Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

La nouvelle sainte-alliance Emil Ludwig Нови свети завет Емил Лудвиг биографија Емил Лудвиг (првобитно назван Емил Кон) рођен је у Бреславу, сада у саставу Пољске, 25. јануара 1881. године.[2] Рођен у јеврејској породици, одгајан је као нејевреј, али није крштен. „Многи људи су постали Јевреји од Хитлера“, рекао је он. „Ја сам Јеврејин од убиства Валтера Ратенауа [1922.], од тог датума сам истицао да сам Јевреј.“[3][4] Лудвиг. студирао право, али писање ствари као каријера. У почетку је писао драме и новеле, радећи и као новинар. Године 1906. преселио се у Швајцарску, али је током Првог светског рата радио као страни дописник Берлинер Тагеблата из Беча и Истанбула. Постао је швајцарски држављанин 1932. године, а касније је емигрирао у Сједињене Државе 1940. године. Након суђења Согомону Телиријану 1921. за убиство Талат-паше, главног творца геноцида над Јерменима, Лудвиг је написао: „Само када се друштво нација организује као заштитник међународног поретка, ниједан јерменски убица неће остати некажњен, јер нема Турски паша има право да пошаље народ у пустињу“.[5] Током 1920-их, постигао је међународну славу својим популарним биографијама које су комбиновале историјске чињенице и фикцију са психолошком анализом. Након што је његова Гетеова биографија објављена 1920, написао је неколико сличних биографија, укључујући једну о Бизмарку (1922–24) и другу о Исусу (1928). Како су Лудвигове биографије биле популарне ван Немачке и биле су нашироко превођене, он је био један од срећних емиграната који су имали приходе док су живели у Сједињеним Државама. Гебелс је његове списе сматрао посебно опасним, који га је поменуо у свом дневнику. Лудвиг је интервјуисао Бенита Мусолинија и 1. децембра 1929. Мустафу Кемала Ататурка. Његов интервју са оснивачем Републике Турске појавио се у Виенер Фреие Прессе у марту 1930. године, бавећи се питањима религије и музике. Такође је интервјуисао Јосифа Стаљина у Москви 13. децембра 1931. Одломак из овог интервјуа је укључен у Стаљинову књигу о Лењину. Лудвиг описује овај интервју у својој биографији Стаљина. Лудвигови опширни интервјуи са Т.Г. Масариком, оснивачем и дугогодишњим председником Чехословачке, појавили су се као бранилац демократије 1936. По завршетку Другог светског рата отишао је у Немачку као новинар и њему дугујемо преузимање Гетеових и Шилерових ковчега, који су нестали из Вајмара 1943/44. Вратио се у Швајцарску после рата и умро 1948. године у Мосцији, насељу, делу комуне Аскона, у кантону Тичино, који је италијански део Швајцарске. Године 1944. Лудвиг је написао писмо Њујорк тајмсу где је позвао да „Хитлеров фанатизам против Јевреја могу да искористе Савезници. Три силе треба да пошаљу проглас немачком народу путем летака и немачкој влади преко неутралних земаља претећи да би даље убиство Јевреја подразумевало страшну одмазду после победе. То би забило клин у већ постојећи раздор између генерала и нациста, као и између ултранациста и других Немаца.”[6] У чланку у часопису Темпо из маја 1948. године, Лудвиг је изнео теорију да је Хитлер могао да преживи тако што је тело двоструко убијено и кремирано уместо њега. Исте године, председавајући судија на суђењу Еинсатзгруппен у Нирнбергу Михаел Мусмано одбацио је Лудвигову теорију у чланку у којем је изнео своје коначно мишљење да је Хитлер умро; Мусманно је разрадио ова мишљења у књизи две године касније.[7][8] Лудвиг је умро у сну у близини Асконе 17. септембра 1948. године.