Bunjevačke narodne pesme Božić 1943. RETKO! - hiljadu bećaraca - Sakupio i izdao Marko Peić Marko Peić (Mirgeš, 4. srpnja 1913. - Subotica, 6. listopada 2010.[1]), bački hrvatski književnik, kazališni kritičar iz Vojvodine i onomastičar. Životopis Uredi Pučku školu pohađa u Mirgešu, a potom se školuje u Subotici gdje završava Građansku školu i Državnu trgovačku akademiju. Pisao je prozu (drame, komedije, satiru, novele[2]) i pjesme, a bio je i sakupljač narodnih umotvorina, pjesama, pripovjedaka i novela. Pored toga, zapaženi su i mnogi njegovi stručni prinosi u gospodarskim i ekonomskim glasilima, a jedno je vrijeme i urednik časopisa Privrednik iz Subotice, a također i njegov angažman u radu «Društva ekonomista». Član je Društva književnika Vojvodine. Hrvatskoj književnoj javnosti bio je predstavljen, zajedno sa Balintom Vujkovim, Blaškom Vojnić Hajdukom i Franjom Bašićem u zagrebačkom časopisu Svijet iz 1934. godine.[3] Kao spisatelj zaokupljen je obiteljskim i društvenim pitanjima iz svakodnevice bačkih Bunjevaca i Šokaca, a pojedina su mu uradci pisani u ozračju vjerske tematike. Pored toga stvara u motivskom luku tzv. «socijalne literature», dok nakon 2. svjetskog rata ima tekstova u kojima interpretira svoje ratne dogodovštine, ili stanovita poratna zbivanja. Uz Balinta Vujkova, Blaška Vojnić Hajduka i dr. osnivač je, a kratko i urednik književnog časopisa mladih bunjevačkih Hrvata Bunjevačko kolo, koji izlazi od 1933. do 1936. godine. Njegov sakupljački rad je utjelovljen u djelu, objavljenom u vlastitoj nakladi «Bunjevačke narodne pisme - Hiljadu bećaraca» (1943.). Tijekom 1945. godine bio je i suradnik lista Slobodna Vojvodina, lista koji je kasnije promijenio ime u Hrvatska riječ. U razdoblju između dva svjetska rata jedan je od istaknutih pripadnika zajednice bačkih bunjevačkih Hrvata i gorljivi borac za prava svoje nacionalne zajednice. Zbog svoga stava iz 1970-ih bio je «jedan od 120 disidenata pokreta MASPOK-a, za što je svojevremeno snosio i određena poniženja i degradacije, u koju spada i njegova smjena sa pozicije podpredsjednika općine Subotice koji je obnašao u jednom mandatu»[4]. Uvelike je zaslužan za spoznaju nacionalne pripadnosti bačkih Bunjevaca za vrijeme popisa stanovništva 1970. godine, zajedničkom odrednicom Hrvat-Bunjevac[4]. U to vrijeme je bio predsjednikom Organizacijskog odbora «Dužijance», tradicionalnih žetelačkih svečanosti bunjevačkih Hrvata. Zajedno sa Grgom Bačlijom napisao je Rečnik bačkih Bunjevaca (1990.) i onomastičko djelo Imenoslov bačkih Bunjevaca (1994.), a napisao je i objavio i druga djela. Unatoč njegova deklarirana hrvatstva, Peićev je rad u jednom razdoblju bio izložen dekroatizatorskim politikantskim manipulacijama od strane onih Hrvata koji su se zarad osobnih interesa stavili u službu velikosrpskih krugova, te uz njihovu financijsku i moralnu potporu, propagiraju «bunjevštinu» kao nacionalnost i odriču ikakvu svezu ove hrvatske etničke zajednice sa hrvatskim narodom. U tom kontekstu, primjerice, u glasilu «Bunjevačke matice», «Riči», prikazan je kao «jedan od osnivača KUD Bunjevačko kolo», premda je Marko Peić bio jednim od osnivača društva kojemu je pun naziv bio: «Hrvatsko kulturno umjetničko društvo Bunjevačko kolo»,[5]. Svojim djelima zastupljen je u dvama antologijama - poezije i proze bunjevačkih Hrvata iz 1971. - Geze Kikića, u izdanju Matice hrvatske. 1. rujna 2010. godine izabran je za počasnog građanina Subotice.[1] Umro je mjesec dana poslije, 6. listopada 2010. u Subotici, a pokopan je na Kerskom groblju 8. listopada 2010. godine.[1] Djela Uredi (izbor) Bunjevačke narodne pisme – Hiljadu bećaraca, Subotica, 1943. O proizvodnim snagama Subotice (s drugim autorima), Subotica, 1954. O proizvodnim snagama Subotice (s drugim autorima), Subotica, 1964. Rečnik bačkih Bunjevaca (s G. Bačlijom), Subotica - Novi Sad, 1990. Imenoslov bačkih Bunjevaca (s G. Bačlijom), Subotica - Novi Sad,1994. Luka Kerčanin, Subotica, 1996. Narodne umotvorine bačkih Bunjevaca, Subotica, 1997. (s G. Bačlijom) Poetska slagalica, Subotica, 1997. Javorova smrt, prema motivima epa B. Rajića, Slava, Subotica, 1998. Za svako vreme epigramske teme, Subotica, 2001. Bećarci + Bunjevačke narodne pisme, Subotica, 2001. Mladom naraštaju, Subotica, 2001. 13 grišni slova, komedija Narodna poezija Benjevci bunjevaca ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljene kvacice na marginama , nista strasno. Sve ostalo uredno! Svetski klasik. Zlatna grana` opisuje primitivne metode obožavanja naših predaka, seksualne prakse, čudne rituale i festivale. Pobijajući popularnu misao da je primitivni život bio jednostavan, ovo monumentalno istraživanje pokazuje da je divlji čovek bio upleten u splet magije, tabua i sujeverja. Ovde je otkrivena evolucija čoveka od divljaštva do civilizacije, od modifikacije njegovih čudnih i često krvoločnih običaja do ulaska u trajne moralne, etičke i duhovne vrednosti. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697) Potku Zlatne grane čini mit o vladavini sveštenih kraljeva u šumi posvećenoj Dijani, na obali jezera Nemi, u albijskim brdima u Italiji. Da bi zauzeo mesto sveštenog kralja, kandidat je morao da sa vrha jednog drveta odlomi granu imele (`zlatnu granu`) i da ubije svog prethodnika. Zbog toga je Dijanin sveštenik živeo u stalnom strahu od sledećeg pretendenta na njegov položaj i sa isukanim mačem čuvao drvo na kome je bila kobna grana imele. Frejzer je sebi postavio zadatak da odgovori na dva pitanja: `Najpre, zašto je Dijanin sveštenik sa obala Nemija, šumski kralj, morao da ubije svog prethodnika? Zatim, zašto je morao, pre no što će ga ubiti, da sa izvesnog drveta odlomi granu koju su stari poistovećivali sa Vergilijevom zlatnom granom?` Da bi odgovorio na ova pitanja, Frejzer je napisao jednu od najvećih studija o magiji i religiji. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697)

U dobrom stanju, TABACI NERASEČENI GODINA I, BROJ 2 - 1 FEBRUAR 1934 Danas : književni časopis / vlasnici i urednici Miroslav Krleža i Milan Bogdanović Danas je kao književni časopis pokrenut u Beogradu 1934. u redakciji Miroslava Krleže i Milana Bogdanovića. Zastupao je protivdogmatska gledišta u politici i umetnosti sledio Krležinu kritičku misao. Objavljivao je djela domaćih i stranih autora. Zabranjen je nakon pet brojeva. MIROSLAV KRLEŽA: Amsterdamske varijacije AUGUST CESAREC: Slučaj kolportera Ferića MILAN BOGDANOVIć: Deficiti jedne književne epohe MIROSLAV KRLEŽA: Nad otvorenim grobom, tužni zbore VELIMIR MARETIĆ: Socijalni i ekonomski uslovi nemačkog i talijanskog fašizma BRANKO GAVELLA: Gluma MIROSLAV KRLEŽA: Stefan George MARKO RISTIĆ: Materijalističko i pseudomaterijalističko shvatanje umetnosti AUGUST CESAREC: Hitlerizam kod nas KOČA A. POPOVlĆ: Psihoanaliza i marksizam V. JOSIPOVIĆ: Besmisao pod maskom dijalektike N. KOSTIN: „Ideolozi” seljačkog pokreta MARKO RISTIĆ: Jedan nov prhner nerazumevanja dijalektike MILAN BOGDANOVIĆ: Pisci u senci izdavača M ARKO RISTIĆ: Dr. h. c. Bogdan Popović sedamdeset godina misli MIROSLAV KRLEŽA: Livadić-Wiesner u Sofiji MIROSLAV KRLEŽA: Dragutin Domjanič MIROSLAV KRLEŽA: Nikola] Konstantlnovlć Roerich dolazi Anno domini 1934 UREDNICI MIROSLAV KRLEŽA I MILAN BOGDANOVI

Retko u ponudi! Naslovnu sliku na omotu izradio V. Mirosavljević. Ex Yugoslavia (1910–1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor - osoba Matasović, Antun Naslov Bartol i Bara : seljački roman / Antun Matasović Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja [Zagreb] : Hrvatsko književno društvo sv. Jeronima, 1939 (Zagreb : Narodna prosvjeta) Fizički opis 160 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Andrić, Josip Zbirka Knjižnica dobrih romana. ǂkolo ǂ21 ; ǂknj. ǂ83 ISBN (Broš.) Napomene Str. 159-160: O piscu ove knjige / Josip Andrić. Roman u četiri dijela o nekadašnjem životu na selu iz pera katoličkog pisca Antuna Matasovića čija djela su u komunizmu bila zapostavljena. Opisan je život seljačke obitelji i njihovog okruženja. Svakodnevni radovi u polju i na gospodarstvu. Društveni, vjerski i politički život, starinski običaji, vjerovanja, način razmišljanja, narodna mudrost i još mnogo toga bez uljepšavanja. 1. Bartol i Bara 2. Za kruh svagdanji 3. Pred život 4. Crno kraljevstvo Antun Matasović, književnik, profesor. Rodio se 23. svibnja 1893. u Velikoj Kopanici, gdje završava pučku školu. Gimnazijsko školovanje započeo je u Vinkovcima, nastavio u Osijeku, vraćao se u Vinkovce, a završio u Osijeku 1912. Opredijelio se za studij trgovine u Osijeku i Beču na Eksportnoj akademiji. Za vrijeme studija uči nekoliko europskih jezika. Povratkom u Hrvatsku postavljen je za profesora Trgovačke akademije na Sušaku, a 1918. u Sarajevu. Nakon I. svjetskog rata radi kao bankovni stručnjak u Sarajevu, a od 1922. u Osijeku. Zatim prelazi u Đakovo za ravnatelja „Zadružne gospodarske banke“. Godine 1926. novo preseljenje u Čakovec za ravnatelja Trgovačke akademije, za II. svjetskog rata živi u Osijeku, potom seli u Đakovo i Požegu. Umirovljen je 1953. godine. Profesor Antun Matasović započeo je svoju književnu karijeru još u gimnazijskim danima u Osijeku, a nastavlja pisati za vrijeme studija i aktivnog djelovanja u raznim gradovima tadašnje države. Piše poučne katoličke pripovijesti i objavljuje ih u raznim novinama, kalendarima i publikacijama HKD sv. Jeronim u Zagrebu. Ubrzo se svrstava u hrvatsku književnu desnicu okupljenu oko toga katoličkog društva i postaje njenim članom 1923. godine. Do tada je objavio već nekoliko samostalnih knjiga pripovijedaka: „Susreti I“ i „Susret iII“ 1920. u Sarajevu. Ostala djela su mu: Pripovijesti: „Cvijet pod staklom“ 1921, „Slavončice“ 1926, „S djedovskog praga“ 1943. Jednočinke: „Lijepa naša“ 1936, „Daj, da dođe kraljevstvo tvoje“ 1939. Romani: „Bartol i Bara“ 1939, „Za kruh svagdanji“ 1940, „Pred život“ 1940, „Crno kraljevstvo“ 1942. Neka su mu djela doživjela i reprint izdanja krajem 20. stoljeća u Đakovu. Sva su mu djela prožeta hrvatskim katoličkim i slavonskim šokačkim duhom. Prevodio je sa španjolskog i danskog govornog područja, a ostavio je i nekoliko knjižica o pisanicama, tikvicama i seljačkim slavonskim rezbarijama. Umro je u Karlovcu 20. svibnja 1986. godine, a sahranjen je u Požegi uz grob voljene žene. MG91 (N)

