemije, nebeski brojevi i zemaljski brojevi, odnosi između bića i njegovog okruženja, suštine i supstancije, svešteničke vlasti i kraljevske vlasti, nepromenljivog. Srednji i srednji put, masonska simbolika kvadrata i kompasa i kabalistička simbolika Šekine, kosmičkog točka: svaka od ovih tema je ogromnog bogatstva. Podvig koji je Genon ovde postigao biće još začuđujući: dok je svaki put predviđao svu složenost i posebnost ovih slika, učinio ih je da odjekuju u svojoj suštini, učinio ih transparentnim sa nekoliko, trezvenih i odlučnih reči, povezujući ih tako. zajedno zlatni lanac, gde je veza nevidljiva i neraskidiva. René (Jean-Marie-Joseph) Guénon [30] (15. studenog 1886. - 7. siječnja 1951.), bio je francuski intelektualac koji je i dalje utjecajna figura u domeni metafizike jer je pisao o temama u rasponu od `svete znanosti`,[a] i tradicionalne studije[b][31][stranica potrebna] do simbolizma i inicijacije. U svojim spisima on predlaže ili `izravno razotkriti neke aspekte istočnjačkih metafizičkih doktrina`,[32] te doktrine definira kao `univerzalni karakter`,[33] ili `prilagoditi te iste doktrine zapadnim čitateljima[34]. ] dok je bio strogo vjeran njihovom duhu`;[32] samo je podržao čin `prenošenja` ovih istočnjačkih doktrina, ponavljajući njihov `neljudski karakter`. koristio je svoje sufijsko ime Abdel Wâhed Yahiâ (arapski ʿAbd al-Wāḥid Yaḥyá عبد الـوٰاحد يحيیٰ) javno od 1930. nadalje. René Guénon rođen je u Bloisu, gradu u središnjoj Francuskoj, otprilike 160 km (100 milja) od Pariza. Guénon je, kao i većina Francuza tog vremena, rođen u rimokatoličkoj obitelji podrijetlom iz provincija Angevin, Poitou i Touraine u Francuskoj;[35] njegov otac je bio arhitekt i bio je vrlo blizak s majkom, a još više sa svojom tetkom. Mme Duru, učiteljica koja ga je naučila čitati i pisati, dvije pobožne katolike.[36] Do 1904. Guénon je kao student živio u Parizu, gdje su mu studije bile usmjerene na matematiku i filozofiju. Bio je poznat kao briljantan učenik, posebice matematike, unatoč lošem zdravlju.[37] U Parizu 1905. zbog zdravstvenih problema napušta pripreme za prestižna natjecanja École Polytechnique i École normale supérieure.[38] Godine 1906. po istoj osnovi (iako je bio visok 1,89 m) bio je oslobođen regrutacije.[39] Guénon je promatrao i povezao se s nekim studentima koji su u to vrijeme bili pod Papusovim nadzorom.[40] Guénon je ubrzo otkrio da je ezoterični kršćanski Martinistički red, koji je također nadzirao Papus, nepravilan: kasnije je napisao da ovaj okultistički milje nije primio nikakav autentičan duhovni prijenos.[41] Pridružio se gnostičkoj crkvi koju je utemeljio Léonce Fabre des Essarts (Synesius). Ni ovu gnostičku crkvu nije shvaćao ozbiljno, ali mu je to omogućilo da pod imenom `Tau Palingenius` postane osnivač i glavni suradnik periodične revije La Gnose (`Gnosis`), pišući za nju članke do 1922. i usredotočujući se na istočnjačke duhovne tradicije (taoizam, hinduizam i sufizam). Od svojih upada u francuske okultističke i pseudo-masonske redove, očajavao je u mogućnosti da ikada sakupi ove raznolike i često loše razvrstane doktrine u `stabilnu građevinu`.[42] U svojoj knjizi Vladavina količine i znakovi vremena također je istaknuo ono što je vidio kao intelektualnu prazninu francuskog okultističkog pokreta, koji je, kako je napisao, bio potpuno beznačajan, i što je još važnije, bio kompromitiran infiltracijom određene osobe upitnih motiva i integriteta.[43] Nakon svoje želje da se pridruži redovnoj masonskoj poslušnosti, postao je član Thebah lože Grande Loge de France slijedeći drevni i prihvaćeni škotski obred.[44] Otprilike u to vrijeme (prema naznakama koje su reproducirali njegov biograf Paul Chacornac i neki od njegovih bliskih prijatelja ili suradnika kao što su Jean Reyor, André Préau i Frans Vreede),[42] moguće je da se René Guénon upoznao s hinduizmom, posebno putem inicijatska loza Shankarâchârye, [d] i s taoizmom, zbog njegovog prijateljstva s Georges-Albertom Puyouom de Pouvourvilleom, alias Matgioi. Georges-Albert Puyou de Pouvourville, iniciran je u taoizam u Tonkinu ​​(oko 1887.–1891.) od strane seoskog poglavara: Tong-Song-Luata (`Gospodar rečenica`). Paul Chacornac je pretpostavio da bi Guénon također primio izravan prijenos taoizma preko mlađeg sina Učitelja rečenica, Nguyena Van Canga, koji je došao u Francusku s Matgioijem i ostao neko vrijeme u Parizu.[45] Većina biografa prepoznaje da je susret koji je najviše obilježio njegov život i njegov rad bio onaj s hindusima, od kojih je jedan barem igrao ulogu instruktora ako ne i duhovnog učitelja. Taj se susret dogodio vrlo rano tijekom razdoblja 1904.-1909., vjerojatno po njegovom dolasku u okultistički svijet, ako ne i prije.[46][47] Upoznao je Léona Champrenauda, ​​alias Abdul-Haqqa, i Johna-Gustava Agelija, alias Abdul-Hadija koje je Abder-Rhaman el Kébir inicirao u sufizam u Kairu. Iako je René Guénon 1910. bio upućen u islamski ezoterizam,[e] sam je inzistirao na podsjećanju da se uski i čisto religiozni koncept `obraćenja` ne odnosi na njegov slučaj. Prema P. Chacorncu, Guénon je smatrao da je islam jedan od tradicionalnih oblika najpristupačnijih zapadnjacima, dok je zadržao autentične mogućnosti u domeni inicijacije. Kada je stigao u Kairo 1930. godine, njegovo se vanjsko ponašanje promijenilo i potpuno se uronio u popularni muslimanski milje grada.,.[42][48] Guénon je bio iniciran u sufijski šadhilijski red od strane Ivana Aguélija, [49] uzevši ime `ʿAbd al-Wāḥid Yaḥyā`.[50] Guénon, otpušten iz vojne službe zbog zdravstvenih problema, studirao je filozofiju na Sorboni tijekom Prvog svjetskog rata.[51] Godine 1917. Guénon je započeo jednogodišnji boravak u Sétifu u Alžiru, predajući filozofiju studentima. Nakon Prvog svjetskog rata napustio je nastavu kako bi svoju energiju posvetio pisanju; njegova prva knjiga, Uvod u proučavanje hinduističkih doktrina, objavljena je 1921. Od 1925. Guénon je postao suradnik u recenziji koju je uredio P. Chacornac, Le Voile d`Isis (`Izidin veo`); nakon 1935. i pod Guénonovim utjecajem, ovaj časopis postao je poznat kao Les Études Traditionnelles (`Tradicionalne studije`). Iako je u to vrijeme već pokušao izlaganje hinduističkih doktrina europskoj publici u komadima ny orijentalisti, Guénonov Uvod u proučavanje hinduističkih doktrina unaprijedio je svoj predmet na jedinstven pronicljiv način,[42] pozivajući se na pojmove metafizike i tradicije u njihovom najopćenitijem smislu, koje je Guénon precizno definirao, zajedno s potrebnim razlikama i definicije naizgled nedvosmislenih pojmova kao što su religija, tradicija, egzoterizam, ezoterizam i teologija. Guénon je objasnio da njegova svrha nije bila opisati sve aspekte hinduizma, već dati potrebne intelektualne temelje za pravilno razumijevanje njegova duha.[42][52] Knjiga također predstavlja oštru osudu djela nekih drugih europskih pisaca o hinduizmu i tradiciji općenito; prema Guénonu, takvim piscima je nedostajalo nikakvo duboko razumijevanje svoje teme i njezinih implikacija. Knjiga također sadrži kritičku analizu političkih upada Britanskog Carstva u temu hinduizma (i same Indije) kroz teozofiju Madame Blavatsky.[53] Objavljivanje ove knjige brzo mu je donijelo priznanje u pariškim krugovima.[54] René Grousset je u svojoj `Povijesti istočne filozofije` (1923.) već nazvao Guénonovo djelo `klasikom`. André Malraux će mnogo kasnije reći da je to bio, `u svoje vrijeme, glavni grad knjige`.[55] S druge strane, Guénon je bio vrlo razočaran reakcijom njegovih prijatelja neotomista, Noëlle Maurice-Denis i njegov nekadašnji pristaša Jacques Maritain tvrdili su da su Guénonovi stavovi `radikalno nepomirljivi s [katoličkom] vjerom`; nazvao ih je `hinduističkom obnovom drevne Gnoze, majkom hereza`.[56] Jacques Maritain, kada je postao francuski veleposlanik u Vatikanu nakon Drugog svjetskog rata, zatražio je Guénonovo djelo uvršteno u Katolički indeks zabranjenih knjiga, što nije rezultiralo zbog odbijanja Pija XII i potpore kardinala Eugènea Tisseranta. [57] U rujnu 1920., Père Peillaube je zamolio Guénona da napiše knjigu protiv Teozofskog društva.[58] Godine 1921. Guénon je objavio seriju članaka u francuskoj Revue de Philosophie, što je, zajedno s nekim dodacima, dovelo do knjige Teozofija: povijest pseudo-religije. Njegovu kritiku teozofije konzervativni katolici primili su pozitivno.[59] Međutim, njegova kasnija knjiga Orient et Occident udaljila ga je od njegovih katoličkih pristaša.[60] Tijekom desetljeća 1920. – 1930. Guénon je počeo stjecati širu javnu reputaciju, a njegov rad su zabilježile razne velike intelektualne i umjetničke ličnosti unutar i izvan Pariza.[61] U to su vrijeme objavljene i neke od njegovih knjiga koje objašnjavaju `intelektualnu podjelu` između Istoka i Zapada, te osebujnu prirodu, prema njemu, moderne civilizacije: Krizu modernog svijeta, te Istoka i Zapada. Godine 1927. objavljena je druga velika doktrinarna knjiga njegovih djela: Čovjek i njegovo nastajanje prema Vedânti, a 1929. Duhovni autoritet i vremenska moć. Posljednja navedena knjiga nudi općenito objašnjenje onoga što je Guénon vidio kao temeljne razlike između `svetičkih` (svećeničkih ili svetih) i `kraljevskih` (vladinih) ovlasti, zajedno s negativnim posljedicama koje proizlaze iz uzurpacije prerogativa potonjih s s obzirom na prvo.[62] Iz tih razmatranja, René Guénon prati izvorište moderne devijacije, koja se, prema njemu, nalazi u uništenju templarskog reda 1314. godine.[63] Godine 1930. Guénon je napustio Pariz i otišao u Kairo i definitivno se uklopio u muslimanski svijet. Tijekom svog dugotrajnog boravka u Egiptu, René Guénon je vodio strog i jednostavan život, u potpunosti posvećen svojim spisima.[64] Prvo, živio je 7 godina na raznim mjestima u srednjovjekovnim judeo-islamskim četvrtima oko sveučilišta Khan el-Khalili i al-Azhar, jednog od najvažnijih intelektualnih centara sunitskog muslimanskog svijeta. 1930. godine želio je upoznati šeika Abder-Rahmana Elisha El-Kebira, učitelja sufijske duhovne loze kojoj je pripadao, ali je upravo umro i mogao je samo meditirati na svom grobu.[65] Upoznao je šeika Salâmu Râdija, tada `pola` (`Qutb`), najvišeg autoriteta od smrti Abder-Rahmana Elisha El-Kebira iz šadhilitske grane kojoj je Guénon pripadao.[66] Razmijenili su po pitanjima duhovna iskustva i nekoliko svjedočanstava potvrđuju da je Guénon postao njegov učenik.[67] Upoznao se jednog jutra u zoru dok je klanjao, kao i svaki dan, u džamiji Seyidna el Hussein ispred mauzoleja u kojem se nalazi glava Husayn ibn Alija, šejh Mohammad Ibrahim s kojim se jako zbližio.[68] Guénon je 1934. oženio Ibrahimovu najmlađu kćer s kojom je imao četvero djece. Godine 1937., zahvaljujući velikodušnosti engleskog obožavatelja Johna Levyja, par je postao vlasnici male vile, “Villa Fatma” nazvane po supruzi, u modernoj četvrti Duqqi zapadno od Kaira u podnožju piramida. Guénon je rijetko izlazio i često je odbijao zapadne posjetitelje (adresa je ostala tajna).[69] Većinu je potrošio njegovo vrijeme radeći u svom uredu i molitvu u svom oratoriju.[70] Godine 1949. dobio je egipatsko državljanstvo. Sedgwick je o Guénonovom životu u Egiptu napisao da je, iako je nastavio zanimanje za hinduizam i druge religije, Guénonova vlastita praksa bila čisto islamska. `Ne zna se da je ikada nekome preporučio da postane hinduist, dok je mnoge uveo u islam`.[71] Potaknut od strane nekih svojih prijatelja i suradnika, Guénon je pristao osnovati novu masonsku ložu u Francuskoj utemeljenu na njegovim `tradicionalnim` idealima, pročišćenu od onoga što je vidio kao neautentične narasline koje su toliko opsjedale druge lože s kojima se susreo tijekom svojih ranih godina u Pariz. Ova se loža zvala La Grande Triade (`Velika trijada`), naziv inspiriran naslovom jedne od Guénonovih knjiga. Prvi osnivači lože, međutim, razišli su se nekoliko godina nakon njezina nastanka.[72] Ipak, ova loža, koja pripada Grande Loge de France, i danas je aktivna. René Guénon preminuo je u nedjelju, 7. siječnja 1951.; njegova posljednja riječ je bila `Allah`