[2][9] Француско и енглеско издање Лудвигових дела У периоду 1926–1940 објављена су следећа француска издања књига Емила Лудвига: Биографије: Гете (3 тома), Наполеон, Бизмарк, Три титана, Линколн, Син човечји, Ле Нил (2 тома). Политичка дела: Вилијам ИИ, јул 1914, Версај, Хинденбург, Рузвелт, Варвари и музичари, Морално освајање Немачке, Интервјуи са Мусолинијем, Нова света алијанса. Биографије Гетеа, Наполеона, Бизмарка и Вилхелма Хоенцолерна доступне су на енглеском од Г. П. Путнам`с Сонс (Њујорк и Лондон). Емил Лудвиг је био – и остао – познат по популарној Наполеоновој биографији објављеној на енглеском 1926. године, непосредно након што је објављена у Немачкој на оригиналном немачком језику, док је Лудвиг још тамо живео. Ова књига је и данас прилично читљива – Лудвиг има редак дар да евоцира нестало доба у једноставној прози. Књига има ретку квалитету непосредности, као да је оно о чему Лудвиг пише скоро актуелна историја. Наполеона је објавила Бони & Ливеригхт, њујоршка издавачка кућа позната по насловима од интелектуалног и научног интереса у своје време. odlično očuvana Б

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bleak House se otvara u sumrak maglovitog Londona, gde magla najgušće zahvata grad u Dvoru kancelarije. Opskurni slučaj Jarndajs i Jarndajs, u kojem nasledstvo postepeno gutaju sudski troškovi, romansa Ester Sammerson i tajne njenog porekla, otkrivanje detektiva inspektora Baketa i sudbina Džona, čistača prelaza, ovo su neki života koje Dikens poziva da bi prikazao londonsko društvo, bogato i siromašno, kao što to nije učinio nijedan drugi pisac. Bleak House, po svojoj atmosferi, simbolici i veličanstvenoj sumornoj komediji, često se smatra najboljim od Dikensa. „Veliki viktorijanski roman“, toliko je inventivan u svojim konkurentskim zapletima i stilovima da izmiče tumačenju. Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Kao na slikama Retko u ponudi 1949. Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Иво Андрић S. Kragujevic, Ivo Andric, 1961.jpg Андрић (1961) Датум рођења 9. октобар 1892. Место рођења Долац, код Травника, Аустроугарска Датум смрти 13. март 1975. (82 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Школа Карл-Франценс Универзитет Грац, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, Универзитет у Бечу, Филозофски факултет Јагелонског универзитета Супружник Милица Бабић-Јовановић (1958—1968) Период 1911—1974 Најважнија дела На Дрини ћуприја Проклета авлија Травничка хроника О причи и причању Омерпаша Латас Награде Legion Honneur GO ribbon.svg Орден Легије части II реда (1937) Ribbon of Order of the German Eagle.svg Орден Немачког орла I реда (1939) Order of merits for the people with golden star Rib.png Орден заслуга за народ I реда (1950)[1] Nobel prize medal.svg Нобелова награда за књижевност (1961) Orden Republike1(traka).png Орден Републике са златним венцем (1962) Order of the Hero of socialist labour Rib.png Орден јунака социјалистичког рада (1972) Потпис Посланик Краљевине Југославије у Немачкој На дужности 1939—1941. Краљ Петар II Карађорђевић (Кнез Павле као регент) Претходник Александар Цинцар-Марковић Наследник Младен Ивековић (као амбасадор у Западној Немачкој) Митја Вошњак (као амбасадор у Источној Немачкој) Родна кућа Иве Андрића Године 1961.