Lepo očuvano Retko Ksenija Atanasijević FILOZOFSKI FRAGMENTI Dr Ed. Klapared - Izbor zvanja Kratak kineske, vavilonsko-asirske, jevrejske, misirske, arapske, persijske, italijanske i engleske pregled književnosti Clenton Logio SOCIJALNE STUDIJE Slavko Kosić SOCIJALNA POLITIKA SELA Dragoslav Đorđević FILOZOFSKA NASTAVA U ŠKOLI Dinko Tomašić ZAKONI PORASTA STANOVNIŠTVA Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) bila je srpski filozof i prevodilac[1], prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine.[2] Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, kao i autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Između dva svetska rata bila je profesorka na Univerzitetu u Beogradu. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (dijalog Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija).[3][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Ksenija Atanasijević, slika Nadežde Petrović, 1912. godine (Spomen zbirka Pavla Beljanskog) Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira. „Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studentkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći“, kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petronijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem. Doktorat[uredi | uredi izvor] Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom.[4] Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem[1], 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.[5][6] Promovisana je u doktora 5. marta iste godine.[7] U oktobru 1923. izabrana je za docenta filozofije na Filosofskom fakultetu, čime je postala prva univerzitetska nastavnica.[8] Progon[uredi | uredi izvor] Čaršija u Beogradu prelazi na „novu aferu“, i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom „pričom“: Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i „oženjenim čovekom“ Milanom Markovićem. Provokativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova „Balkan“ i „Veče“. Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci. Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnom anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta - s katedre Filosofskog fakulteta je uklonjena 24. oktobra 1935.[9] Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Konferencija intelektualaca traži da se utvrdi ko je u pravu.[10] Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren „autonomije Univerziteta“. Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da „tu nečega ipak ima“. Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. (ili već 1935.[11]) godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: „na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“. Osvrćući se na slučaj, rektorat univerziteta je zaključio da `Za svoj neuspeh na Univerzitetu g-ca Atanasijević ima da zahvali samo sebi`,[12] na šta je Atanasijević odgovorila da može zahvaliti `podmuklim intrigama, prikrivenim univerzitetskom `autonomijom``.[13] U decembru 1939. postavljena je za nastavnog inspektora.[14] Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.[15] Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju sa suprugom Milanom Markovićem, parcela 10. Krajem 1980-ih, njena grobnica je uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima.[16][6] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Ljiljana Vuletić je napisala knjigu „Život i misao Ksenije Atanasijević“ za koju je 2006. dobila Nagradu Isidorinim stazama.[6] Zoran Penevski je napisao roman „Elegija o beloj devojčici” o Kseniji Atanasijević.[17] Odabrana dela[uredi | uredi izvor] Brunovo učenje o najmanjem, Beograd, 1922. Počeci filozofiranja kod Grka, Beograd, 1928. Filozofski fragmenti I-II, Beograd, 1929-30. La doctrine métaphysique et géométrique de Bruno,Beograd i Pariz, 1923. L`Atomisme d’Epicure, Pariz, 1928.[18] Un fragment philosophique, Beograd, 1929. Considération sur le monde et la vie dans la littérature populaire des Yougoslaves, Pariz 1929/30. Die gegenwärtigen philosophishen Strömungen in Jugoslawien – Der russische Gedanke, Internationale Zeitschrift für Philosophie, Bon, 3, 1930. Die Anfänge des Philosophiernes bei den Griechen, 1928. Organon, prevod Etika, prevod tags: antikvarne knjige stare srpska prva izdanja

Kao na slikama Prvo izdanje Sibe (Josip) Miličić (Brusje, Hvar 3. april 1886.[1] — Bari, Italija 1944) bio je srpski književnik i književni kritičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Sibe Miličić rođen je kao Josip Miličić 1886. godine na Hvaru. Studirao je romanistiku i slavistiku na univerzitetima u Beču, Firenci, Rimu i Parizu. Na studijama u Beču prihvatio je ideju o Srbiji kao jugoslavenskom Pijemontu i postao unitarista. Po završetku studija u privatnim školama u Firenzi, Rimu i Parizu proučavao je slikarstvo. Od 1913. godine gimnazijski je nastavnik u Srbiji. U Prvom svetskom ratu ordonans je među srpskim dobrovoljcima prvo u Srbiji a potom u Rusiji. Priključio se grupi srpskih pisaca okupljenih oko Zabavnika, na Krfu (1917—1918), zajedno sa Vladimirom Čerinom i Tinom Ujevićem. Posle nacističkog bombardovanja Roterdama 1939. godine gde je radio u konzulatu Kraljevine Jugoslavije vraća se u Zagreb gde objavljuje knjigu pjesama `Apokalipsa`. Rat provodi na Hvaru, a posle pada Italije 1943. godine odlazi u partizane. Prebacuju ga u Bari, gđe se već nalaze brojni intelektualci iz Dalmacije (Vladimir Nazor, Jure Kaštelan i drugi). Početkom 1945. na povratku iz Barija na Vis tokom noći nestao je s broda. [2] Miličić je autor manifesta književnog pokreta kosmizam pod naslovom Jedan izvod koji bi mogao da bude program (1920). Pored toga, pisao je pesme, pripovetke i romane. Svoje radove objavljivao je često i u velikom broju listova i časopisa, kao što su: Pijemont, Srpski književni glasnik, Delo, Politika, Zabavnik, Jugoslavija, Književne novosti, Dan, Misao, Republika, Budućnost, Tribuna, Kritika, Epoha, Revi, Savremenik, Novo doba, Vijenac, Almanah Branka Radičevića,, Vreme, Pravda, Život i rad, Volja, Reč i slika i mnogim drugim. Dela[uredi | uredi izvor] Objavio je sledeće zbirke pesama: Pjesme (Beč, 1906) 10 pjesama o don Juanu (Beč, 1912) Treća knjiga pjesama (1914) Knjiga radosti (1920) Knjiga večnosti (1922) Moje selo Brusje (1936) Deset partizanskih pjesama (Bari, 1944)[3][4]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, sve ostalo uredno! „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1910. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. Državni službenik je postao 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kada se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, a proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana pisao je i dramska dela. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavio je 1902, gde je prvi put u književnom delu koristio vranjski izgovor, što je izazvalo izrazite književne kritike. Jednog od najpoznatijih srpskih romana, Nečistu krv, objavio je 1910. Godinu dana kasnije postao je predsednik Udruženja književnika Srbije. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata je radio u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. u Beogradu. Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba. U njegovu čast se u Vranju svake godine priređuje manifestacija Borina nedelja, kao i Borini pozorišni dani. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. u Vranju, iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju.[1] Njegov otac, Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[2] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka, Vaska, 1. marta 1883.[2] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[traži se izvor] Brigu o Borisavu preuzela je njegova baba Zlata. Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom” Vranju.[1] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[3] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (Uvela ruža, Na onaj svet, Tetka Zlata). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[2] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/89. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije.[3] Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i drugih, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Borisavu Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Stankoviću zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[3] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[4][1] Somborski golub objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svoga jedinca, sa potpisom Borko.[5][2] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Na onaj svet, 1896[6] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[traži se izvor] U Brankovom kolu izlazi pesma Počuj pesmu 1896. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću[1] lokalnom svešteniku.[traži se izvor] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (Đurđev dan, Prva suza, U noći, Stanoje, i Uvela ruža). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[4] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda, treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima „pozorišna igra u četiri čina”. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[7] Devetog maja 1901, postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali „suvišnim u Srbiji”. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku Rista bojadžija, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[8] Sve do 1913, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[9] U ratnim periodima Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[10] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake „kako bi se mogla proveriti vrednost dela”. Pomoć nije dobio i daje „književni oglas” za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[11] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[12] Pošteđen „vojništva i učešća u ratnim naporima”, nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je vlada prešla sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja, određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz manastira Studenice prema Peći.[12] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[13] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i „kao poluinternirani” zadržan je u logoru Derventa. Ovde je napisao skicu Ludi Rista iz ciklusa Božji ljudi.[10] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog upravnika za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske Beogradske novine, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[10][13] Sarađivao je od 1916. do završetka rata.[12] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917, dok je zbirka novela pod naslovom Vrela krv objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje Biblioteke jugoslovenske književnosti. U kalendaru CMK, glavne vojne uprave u Srbiji, objavljuje pripovetku Crveni krst. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[10] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene Pod okupacijom u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[14] Godine 1921. objavljuje pripovetku Njegova Belka, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene Pod okupacijom i Zabušanti.[15] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[13] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku Moji zemljaci.[15] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[10] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Preminuo je u svojoj kući na Dorćolu, 21. oktobra 1927. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[16] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[10] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. U jednom intervjuu, njegova unuka Zorka je rekla:[17] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrebna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju. Mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Za više informacija pogledajte: Borina nedelja, Borini pozorišni dani i Stari dani Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora”, a mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja.[18] Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (gimnazija, osnovana 1881, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana”, poslastičara „Koštana” u centru grada i tako dalje).[18] Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja” (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani” i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića.[19] Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću.[20] Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja”.[18][21] Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti, uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba.[22] Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. Prošlost Vranja, grada na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira, je u mnogim izvorima opisana kao ispunjena burnim događajima. Do 1878. godine, Vranje je bilo pod vlašću Osmanskog carstva, kada je položaj grada privlačio višu otomansku klasu da se u njemu nastani. U to vreme su izgrađene mnogobrojne džamije, konaci i hamami.[18] Trgovci u Vranju su trgovali prekog granice, sarađivali sa otomanskim vlastima i govorili turski i arapski jezik. Nakon oslobođenja Vranja 1878, muslimani se masovno iseljavaju, a džamije i druge turske građevine su uglavnom razorene. U sudaru starih i novih vrednosti, ugledne gradske trgovačke porodice su propadale. Bora Stanković je u svojim delima opisao taj period, od 1878. do 1910, sa svim kontrastima starog i novog, sa zamenom starog života novim.[1] Stanković je retko posećivao Vranje, niti je poznato da je ikada posetio ijedno selo u okolini. Nije najbolje poznavao neke činjenice, kao na primer, geografski položaj naselja i objekata u samom gradu ili običaje koji su postojali. Ipak, on je bio vezan za Vranje snažnim emocijama i gotovo sva njegova dela su vezana za Vranje i okolinu. Sa očiglednom nostalgijom je opisivao „stare dane” i nekadšnji život u Vranju (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900, nosi naziv Stari dani). Stanković je i sam govorio da su njegovi likovi bazirani na pričama koje je slušao, i da je spakao više ljudskih sudbina u pojedine likove, da bi postigao punoću i umetničku zaokruženost. I pored svega, mnogi etnografski i fokloristički radovi identifikuju sadržaje njegovih dela kao neospornu vranjsku tradiciju, kao realan opis života u Vranju na kraju 19. i početku 20. veka.[1][23] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, „više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas”. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti, navodi Skerlić.[24] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, uoči ne znam kog ispita.” Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava”, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[25] „Borin pripovedački diskurs, njegov ’južni stil’, ’vranjanski stil’, nosi u sebi taj napor da deo reči dođe do onoga što ne može da progovori“, navodi Jerkov.[26] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[27] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[28] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[29] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića.[30] On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci.[31] Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[31] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici.[31] Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim...

Владимир Ћоровић: SERBOKROATISCHE GRAMMATIK (СРПСКОХРВАТСКА ГРАМАТИКА) Издавач: G.J.Goshen, Берлин/ Лајпциг, 1913.год. Меки повез, 100 страна, немачки језик, 13цм. Очувано као на фотографијама. РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Владимир Ћоровић (Мостар, 27. октобар 1885 — Еласона, 16. април 1941) био је српски историчар, универзитетски професор и академик. Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра (15. октобра по старом календару) 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици, његов брат је Светозар Ћоровић, један од познатијих српских приповједача из херцеговачког краја. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Била је то средина са веома јаком и разбуђеном српском националном свешћу, којој је тон давала група истакнутих књижевника, међу којима је био и његов брат Светозар. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, где је студирао словенску филологију, археологију и историју. Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“, о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908—1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи, где је истраживао старе словенске рукописе. Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. Тада је почео период његовог врло снажног, интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. Био је сарадник врло значајних српских часописа, а посебно „Босанске виле“, „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“ (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Поред осталог, у Сарајеву је био секретар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и приређивач њеног календара за 1911. годину. Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском светске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, где је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“. У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године – проглашен је 16. маја 1935. Две године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35. и 1935/36. године. Смењен је после студентског штрајка у априлу 1936, познатог по погибији Жарка Мариновића (одн. подносио је оставку коју Пленум универзитета у почетку није желео примити). После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 16. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић. Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић (1887—1960), сестром Јована Скерлића. Имали су две ћерке. На основу текста који је написао академик Радован Самарџић, Владимир Ћоровић је заступљен у књизи Сто најзнаменитијих Срба (Београд - Нови Сад, 1993, стр. 529-534). Када је 1941. несрећно погинуо, још увек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим делом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс, написао је Самарџић. У књизи Скривени свет Владимира Ћоровића аутор Боривоје Маринковић на 1063 странице је изложио своју студију о целовитом научном, књижевном и едиционом корпусу В. Ћоровића, СПКД Просвјета, (Билећа-Гацко, 2006). Ћоровићев стваралачки опус је обиман. Чине га бројне књиге и појединачни текстови растурени по разним часописима и листовима. Иако су чињени и значајни покушаји, још није састављена и комплетна библиографија његових радова и прилога о њему. Ово су само неке његове књиге: Војислав Илић (Мостар, 1906) Српске народне приповијетке (Матица српска: Нови Сад, 1909) Покрети и дела (Геца Кон: Београд, 1920) Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918 (1. изд.). Београд-Сарајево. Ћоровић, Владимир (1923). Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862. године. Београд: Српска краљевска академија. Ћоровић, Владимир (1924). Велика Србија. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1924). „Деспот Ђурађ Бранковић према Конавоском рату”. Глас СКА. 62: 24—39. Ћоровић, Владимир (1925). Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга. Ћоровић, Владимир (1927). „Како је војвода Радослав Павловић продавао Дубровчанима Конавље (1423-1427.)”. Годишњица Николе Чупића. 110: 73—109. Ћоровић, Владимир (1928). Уједињење. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1929). Наше победе. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1933). Мостар и његова Српска православна општина. Београд: Планета. Ћоровић, Владимир (1936). Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку. Београд: Државна штампарија. (Забрањено издање-тираж заплењен и уништен) Ћоровић, Владимир (1937). „Прошлост Херцеговине”. Мостар и Херцеговина. Београд: Југословенско професорско друштво. стр. 1—29. Ћоровић, Владимир (1939). Политичке прилике у Босни и Херцеговини. Београд: Политика. Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. Постхумно: Историја Срба (БИГЗ: Београд, 1989), користећи оригинални рукопис Владимира Ћоровића, приредили историчари Раде Михаљчић и Радош Љушић. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 1. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 2. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 3. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1992) [1936]. Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку (2. изд.). Београд: Библиотека града Београда.

1931 Knjižarnica Svetlost Beograd Retko Sjajan dizajn korica Џон Грифит (енгл. John Griffith Chaney; Сан Франциско, САД, 12. јануар 1876 — 22. новембар 1916)[1][2][3][4] је био амерички писац познат као Џек Лондон (енгл. Jack London), један од најчитанијих у првој половини 20. века. Рођен је као ванбрачни син самозваног „професора“, писца и астролога В. Х. Ченија, који га никада није признао. Написао око 50 приповедака и романа, најпознатији Зов дивљине и Бели очњак и аутобиографски роман Мартин Еден (1909). Говорио је o животу радничке класе, са изразито социјалистичком тенденцијом. Често је описивао људе са дна, потлачене и понижене и зато је назван „амерички Горки“.[5] Џек Лондон Jack London young.jpg Датум рођења 12. јануар 1876. Место рођења Сан Франциско, САД Датум смрти 22. новембар 1916. (40 год.) Место смрти Глен Елен, САД Школа Универзитет Калифорније у Берклију Најважнија дела Зов дивљине Бели очњак Потпис Дела Уреди Романи Кћи снега (1902) Зов дивљине (1903) Кемптон-Вејс писма (1903) (објављено анонимно, написао заједно са Аном Струнски) Морски вук (1904) Игра (1905) Бели очњак (1906) Пре Адама (1907) Гвоздена пета (1908) Мартин Еден (1909) Burning Daylight (1910) Lost Face (1910) Авантура (1911) The Scarlet Plague (1912) Син Сунца (1912) The Abysmal Brute (1913) Месечева долина (1913) The Mutiny of the Elsinore (1914) The Star Rover (1915) (у Енглеској објављено под насловом Јакна) The Little Lady of the Big House (1916) Џери са острва (1917) Мајкл, Џеријев брат (1917) Hearts of Three (1920) The Assassination Bureau, Ltd (1963) (остало полузавршено, довршио Роберт Фиш) Збирке кратких прича Син вука (1900) Деца мраза (1902) Tales of the Fish Patrol (1906) Приче са Јужних мора (1911) Smoke Bellew (1912) Корњаче са Тасманије (1916) Не-фикција и есеји Људи понора (1903) Револуција, и други есеји (1910) The Cruise of the Snark (1911) Кратке приче Ко верује у духове! (1895) Хиљаду смрти (1899) У далекој земљи (1899) The Rejuvenation of Major Rathbone (1899) Бела тишина (1899) The King of Mazy May (1899) Северна одисеја (1900) Even unto Death (1900) The Man With the Gash (1900) A Relic of the Pliocene (1901) Бог његових предака (1901) Закон живота (1901) The Minions of Midas (1901) Diable—A Dog (1902), renamed Bâtard in 1904 У шумама севера (1902) Keesh, Son of Keesh (1902) Moon-Face (1902) The Death of Ligoun (1902) To Build a Fire (1902, revised 1908) The Dominant Primordial Beast (1903) The Leopard Man`s Story (1903) The One Thousand Dozen (1903) Сенка и муња (1903) Negore the Coward (1904) Љубав живота (1905) Отпадник (1906) A Curious Fragment (1908) Aloha Oe (1908) Непријатељ целог света (1908) A Piece of Steak (1909) Збогом, Џек (1909) South of the Slot (1909) Китајац (1909) The Dream of Debs (1909) Семе Макоја (1909) Голијат (1910) Када је свет био млад (1910) The Unparalleled Invasion (1910) Снага снажног (1911) Рат (1911) The Scarlet Plague (1912) Црвени (1918)[6] All Gold Canyon By The Turtles of Tasman Семјуел Лудило Џона Харнеда Мексиканац The Sundog Trail Told in the Drooling Ward To the Man on Trail Ха! Ха! Ха! Паганин Савез стараца Неочекивано Одисеја сјевера Позоришни комади The Acorn Planter: a California Forest Play ( Tags: Knjige sa omotima omotaci knjiga Avant-garde design serbian books pavle bihaly nolit avangarda

1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! ODLICNO OCUVANO Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) ◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, ostalo sve uredno! Ilustracije: Ive Kusanica 1. Izdanje !!! Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić” Kušanić, Ivo, hrvatski karikaturist, crtač i slikar (Zagreb, 9. V. 1924 – Beograd, 21. III. 2003). Studij slikarstva završio 1952. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Stripove i karikature objavljivao je kao srednjoškolac; nakon suradnje u partizanskim listovima za II. svjetskog rata trajno se odlučio za karikaturu. Radio u Kerempuhu (Zagreb), Ježu (Beograd), Politici (Beograd) i NIN-u (Beograd), povremeno surađujući u više drugih listova, pa se uvrstio među vodeće karikaturiste u tadašnjoj Jugoslaviji. Pretežito se bavio političkom karikaturom. Kao glavni crtač ostvario je nekoliko crtanih filmova u počecima Zagrebačke škole crtanog filma (Susret u snu, Nikola Kostelac, 1957; Strašilo, Vatroslav Mimica, 1957; Lažni kanarinac, Norbert Neugebauer, 1958), a poslije u srpskoj produkciji (Rampa, Konfekcija, oba 1967). Nakon umirovljenja 1977. objavljivao je karikature u Večernjem listu i Vjesniku te se intenzivnije bavio slikarstvom.,,,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom stanju! POSVETA AUTORA IZDAVAČ: Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad GODINA IZDANJA: 1933. BROJ STRANA: 90 POVEZ: meki Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3] Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

Dobrica Cosic - Koreni Drugo izdanje Prosveta, Beograd, 1954. Tvrd povez, 295 strana. POSVETA I POTPIS DOBRICE COSICA! RETKO! Dobrosav Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je jugoslovenski[1] i srpski političar, književnik i akademik. Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[2] Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje.[3] Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Zbog, kako je tvrdio, nedostatka reakcije prilikom partijskog procesa protiv Rankovića, distancirao se od svog ranijeg prijatelja Oskara Daviča.[6] Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[7] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. U javnom delovanju i radu bio je tolerantan za drugačija mišljenja i retko je ulazio u otvorene sukobe.[8][1] Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[9] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[2] Dobrica Ćosić je lažno optuživan u medijima i javnosti da je imao veze sa pisanjem Nacrta Memoranduma SANU, što je deo domena političke propagande.[10] Autori Nacrta Memoranduma SANU bili su, upravo suprotno, protiv uključenja Ćosića, pošto bi njegovo učešće dalo osnova za političku diskreditaciju planiranog dokumenta.[11] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[12] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine.[13] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93. godini.[14] Sahranjen je 20. maja na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[15][16] Rezultati na izborima Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Izbori Izglasalo Glasalo poslanika Za Protiv Rezultat Detalji 1992. (maj) Veće građana i Veće republika 168 od 176 154 14 izabran Nestranačka ličnost Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[17] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna rada, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[18] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[19] Ćosić piše ... Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[19] Kritike Ćosićev književni rad negativno su kritikovali: Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vidosav Stevanović, Miro Glavurtić, Jevrem Brković, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Ljiljana Šop, Vuk Drašković, Sonja Biserko, Teofil Pančić. On se nije u javnosti oglašavao sa odgovorima na kritike. Uglavnom je odgovarao kroz zapise u svojim dnevničkim knjigama. Na svoje kritičare se osvrnuo komentarom da među njima ima dosta štetočina, neznalica, pokvarenjaka i ljudi koji ga napadaju iz interesnih razloga.[20] Predrag Palavestra okarakterisao je Ćosića kao temperamentnog zastupnika ideje o angažovanoj književnosti.[21] Borislav Mihajlović Mihiz je zastupao stav da je Ćosić kao zvaničnik uradio mnogo na liberalizaciji našeg kulturno života, navodeći osnivanje NIN-a i BDP-a.[22] Akademik Mihailo Marković smatrao je da je Dobrica Ćosić bez ikakvog razloga proglašavan „velikosrpskim nacionalistom” i da je postao predmet mržnje Albanaca.[23] Milovan Vitezović je Ćosića opisao stihovima: Čovek ovog tla, za svako doba. Između dva zla - snađu ga oba![24] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[25] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo.[26][27] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice.[28][29] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[30] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[31][32] i 2011.[33][34] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[35] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[35] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[36] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[37][38] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[39] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[39] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti. Po njegovim delima snimljene su televizijske serije Koreni i Vreme zla a priprema se Vreme smrti.[40] Posveta Dobrice Ćosića Miodragu Pavloviću (levo), deo legata Miodraga Pavlovića Ćosićeva posveta Olgi Bešević, deo legata porodice Bešević Njegova ćerka Ana Ćosić Vukić napisala je knjigu „Vreme sa ocem” u formi razgovora sa njim na književne teme.[41] Dela Ćosić je objavio sledeće knjige (navedena su prva izdanja):[42] Daleko je sunce, Prosveta, Beograd, 1951. Koreni, Prosveta, Beograd, 1954. Sedam dana u Budimpešti, Nolit, Beograd, 1957.[43] Deobe, Prosveta, Beograd, 1961. Akcija: zapisi, povodi, odgovori, Prosveta, Beograd, 1964. Bajka, Prosveta, Beograd, 1966. Odgovornosti: akcija, 2, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Prilike: akcija, 1, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Moć i strepnje, NU „Braća Stamenković”, Beograd, 1971. Vreme smrti 1−2, Prosveta, Beograd 1972—1979 Prizori Miće Popovića, Beograd, 1974. Vreme smrti, 2, Prosveta, Beograd 1975. Vreme smrti, 3, Otokar Keršovani, Rijeka, 1977. Vreme smrti, 4, Otokar Keršovani, Rijeka, 1978. Vreme smrti, 5, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Vreme smrti, 6, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Stvarno i moguće, Otokar Keršovani, Rijeka, 1982. Vreme smrti, 1-4, BIGZ, Beograd, 1984. Grešnik, BIGZ, Beograd, 1985. Otpadnik, BIGZ, Beograd, 1986. Mića Popović, vreme, prijatelji, BIGZ, Beograd, 1988. Vernik, BIGZ, Beograd, 1990. Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992. Srpsko pitanje - demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992. Vreme vlasti 1, BIGZ, Beograd, 1996 Vreme zla 1-2, Prosveta, Beograd, 1996. Otkriće, Zadužbina „Petar Kočić” i Nauka, Banja Luka - Beograd, 1998. Nada i akcija, „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1951—1968., „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1969—1980., „Filip Višnjić”, Beograd, 2001. Pisci moga veka, Verzalpres-Mrlješ, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 1, „Filip Višnjić”, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 2, „Filip Višnjić”, Beograd, 2003. Kosovo, Novosti, Beograd, 2004. Piščevi zapisi 1981—1991., Beograd, 2002. Piščevi zapisi 1992—1993., „Filip Višnjić”, Beograd, 2004. Prijatelji, „Filip Višnjić”, Beograd, 2005. Vreme vlasti 2, Prosveta, Beograd, 2007. Piščevi zapisi 1993—1999., Službeni glasnik, Beograd, 2008. Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija, Službeni glasnik, Beograd, 2008. Lična istorija jednog doba, 1-6, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Srpsko pitanje u XX veku, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Prijatelji moga veka, Službeni glasnik, Beograd, 2011. U tuđem veku, Službeni glasnik, Beograd, 2011.[44] Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.[45] Kosovo 1966–2013, Vukotić medija, Beograd, 2013. U tuđem veku 2, Laguna, Beograd, 2015.[46] Dela o Ćosiću Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (1986) — Danilo Kiš Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem (1989) — Slavoljub Đukić Autoritet bez vlasti (1993) — prof. dr Svetozar Stojanović Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti (1993) — Dragoslav Rančić Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić (1995) — Milan Nikolić Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića (2000) — Radovan Popović Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića (2001) — Slavoljub Đukić Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića (2001) — Miroslav Egerić Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića (2002) — Boško Ruđinčanin Gang of four (2005) — Zoran Ćirić Knjiga o Ćosiću (2005) — Dragoljub Todorović Dobrica Ćosić: Bibliografija (2010) — Dejan Vukićević Prepiska 1991-1999. (2011) — Miroslav Majkl Đorđević Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006-2011. (2012) — Darko Hudelist Bosanski rat Dobrice Ćosića (2013) — Muhamed Mujkić Ogledalo Dobrice Ćosića (2014) — Milivoje Pavlović[47] Dominantna i neželjena elita (2015) — Latinka Perović Dnevnik o Dobrici Ćosiću (2017) — Stojan Berber

