1. Džordž Eliot. `Adam Bid.` Srpska književna zadruga. 17, Beograd: Srpska književna zadruga, 1926. XXIX, 563 str. ; 20 cm. 2. Đovani Bokačo. `Dekameron : 100 pripovedaka : ilustrovano.` Zagreb: [b.i.], 1936. 703 str.,[14] listova s tablama : ilustr. ; 21 cm. 3. Džejms Fenimor Kuper. `Kožna čarapa : priče / po Dž. F. Kuperu za mladež slobodno obradio Oskar Heker ; sa deset slika u bojama i pedeset slika u tekstu od Vili Planka ; preveo s nemačkog Milan Vujaklija.` Beograd: Narodna prosveta, [b.g.]. 2. izd. 331 str. : ilustr. ; 21 cm. 4. Raderford Montgomeri. `Karkadžu : demon kanadskog sveta / R. Montgomeri ; [prevela s engleskog Olga Timotijević ; ilustrovao Franjo Mraz].` Beograd: Dečja knjiga, 1951. 178 str. : ilustr. ; 21 cm. 5. Henrik Sjenkjevič. `Kroz pustinju i prašumu. 1 / H. Sjenkjević ; [preveo Đorđe Živanović].` Klasična dela omladinske književnosti : KADOK. 1, Beograd: Džepna knjiga, 1955. 189 str. : ilustr. ; 17 cm. 6. Vilard Motli. `Zakucaj na svaka vrata : roman.` Beograd: Kosmos, 1958. 486 str. ; 19 cm. 7. Ana Frank. `Dnevnik Ane Frank : od 12 juna 1942 - 1 avgusta 1944.` Beograd: Nolit, 1960. 2. izd. 237 str. ; 20 cm. 8. Henri Džejms. `Evropejci / Henri Džems ; [s engleskog preveli Vasilija Đukanović i Marko Pajić ; redaktor prevoda Dušan Puhalo].` Popularni romani. Novi Sad: Matica Srpska, 1964. 236 str. ; 21 cm. 9. Perl Bak. `Ponosito srce.` Plejada. 20, Beograd: Mlado Pokolenje, 1964. 408 str. : autorova slika ; 20 cm. 10. Fransoa Rable. `Gargantua i Pantagruel.` Biblioteka velikih romana. 14, Beograd: Prosveta, 1967. 2. izd. 740 str., [1] list s tablom : slika autora ; 20 cm. MEMLA! 11. Šarlot Bronte. `Vilet.` Sestre Bronte. Beograd: Narodna knjiga 1978. 595 str. : autorova slika ; 21 cm. 12. Alberto Moravija. `Automat / Alberto Moravia ; preveo s talijanskog Berislav Lukić.` Odabrana djela svjetskih pisaca ; 10. Rijeka: Otokar Keršovani, 1979. 316 str. ; 21 cm. 13. Agata Kristi. `Nesreća nevinih / Agatha Christie ; [prevela Branka Livančić].` Zagreb: Globus, 1988. 290 str. ; 21 cm. 14. Roksen Pulicer. `Blizanke / Roxanne Pulitzer ; [s engleskoga preveo Marinko Raos].` Zagreb: Mladinska knjiga, 1992. 196 str. ; 20 cm. 15. Ričard Ruso. `Kopile i druge priče `. Strana književnost ; 4. Novi Sad: Matica Srpska, 2007. 175 str. ; 21 cm. 16. Tomas Haris. `Tajna Hanibala Lektera : [horor triler].` Beograd: Dobar naslov, 2007. 287 str. ; 25 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 7,3 kg.

Knjiga je dobro očuvana.Spoljni omot malo zacepljen(zalepljen sa unutrašnje strane). 259 strana,3 komada,1965,Garzanti Teatro di Patroni Griffi 1.D`amore si muore 2.Anima nera 3.In memoria di una signora amica ``Giuseppe Patroni Griffi (Napoli, 27 febbraio 1921 – Roma, 15 dicembre 2005) è stato un regista, drammaturgo, sceneggiatore, scrittore e direttore artistico italiano. Di famiglia aristocratica, è considerato «una delle personalità più versatili del panorama culturale italiano del secondo Novecento»;[1] un anticonformista spinto da un forte senso di libertà intellettuale. Scrittore di romanzi e racconti, autore di film e sceneggiature, ha dedicato la sua vita soprattutto all`arte teatrale: autore di commedie di successo e metteur en scene di spettacoli (lirica e prosa) complessi e raffinati, sempre improntati su un`eleganza e una bellezza mai prive di autorevole ingegno. Da ricordare la proficua collaborazione artistica con il gruppo cosiddetto dei Giovani (De Lullo-Falk-Guarnieri-Valli) di cui divenne commediografo di compagnia. A tal proposito racconta Giorgio De Lullo: «Sapevo che, quando Peppino avesse scritto la sua prima commedia, quella commedia fantomatica di cui ogni tanto si tornava a parlare, se fosse riuscito a vincere la sua pigrizia e la sua perplessità, non sarebbe stata certamente una “prima commedia”, un esordio, ma un frutto già maturo, con un sacco di esperienza teatrale dentro».[2] Nel 1978 lo stesso De Lullo gli affidò la direzione artistica del neonato Piccolo Eliseo di Roma, spazio che Patroni Griffi riuscì a sfruttare al meglio portando in scena la nuova drammaturgia internazionale dell`epoca; mantenne l`incarico fino al 1981. Successivamente fu direttore artistico del teatro Eliseo di Roma (2002-2005). Alla sua memoria è stata intitolata la sala del Piccolo.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opremio: Uros Vagaja Ivan Cankar (Vrhnika, 10. maj 1876 — Ljubljana, 11. decembar 1918) je bio slovenački književnik.[1][2] Život i rad Završio je realku u Ljubljani (1888-1889) kao osrednji đak.[3] Studirao je u Beču tehniku, ali je nije završio i potpuno se posvetio književnosti. U slovenačkoj književnosti javio se pesmama i zbirkom `Erotika` (1899)[3], koja je ozlojedila konzervativne krugove te je ljubljanski biskup Jeglič otkupio celu zbirku i zapalio je. Jedan je od tvoraca slovenačke moderne književnosti, u savremenom političkom životu bio je angažovan kao socijaldemokrata, a njegove političke ideje našle su odraza u svim njegovim delima.[4] Tematski je obuhvatio sve slojeve slovenačkog društva: od seljaka do inteligencije, a stilom varira od neoromantičkog do naturalističkog. Glavne su karakteristike njegovih proza i drama oštra psihološka i sociološka analiza. Njegova dela su delimično prevedena na mnoge jezike, čak i na kineski i indijski. Cankar se 1913. u predavanju Slovenci i Jugosloveni nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo.[5]Cankar biva osuđen na sedam dana zatvora koji je odslužio od 12. do 19. septembra 1913. godine.[5] Zbog toga je i u jesen 1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu. Umro je 11. decembra 1918. godine usled komplikacija prilikom upale pluća i sahranjen na groblju Žale u Ljubljani.[2] Dela Poezija Erotika (1899, 2. izdanje 1902) Proza Vinjete (1899) Knjiga za lakomislene ljude (1901) Stranci (1901) Na klancu (roman) (1902) Ob zori (1903) Život i smrt Petra Novljana (1903) Gospođa Judit (1904) Kuća Marije Pomoćnice (1904) Krst na gori (1904) Potepuh Marko in kralj Matjaž (1905) V mesečini (1905) Martin Kačur (roman) (1906) Nina (roman) (1906) Smrt n pogreb Jakoba Nesreče (1906) Aleš iz Razora (1907) Sluga Jernej i njegovo pravo (1907) Novi život (roman) (1908) Zgodbe iz doline šentflorjenske (1908) Kurent (1909) Komšija Luka (1909) Za križem(1909) Tri drame (1911) Volja i moč (1911) Milan i Milena (roman) (1913) Podobe iz sanj (1920) Mimo življenja (1920) Moj život (1920) Grešnik Lenart (1921) Drame Jakob Ruda (1901) Za dobro naroda (1901) Kralj Betajnove (1902) Pohujšanje v dolini šentflorjenski (1908) Sluge (1910) Lepa Vida (1912) Romantične duše (1922) Eseji Krpanova kobila (1907) Bela hrizantema (1910) Njegova najznačajnija dela su Hlapci, Za narodov blagor i Na klancu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Diana Kosec Ivan Cankar (Vrhnika, 10. maj 1876 — Ljubljana, 11. decembar 1918) je bio slovenački književnik.[1][2] Život i rad Završio je realku u Ljubljani (1888-1889) kao osrednji đak.[3] Studirao je u Beču tehniku, ali je nije završio i potpuno se posvetio književnosti. U slovenačkoj književnosti javio se pesmama i zbirkom `Erotika` (1899)[3], koja je ozlojedila konzervativne krugove te je ljubljanski biskup Jeglič otkupio celu zbirku i zapalio je. Jedan je od tvoraca slovenačke moderne književnosti, u savremenom političkom životu bio je angažovan kao socijaldemokrata, a njegove političke ideje našle su odraza u svim njegovim delima.[4] Tematski je obuhvatio sve slojeve slovenačkog društva: od seljaka do inteligencije, a stilom varira od neoromantičkog do naturalističkog. Glavne su karakteristike njegovih proza i drama oštra psihološka i sociološka analiza. Njegova dela su delimično prevedena na mnoge jezike, čak i na kineski i indijski. Cankar se 1913. u predavanju Slovenci i Jugosloveni nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo.[5]Cankar biva osuđen na sedam dana zatvora koji je odslužio od 12. do 19. septembra 1913. godine.[5] Zbog toga je i u jesen 1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu. Umro je 11. decembra 1918. godine usled komplikacija prilikom upale pluća i sahranjen na groblju Žale u Ljubljani.[2] Dela Poezija Erotika (1899, 2. izdanje 1902) Proza Vinjete (1899) Knjiga za lakomislene ljude (1901) Stranci (1901) Na klancu (roman) (1902) Ob zori (1903) Život i smrt Petra Novljana (1903) Gospođa Judit (1904) Kuća Marije Pomoćnice (1904) Krst na gori (1904) Potepuh Marko in kralj Matjaž (1905) V mesečini (1905) Martin Kačur (roman) (1906) Nina (roman) (1906) Smrt n pogreb Jakoba Nesreče (1906) Aleš iz Razora (1907) Sluga Jernej i njegovo pravo (1907) Novi život (roman) (1908) Zgodbe iz doline šentflorjenske (1908) Kurent (1909) Komšija Luka (1909) Za križem(1909) Tri drame (1911) Volja i moč (1911) Milan i Milena (roman) (1913) Podobe iz sanj (1920) Mimo življenja (1920) Moj život (1920) Grešnik Lenart (1921) Drame Jakob Ruda (1901) Za dobro naroda (1901) Kralj Betajnove (1902) Pohujšanje v dolini šentflorjenski (1908) Sluge (1910) Lepa Vida (1912) Romantične duše (1922) Eseji Krpanova kobila (1907) Bela hrizantema (1910) Njegova najznačajnija dela su Hlapci, Za narodov blagor i Na klancu. Biblioteka Vjeverica

Исак Асимов: РОБОТИ ЗОРЕ Самостално ауторско преводилачко издање: Милан Видојевић и Биљана Меселџија, Београд, 1985.год Меки повез, заштитни омот, 331 страна, латиница. Очувано као на фотографијама (попустио повез-одлепљени листови) Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Proza, poezija, politika 1948 - 1998 Harold Pinter (engl. Harold Pinter, istočni London, 10. oktobar 1930 — London, 24. decembar 2008) bio je engleski književnik, urednik, pesnik, politički aktivista i akademik.[1] Napisao je preko dvadeset dela, dvadeset i jedan scenario i režirao je dvadeset i sedam pozorišnih produkcija. Biografija Mladost i karijera Pinter je rođen u londonskoj četvrti Hakni, a roditelji su mu bili Jevreji istočnoevropskog porekla. Njegov otac, Hajman „Džek” Pinter (1902–1997) je bio krojač a majka Franses (rođena Moskovič; 1904–1992) je bila domaćica.[2][3] Nakratko je studirao na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti (engl. Royal Academy of Dramatic Art, RADA). Kao mladić je objavljivao poeziju, te je počeo da radi u pozorištu kao glumac pod pseudonimom Dejvid Baron. Njegova prva drama zvala se Soba (The Room), a premijerno su je izveli studenti na Univerzitetu u Bristolu 1957. Rođendanska proslava (The Birthday Party) iz 1958. godine prvobitno je doživela neuspeh uprkos pohvalnoj kritici u listu Sandej Tajms od strane vodećeg pozorišnog kritičara Harolda Hobsona, ali uspešno je zaživela nakon dobro primljene drame Nadglednik (The Caretaker) iz 1960. Ta dva dela, kao i drugi rani radovi poput drame Povratak kući (The Homecoming) iz 1964, ponekad se nazivaju „komedijama pretnje”. Često krenu od naizgled bezopasne situacije i pretvore je u preteća i apsurdna zbivanja zato što se likovi ponašaju na način koji je neobjašnjiv publici, a ponekad i drugim likovima. Taj je stil nadahnuo pridev „pinterovski”. Sva Pinterova dela odaju uticaj Samjuela Beketa, koji je uostalom bio njegov dugogodišnji prijatelj. Nagrade i aktivizam Dobitnik je Šekspirove nagrade za književnost (Hamburg), Evropske nagrade za književnost (Beč), Pirandelove nagrade (Paralmo), Dejvid Koen britanske nagrade za književnost, Lorens Oliver nagrade i Molijerove nagrade za životno delo. Pinterovo interesovanje za politiku je veoma javno. Godinama je otvoreno i snažno govorio o zloupotrebi državne moći u međunarodnoj politici uključujući i NATO bombardovanje SR Jugoslavije.[4] Harold Pinter je engleski pisac koji je postigao svetski uspeh, to je jedan od najkompleksnijih pisaca nakon Drugog svetskog rata. Njegova dela su zapažena po upotrebi tišine, koja povećava tenzije u korist nedovoljnog razumevanja i kriptičnog razgovora. U istoj meri prepoznatljive su «Pinterove teme»: erotska fantazija, bezimena pretnja, opsesivnost i ljubomora, porodična mržnja i mentalno uznemirenje. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 2005. godine.[5] U saopštenju Nobelove zadužbine se, između ostalog, navodi je Pinter u svom radu „otkriva bezdane u svakodnevnim pričama“, kao i da je „Pinter vratio pozorište na osnovne elemente: Zatvoren prostor i nepredvidiv dijalog, gde ljudi zavise jedni od drugih, a varke se ruše.` `Njegov slobodni stil, pun pretećih tišina, doprineo je stvaranju prideva `Pinterovski`.` Harold Pinter je 2. novembra na Izbornoj skupštini SANU 2006. godine izglasan za člana SANU.

Novi Sad 1979, tvrd povez sa omotom odlično očuvano ŽENSKA FRANCUSKOG PORUČNIKA Džon Fauls Najpopularniji postmoderni istorijski roman po kojem je snimljen izvanredan film sa Meril Strip i Džermi Ajronsom Čarls Smitson, čovek od ugleda, veren sa dražesnom Ernestinom, sreće Saru Vudraf zagledanu u more na obali Koba. Ovaj susret se pretvara u prijateljstvo iz kog se rađa Čarlsova ljubav prema zagonetnoj ženi. Ona je osramoćena i prognana iz društva. Pa ipak, Čarls odlučuje da prkosi svim stegnutim konvencijama viktorijanskog doba. Ili će se možda njihove sudbine ipak drugačije rasplesti… „Sa čime se suočavamo u devetnaestom veku? To je doba u kome je žena bila sveta i gde ste mogli da kupite trinaestogodišnju devojčicu za nekoliko šilinga, ako biste je želeli na samo sat ili dva. Vreme u kom je sagrađeno više crkava nego u čitavoj prethodnoj istoriji zemlje i gde je svaka šezdeseta kuća u Londonu bila bordel.“ Zaintrigiran ovim kontrastima Džon Fauls je romanom Žena francuskog poručnika pokušao da pronikne u viktorijansku eru, u vreme koje je postavilo temelje savremenih društvenih diskursa. Neposredno po svom objavljivanju, roman je stekao status modernog klasika, a čitaoci ga dan-danas navode kao najomiljenije Faulsovo delo. „Briljantno! Besprekorno ispripovedan, strastven roman ispunjen očaravajućim misterijama i sofisticiranim erotskim nagoveštajima.“ – New York Times „Čudesan roman koji se može čitati iznova a da se u njemu uvek naiđe na nešto novo. I uvek ćemo se iznova zaljubiti u nesrećnog Čarlsa.“ – Daily Mail

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1957. god Korice: Aleksandar Hecl Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar.[1] Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji.[2] Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet.[3] Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi.[2] Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.[1] Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči.[2] Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“.[4] Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Aleksandar Hecl (Beograd, 29. mart 1926 — Beograd, 15. maj 1991) bio je srpski slikar, ilustrator i stripar. Studirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu od 1947. do 1951. godine. U bogatoj karijeri, Hecl je ilustrovao oko 300 knjiga, uradio dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i slika na platnu. Umetnik Askanio Popović priredio je 1996, za sada jedinu, Heclovu monografiju, 250 crteža Aleksandra Hecla (izbor ilustracija iz perioda 1950-1960. god.). Kritička recepcija Po mišljenju kritičara i istoričara (Zdravko Zupan, Slobodan Ivkov, Ljubomir Kljakić, Zoran Đukanović, Momčilo Rajin, Dragan Stošić, Bojan M. Đukić, Zoran Stefanović), Aleksandar Hecl je bio jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa, ali i „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ (A. Popović, u predgovoru monografije).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobitnik Nobelove nagrade, beleži opadajuću društvenu moć komercijalne porodice Forsajt iz više srednje klase kroz tri generacije, počevši od viktorijanskog Londona tokom 1880-ih do ranih 1920-ih. Džon Golsvordi (engl. John Galsworthy; Kingston na Temzi, 14. avgust 1867 — London, 31. januar 1933), bio je engleski romanopisac i dramaturg. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1932. godine.[1] U svojim delima kritikovao je britanski klasni sistem i materijalizam viših klasa. Još jedan čest motiv bile su nesrećno udate žene.[2] Najpoznatije delo mu je „Saga o Forsajtovima“ (The Forsyte Saga, 1906—1921) i njeni nastavci „Moderna komedija“ (A Modern Comedy) i „Kraj poglavlja“ (End Of The Chapter). Dramu „Srebrna kutija“ (The Silver Box) napisao je 1906.[3] Godine 1921. postao je prvi predsednik međunarodnog PEN centra.[4] Po njemu je u Beogradu nazvana Ulica Golsvordijeva...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đovanino lepo lice se promenilo, pretvorivši se u lice ružne, zlobne adolescentkinje. No, vidi li ona stvari onakve kakve zaista jesu? U koje bi ogledalo trebalo da pogleda kako bi pronašla sebe i uspela da se spase? U Đovani vode borbu dve linije njene porodice, dva kraja njenog rodnog grada, dva dela njene ličnosti. Tako dezorijentisanu između visina i prizemnosti, rafiniranosti i vulgarnosti, nju će otkrivanje godinama skrivanih porodičnih tajni odvesti na put na kome će, po svaku cenu, otkriti svoje pravo lice. Novi roman Elene Ferante, najslavnije književnice XX veka, još jedan je njen literarni trijumf i dokaz nenadmašnog umeća ove autorke da svoje čitaoce izvuče iz realnosti i smesti ih u svoj savršeno izgrađen književni svet. . . . . . . . . . „Ovo je nesumnjivo književni događaj godine.” — ELLE Magazine „Pripremite se da ponovo budete opsednuti knjigom Elene Ferante.” — Town & Country Magazine „Feranteova iznova pokazuje neverovatnu umešnost da vas uvuče u umtinejdžerke učinivši da vam sve ono što spolja deluje neracionalno – promeneraspoloženja, ljubomora, strahovi, suze i bes – izgleda potpuno normalno.” — The Times (UK) Elena Ferante (1943 – ) zapravo je pseudonim italijanske književnice, čije pravo ime nije poznato. Romani Feranteove objavljeni su na italijanskom jeziku i prevedeni na mnoge svetske jezike, kao što su engleski, holandski, nemački itd. Napuljska tetralogija spada u njena najbolja i najčitanija dela.[1] Časopis Time proglasio ju je 2016. godine jednim od najuticajnijih pisaca na svetu. Napulj Književni opus Elena Ferante je autor šest romana.[2] Njeno najčuvenije delo je roman u četiri toma Napuljska tetralogija. Glavne junakinje su dve inteligentne i visprene devojčice iz Napulja koje pokušavaju da pronađu svoje mesto u svetu koji ih okružuje, a taj svet je pun okrutnosti i predrasuda. Tetralogija se sastoji od sledećih romana: Moja fenomenalna prijateljica (2012), Priča o novom imenu (2013), Oni koji odlaze i oni koji ostaju (2014) i Priča o izgubljenom detetu (2015) koja je nominovana za Italijansku književnu nagradu Strega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850) bio je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma. Onore de Balzak je sin malograđanskih roditelja. Otac, Bernar Fransoa, rođen u Tarnu, regionu južne Francuske, bio je čuven po svojoj originalnosti. Majka mu je Parižanka, iz porodice koja je držala trgovinu gajtana i čoje. Imala je osamnaest godina kada se udala za supruga koji je imao pedeset. Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak Porodica Onore de Balzak je sin malograđanskih roditelja. Otac, Bernar Fransoa, rođen u Tarnu, regionu južne Francuske, bio je čuven po svojoj originalnosti. Majka mu je Parižanka, iz porodice koja je držala trgovinu gajtana i čoje. Imala je osamnaest godina kada se udala za supruga koji je imao pedeset. Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak.[1] Detinjstvo i rana mladost Vendomski koledž (gravira A. Queyroy) Portret iz 1820. godine (Achille Devéria) Detinjstvo je proveo na imanju svojih roditelja, obavljajući poljske radove. Od sedme do četrnaeste godine provodi dane u Vendomskom koledžu, ne videvši nijednom roditeljski dom. Njegov život u ovom kaluđerskom zavodu nije nimalo srećan. On, koji je bio navikao na slobodno vaspitanje, morao je da se povinuje strogim propisima ovog poluvojničkog, polukaluđerskog koledža, da živi između četiri zida, sedeći na klupi. Umesto da radi svoje školske zadatke, predavao se svojim unutrašnjim snovima. Ipak, u dvanaestoj godini bude se njegove književne sposobnosti. U četvrtom razredu stekao je reputaciju pisca. Ovaj učenik, najviše kažnjavan u razredu, postaje strastan čitač. Ništa nije izgledalo nedostupno inteligenciji ovog čudesnog deteta koje je čitalo dela svih vrsta, istorijska, filozofska, naučna, književna. Čak je i rečnike čitao sa uživanjem. Nastavlja školovanje u rodnom mestu.[1] Balzak je prešao da živi u Parizu 1814. godine kada mu je otac tamo premešten. Njegovo pohađanje Pravnog fakulteta u Parizu se poklopilo sa početkom francuske restauracije. Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Bio je štampar, izdavač, slovolivac, vlasnik listova. Propao je u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi će ga pratiti čitav život.[1] O Balzaku Balzak je bio veoma osećajne prirode. Sam je često govorio, sa žalošću u srcu, da ga je priroda namenila osećajnom životu, životu srca. Govorio je da ga je priroda stvorila za ljubav i nežnost, a sudbina ga je nagnala da ispisuje svoje želje, umesto da ih proživljava. Uprkos raznim nedaćama, Balzak se nikad nije osećao potpuno pobeđen. Njegova se hrabrost, izdržljivost i upornost pokazuju jačim od njegove bede i trenutne malodušnosti. On se na kraju uvek uspravljao i hrabro borio sa životom, čineći podvige u koje malo ko može da poveruje. Za deset dana je napisao Pjeretu, za osam dana je napisao trećinu velikog dela Izgubljene iluzije, za tri noći Matoru devojku, i to usred najvećih neprilika, trzavica i borbi. Da bi objavio jednu svoju pripovetku u prvom broju Pariske hronike, čiji je direktor postao, Balzak za noć smišlja, piše i štampa Bezbožnikovu misu. Balzak je veseo i dobar. Njegova dobrota ima u sebi nečeg detinjeg i prijemčivog što osvaja na prvi dodir. Balzak je i uobražen i ta njegova mana prelazi ponekad u nevaspitanje. Bio je sujetan, gord i samoljubiv. Nije mogao da savlada nagon za isticanjem svoje ličnosti. Voleo je da se pokaže, da se zapazi i istakne. Ne može da savlada ni poriv za precenjivanjem svog dela i govorio je najveće pohvale o svojim romanima, koji su “remek dela”, “veličanstveni spisi”, ”velike tvorevine”.[1] Evelina Hanska Balzakov dom u ulici Fortune Portret Eveline Hanske iz 1825. godine ( Holz von Sowgen) Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je započela prepisku sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom Strankinjom koja se divi Balzakovim delima, razvila se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom se sastao najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska je odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčao se sa gospođom Hanskom 1850. godine u Berdičevu, u Ukrajini.[1] Društvena angažovanost Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi put (1839) je povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849) je dobio samo dva glasa. Stil pisanja Prva strana Balzakovog rukopisa Beatrisa Iz želje za novcem i slavom pisao je ono šta je smatrao popularnim, i čime bi mogao da privuče širi krug čitalaca. Napisao je čitavu biblioteku u relativno kratkom vremenskom periodu od dvadeset godina. Često je pisao i po 16 sati dnevno uz pomoć sveće ne bi li što pre objavio svoje delo. Nije posvećivao neku naročitu pažnju ni frazama, ni slikama, ni nijansama stilskog savršenstva, izražavajući se često plačljivo, sentimentalno, kao najbanalniji pisci masovne pučke literature. Ovakvo pisanje rezultovalo je time da većina njegovih dela daje utisak nedovršenosti i neurednosti, ima grešaka u tekstu, a pojedini delovi su površni ili nedovršeni.[2] Realizam Balzak se smatra prethodnicom književnog realizma jer upotrebljava detalje, posebno detalje objekata za ilustraciju života svojih likova. Balzak je namerno i sistematski donosilac novina. Kao romansijer svestan je svoje originalnosti i smatra svoju tehniku širokom i podesnom za neočekivane obrte.[3][4] Likovi propalih karijerista, nesretnih ljubavnika, suludih škrtaca, deklasiranih dostojanstvenika bonapartističkog carstva predstavljaju uvod u novu modu književnog stvaranja, koja će se po svim evropskim književnostima razviti pod zajedničkim nazivom realizam.[2] Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realističare i naturaliste: Gi de Mopasan, Žorž-Šarl Ismans, i u Engleskoj Džordž Eliot. Likovi Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika. Princip ponovnog pojavljivanja ličnosti nema samo to preimućstvo da izaziva gotovo automatsko umnožavanje i pronalaženje strukture romana, on donosi i značajno rešenje problema odnosa između romana i stvarnosti, savršeno pravdajući uvođenje stvarnih ličnosti u okvire romanesknog sveta. Kod Balzaka postoje dve krajnosti: s jedne strane ličnosti kao što su kraljevi i carevi, ličnosti nezamenljive zato što su samom svojom prirodom predodređene da pojedinačno budu poznate kao takve, ali o kojima upravo zbog toga romanopisac ne može ništa reći; s druge strane nepoznate ličnosti o kojima može da kaže sve što hoće zato što samom svojom prirodom mogu biti zamenjene, što ih je uvek mnogo i jer je normalno da nam imena budu nepoznata.[4] Balzak je svojim književnim delom obuhvatio čitavo francusko društvo svoga vremena: rojalističku aristokratiju, koja se ne snalazi u vrtlogu stvaranja novog društva, i nove grube elemente mladih građanskih snaga u rađanju: pustolove, novorođene bogataše, propalice, deklasirane činovnike, korumpiranu administraciju, novinare, provincijalne gospođice, advokate, popove, legitimističko plemstvo itd.[2] Dela Iako je odrastao daleko od Pariza, Balzak je bio dosta vezan za ovaj grad. Svoja najbolja dela je napisao u Parizu ili o Parizu. Ljudska komedija Nekoliko tomova Balzakovih dela iz 1901. godine Ljudska komedija (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove romane, međusobno povezane, u kojima je nastojao da pruži sliku o svom vremenu, društvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikaže život svih društvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne čovekove psihe. U predgovoru Ljudskoj komediji (objavljenom 1842. godine) naglasio je da će to biti istorija koju su zaboravili toliki istoričari, istorija naravi.[1] Predvideo je da Ljudska komedija sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze Golicave priče ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine. Studije naravi Studije naravi razvrstane su po temama u šest grupa: Prizori iz privatnog života (Čiča Gorio), Prizori iz provincijskog života (Evgenija Grande, Izgubljene iluzije), Prizori iz pariskog života (Sjaj i beda kurtizana, Rođaka Beta, Rođak Pons), Prizori iz političkog života (Jedna mračna afera, Poslanik iz Arsija), Prizori iz vojničkog života (Šuani), Prizori iz seoskog života (Ljiljan u dolu). Filozofske studije Šagrinska koža Traganje za apsolutnim Analitičke studije Analitičke studije sadrže samo jedno delo koje nije roman već ogled Fiziologija braka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zaljubljeni đavo (podnaslov Španske vesti) roman je Jackuesa Cazottea objavljen 1772. godine. Ovaj tekst Pierre-Georges Castek smatra pretečom fantastične priče Jacquesa Cazottea (francuski: [kazɔt]; 17. oktobra 1719 - 25. septembra 1792) je bio francuski autor. Rođen u Dižonu, obrazovali su ga jezuiti. Kazot je tada radio za francusko Ministarstvo pomorstva i sa 27 godina dobio je javnu kancelariju na Martiniku. [1] Tek kada se vratio u Pariz 1760. godine sa činom generalnog komesara, debitovao je u javnosti kao autor. Njegovi prvi pokušaji, lažna romansa i gruba pesma, stekli su toliko popularnost, kako na Dvoru, tako i među ljudima, da je bio ohrabren da pokuša nešto ambicioznije. U skladu s tim proizveo je svoju romansu Les Prouesses inimitables d`Ollivier, markiz d`Edesse. Cazotte je napisao brojne fantastične orijentalne priče, poput bajke svoje dece La patte du chat (Mačja šapa, 1741) i šaljive Mille et une fadaises, Contes dormir debout (The Thousand and One Follies, Tales to Sleep Up usight) 1742 ). [1] Njegov prvi uspeh bio je sa „pesmom“ u dvanaest pesama, i u prozi pomešanoj sa stihom, pod nazivom Ollivier (2 toma, 1762), a 1771. godine usledila je još jedna romansa, Lord Impromptu. Ali najpopularnija njegova dela bila je Le Diable amoureuk (Zaljubljeni đavo, 1772), fantastična priča u kojoj junak podiže đavola. [2] Vrednost priče leži u slikovitom okruženju i veštini kojom se izvode njeni detalji. Cazotte je prepisao, prilagodio i proširio francuski prevod priča koje zapravo i navodno pripadaju Hiljadi i jednoj noći, a koje mu je pružio sirijski sveštenik Dom Denis Chavis. Ove priče objavljene su u Ženevi 1788-89, nezavisno kao Continuation des Mille et Une Nuits i, u zborniku Cabinet des Fees, kao Suites des Mille et Une Nuits (1788–1789). [1] [3] [4] Cazotte je posedovao ekstremni objekat za koji se kaže da je u jednoj noći srušio sedmi pevač Voltairove Guerre civile de Geneve. Oko 1775. godine Cazotte je prihvatio veroispovest Iluminata i proglasio se posedanim snagom proročanstva. Upravo na ovom događaju Jean-Francois de la Harpe je zasnovao svoj čuveni jeu d`esprit, u kojem predstavlja Cazottea kao proreku najsitnijih događaja Francuske revolucije. Pred kraj svog života, Cazotte je postao sledbenik martinističke mistike Martineza de Paskuallia i postao je „mistični monarhista“. [1] Nakon otkrića nekih od njegovih kontrarevolucionarnih pisama u avgustu 1792. godine, Cazotte je uhapšen. Jedno vreme je pobegao zalaganjem svoje ćerke, ali je u septembru bio giljotiniran. Kompletno izdanje njegovog dela objavljeno je kao Œuvres badines et morales, historikues et philosophikues de Jackues Cazotte (4 toma, 1816–1817), mada se tokom njegovog života pojavilo više zbirki. Kazotovo delo je uticalo na kasnije pisce fantazije kao što su E. T. A. Hoffmann, Charles Nodier, Gerard de Nerval i Theophile Gautier.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autobiografski memoari francuskog pisca Alphonsea Daudeta. Rođen sam 13. svibnja 18..., u gradu u Languedocu gdje, kao i u svim gradovima na jugu, ima puno sunca, poprilično prašine, samostan karmelićanki i dva-tri rimska spomenika. Alfons Dode (franc. Alphonse Daudet; Nim, 13. maj 1840 — Pariz, 16. decembar 1897) bio je francuski književnik. Biografija Dode je rođen u Nimu, u Landoku 1840 godine.[1] U detinjstvu su ga roditelji, zbog slabog zdravlja, poslali na selo, gde je naučio provansalski jezik i naslušao se provansalskih legendi. Porodica mu se preselila u Lion 1849. gde je Dode išao u gimnaziju. U Pariz je otišao 1857 godine. Prva dela bila su mu zbirka pesama Ljubavnice i autobiografski spis Mališan. Ozbiljno bolestan, otputovao je na jug Francuske 1861. godine, a potom u Alžir. Godine 1863. otputovao je na Korziku, a malo kasnije je boravio kod svojih rođaka u zamku Montoban. Sva ova putovanja su važna jer će biti izvor utisaka za njegova dela Pisma iz mog mlina (1860), koja su ga učinila slavnim, i za romane o Jugu, od kojih je najčuvenija triologija o Tartarenu Taraskoncu. Tu je stvorio besmrtan tip južnjaka, hvalisavog dobričine, koji je pomalo i Don Kihot i Sančo Pansa.[2] Zatim slede brojni romani: Fromon Mlađi i Risler stariji (1874), Žak (1876), Nabob (1887), Kraljevi u izgnanstvu (1879), Numa Rumestan (1881), Jevanđelist (1883), Safo (1884), Besmrtnik (1888).[3] Tu su i mnoge knjige pripovedaka i drama Arlezijanka (1872). Umro je 1897. godine.

Izdavač: PROSVJETA - ALFA ZAGREB 1974; Tvrd povez; 1.Romansirana biografija 2.Živa zakopana 3.Norma Jean 4.Sniveli, Schenck, Karger i Hyde 5.Marilyn 6.Ms Monroe 7.Židovska princeza 8.Pogovor, 31 izvrsnih fotografija najpoznatijih umetnika foto-aparata, Omot sa fotografijom Marilyn, Latinica, Šiven povez, Korice crvene boje 267 str mg Ostali naslovi iz oblasti: Memoari, biografije, dnevnici, pisma STANJE:ZAŠTITNI OMOT ISCEPAN NA RIKNI I NA IVICAMA,FLEKICE U GORNJEM DELU NA PREDLISTU I NA str.3,4,5 (VIDI NA SLICI)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rura Alexandra, Madam Istrebljivačica, nedavno je diplomirala u svijetu 25. stoljeća u kojem su muškarci postali biološki manje važni, gdje su se žene mogle razmnožavati kako žele kloniranjem i partenogenezom. Njezin je zadatak bio jednostavan – u teoriji, ako ne iu praksi; kako bi izbrisali posljednjih nekoliko tisuća ljudi koji su našli utočište u planinama Škotske. Edmund Cooper, pseudonim Broderick Quain i Martin Lester (rođen 30. travnja 1926. u Marpleu, [1] Greater Manchester, Velika Britanija; † 11. ožujka 1982. [2] u Chichesteru) bio je engleski pisac koji je radio pod svojim imenom i nekoliko pseudonimi Stvorio je djela na području znanstvene fantastike, ali i dječjih knjiga, eseja i kriminalističkih romana.

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Barns, Džulijan Naslov Troje / Džulijan Barns ; prevela sa engleskog Ivana Đurić-Paunović Jedinstveni naslov Talking it Over. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2002 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika, 2000 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 205 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đurić-Paunović, Ivana Zbirka ǂEdicija ǂSvet proze / [Geopoetika] (broš.) Napomene Prevod dela: Talking it Over / Julian Barnes Tiraž 1.000 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autoru. Troje je roman o preljubi u kojem najpre upoznajemo naizgled običnog i ne preterano zanimljivog Stjuarta, zatim i Olivera, njegovog duhovitog i napadnog najboljeg prijatelja. Između njih je Džilijen koja se udaje za Stjuarta, a zatim zapanjuje sve zaljubivši se u Olivera. Barns je, kao majstor humora i raskošne tehnike, napisao duhovit, zabavan, poučan i blago crnohumorni roman koji zaokuplja i fascinira čitaoca. Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver. Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1989), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020). Dela su mu prevedena na više od trideset jezika. Živi u Londonu. MG32

Odlično očuvana C6 Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama. Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata.[1][2] Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci.[3] Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske.[3] Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine. Književni rad Za Bucatija se govori da je pisac apsurda.[3] Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog.[3] Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva.[3] Bibliografija Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada. Romani Gorštak Barnabo, 1933. Tajna stare šume, 1935. Tatarska pustinja, 1940. Veliki portret, 1963. Jedna ljubav, 1963. Zbirke pripovedaka Tačno u tom trenutku, 1943. Pad Baliverne, 1957. Šezdeset priča, 1958. Prodavnica tajni, Nagrade Italijanska književna nagrada {jez-ita|Premio Gargano}} 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča Vidi još Tatarska pustinja Jedna ljubav

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama. Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata.[1][2] Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci.[3] Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske.[3] Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine. Književni rad Za Bucatija se govori da je pisac apsurda.[3] Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog.[3] Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva.[3] Bibliografija Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada. Romani Gorštak Barnabo, 1933. Tajna stare šume, 1935. Tatarska pustinja, 1940. Veliki portret, 1963. Jedna ljubav, 1963. Zbirke pripovedaka Tačno u tom trenutku, 1943. Pad Baliverne, 1957. Šezdeset priča, 1958. Prodavnica tajni, Nagrade Italijanska književna nagrada {jez-ita|Premio Gargano}} 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča Vidi još Tatarska pustinja Jedna ljubav

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U NAJUŽEM IZBORU ZA NAGRADU ORINŽ „Ponekad šapućem sebi: Zločinka, Zločinka. Šušti kao suknja od tafta kad klizi po podu.“Grejs Marks. Ženski demon? Fatalna žena? Ili slaba i nevoljna žrtva?Na onovu istinite priče o jednoj od najzagonetnijih i najpoznatijih žena četrdesetih godina devetnaestog veka, Margaret Atvud je isplela moćnu i misterioznu priču o seksualnosti i okrutnosti.„Senzualna, zagonetna knjiga, istovremeno zlokobna i uzvišena, prosta i veličanstvena, sveobuhvatna pa ipak detaljna... Mislim da nikad nisam bila ovako oduševljena... Ovo je, svakako, najviše što jedan roman može da postigne.“ Džuli Majerson, Independent on Sunday„Briljantno... proza Margaret Atvud je duboka i intimna kao da je ispisana na koži.“Hilari Mantel, Literary Review„Margaret Atvud zaslužuje čestitke.“Anita Brukner, Spectator„Jedan od najboljih romanopisaca našeg doba.“Piter Kemp, Sunday Times Margaret Atvud (engl. Margaret Atwood) je kanadska pesnikinja, spisateljica, književna kritičarka, esejistkinja i ekološka aktivistkinja. Rođena je u Ontariju, Kanada, 18. novembra 1939. godine. Živi u Torontu. Udata je za pisca Grejema Gibsona, sa kojim ima ćerku Džes Atvud Gibson. Iako je najpoznatija po svojim romanima, književni opus Atvudove takođe obuhvata poeziju, zbirke kratkih priča, knjige za decu i književne kritike. Odlikovana je najvišim književnim nagradama Kanade. Dobitnica je francuskog ordena Legije časti. Londonski „Sandej Tajms“ dodelio joj je svoju najvišu nagradu. Šest puta je bila u najužem izboru za nagradu Buker, koju je osvojila dvaput — za roman Slepi ubica iz 2000. i Svedočanstva iz 2019. godine.[1] Međunarodnu književnu nagradu „Franc Kafka” dobila je 2017. godine.[2] Dela prevedena na srpski jezik Sluškinjina priča Penelopijada Telesna povreda Izranjanje Mačje oko Godina potopa Slepi ubica Antilopa i Kosac Alijas Grejs Moralni poremećaj Svedočanstva

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928[1] — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete[1]. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[2] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[3] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja.

Gradina, 1982. Bibliotečki primerak, sa dva-tri mala pečata. U odličnom stanju, naročito s obzirom na slab kvalitet štampe. Vrlo retko u ponudi. Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928[1] — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete[1]. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[2] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu.[3] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kiklop je roman Ranka Marinkovića iz 1965. godine. Smatra se jednim od najboljih djela hrvatske književnosti 20. vijeka [1], a godine 1982. je ekraniziran u obliku igranog filma i TV-serije u režiji Antuna Vrdoljaka. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Оноре де Балзак: ЉУДСКА КОМЕДИЈА- СЛИКЕ ИЗ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА 2 Издавач: ОТОКАР КЕРШОВАНИ, Ријека, 1961.год. Тврди повез, 964 стране, латиница. Пристојно очувано. - Беатриса - Једна Евина кћи - Лажна љубавница - Напуштена жена - Женски ликови 1 - Женски ликови 2 - Госпођа Фирмиани - Записи двију младих жена `Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма......... Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте. Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам. Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”. Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната. Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд Људска комедија Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе. У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави. Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”

Matica srpska, 1964. Prvo izdanje sabranih dela jedne od najvećih naših književnica. Omot blago iskrzan pri vrhu (vidljivo na slikama). U kritičkim tekstovima o novim srpskim piscima pred Prvi svetski rat, kao i onima između dva svetska rata, Isidora Sekulić je neprestano tragala za autentičnim umetničkim i književnim vrednostima, nezavisno od toga iz kojeg su programskog koncepta poticale. Svoj nedogmatski i integralistički odnos prema književnosti i tumačenju naših pisaca iskazan u njenim brojnim kritičkim i esejističkim tekstovima na poseban način je formirao svojevrsnu njenu viziju moderne književnosti. U ovoj knjizi prikupljeni su njeni tekstovi o Marku Maruliću, Lukijanu Mušickom, Vuku Karadžiću, Stjepanu Mitrovom Ljubiši, Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, dr Jovanu Cvijiću, Aleksi Šantiću, Svetislavu Stefanoviću, Jovanu Dučiću, Svetozaru Ćoroviću, Bori Stankoviću, Milanu Grolu, Milanu Rakiću, Aleksandru Beliću, Petru Kočiću ... Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) bila je srpska književnica i akademik. Sekulićeva je bila prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.[a] Biografija Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo, varoški kapetan[1] i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije.[2] Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.[3] Položila je 1898. godine ispit za građanske škole iz francuskog jezika i književnosti. Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912)[4] i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.[5] Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.[6] Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.[7] Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) — putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) — roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1-3 (1941) — eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DERI TIBOR LJUBAV - Pripovetke Gradska narodna biblioteka `ŽARKO ZRENJENIN` Z r e nj a n i n TIBOR DERI (1894-1977), znameniti mađarski pisac, evropskog ranga. Romani `Nedovršena rečenica`, `Niki`, `Jednouhi`, `Imaginarna reportaža s jednog američkog pop-festivala`, `I ljubav...` postali su klasična dela mađarske književnosti !!!!!! ........................................................... Izbor, prevod s mađarskog i pogovor SAVA BABIĆ P R I P O V E T K E 1O pripovedaka Devojka iz Praga Teokrit u Novoj Pešti Portugalska princeza Poseta Ljubav Klackalica Kapriči 1. Crv-brašnar 2. Odlučni lav 3. Mr. Džo Smit beži Jedno prepiodne u Balatonu Tibor Deri (Tibor Dery, 1894–1977) znatan deo svog života provodi po zatvorima i u emigraciji. U progonstvu, u koje odlazi posle komune 1919, živi neko vreme i u Dalmaciji. Prvim novelama i ekspresionističkim stihovima javlja se posle Prvog svetskog rata, a svoje prvo značajno delo Nedovršena rečenica, snažnu sliku komunističkog pokreta i građanskih intelektualnih krugova između dva svetska rata, objavljuje tridesetih godina. Po povratku u domovinu, posle oslobođenja; stvara punim poletom. Pripovetka Podzemne igre je veličanstveni dokumenat o opsadi Budimpešte, odnosno o iskrenom otkrivanju karaktera pod izvanrednim prilikama. Uskoro se pojavljuje i njegov drugi veliki roman Odgovor u kojem, kroz sudbinu slavnog naučnika, slika Mađarsku između dva svetska rata. Deri se sve manje slaže sa Rakošijevim režimom i početkom pedesetih godina gotovo ne piše, no zato u pokretu, nastalom u krugu Petöfi (Petefi), koji igra znatnu ulogu u kritici Rakošijeve birokratske diktature, uzima veoma vidno učešće. U tom periodu piše svoje malo remek-delo Niki, u kome prikazuje nečovečan, pseudorevolucionaran, na strahu i sili zasnovan režim koji je neminovno morao dovesti do događaja 1956. godine. Uz Nedovršenu rečenicu ovaj mali roman je Derijev najveći međunarodni uspeh.