(10. децембра) добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[9] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[10] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[39] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[39] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[40] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[41] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[42] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [43], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[44] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[45] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[46] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[47], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[48][49] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[50] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[51] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[52] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[53] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[54] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[55] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Број Установа или насеље Место 1. Средња школа Иво Андрић Вишеград 2. Основна школа Иво Андрић Канарево брдо, Београд 3. Основна школа Иво Андрић Бања Лука 4. Основна школа Иво Андрић Ниш 5. Основна школа Иво Андрић Прањани[56] 6. Основна школа Иво Андрић Радинац[57] 7. Основна школа Иво Андрић Ђулићи, Теслић 8. Основна школа Иво Андрић Горњи Милановац 9. Основна школа Иво Андрић Кулаши 10. Основна школа Иво Андрић Будисава 11. Месна заједница Иво Андрић Лиман, Нови Сад 12. Андрићев институт Андрићград, Вишеград 13. ЈУ Центар средњих школа Иво Андрић Прњавор 14. Задужбина Иве Андрића Милутина Бојића 4 у Београду 15. Андрићев венац градско насеље/четврт (у Београду) 16. Народна библиотека „Иво Андрић” Вишеград 17. Библиотека „Иво Андрић” Андрићев институт Вишеград 18. Народна библиотека „Иво Андрић” у Челинцу Челинац Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[58] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[59] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[59] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[59] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[59] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[60] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[61] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[62] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[63] Tags: Prvo izdanje 1. izdanja knjiga Ive Andrića Srpska proza xx veka 20. vek Pripovetke priče ekspresionizam realizam

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez malo losiji, sve ostalo uredno! Dubravka je drama mitološko-pastoralnoga sadržaja i alegorijskoga značenja što ju je Ivan Gundulić napisao sredinom trećeg desetljeća 17. stoljeća. Sastoji se od triju činova s ukupno 28 prizora, pisana je dvostruko rimovanim dvanaestercima i osmercima te obseže 1696 stihova.... Ivan Gundulić (Giovanni di Francesco Gondola; nadimak Mačica; Dubrovnik, 8. siječnja 1589. - Dubrovnik, 8. prosinca 1638.) je najpoznatiji dubrovački pjesnik, epik, lirik i dramatik. Rođen je kao najstariji sin Frana Gundulića i Džive Gradić. Obitelj Gundulić bila je poznata još u 13. stoljeću, a njezini su članovi, kao pripadnici aristokracije, obavljali različite državno-administrativne poslove u Dubrovniku i okolici. Obrazovao se u Dubrovniku, gdje su mu, uz ostale, učitelji bili Toskanac Camillo Camilli, koji je dopunio Tassov Oslobođeni Jeruzalem te svećenik Petar Palikuća, koji je na hrvatski preveo Život Karla Borromea. Nakon završetka školovanja, 1608. postaje član Velikog vijeća. Nastavljajući obiteljsku tradiciju, obavlja više državno-administrativnih službi u Dubrovniku i okolici; dva je puta bio knez u Konavlima (1615. i 1619.), a u Dubrovniku je uglavnom obavljao pravničke poslove. Godine 1634. postaje senator[1], a 1638. član Maloga vijeća. Živio je mirno i povučeno, zbog čega su mu suvremenici dali nadimak Mačica (značenje: Mačkica). Godine 1628. oženio se Nikom Sorkočević s kojom je imao tri sina. Umro je u Dubrovniku nakon dvotjedne bolesti; pretpostavlja se da je uzrok smrti bila upala porebrice. Budući da je umro u 49. godini, nije imao priliku biti izabran za kneza Dubrovačke Republike (knez nije smio biti mlađi od 50 godina). Književni rad Gundulić je započeo pisanjem drama u stihu i, vjerojatno, pjesama. U predgovoru svoje prve tiskane knjige Pjesni pokorne kralja Davida (Rim, 1621.) svoja mladenačka djela naziva „porodom od tmine“ jer im je svrha bila zabava, tj. ta djela nisu odgovarala protureformacijskoj poetici i ideologiji. Od dramskih djela sačuvane su Arijadna, Prozerpina ugrabljena od Plutona, Dijana i Armida, dok su Galatea, Posvetilište ljuveno, Čerera, Kleopatra, Adon i Koraljka od Šira izgubljene. Za Dijanu (obrađuje mit o božici Dijani zaljubljenoj u lijepoga mladića Endimiona) i Armidu (tematizira epizodu o Armidi i Rinaldu iz dvadesetoga pjevanja Oslobođenoga Jeruzalema Torquata Tassa) vjerovalo se, zbog kratkoće (svaka ima tek oko 90 stihova), da su samo odlomci, dok Milan Rešetar nije dokazao da je riječ o cjelovitim tekstovima – dramskim prizorima. Ispjevane su osmercem, uz mjestimičnu upotrebu dvostruko rimovanoga dvanaesterca. Dakle, te su Gundulićeve drame većinom bili prijevodi s talijanskoga ili scenske adaptacije pripovjednih djela, obrađivale su poznate mitološke i književne teme, a uključivale su glazbu, balet i bogatu scenografiju. Na njima se temelji tradicija dubrovačke barokne drame oslonjene na libreto rane talijanske opere (takva drama doseže vrhunac u djelima Junija Palmotića). U Gundulićevu sačuvanom dramskom opusu odražava se promjena tematike talijanskoga libreta – pastoralne teme zamjenjuju junačko-epski motivi. Pjesni pokorne kralja Davida djelo je kojim se Gundulić okreće drugačijem shvaćanju književnosti te se afirmira kao kršćanski autor. Ta zbirka sadrži slobodne prepjeve sedam pokornih psalama i teološko-meditativnu pjesmu Od veličanstva Božjijeh, koja se danas smatra Gundulićevom najboljom kraćom pjesmom. Od pjesama „taštijeh i ispraznijeh“, za koje Gundulić u već spomenutom predgovoru tvrdi da ih je pisao u mladosti, ništa nije sačuvano. O njegovim svjetovnim nadahnućima svjedoči samo Ljubovnik sramežljiv (prijevod pjesme Amante timido talijanskoga pjesnika Girolama Pretija) te dvije prigodne pjesme: panegirik Visini privedroj Ferdinanda II. velikoga kneza od Toskane i elegija Žalosno cviljenje u smrt gospođe Marije Kalandrice. Godine 1622. u Veneciji izlazi prvo izdanje religiozne poeme/baroknog plača Suze sina razmetnoga, koja predstavlja inovaciju u vrstovnom sastavu starije hrvatske književnosti i uzor mlađim pjesnicima poput Ivana Bunića, Ignjata Đurđevića, a donekle i Slavonca Antuna Kanižlića. Djelo se sastoji od tri „plača“ (pjevanja): Sagrešenje, Spoznanje i Skrušenje, a pretpostavlja se da su na koncepciju poeme utjecali talijanski pjesnici Luigi Tansillo i Erasmo da Valvasone. Gundulić građu za svoje djelo pronalazi u paraboli o povratku i pokajanju rasipnoga sina iz Evanđelja po Luki (Lk 15). Suze sina razmetnoga djelo je u kojemu se mogu prepoznati barokne karakteristike (bogata i končetozno razvijena metaforika i antitetika, česta upotreba figura nabrajanja), ali i opća polazišta duhovnoga života: ispraznost i prolaznost ovozemaljskih uživanja, potreba iskupljenja grijeha te prihvaćanje načela kršćanske vjere. Dramom u stihu metaforički nazvanom Dubravka (prvi put izvedena 1628.) Gundulić se vraća kazalištu. U starijoj književnopovijesnoj literaturi to se djelo, zbog brojnih idilsko-pastirskih scena, označavalo kao pastorala, ali noviji su proučavatelji otkrili da Dubravku s baroknom dramom povezuje alegoričnost poprišta, likova i zapleta, a upravo je prozirna politička alegorija pridonijela njezinoj iznimnoj popularnosti. Dubravka je prvi put tiskana tek 1837. godine, a od 1888. često se izvodila u hrvatskim kazalištima. Uglazbili su je Ivan Zajc, Antun Dobronić, Jakov Gotovac i Ivo Malec, a njezini stihovi o slobodi služili su kao geslo hrvatskih nacionalnih ideologija (O lijepa, o draga, o slatka slobodo, / dar u kom sva blaga višnji nam bog je dô, / uzroče istini od naše sve slave, / uresu jedini od ove Dubrave, / sva srebra, sva zlata, svi ljudcki životi / ne mogu bit plata tvôj čistoj lipoti.) (poznata i kao Himna slobodi). U posljednjem desetljeću života Gundulić stvara Osmana, svoje najznačajnije djelo. Osman je povijesno-romantični ep u 20 pjevanja (nedostaju 14. i 15. pjevanje) nastao pod utjecajem Tassova epa Oslobođeni Jeruzalem. Gundulić je namjeravao prevesti Tassov ep (to napominje u posveti Pjesnima pokornim kralja Davida), ali povijesne su mu prilike nametnule novu građu. Iako se na mnogim razinama prepoznaju sličnosti Gundulićeva Osmana i Tassova Oslobođenog Jeruzalema (opisi ženske ljepote, viteških dvoboja, kronografski i topografski opisi; tematsko-kompozicijska struktura – tri tipična svijeta tasovskoga epa: povijesni, romantični i eshatološki[2]), Gundulić ne slijedi u potpunosti Tassova normativno-poetička načela: u Osmanu su, uz određene digresije, opjevani suvremeni politički događaji (vezani uz život i vladavinu turskog sultana Osmana II.). Mišljenja povjesničara književnosti o razlogu nedostatka 14. i 15. pjevanja ne podudaraju se, ali od 20. stoljeća prevladava pretpostavka da je prazninu u srednjem dijelu epa uvjetovao diskontinuitet pjesnikova rada ili nedovoljna koordinacija povijesnih i romantičnih epizoda. Najčešći stih Gundulićevih djela jest osmerac, a strofa katren, no javljaju se i drugi oblici (dvostruko rimovani dvanaesterac, sestina). Zaključak Opsegom i vrstovnom raznolikošću svojega ukupnog opusa, privlačnošću svojih scenskih i epskih prizora, svojom baroknom frazom i oštrinom religioznih i misaonih uvida Gundulić nadvisuje većinu pisaca svojega vremena, pa je već odavno stekao status klasika. Nemjerljiv je njegov utjecaj na formiranje hrvatskoga jezika jer je hrvatski narodni preporod pridao Gunduliću status kultnoga «ilirskoga» autora, a Ivan Mažuranić dopunio je Osmana. Ivan Gundulić stekao je književnu slavu još za života, a u preporodno je doba dobio i do danas sačuvao status kanonskoga pisca starije hrvatske književnosti. Bibliografija Pjesni pokorne kralja Davida, s pjesmom Od veličanstva Božjijeh, Rim, 1621; Venecija, 1630, 1703; Dubrovnik, 1828. Suze sina razmetnoga, Venecija, 1622, 1670, 1703; Dubrovnik, 1628. Arijadna, Ancona, 1633; Dubrovnik, 1829, 1837. Osman, Dubrovnik, 1826; Budim, 1827. (29 izd. do 1996.) Dubravka, Dubrovnik, 1837; Zagreb, 1888. (22 izd. do 1999.) Djela, Zagreb 1844–1847, Knjiga I. Osman s dopunom Ivana Mažuranića, 1844; Knjiga II. Različite pjesni, 1847. Djela Ivana Frana Gundulića, Stari pisci hrvatski, knj. 9, Zagreb, 1877. (prir. A. Pavić), 19192 (prir. Đ. Körbler), 19383 (prir. Đ. Körbler, pregledao M. Rešetar); Ivan Gundulić (izbor) (prir. M. Ratković i J. Ravlić), Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 12–13; Zagreb, 1962, 1964.

U dobrom stanju, retko Miljenko i Dobrila : [dalmatinski historički roman iz XVII stoljeća] / Marko de Kazoti ; prevod Ante Ivačića Jedinstveni naslov Milienco e Dobrilla. hrvatski jezik Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1929 Split : Jadranske pošte, 1929 (Split : E. Desman) