Spoljašnjost kao na fotografijama, na nekim stranicama fale coskici gde su numerisane stranice pa ne mogu da kazem da li su sve na br. deluje da jesu. Neke stranice se odvojile od tabaka. Crkvenoslovenski Crkvenoslovenski jezik (crksl. славе́нскїй ѧ҆зы́къ; poznat i kao novocrkvenoslovenski jezik) je liturgijski jezik u slovenskim pravoslavnim crkvama. Crkvenoslovenski se počeo upotrebljavati nakon misija Ćirila i Metodija i sve do modernog doba je bio najvažniji slovenski književni jezik. Jezik u onom obliku u kojem je stvoren za vreme Ćirila i Metodija naziva se kanonski crkvenoslovenski jezik. Danas je u svim slovenskim pravoslavnim crkvama u upotrebi ruska redakcija crkvenoslovenskog jezika. Zbog nedostatka štamparija i turske okupacije balkanski narodi uvoze ruske bogoslužbene knjige koje su i danas u upotrebi. Do kraja 18. veka ruske knjige su zamenile „srbuljske“. Izgovor ruske redakcije crkvenoslovenskog varira, te se u SPC čita sa srpskim akcenatskim sistemom, u Makedoniji se jat izgovara kao e itd.[1] Zajednički crkveni jezik i zajednička azbuka u Makedonaca, Bugara, Srba i Rusa omogućili su lako prelaženje književnih i učenih dela iz jedne sredine u drugu, tako da se u znatnoj meri može govoriti o zajedničkoj književnosti. Tokom vremena jezici tih naroda razvijali su se divergentno, ali je jezik bogosluženja i književnosti ostajao u osnovi isti. Doduše, pojavile su se i u njemu izvesne razlike i u izgovoru, kao u srednjovekovnom latinskom u zapadnoevropskim zemljama, ali su se kod Slovena te razlike odrazile i u pisanju. Zamena izvesnih vokala drugima u živom govoru bila je praćena odgovarajućom zamenom slovnih znakova. Budući da same glasovne promene nisu bile svuda jednake to je stvorilo nekoliko tzv. redakcija crkvenoslovenskog (sada više ne staroslovenskog) jezika - makedonsku, rusku, bugarsku, srpsku. Tim intervencijama malog dometa nije oštećena uzajamna razumljivost tekstova niti je umanjena ogromna prednost prostranog kulturnog tržišta[2]. Miroslavljevo jevanđelje (12. vek) Razumljivost Priča o bogatašu i Lazaru iz Jevanđelja po Luki, glava 16-a Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jun 2013). Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji ga nisu posebno učili. Odstupanja srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od crkvenoslovenskog rasla su tokom vremena ali su u srednjem veku samo u ograničenoj meri smanjivala razumljivost. Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom snagom probila sebi put u zemljama gde je sakralni jezik bio latinski. Pozajmljenice iz ovog jezika nazivaju se crkvenoslovenizmi. Narodni jezik Ipak, postoji domen u kojem je narodni jezik bio široko zastupljen i u srednjovekovnoj pismenosti u srpskim zemljama. To su povelje vladara i magnata i drugi svetovni pravni dokumenti, takvi kao zakonici. Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi oko tumačenja. Uz to su ti tekstovi bili puni pojedinosti iz životne svakidašnjice koje se nisu mogle dobro iskazati crkvenim jezikom, siromašnim upravo u toj značenjskoj oblasti. Pravni tekstovi otkrivaju iznenađujuće razuđenu terminologiju pravnog, društvenog i privrednog života. Oblasti u kojima su dominirale reči domaćeg porekla i one u kojima su preovlađivale pozajmljenice bile su jasno razgraničene. Pravni izrazi, uključujući terminologiju feudalnog društvenog ustrojstva, bili su po pravilu slovenski, nasleđeni iz davnina ili nastali na srpskom tlu. Pozajmljenice iz grčkog gospodarile su u terminologiji crkvenog života, kontrastirajući tako s terminologijom same religije, dosledno slovenskom. U privrednom domenu bilo je, osim grčkih reči, i dosta romanskih, naročito među nazivima mera i monetarnih jedinica. Izrazit je i kontrast između trgovine, čiji je internacionalni karakter vidljiv i u terminologiji, i poljoprivrede, u kojoj osim domaćih gotovo i nije bilo drugih reči. U rudarstvu, kojim su se u ono vreme bavili naseljeni Nemci, tzv. Sasi, preovlađivali su nemački izrazi. U mnogim poveljama, naročito u darovnicama manastirima, nalazimo uvodne odeljke ispisane crkvenim jezikom, u kojima se biranim rečima izlaže i motiviše ktitorova intencija da učini bogougodno delo. O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada je reč o profanim temama. U stvari upotreba oba jezika u istom tekstu pokazuje da se oni nisu smatrali različitim jezicima, već funkcionalnim varijantama istog jezika. Često se događalo i da se reč ili oblik iz crkvenog jezika unese u kontekst narodnog jezika. Oko 1400. godine pravopisna norma u srpskim knjigama znatno je izmenjena u težnji da se arhaizira i približi grčkim uzorima. Iza tog nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska invazija. Pojava narodne književnosti Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo. U njegovim rukama nalazila se ne samo religijska književnost nego i erudicija, Članovi klera su se u svakodnevnoj bogoslužbenoj praksi služili crkvenim jezikom i bili su jedini koji su potpuno i neusiljeno vladali tim jezikom. To je učvršćivalo njihovu nadmoć na polju kulture i njihov snažan uticaj u društvu uopšte. Kad je reč o književnom jeziku, osnovnu orijentaciju kod Srba u srednjem veku davala je crkva . Pa ipak, u tom razdoblju se javila i književnost na narodnom jeziku. To su bili prevodi viteških romana, namenjeni zabavi feudalaca. Takva je lektira bila privlačnija za svoje čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine. Najzad, narodni jezik je bez sumnje bio izražajni medij usmene književnosti, za koju imamo dokaza da je u srednjem veku cvetala iako ne raspolažemo zapisanim tekstovima....

Spoljašnjost kao na fotografijama, neke stranice se odvojile od tabaka. Crkvenoslovenski jezik (crksl. славе́нскїй ѧ҆зы́къ; poznat i kao novocrkvenoslovenski jezik) je liturgijski jezik u slovenskim pravoslavnim crkvama. Crkvenoslovenski se počeo upotrebljavati nakon misija Ćirila i Metodija i sve do modernog doba je bio najvažniji slovenski književni jezik. Jezik u onom obliku u kojem je stvoren za vreme Ćirila i Metodija naziva se kanonski crkvenoslovenski jezik. Danas je u svim slovenskim pravoslavnim crkvama u upotrebi ruska redakcija crkvenoslovenskog jezika. Zbog nedostatka štamparija i turske okupacije balkanski narodi uvoze ruske bogoslužbene knjige koje su i danas u upotrebi. Do kraja 18. veka ruske knjige su zamenile „srbuljske“. Izgovor ruske redakcije crkvenoslovenskog varira, te se u SPC čita sa srpskim akcenatskim sistemom, u Makedoniji se jat izgovara kao e itd.[1] Zajednički crkveni jezik i zajednička azbuka u Makedonaca, Bugara, Srba i Rusa omogućili su lako prelaženje književnih i učenih dela iz jedne sredine u drugu, tako da se u znatnoj meri može govoriti o zajedničkoj književnosti. Tokom vremena jezici tih naroda razvijali su se divergentno, ali je jezik bogosluženja i književnosti ostajao u osnovi isti. Doduše, pojavile su se i u njemu izvesne razlike i u izgovoru, kao u srednjovekovnom latinskom u zapadnoevropskim zemljama, ali su se kod Slovena te razlike odrazile i u pisanju. Zamena izvesnih vokala drugima u živom govoru bila je praćena odgovarajućom zamenom slovnih znakova. Budući da same glasovne promene nisu bile svuda jednake to je stvorilo nekoliko tzv. redakcija crkvenoslovenskog (sada više ne staroslovenskog) jezika - makedonsku, rusku, bugarsku, srpsku. Tim intervencijama malog dometa nije oštećena uzajamna razumljivost tekstova niti je umanjena ogromna prednost prostranog kulturnog tržišta[2]. Miroslavljevo jevanđelje (12. vek) Razumljivost Priča o bogatašu i Lazaru iz Jevanđelja po Luki, glava 16-a Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jun 2013). Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji ga nisu posebno učili. Odstupanja srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od crkvenoslovenskog rasla su tokom vremena ali su u srednjem veku samo u ograničenoj meri smanjivala razumljivost. Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom snagom probila sebi put u zemljama gde je sakralni jezik bio latinski. Pozajmljenice iz ovog jezika nazivaju se crkvenoslovenizmi. Narodni jezik Ipak, postoji domen u kojem je narodni jezik bio široko zastupljen i u srednjovekovnoj pismenosti u srpskim zemljama. To su povelje vladara i magnata i drugi svetovni pravni dokumenti, takvi kao zakonici. Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi oko tumačenja. Uz to su ti tekstovi bili puni pojedinosti iz životne svakidašnjice koje se nisu mogle dobro iskazati crkvenim jezikom, siromašnim upravo u toj značenjskoj oblasti. Pravni tekstovi otkrivaju iznenađujuće razuđenu terminologiju pravnog, društvenog i privrednog života. Oblasti u kojima su dominirale reči domaćeg porekla i one u kojima su preovlađivale pozajmljenice bile su jasno razgraničene. Pravni izrazi, uključujući terminologiju feudalnog društvenog ustrojstva, bili su po pravilu slovenski, nasleđeni iz davnina ili nastali na srpskom tlu. Pozajmljenice iz grčkog gospodarile su u terminologiji crkvenog života, kontrastirajući tako s terminologijom same religije, dosledno slovenskom. U privrednom domenu bilo je, osim grčkih reči, i dosta romanskih, naročito među nazivima mera i monetarnih jedinica. Izrazit je i kontrast između trgovine, čiji je internacionalni karakter vidljiv i u terminologiji, i poljoprivrede, u kojoj osim domaćih gotovo i nije bilo drugih reči. U rudarstvu, kojim su se u ono vreme bavili naseljeni Nemci, tzv. Sasi, preovlađivali su nemački izrazi. U mnogim poveljama, naročito u darovnicama manastirima, nalazimo uvodne odeljke ispisane crkvenim jezikom, u kojima se biranim rečima izlaže i motiviše ktitorova intencija da učini bogougodno delo. O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada je reč o profanim temama. U stvari upotreba oba jezika u istom tekstu pokazuje da se oni nisu smatrali različitim jezicima, već funkcionalnim varijantama istog jezika. Često se događalo i da se reč ili oblik iz crkvenog jezika unese u kontekst narodnog jezika. Oko 1400. godine pravopisna norma u srpskim knjigama znatno je izmenjena u težnji da se arhaizira i približi grčkim uzorima. Iza tog nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska invazija. Pojava narodne književnosti Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo. U njegovim rukama nalazila se ne samo religijska književnost nego i erudicija, Članovi klera su se u svakodnevnoj bogoslužbenoj praksi služili crkvenim jezikom i bili su jedini koji su potpuno i neusiljeno vladali tim jezikom. To je učvršćivalo njihovu nadmoć na polju kulture i njihov snažan uticaj u društvu uopšte. Kad je reč o književnom jeziku, osnovnu orijentaciju kod Srba u srednjem veku davala je crkva . Pa ipak, u tom razdoblju se javila i književnost na narodnom jeziku. To su bili prevodi viteških romana, namenjeni zabavi feudalaca. Takva je lektira bila privlačnija za svoje čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine. Najzad, narodni jezik je bez sumnje bio izražajni medij usmene književnosti, za koju imamo dokaza da je u srednjem veku cvetala iako ne raspolažemo zapisanim tekstovima....

Prvo izdanje prve knjige priča Milete Jakšića iz 1900. Izuzetno retko u ponudi. Nedostaju korice. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Jakšić, Mileta Naslov Priče / Mileta Jakšić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1900 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Paher i Kisić, 1900 Fizički opis 83 str. : slika autora ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ15 Mileta Jakšić rođen je 29. marta 1863. godine u banatskom selu Srpska Crnja u svešteničkoj porodici: i deda Dionisije i otac Jovan bili su sveštenici, pa je i Mileti bio određen isti poziv. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, da bi školovanje nastavio, 1880. godine, na Velikoj srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. U Osijeku završava osmi razred gimnazije, 1889, i sledeće godine upisuje Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, koju završava 1893. godine. Školovanje će nastaviti na Filozofskom fakultetu u Beču, ali ubrzo, zbog teške materijalne situacije, biva prinuđen da studije napusti. Mileta Jakšić je prvo bio nastavnik srpskog jezika i istorije u monaškoj školi u Hopovu (do 1896. godine), da bi kasnije, kada je škola zatvorena, dobio posao kao konzistorijski beležnik u Temišvaru (1901–1903). Godine 1904. vraća se u rodnu Crnju, gde je nasledio očevu parohiju. Skupljajući priloge za srpski Crveni krst za vreme balkanski ratova, Mileta Jakšić je, 1915. godine, osuđen na zatvorsku kaznu. Posle Prvog svetskog rata napušta svešteničku službu i radi, prvo, u Novom Sadu, u Biblioteci Matice srpske, a potom, od 1922, u Beogradu u Ministarstvu socijalne politike. Sa ovog položaja je penzionisan, sledeće godine, zbog bolesti. Do smrti je, povučeno, živeo u Beogradu. Mileta Jakšić umro je u Beogradu 8. novembra 1935. godine. Sahranjen je na Novom groblju pored svog strica, Đure Jakšića, znamenitog srpskog pisca. Književno stvaralaštvo Milete Jakšića Mileta Jakšić, srpski pesnik i pripovedač, pripada onom redu naših književnika koje je srpska književna istorija u velikoj meri, ali sasvim neopravdano, zanemarila. Deo odgovornosti za to pripada svakako i književnom kritičaru Ljubomiru Nediću i njegovoj izuzetno nepovoljnoj oceni prve zbirke Jakšićevih pesama. I kasniji proučavaoci srpske književnosti i književni istoričari zapostavljaju ovog pisca, pa i do danas ostaje nedovoljno proučen njegov doprinos razvoju srpske moderne. Književnošću je Mileta Jakšić počeo da se bavi već u gimnaziji, kada i objavljuje svoje prve pesme i priče u Zmajevom časopisu Neven. Prva njegova pesma nosi naziv Evo nam proleća (1884), a prva priča – Zvonce (1886). Prvu zbirku pesama objavio je u 1886. u Velikoj Kikindi, a prvu zbirku priča 1900. u Mostaru. Pored poezije, koja je uglavnom poezija prirode, u kojoj dominiraju parnasovski i simbolistički motivi (Pesme, Velika tišina), Mileta Jakšić je pisao i prozu. Napisao je nekoliko zbirki pripovedaka (Mirna vremena, Nečista kuća) ali i jedan autobiografski roman (Roman usamljenog čoveka) i jednu dramu, Urok, objavljenu prvi put tek 2010. godine. Tokom života Mileta Jakšić sarađivao je sa poznatim srpskim književnim časopisima, kao što su: Neven, Javor, Stražilovo, Otadžbina, Bosanska vila, Delo, Ženski svet, Brankovo kolo. Mirna vremena (1935) Ukoliko za Jakšićevo pesništvo možemo reći da je zanemareno, to utoliko više važi za njegovo prozno delo. Jedno je osnovno stanje koje u svojoj zbirci pripovedaka Mirna vremena kod svojih junaka opisuje Jakšić – strah. Bojazan u različitim stepenima, od slabe uznemirenosti i nespokojstva, preko neobjašnjive, nerazumljive teskobe i potištenosti, do velikog, gotovo parališućeg straha, potresa sve njegove junake. Ponekad će se njegovi junaci plašiti zlih, mističnih, onostranih sila – đavola i veštica, ponekad mnogo realnijih opasnosti – razbojnika ili bolesti, a ponekad jednostavno drugih, nepoznatih ljudi i različitih društvenih situacija. A upravo ta do kraja nedokučiva duševna uznemirenost, proizvod otuđenosti, predstavlja osnovno osećanje modernog čoveka. Posve je moderan i postupak kojim Jakšić predočava psihološka stanja svojih junaka, jer se u više navrata skoro sasvim gubi razlika između glasa junaka i glasa pripovedača. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

DE GUŠTERIBUS, EPISTOLARNI ESEJ ili ESEJ Edicija: TABAK, Beograd Izdavači: Bogdan Bogdanović, Miodrag Darmićanin Godina izdanja: 1986 Korice: Miro Glavurić Povez: meki Broj stranica: 16 Ediciju Tabak pokrenuo je sredinom osamdesetih godina prošlog veka Miodrag Dramićanin, vlasnik kultne knjižare „Bata“ koja se nalazila u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Svaka knjiga imala je tačno 16 strana (jedan štamparski tabak), a osim Kalajićevog „Codexa Solarnog reda“, objavljene su još i sledeće sveske „Siv“ (Milan Oklopdžić), „Sekualni život kamila“ (Zvezdana Popović), „Pejsaži dubokog života“ (Žan-Luj Žak), „De gušteribus“ (Bogdan Bogdanović i Rada Iveković) i dr. Ilustracije na koricama delo su slikara Mira Glavurtića. Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 – Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta, graditelj, umetnik i filozof, profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu, Jasenovcu, Garavicama, Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača. Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga – kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Mada je kršten još kao dete, njegovi posmrtni ostaci kremirani su u Beču, dok je urna sa pepelom smeštena na Jevrejsko groblje u Beogradu. Posmrtni ostaci njegove supruge Ksenije, koja je preminula 2017. godine, nalaze se na istom mestu. Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su: Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951–1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952–1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959–1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959–1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960–1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960–1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804–1815, 1876–1878, 1912, 1914–1918, 1941–1945), Knjaževac, 1961–1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969–1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969–1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970–1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971–1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972–1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića - Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eseji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5. Spomen obeležje „Kameni cvet“ u Jasenovcu Spomenik palim borcima revolucije, Vlasotince. Spomen-park Revolucije, Leskovac Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep Slobodište, Kruševac Povratak grifona Krug na četiri ćoška Postmoderna IVEKOVIĆ, Rada, filozofkinja i književnica (Zagreb, 18. XII. 1945). Kći Mladena, političara. U Zagrebu maturirala 1964. te diplomirala indologiju i anglistiku 1969. Polazila poslijediplomski studij na Odsjeku za budističke studije Sveučilišta u New Delhiju 1970–72. i 1972. doktorirala iz filozofije tezom The Problem of the »Soul« in Pali Buddhism (Supported by Evidence from Sutta-pitaka and the Milindapanka) – A Critical and Comparative Study. God. 1987. boravila u Indiji učeći sanskrt na Sveučilištu u Varanasiju. Na zagrebačkom Filozofskom fakultetu predavala je azijsku i indijsku filozofiju, kao znanstvena suradnica 1982–84, docentica 1984–88. te izvanredna profesorica 1988–92. Od 1991. predaje komparativnu i indijsku filozofiju na Université de Paris-VIII (Saint-Denis). Kao gostujuća profesorica predavala na University of Philadelphia, John Hopkins University (Washington), na sveučilištima u Grazu i Sarajevu te u zagrebačkom Centru za ženske studije. U indološkim i filozofskim radovima bavi se problemom sepstva i apsoluta u ranom budizmu (Rana buddhistička misao), indijskom etikom i estetikom, brahmanističkom ortodoksnom filozofijom i određenjem budizma u odnosu na brahmansku socijalnu strukturu, usporedbom vedskoga i tantričkoga tijeka indijske misli (Druga Indija) te suvremenom indijskom filozofijom i srodnim disciplinama (Indija – fragmenti osamdesetih). Razmatrajući i aspekte zapadne postmoderne filozofije (G. Vattimo, J. F. Lyotard, P. Sloterdijk), inovativno je istraživala strukturalne i metodološke srodnosti između indijske intelektualne tradicije i zapadne meke (slabe) misli (vrijeme indijske tradicije i povijest u postmodernoj, pomičnost obzora izbavljenja u indijskoj filozofiji, prazno mjesto drugoga/druge u postmodernoj misli), a pisala je i o kastinskom sustavu, indijskim vjerskim pokretima, filozofiji filma G. Deleuzea, suvremenoj indijskoj anglofonoj književnosti (S. Rushdie, V. S. Naipaul, N. Chaudhury) te kazališnoj adaptaciji Mahābhārate u režiji P. Brooka. U studijama s područja feminističke teorije propituje aspekte tzv. ženske problematike (ženska prava i položaj žene unutar pojedinih političkih sustava, žene u ratu, pitanja ženskoga identiteta). Od 1991. intenzivnije se bavi balkanskom problematikom; uzroke konflikta na prostoru bivše Jugoslavije analizira s feminističkoga stajališta smatrajući nacionalne razlike posljedicom rodnih. Uz filozofske studije i književne eseje (Benares. Esej iz Indije), objavila je roman ženske problematike Sporost–oporost. Surađivala u periodicima Gledišta (Beograd 1976), Forum (1977), Naše teme (1977, 1982–83), Odjek (1977), Kulturni radnik (1978, 1982–83), Marksistička misao (1978), Dometi (1979), Filozofska istraživanja (1985–88, 1990), Republika (1985), Gordogan (1986), Kulture Istoka (Beograd 1986), Synthesis philosophica (1986), Most (1990), Confluences-Méditerranée (Pariz 1993, 1999), Hypatia. A Journal of Feminist Philosophy (Bloomington, Indiana, 1993, 2000), Belgrade Circle Journal (1994), République des lettres (Pariz 1994, 1996, 1998), Issues in Contemporary Culture and Aesthetics (Maastricht 1997), Treća (1998), Identities. Journal for Politics, Gender and Culture (Skoplje 2001) i zbornicima Žena i društvo – kultiviranje dijaloga (Zagreb 1987), Postmoderna. Nova epoha ili zabluda (Zagreb 1988), Sudesika. Festschrift Bhikkhu Nanajivako (Zagreb 1997), Žena i politika mira (Zagreb 1997), Trava od srca. Hrvatske Indije II (Zagreb 2000). Izabrala je tekstove te napisala pogovor, napomene i glosarij antologije Počeci indijske misli (Beograd 1981). Uredila je zbornike Studije o ženi i ženski pokret (Beograd 1981), Europe – Inde – Postmodernité. Pensée orientale et pensée occidentale (s J. Poulainom, Pariz 1993), La Croatie depuis l’effondrement de la Yugoslavie (Pariz 1994), Hommage à Sarajevo, Destruction de l’image/image de la destruction (s Dunjom Blažević, Pariz 1997), Otherhood and Nation (s Nadom Pagnon, Ljubljana 1998), Guérir de la guerre et juger la paix (s J. Poulainom, Pariz 2000). DJELA: Rana buddhistička misao. Sarajevo 1977. — Indijska i iranska etika (suautor Č. Veljačić). Sarajevo 1980. — Pregled indijske filozofije. Zagreb 1981. — Druga Indija. Zagreb 1982. — De Gušteribus (suautor B. Bogdanović). Beograd 1985. — EEJI. Epistolarni eseji (suautor B. Bogdanović). Beograd 1986. — Sporost–oporost. Zagreb 1988. — Indija – fragmenti osamdesetih. Filozofija i srodne discipline. Zagreb 1989. — Benares. Esej iz Indije. Zagreb 1990 (njem. prijevod Graz—Wien 1993; franc. prijevod Paris 2001). — Orients, critique de la raison postmoderne. Essais. Paris 1992. — Briefe von Frauen über Krieg und Nationalismus (suautorica). Frankfurt 1993. — Jugoslawischer Salat. Graz 1993. — Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (suautorica). Beograd 1994. — La balcanizzazione della ragione. Roma 1995. — Le Sexe de la philosophie. Essai sur Jean François Lyotard et le féminin. Paris 1997. — L’Autopsie Yougoslave. Paris 1999 (tal. prijevod Autopsia dei Balcani. Milano 1999; njem. prijevod Autopsie des Balkans. Graz 2001). Miro Glavurtić (Kotor, 1932) je crnogorski slikar i pisac Miro Glavurtić je slikar i pisac rođen u Kotoru, Crna Gora 1932. godine. Završio je Šumarski fakultet u Beogradu ali se bavio slikarstvom i spisateljstvom. Bio je član i teoretičar umetničke grupe Mediala kojoj su pripadali Šejka, Vuković, Olja Ivanjicki, Milić Stanković (Milić od Mačve), Milovan Vidak i Ljuba Popović. Bio je urednik titogradskog (podgoričkog) lista „Ovdje“ i saradnik više listova i časopisa kao što su: Vidici, Delo, Savremenik, Književne novine i Politika. Bavi se problemima savremene umetnosti kako književnošću tako i likovnom umetnošću. Njegova platna prikazuju nadrealni svet okružen neizvesnošću. Od 1992. živi u Hrvatskoj. Bibliografija Glad, Matica Srpska, Novi Sad (1964) Zvekir, Prosveta, Beograd (1969) Satana, M. Glavurtić, Beograd (1978) Psine, Zapis, Beograd (1982) Pakao, M. Glavurtić, Beograd (1986) Satana u savremenom čoveku i svetu, Ihtus, Beograd (1996) Romski car, Otkrovenje, Beograd (2011) KC (N)

odlično očuvano za svoje godine Silvije Strahimir Kranjčević: Izabrane pjesme Izabrane pjesme su objavljene 1898. u izdanju Matice hrvatske i Kranjčević je zbirkom prihvaćen kao prvo ime tadašnjeg hrvatskog pjesništva. Sadrži njegove antologijske dosege Moj dom, Zadnji Adam, Astrea te Uskočke elegije. Silvije Strahimir Kranjčević (Senj, 17. februar 1865 — Sarajevo, 29. oktobar 1908.) bio je hrvatski književnik. Sadržaj 1 Biografija 2 Društvene i književne prilike 3 Poezija 3.1 Bugarkinje 3.2 Izabrane pjesme 3.3 Trzaji 3.4 Pjesme 4 Ostala dela 5 Saradnja sa časopisima 6 Značaj 7 Vidi još 8 Literatura 9 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Kranjčević se rodio u Senju, od oca Spiridiona (1814—1885) i majke Marije (1832—1880). Njegovom ocu to je bio treći brak, a majci drugi, pa je Silvije imao polubrata Filipa i polusestru Otiliju. Nakon njega Spiridion i Marija dobili su još jednog sina, Spiridiona, i ćerku Ernestinu. Osnovnu školu (1871—1875) i gimnaziju (1875—1883) zvaršio je u Senju, ali je odbio da polaže ispit zrelosti zbog sukoba sa školskim vlastima. Zaslugom senjskog biskupa Jurja Posilovića odlazi u Rim, u Collegium Germanico-Hungaricum, na teološke studije. Već 1884. napušta Rim i vraća se u Hrvatsku, u Zagreb. Moli vlasti da mu dopuste polaganje ispita zrelosti u senjskoj gimnaziji, ali je odbijen. Uveliko objavljuje pesme i priče po časopisima, a prvu zbirku pesama Bugarkinje objavljuje 1885. Zahvaljujući Štrosmajerovim preporukama upisuje i završava učiteljski tečaj u Zagrebu. Radi kao učitelj u Mostaru, Livnu, Bijeljini i Sarajevu. Godine 1894. javljaju se prvi simptomi oboljenja bubrega. Objavljuje svoje stihove u mnogim hrvatskim i bosanskim časopisima, kao što su Nada, Vijenac, Pobratim, Prosvijeta, Lovor i drugi, a često anonimno objavljuje i kritičke radove. Moli vlasti da mu odobre službovanje u Hrvatskoj, ali ga odbijaju zbog političke nepodobnosti. Kranjčević sa suprugom Oženio se 1898. godine Grabrijelom Anom Kašaj (1876—1911) i sa njom otputovao u Zagreb i Beč, na Svetsku izložbu, a iste godine upoznaje i češkog naučnika i pesnika Adolfa Černija. Matica hrvatska objavljuje njegove Izabrane pjesme (1899), a jedan praški časopis objavljuje dve njegove pesme sledeće godine. Sa suprugom obilazi italijanske gradove Veneciju, Padovu i Veronu tokom 1901, a 1902. izlazi iz štampe i treća njegova zbirka Trzaji. Tokom 1904. unapređen je u zvanje profesora i postavljen za upravitelja trgovačke škole u Sarajevu. U Lajpcigu su prevedene i objavljene tri njegove pesme u okviru zbirke hrvatske lirike. Godine 1907. je u Hrvatskom narodnom kazalištu izvedena opera u tri čina Prvi grijeh za koju je tekst napisao Kranjčević. Sledeće godine je časopis Behar posvetio ceo jedan broj dvadesetpetogodišnjici njegovog književnog rada, a poljski profesor slavistike Tadeus Grabovski objavio je opsežnu monografiju o Kranjčeviću. Njegovo zdravstveno stanje je sve lošije i pored više operacija. Umire 1908. godine u Sarajevu, a sahranjen je na sarajevskom groblju Koševo. Sahrani su, pored rodbine, prisustvovali i predstavnici gradskih i školskih vlasti, crkve, književnici, između ostalih i Antun Gustav Matoš, i veliki broj Sarajlija. Sa suprugom Anom Kranjčević je imao samo jednu ćerku, Ivanu Višnju, koja je tada imala četiri godine. Društvene i književne prilike[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Poezija[uredi | uredi izvor] Bugarkinje[uredi | uredi izvor] Prva Kranjčevićeva pesnička zbirka Bugarkinje objavljena je 1885. godine u Senju, s posvetom Augustu Šenoi, jednom od najznačajnijih hrvatskih pisaca. Zbirka je ispunjena rodoljubivom tematikom. U njoj Kranjčević peva o svom narodu, o njegovoj gorkoj i teškoj sudbini koju nijedan drugi narod ne poznaje. Hrvatski narod kao da je proklet da se muči i da nikad ne pronađe svoju sreću i svoj mir. Ako je i bilo slobode ona je ostvarena samo u slavnoj prošlosti i pesniku služi da još jače istakne svoju ogorčenost zbog gubitka slobode. Pevajući o svom rodnom gradu pesnik ga naziva „leglom bune“ i izražava veru u srećniju i slobodniju budućnost za koju će se izboriti upravo potomci slavnih senjskih uskoka. I motiv žene obrađen je u Bugarkinjama sa stanovištva rodoljublja. Žena je predmet pesnikovog divljenja zato što je upravo ona ta koja će „dati plemeniti porod“, decu koja će izrasti u oslobodioce Hrvatske od tuđinske vlasti. Ljubav žene nije za pesnika samo ljubav prema muškarcu nego i ljubav za sve one koji trpe i snose tešku sudbinu, za braću po patnji. Izražava se i sažaljenje prema ženi čiji je muž u ratu i prema majci koja je u ratu izgubila tri sina, ali i odlučan stav da je bolja i časna smrt od kukavičkog bežanja i ropskog života. Pored rodoljubivih prisutni su i socijalni motivi, ali su i oni podređeni pesnikovom patriotskom osećanju. On veruje u rad i radnika koji jedini može da stvori bolji svet, ali za takav poduhvat mora da ima izgrađenu samosvest. Vrhunac Kranjčevićevih rodoljubivih težnji izražen je kroz veru u snagu poezije i stvaralaštva da menja svet i oslobađa potlačene. Poezija, pesma, izjednačena je sa pojmom slobode, jer pesma nastavlja da živi i nakon smrti pojedinca. I sam naziv zbirke je poetskog porekla, jer glagol „bugariti“ znači naricati, tužno pevati. U Bugarkinjama Kranjčević, pretežno sentimentalno-patetičnim tonom, bugari nad tužnom sudbinom svog naroda, ali izražava i stoički optimizam u pogledu njegove budućnosti. hrvatska knjizevnost poezija realizma realizam hrvatski pisci

GEBETBUCH.-Gerok, Karl.Palmblätter.molitvena knjiga *162*2020 Verlag: Stgt., Greiner & Pfeiffer, 1892.g Palmblätter Gerok, Karl und Illustrator: Paul lll. Thumann: Karl Gerok Stuttgart 1892 Erscheinungsdatum: 1892 Einband: Hardcover, Sprache: Deutsch,350 S.,Eigenschaften: Bildband/Illustrierte Ausgabe Zustand: Gut Karl Geroks PALMBLATTER mit Illustrationen von Paul Thumann, Anniversari Edition, erschien 1892 in Stuttgart bei Druck und Verlag von Greiner & Pfeiffer, Maße 11 1/4 `x 8 5/8` mit verziertem Umschlag und Rücken mit der Signatur von E & H Schussler. Leipzig und P. Schnorr, vergoldet alle Seitenränder, Moiré-Hintergründe, 350 Seiten, C + B-Abbildungen im Allgemeinen. Der Text ist in deutscher Sprache; Der Titel wird als wöchentlich übersetzt. Format> 31 x 22 cm, Gewicht 2150 Gramm,Illistriert von Paul Thumann mit dem Bildnis des Verfassers Beschreibung 100. Aufl. Jubiläums-Ausgabe. 28,5 x 21 cm. 6 Bl., 350 S. Mit Porträt-Frontispiz und vielen Textholzstichen. Graue OLwd. mit reicher Gold-, Farb- und Blindprägung und Goldschnitt von H. Koch, Stuttgart. Der dekorative Einbandentwurf von E. & H. Schüssler in Leipzig nach Peter Schnorr. Karl Friedrich Gerok, ab 1880 von Gerok, (auch Friedrich Karl von Gerok; * 30. Januar 1815 in Vaihingen an der Enz; † 14. Januar 1890 in Stuttgart) war ein deutscher Theologe und Lyriker. Palmblatter Karl Gerok Stuttgart 1892 MOLITVENA KNJIGA. - Gerok, Karl. Palmino lišće. Objavio Stgt., Greiner & Pfeiffer, 1892 PALMBLATTER Karla Geroka sa ilustracijama Paula Thumanna, Anniversari Edition objavljeno je 1892. godine u Stuttgartu u izdanju Druck und Verlag von Greiner & Pfeiffer dimenzija 11 1/4 `k 8 5/8` sa ukrašenim pokrivačem i kičmom sa potpisom E & H Schussler.Leipzig i P Schnorr, pozlaćene sve ivice stranica, pozadine moire, 350 stranica, c + b ilustracije u celini. Tekst je na nemačkom; naslov se prevodi kao Nedeljni list. format > 31 x 22. cm, težina 2150 .grama opis 100. godišnjica izdanja. 28,5 x 21 cm. 6 listova, 350 str. S portretnim prednjim dijelom i mnogim gravurama na drvetu u tekstu. Sivi OLwd. s bogatim zlatom, utiskivanjem u boji i slijepim rubovima H. ​​Koch, Stuttgart. Dekorativni dizajn naslovnice E. & H. Schüssler u Leipzigu po Peteru Schnorru.Karakteristike: ilustrirana knjiga / ilustrirano izdanje Karl Friedrich Gerok, iz 1880. von Gerok, (također Friedrich Karl von Gerok; rođen 30. januara 1815. u Vaihingen an der Enz, † 14. januara 1890. u Stuttgartu) bio je njemački teolog i pjesnik. description 100th anniversary edition. 28.5 x 21 cm. 6 sheets, 350 p. With portrait frontispiece and many wood engravings in the text. Gray OLwd. with rich gold, color and blind embossing and gilt edging by H. Koch, Stuttgart. The decorative binding design by E. & H. Schüssler in Leipzig after Peter Schnorr. PRAYER BOOK. - Gerok, Karl. Palm leaves. Published by Stgt., Greiner & Pfeiffer, 1892 PALMBLATTER by Karl Gerok with illustrations by Paul Thumann, Anniversary Edition was published 1892 in Stuttgart by Druck und Verlag von Greiner & Pfeiffer measuring 11 1/4` x 8 5/8` with decorated cover and spine signed E & H Schussler.Leipzig and P Schnorr, all page edges gilt, moire endpapers, 350 pages, b+w illustrations throughout. The text is in German; the title translates as Sunday Leaf. format> 31 x 22. cm, weight 2150 .grams, Features: illustrated book / illustrated edition Karl Friedrich Gerok, from 1880 von Gerok, (also Friedrich Karl von Gerok; born January 30, 1815 in Vaihingen an der Enz, † January 14, 1890 in Stuttgart) was a German theologian and poet. ++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++ šoping torba sa točkićima Kolica za pijacu i kupovinu Koliko puta Vam se desilo da Vam pukne kesa prilikom nošenja namirnica vraćajući se iz prodavnice? Previše namirnica u jednoj kesi ili slaba kesa... Međutim, odlazak u prodavnicu ili na pijacu možete sebi olakšati. Torba može da stoji uspravno - ima nožice Boje: crvena, plava i zelena praktični dizajn Dimenzije: 25 x 16 x 4 cm / 55 x 28 x 18cm Torba može da se pere/skida se sama torba sa nosača kolica Dva točkića. Oslonac. Zapremina torbe: 39 litara. Nosivost: max 20kg. Materijal: metal, najlon. Torba može da se pere. Širina: 37cm. Visina kolica: 95cm. Težina kolica : 2,24 kg Max. nosivost: 20 kg Br. točkova: 2., Oslonac za stajanje torbe u uspravnom položaju pri mirovanju-stajanju Gumirani točkovi. Vodonepropusna torba.

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su odvojene od knjižnog bloka i pričvršćene selotejpom. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Protić, Jovan Naslov Seoske fotografije / Jovan Protić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1900 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Izdavačka knjižarnica Pahera i Kisića, 1900 Fizički opis 141 str. ; 14 cm. PROTIĆ Jovan – dramski pisac (Tovariševo, Bačka, 7. II 1868 – Sarajevo, 22. XI 1926). Osnovnu školu je završio u Šidu, gimnaziju u Novom Sadu i Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Službovao je kao kapelan u Zemunu, pa kao administrator parohije u Krušedolu, a zatim je bio gimnazijski katiheta u Mostaru od 1898. do 1912. i u Sarajevu do smrti. Bio je jedan od glavnih organizatora tadašnjeg književnog života u Mostaru, pokretanja „Zore“ i „Male Biblioteke“, gde su uglavnom objavljeni i njegovi radovi: Sličice iz seoskog albuma (1894), Šareni šljunci (1899), Seoske fotografije (1900), Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Avramom Nestorovićem (1902), U Zavetrincima (1904), Iz seoskog albuma (1907), Perom i olovkom (1909), Neozbiljne stvari (1919), Uz dim duvana (1924). Sastavio je i dve sveske listova, u neku ruku zbornik naše humoristike. Od triju njegovih aktovki u SNP su izvedene dve: Guska (1904) i Janković Stojan (1909). BIBL: Male scene, Sarajevo, b. g.; Tri aktovke (Janković Stojan, Guska, Oče, oprosti mi), Novi Sad 1913. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Godišnjak Moskovskog umetničkog pozorišta Izdato 1946. Ruski jezik! Moskovski umjetnički teatar (ili MAT; ruski: Moskovskij Hudožestvennyj akademičeskij teatr (MHAT), Moskovskiy Hudojestvenny Akademicheskiy Teatr (MHAT) bila je kazališna družina u Moskvi. Osnovao ju je 1898. godine najznačajniji ruski kazališni praktičar Konstantin Stanislavski, zajedno s dramaturgom i redatelj Vladimir Nemirovich-Danchenko. Zamišljeno je kao mjesto naturalističkog kazališta, za razliku od melodrama koje su u to vrijeme bile dominantan oblik kazališta u Rusiji. Kazalište, prvo koje je redovito postavljalo predstave implementirajući sustav Stanislavskog, pokazalo se golemim utjecajem u glumačkom svijetu i u razvoju modernog američkog kazališta i drame. Službeno je preimenovano u Moskovsko umjetničko kazalište Gorki 1932. Godine 1987. kazalište se podijelilo u dvije trupe, Moskovski umjetnički teatar Čehov i Moskovski umjetnički teatar Gorki. Počeci Krajem 19. stoljeća i Stanislavski i Nemirovič-Dančenko željeli su reformirati rusko kazalište u umjetnost visoke kvalitete koja je bila dostupna široj javnosti. Krenuli su u stvaranje privatnog kazališta nad kojim su imali potpunu kontrolu (za razliku od pokušaja reforme kazališta Maly kojim je upravljala vlada, što je potez koji bi im dao daleko manje umjetničke slobode). Dana 22. lipnja 1897. njih dvojica prvi su se put srela na Slavjanskom bazaru na ručku koji je počeo u 14 sati i završio tek u 8 ujutro sljedećeg jutra.[1] Pokazalo se da su njihove razlike komplementarne i složili su se da početno dijele vlast nad kazalištem, pri čemu je Nemirovich bio zadužen za književne odluke, a Stanislavski za sve produkcijske odluke. Stanislavski je intervjuirao sve svoje glumce, uvjeravajući se da su vrijedni i predani, ali i talentirani. Natjerao ih je da mjesecima žive zajedno u zajedničkom domu kako bi potaknuli zajednicu i povjerenje, za koje je vjerovao da će podići kvalitetu njihovih nastupa. Sustav Stanislavskog, u kojem je obučavao glumce putem glumačkih studija koje je osnovao kao dio kazališta, postao je središnji dio svake produkcije koju je kazalište postavilo.[2] Sustav je imao veliki utjecaj na razvoj metode glume. Početni cilj Stanislavskog i Danchenka da imaju “otvoreno kazalište,” koje bi si svatko mogao priuštiti, brzo je uništen kada nisu mogli dobiti odgovarajuća sredstva od privatnih investitora, niti od Gradskog vijeća Moskve.[3] Povijest Prva sezona Kazališta uključivala je djela Alekseja Tolstoja (Car Fjodor Joanovič), Henrika Ibsena i Williama Shakespearea, ali tek kada je kazalište postavilo četiri glavna djela Antona Čehova, počevši s produkcijom Galeba 1898., sa Stanislavskim u uloga Trigorina, da je kazalište postiglo slavu.[potreban citat] Nakon Čehovljeve smrti 1904., kazalište je doživjelo veliku promjenu; Čehov je zamislio kolegu dramaturga i prijatelja Maxima Gorkog kao svog nasljednika na mjestu vodećeg dramaturga Kazališta, ali reakcija Nemiroviča i Stanislavskog na njegovu dramu Summerfolk nije bila entuzijastična, zbog čega je Gorki otišao. Sa sobom je poveo Savu Morozova, jednog od glavnih investitora kazališta u to vrijeme.[4] Sada u teškoj situaciji, kazalište je odlučilo prihvatiti pozive za odlazak na međunarodnu turneju 1906., koja je započela u Berlinu i uključivala Dresden, Frankfurt, Prag i Beč. Turneja je bila veliki uspjeh, te je kazalište steklo međunarodno priznanje. Međutim, iznenadna promjena u sudbini nije potpuno ugušila unutarnje razmirice u tvrtki; Stanislavski je imenovao prijatelje u upravu kazališta bez konzultacija s Nemirovichem i otvorio studije pri kazalištu gdje je počeo implementirati svoj glumački sustav, cementirajući Nemirovicheve strahove da kazalište postaje samo produžetak vlastitih ideja i rada Stanislavskog. Napetost između njih dvojice navela je Stanislavskog da napusti svoje dužnosti člana odbora i prepusti svu svoju moć nad političkim odlukama.[5] Kazalište je nastavilo napredovati nakon Listopadske revolucije 1917. i bilo je jedno od vodećih državno podržanih kazališta u Sovjetskom Savezu, s opsežnim repertoarom vodećih ruskih i zapadnih dramatičara. Iako ga je nekoliko revolucionarnih skupina vidjelo kao irelevantnu oznaku predrevolucionarne kulture, kazalište je isprva dobilo potporu od strane Vladimira Lenjina, čestog pokrovitelja Umjetničkog kazališta. Mihail Bulgakov napisao je nekoliko drama za MAT i nemilosrdno satirizirao organizaciju u svom Kazališnom romanu. Ondje se tijekom 1920-ih izvodio i Zalazak sunca Isaaca Babela. Značajan broj glumaca Moskovskog umjetničkog kazališta dobio je prestižnu titulu Narodnog umjetnika SSSR-a. Mnogi glumci postali su nacionalni poznati i cijenjeni zahvaljujući svojim filmskim ulogama. Međutim, tijekom građanskog rata mnogi su kazališni glumci bili odsječeni od Moskve, a potpora koju je kazalište dobivalo od vlade smanjena je pod Lenjinovom novom ekonomskom politikom. Subvencije na koje se oslanjalo povučene su i kazalište je bilo prisiljeno preživjeti od vlastite dobiti. Do 1923. MAT je iznosio 25 000 dolara dug.[potreban citat] Krajem tridesetih godina kazalište doživljava daljnje udare. Infarkt Stanislavskog na pozornici tijekom produkcije Tri sestre 1928. doveo je do gotovo potpunog povlačenja iz kazališta, dok je staljinistička klima počela potiskivati umjetnički izraz i sve više kontrolirati što se može izvoditi. Vlada je imenovala `crvenog direktora` u upravu kako bi osigurala da aktivnosti MAT-a nisu kontrarevolucionarne i da služe komunističkoj stvari. Kako je Rusija započela razdoblje brze industrijalizacije, tako je i MAT bio potaknut da poveća proizvodnju nauštrb kvalitete, sa sve više i više na brzinu proizvedenih predstava koje su rasle svake sezone. Predstave su morale biti službeno odobrene, a umjetnički integritet Kazališta počeo je opadati.[potreban citat] Kazalište je službeno preimenovano u Moskovsko umjetničko kazalište Gorki 1932. godine.[6] Očajnički želeći da ne izgubi potporu, Stanislavski je pokušao umiriti Staljina prihvaćajući njegova politička ograničenja na ono što se može izvoditi, zadržavajući svoju odanost naturalističkom kazalištu. Kao rezultat toga, inkarnacija Moskovskog umjetničkog kazališta sredinom 20. stoljeća stilski se zaokrenula prema socrealizmu, što će utjecati na njegove produkcije desetljećima.[potreban citat] Tek u jesen 1970. Oleg Jefremov, glumac, producent i bivši student Moskovskog umjetničkog kazališnog studija koji je želio da Rusija ponovno bude glavni konkurent u kazališnom svijetu, preuzeo je kontrolu nad kazalištem i započeo reformu to. Kad je stigao da ga spasi, društvo je činilo samo 150 glumaca, od kojih su mnogi bili izvan prakse. Jefremov je počeo vraćati tradiciju Stanislavskog, uključujući naglašavanje važnosti studija i sustava, kao i intervjuiranje svakog pojedinog kandidata s posebnim naglaskom i pozornošću na radnu etiku.[7] Godine 1987. kazalište se podijelilo u dvije trupe: Moskovski umjetnički teatar Čehov (umjetnički voditelj Oleg Jefremov) i Moskovski umjetnički teatar Gorki (umjetnička voditeljica Tatjana Doronina).

Izdanje socijalističke knjižare 1911 Retko izdanje Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, biznismen i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Marksom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Marksom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Marskove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Marksove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna. Biografija[uredi | uredi izvor] Fridrih Engels 1840. godine Engels je rođen 28. novembra 1820. u mestu Barmen (zapadno od Kelna).[8] Poreklom je bio iz izrazito religiozne (pa je tako i odgojen) i bogate trgovačke porodice. Gimnaziju je završio u rodnom mestu,[9] nakon čega je otišao u Bremen 1838. godine, gde se posvetio trgovini.[10][11] Humanističke i slobodarske ideje u Nemačkoj krče put i ostavljaju dubok trag na njemu. Engels je tada štampao prve pesme, feljtone i kritičke prikaze o raznim nemačkim piscima u hamburškom časopisu Telegraf koje objavljuje pod pseudonimom Fridrih Osvald.[12][13] Korice knjige „Položaj radničke klase u Engleskoj“ Na njega naročito deluje Štrausovo delo Život Isusov. U jesen 1841. Engels je otišao u Berlin na odsluženje vojnog roka, gde se upoznaje s mladohegelijancima i postaje njihov oduševljeni pristalica. Krajem 1842. upoznaje se sa komunizmom. Ka komunizmu će se usmeriti u Engleskoj,[14] gde je radio (zahvaljujući očevim vezama) u preduzeću Erment i Engels.[15][16][17] Na putu za Mančester, Engels je posetio kancelariju Rajnskih novina i prvi put sreo Karla Marksa, a trajno prijateljstvo su uspostavili kasnije u Parizu, 28. avgusta 1844. u poznatom Režans kafeu, koje je u tom vremenu takođe bilo veliko sastajalište prominentnijih ljubitelja šaha.[18] Tokom boravka u Mančesteru, Engels je zapazio teške uslove rada britanskih radnika. Ova zapažanja, uz iskustvo koje je imao radeći u očevoj firmi, su činila osnovu za njegovu prvu knjigu Položaj radničke klase u Engleskoj 1844. Dok je pisao knjigu, Engels je nastavio svoje angažovanje u novinarstvu i politici. Posetio je neke članove engleskog radničkog i čartističkog pokreta i pisao za nekoliko novina, uključujući Nortern Star, Nju Moral Vorld Roberta Ovena i Demokratik rivju.[19][20] Nakon boravka u Engleskoj, Engels je 1844. odlučio da se vrati u Nemačku. Dok je putovao za Nemačku, zaustavio se u Parizu da bi sreo Karla Marksa, sa kim se ranije dopisivao. Engels je na kraju ostao u Parizu da bi pomogao Marksu da napiše Svetu porodicu, koja je bila napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer. Engelsov najraniji doprinos Marksovom radu je bilo pisanje za novine Deutsch-französische Jahrbücher, koje su uređivali Marks i Arnold Ruge. Korice knjige „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ U razdoblju od 1845. do 1849. godine Engels se najviše zadržava u Briselu (kuda je Marks morao emigrirati iz Pariza) i Parizu te s Marksom osniva komunističke dopsiničke komitete i agitira među radnicima šireći socijalističke ideje. Kapital Nakon izbijanja revolucije u Nemačkoj (1848) Engels se vraća u domovinu, gde zajedno sa Karlom Marksom stoji na krajnje levom krilu revolucionarnih snaga i učestvuje u osnivanju lista Nove rajnske novine. U njemu iznosi niz uvredljivih opaski na račun raznih slovenskih naroda (koje smatra kontrarevolucionarnim), predviđa njihov nestanak i to predstavlja kao „korak napred“.[21] Gušenjem revolucije, kao i prestankom izlaženja Novih rajnskih novina 19. maja 1849. Engels se pridružuje ustanku u Falačkoj i kao ađutant vilihovskog dobrovoljačkog odreda, nakon sloma ustanka i revolucije, emigrira u Švajcarsku, a odatle u London.[22] Posle propasti revolucije dolazi do sukoba u nemačkom komunističkom pokretu u kojem Engels i Marks izvlače deblji kraj. Marks se odlučio završiti ekonomske studije, a Engels je ponovo počeo raditi u preduzeću svog oca u Mančesteru i materijalno pomagati Marksa kako bi ovaj mogao završiti svoju knjigu Kapital. Kako je Marks početkom 1850-ih još uvek slabo vladao engleskim jezikom, Engels je za njega pisao članke za časopis Njujork Tribjun, a kasnije (1857—1858) pomaže mu i u saradnji sa jednom američkom enciklopedijom. Engels je boravak u Mančesteru iskoristio i za učenje prirodnih i društvenih znanosti. Krajem 1870. godine Engels se definitivno preselio u London i odmah se uključio u rad Internacionale (čiji je jedan od osnivača) i postao član njenog Generalnog saveta. U okviru Internacionale bio je oštar kritičar anarhiste Bakunjina i tražio je da se on isključi iz te organizacije. Nakon Marksove smrti 1883. godine Engels je intenzivno radio na izdanju druge i treće knjige Kapitala. Drugu knjigu je završio 1884, a treću 1894. godine. Preminuo je 5. avgusta 1895. godine u Londonu. Marksizam komunizam karl marks marx

kao na slikama extra retko Psiho-fiziološka studija Beograd 1905. Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), srpski pisac, pesnik i sveštenik. Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[1] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[2] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj Gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[3] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku,[4] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev. U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Srpska književnost XVIII veka Uredi Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. Čovek vredan i istinski pobožan, on se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. tags: strahovi strah o strahu o strahovima fobija fobije ... psihologija jung frojd adler ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna I knjige malo ostecena, nista strasno. Rat i mir je neprevaziđeni klasik u kojem Tolstoj daje sliku ruskog društva u Napoleonovo doba i prati živote tri glavna junaka: Pjera Bezuhova, nezakonitog sina seoskog kneza, koji neočekivano dobija pozamašno nasledstvo i titulu; kneza Andreja Bolkonskog, koji napušta porodicu da bi se borio u ratu protiv Napoleona; i Nataše Rostove, prelepe i čarobne devojke koja za Tolstoja oličenje savršene žene. Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Poviest srednjeg vieka I.deo :od 375. god do 687.god (izd.1891.g) Franjo Valla Zagreb 1891.g ,History of the Middle Ages od selidbe naroda do Karlovića u Franačkoj; od 375. god do 687.god posle Krista, sa kartom toga razdoblja Sadržaj prvog dijela: Knjiga prva - Od selitbe naroda do Karlovića u Franačkoj - Provala Germanska (od god. 375. do god 687. posije Krista) sa kartom toga razdoblja Knjiga druga - Arapi i njihova provala u rimsko carstvo ( od g. 622. do 1058.) Knjiga treća - Slaveni ( od 500. godine pr. Krista do IX. vieka) Izdavač: Matica hrvatska, Zagreb 1891.g tvrd, naknadni knjižarski povez, strana XVIII.+ 334, 22cm,latinica ,karta u prilogu iz tog vremena,format:20,5 x 14 cm stanje: vrlo dobro.-nema nikakvih ispisivanja-pečat biblioteke-presvučen prednji rub korica impregniranom platnenom trakom-stranice skroz uredne i čiste sadržaj knjige pogledati na slikama STANJE KAO NA SLIKAMA iz sadržaja : ** knjiga I. -Provala Germanika od 395.g do 687.god -I.-Svijet rimski i barbarski na koncu IV.veka: ...novi način vladanja rimskog carstva-Hijerarhija građanska i vojnička,....Vjera krišćanska,..Život starih germana...,Postanak Germanske države-kraljevstvo-Staleži,...Vojska germanska i ratovanje sa Rimom- Huni -II.-Prva provala Germanika od 395.g do 687.god, Alarik,Radagais,Geizerik i Atila .....pre smrti Teodozija I., Teodozije deli carstvo(395.g), -Alarik i zapadni Goti od 395.-419.godine, ...,Burgundi osnivaju državu(413.g),a za njima i zapadni goti i Svevi(419.g), -Vandali osvajaju Afriku(431.g), -Atila i njegove vojne od 451.-453.g, Atila ide u Galiju, Geizerik zauzima Rim 455.g,..kraj zapadnog Rimskog carstva 476.g -III.-Druga provala Germanika , Franci,Istočni Goti, Langobardi i Anglo-Sasi od 455.g do 569.godine -Germanski barbari navaljuju po drugi put na Rim.,utemeljuju svoju državu -Klodvig od 481.-511.g, .....Teodorik veliki i kraljevstvo istočnih gota u Italiji od 493.-526.g, ....Langobardi od 563.-771.g, Anglo-Sasi i njihova kraljevstva od 455.-581.g -IV,-Carstvo Grčko od 395.g do 711.g, carevi istočni suzbijaju neko vreme osvajače germanske..,Arkadije, Teodosije II,Merecijan, Lav I., Zenon, Anastazije, Justin I...Ratovi protiv Persijanaca,........................carstvo duboko pada Konstant II.,Konstantin IV. i Justinijan II. od 641.g do 711.g -V.-Plodove germanske provale posabiraju Franci, veličina i padanje kuće merovejske od 561.g do 687.g, ......Običaji i uredbe germanske među pobeđenim narodima,...Barbari prema žiteljima carstva rimskog i prema carstvu,.....Baštinstvo feuda ** knjiga II. -Arapi i njihova provala u rimsko carstvo od 622.g do 1058.g -VI.-Muhamed i država Arapska od 622.g do732.g...prve Kalife...osvajanjeSirije, Persije i Egipta,...,promene u kalifatu nasledna dinastija Omajevića od 632.-640.g, o svajanje prednje Azije i Španjolske -VII.-Država se Arapska raspada u više delova od 755.g do 1058.g, ..kalifati Abasovići 750.g, ..., kalifat u Bagdadu 750.-1058.g,...padanje i raspadanje Bagdadsokg kalifata,......-prosveta Arapska ** knjiga III.-Slaveni od 500.g pre Krista do IX.veka -VIII.-Prvo doba Slavena od 500.g pre krista do 500.godine posle krista:...Slaveni se sele u Evropu..život i običaji.,..društveno i državno uređenje,...osveta,otmica,...vera i bogovi,mitologija,.....bogoštovlje i svetkovine -IX.-Prve Slavenske države od V. do IX.veka: Avari i Salveni - Česi -zelje u koje su se smestili Južni Slaveni : -Slovenci -Hrvati i Srbi -Bugarski Slaveni * * * Franjo Valla rodio se u Glini 2. prosinca 1850. od oca Josipa. Osnovnu školu završio je u Glini, gimnaziju u Zagrebu, gdje je maturirao 1868. Nakon mature pohađao je dvije godine bogosloviju u Nadbiskupskom sjemeništu u Zagrebu, poslije je otišao u Graz i tamo odslušao šest semestara (povijest, zemljopis, prirodni predmeti, klasična filologija i njemački jezik). Dekretom c.k. general-komande u Zagrebu imenovan je 1874. kandidatom za suplenta u Gornjoj realci u Rakovcu. Učiteljski ispit položio je 1875. Radio je kao profesor zemljopisa i povijesti najprije na Gornjoj realci u Rakovcu, zatim na Realnoj gimnaziji u Rakovcu i Karlovcu. Umirovljen je na svoj zahtjev 1905. Ipak, privremeno je reaktiviran i imenovan profesorom Realne gimnazije u Petrinji 1920. Ponovo je umirovljen 1924. Umro je u Zagrebu. 8. prosinca 1928. Autor je triju knjiga iz povijesti: *Poviest srednjega vieka (Zagreb, 1896.), * Poviest novoga vieka od god. 1453 do god. 1 789. (Zagreb, 1900.) i * Povjest francuske revolucije : ustavotvorna i zakonodavna skupština i konvenat (Karlovac, 1901.) Supruga Franje Valle zvala se Anastazija. U braku nisu imali djece. Stanovali su u Zagrebu, u Mesničkoj ul. 35. Anastazija Valla je umrla u Zagrebu 19. travnja 1944. POGLEDATI> https://www.kupindo.com/Antikvarne-knjige/32672393_POVIEST-SREDNJEG-VEKA-Franjo-Valla-1896-Poviest srednjega vieka (treći dio, drugi svezak) -od druge polovine XI.veka do 1453.godine https://www.kupindo.com/Antikvarne-knjige/35718891_POVJEST-SREDNJEG-VEKA-II-III-687-1453-g-FRANJO-VALLA POVJEST SREDNJEG VEKA II-III.687.-1453.g FRANJO VALLA 1893/1894.g

Kao na slikama Retko! 1941. Zagreb Ognjen Prica (1899-1941) je bio ljevičarski intelektualac, urednik Borbe, jedan od osnivača KPJ i Narodni heroj Jugoslavije. Po uspostavi NDH, streljan je od ustaša. Rođen je u službeničkoj porodici, 27. novembra 1899. godine, na Ilidži, današnja Bosna i Hercegovina. Osnovnu školu učio je u Visokom i Sarajevu, gde je 1918. godine završio i gimnaziju s odličnim uspehom. U gimnaziji je učio nemački, ruski, francuski i latinski jezik. Još u to vreme upoznaje se s delima Hegela, Marksa, Engelsa i Bebela i opredeljuje se za radnički pokret. U sedmom razredu gimnazije postao je član Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine. Partijski rad[uredi | uredi kod] To je bila najviša naša inteligencija: Miletić, Prica, Keršovani... Njih nije mogao bilo ko da zavede i od njih napravi neke poslušnike. Prica je, recimo, bio najveća teoretska glava naše Partije.[1] – Vlado Dapčević Borba, partijske novine koje je Prica od 1928. godine uređivao. Posle završetka gimnazije, Ognjen se upisuje na Filozofski fakultet u Zagrebu. U vreme stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, kao mladi student, deluje na liniji levice u socijaldemokratskom pokretu Hrvatske. Radi na stvaranju jedinstvenog jugoslovenskog radničkog pokreta, ujedinjenju socijaldemokratskih partija i stvaranju Komunističke partije Jugoslavije. Pošto je rukovodstvo Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije bilo protiv tog ujedinjenja, Ognjen s još nekim predstavnicima zagrebačkih socijaldemokratskih organizacija, 27. marta 1919. godine, objavljuje „Manifest opozicije“, pozivajući da se ide na kongres ujedinjenja zbog obrazovanja jedinstvene socijalističke partije jugoslavenskog proletarijata. Stvaranjem KPJ, 1919. godine, postaje njen član. Zbog revolucionarne aktivnosti, zagrebačka policija ga proteruje na pet godina u Sarajevo. Umesto u Sarajevo, on emigrira u Beč, a odakle odlazi u Prag, pa u Berlin, i ponovo u Beč. Tamo nastavlja da studira matematiku, fiziku i filozofiju, i da proučava Marksa, Engelsa, Lenjina, Plehanova, Kauckog. U Beču radi i u birou Balkanske komunističke federacije i surađuje u njenom listu „Balkanska federacija“. Krajem 1923. godine, Ognjen se vraća u Jugoslaviju. U Beogradu ga hapsi policija, posle čega je bio osuđen na mesec dana zatvora. Sledeće godine, posle završetka studija, dobio je mesto suplenta u Drugoj državnoj gimnaziji u Sarajevu, gde je naredne četiri godine predavao matematiku. Istovremeno radi na stvaranju partijskih organizacija, bori se protiv frakcija, surađuje u časopisu „Radnički pokret“, i 1928. godine postaje član Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Pošto je te godine, kao politički nepodoban za vladajući režim, otpušten iz službe, odlazi, po partijskoj direktivi, u Zagreb, gde živi polulegalno i postaje glavni urednik „Borbe“, organa KPJ. Robija[uredi | uredi kod] Politički zatvorenici u Sremskoj Mitrovici Posle zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine, „Borba“ je bila zabranjena, a Ognjen uhapšen. Posle tri meseca zatvora u Zagrebu, proteran je u Korenicu, zavičajno mesto njegovih roditelja, odakle je sproveden u Sarajevo, gde je sedam meseci proveo u zatvoru. Marta 1930. godine izveden je pred Državni sud za zaštitu države u Beogradu i osuđen na sedam godina robije i trajan gubitak časnih prava. Na robiji u sremskomitrovačkom zatvoru razvija bogatu marksističko-pedagošku aktivnost među političkim zatvorenicima. Surađuje u ilegalnom robijaškom časopisu ZB (Za boljševizaciju) i uči starogrčki, italijanski, španski jezik i esperanto, tako da se mogao služiti skoro svim evropskim jezicima. U zatvoru je napisao studije o Vargi i Talhajmeru, preveo Lenjinova dela „Materijalizam i empirokriticizam“ i „Imperijalizam kao najviši stepen kapitalizma“, zatim „Manifest komunističke partije“, Vitfogelovu „Istoriju građanskog društva“... Posle izlaska s robije, 1936. godine, Ognjen je ponovo interniran u Korenicu, a zatim je dobio odobrenje da se nastani u Zagrebu, ali s ograničenim pravom kretanja. Sukob na ljevici[uredi | uredi kod] Na početku to je bio još dobroćudan i mili čovjek, za koga znam od naše rane mladosti da je idealist, idealist naime u Marxovom predfojerbahovskom smislu, dijalektik, marksist, matematičar, površan malčice kao pravi mladi profesor, čovjek nevin i pošten, pozitivan i dosljedan, mladić na početku života, kome su ukrali sedam punih godina života, te je tako zakasnivši na onaj neobično brzi voz prve zrele mladosti, ponovno osvanuo u našem krugu kao čovjek malko umoran, duhom odsutan, više u trci za mladošću nego prisutan u stvarnim, političkim ili kulturnim razgovorima... A gle! Što se tu nagomilala jedna masa mračnog, moralno problematičnog materijala, u okviru jednog jedinog njegova članka.[2] – Miroslav Krleža u raspravi sa Ognjenom Pricom S Božidarom Adžijom uređivao je časopise: „Znanost i život“, „Kultura“, „Izraz“, „Književni savremenik“ i „Naše novine“. Objavio je, za potrebe radnika, „Rječnik stranih riječi“ i „Politički rječnik“, zatim više analiza i radova o savremenoj naučnoj i filozofskoj misli. Dosta njegovih radova ostalo je neobjavljeno, a mnogi rukopisi su izgubljeni. Posle Pete zemaljske konferencije KPJ, držao je predavanja iz dijalektičkog materijalizma na kursu koji je Centralni komitet KPJ obrazovao za visoke partijske rukovodioce. Kao član agitpropa CK Komunističke partije Hrvatske radio je na partijskim ideološko-političkim poslovima do hapšenja. Smrt u logoru[uredi | uredi kod] Glavni članak: Logor Kerestinec Logor Kerestinec Po nalogu Mačeka i Šubašića, Ognjen je, noću između 30. i 31. marta 1941, uhapšen zajedno s više komunističkih aktivista, naprednih intelektualaca i radnika, i zatvoren u zatvoru na Savskoj cesti. Posle stvaranja Nezavisne Države Hrvatske, predat je ustašama, koje su ga prebacile u logor Kerestinec i posle tromesečnog mučenja, zajedno s grupom revolucionara, streljale 9. jula 1941. godine, u Maksimirskoj šumi. Prilikom streljanja nije dozvolio da mu vežu oči, već je ustašama doviknuo: „Pucajte, vi ste banda ubojica!“ Za narodnog heroja proglašen je 26. jula 1945. godine.

Prvo izdanje knjige „Smrt Karađorđeva“ Pere Todorovića. Izuzetno retko u ponudi s omotom. Omot iskrzan i repariran (v. sliku). Knjiga očuvana, bez pisanja i pečata, kompletno. KC (L) Autor - osoba Todorović, Pera, 1852-1907 = Todorović, Pera, 1852-1907 Naslov Smrt Karađorđeva : istoriski roman iz nedavne prošlosti / [Pera Todorović] ; sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. S. Nikolajević, 1928 (Beograd : „Planeta“) Fizički opis XIV, 311 str., [1] list sa slikom autora ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 = Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 Zbirka Celokupna dela Pere Todorovića ; ǂknj. ǂ1 ISBN (Karton) Napomene Str.V-XIV: Predgovor / Dušan S. Nikolajević. Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1817 -- u literaturi Pera Todorović o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva” Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, pisao je o Karađorđu i to za vreme vladavine Obrenovića. To baš liči na Peru. Međutim kada je krajem 1903. godine u svome „Ogledalu” pisao o počivšem kralju Aleksandru Obrenoviću, već druga i treća sveska „Ogledala” bile su sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. Ne od strane Petra Karađorđevića, jer on u tom trenutku nije imao vlast, već verovatno od strane zaverenika i radikala. Da ne bih daleko odlutao od prvobitne teme (čemu sam sklon), neću pisati o tome ko je bio Pera Todorović, oni koji ovo ime čuju prvi put mogu da kliknu ovde i pročitaju kratku biografiju na srpskoj Vikipediji. Pišem „kratku”, jer Pera Todorović zaslužuje više od dvadesetak rečenica, koliko je obiman članak o njemu. Na kraju krajeva, postoje knjige o Peri, čitajte, život Pere Todorovića (1852-1907) nekome može biti inspiracija i nadahnuće, a u najgorem slučaju saznaćete mnogo toga interesantnog o ovom srpskom novinaru, piscu, političaru i jednom od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Šta je Pera Todorović rekao o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva“. U Zemunu, 11. februara 1904. godine Todorović piše: Još od detinjstva svoga, još iz doma očeva ja sam poneo pojam i osećanje da je Karađorđe nešto veliko, uzvišeno, sveto, uzdignuto visoko iznad obična života i običnih ljudi. Upravo, to je bio kao neki mit, neko božanstvo. Za moga detinjstva taj osećaj još je živeo u smederevskoj Jasenici, naročito kod starosedelaca. O izvesnim praznicima, pri paljenju zadušnih sveća, moj pokojni otac uvek izdvoji po jednu svećicu, koju poljubi, upali i prilepi malo u stranu od ostalih. To je bila svećica namenjena za dušu Karađorđa. Otac je to primio od svoga oca. Moj otac nije bio jedini domaćin u ovome kraju koji je tako postupao. Ta je uspomena ostala živa u meni kroz ceo vek. Ja sam se poduhvatio da toj uspomeni podignem spomenik, onakav kako ja mogu i kako osećam. I ja sam taj spomenik Karađorđu i podigao. U 76. broju „Malih novina” od 16. marta 1892. god. počeo je izlaziti, a u 46. broju od 15. februara 1893. godine završen je moj podlistak „Smrt Karađorđeva”. To je delo koje sam ja radio s ljubavlju i predanošću, to je velika knjiga u koju je utrošeno mnogo truda i rada – to je moj spomenik podignut najvećem junaku i najslavnijem vojskovođi iz novije povesnice naše. Podižući taj i takav spomenik Karađorđu, ja sam to činio jedino po svome ličnom ubeđenju i jedino iz svojih ličnih osećanja. Od Karađorđevića tada nikoga nisam ni poznavao, i tek 2 godine docnije prilikom obodske proslave, video sam se na Cetinju i prvi i poslednji put s knezom Petrom Karađorđevićem. „Malih novina” u kojima je štampano delo „Smrt Karađorđeva” nema nigde više, sem možda u kakvoj biblioteci. Stoga se nosim mišlju da „Smrt Karađorđevu” naštampam u zasebnu knjigu. Možda bi tome baš sad i bilo vreme, kada se proslavlja stogodišnjica prvoga našeg ustanka. Ako ne bude velikih nezgoda i teškoća, postaraću se da ovo i ostvarim. Danas znamo da Pera Todorović za svoga života nije nikada odštampao „Smrt Karađorđevu” kao zasebnu knjigu. Pera je preminuo 1907. godine, a „Smrt Karađorđeva, istorijski roman iz nedavne prošlosti” kao zasebna knjiga izašla je prvi put u Beogradu 1928. godine (Planeta), sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića. Legenda našeg modernog žurnalizma Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – „Radnika“, „Javnosti“, „Glasa javnosti“, „Oslobođenja“ i (posle Markovićeve smrti) „Starog oslobođenja“ (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, „Rad“ (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom „Crveno barjače“ (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – „Straže“ u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista „Samouprava“ (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od „Malih novina“ u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji. Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost „višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita“, a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom „čudesnom energijom“, jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji „obavile posao za čitave institucije“. Treći sin među sedmoro dece Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece. Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih. U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu. Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: „Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima… Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni…“ Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis „Rad“ u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: „Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala.“ Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj „birokratskoj sistemi“. To su odrednice budućeg radikalskog programa. „Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u ‘Starom oslobođenju’, od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema… Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja…“ Crveno barjače Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne. Brak iz političke solidarnosti Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama. Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine). U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik „Straža“. Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku „Zastave“, on upozorava: „Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević.“ Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je „Straža“ obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu. Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici. Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju „Samouprave“, koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis „Rad“. Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje „Samouprava“, prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: „Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci…“ U okovima – dogovor s kraljem U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke. Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo „Samoupravu“, radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena „savezna vlada“, 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list „Radikal“, kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti. Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac „patriotske literature“ (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u „Dnevnom listu“, napisati: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“ I tako dalje, i tako redom. Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije „Odjek“ usuđuje se da napiše: „Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović…“ Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice.“ Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: „Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom.“ Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: „Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio.“ Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete. Velika štampa počinje s „Malim novinama“ Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za „beščasteće delo“ (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje „Male novine“ od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji. Kada je kupio „Male novine“ on je hteo da napravi list koji će „bar približno ličiti na jevropske listove“. Odmah je najavio da će list biti „za ljude sviju pravaca i pogleda“ – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para („petparački list“) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su „Male novine“ bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti. „Male novine“ su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji. U „Malim novinama“ Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat „trošio“ je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne. „Male novine“ je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom „Stare Male novine“, koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali. Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo „Ogledalo“ (izašlo je sto svezaka). U napisima za „Ogledalo“ svodio je i svoj životni bilans: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.“ Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića. KC (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, sve ostalo u redu! 1928 g. Retko !!! Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Vojislav J. Ilic Mladji - Celokupna lirika Izdanje piscevo, Beograd, 1924. Mek povez, 506+VI strana, potpis bivseg vlasnika na belom predlistu. RETKO! Војислав Илић Млађи (Ореовица, 7. октобар 1877 — Београд, 22. мај 1944) био је српски песник.[1] Био је активан у периоду између Првог и Другог светског рата. Писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Објавио је преко четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Награда Војислав Илић Млађи додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику, као и за најбољу необјављену дечију песму. Добитници ове награде за 2020. годину су књижевник Јован Бундало за најбољи сонет и књижевница Ана Стјеља за најбољу дечију песму.[2] Биографија Детињство и школовање Родна кућа у Ореовици Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као прво од седморо деце Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније пароха у цркви Светог Марка у Београду, а потом и дворског свештеника обе српске династије. Тамо се налазила његова родна кућа, која је имала статус споменика културе, али је деведесетих година 20. века срушена.[3] Војислав Илић у младости Погрешно је често везиван за песника Војислава Илића, са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској Палилули. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова, а из поштовања према Војиславу Илићу, своме имену придодао је Млађи. Основну школу завршио је у родном селу, а потом је уписао и завршио Пожаревачку гимназију. Већ у својим средњошколским данима почео је да пише, објављујући песме у већем броју часописа тог времена. Након завршене гимназије одлази на студије у Београд, где му је отац био парох, и уписује Правни факултет на Великој школи. Као студент, 1902. године, издао је малу збирку преведених песама Туђински бисер. Ова збирка прошла је готово непримећена, а касније у животу рекао је за њу да је `данас поготову нигде и нема`.[4] Током студија се заљубио у Даринку Симоновић, ћерку попа Милоша Симоновића, којом се жени одмах по завршеним студијама 1903. године. Младост и предратни период Након завршеног права, Војислав је службовао у својству судског писара и под овим запослењем често се са својом женом селио по српским варошима. Радио је у Чачку, Крушевцу, Јагодини, Алексинцу и Ћуприји. Међу овим местима, на даљи ток живота, али и његово песништво, највише утицаја имао је боравак у Алексинцу. У том периоду, 1905. године, његова жена Даринка Илић радила је као учитељица у Кривом Виру, селу надомак Зајечара. Док је Војислав, услед болести и по препоруци лекара, привремено послат на обалу Јадранског мора, његова тромесечна ћерка Јулијана разболела се и убрзо потом преминула. Ово је прва од неколико великих несрећа у његовом животу, након којих Војислављево песништво добија снажну ноту туге и боли. По повратку са Јадрана одлази да посети своју жену у Кривом Виру, затиче је у прељуби и, у трагичном сплету околности, одузима јој живот. Под истрагом је одлежао шест месеци у притвору у Зајечару, након чега је утврђено да није крив, те је пуштен на слободу.[5] У образложењу пресуде, донесене августа 1906. године, „утврђено је да је оптужени без своје кривице, у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”.[6][5] Овај догађај снажно је утицао на његов живот и сву своју тугу и бол Војислав ће преточити у поезију. Године 1909. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. За ову збирку Јован Скерлић написаће критику, касније укључену у дело Писци и књиге (1964).[4] Између осталог, Скерлић пише: Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама [...] Утисак остаје, и он је, у својој трагичности, велик и силан. Скерлић такође наводи да је Војислав до тада био само осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама. Међутим, дотакнут личним суновратом, досеже песничке висине.[4] Неколико година касније, Богдан Поповић уврстиће три његове песме у своју Антологију новије српске лирике (1911). Међуратни период Војислав са супругом Јованком Након завршетка Првог светског рата, 1919. године, Војислав је постављен на позицију секретара Апелационог суда у Београду. По други пут се оженио, и са женом Јованком Првановић, домаћицом, изродио је осморо деце. И у овом браку прерано је изгубио троје деце, ћерку Загорку и синове Јована и Душана, што ће многе навести да његову судбину често пореде са судбином Јована Јовановића Змаја. Својој деци посветио је неке од најлепших и најтужнијих стихова. Током 1922. године радио је као помоћник управника Народне библиотеке Србије, а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде, све до пензионисања.[7] Војислав рецитује у Двору Карађорђевића Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода Радомир Путник и војвода Живојин Мишић.[8] Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља. Занимљиво је да је, у неколико наврата, Војислав и сам себи писао епитафе, уз које би наводио шаљиве разлоге попут: „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће`.[8] Епитаф Војислава Илића Млађег на Зејтинлику Војислав је, на строго анонимном конкурсу за песнике чије би се песме могле наћи на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну, приложио своју песму иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима.[5] Његови стихови су одабрани, без претходног знања о ауторству, а потом уклесани на камен величанственог маузолеја. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.[9] Током свог живота доста је преводио, чиме је Србији значајно приближио Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готијеа, Ламартина и друге великане. У два маха његова дела превођена су на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Неколико година пред почетак Другог светског рата, Војислав се нашао у финансијској кризи. Од срца желећи да му помогне, а да притом Војислава не увреди, научник Михајло Пупин откупио је више стотина примерака његових књига и на тај начин га спасао глади.[8] Илић му се у два наврата одужио и захвалио песмама. Прва песма настала је 1933. године, поводом научниковог рођендана, а друга поводом Пупиновог подизања „Народног Дома` (данас део Меморијалног комплекса) у Идвору, 1935. године. Оригинални рукописи ових песама данас се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` у Београду. Други светски рат и послератни период Стихови Војислава Илића Млађег често су били снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, а у њима се јасно могла видети љубав према Краљу и вери.[5] Овакве тематике утицале су на протеривање и укидање Илићеве речи из српске књижевности након 1945. године. Међутим, песник није доживео ову одлуку. Преминуо је 22. маја 1944. године у окупираном Београду, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Данас Војислав Илић Млађи дуго је био заборављен у српској књижевности. Међутим, у Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован у периоду комунизма и тако неправедно заборављен. Центар за културу општине Жабари, који носи назив по песнику, сваког октобра организује Дане Војислава Илића Млађег у Оревици, песниковом родном селу.[10] У оквиру фестивала додељује се Награда Војислав Илић Млађи за најбољи сонет на српском језику.

sa naslovne strane uklonjen deo gde je bio pecat, pecat prethodnog vlasnika udaren na dva mesta u knjizi inace jako dobro očuvano za svoje godine prvo izdanje je iz 1854. godine, ovo je drugo poboljšano izdanje RETKO U PONUDI, ne mogu da nađem nijedan primerak na mreži Taurika odnosno Taurida je bilo ime upotrebljavano za Krim još od antičkog doba, a tokom istorije naseljavali su ga razni narodi. U 12. veku pre naše ere Krim su naselili Kimerani, koje su Skiti istisnuli u 7. veku p. n. e. Unutrašnje oblasti Krima su ostale pod kontrolom Skita, dok su južnu planinsku obalu naseljavali Tauri, potomci Kimerana. Prvi grčki kolonisti su stigli na Krim u 8. i 7. veku p. n. e. Grčki kolonisti su naseljavali kolonije duž obale poluostrva, od kojih je najvažnija bila Hersones Taurijski, osnovana 422. pre naše ere, kod današnjeg Sevastopolja. U 5. vek pre naše ere grčki gradovi na istočnom Krimu postali su deo Bosforskog kraljevstva. Nakon toga, Skiti iz Pridnjeprovlja su centar svoje države preselili na Krim. Vođa Skita Skilpur i njegov sin Palak su krajem 2. veka p. n. e. napali grčke kolonije u borbi za primorske gradove. Na stranu Grka stupio je pontski car Mitridat VI Eupator, koji je pobedio Skite, a grčke gradove uključio u Pontsko kraljevstvo. Posle Mitridovog poraza u ratovima, istočna Taurika je postala deo Bosforskog kraljevstva, vazalne države Rimske republike. U 1. veku naše ere beleži se dolazak Sarmata na Krim. Skiti dolaze pod upravu Bosfora, Rima i Sarmata. 3. vek naše ere beleži procvat trgovine, a sredinom tog veka beleži se dolazak Gota, koji počinju sa piratstvom u Crnom moru. U 4. veku, Krim je bio deo Ermanarihove Ostrogotske države, a potom deo Hunskog kaganata. Srednji vek[uredi] Hram sv. Vladimira kod Sevastopolja leži na mestu gde su Kijevski Rusi 988. kršteni u pravoslavnoj veri. U 4. veku Krim dolazi pod vizantijsku vlast, ali delove Krima zauzimaju Bugari (4. vek) i Hazari (7. vek). Pod vlašću Vizantije, međutim, ostaju južni delovi Krima, uključujući grad Hersones (Herson). Između 9. i 13. veka, na ovom području je postojala vizantijska Tema Herson. U 10. veku, istočni Krim postaje deo kneževine Tmutarakan, koja je bila u sastavu Kijevske Rusije. 988. godine ruski knez Vladimir I Kijevski prihvata pravoslavno hrišćanstvo u gradu Hersones, što je bila istorijska prekretnica u razvoju Kijevske Rusije. 10. vek obeležava i raseljavanje Hazara po ruskim stepama, a Krim potom naseljavaju Pečenezi. U 11. veku Krim napadaju Kipčaci, tursko pleme poreklom sa područja reke Ob u Sibiru. Od tog vremena, vizantijska vlast u ovom regionu slabi, a napadi raznih plemena na ovo područje postaju sve češći. 1239. godine Krim zauzimaju Mongoli pod Batu kanom, a ovo područje potom postaje deo države Zlatne horde. Manji priobalni delovi Krima su se tada našli pod kontrolom Venecije i Đenove. U 14-15. veku je na delu Krima postojala Kneževina Teodoro, čiji je službeni jezik bio grčki, a u kojoj su živeli ostaci nekadašnjih stanovnika Krima - Grka, Gota, Alana, Bugara, itd. 1441. godine se formira nezavisni Krimski kanat, koji već 1475. postaje vazal Osmanskog carstva. Južni delovi Krima tada nisu bili u sastavu vazalnog Krimskog kanata, već su direktno uključeni u Osmansko carstvo i organizovani kao Kefski ejalet. Novi vek[uredi] Krim na karti moskovske kneževine. iz 1593. Krimski kanat oko 1600. 1772. Krimski kanat postaje ponovo nezavisan od Osmanskog carstva, što je bila posledica Rusko-turskih ratova iz 1768—1774. 1783. godine, Ruska imperija anektira ceo Krim, a 1784. se ovde formira Tauridska oblast. Nakon toga, Krim 1796. ulazi u sastav Novorosijske gubernije, a potom se 1802. uspostavlja Tauridska gubernija. Sledi dugi niz godina u kome ova oblast ima stabilan razvoj, sve do 1853. godine i Krimskog rata između Rusije i zapadne alijanse.[1] Sovjetski period[uredi] Krimski Tatari su 1917. godine proglasili Krimsku Narodnu Republiku, da bi 1918. godine bila formirana Sovjetska Socijalistička Republika Taurida. Zatim je iste godine uspostavljena Krimska regionalna vlada, a potom, 1919. godine, Krimska Sovjetska Socijalistička Republika. Područje je zatim bilo pod kontrolom snaga ruske Bele armije i upravom Vlade Južne Rusije. Značajne promene, kako u sastavu stanovništva, tako i u upravi nad teritorijom, beleže se nakon dolaska komunista. 18. oktobra 1921. obrazovana je Krimska Autonomna Sovjetska Socijalistička Republika u sastavu Ruske SFSR i Sovjetskog Saveza. Avgusta 1941. vrši se masovna deportacija krimskih Nemaca, ali nakon toga dolazi do okupacije Krima od strane nacista. Tada Krim postaje deo nacističkog Rajhskomesarijata Ukrajina. Posle Drugog svetskog rata vrše se masovne deportacije Tatara, Bugara i Jermena iz ove oblasti. 1945. godine se u sastavu sovjetske Rusije formira Krimska oblast. 19. februara 1954. Nikita Hruščov za 300. godišnjicu Perejaslavskog sporazuma odvaja Krim od sovjetske Rusije i pripaja ga sovjetskoj republici Ukrajini.[2] Period nakon raspada Sovjetskog Saveza[uredi] Politička podela Krima prema gledištu Rusije - Republika Krim i grad Sevastopolj. Politička podela Krima prema gledištu Ukrajine - Autonomna Republika Krim i grad Sevastopolj. Raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine, Ukrajina je postala nezavisna država. Između 1992. i 1995. godine, Krim je bio samoproglašena polunezavisna republika, koja se protivila centralnim vlastima Ukrajine.[3] Nakon toga, vlasti Krima su primorane da prihvate status autonomne republike u Ukrajini. Kriza iz 2014. godine[uredi] Kao posledicu nemira u Ukrajini početkom 2014. godine i svrgavanja pro-ruskih ukrajinskih vlasti, krimski parlament je za 16. mart raspisao referendum o budućem statusu Krima. Poslanici su izglasali da se raspusti tadašnja regionalna vlada, koja je podržala nove privremene vlasti u Kijevu, i da se na referendumu odlučuje o tome da li da Krim postane deo Ruske federacije ili da se na snagu vrati ustav Republike Krim iz 1992. godine.[4][5] [6] Dana 11. marta 2014. godine, krimski parlament je usvojio deklaraciju o nezavisnosti Republike Krim,[7] dok su na referendumu koji je održan 16. marta 2014, stanovnici Krima glasali za pripajanje Krima Rusiji. 17. marta 2014. godine, Vrhovni sovjet Krima usvojio je rezoluciju o nezavisnosti od Ukrajine i obratio se Rusiji za prijem Republike Krim u sastav Ruske Federacije, da bi 18. marta 2014. Republika Krim ušla u sastav Ruske Federacije, na osnovu sporazuma koji su potpisali ruski predsednik Vladimir Putin i krimski lideri. Grad Sevastopolj je istog dana takođe postao deo Ruske federacije, kao grad sa federalnim statusom. Krim i Odesa Ukrajina istorija ukrajine rusije rusija rusi rusa ukrajinaca sukob Autonomous Republic of Crimea istorija krima odese ...

Svet u slikama Orbis Pictus Jana Amosa Komenskeho (Komenskog) cirilica Svet v Obrazich Preveo Jovan M.Popovic  posveta prevodioca Banu Drinske banovine Velji M. Popovicu Izdanje Izdavacka Knjizarnica Gece Kona Beograd Knez Mihajlova ulica 1 Godina izdanja 1932. Cetvorojezicna ilustrovana knjiga je fantasticno ocuvana posebno za to godiste bez podvlacenja svrljanja ili bilo kakvih nedostataka i ostecenja tvrd povez slike ilustracije format 20 cm 332 stranice izvanredan poklon Lib 11 Svet u slikama (lat. Orbis pictus или Orbis senzualium pictus) prva je ilustrovana knjiga za decu koju je napisao 1658. godine češki pedagog Jan Komenius (Jan Comenius). Smatra se nekom vrstom enciklopedije i leksikona u slici namenjenih deci.[1] Svet u slikamaOrig. naslovOrbis pictusAutorJan Amos KomeniusZemljaNemačkaJeziklatinski i nemačkiSadržajTemeživa i neživa prioda, čovekIzdavanjeDatum izdavanjaJovan M. Popović Originalno delo je objavljeno na latinskom i nemačkom jeziku 1658. godine u Nirnbergu. Knjiga je počela da se koristi u školama u Nemačkoj i drugim zemljama vrlo brzo po objavljivanju. Orbis pictus je imao dugotrajni uticaj na obrazovanje dece. Ovo delo je bilo prvo uputstvo za očiglednu nastavu. [2]To je bila preteča audiovizuelne tehnike i leksičkog pristupa učenju jezika. Reprint izdanje Orbis pictus iz 18. veka Zbog izuzetnog prijema u svim učiteljskim krugovima Svet u slikama je već posle dve godine doživeo drugo popravljeno izdanje. [2]Prvo englesko izdanje objavljeno je 1659. godine. Prvo kvadrilingvalno izdanje na latinskom, nemačkom, italijanskom i francuskom jeziku je objavljeno 1666. godine. Prvi češki prevod kvadrilingvalnog izdanja (zajedno sa latinskim, nemačkim i mađarskim jezikom) objavljen je 1685. godine u Levoči. Objavljena su i nova izdanja na raznim jezicima sa unapređenim tekstom i slikama između 1670. i 1680. godine. Naredna izdanja su dopunjavana u skladu sa izmenama jezika i govora koje je donosilo vreme u svim strukama ljudskog znanja. Izdanje na srpskom jeziku publikovano je 1913. godine, posle više od dva veka od prvog objavljivanja. Tekst je štampan na srpskom, češkom, nemačkom i francuskom jeziku. Ideja je bila da učitelji, koji hoće da nauče češki jezik, mogu isti lako i brzo da nauče; na isti način i češki učitelji mogu da nauče srpski jezik. Na kraju knjige je dodato kratko uputstvo za pisanje slova, izgovaranje glasova i akcentovanje pojedinih slogova u rečima češkog jezika. Jednostavno bi neko mogao i bez rečnika da nauči i nemački i francuski jezik. Sadržaj je raspoređen po poglavljima sa ilustracijama. Knjiga nije velika, ali sadrži sav svet, jezgro celog jezika u imenovanim i opisanim slikama. Sve slike su predstavljene u potpunosti i ništa nije izostavljeno što je potrebno i bitno. Kod svake slike stavljen je napis ili naslov, izgovarajući i obuhvatajući sve predmete koji su na slici jednim opštim nazivom. Ispod slike opisani su predmeti njihovim nazivima tako, da je svakom naslikanom predmetu i nazivu pridodat jedan isti broj, ukazujući na pripadnost određenoj slici. Teme su najopstije. Komenski je smatrao da je Svet u slikama nova pomoć kod učenja: naslikane su i imenovane sve važne stvari na svetu, svi radovi u životu. Na učiteljima je da to obrade na časovima sa svim učenicima. Komenski se nadao da će tako koncipirana knjiga uticati na učenje mladog naraštaja. Smatrao je da bi učenje trebalo da bude uživanje, a ne krst i mučenje. Poznato je da deca, još od rane mladosti, uživaju u slikama i rado gledaju pozorište. Važno je da se pažnja usredsredi na misao i na taj se način sve više i više rasvetljava. Čula se angažuju jer se u dobu detinjstva i mladalačkom dobu apstraktno teško savladava. Ova knjiga je od velike koristi za privlačenje pažnje (posebno za mlade). Đaci, zainteresovani za takvo posmatranje predmeta, kroz šalu i igru će steći neophodno znanje o važnim stvarima na svetu. “Eto, takvim bistrim pogledom, opisao je Komenski svrhu koju je imao pred očima kad je pisao Orbis pictus.” [1] Komenski je rekao da ne bi trebalo decu učiti mudrosti i znanju iz mrtvih knjiga, nego iz živog posmatranja neba i zemlje. Izdajući “Orbis pictus” Komenski je u predgovoru napisao ove reči: „Neznanju je lek učenje, kojim se um u školama prosvećuje; ali to učenje mora biti istinito, potpuno, jasno i temeljno. Istinito će biti ako se ne budemo ničemu drugom učili već samo onome što je korisno za život. Ne znamo potrebne stvari jer smo učili nepotrebne. Potpuno će biti, ako se razum razvije do mudrosti, jezik do pravilnog iskazivanja, dakle, mudar biti, mudro raditi i govoriti. Jasno će biti ako ono što učimo, ne bude tamno i pobrkano, nego očigledno, shvatljivo i raščlanjeno kao prsti na ruci. A tome je osnov, da stvari budu čulno, očigledno predstavljene, kako bi se mogle shvatiti. ... Vežbamo li brižljivo čula u tome, da ona tačno shvate razliku u stvarima, time polažemo temelj svoj mudrosti, svemu izgovaranju, i svakom smišljenom radu u životu. Naslovna stranica Orbis pictus iz 1685. godine Biblioteka, iz 1842. godine Poglavlje o biljkama Poglavlje o insektima ↑ 1,0 1,1 1,2 Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - 348 str. - Mesto predgovora: pp. 3-5. - Str: 7-17.: Jovan Amos Komenski / po Palackom i Zoubku Voj. Lešeticki. - Str: 19-22.: Predgovor / Jozef Černi i Jan Karlik. - Tekst na srp., češ., nem. i franc. jeziku.↑ 2,0 2,1 Školski list, 15.4.1892. - Str: 5^ Značaj Jana Amosa Komenskog danas : 1592-1670 / Žan Pijaže ; prevela Nataša Vujisić-Živković. - Članak je uz saglasnost preuzet iz publikacije Prospecrt, Vol. XXIII, no. 1/2, (1993). str. 173-196. (UNESCO, International Bureau of Education) Prvi put je objavljen 1957. godine u vreme kada je Žan Pijaže bio direktor Međunarodnog biroa za obrazovanje. - U: Pedagogija. - ISSN 0031-3807. - Vol. 63, br. 1 (2008). str. 115—128.^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Str: 21^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Mesto predgovora: pp. 3-5^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Str:20^ Prosvetni glasnik, 15.2. (1882). str. 28^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Predgovor, pp. 19 Spoljašnje vezeUrediSvet u slikama na Vikimedijinoj ostavi.Orbis pictus na latinskomPreuzeto 11.01.2016.Comenius, Johann Amos (1777). Joh. Amos Comenii Orbis Sensualium Pictus: Hoc Est Omnium Principalium in Mundo Rerum, & in Vita Actionum, Pictura & Nomenclatura. S. Leacroft. str. 3. Po božijem liku: Jan Amos Komenski i prva dečja slikovnica 06.12.2017. Sredinom sedamnaestog veka, Jan Amos Komenski je objavio ono što većina smatra prvom slikovnicom namenjenoj obrazovanju dece, „Orbis Sensualium Pictus“ ili „Čulni svet u slikama“. „Enciklopedija Britanika“ klasifikuje ovu knjigu kao „prvu dečju slikovnicu.“ Originalno objavljena na latinskom i nemačkom, 1658. godine, knjiga je – sa svojih 150 slika koje prikazuju svakodnevne poslove poput spravljenja piva, rada u bašti i klanja  životinja – momentalno  prepoznata kao predak današnje dečje književnosti. Ovaj pristup zasnovan na vizuelnom doživljaju, kao i odluka da knjiga bude napisana na maternjem jeziku, uz latinski, označili su proboj na polju obrazovanja mladih. Za razliku od studija o obrazovanju i gramatičkih udžbenika, diretno je namenjena mladima i pokušava da im se približi. „Čulni svet u slikama“ je ostvarila neverovatan uspeh. U jednom trenutku bila je udžbenik koji se najviše koristio u Evropi u osnovnom obrazovanju, i prema nekim navodima prevedena je na „većinu evropskih i nekoliko orijentalnih jezika“. Njen autor Jan Amos Komenski, poreklom Čeh, bio je poznat u Evropi i radio je u nekoliko zemalja na reformi obrazovanja. Njegov portret nacrtao je Rembrant i prema izdanju knjige iz 1887. godine, Komenski je čak bio „u izboru za predsednika Harvarda“. (Iako nikad nije otišao na Harvard, još uvek se može naći njegovo ime ugravirano na zapadnom frizu učiteljskog koledža na Univerzitetu Kolumbija.) Iako je danas manje poznat po imenu, njegove inovativne ideje o obrazovanju su i dalje uticajne. U „Velikoj didaktici“ se zalaže za jednako obrazovanje za sve: dečake i devojčice, bogate i siromašne, građane i seljake. Uprkos progresivnim stavovima i dugotrajnim obrazovnim uticajem, Komenski se ne bi mogao svrstati među moderne pedagoge. Na prvoj strani knjige „Čulni svet u knjigama“ nailazimo na rečenicu koja bi zvučala vrlo čudno u današnjim dečjim knjigama: „Hajde, dečače, nauči da budeš mudar“. Iznad teksta vidimo učitelja i učenika kako razgovaraju, učitelj drži uzdignut prst i nosi štap i veliki šešir, učenik sluša u emocionalnom stanju između anksioznosti i strahopoštovanja. Učenik pita: „Šta znači to, biti mudar?“ Učitelj mu odgovara: „Pravilno razumeti, pravilno raditi i govoriti pravilno sve što je potrebno.“ Prvo poglavlje knjige se bavim trećim od ovih ciljeva u pesmi koja dosta podseća na „Deda Mile ima farmu“. Deca uče „kako da govore pravilno“ imitirajući zvukove životinja. Ove dve strane su prepune latinskih onomatopejskih glagola i čudnih predstava životinjskih zvukova: mačke mjauču „nau nau“ umesto „mjau mjau“, saznajemo da „patke paču“ (anas tetrinnit), „zečevi skviče“ (lapus vagit) a „vrane gaču“ (cornix cornicatur). Ovaj uvod u zvukove životinje je poznata teritorija za moderne igračke, kao što bilo koji odlazak u prodavnicu igračaka može da potvrdi. Učitelj objašnjava da učenici prvo moraju da nauče „jasne zvukove koje životnje prave i da vaš jezik zna da ih imitira“. Kada nauče to, učenik i učitelj će otići u „Svet i videćemo sve stvari.“ Ali nakon što nauče da gaču i skviče, deca ne idu u „Svet“, a ni ne vide ništa. Umesto toga, knjiga se okreće filozofiji i nevidljivom, nadajući se da je ovladavanje onomatopejom patki i miševa dovoljno za razumevanje božanstva. Drugo poglavlje deci daje brzi kurs teološke metafizike, gde uče da je Bog „u suštini duhovan i jedan, ali ima tri ličnosti“. Uče da je On „nedostupno svetlo; sve u svemu. Svuda i nigde“. Iako je knjiga posvećena vizuelnom prikazu, diskusija o Bogu je apstraktna i nerazumljiva. Ilustracije u ovom poglavlju nisu ni nalik bradatom starcu koga vidimo na plafonu Sikstinske kapele. Umesto toga primećujemo kompleksan dijagram, bezličan i geometrijski. Toliko o prikazivanju „čulnog sveta u knjigama“. Na kraju poglavlja, Komenski obrazlaže ovu lekciju, nazivajući Boga „stvaraocem, upravljačem i čuvarem svih stvari, koje mi nazivamo svetom (Mundum).“ Tek nakon lekcije o Bogu, autor opisuje njegove kreacije: „Svet“ (Mundus), „Raj“ (Caelum), četiri elementa, biljke i životinje. U stvari, knjiga labavo oponaša stvaranje iz Knjige postanja. Komenski proširuje ogoljeni biblijski narativ šarenim primerima faune. Učimo o neverovatnom broju egzotičnih životinja: postoje tri poglavlja o pticama (između ostalih: „vodene ptice“ ‒ Aves Aquaticae, „ptice grabljivice“ ‒ Aves Rapaces, i „leteću štetočinu“), a takođe pominje i stršljene (Oestrum) i svice (Cicindela). Nakon trideset pet poglavlja o teologiji, elementima, biljkama i životinjama, Komenski konačno uvodi čoveka. Ponovo se okreće Bibliji i govori o Adamu i Evi, pre neposrednijih tema poput „spoljašni delovi čoveka“, gde učimo da žene imaju „dva vimena sa bradavicama“ i u podnožju stomaka možemo naći „prepone i lične delove.“ Anatomska terminologija je široka, uključujući nazive za svaki prst i kosti u telu. Ali kroz instrukcije o opipljivom i poznatom, Komenski ponovo ubacuje apstraktno i nevidljivo u slikovnicu, gde unutar poglavlja 43 raspravlja o „čovekovoj duši“. Obris ljudskog bića, sa raširenim rukama kao da pozdravlja učenika, nalazi se na vrhu strane. Uprkos ilustraciji, diskusija Komenskog o duši nije pojednostavljena za decu. Mladim učenicima izlaže kategorije duša: „vegetativna“ duša biljaka, „senzitivna“ duša životinja i „racionalna“ duša čoveka. Ostala poglavlja bave se svakodnevnim temama. Komenski pominje deformisane ljude i raznovrsne komercijalne zanate uključujući i pravljenje meda, piva, pečenje hleba, obućarstvo i spravljanje kutija. Kasnija poglavlja koncetrišu se na učenike koji su savladali gradivo, one koji su prešli prve nivoe imitiranja zvukova životinja do ljudske duše. Komenski uključuje i poglavlja o muzici, filozofiji, astronomiji kao i poglavlja o vrlinama poput umerenosti i hrabrosti. A učenici koji su napredovali do tih lekcija tokom učenja, zaslužili su i malo slobodnog vremena, tako da ih knjiga  upoznaje sa tenisom, igrama kockicama i mačevanjem. Po ugledu na prvo poglavlje o Bogu i trojstvu, Komenski, počevši od poglavlja 144, završava knjigu dužom diskusijom o teologiji i religiji.  Jasno je kome je Komenski lojalan, posvećuje jednu stranu paganstvu, jednu judaizmu, ali više od dve pune stranice govore o hrišćanstvu. (Takođe je pola stranice posvetio i „muhamedizmu“.) Prikladno, poslednja tema Komenskog je Sudnji dan, gde će „poslednjeg dana uz zvuk trube ustati mrtvi“ i kada će „božji i izabrani otići u mesto večnog života i blaženstva“. Izgleda da koliko god učenici morali da nauče kako je Bog stvorio svet, takođe moraju naučiti i kako će da ga uništi. Poslednja strana, slično kao i prva, ponovo pokazuje učitelja kako govori i mladog učenika koji pažljivo sluša. Ali tokom drugog pojavljivanja, učenik ne govori ništa: moglo bi se reći da se lekcije Komenskog ne tiču dijaloga i diskusije već marljivog pamćenja. Takođe izgleda da je i učitelj promenio svoj pristup. Govori učeniku: „Video si ukratko, sve stvari mogu biti prikazane“, ali preporučuje da učenik „marljivo čita i druge dobre knjige“ bi da tako postao „naučen, mudar i božji“. Moguće da je projekat Komenskog na kraju bio lukava prevera sve vreme. Shvatajući da njegovi učenici nikada neće naučiti o teologiji gledajući ptice i drveće, napisao je „Čulni svet u slikama“, njegovu ličnu „dobru knjigu“ gde deca mogu da nauče metafizičke i biblijske osnove. Prva stranica podstiče učenika da bude „mudar“ i obećava mu da će „videti sve,“ poslednja priznaje da sva ta mudrost ne može doći iz pukog posmatranja i slušanja. Komenski, u stvari, završava knjigu savetom da ne izlaze u svet uopšte. Učenik bi umesto toga trebao da uči da se „plaši Boga, da se poziva na njega, kako bi mu ustupio duh mudrosti.“ Izvor i foto: publicdomainreview.org

Jezuiti–Evropa–1534-1921:Povjest Isusovačkog reda II.deo *1673*2021 Jezuiti – Evropa – 1534-1921.g-Povijest isusovačkoga reda II. Autor Toma J. Campbell, preveo Dr. Petar Čule Izdavač: Život, Zagreb 1942.g tiraž: 500. Povez broš.latinica,528.strana,Format 20x13 cm,težina 420.grama stanje: vrlo očuvana,nema ispisivanja ***** sadržaj knjige na slikama******** Autor Kembel, Toma Naslov Povijest Isusovačkoga reda. Dio 2, 1534-1921 / Toma J. Campbell ; [preveo Petar Čule] Jezik hrvatski Predmetne odrednice Jezuiti – Evropa – 1534-1921 Doprinos isusovaca teološkim i filozofskim znanostima Uvod Premda je ova tema veoma široka i iziskuje vremena i truda, istraživanja po arhivima i literaturi, nastojat ću ipak dati kratak pregled onoga što su isusovci od samog osnutka Družbe pa do danas pridonijeli studiju i razvitku filozofske i teološke misli. Taj ću prikaz podijeliti na dva dijela: rad od osnutka do ukinuća te od ponovne uspostave Reda do Drugog vatikanskog sabora. Razumije se da to može biti samo sažeti pregled i zaustavljanje na glavnim postajama i ličnostima kroz to vrijeme1 I. Isusovci od osnutka do ukinuća reda 1. Osnutak Družbe Isusove i studiji Sveučilište, naime ono u Parizu, bilo je mjesto gdje je Ignacije pronašao svoje prve sljedbenike, većinom studente laike. Ipak, kad su oni odlučili svoj način života urediti tako da od njihove skupine nastane novi crkveni red, nisu smatrali sveučilište mjestom svoga apostolskog rada. Ignacije i ostali svoj su životni zadatak vidjeli u «pomaganju dušama», što nije značilo poučavanje u školama. Aktivno uključivanje Družbe u odgoj, posebno više obrazovanje i obrazovanje izvanjskih, tj. neisusovaca, došlo je tek kasnije. No ipak, to se ostvarilo još za Ignacijeva života. Današnji o. General, p. Peter Hans Kolvenbach, govoreći o isusovačkoj karizmi i sveučilištima 2, kaže da bismo u osobi samoga Ignacija uzalud tražili tu karizmu jer se njegovo početno obrazovanje odvijalo izvan sveučilišta. Ignacije najprije želi poći u Palestinu da tamo svjedoči i navještava Isusa Krista. Tek kad mu je i taj plan propao, on – ne znajući što da radi – osjeti poticaj da «neko vrijeme studira», te krene na sveučilišta: u Alcalu, Salamancu i Pariz, znajući da će se, postignuvši sveučilišnu diplomu, lakše zaštititi od sumnjičenja sa strane inkvizicije. Može se stoga reći, nastavlja p. Kolvenbach, da je Družba rođena u sveučilišnom okolišu, ali bez nakane da sama ustanovljuje sveučilišta i kolegije. Tako se Družba na svom početku samo takoreći pasivno koristila postojećim sveučilišnim strukturama u Coimbri i Padovi, Louvainu i Kölnu. Najvažniji biografski i bibliografski podaci mogu se naći u sljedećim izvorima: Diccionario Histórico de la Compañía de Jesús. Biográfica-temático, Charles E. O`Neill, S.J., Joaquín M. Mominguez, S.J., Roma – Madrid 2001; Bibliothèque de la Compagnie de Jésus, Bruxelles, Paris, I-XII; Toma J. Campbell, Povijest isusovačkog reda, I-II, Zagreb, 1941-1942. 2 Govor održan 27. svibnja 2001. na Međunarodnom susretu o isusovačkom visokom obrazovanju u Rimu (Monte Cucco). Tekst je dostupan na internetskoj adresi http://users.online.be/~sj.eur.news/doc/univ2001e.htm. No već osam godina prije Ignacijeve smrti Družba od toga pasivnog stava prelazi u aktivno, štoviše, u ultra-aktivno (kaže p. Kolvenbach). Počinju se otvarati kolegiji i to od četiri do pet novih godišnje, a često i bez dovoljno akademske, profesionalne i osobito financijske podloge. Sama Družba počinje osnivati institucije za formaciju isusovačkih studenata (skolastika) i, što je značajno, i za formaciju «izvanjskih» («externi» - kako se je to nazivalo). Družba sada uviđa, premda izravno ide za tim «da pomaže dušama svojih članova i bližnjih da postignu konačnu svrhu za koju su stvorene», da je zato «uz primjer života, potrebno i znanje i prikladan način kojim se ono izlaže» (Ust. 307). Sam je Ignacije uvidio velik potencijal koji se skriva i može se naći u obrazovanju pa je bez oklijevanja taj način služenja dušama («ministerij») smjetio iznad ostalih «uobičajenih ministerija». Tako posljednjih godina Ignacijeva života Družba Isusova prolazi kroz radikalne promjene, zacrtava novi put apostolata. U času Ignacijeve smrti Družbinih je kolegija bilo više od 30, dok su takozvane kuće profesa, shvaćene kao klasične Družbine rezidencije, bile samo dvije. Opcija za tzv. «učeni ministerij» («learned ministry»), tj. ulaženje na područje obrazovanja zapravo je promijenilo lice prve Družbe. Pod utjecajem poučavanja mijenjala su se dakako i shvaćanja siromaštva, besplatnost ministerija, apostolska pokretljivost, imenovanja osoblja na institucijama, pa i samo upravljanje Družbom. Da s time nisu bili svi suglasni i oduševljeni tim novim smjerom Družbina rada i apostolata, pokazuje o. Kolvenbach navodeći riječi Gioseffa Cortesona, rektora Njemačkoga kolegija u Rimu od 1564 do 1569., koji je otvoreno napisao: «Družba Isusova je bila ruinirana uzimajući toliko škola». isusovci su u svojoj Akademiji na Griču, unatoč trajnim ponajviše financijskim teškoćama, razvili živu filozofsku i teološku znanstvenu djelatnost, ponajviše poučavajući, ali i pišući. Isusovci u 19. i 20 stoljeću Družba Isusova, koja nakon g. 1773. i službenog dokinuća od pape Klementa XIV. zapravo nikada nije potpuno nestala, zadržala se je u nekim zemljama, kao u Bjelorusiji i Pruskoj te na Siciliji. Papa Pio VII. opet je službeno obnovio red g. 1814. Javlja se u burnom vremenu opadanja i potpunog raspada sistema skolastičke filozofije i teologije. Isusovci se opet uklapaju u crkveni orkestar filozofskih i teoloških nauka koji se počeo obnavljati pod nazivom neoskolastika. No isusovački orkestar u vrijeme druge polovice 19. i prve polovice 20. stoljeća funkcionira u disonantnom obliku. Dok se skupina katoličkih filozofa i teologa, među njima i isusovaca, trudi oko toga da katolički (skolastički) nauk uskladi i pomiri s novim (modernim) duhom, nastalim poslije Kantove i Hegelove filozofije u Europi, ponajviše na njezinu sjeveru, druga se skupina, ponajviše u mediteranskim zemljama Italiji i Španjolskoj nastoji njima što upornije i oštrije suprotstaviti. Ovi posljednji dobivali su vjetar u leđa iz Vatikanske palače. Pogledajmo kratko kakvu su tu ulogu imali istaknuti isusovci. Zaključak Pisac je u prilog želio sažeto, bez pretenzija povijesne akribije, dati sliku onoga što su isusovci od osnutka reda do danas pridonijeli na polju filozofije i teologije. Razumije se da bi se o tom moglo napisati mnogo pozamašnih knjiga, ipak autor smatra da je dao pregled koji čitatelju omogućuje da se dalje informira u bibliotečnim i ostalim sredstvima koja danas uvelike stoje na raspolaganju.

kao na slikama unutra sve čisto retko u ponudi ilustrovano POSLJEDNJI ZRINSKI I FRANKOPANI 1908 Matica hrvatska, Zagreb Zrinski (mađarski: Zrínyi) su bili hrvatsko-ugarska velikaška porodica, ogranak porodice Šubić. Istorija Nikola Šubić Zrinski Zrinski su bili ogranak porodice Šubić. Ogranak je nastao zbog toga što su ugarskom kralju Lajošu I Anžujskom (1342-1382) bile potrebne neke tvrđave koje su držali Šubići za predstojeći rat protiv Mletačke republike, posebno Zadar. Lajoš je 1347. godine preuzeo neke posede oko Bribira, a Šubićima je dao Zrin sa Zrinskim zamkom, južno od današnje Petrinje i zapadno od Kostajnice. Već od kraja 12. veka Šubići nose titulu kneževa bribirskih. Njihova moć se vremenom povećavala tako da su držali teritorije između reka Krke i Zrmanje i mora (13. vek). Početkom 14. veka, Pavle I Šubić je obavljao funkciju bana Bosne (1275-1312). Od 1299. godine nosi i titulu `gospodara Bosne`. Jedan od Pavlovih sinova bio je Pavle II Šubić. Unuk Pavla I, Juraj II, bio je prvi pripadnik ogranka Zrinskih. Njegova rođaka, Jelena Šubić, bila je udata za Vladislava Kotromanića. Njihov sin, Tvrtko I Kotromanić, najmoćniji je bosanski vladar u istoriji. Zrinski su bili jedna od mnogobrojnih velikaških prodica Ugarske. U 16. veku, Nikola Šubić Zrinski je stekao vlast nad Međimurskom županijom na severu Hrvatske. Stolovao je u Čakovecu. Govorio je pet jezika (hrvatski, mađarski, italijanski, turski i latinski). Njegov brat Petar poznat je kao vojskovođa i pesnik. U poznatije pripadnice porodice Zrinski spada Katarina Zrinska (1625-1673) koja je rođena u porodici Frankopana. Kao supruga Petra Zrinskog, postala je član Zrinskih. Njena ćerka, Jelena Zrinska, bila je udata za Ferenca I Rakošija, kneza Transilvanije. Poslednji ban porodice Zrinski, Petar IV, poginuo je 1671. godine u borbi protiv cara Leopolda. Istovremeno je poginuo Fran Krsto Frankopan te su zemlje Frankopana i Zrinskih oduzete. U poslednje muške pripadnike porodice Zrinski ubraja se Adam Zrinski (1662-1691), sin Nikole Zrinskog, potpukovnik austrijske vojske. Poginuo je u bici kod Slankamena 1691. godine kada ga je slučajno upucao u leđa saborac. Ivan Artur Zrinski (1654-1704), sin Petra Zrinskog, bio je oficir optužen za veleizdaju. Umro je u tamnici. Banovi Hrvatske Nikola Šubić Zrinski (1542-1566) Juraj V Zrinski (1622-1626) Nikola VII Zrinski (1647-1664) Petar Zrinski (1665-1670) Frankopani su bili hrvatski plemićki rod. Uz plemićki rod Zrinskih, Frankopani se ubrajaju među najznačajnije hrvatske porodice od 11. do 17. veka. Pripadnici porodice Frankopan bili su knezovi krčki, modruški, vinodolski, brački, brinjski, cetinjski, drežnički, gatanski, hvarski, korčulanski, požeški, rapski, senjski, slunjski i tržački, kapetani Rašpora i Krasa (Istra i južna Slovenija) i Postojine i Bihaća, načelnici Splita, Milja, Trogira i povremeni gospodari mnogih imanja u Hrvatskoj, Bosni, Ugarskoj, Sloveniji, Austriji, Italiji i Švedskoj. Porodica je dala više banova, generala, kapetana, vojnih zapovednika, biskupa i nadbiskupa. Sadržaj 1 Frankopani do 14. veka 2 Frankopani u 14. veku 3 Frankopani u 15. veku 4 Frankopani u 16. veku 5 Poslednji Frankopani 6 Zamkovi 7 Izvori Frankopani do 14. veka U izvorima se ova porodica beleži kao Francapani, Frangapani, Frangcipani, Frangepani, Frangiapani, Frangipani, Frangopani, Franepani. Poreklo porodice je nepoznato. Dovođeni su u vezu sa rimskim Frangipanima, ali su sami Frankopani u 15. veku smatrali sebe potomcima rimskog patricija Anicija. Danas preovladava mišljenje da potiču sa Krka. Počeci vlasti Frankopana na Krku nisu dovoljno poznati. Prvi po imenu poznati Frankopan bio je knez Dujam I koji je vladao krajem 11. ili početkom 12. veka. Umro je pre 23. avgusta 1163. godine. Nakon Dujamove smrti Krkom su ovladali Mlečani koji su se sporazumeli sa njegovim sinovima, Bartolom I i Vidom I. Kao krčki knez, Vid I je zajedno sa bratom vladao do svoje smrti 1197. godine. Njihov savremenik bio je Bartol II. Sinovi Bartola I, Vid II i maloletni Henri, i sin Vida I, Ivan I (umro posle 1233) sklopili su 1198. godine ugovor sa mletačkim duždom Enrikom Dandolom koji im je sledeće godine poveljom poverio na upravu Krčku kneževinu. Braća Vid II i Henrik učestvovali su u Petom krstaškom ratu na poziv pape Honorija III. Ratuju i protiv Neretljana i bosanskih jeretika. Andrija II Arpad im je darovao ostrva Brač, Hvar, Korčulu i Lastovo sa manjim ostrvcima, ali braća nikada nisu uspela da uspostave na njima vlast. Prema falsifikovanim ispravama Andrije II iz 1209. i 1223. godine Vidu je osigurano nasleđe Modruša i Vinodola. Braća su se po povratku na Krk sukobila sa Ivanom I. Sukob je završen sporazumom koji je predviđao naizmeničnu vladavinu (na šest meseci). Sporazum je 1233. godine potvrdio mletački dužd i Veliko veće. Martinusije, brat Ivana I, pominje se od druge polovine 12. veka kao sveštenik. Sinovi Vida bili su Ivan II (1242—1243), Fridrih I (1242—1251), Bartol III (1242—1251) i Vid III (1242—1251). Oni su pomogli ugarskom kralju Belu IV prilikom njegovog bega od Tatara 1242. godine. Zbog pomaganja ugarskog kralja, mletački dužd proglasio ih je izdajnicima i lišio ih je povlastica na ostrvu Krku. Poveljom je kralj Bela pripadnicima Frankopana 1251. godine potvrdio vlast nad županijama Vinodol i Modruš. Bartol III je imao sina Bartola, poznatijeg kao Škinela I (1254—1261), osnivača loze knezova krčkih (poznata i kao Škinelina loza). Sinovi Vida III, osnivača Vidove grane knezova krčkih bili su Fridrih II, Bartol IV i Vid IV. Venecija je 1260/1. godine vratila Frankopanima Krčku kneževinu. Polovina ostrva pripala je Škineli I i njegovim sinovima Petru I (1261—1283), Škinelu II i Bartolu V. Druga polovina pripala je Vidovim sinovima. Oba ogranka Frankopana plaćali su duždu godišnji tribut od 900 mletačkih libri. Vid IV je imao sinove Ivana III i Leonarda. Ivan je od oca nasledio titulu senjskog načelnika koju mu je 1275. godine potvrdio Ladislav IV Kumanac. Nosio ju je do 1279. godine. Fridrih je imao sina Dujma II. Frankopani u ugarskom građanskom ratu podržavaju Anžujce nasuprot Arpadovaca. Ivan III i Leonard su pre 23. jula 1290. godine došli u posed Gatanske županije. Frankopani u 14. veku Grob Nikole VI Frankopana Škinelsku lozu početkom 14. veka predstavljaju sinovi Bartola V, Marko I, Škinel III i Nikola I. Vidovu lozu predstavlja Leonard u Dujam II. Nakon Dujmove smrti (1317) starešinstvo Vidove loze preuzima Vid V, sin Ivana III. Imao je braću Bartola VI, Fridriha IV i Ivana IV, koji se ne ističu u javnom životu. Vid V nije ispunjavao svoje obaveze prema Mlečanima te oni staju na stranu Dujmova sina Fridriha III koji je ostavio sinove Dujma III i Bartola VIII, kao i ćerku Elizabetu, udatu za Pavla II Bribirskog. Frankopani se u međuvremenu približavaju Anžujcima od kojih su 1335. godine dobili Stolnobeogradsku županiju. To su prvi posedi Frankopana u Ugarskoj. Braća 1337. godine dolaze u sukob sa papom Benediktom XII oko izvora senjskog biskupa. Braća su 1344. godine odbili pomoći Nelipčićima u borbi protiv ugarskog kralja Lajoša I. Dujam III nije izvršavao svoje obaveze prema Mlečanima te ga oni lišavaju poseda 1345. godine. U vreme Zadarske bune (1345—1346) braća su na strani mletačkih protivnika. Spašavaju tvrđavu Ostrovicu Grgura II Bribirskog od mletačkog osvajanja. Mletačka oduzima Frankopanima funkcije kneževa Krka i Senja. Bartol VIII 1349. godine sređuje odnose sa Mlečanima i dobija polovinu Krka, a Lajoš I mu 1350. godine potvrđuje Modruš i Vinodol. Imao je dvojicu sinova: Stjepana II i Ivana V. Sa njima učestvuje na saboru u Kninu. Izgleda da je Bartol 1357. godine preuzeo drugu polovinu Krka od Škinela. Nakon Zadarskog mira (1358) nastupa novo razdoblje u istoriji kneževa krčkih. Oni su od tada podanici ugarskog kralja. Škinelina loza tada ne igra značajnu ulogu. Bartol VII je imao sina Marka I koji je bio oženjen Mabilijom, ćerkom Paola Morozinija. O njegovom bratu, Nikoli II malo se zna. Njegovom smrću 1386. godine gasi se Škinelina loza jer je Marko III (Nikolin sin) umro 1384. godine. Vidovu lozu nastavili su sinovi Bartola VIII, Stjepan i Ivan i dve ćerke nepoznatih imena od kojih je jedna bila udata za Iga VIII Devinskog, a druga za Otona od Stubenberga. Stjepan je imao ćerku Elizabetu koja se kasnije udala za Fridriha II Celjskog. Ivana V je nasledio sin Nikola IV, hrvatsko-dalmatinski ban. Ćerka nepoznatog imena bila je udata za nekog Poljaka. Frankopani u 15. veku Krsto Frankopan. Nikola je imao desetoricu sinova i jednu ćerku. Nasledili su ga sinovi Ivan VI (hrvatsko-dalmatinski ban), Nikola V, Stjepan III Modruški (takođe hrvatsko-dalmatinski ban), Bartol IX, Dujam IV, Martin IV, Žigmund, Andrija I i Ivan VII Krčki. Nakon očeve smrti (1432) braća su se zavadila. Bansko dostojanstvo preuzima nastariji Ivan IV i deli ga sa bratom Stjepanom što je potvrdio i ugarski kralj Žigmund Luksemburški. Papa Evgenije IV oštro prekoreva braću 1434. godine jer odbijaju prihvatiti novog senjskog biskupa Ivana. Još neugodniji je bio spor braće Frankopan sa grofovima Celjskim i knezovima Zrinskim. Kao arbitar nastupa ugarski kralj Žigmund koji poziva braću u Budim. Ulrih II Celjski dobio je polovinu Krka, a Nikoli Zrinskom su braća morala vratiti Slunj. Nakon smrti Ivana VI, njegova udovica Katarina predala je sporne posede Matiju Talovcu i preselila se sa sinom Jurjem I Cetinjskim u Rmanj na Uni. Tako se teritorije Frankopana smanjuju. Ivan VI je u Švedskoj imao sina Matiju o kome se malo zna, iako je u Švedskoj bio jedan od vodećih velikaša. Stjepan III i preostala braća sklapaju sa Habzburgovcima savez na deset godina. Kao pristalice Habzburga, braća u građanskom ratu podržavaju Elizabetu. Knez Žigmund Frankopan kao Elizabetin poslanik putuje u Češku 1441. godine. Fridrih III je poverio na upravu Đursku biskupiju Bartolu IX, a Dujma IV je 1447. godine postavio za kapetana u Kranjskoj nakon što je funkciu oduzeo njegovom starijem bratu Stefanu. Braća se od 1445. godine međusobno sukobljavaju. Stjepan i Martin pristaju uz napuljskog kralja Alfonsa V Aragonskog, a potom uz stranku Janoša Hunjadija, dok ostala braća (sem Ivana koji prilazi Mlecima) pristaju uz Habzburgovce. Kako bi se rešio sukob, sazvan je 1449. godine sastanak u Modrušu na kome je velika teritorija braće podeljena na osam delova. Sedam su preuzela sedmorica preživelih sinova Nikole IV dok je osmi deo preuzeo sin Ivana VI, Juraj I Cetinjski. Jedino je ostrvo Krk i Senj ostalo zajedničko dobro svih Frankopana. Nikolu V su 1456. godine nasledili sin Bartol X i ćerka Barbara, udata za Vilijama Lihtenštajna od Mikulova. Druga ćerka, Margarita, bila je monahinja u manastiru Svetog Dimitrija. Bartola IX su 1458. godine nasledili sinovi Ivan VIII i Nikola VI, kao i ćerke Doroteja (udata za krbavskog kneza Karla Kurjakovića) i Jelena (udata za Gašpara Herbsta). Mir među Frankopanima nastao je izmirenjem Matije Korvina i cara Fridriha III 1462. godine. Nakon propasti Bosanske kraljevine (1463) Turci postaju susedi Frankopana. Knez Žigmund je umro 1465. godine ostavljajući udovicu Jelenu i ćerku Barbaru koja je kasnije udata za srpskog despota Vuka Grgurevića Brankovića. Druga ćerka, Doroteja, kasnije se udala za Stjepana Blagajskog. Matija Korvin je smatrao da Žigmundova baština pripada ugarskoj kruni. Njegove pretenzije su 1466. godine ponovo narušile mir među braćom. Frankopani se dele u dve stranke. Prva je okupljena oko Stjepana III, a druga oko njegovog sina Bernardina Ozaljskog. Sinovi Jurja I Cetinjskog, Ivan IX, Andrija II i Nikola VII, posreduju protiv Stjepana III. Zbog čestih upada Turaka, Frankopani su se 1469. godine obratili za pomoć Mlečanima. Na to reaguje Matija Korvin koji udara na Frankopane, a njegov kapetan Blaž Podmanicki prodire do Senja i zauzima grad. Pored toga, 1471. godine dolazi do novog razdora među Frankopanima. Ivan VIII je na prevaru zarobio strica Martina IV i držao ga kao zarobljenika dok nije dobio Skrad, Bribir i Bakar. Tri godine kasnije umro je bez potomaka Bartol X. Njegova sestra prodala je posede stricu Martinu i Stjepanu III i njegovom sinu Bernardinu. U nemilosti Matije Korvina ostao je Ivan VIII. Kraljeve čete ovladale su 1479. godine svim njegovim gradovima. Frankopanska baština se osipa. Matija Korvin je 1480. godine ovladao Martinovim delom Vinodola, a Ivan VII je Mlecima iste godine predao Krk. Konačan udarac Frankopanima zadaju Turci koji preko njihovim teritorija prodiru u Furlaniju, Istru i Sloveniju i zaposedaju frankopanske gradove. Frankopani se ubuduće ističu samo kao političari, diplomati i ratnici. Učestvovali su 1493. godine u bici na Krbavskom polju. Tada je poginuo Ivan IX, sin Jurja I Cetinjskog. Bernardin Ozaljski se spasao, a u Carigrad je kao zarobljenik odveden Nikola VI. Njegova žena ga je otkupila. Frankopani su na početku 16. veka veoma brojni. Živi su potomci Stjepana III, Bernardin Ozaljski i njegovi sinovi Matija I, Krsto I (hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban) i Ferdinand, kao i nekoliko kćeri. Potomci Bartola IX bili su Ivan VIII i njegovi sinovi, Vuk I, Krsto II i ćerka Katarina (udata za Bernardina Manasesa, kapetana u Postojni). Živi su i potomci Jurja I Cetinjskog, Grgur I Cetinjski (kaločko-bački biskup) i ćerka Doroteja, udata za Ivana Blagajskog, kao i Batolov sin Nikola VI i ćerke Doroteja i Jelena. Živi su potomci Dujma IV, Mihailo Slunjski i njegovi sinovi, Matija II i Juraj II. Frankopani u 16. veku Frankopani 1526. godine učestvuju u bici na Mohačkom polju. Tamo je poginuo Matija II. U dinastičkim borbama koje su usledile nakon bitke Frankopani se dele te jedni pristaju uz nadvojvodu Ferdinanda, a drugi uz Jovana Zapolju. Turci često prodiru u porodične posede Frankopana. Savremenici ovih događaja bili su potomci Ivana IX Cetinjskog, Franjo i Katarina, kao i sin Ferdinanda Ozaljskog, Stjepan IV i njegova sestra Katarina (udata za Nikolu Zrinskog). Prisutan je i sin Jurja II, Franjo I Slunjski, hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban, i ćerka Ana. Godine 1580. Frankopani su dobili Novigrad, Zvečaj, Lukovdol i Novi Vinodolski. Porodica je bila pred izumiranjem. Smrću Franje gasi se cetinska loza, a smrću Franje Sluskog slunjska loza. Smrću Stjepana IV nestaje ozaljska loza. Živ je još Nikola VIII, predstavnik tržačke loze. Ostavio je potomstvo, sinove Stjepana V i Gašpara I, kao i ćerke Ursulu, Klaru i Katicu. Poslednji Frankopani U 16. veku u Labinu su delovali Frankopani za koje se ne može pouzdano utvrditi kojem ogranku loze su pripadali. U izvornoj građi pominje se 1505. godine Joanes Frankopan. Pesnik i humanist Fridrih poznat je kao autor latinskih i italijanskih stihova. U prvoj polovini 17. veka žive sinovi Gašpara I, Juraj III, Nikola IX (hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban) i Vuk II, general. Upravu nad porodičnim posedima preuzima najstariji Juraj koji se 1581. godine pominje kao krajiški kapetan u Ogulinu. Oko 1600. godine deli se sa braćom i pristupa protestantizmu. Njegovi potomci pribegli su Mlečanima. Sin Vuk ističe se u Uskočkom ratu (1616—1618). U 17. veku živi su potomci Vuka II, Gašpar II, Juraj IV i Fran II, i ćerka Ana Katarina, žena Petra Zrinskog. Poslednji pripadnici ovog ogranka Frankopana su sin Jurja IV, Nikola X i ćerka Marija Julijana. Nakon smaknuća Frana II i pljačke frankopanskih poseda, porodica je uništena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Politika je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista.[1] Naslovna strana „Politike“ 4. maja 1980. godine Uticajna „Stara dama“ Politika je najstariji dnevni list u ovom delu Evrope. Prvi put se pojavila na beogradskim ulicama oko 14 časova 25. januara 1904. godine. Politika izlazi svakodnevno, bez prekida, osim: u Prvom svetskom ratu od 14. novembra do 21. decembra 1914. i od 23. septembra 1915. do 1. decembra 1919. kao i u Drugom svetskom ratu od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.[2] Politika još jednom nije izašla pred čitaoce zbog štrajka u leto 1992. godine kada su se novinari usprotivili nameri države da Politiku pretvori u javno preduzeće . Prvi broj „Politike” štampan je u tiražu od 2.450 primeraka,[1] na četiri strane, po ceni od pet para. Najveći zabeleženi tiraž Politike je bio 25. decembra 1973. god - 634.000 primeraka. Danas je Politika informativni dnevni list, politički dnevnik, sa tri izdanja a okrenuta je aktuelnim temama svakodnevice u oblastima politike, ekonomije, kulture, sporta i zabave. Vladislav Ribnikar, osnivač i odgovorni urednik, kada je podnosio prijavu vlastima naveo je da će novine biti političke i nezavisne. Politika je dnevnik sa dugom i bogatom tradicijom, koja se zbog svog ugleda i uticaja smatra i jednom od nacionalnih institucija u Srbiji. Čitalačku publiku lista Politika čine uglavnom srednje situirani i visokoobrazovani građani. U svojoj dugogodišnjoj istoriji Politika je sarađivala sa brojnim značajnim kulturnim i naučnom stvaraocima. Najpoznatiji među saradnicima Politike bili su nobelovac Ivo Andrić, doktor i univerzitetski profesor Milan Jovanović Batut srpski pisci i pesnici Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović i drugi. Svoje tekstove na stranicama Politike imali su i ser Vinston Čerčil, Tomas Man, Eduard Erio i drugi. Po profilu, danas Politika, spada u dnevno-političke novine koje se drže visoko-profesionalnih novinarskih standarda, list koji neguje kulturu dijaloga i slobodu izražavanja. List ima više specijalizovanih redovnih dodataka, a među njima posebno se izdvaja Kulturni dodatak koji izlazi od 1957. godine.[3] Politika izlazi u tri izdanja, sa štampanim tiražom većim od sto hiljada. Prodaje se u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Istorija Predsednik Tito u razgovoru sa direktorom i glavnim urednikom 1957. godine. Kada se pojavila u 1904. godine Politika je privukla pažnju javnosti sadržajem i tonom, ali i idejama izloženim u prvom članku prvoga broja. Manje ili više iznenađenu, publiku je zanimalo kako će visoka načela biti ostvarena i da li će samouvereni vlasnik, pod velikim teretom koji je podigao, pokleknuti ili pasti. Samo je Pera Todorović, srpski novinar i pisac, zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panaiju. Sve će sahraniti, i nas i naše listove...“[4] U uglednoj evropskoj porodici štampe Politika ima još jednu karakterističnu osobinu: ne izlazi pred čitaoce u uslovima okupacije zemlje. Politika nije izlazila za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. „Politikino” ime kolporteri su ponovo počeli da uzvikuju na prestoničkim ulicama 1. decembra 1919. godine, u slobodi, ali u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prva četvorogodišnja pauza u izlaženju lista zbog okupacije tako je bila okončana. Kamen temeljac za novi dom, u Poenkareovoj 33, pored Druge beogradske gimnazije, položen je u martu 1921.[5] Novi dom je osvećen 25. januara 1922, u njemu se osim uredništva nalazila i nova moderna štamparija.[6] Do početka Drugog svetskog rata, Politika se nametnula i potvrdila kao najuticajniji i najbolji dnevni list u Srbiji i zemlji, a poslednji broj međuratne Politike nosio je datum 6. april 1941. i izašao je iz rotacije dan ranije. Vladislav Sl. Ribnikar odmah posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine okupio je petnaestak saradnika Politike i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list. Politika se ponovo pojavila pred čitaocima u subotu, 28. oktobra 1944. godine u oslobođenom Beogradu. Dogodilo se još jednom da Politika obustavi izlaženje. Štrajk novinara i zaposlenih u leto 1992. godine organizovan je kako bi se sprečila namera ondašnjeg premijera Srbije Radomana Božovića da Politiku pretvori u javno preduzeće. U drugoj polovini prošlog veka, list Politika i cela novinska kuća, koja je izrasla iz redakcije lista, beleže uspon u izdavaštvu i štampi. Politika je postala vodeća medijska kuća u jugoistočnoj Evropi. Taj put nije bio pravolinijski, ni lak. Bilo je uspona i padova a Politika je osetili posledice i težinu predratnih, ratnih, međuratnih, posleratnih, kriznih, inflatornih i svih drugih burnih vremena koja nisu štedela Balkan tokom 20. veka. Početkom ovog veka nastupa nova faza u razvoju Politike. Politika je 2002. godine dobila poslovnog partnera – nemačku medijsku kuću WAZ (West Allgemeine Zeitung). Nemački partner je 2012. godine prodao svoj udeo u vlasništvu u Politici. Osnivači „Politike” nisu samo postavili temelje modernog novinarstva i učinili da dnevni list postane jedinstvena institucija kulture i građanske misli u Srbiji. Politika postoji više od jednog veka dokazujući time da i na našem području stvari mogu da traju, ali, kao što pokazuje njen primer, samo ako su dobro postavljene i brižljivo negovane. Za Politiku se često kaže da je postala institucija. To je priznanje novinama koje su, u specifičnoj, teškoj i izuzetno odgovornoj ulozi „svedoka epohe”, prošle kroz mnoga iskušenja, nadživele nekoliko država, uzdržavale se od izlaženja tokom dva velika svetska rata, promenile mnogo režima, bile prva čitanka mnogim generacijama, a velikom broju ljudi često i jedina literatura. Politika je stasavala i sazrevala profesionalnim pregorom mnogih generacija novinara. Politika se od drugih izdvajala umerenošću i odmerenošću. Tu njenu različitost od drugih, možda je, još 1921. godine, u eseju „Dva Ribnikara” najbolje obrazložio Jovan Dučić, koji kaže da su „mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta”.[7] Možda se u savremenom svetu donekle menja uloga dnevnih novina. U hiperprodukciji vesti stvara se šuma informacija koje svakodnevno bombarduju publiku a ozbiljne dnevne novine moraju da odvagaju šta je važno a šta nije i šta zaslužuje dublju analizu. Politika se trudi da prati moderne trendove i da u svojoj klasi, znači kategoriji ozbiljnog dnevnika, svojim čitaocima pruži nešto više od puke informacije: ozbiljnu analizu događaja zasnovanu na proverenim činjenicama. Uticaj Stara izdanja Politike, deo kolekcije Adligata „Nigde se, kao kod nas, toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno. Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija.” Zar je istina manje istina kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Ovo su samo neki od stavova osnivača „Politike” koji su prvih godina izlaženja lista udarili temelje uređivačke politike na kojima su, decenijama posle, generacije novinara, sa više ili manje uspeha, strpljivo gradile i širile uticaj novina u srpskom društvu. Na samom početku pozicija lista je identifikovana rečima Oto Bizmarka: Zadatak nezavisne štampe je „da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.” Zadatak nije bio jednostavan ni lak ni u mnogo demokratskijim zemljama. Politika se često vraćala dokazima o potrebi nezavisnih listova. Zabeležena je misao Tomasa Džefersona iz 1776. godine „da bi radije živeo u zemlji bez parlamentarne vlade, gde postoji štampa, nego u zemlji s najboljom državnom upravom, u kojoj nema novina”. Citirano je i mišljenje Oto Vajsa: „Kako je postepeno porastao uticaj novina! Tako da ga priznaju i oni koji bi ga najradije oporekli. Moderna štampa oseća se tako jakom da... se bori sa svojom vladom, koja raspolaže milionima i više vojnika, pa je često i pobeđuje.” Slavna imena Teško da se može naći u srpskoj, pa i u jugoslovenskoj (bivšoj) književnosti iole značajniji pisac koji nije bio saradnik Politike. Neki od njih, kao što su Branislav Nušić, Jefta Ugričić i Milutin Uskoković, bili su novinari Politike od njenih osnivačkih godina, a drugi, poput Jovana Dučića, pisali su književnu, pozorišnu ili likovnu kritiku. Politika je vazda privlačila pisce svih generacija i raznih estetskih i idejnih opredeljenja.[8] Nobelovac Ivo Andrić je, u razgovoru sa svojim ekermanom Ljubom Jandrićem, rekao: „Ja u Politici objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...” A drugom prilikom, sećajući se Jovana Dučića, pesnika kome se divio, ispričao je: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u Politiku, govoreći mi: „Nemojte Ivo propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...”[9] Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem. Svojom ozbiljnom uređivačkom i kulturnom politikom, rigoroznim kriterijumom izbora saradnika, ali i medijskom i finansijskom moći preduzeća, međuratno redakcijsko jezgro Politike uvlačilo je u svoju orbitu vrhunske stvaraoce. Miloš Crnjanski je postao reporter Politike krajem 1922. i početkom 1923. godine. Plejadu slavnih imena „Politikinih” saradnika pored Ive Andrića, Branislava Nušića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i dr., činili su i Slobodan Jovanović, Veljko Petrović, Stanoje Stanojević, Bogdan Popović, Vladislav Jovanović Marambo, Miloje Milojević, Milan Kašanin, Dragiša Vasić, Marko Car, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Veljko Milićević, Živko Milićević, Marko Ristić, Vasko Popa, Mihajlo Petrović... Posle Drugog svetskog rata Momo Kapor,Vladimir Bulatović Vib, Borisav Atanasković... [10] Značajni novinari i saradnici Politike Aleksa Šantić Aleksandar Apostolovski Aleksandar Simić Aleksandar Todorović Anđa Bunuševac Bogdan Tirnanić Boško Jakšić Borisav Atanasković Božidar Timotijević Branislav Nušić Branko Ćopić Vasa Popović Vasko Popa Veljko Petrović Viktor Novak Vladimir Dedijer Grigorije Božović Goran Volf Danilo Kocić Darko Ribnikar Desanka Maksimović Dušan Telesković Zuko Džumhur Ivo Andrić Isidora Sekulić Jovan Dučić Jovan Ćirilov Ljiljana Smajlović Ljubomir Vukadinović Marko Albunović Miloš Crnjanski Miroljub Mijušković Miroslav Radojčić Miroslav Lazanski Milutin Uskoković Momčilo Pantelić Momčilo Jojić Momo Kapor Muharem Pervić Predrag Milojević Petar Kočić Petar Mićković Petar Stojanović Radomir Putnik Rastko Petrović Sima Pandurović Slobodan Jovanović Stevan Sremac Hamza Humo Među kolumnistima Politike su: Aleksandar Baljak, Boris Begović, Đorđe Vukadinović, Miroslav Lazanski, Čedomir Antić, Ljubodrag Stojadinović, Goran Marković, Branko Milanović, Cvijetin Milivojević, Obrad Kesić, Raša Popov, Miljenko Jergović.[11] Karikaturisti i slikari koji su radili za Politiku Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Petar Lubarda Milo Milunović Petar Dobrović Dušan Petričić Direktori Politike Dr Milan Gavrilović Milojko Drulović (1949—1950) Mirko Tepavac Danilo Purić (1951—1965) Hadži Dragan Antić Živorad Minović Darko Ribnikar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Politika je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista.[1] Naslovna strana „Politike“ 4. maja 1980. godine Uticajna „Stara dama“ Politika je najstariji dnevni list u ovom delu Evrope. Prvi put se pojavila na beogradskim ulicama oko 14 časova 25. januara 1904. godine. Politika izlazi svakodnevno, bez prekida, osim: u Prvom svetskom ratu od 14. novembra do 21. decembra 1914. i od 23. septembra 1915. do 1. decembra 1919. kao i u Drugom svetskom ratu od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.[2] Politika još jednom nije izašla pred čitaoce zbog štrajka u leto 1992. godine kada su se novinari usprotivili nameri države da Politiku pretvori u javno preduzeće . Prvi broj „Politike” štampan je u tiražu od 2.450 primeraka,[1] na četiri strane, po ceni od pet para. Najveći zabeleženi tiraž Politike je bio 25. decembra 1973. god - 634.000 primeraka. Danas je Politika informativni dnevni list, politički dnevnik, sa tri izdanja a okrenuta je aktuelnim temama svakodnevice u oblastima politike, ekonomije, kulture, sporta i zabave. Vladislav Ribnikar, osnivač i odgovorni urednik, kada je podnosio prijavu vlastima naveo je da će novine biti političke i nezavisne. Politika je dnevnik sa dugom i bogatom tradicijom, koja se zbog svog ugleda i uticaja smatra i jednom od nacionalnih institucija u Srbiji. Čitalačku publiku lista Politika čine uglavnom srednje situirani i visokoobrazovani građani. U svojoj dugogodišnjoj istoriji Politika je sarađivala sa brojnim značajnim kulturnim i naučnom stvaraocima. Najpoznatiji među saradnicima Politike bili su nobelovac Ivo Andrić, doktor i univerzitetski profesor Milan Jovanović Batut srpski pisci i pesnici Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović i drugi. Svoje tekstove na stranicama Politike imali su i ser Vinston Čerčil, Tomas Man, Eduard Erio i drugi. Po profilu, danas Politika, spada u dnevno-političke novine koje se drže visoko-profesionalnih novinarskih standarda, list koji neguje kulturu dijaloga i slobodu izražavanja. List ima više specijalizovanih redovnih dodataka, a među njima posebno se izdvaja Kulturni dodatak koji izlazi od 1957. godine.[3] Politika izlazi u tri izdanja, sa štampanim tiražom većim od sto hiljada. Prodaje se u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Istorija Predsednik Tito u razgovoru sa direktorom i glavnim urednikom 1957. godine. Kada se pojavila u 1904. godine Politika je privukla pažnju javnosti sadržajem i tonom, ali i idejama izloženim u prvom članku prvoga broja. Manje ili više iznenađenu, publiku je zanimalo kako će visoka načela biti ostvarena i da li će samouvereni vlasnik, pod velikim teretom koji je podigao, pokleknuti ili pasti. Samo je Pera Todorović, srpski novinar i pisac, zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panaiju. Sve će sahraniti, i nas i naše listove...“[4] U uglednoj evropskoj porodici štampe Politika ima još jednu karakterističnu osobinu: ne izlazi pred čitaoce u uslovima okupacije zemlje. Politika nije izlazila za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. „Politikino” ime kolporteri su ponovo počeli da uzvikuju na prestoničkim ulicama 1. decembra 1919. godine, u slobodi, ali u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prva četvorogodišnja pauza u izlaženju lista zbog okupacije tako je bila okončana. Kamen temeljac za novi dom, u Poenkareovoj 33, pored Druge beogradske gimnazije, položen je u martu 1921.[5] Novi dom je osvećen 25. januara 1922, u njemu se osim uredništva nalazila i nova moderna štamparija.[6] Do početka Drugog svetskog rata, Politika se nametnula i potvrdila kao najuticajniji i najbolji dnevni list u Srbiji i zemlji, a poslednji broj međuratne Politike nosio je datum 6. april 1941. i izašao je iz rotacije dan ranije. Vladislav Sl. Ribnikar odmah posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine okupio je petnaestak saradnika Politike i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list. Politika se ponovo pojavila pred čitaocima u subotu, 28. oktobra 1944. godine u oslobođenom Beogradu. Dogodilo se još jednom da Politika obustavi izlaženje. Štrajk novinara i zaposlenih u leto 1992. godine organizovan je kako bi se sprečila namera ondašnjeg premijera Srbije Radomana Božovića da Politiku pretvori u javno preduzeće. U drugoj polovini prošlog veka, list Politika i cela novinska kuća, koja je izrasla iz redakcije lista, beleže uspon u izdavaštvu i štampi. Politika je postala vodeća medijska kuća u jugoistočnoj Evropi. Taj put nije bio pravolinijski, ni lak. Bilo je uspona i padova a Politika je osetili posledice i težinu predratnih, ratnih, međuratnih, posleratnih, kriznih, inflatornih i svih drugih burnih vremena koja nisu štedela Balkan tokom 20. veka. Početkom ovog veka nastupa nova faza u razvoju Politike. Politika je 2002. godine dobila poslovnog partnera – nemačku medijsku kuću WAZ (West Allgemeine Zeitung). Nemački partner je 2012. godine prodao svoj udeo u vlasništvu u Politici. Osnivači „Politike” nisu samo postavili temelje modernog novinarstva i učinili da dnevni list postane jedinstvena institucija kulture i građanske misli u Srbiji. Politika postoji više od jednog veka dokazujući time da i na našem području stvari mogu da traju, ali, kao što pokazuje njen primer, samo ako su dobro postavljene i brižljivo negovane. Za Politiku se često kaže da je postala institucija. To je priznanje novinama koje su, u specifičnoj, teškoj i izuzetno odgovornoj ulozi „svedoka epohe”, prošle kroz mnoga iskušenja, nadživele nekoliko država, uzdržavale se od izlaženja tokom dva velika svetska rata, promenile mnogo režima, bile prva čitanka mnogim generacijama, a velikom broju ljudi često i jedina literatura. Politika je stasavala i sazrevala profesionalnim pregorom mnogih generacija novinara. Politika se od drugih izdvajala umerenošću i odmerenošću. Tu njenu različitost od drugih, možda je, još 1921. godine, u eseju „Dva Ribnikara” najbolje obrazložio Jovan Dučić, koji kaže da su „mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta”.[7] Možda se u savremenom svetu donekle menja uloga dnevnih novina. U hiperprodukciji vesti stvara se šuma informacija koje svakodnevno bombarduju publiku a ozbiljne dnevne novine moraju da odvagaju šta je važno a šta nije i šta zaslužuje dublju analizu. Politika se trudi da prati moderne trendove i da u svojoj klasi, znači kategoriji ozbiljnog dnevnika, svojim čitaocima pruži nešto više od puke informacije: ozbiljnu analizu događaja zasnovanu na proverenim činjenicama. Uticaj Stara izdanja Politike, deo kolekcije Adligata „Nigde se, kao kod nas, toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno. Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija.” Zar je istina manje istina kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Ovo su samo neki od stavova osnivača „Politike” koji su prvih godina izlaženja lista udarili temelje uređivačke politike na kojima su, decenijama posle, generacije novinara, sa više ili manje uspeha, strpljivo gradile i širile uticaj novina u srpskom društvu. Na samom početku pozicija lista je identifikovana rečima Oto Bizmarka: Zadatak nezavisne štampe je „da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.” Zadatak nije bio jednostavan ni lak ni u mnogo demokratskijim zemljama. Politika se često vraćala dokazima o potrebi nezavisnih listova. Zabeležena je misao Tomasa Džefersona iz 1776. godine „da bi radije živeo u zemlji bez parlamentarne vlade, gde postoji štampa, nego u zemlji s najboljom državnom upravom, u kojoj nema novina”. Citirano je i mišljenje Oto Vajsa: „Kako je postepeno porastao uticaj novina! Tako da ga priznaju i oni koji bi ga najradije oporekli. Moderna štampa oseća se tako jakom da... se bori sa svojom vladom, koja raspolaže milionima i više vojnika, pa je često i pobeđuje.” Slavna imena Teško da se može naći u srpskoj, pa i u jugoslovenskoj (bivšoj) književnosti iole značajniji pisac koji nije bio saradnik Politike. Neki od njih, kao što su Branislav Nušić, Jefta Ugričić i Milutin Uskoković, bili su novinari Politike od njenih osnivačkih godina, a drugi, poput Jovana Dučića, pisali su književnu, pozorišnu ili likovnu kritiku. Politika je vazda privlačila pisce svih generacija i raznih estetskih i idejnih opredeljenja.[8] Nobelovac Ivo Andrić je, u razgovoru sa svojim ekermanom Ljubom Jandrićem, rekao: „Ja u Politici objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...” A drugom prilikom, sećajući se Jovana Dučića, pesnika kome se divio, ispričao je: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u Politiku, govoreći mi: „Nemojte Ivo propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...”[9] Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem. Svojom ozbiljnom uređivačkom i kulturnom politikom, rigoroznim kriterijumom izbora saradnika, ali i medijskom i finansijskom moći preduzeća, međuratno redakcijsko jezgro Politike uvlačilo je u svoju orbitu vrhunske stvaraoce. Miloš Crnjanski je postao reporter Politike krajem 1922. i početkom 1923. godine. Plejadu slavnih imena „Politikinih” saradnika pored Ive Andrića, Branislava Nušića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i dr., činili su i Slobodan Jovanović, Veljko Petrović, Stanoje Stanojević, Bogdan Popović, Vladislav Jovanović Marambo, Miloje Milojević, Milan Kašanin, Dragiša Vasić, Marko Car, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Veljko Milićević, Živko Milićević, Marko Ristić, Vasko Popa, Mihajlo Petrović... Posle Drugog svetskog rata Momo Kapor,Vladimir Bulatović Vib, Borisav Atanasković... [10] Značajni novinari i saradnici Politike Aleksa Šantić Aleksandar Apostolovski Aleksandar Simić Aleksandar Todorović Anđa Bunuševac Bogdan Tirnanić Boško Jakšić Borisav Atanasković Božidar Timotijević Branislav Nušić Branko Ćopić Vasa Popović Vasko Popa Veljko Petrović Viktor Novak Vladimir Dedijer Grigorije Božović Goran Volf Danilo Kocić Darko Ribnikar Desanka Maksimović Dušan Telesković Zuko Džumhur Ivo Andrić Isidora Sekulić Jovan Dučić Jovan Ćirilov Ljiljana Smajlović Ljubomir Vukadinović Marko Albunović Miloš Crnjanski Miroljub Mijušković Miroslav Radojčić Miroslav Lazanski Milutin Uskoković Momčilo Pantelić Momčilo Jojić Momo Kapor Muharem Pervić Predrag Milojević Petar Kočić Petar Mićković Petar Stojanović Radomir Putnik Rastko Petrović Sima Pandurović Slobodan Jovanović Stevan Sremac Hamza Humo Među kolumnistima Politike su: Aleksandar Baljak, Boris Begović, Đorđe Vukadinović, Miroslav Lazanski, Čedomir Antić, Ljubodrag Stojadinović, Goran Marković, Branko Milanović, Cvijetin Milivojević, Obrad Kesić, Raša Popov, Miljenko Jergović.[11] Karikaturisti i slikari koji su radili za Politiku Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Petar Lubarda Milo Milunović Petar Dobrović Dušan Petričić Direktori Politike Dr Milan Gavrilović Milojko Drulović (1949—1950) Mirko Tepavac Danilo Purić (1951—1965) Hadži Dragan Antić Živorad Minović Darko Ribnikar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - O uspeznom gajenju kukuruza - Milan Vlajinac - Uput za gajenje povrca - Podizanje i djubrenje vinograda - Bosko Boskovic, Nikola Petrovic - Kako da pojacamo proizvodnju stocne hrane - Secerna Repa - Vestacko djubre (gnojivo) i njegova upotreba - Pribiraj djubre - Bora Milutinovic Sve knjige su iz 1920 tih Poljoprivreda je privredna delatnost koja obuhvata biljnu i stočarsku proizvodnju i s njima povezane uslužne delatnosti[1]. Dve osnovne grane poljoprivrede su zemljoradnja i stočarstvo. Zajedno sa šumarstvom, lovom i ribolovom spada u primarni sektor privrede. Pod poljoprivrednom proizvodnjom se podrazumeva proces proizvodnje biljnih i stočarskih proizvoda, uzgajanje riba, pčela, gajenje pečuraka, puževa, proizvodnja začinskog i lekovitog bilja i dr. koja se obavlja na poljoprivrednom zemljištu[1]. U poljoprivredna zemljišta, tj. ona zemljišta koja u skladu sa svojim prirodnim i ekonomskim uslovima mogu da se koriste za poljoprivrednu proizvodnju, spadaju njive, voćnjaci, vinogradi, ribnjaci, pašnjaci i dr. Kada je reč o poljoprivrednim proizvodima obično se dele na primarne proizvode i proizvode prvog stepena prerade (iliti proizvode primarne prerade).[2] U primarne proizvode spadaju, recimo, pamuk, vuna, konoplja, lan i dr. U proizvode primarne prerade ubrajaju se ukrasno cveće i ukrasno rasadno bilje, tesana ili drvena građa, đubrivo, životinjska koža, štavljena koža, industrijske hemikalije (skrob, šećer, etanol, alkoholi i plastične mase), goriva (metan iz biomase, biodizel) i drugo. Pregled Na poljoprivredu je moguće gledati kao na izdržavanje zemljoradnjom, odnosno proizvodnju tek dovoljno hrane da se zadovolje potrebe zemljoradnika/poljoprivrednika i njegove porodice. Isto tako, moguće je posmatrati je kao komercijalnu poljoprivredu, preovlađujući vid iste kod „razvijenih“ naroda, u stalnom porastu i drugde, a koja se sastoji u sticanju novčane dobiti obrađivanjem zemlje u svrhu prinosa letine, komercijalni uzgoj domaćih životinja (gazdinstvo), ili i jedno i drugo. Poljoprivreda je takođe skraćeni naziv studije o poljoprivrednim znanjima i veštinama, poznatije i kao poljoprivredne nauke. Pored ovog, kao dodatak hrani za ljudsku ishranu i hrani za stoku, poljoprivredom se mogu proizvesti dobra kao npr. ukrasno cveće i ukrasno rasadno bilje, tesana ili drvena građa, đubrivo, životinjska koža, štavljena koža, industrijske hemikalije (skrob, šećer, etanol, alkoholi i plastične mase), vlakna (pamuk, vuna, konoplja, i lan), goriva (metan iz biomase, biodizel), pa i nedozvoljeni proizvodi (narkotici - marihuana, opijum, kokain), kao i dozvoljene supstance (biolekovita sredstva, duvan ili GMO biljke i životinje za dobijanje specijalnih lekova. Plantaža čaja u Indiji Na Zapadu, upotreba genetski modifikovanih proizvoda, stručnije rukovanje hranljivim sastojcima tla, kao i poboljšana kontrola korova uticali su na povećan prinos za istu zasađenu površinu. Istovremeno, korišćenje mehanizacije umanjilo je potrebu za radnom snagom. Zemlje u razvoju najčešće proizvode manje prinose, imajući u vidu nepostojanje najnovijih dostignuća na ovom polju, dobre ekonomske osnove i temelja za tehnološki razvoj. Savremena poljoprivreda umnogome zavisi od dobrih tehnoloških rešenja i novih tehnologija, pa i od bioloških i primenjenih nauka. Navodnjavanje, odvodnjavanje, održavanje i sanitarne tehnike—od kojih je svaka jednako značajna za uspešnu zemljoradnju—samo su neke oblasti koje zahtevaju posedovanje posebnih znanja poljoprivrednih tehnologa. Poljoprivredna hemija bavi se ostalim suštinskim pitanjima poljoprivrede, kao što su upotreba đubriva, insekticida (vidi kontrola štetočina), pesticida, zatim sastavom zemljišta, analizom poljoprivrednih proizvoda, i pravilnom ishranom domaćih životinja. Uzgoj biljaka i genetika imaju nemerljiv doprinos produktivnosti njiva i zasada. Takođe, genetika je stvorila nauku od uzgoja stoke. Hidroponika, metod zasađivanja bez zemljišta, gde biljke rastu posađene u hranljive hemijske rastvore, može pomoći u savlađivanju sve veće potrebe za hranom kako se svetska populacija uvećava. Pakovanje, obrada i promet poljoprivrednih proizvoda usko su povezani, i takođe pod uticajem nauke. Novi načini brzog zamrzavanja i dehidracije proširili su tržišta poljoprivrednih proizvoda (vidi očuvanje hrane; industrija pakovanja mesa). Ratar ore. Mehanizacija, neverovatno dostignuće poljoprivrede kasnog 19. i čitavog 20. veka, dosta je olakšala svakodnevni težak rad poljoprivrednika. Još važnije, mehanizacija je značajno povećala efikasnost i produktivnost polja i njiva (vidi Poljoprivredna mehanizacija). Životinje, uključujući konje, mazge, volove, kamile, lame, alpake i pse; se, međutim, još uvek koriste za obradu polja, žetvu i prevoz ovih proizvoda do tržišta širom sveta. Avioni, helikopteri, kamioni, i traktori koriste se u poljoprivredi za setvu, zaprašivanje protiv insekata i kontrolu štetočina, prevoz kvarljive robe, ali i za borbu protiv šumskih požara. Radio i televizija izveštavaju o veoma bitnim atmosferskim promenama i drugim vestima kao što su tržišni izveštaji koji se tiču poljoprivrednika. Računari postaju nezamenjivo pomagalo u upravljanju gazdinstvom. Prema Nacionalnoj inženjerskoj akademiji iz SAD, poljoprivredna mehanizacija je među prvih 20 inženjerskih dostignuća 20. veka. Početkom 1900-ih, jedan Američki farmer mogao je proizvesti hrane koja podmiruje potrebe samo 2,5 čoveka, dok danas, zahvaljujući inženjerskoj tehnologiji (takođe, uzgoju biljaka i hemijskim đubrivima), jedan jedini farmer u stanju je da nahrani preko 130 ljudi. Ipak, ovaj napredak se plaća ogromnim energetskim ulaganjima iz neobnovljivih izvora (uglavnom fosilna goriva - nafta i ugalj). Životinjsko gazdinstvo podrazumeva uzgoj životinja zbog mesa ili životinjskih proizvoda (kao što su mleko, jaja ili vuna). Zadnjih godina o nekim aspektima industrijske intenzivne poljoprivrede bilo je puno reči. Veliku brigu poljoprivrednicima, kao i javnosti dalo je jačanje uticaja industrije za proizvodnju rasadnog semena, hemijske industrije, industrije mesa i hrane. Deo zajednice oglasio se povodom nekih novih poljoprivrednih tehnika, kao što je, na primer, uzgajanje pilića za ishranu ljudi. Drugi razlog za brigu je davanje hrane koja kod stoke može da izazove „bolest ludih krava (bovinova sunđersta encefalopatija)“. Patentnim pravima su firme, koje se bave razvojem novih sorti biljaka i pasmina životinja korišćenjem genetičkog inžinjerstva, licencirale njihovo korišćenje farmerima na isti način kojim firme koje projektuju softver licenciraju njegovo korišćenje korisnicima računara. Ovo je dalo moć ovim firmama da diktiraju uslove, čega ranije nije bilo. Neki smatraju da cu ove firme krive za biopirateriju. Očuvanje tla i korišćenje hranljivih sastojaka su postale bitne počev od pedesetih godina 20. veka, jer su najbolji poljoprivrednici dobili ulogu rukovodioca zemlje koju koriste. Ali, veliku brigu predstavlja zagađivanje voda i tla veštačkim đubrivima, kao što su azot i fosfor. Povećana svest potrošača o pitanjima poljoprivrede dovela je do stvaranja poljoprivrede potpomognute od strane zajednice, lokalnih pokreta za hranu, spore hrane (suprotno od „brze hrane“ - fast food) i ulazak u komercijalnu upotrebu organske poljoprivrede, doduše još uvek retko. Istorija Glavni članci: Istorija poljoprivrede, Domestifikacija i Neolitska revolucija Dokumentovanje i objašnjavanje porekla poljoprivrede je predmet arheologije. Arheobotaničari su otkrili da je uzgajanje i selekcija specifičnih karakteristika, poput veće otpornosti i većeg semena (uz genetičke promene u biljkama), otpočelo ubrzo nakon mlađeg trijasa u ranom holocenu na teritoriji Levanta. Postoje i raniji dokazi, kao na primer zrna raži sa domestifikovanim karakteristikama koja su otkrivena na jednom lokalitetu u Siriji. U poslednjem slučaju, doduše, nije isključeno ni da je reč o lokalnom fenomenu čiji uzrok leži u uzgajanju nekih divljih trava iz rodova Leymus i Elymus pa se ne može sa sigurnošću smatrati istinskim korakom ka odomaćivanju biljaka. Region Plodnog polumeseca O domestifikaciji biljaka se može govoriti tek u periodu oko 8500. godine p. n. e. (koji se u arheologiji naziva prekeramički neolit) kada postoje čvrsti dokazi o pojavi ekonomija zavisnih od domaćih biljaka (i životinja). S tim u vezi se navodi prvih osam odomaćenih biljaka: lan, ječam, leblebija, grašak, sočivo, Vicia ervilia i pšenica. Ovih osam biljaka su se pojavile manje-više u isto vreme. Postoje mnoga nalazišta koja datiraju od 8500. do 7500. godine p. n. e. gde je sistematično uzgajanje ovih biljaka velikim delom doprinelo ishrani stanovništva. Od Plodnog polumeseca poljoprivreda se širila na istok ka centralnoj Aziji, zapadno ka Kipru, Anadoliji, a 7000. godine p. n. e. i Grčkoj. Zemljoradnja (gajenje pšenice) je stigla u severozapadnu Evropu oko 5000. godine p. n. e. Razlozi za najraniju pojavu zemljoradnje mogu biti promena klime ali i društveni razlozi. Sigurno se desila promena od lovačko-sakupljačke do poljoprivredne ekonomije kroz dugačak period kada su neki usevi promišljeno zasađivani a druga hrana donošena iz divljine. Iako se zemljoradnja pojavila u Plodnom polumesecu, poljoprivreda se najkasnije 7000. godine p. n. e. pojavila i u jugoistočnoj Aziji (pirinač) i malo kasnije u Srednjoj Americi (kukuruz, bundeva). Poljoprivreda je takođe mogla da nastane nezavisno u ranom neolitu u Indiji i Jugoistočnoj Aziji (pirinač i taro). Potpuna zavisnost od domaćih useva i životinja (vreme kada su divlji izvori predstavljali dijetetski nevažnu komponentu u ishrani) nije nastala sve do bronzanog doba. Ako bi u operativnu definiciju poljoprivrede bila uračunata intenzivna kultivacija zemljišta u velikim razmerama na plantažama, organizovano navodnjavanje i upotreba specijalizovane radne snage, titulu „izumitelja poljoprivrede“ dobili bi Sumeri. Intenzivno ratarstvo je uslovilo rast populacije i omogućilo nagomilavanje viška proizvoda koji su se čuvali za upotrebu tokom zime ili za razmenu tj. prodaju radi zarade. Sposobnost farmera da hrane veliki broj ljudi čije aktivnosti nemaju nikakve veze sa proizvodnjom hrane bila je presudni faktor u usponu stajaće vojske. Otkriće sistema „tri polja“ plodoreda tokom srednjeg veka je znatno poboljšalo uspešnost rane poljoprivrede. Posle 1492. godine i otkrića Amerike, svetski poljoprivredni modeli su se izmešali pri razmeni biljaka i životinja koja je poznata kao Kolumbijska razmena. Usevi i životinje koje su prethodno bile poznate samo Starom svetu sada su prebačeni u Novi svet i obrnuto....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan br nema korice, sve ostalo uredno! Vazduhoplov je naprava koja se kreće u atmosferi (vazduhu) fizički odvojena od površine zemlje i to uključuje letilice sa fiksnim i rotacionim krilom; čvrste i mekane konstrukcije; teže i lakše od vazduha. Vazduhoplov koji se kreće kroz vazduh i ima sopstveni pogon se obično naziva letelica. On se suprotstavlja sili gravitacije koristeći statičko podizanje ili dinamičko podizanje aeroprofila,[1] ili u nekim slučajevima potisak nadole iz mlaznog motora. Uobičajeni primeri vazduhoplova obuhvataju avione, helikoptere, vazdušne brodove (uključujući blimpove), jedrilice, i balone na vrući vazduh.[2] Vazduhoplov je sprava koja je u stanju da se sa svojim sopstvenim sredstvima održava u vazduhu, lebdi ili leti. Mogu se podeliti u dve grupe: aerostati (baloni, vazdušni brod, dirižabl) i aerodini (avion, helikopter). Ljudska aktivnost koja je vezana za vazduhoplove se zove „avijacija“. Vazduhoplovom sa posadom upravlja pilot, dok bespilotne letelice mogu da budu daljinski kontrolisane ili samokontrolisane računarom. Vazduhoplovi se mogu klasifikovati po različitim kriterijumima, kao što su tip uzdizanja, pogon vazduhoplova, upotreba i drugo. Vrste vazduhoplova Prema osnovama na kojima se zasniva moć letenja tj. održavanja u vazduhu, vazduhoplovi se dele na dve vrste: vazduhoplovi lakši od vazduha (statičke leteće mašine) ili aerostati vazduhoplovi teži od vazduha (dinamičke leteće mašine) ili aerodini. Lakši od vazduha – aerostati Glavni članci: Balon (vazduhoplov), Cepelin, Vazduhoplovna jedrilica, Autožir, Zmaj (vazduhoplov), Padobran i Paraglajder Vazduhoplovi lakši od vazduha osiguravaju uzgon po Arhimedovom načelu, budući da im je gustina manja od gustine okolnog vazduha kojeg takav vazduhoplov istiskuje. Ovi vazduhoplovi su poznati i pod imenom baloni. Aerostati koriste uzgon da plutaju u vazduhu na isti način na koji brodovi plutaju po vodi. One se odlikuju jednom ili više velikih vreća ispunjenih gasom relativno niske gustine, kao što su helijum, vodonik ili vrući vazduh, koji je manje gust od okolnog vazduha. Kada se težina tog gasa doda težini konstrukcije vazduhoplova, letilica ima istu težinu kao i vazduh koji je njom istisnut. Mali baloni s toplim vazduhom zvani leteći fenjeri prvi put su izmišljeni u drevnoj Kini pre trećeg veka p. n. e. i uglavnom su korišteni pri kulturnim proslavama. Oni su bili drugi poznati tip letećeg objekta, pri čemu je prvi tip letećeg objekta bio zmaj, isto tako izmišljen u drevnoj Kini pre par hiljade godina (pogledajte dinastija Han). Prvi vazduhoplov lakši od vazduha bio je balon pun toplog vazduha koji su sagradila braća Mongolfje i koji je 15. oktobra 1783. uspešno leteo nešto više od 4 minute. Takvim balonom nije se moglo leteti u smeru po želji posade i putnika, nego se kretao nošen vetrom. Veliki preokret napravio je David Švarc, koji je napravio prvi upravljivi vazdušni balon s metalnom konstrukcijom. U njegovu čast izdana je i posebna medalja[3]. Međutim zasluge su pripale nemačkom grofu Cepelinu koji je projekt otkupio od Švarcove udovice, te konstruisao prototip 1897. godine. Za upravljive balone se stoga često koriste imena „cepelin“ ili „dirižabl“ (od francuskog dirigeable, upravljiv). Švarc je tokom projektovanja radio i na materijalima, čime je otvorio put otkriću lagane i čvrste legure aluminijuma, poznate pod imenima dural, duraluminijum, ili Švarcov aluminijum, koja je i danas vrlo popularan materijal za izradu vazduhoplova. Vazdušni brod USS Akron nad Menhetnom tokom 1930-ih Balon je originalno bio bilo koji aerostat, dok je termin vazdušni brod korišten za velike, pokretne avionske dizajne, obično s fiksnim krilima.[4][5][6][7][8][9] Godine 1919, Frederik Hendli Pejdž je koristio naziv „brod od vazduha”, kao i naziv „vazdušna jahta” za manje putničke tipove.[10] Tokom 1930-ih, veliki međunarodni leteći brodovi su isto tako ponekad bili nazivani „brodovima od vazduha” ili „letećim brodovima”[11][12] – mada ni jedan u to vreme još uvek nije bio izgrađen. Pojavom pogonskih balona, zvanih dirižabl balonima, i kasnije rigidnih brodskih trupova koji omogućavaju veliko povećanje veličine, počeo je da se menja način na koji su ove reči korišćene. Izrađeni su ogromni pogonski aerostati, koje karakteriše kruti spoljni okvir i odvojeni aerodinamički pokrivni plašt oko vreća za gas, među kojima su najveći i najpoznatiji Cepelini. Još uvek nije bilo vazduhoplova sa fiksnim krilom ili nerigidnih balona dovoljno velikih da bi se nazvali vazušnim brodovima, tako da je termin „vazdušni brod” postao sinonimom sa ovim avionom. Zatim je nekoliko nesreća, kao što je Hindenburška katastrofa iz 1937. godine, dovelo do izlaska vazdušnih brodova iz upotrebe. U današnje vreme je „balon” nepogonski aerostat, a „vazdušni brod” ima pogon. Pogonski aerostat s kojim se može kormilariti se naziva dirižabl. Ponekad se ovaj izraz primenjuje samo na nerigidne balone, a ponekad se i dirižabl balon smatra definicijom vazdušnog plovila (koje onda može biti kruto ili nekruto). Fleksibilne dirižable karakteriše umereno aerodinamična gasna vreća sa stabilizacionim plavim pločama na zadnjoj strani. Oni su uskoro postali poznati kao blimpovi. Tokom Drugog svetskog rata, ovaj oblik je bio široko prihvaćen za balone privezane za zemlju; u vetrovitom vremenu, ovo smanjuje naprezanje na privezni konopac i stabilizuje balon. Nadimak blimp je usvojen zajedno sa oblikom. U modernim vremenima, bilo koji mali dirižabl ili vazdušni brod se zove blimp, mada se blimp može da bude opremljen pogonskim mehanizmom.