VLADAN ĐORĐEVIĆ CAR DUŠAN - istorijski roman iz XIV veka u tri knjige 1. Mladi kralj 2. Kralj 3. Car Izdavač - Hrvatski štamparski zavod D. D., Zagreb Godina - 1919, 1920 261 + 504 + 397 strana Edicija - Moderna knjižnica Povez - Tvrd knjige su prekoričavane, prve dve knjige su povezane u jednu, treća je posebno povezana dobro očuvane knjige,zlatotisak, videla sam da je ponegde nešto podvučeno, zanemarljivo, listovi požuteli `Vladan Đorđević (Beograd, 21. novembar/3. decembar 1844 — Baden, 31. avgust 1930) je bio lekar, književnik, političar, predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije, sanitetski pukovnik i osnivač Srpskog lekarskog društva. 1875. godine Vladan Đorđević počeo je da objavljuje svoj istorijsko–romantičarski roman „Car Dušan“ , u kome je pokušao da prikaže celokupni život srpskog naroda u 14. veku. Neki ovo delo smatraju našim najboljim istorijskim romanom. Knjiga prati Dušanov život od bitke na Velbuždu do kraja njegove vladavine tokom koje je izgradio veliko carstvo. Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić, poznat i kao Dušan Silni (oko 1308—20. decembar 1355) je bio srpski srednjovekovni kralj (1331—1345) i prvi srpski car (1346—1355). Bio je sin kralja Stefana Uroša III Dečanskog i otac cara Stefana Uroša V, u narodu prozvanog Nejakim, poslednjeg vladara iz dinastije Nemanjića. Dušan je bio najmoćniji vladar 14. veka i najmoćniji srpski car.`

Prvo izdanje knjige Mate Lovraka „Doka Bedaković“ iz 1938. za koju je koricu i unutrašnje ilustracije uradio Andrija Maurović. Retko u ponudi! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Školska posveta na unutrašnjosti prednje korice (v. sliku) Doka Bedaković : (sto tisuća na cesti) / Mato Lovrak ; ilustrirao A. Maurović Autor: Lovrak, Mato Ostali autori: Maurović, Andrija [ilustrator] Izdavač: Zagreb : Naklada saveza Z-D-I-O-Š, 1938 Materijalni opis: 46 str. : ilustr. ; 24 cm Edicija: Knjižnica Saveza zajednica doma i škole ; 1 Napomena: Omot. nasl.: Doka Bedaković ili 100.000 na cesti. Klasifikacijska oznaka: Dečja knjiga. Za decu (8-12 godina) Jezik: hrvatski Mato Lovrak (Veliki Grđevac, 8. mart 1899 – Zagreb, 13. mart 1974) bio je jugoslovenski i hrvatski dečji pisac i učitelj. Rođen je u Velikom Grđevcu, selu kod Bjelovara, u šestočlanoj porodici krojačkog radnika Mate i majke Ane. Četvorogodišnju pučku školu završio je u rodnom selu, a nakon četiri razreda niže realne gimnazije u Bjelovaru upisao se u Učiteljsku školu u Zagrebu koju je završio 1919. godine. Nakon završetka škole službovao je kao učitelj u Kutini, Klokočevcu, Velikom Grđevcu i Velikim Zdencima, a od 1934. godine do penzije 1954. godine u Zagrebu. Pisao je i pripovetke, ali je popularnost stekao romanima tematski vezanim za detinjstvo. Gradio je zanimljivu fabulu s elementima pustolovine, ali i s didaktičkim naglascima. Izuzetno plodan, autor je tridesetak knjiga, Lovrak je nekoliko decenija zabavljao i odgajao mlade čitatelje izrazom koji svedoči o vremenu, a odlikuje se maštovitošću i humorom. Dela su mu prevedena na mnoge jezike. Pisao je i stručne članke u pedagoškim časopisima. Lovrak je napisao nekoliko desetina pripovetki i romana za decu, kao i tri romana za odrasle koji nemaju veće značenje. Prvi je u hrvatskoj dečjoj književnosti uveo seosku decu kao glavne protagoniste, a u romanima i pripovetkama dao prednost akciji. Gradska deca u njegovim delima se pojavljuju retko i njihovi su portreti beživotni i formalni. Lovrak nije težio stvoriti idealan tip bezbrižnog deteta. U pripovetkama i romanima dao je sliku dece svog doba. Naročito je živo njegovo zanimanje za skupine seoske dece i njihove igre.. Lovrakovi romani su kratki, sažeta izraza, ispripovedani jednostavno, ali nekad vrlo uspešno poniru u psihologiju detinjstva. Neretko se u njegovim delima ogleda i vreme u kojem su nastala sa blagom kritikom svita odraslih. Zameriti se može prenaglašena pedagoška tendencija, socijalno angažovanje i insistiranje na srećnim završecima. Preminuo je 13. marta 1974. godine u Zagrebu, a sahranjen je u rodnom Velikom Grđevcu. Dela Strašan san (1924), prva priča, objavljena u Smilju Iz škole lepšega: crtice iz škole: namenjeno učiteljima, učiteljskim pripravnicima i ljubiteljima dece (1924) Slatki potok i druge priče za decu (1930) Vlak u snijegu (prvobitni naslov Deca velikog sela, 1933) Družba Pere Kvržice (1933) Divlji dečak (1934) Neprijatelj broj 1 (1938) Njegova malenkost Francek drugi, hrabri (1938) Doka Bedaković ili sto tisuća na cesti (1938) Micek, Mucek i Dedek (1939) Anka Brazilijanka (1939) Sretna zemlja (1940) Prijatelji (1941) O uvježbavanju dečjih priredaba (1950) Dijamant u trbuhu (1951) Naši dečaci i druge priče (1954) Dečak Konzul (1954) Prozor do vrta (1955) Tri dana života (1957) Devetorica Hrabrih (1958) Drveni zid (1958) Snađi se đede (1958) Iskrica (1959) Dobra oluja i druge priče (1959) Zeleni otok (1961) Putovanje od 35 koraka (1963) Slamnati krovovi (1963) Katićev dom (1964) U mraku (1964) Andrija Jug i svijet danas (1967) Gimnazijalac (1969) Preparandist (1972) Uzvišeno zvanje (2011) Maurović, Andrija, hrvatski slikar i crtač (Muo u Boki kotorskoj, 29. III. 1901 – Zagreb, 2. IX. 1981). Studirao na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Kao ilustrator i karikaturist od 1935. surađivao je u zagrebačkim novinama i časopisima (Koprive, Novosti, Jutarnji list i dr.). Zajedno s Franjom M. Fuisom 1938. pokrenuo reviju Mickey strip. Uz W. Neugebauera najznačajniji hrvatski crtač stripova; objavio više od 80 različitih stripova. U stripovima je razvio visoku razinu likovnoga govora, smjelo razrađujući kadrove i kompozicije i provodeći osebujnu karakterizaciju glavnih likova. Poznatiji su mu stripovi Ljubavnica s Marsa (1935., prema romanu Aelita A. N. Tolstoja), Posljednja pustolovina Staroga Mačka i Sablast zelenih močvara (sa scenaristom F. Fuisom, 1937). Nakon 1945. objavljivao u Kerempuhu, Ilustriranom Vjesniku, VUS-u, Plavom vjesniku, Horizontu, Modroj lasti i dr. Sedamdesetih godina XX. stoljeća slikao kompozicije apokaliptičkog sadržaja. KC (K)

Retko izdanje najpoznatijeg romana Ferda Becića. Izuzetno retko u ponudi. Četvrto, poslednje prerađeno izdanje. Korice su se bile odvojile od knjižnog bloka, reparirano i zalepljeno. Mestimično staračke pege po listovima, inače kompletno, bez pisanja. Autor - osoba Becić, Ferdo Naslov Kletva nevjere : izvorni roman u dva diela / od Ferde Becića Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1920 Izdanje 4. prerađeno izdanje Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Tisak i naklada knjižare L. Hartmana, 1920 Fizički opis 408 str. ; 19 cm Becić, Ferdo, hrvatski književnik (Przemyśl, Poljska, 15. IV 1844 – Zagreb, 27. I 1916). Gimnaziju završio u Zagrebu, a potom se školovao u Zavodu za krajiške upravne časnike u Beču. Radio kao časnik u Brodskoj i Gradiškoj pukovniji, a zatim kao činovnik u Vukovaru i Zagrebu. U prvim novelama, koje je objavljivao u Viencu 1870-ih pod pseudonimom Fedor Brestov, Becić nastavlja tradiciju hrvatske hajdučko-turske novelistike. Velik uspjeh postigao je ljubavnim romanom Kletva nevjere (1876). Djelo je izašlo u više izdanja i dugo bilo jedan od naših najčitanijih romana. Pisao je prozu s građom iz krajiškog života, a okušao se, bez većeg uspjeha, na području poezije i drame (Lajtmanuška deputacija, 1911). Ostala važnija djela: roman Zavjet (1882), tragedija Persa (1890), roman Prokleta kuća (1891), novele Đačke uspomene (1905–08) i dr. BECIĆ, Ferdo, književnik (Przemyśl, Poljska, 15. IV 1844 – Zagreb, 27. I 1916). Podrijetlom iz slavonske graničarske obitelji kojoj je 1805. podijeljeno plemstvo i pridjevak „Rustenberški“. Otac Ferdo bio je časnik, a majka Poljakinja Agneza Woisztarowicz. Osnovnu školu polazio je u Lavovu i Novoj Gradiški, prva četiri razreda gimnazije kod franjevaca u Slavonskoj Požegi (do 1863), a peti i šesti u Zagrebu (do 1865). Školovanje je završio u bečkom Zavodu za krajiške upravitelje, gdje je položio tečaj za upravne činovnike (1867). Od tada je službovao kao poručnik krajiške uprave u brodskoj i gradiškoj pukovniji (Lipovljani, Nova Kapela). God. 1871. postao je financijski perovođa pri General-komandi, 1881. tajnik u Zemaljskom financijskom ravnateljstvu u Zagrebu, a 1887. imenovan je kotarskim predstojnikom, najprije u Novoj Gradiški, zatim u Vukovaru. God. 1895. dodijeljen je Zemaljskoj vladi u Zagrebu, a dvije godine kasnije je umirovljen. — Kao gimnazijalac B. je pisao pjesme na njemačkom (Seufzer an meine Mutter), a prvu pjesmu na hrvatskom – Mrtva zaručnica – objelodanio je u zagrebačkom časopisu Naše gore list (1862, 24). Prvi roman iz bečkoga časničkog života Kletva nevjere, izlazio je u podlistku Obzora (1876, 75–163). Pripovijesti i romane iz krajiškog života, (Montecchi i Capuletti, Slučaj ili sudbina, Persa, Hajdukova draga, Kapetan Katinić, Lajtmanuška deputacija, Čudotvorna slika, Moj prvi sladoled, Vrag u velikom bubnju, Izgubljeni biser, Errata corrige i dr.) objavio je u publikacijama: Vienac (1876, 1877, 1880, 1881, 1883, 1900, 1901), Branik (1880, Obzor, 1901), Dom i sviet (1888, 1890, 1891, 1895), Nada (Sarajevo 1897, 1901), Narodne novine (1897, 1900, 1902), Prosvjeta (Zagreb 1905, 1911, 1913), Hrvatska smotra (1908, 1909), Kraljevsko hrvatsko zemaljsko kazalište u Zagrebu (1911/1912). Pseudonimi su mu bili: Poljak Rustenbržki i Fedor Brestov. Prema svojim pripovjetkama napisao je i dvije drame: Persu, tiskanu u Sriemskim novinama (1893, 27), izvedenu u zagrebačkom kazalištu 1907. i 1908. te pučki »vojnički« igrokaz iz slavonskog života Lajtmanušku deputaciju, tiskanu 1911, a izvedenu 1914. U rukopisu su ostali romani: Kakva sjetva takva žetva, Vukodlak (sa započetom dramatizacijom) i Stari anđeo. Gotovo sva njegova prozna djela prevedena su na češki, a Kletva nevjere na češki, slovenski i njemački. Popularne članke o gospodarenju i umjetnom ribogojstvu objavio je u Obzoru (1888), Narodnim novinama (1895, 1896), Lovačko-ribarskom viestniku (1897), Hrvatskoj smotri (1907), Pučkoj prosvjeti (1907) i listu Neues Tagblatt (1912), a okušao se, s manje uspjeha, i na tehničkim izumima. — Kao pripovjedač s romantičnim sklonostima za neobično i maštovito, B. je bio u sjeni A. Šenoe, a dramom Lajtmanuška deputacija nastavio je razvojnu liniju hrvatskoga pučkog igrokaza (N. Batušić). DJELA: Kletva nevjere. Zagreb 1876, 1904³. — Zavjet. Zagreb 1882. — Vukićev most. Zagreb 1883, 1904². — Đački doživljaji. Zagreb 1892. — Izgubljeni biser. Zagreb 1900. — Prokleta kuća. Zagreb s. a., 1904². — Persa. Zagreb s. a. — Đačke uspomene. 1–3. Zagreb 1905, 1908. — Lajtmanuška deputacija. Zagreb 1911 (isto u: Pučki igrokazi XIX stoljeća. Pet stoljeća hrvatske književnosti, 36. Zagreb 1973, str. 305–361). LIT.: Janko Ibler (Desiderius): Roman iz kordunaškog života od Ferde Becića. Narodne novine, 49(1883) 276, str. 434. — Vjekoslav Klaić (V. K.): Ferdo Becić. Vienac, 16(1884) 27, str. 430–431. — Pavel Perko (P. P.): Izgubljen biser. Dom in svet, 14(1901) 3, str. 189–190. — Ferdo Becić prigodom 30-godišnjice njegova književnog rada. Hrvatsko pravo, 10(1904) 2529, str. 1. — Prvi put: »Persa« žalobna igra u pet činova. Ibid., 13(1907) 3608, str. 3. — Branimir Livadić (Id.): Persa. Obzor, 48(1907) 321, str. 3. — J. A.: F. Becić. Lajtmanuška deputacija. Luč, 9(1913–14) 6, str. 180–181. — Branko Gavella (-ll-): Ferdo Becić. »Lajtmanuška deputacija«. Agramer Tagblatt, 29(1914) 35, str. 8. — Milan Ogrizović: Ferdo Becić. Savremenik, 9(1914) 3, str. 174–175. — Isti: Sedamdesetgodišnji. Obzor, 55(1914) 43, str. 1–2. — Stjepan Parmačević (Sp.): Ferdo Becić. Lajtmanuška deputacija. Hrvatski pokret, 11(1914) 43, str. 6. — Zofka Kveder: Mali spomenlist Ferdi Beciću. Novosti, 10(1916) 33, str. 2. — Becićevo veče u Zagrebu. Comoedia, 4(1925–26) 25, str. 10. — Antonija Kassowitz-Cvijić: Ferdo Becić. Vijenac, 4(1926) VI/13, str. 337–341. — Ivan Esih (ie): Stogodišnjica od rođenja Ferde pl. Becića. Novi list, 4(1944) 914, str. 2. — Nikola Batušić: Ferdo Becić (s bibliografijom). Pučki igrokazi XIX stoljeća. Pet stoljeća hrvatske književnosti, 36. Zagreb 1973, str. 297–303. — Tomislav Đurić: Iz prošlosti novogradiškog kraja. Varaždin 1974, 121–122. Dubravko Jelčić (1983) MG37 (N)

Prvo izdanje prve Pavićeve zbirke priča iz 1973. Retko s omotom. Omot minimalno iskrzan, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Pavić, Milorad Naslov Gvozdena zavesa / Milorad Pavić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1973 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 221 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Danas` / Matica srpska, Novi Sad (Karton sa omotom) „Gvozdena zavesa“ je prva zbirka priča Milorada Pavića, objavljena 1973. godine. U njoj su, s neznatnim izmenama, štampane četiri kratke priče iz pesničke zbirke „Mesečev kamen“: nedostaje samo „Prološko žitije` Hrelje Dragovolje, a tu su takođe i neke od danas antologijskih priča poput „Vedžvudovog pribora za čaj“, „Čuvara vetrova“ ili „Jedanaestog prst“. Ako bi morala da se izdvoji jedna tematska linija priča ove zbirke, onda bi to bila orijentacija na prošlost, na istorijske teme šireg, srpsko-vizantijsko-otomanskog opsega. Iako tako profilisane, ove priče su izrazito moderne i u njima se uočava specifičan Pavićev pripovedački postupak spajanja prošlog i sadašnjeg uz pomoć alegorisjkih slika, neobičnih jezičkih spojeva i književne stvarnosti i junaka koji su oneobičeni, „pomereni“, višeznačni, pa takvi, podsticajni za čitaoca da izgradi niz svojih značenja iz jedne istine koju priča nosi. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beorgadu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str. MG10 (K)

izuzetna montaža na omotaču! lepo očuvano Nolit 1930. montaža Pavle Bihalji Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 8. avgust 1898. — 17. jul 1941) bio je srpski izdavač, književnik i prevodilac jevrejsko-mađarskog porekla. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Literatura 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1898. godine u Zemunu.[1] U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920.[2] Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Oženio se Bečlijkom Marijom Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je, kao dete Jevrejina i katolkinje, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac, ali tamo nije ostao neuočljiv. Kao poznatog kulturnog radnika, levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari, u Beogradu, u prvoj grupi streljanih zatočenika Banjičkog logora. egon kiš zapiši to kiš amerika sjedinjene američke države putopis reportaže reportaža avangarda dizajn omota omotnica omotača avant-garde serbian

Kao na slikama Poslednjih par stranica gde je sadržaj ima fleku kao na slici ostalo je dobro očuvano za knjigu ove starosti Prekoričena knjiga, sve strane su tu sem naslovne. Još nismo utvrdili tačnu godinu izdanja, ali po svemu sudeći trebalo bi da je druga polovina 19. veka, najverovatnije je to izdanje iz 1862. kada se uporedi tipografija sa naslovnom stranom tog izdanja koja se može naći online. Andrija Kačić Miošić (Brist, 17. april 1704. — Zaostrog, 14. decembar 1760.) bio je monah u franjevačkom manastiru u Zaostrogu.[1] Andrija Kačić Miošić Kacic.jpg Andrija Kačić Miošić Datum rođenja 17. april 1704. Mesto rođenja Brist Mletačka republika Datum smrti 14. decembar 1760. (56 god.) Mesto smrti Zaostrog Mletačka republika Biografija Uredi Rođen je u mestu Brist, opštine Gradske, kraj Makarske. Po jednom podatku, Andrija je rođen 1690. godine.[2] Prvo delo napisao je 1737. godine i to je Priručnik skolastičke filozofijske propedeutike. Koristio je pesnički pseudonim starac Milovan.[3] Andrija se u mladosti učio i bavio duže vreme u srpskom predgrađu Tabanu, u Budimu, u `Franciškanskom` katoličkom manastiru. Manastirska crkva je oduvek nazivana `racka` (srpska). Bili su to kaluđeri Srbi katolici, jer su govorili i pevali duhovne pesme na srpskom jeziku, i sebe zvali `Raci`.[4] Godine 1756. napisao je delo u rimovanom desetercu, podražavanjem narodne junačke poezije, pod nazivom Razgovor ugodni naroda slovinskog. U njemu je dao pesničku interpretaciju slovenske istorije, koju je shvatao na isti način kao i Mavro Orbin. Osnovu njegove knjige čine pesme i letopisne beleške o pedeset slovenskih kraljeva. U taj spisak ušli su najpre trideset devet kraljeva iz Pop Dukljaninovog Letopisa i jedanaest srpskih vladara (po njegovom računanju) od svetog Simeona do kralja Vukašina. Ovaj drugi prikazan je kao pedeseti i poslednji slovenski kralj. Kačić je kao Srbin katolik uneo u kulturu novi pojam - Slovinstvo, umesto uobičajenog `Srpstva`. Kako je srpstvo primarno počivalo na pravoslavlju, srpsko ime je odbacivano od strane Zapada, kao nepoželjno. Da bi Srbi katolici izbegli slični tretman, našlo se rešenje. Po tim novim terminom zamislio je Kačić, idejni narodni `krov`, ispod kojeg bi lako stali Srbi svih veroispovesti.[5] Za Savu Nemanjića - Sv. Savu navodio je katolički fratar da je dika i slava slovinskog puka i naroda.[6] Zanimljiv je i jedan fakat o rasprostranjenosti njegove knjige pesama u srpskom narodu. Čuveni starac Misail, Srbin, arhimandrit u manastiru Presvete Bogorodice, kod grada Trna (u današnjoj Bugarskoj) (1881) stalno držao uz sebe i čitao Kačićevu knjigu (pesme), koju je zvao `latinka`.[7] Na tu zajedničku osnovu Kačić dodaje pesme i letopisne beleške o temama regionalnog karaktera, o raškim (posle Vukašina), zetskim, bugarskim i bosanskim glavarima, da bi u završnom delu uneo pesme o junacima kasnijih vremena, među kojima ima najviše pesama o albanskom junaku „Jurij Kastriotiću“ (Skenderbegu), kojeg takođe ubraja u slovensku istoriju. Sem ovog dela napisao je i traktat na latinskom jeziku pod naslovom „Elementa peripatheticae“ kao i hroniku „Корабљица“ 1760. godine. Vjekoslav Babukić je pod pseudonimom Venceslav Juraj Dunder u Beču, 1836. objavio 10. izdanje Razgovora ugodnih naroda Slovinskoga sa naslovom SERBSKO-DALMATINSKE VITEŽKE NARODNE PJESME. [8] Lazar Tomanović je o tome napisao: Dunderov naslov samo dokazuje, da su još prije punijeh pedeset godina smatrali Kačićeve pjesme srpskijema, i ne Srbi, nego po svoj prilici sami Hrvati... Stražilovo je još nadodalo, kako je ovo izdanje Dunderovo bilo namješteno na stolu na sred crkve franjevačke u Beču prilikom parastosa, što se držao Fra Andriji o proslavi njegove stogodišnjice, i niko od prisutnijeh poštovača Kačićevijeh, pa ni od Hrvata ne zamjeri tom i takvom srpskom glavnom naslovu Pjesmarice Kačićeve [9] Godine 1850. objavio je Medaković knjigu na ćirilici pod naslovom `Srbsko-narodne vitežke pjesme spjevane od Andrie Kačića`.[10] Napomenuo je priređivač da je `sa srpskim slovima prepečetano`. Božidar Petranović je doprineo da se 1860. godine svečano obeleži stogodišnjica u narodu omiljenog `starca Milovana`. Bila je to velika manifestacija sloge katolika i pravoslavaca.[11] Radilo se 1889. godine u Dalmaciji na podizanju spomenika Kačiću, u rodnom mestu.[12] Postojao je 1939. godine spomenik pesnik i fratra Kačića u Zagrebu, na uglu Ilice i Mesničke ulice, umetnički rad Rendićev. [13] Isti takav postavljen je i u Makarskoj.[14] Godine 1938. još je postojala njegova rodna kuća, i poslat je apel javnosti da se ona opravi i preuredi u muzej. Razgovor ugodni je jedna od najčešće objavljivanih dopreporodnih hrvatskih knjiga. Tekst je stekao iznimnu popularnost u svim hrvatskim krajevima, a njegova je recepcija potvrđena i na širem južnoslavenskome prostoru. Djelo je zborničkoga tipa, sastavljeno od epskih pjesama i kronikalnih zapisa. Građu za knjigu Kačić je počeo skupljati oko 1730. iz pisanih i usmenih vrela, s osnovnom namjerom da pripomogne etničkomu i političkomu osvješćivanju naroda.

Za veru i slobodu: Tragedija u V činova / Dragutin J. Ilić Štamparija Narodne radikalne stranke Beograd 1890. Mek povez, ćirilica, 135 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; oštećenja rikne (reparirana knjigovezačkim lepkom); knjiga je veoma dobro očuvana. D4 Retko. Dragutin J. Ilić (2. februar ili 14. februar 1858 — 1. mart 1926) bio je srpski književnik, dramaturg, novinar, pravnik i političar. Između ostalog, pisac je naučnofantastične drame - Posle milijon godina (1889). Potiče iz poznate pesničke porodice Ilića iz Beograda: otac mu je bio Jovan Ilić, a brat Vojislav Ilić. Počeo je da piše još od gimnazijskih dana sarađujući u časopisima Javor i Otadžbina. Krenuo je da piše inspirisan delom velikih ruskih pisaca poput Turgenjeva, Puškina, Gogolja, Žukovskog... Najviše zanimanja u pisanju pokazao je za poeziju i dramu. U svom stvaralaštvu stalno je sledeći narodne ideale naginjao ka romantizmu. Narodno pozorište u Beogradu je 1. marta 1881. godine izvelo njegovu dramu Vukašin. Na istoj pozornici je do 1906. izvedeno desetak njegovih dramskih dela. Te 1881. godine završio je prava u Beogradu, stekavši doktorat. Tokom 1884. uređivao je list „Preodnica”, a 1885. list Balkanska vila. Na povlačenje iz književne javnosti dobrim delom uticalo je to što ga Jovan Skerlić nije uvrstio u svoju Istoriju nove srpske književnosti. Skerlić ga nije lično trpeo i zbog toga mu je i učinio nepravdu. Pred kraj života Ilić se potpuno povukao provodeći buran život i negirajući grupu okupljenu oko Srpskog književnog glasnika, što je dodatno uticalo na rani književni zaborav. Istakao se pišući političke članke u beogradskom „Dnevnom listu”. Potpisujući se sa „Džem”, kritikovao je austrofilsku politiku kralja Milana Obrenovića. Iz političkih razloga budući progonjen 1888. godine prebegao je u Rumuniju radeći tamo (u Oršavi) kao konobar i trgovački pomoćnik. Nije uspeo da u Bukureštu pokrene srpsko-bugarski politički list `Slavija`. Nakon toga je otišao u Zagreb radeći u listu Srbobran, a 1889. godine se vratio u Srbiju, budući amnestiran, ali gde više nije mogao naći posao u državnoj službi. Po izbijanju u javnost bračnog razdora između srpskog kralja i kraljice, Ilić staje na stranu kraljice Natalije. Postaje za duže vreme njen pouzdanik - sekretar i savetnik. Osnovao je 1890. godine Patriotsku ligu `Velika Srbija`, koje je zastupalo srpske nacionalne interese do 1893. godine, sa društvenim glasilom `Velika Srbija`. On je (kao vođ te patriotske lige) bio organizator velikih demonstracija omladine i građana u Beogradu, koji su hteli nasilno da spreče proterivanje kraljice iz zemlje. Objavljen je 1923. godine u novinama njegov `Roman Kraljice Natalije`, u kojem je opisao te burne događaje. Nedugo zatim, po drugi put je emigrirao, ovoga puta u Sremske Karlovce. Sarađivao je u časopisima Brankovo kolo, Bosanska vila, Zora, Nada, Zastava te u Letopisu Matice srpske. Krajem 19. veka bavi se izvesno vreme u Crnoj Gori, u blizini kneza Nikole. Od 1901. godine u Bukureštu je pokrenuo list Pravoslavni istok koji je izlazio na ruskom i francuskom jeziku, a bio je namenjen ruskoj publici za obaveštavanje o propustima ruske politike na Balkanu. List je ubrzo bio zabranjen, a Ilić se vratio u Srbiju i ponovo se bavio književnim radom. Zajedno sa istomišljenicima Starim Bardom — Kaćanskim i drugim patriotima pokreće list „Velika Srbija”. Glavni saradnik i oštri kritičar obrenovićevske spoljne politike (kao rusofil) bio je Dragutin Ilić. Za vreme Prvog svetskog rata otišao je u Rusiju gde je vodio propagandu o borbi Srbije, a u Odesi prikupljao jugoslovenske dobrovoljce. Nakon Prvog svetskog rata postao je bibliotekar Narodne skupštine. Već zaboravljen u književnoj stvarnosti, umro je 1926. godine. Pisao je pesme, romane, pripovetke, putopise i drame. Budući da je bio jako dobar poznavalac pozorišta, pisao je referate i kritike o pojedinim predstavama, kao i pozorištu uopšte. Napisao je 13 drama, najčešće s motivima prolaznosti i tragičnosti koje su rezultat njegovog nezadovoljstva okolinom, ali i samim sobom. Njegovi likovi uglavnom su u borbi sa društvenom sredinom u kojoj se nalaze. List „Onogošt” u 27. broju 1899. godine, navodi njegovu knjižicu „Cetinjski svatovi” koje nema u njegovoj bibliografiji. Bibliografija Vukašin (1882), drama Jakvinta (1883), drama Pesme (1884) Pribislav i Božana (1887), drama Otmica (1887), jednočinska drama Poslednji borac (1889), spev Posle milijon godina (1889), drama Ženidba Miloša Obilića (1898), drama Za veru i slobodu (1890), drama Tri deputacije (1906), aktovka Novele (1892) Lihvarka (1895), komedija Poslednji prorok (1896), biografija proroka Muhameda Saul (igrana 1900, štampana 1906), drama Hadži Đera (1904), roman Ženik slobode (1904), drama Viđenje Karađorđevo (1904), drama Uspomene iz Rumunije (1904, 1905), memoari Neznani gost (1907), drama Hadži Diša (1908), roman Zaječarska buna (1909), memoari Osvećeno Kosovo (1913), zbirka poema Pesma jednog života (1916), roman, objavljeno kao Autobiografija odlazećega 1994. godine, iz rukopisa priredio i objavio Sava Damjanov Sekund večnosti, istočnjački roman (1921)[9] Roman kraljice Natalije (1923, u nastavcima) Smrt kralja Vladimira (1925), spev `Ženidba Šarla Šaplina` (1930) komičan roman; Narodno delo, Beograd

Osvećeno Kosovo: Narodne pesme / spevao Dragutin J. Ilijć Beograd 1913. Mek povez, ćirilica, 144 strana. Napomena: na prednjim koricama potpis prethodnog vlasnika; knjiga je odlično očuvana. Retko. Sadržaj: Predgovor Kumanovski zapis Srpske muke Bogu dojadile Darovi sa Kosova Tursko znamenije Arnautska nečovještva San Feti pašinice Smrt Janka narednika Boj na Kumanovu Smrt Garle vojvode (ili Boj na Prilipu) Boj na Bitolju Boj na Đadri Dvije munje Dvije majke Gozba Dragutin J. Ilić (2. februar ili 14. februar 1858 — 1. mart 1926) bio je srpski književnik, dramaturg, novinar, pravnik i političar. Između ostalog, pisac je naučnofantastične drame - Posle milijon godina (1889). Potiče iz poznate pesničke porodice Ilića iz Beograda: otac mu je bio Jovan Ilić, a brat Vojislav Ilić. Počeo je da piše još od gimnazijskih dana sarađujući u časopisima Javor i Otadžbina. Krenuo je da piše inspirisan delom velikih ruskih pisaca poput Turgenjeva, Puškina, Gogolja, Žukovskog... Najviše zanimanja u pisanju pokazao je za poeziju i dramu. U svom stvaralaštvu stalno je sledeći narodne ideale naginjao ka romantizmu. Narodno pozorište u Beogradu je 1. marta 1881. godine izvelo njegovu dramu Vukašin. Na istoj pozornici je do 1906. izvedeno desetak njegovih dramskih dela. Te 1881. godine završio je prava u Beogradu, stekavši doktorat. Tokom 1884. uređivao je list „Preodnica”, a 1885. list Balkanska vila. Na povlačenje iz književne javnosti dobrim delom uticalo je to što ga Jovan Skerlić nije uvrstio u svoju Istoriju nove srpske književnosti. Skerlić ga nije lično trpeo i zbog toga mu je i učinio nepravdu. Pred kraj života Ilić se potpuno povukao provodeći buran život i negirajući grupu okupljenu oko Srpskog književnog glasnika, što je dodatno uticalo na rani književni zaborav. Istakao se pišući političke članke u beogradskom „Dnevnom listu”. Potpisujući se sa „Džem”, kritikovao je austrofilsku politiku kralja Milana Obrenovića. Iz političkih razloga budući progonjen 1888. godine prebegao je u Rumuniju radeći tamo (u Oršavi) kao konobar i trgovački pomoćnik. Nije uspeo da u Bukureštu pokrene srpsko-bugarski politički list `Slavija`. Nakon toga je otišao u Zagreb radeći u listu Srbobran, a 1889. godine se vratio u Srbiju, budući amnestiran, ali gde više nije mogao naći posao u državnoj službi. Po izbijanju u javnost bračnog razdora između srpskog kralja i kraljice, Ilić staje na stranu kraljice Natalije. Postaje za duže vreme njen pouzdanik - sekretar i savetnik. Osnovao je 1890. godine Patriotsku ligu `Velika Srbija`, koje je zastupalo srpske nacionalne interese do 1893. godine, sa društvenim glasilom `Velika Srbija`. On je (kao vođ te patriotske lige) bio organizator velikih demonstracija omladine i građana u Beogradu, koji su hteli nasilno da spreče proterivanje kraljice iz zemlje. Objavljen je 1923. godine u novinama njegov `Roman Kraljice Natalije`, u kojem je opisao te burne događaje. Nedugo zatim, po drugi put je emigrirao, ovoga puta u Sremske Karlovce. Sarađivao je u časopisima Brankovo kolo, Bosanska vila, Zora, Nada, Zastava te u Letopisu Matice srpske. Krajem 19. veka bavi se izvesno vreme u Crnoj Gori, u blizini kneza Nikole. Od 1901. godine u Bukureštu je pokrenuo list Pravoslavni istok koji je izlazio na ruskom i francuskom jeziku, a bio je namenjen ruskoj publici za obaveštavanje o propustima ruske politike na Balkanu. List je ubrzo bio zabranjen, a Ilić se vratio u Srbiju i ponovo se bavio književnim radom. Zajedno sa istomišljenicima Starim Bardom — Kaćanskim i drugim patriotima pokreće list „Velika Srbija”. Glavni saradnik i oštri kritičar obrenovićevske spoljne politike (kao rusofil) bio je Dragutin Ilić. Za vreme Prvog svetskog rata otišao je u Rusiju gde je vodio propagandu o borbi Srbije, a u Odesi prikupljao jugoslovenske dobrovoljce. Nakon Prvog svetskog rata postao je bibliotekar Narodne skupštine. Već zaboravljen u književnoj stvarnosti, umro je 1926. godine. Pisao je pesme, romane, pripovetke, putopise i drame. Budući da je bio jako dobar poznavalac pozorišta, pisao je referate i kritike o pojedinim predstavama, kao i pozorištu uopšte. Napisao je 13 drama, najčešće s motivima prolaznosti i tragičnosti koje su rezultat njegovog nezadovoljstva okolinom, ali i samim sobom. Njegovi likovi uglavnom su u borbi sa društvenom sredinom u kojoj se nalaze. List „Onogošt” u 27. broju 1899. godine, navodi njegovu knjižicu „Cetinjski svatovi” koje nema u njegovoj bibliografiji. Bibliografija Vukašin (1882), drama Jakvinta (1883), drama Pesme (1884) Pribislav i Božana (1887), drama Otmica (1887), jednočinska drama Poslednji borac (1889), spev Posle milijon godina (1889), drama Ženidba Miloša Obilića (1898), drama Za veru i slobodu (1890), drama Tri deputacije (1906), aktovka Novele (1892) Lihvarka (1895), komedija Poslednji prorok (1896), biografija proroka Muhameda Saul (igrana 1900, štampana 1906), drama Hadži Đera (1904), roman Ženik slobode (1904), drama Viđenje Karađorđevo (1904), drama Uspomene iz Rumunije (1904, 1905), memoari Neznani gost (1907), drama Hadži Diša (1908), roman Zaječarska buna (1909), memoari Osvećeno Kosovo (1913), zbirka poema Pesma jednog života (1916), roman, objavljeno kao Autobiografija odlazećega 1994. godine, iz rukopisa priredio i objavio Sava Damjanov Sekund večnosti, istočnjački roman (1921)[9] Roman kraljice Natalije (1923, u nastavcima) Smrt kralja Vladimira (1925), spev `Ženidba Šarla Šaplina` (1930) komičan roman; Narodno delo, Beograd

Retko četvrto izdanje „Jame“ objavljeno 1944. godine u Beogradu. Korica mestimično iskrzana, unutrašnjost sasvim solidna, kompletna i kompaktna. Izdanja: 1. Bari, septembar 1944 2. Topusko, novembar/studeni 1944 (povezana u padobransko platno) 3. Crna Lokva 1944. 4. Beograd decembar 1944 (više od 14 izdanja do 1999) 5. Zagreb 1947 (više od 9 izdanja do 2001), 6. Sarajevo 1954 (6 izdanja do 1971) Autor - osoba Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 = Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Naslov Jama : poema / Ivan Goran Kovačić ; priredio i predgovor napisao Ivo Frol Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1944 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1944 (Beograd : Kultura) Fizički opis 53 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Frol, Ivo, 1908-1986 = Frol, Ivo, 1908-1986 Zbirka Savremena književnost Južnih Slovena ; 1 ISBN (Broš.) Napomene Ivan Goran Kovačić: str. 7-14 Napomene o nekim izmjenama, o manje jasnim mjestima i neobičnijim riječima u `Jami`: str. 51-53. Predmetne odrednice Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Jama je poema Ivana Gorana Kovačića ispjevana kao protest protiv ustaških pokolja nad Srbima u drugom svjetskom ratu. Poemu „Jama` Kovačić je napisao u partizanima. Pjesmu je prvi put čitao ranjenicima Prve U Kovačićevoj poemi je oblikovana tema zločina na potpuno vjerodostojan način. Pisana je u prvom licu pa kao monološka ispovijed vodi čovjeka iz života u smrt i ponovno ga vraća u život u vidu duhovne ljepote pjesme. Oblikovana je tradicionalnim oblikom. Sastoji se od 10 pjevanja, a stihovi su većinom jedanaesterci, raspoređeni u pravilno rimovane šestine. Krv je moje svjetlo i moja tama. Blaženu noć su meni iskopali Sa sretnim vidom iz očinjih jama; Od kaplja dana bijesni oganj pali Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu. Moje su oči zgasle na mome dlanu. (...) Rekli su o poemi „Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi ’Jama’ tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od ’srpskih osvetnika’, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači. Nikada poštenije i čovječnije djelo pjesnika nije bilo grđe kažnjeno i nikad čelo ubice nije bilo ukaljano sramnijim zločinom. Čitajući Goranovu ’Jamu’, pokoljenjima i pokoljenjima srpske omladine stezat će se srce nad zločinima, koji su izazvali takav krik pjesnika, ali isto tako i nad zločinom, koji je tome divnom galebu prerezao grlo.“ (Moša Pijade) Ivan Goran Kovačić (Lukovdol, 21. mart 1913 – Vrbnica, 13. jul 1943) je bio hrvatski i jugoslovenski pesnik, pripovedač, esejista, kritičar i partizan. Rođen je 21. marta 1913. godine u Lukovdolu, selu u Gorskom kotaru, od oca Hrvata Ivana i majke Jevrejke Ruže (devojačko Klajn). Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a kasnije se školovao u Karlovcu i Zagrebu. Još kao gimnazijalac I. G. Kovačić je počeo da objavljuje književne radove u časopisima i listovima. Sa dvojicom svojih prijatelja objavljuje prvu zbirku pesama pod naslovom Lirika 1932. U to vreme I. G. Kovačić je već bio student Filozofskog fakulteta u Zagrebu, ali je kasnije studije napustio. Kao student filozofije na Zagrebačkom univerzitetu, Goran je sarađivao u časopisima sa jasnom levičarskom orijentacijom. Svoje obimno, a ipak nedovršeno književno delo Ivan Goran Kovačić je, kao svoj mladi život, neraskidivo vezao za jugoslovensku narodnu revoluciju. On je od onih mlađih pesnika koji su u svemu sjedinili svoj pesnički i revolucionarni put. U najsudbonosnijim trenucima jugoslovenske istorije Goran je tu doslednost potvrdio sopstvenom krvlju. Pored poezije, I. G. Kovačić se bavio i prozom, esejistikom i kritikom. Godine 1936. štampao je knjigu novela Dani gnjeva. I. G. Kovačić je živeo u vrlo teškim materijalnim prilikama, pa je zbog toga morao da radi u redakciji jednog zagrebačkog lista (Hrvatski dnevnik). Inače je prevodio sa nekoliko jezika i imao je zavidnu književnu i jezičku kulturu. Progresivno opredeljen, Goran je već 1942. zajedno sa poznatim hrvatskim pesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana. Poznatu poemu „Jama“ napisao je u partizanima inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna kada je bačen veliki broj Srba u kraške jame oko Livanjskog polja. Nju je prvi put čitao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afrić. Već sredinom jula 1943. godine I. G. Kovačića su u selu Vrbnica, blizu Foče, ubili četnici. U trenutku smrti je imao 30 godina. Nepojmljivo tragično su se obistinile njegove reči iz pesme Moj grob: U planini mrkoj nek mi bude hum, Nad njim urlik vuka, crnih grana šum. Ljeti vječni vihor, zimi visok snijeg, Muku moje rake nedostupni brijeg. U relativno kratkom stvaralačkom radu, koji je trajao nepunih deset godina, Goran je pisao „pesme, novele, kritike, započeo dva romana, prevodio s engleskog, francuskog, ruskog i slovenačkog jezika“. Čitao je mnogo, i to odabranu literaturu. Prevodio je, pored ostalih, Šekspira, Bajrona, Šelija, Vajlda, Tenisona, Remboa i Jesenjina. Voleo je usmenu književnost, Mažuranića, Matoša, Nazora i Župančiča. Po svojim pesničkim shvatanjima pripadao je onoj grupi umetnika koja je u prvu lepotu pesničkog dela tražila u punom skladu forme i sadržine. Borio se protiv „bezidejnog artizma“, ali se nije slagao ni sa onim pesnicima koji su „poricali ili zanemarivali estetiku izraza“. Za života Kovačić je izdao zbirku pripovedaka Dani gnjeva i pripremao za štampu zbirku pesama Ognji i rože. Značajan je i njegov esejističko-kritičarski rad, u kome je ispoljio smisao za veoma tanana idejno-estetska opažanja i uopštavanja. U toj oblasti poznati su mu napisi o Bjekoslavu Kalebu, Ranku Marinkoviću, Petru Šegedinu, Dragutinu Tadijanoviću i drugim. Posle oslobođenja Nakladni zavod Hrvatske izdao je celokupno Kovačićevo književno delo u sedam knjiga, iz kojih je prevedeno na mnoge jezike. O njemu je 1979. godine snimljen istoimeni film. Dela Poezija (1932) Dani gnjeva (1936) Ognji i rože (posthumno objavljeno) Sveti psovač (posthumno objavljeno) Eseji i ocjene (posthumno objavljeno) KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! zdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman iz engleskog drustva juzne Indije Bithia Mary (ili May) Croker (rođena Sheppard, oko 1848. ili 1849. [1] - 20. listopada 1920.) bila je irska spisateljica, čiji se rad većinom bavi životom i društvom u Britanskoj Indiji. Njezin roman The Road to Mandalay iz 1917., čija je radnja smještena u Burmu, bio je nekreditirana osnova za američki nijemi film iz 1926., od kojeg su sačuvani samo isječci. Bila je i istaknuta spisateljica priča o duhovima. Bithia je rođena u Kilgefinu, okrug Roscommon, Irska, jedina kći velečasnog Williama Shepparda (umro 1856.), rektora Anglikanske crkve Irske u Kilgefinu, [1] okruga Roscommon, koji je također bio pisac i kontroverzista. Obrazovala se u Rockferryju u Cheshireu i u Toursu u Francuskoj. Postala je poznata kao jahačica s Kildare Huntom.[2] Godine 1871. udala se za Johna Stokesa Crokera (1844.–1911.), časnika u Royal Scots Fusiliers i kasnije Royal Munster Fusiliers. Godine 1877. Bithia je slijedila svog muža u Madras, a zatim u Bengal. Živjela je u Indiji 14 godina, provodeći neko vrijeme na brdskoj stanici Wellington sada u Tamil Naduu, gdje je napisala mnoga svoja djela, a počela je to raditi kao smetnja tijekom vruće sezone. Nakon umirovljenja njezina supruga s činom potpukovnika 1892. godine, par se preselio u okrug Wicklow, zatim u London, i konačno u Folkestone, Kent, gdje joj je suprug umro 1911. godine.[5] Imala je jednu kćer, Eileen (rođena 1872.), koja se također školovala u Rockferryju. Bithia je ostala neizmjerno zainteresirana za čitanje, putovanja i kazalište. Umrla je na Dorset Squareu 30, London, 20. listopada 1920. i pokopana je u Folkestoneu.[3] Pisanje Crokerina plodna književna karijera trajala je 37 godina, od 1882. kada je imala 33 godine, do njezine smrti u Londonu 1920. Njezin posljednji roman, Kuća odmora, objavljen je posthumno 1921. Napisala je 42 romana i 7 svezaka kratkih priča. .[2][6] Njezin prvi roman, Pravi ponos (1880.), napisan je tajno u Secunderabadu 1880., a zatim ga je čitao naglas drugim ženama. Izvorni rukopis je izgubljen, ali ga je Croker prepisao i dao anonimno objaviti u Ujedinjenom Kraljevstvu. Za koju se mislilo da je riječ o čovjeku, dobila je dobre kritike i do 1896. godine pretiskana je 12 puta. William Ewart Gladstone je primijećen kako ga čita u Donjem domu.[3] Knjiga, prema današnjem izvještaju, `pokazuje otvoreno suosjećanje s muškim stajalištem i kažnjava njezinu duhovitu junakinju jahača, čiji je nepovjerljivi ponos razdvaja od njezina odanog muža.`[2] Crokerin rad je općenito hvaljen zbog `osjetljivog sluha za govor, za idiome i dikciju različitih klasa, koje ona reproducira u živom i zabavnom dijalogu`. Napetost često proizlazi iz prijetnji konvencionalnom poretku u društvu. Njezin drugi roman, Zgodna gospođica Neville (1883.), bio je jednako popularan kao i prvi. Teret društvene konvencije za ženu u Indiji koja se ne želi udati za muškarca zbog kojeg je poslana istražuje se u Mačjoj šapi (1902.), a teret muškarca koji tone u društvu u The Company`s Servant (1907.). Njezine seoske priče i tragedije u džungli (1895.) odražavaju paralelni interes za indijski seoski život. Ukupno 17 romana smješteno je u Indiju, jedan u Burmu, a sedam u Irsku.[3] U nekim Crokerovim djelima postoje naznake gotičke fikcije. Njezina priča iz 1905. `Mali mjedeni bog`, na primjer, uključuje kip Kali, opisane kao `božice uništenja`, koja donosi razne nesreće Anglo-Indijancima koji ga posjeduju. Prokletstvo je raspršeno kada im je kip ukraden i spušten u bunar.[7] Nekoliko Crokerovih romana pojavilo se u prijevodima na francuski, njemački, mađarski i norveški.[8] Svezak njezinih priča o duhovima pojavio se na prijelazu tisućljeća.[9] Njezina priča `To Let` (oko 1896.) je uključena u Oxford Book of Victorian Ghost Stories.[10] Jedan od njezinih romana smještenih u Irsku, Terence (1899.), adaptiran je za pozornicu i prikazivan je dvije godine u Sjedinjenim Državama. Croker je imao široko književno poznanstvo u Londonu. Njezin roman Anđeo (1901.) bio je posvećen drugoj spisateljici čiji je rad usmjeren na Indiju: Alice Perrin.[3] Autor i akademik Douglas Sladen otišao je toliko daleko da ju je, s njezinim `cijenjenim prijateljima` Perrin i Florom Annie Steel, nazvao `trojicom koje su dugo dijelile Indijsko Carstvo s Rudyardom Kiplingom kao područjem fikcije. Svaka u svom odjelu je vrhovni.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Malo je raskupusana, ali sve stranice su na broju. - Pisma iz Svajcarske - Pisma iz Grajfsvalda Ljubomir Nenadović (Brankovina, 14/26. septembar 1826 — Valjevo, 21. januar/2. februar 1895) bio je srpski književnik, diplomata i ministar prosvete. Rođen je 14/26. septembra 1826. godine u Brankovini kod Valjeva, u porodici Nenadovića.[1] Otac mu je prota Matija Nenadović, a deda knez Aleksa. Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom studije u Nemačkoj, Univerzitet u Hajdelbergu. Kad se vratio, bio je kratko vreme profesor Liceja u Beogradu, viši činovnik ministarstva i diplomata. Tokom 1860. godine bio je ministar prosvete i po položaju predsednik Društva srpske slovesnosti. Nekoliko godina je proveo u Crnoj Gori, kao gost kneza Nikole. Bio je jedan od prvih Srba koji su se školovali u inostranstvu i započeli rad na književnosti. Bio je među prvih 16 redovnih članova Srpske kraljevske akademije koje je 1887. imenovao kralj Milan Obrenović.[1] Kao penzioner, živeo je u Valjevu do smrti 21. januara/2. februara 1895. godine, sahranjen je u porti crkve u Brankovini. Bio je pod starost mecena budućem slikaru Dragomiru Glišiću iz Valjeva.[2] Po njemu su nazvane OŠ „Ljuba Nenadović” Čukarica i OŠ „Ljubomir-Ljuba Nenadović” Ranilović. Književni rad Bareljef na nadgrobnom spomeniku u Brankovini Nenadović je počeo da piše još kao đak i na književnosti je radio ozbiljno i bez prekida. On je imao široko filozofsko obrazovanje, dosta je putovao i bio upoznat sa savremenim idejama i kulturom zapadnih naroda. On je pristalica racionalističke filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, na koga inače umnogome podseća. Kao i Dositej, i Nenadović je više praktičan duh i reformator, koji književnost uzima samo kao sredstvo za popularisanje naprednih i slobodoumnih ideja. Napisao je dve zbirke pesama, šaljivih, programskih i u obliku epigrama i basana. Neke od njih, kao „Popara“ i „Maniti glumac“, bile su veoma popularne i visoko cenjene. Kao poezija, njegove pesme su slabe, bez zanosa i prave pesničke dikcije. To je pouka u stihu, napredne i dobronamerne ideje kazane vedro, duhovito i intimno. Znatno su važniji Nenadovićevi putopisi, pet knjiga, pisani u obliku pisama. To su Pisma iz Švajcarske, Prva pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije, u kojima najviše govori o Njegošu, Druga pisma iz Nemačke i Pisma o Crnogorcima. Sva su ta pisma puna humora, vedrine i dosetljivosti. „Svaki čitatelj, kaže on, može držati da su upravo njemu pisana“. I pisma nemaju više umetničke, pa ni filozofske vrednosti, jer nisu tako ni zamišljena. U njima nema plastičnih opisa prirode i dubljih filozofskih zapažanja o narodima i kulturama. Nenadović izbegava taj način namerno i uvek ostaje samo zanimljiv, jednostavan i srdačan. Njegov je cilj da pouči, da zabavi i razvedri dušu čitaočevu. Pisma o Crnogorcima su svakojako najinteresantnija. On je Crnu Goru i Crnogorce posmatrao iz kneževe pratnje, pa je zbog toga njegovo prikazivanje odveć idealisano, ali u svakom slučaju zanimljivo. Ma koliko da je Nenadović bio Evropljanin i racionalista, on je nagonski osetio visoku vrednost srpskog patrijarhalnog morala, i u toj pokrajini, u zaklonu od svih kulturnih uticaja, gde su narodni život i običaji sačuvali najstarije oblike, on je zapazio mnoge lepe osobine „čojstva i obraza“ našeg naroda. U pismima o Crnogorcima on je te osobine naročito isticao i opisivao. Nenadović se bavio i prevođenjem. Naročito je vredan pomena njegov prevod „Francuske revolucije“ od Minjea, „delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo čitano u liberalnim omladinskim redovima“. Ljubomir P. Nenadović - Pisma iz Italije, 1881. Vrednost Nenadovićeva rada je više istorijska nego umetnička. Pišući lako i zanimljivo, jezikom neobično čistim i tečnim, on je u svoje vreme bio veoma popularan i mnogo čitan. Za stvaranje čitalačke publike i uobličavanje savremenog književnog jezika njegova je zasluga nesumnjiva. Nenadović je bio jedan od prvih srpskih planinara. Izdavao je i uređivao list Šumadinka, u kojem je 1850. objavio članak „Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine“. Osim na planinske vrhove Srbije i Crne Gore, popeo se i na mnoge druge evropske planine i o njima je pisao u svojim glavnim delima: Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke, Pisma iz Švajcarske. Pesnik i putopisac Ljubomir Nenadović rođen je u jednoj od najuglednijih porodica u Srbiji, u Brankovini kod Valjeva, 14. novembra 1826. godine. Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog diplomate Karađorđevog i pisca Memoara, Prote Mateje Nenadovića i unuk oborkneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine. Nenadović je često poređen sa Dositejem. Njegovo je mesto, smatrao je Ljubomir Nedić, `pokraj Dositeja, iza njega, odmah posle njega`. Nenadović je nastavljač Dositejeve tradicije po svemu što je učinio za srpsku prosvetu i kulturu. Gimnaziju i prvu godinu Liceja završio je u Beogradu, potom od 1844. do 1848. studira filosofiju i književnost na univerzitetima u Pragu, Berlinu, Hajdelbergu, Ženevi i Parizu, a u vreme školskih raspusta putuje po evropskim zemljama. Pripada prvom naraštaju mladih Srba, koji se školovao u inostranstvu. Završivši studije, Nenadović se vraća u Srbiju, gde radi kao profesor Liceja u Beogradu. U periodu od 1851. do 1857. službuje u ministarstvima prosvete i unutrašnjih dela. Godine 1858. postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu. Od 1859. do 1868. bio je načelnik Ministarstva prosvete, kad je zatražio penziju i povukao se u Brankovinu. Godine 1850. pokrenuo je list Šumadinka, koji s prekidima izlazi do 1857, jer je često zabranjivan. U listu Nenadović objavljuje svoje prve putopise, koji su nastali spontano i bez književnih pretenzija posle putovanja u toku 1850. i 1851. po Srbiji, Nemačkoj, Belgiji, Engleskoj i Italiji. Prilikom putovanja Italijom, 1851, susreo se i zbližio s Njegošem, o čemu je ostavio dragoceno svedočanstvo u svojim Pismima iz Italije. Nenadović je bio opčinjen Crnom Gorom i dvaput je u njoj boravio: prvi put 1853. i drugi put, znatno duže, 1874—1875. Napisao je veliki broj didaktičkih, refleksivnih i rodoljubivih pesama, od toga nekoliko dužih po ugledu na Šilerovo `Zvono`. Pisao je poučne priče za narod i basne, zbog čega je često poređen sa Dositejem. Preveo je dve knjige sa francuskog od A. Dime oca i A. Minjea. Posle smrti svoga oca, Prote Mateje, objavio je njegove Memoare, jedno od najboljih dela srpsks memoarske proze, ali i dragoceno istorijsko svedočanstvo o zbivanjima u Karađorđevoj ustaničkoj Srbiji, u kojima je porodica Nenadović imala značajnu ulogu. Nenadović je počeo da piše pesme kad i Branko Radičević, 1843, i pisao ih je gotovo do kraja života. Bez obzira što se ogledao u raznim književnim žanrovima, sebe je smatrao pesnikom. Za njega je pevanje isto što i življenje, izjednačavao je život sa pesničkim stvaranjem. Njegova poezija je njegova životna i duhovna biografija. Sve što je mislio, želeo, video, on je o tome i pisao. Podjednako o svakodnevnim, malim stvarima i onim velikim, ili večnim. Prve pesničke knjige, Pesme i spev Slovenska vila, objavio je 1849. godine. Nenadović je pisao lako, menjajući žanrove i klišea. Od njegovih dugih poema (Slovenska vila) i stihovanih pripovedaka (`Dojčinović Vojin` i `Begunci`) izdvajaju se stihovane basne, originalne ili parafraze starijih i novih basnopisaca, kao i humorističke i satirične poeme, pesme i epigrami. Godine 1889. održao je akademsku besedu `Pogled na poeziju i njen uticaj na čovečanstvo` u kojoj je istakao, kao dominantnu dimenziju, etički značaj poezije. Kao pripovedač, pesnik, humorista i britki satiričar, kao dečji pisac i putopisac, Nenadović je zaista bio jedan od najčitanijih i najpopularnijih pisaca srpskog romantizma, po mnogo čemu blizak Zmaju. Premda je sebe smatrao pesnikom, najznačajnija Nenadovićeva književna dela su putopisi, što je tek naknadno shvaćeno. Prvi putopisi, Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine i Putovanja po Prajskoj i po ostrvu Rigenu, objavljeni su 1850. Slede Pisma iz Švajcarske (pisana 1847, objavljena 1852. i 1855), Pisma iz Italije (pisana 1851, objavljena pod naslovom Vladika Crnogorski u Italiji god. 1868. i 1869), Pisma iz Nemačke (1870), Pisma sa Cetinja ili O Crnogorcima (1889). Većina Nenadovićevih putopisa je zanimljiva za čitanje, odlikuje se duhovitošću, vedrinom, lepim i skladnim stilom i osećanjem za slobodu i pravdu. Posebno se izdvajaju Pisma iz Nemačke kako svojom književnom vrednošću tako i jednom novom dimenzijom, koja nije bila svojstvena mlađem Nenadoviću. Pisma iz Nemačke odražavaju duševno stanje već bolesnog i razočaranog čoveka, ispunjenog osećanjem praznine, usamljenosti i besmislenosti modernog života na prelazu iz XIX u XX vek. Turobna piščeva osećanja sigurno su posledica teških političkih prilika u Srbiji posle atentata na kneza Mihaila i neprilika u kojima se nalazila i porodica Nenadović. Umro je u rodnoj Brankovini početkom 1895. godine.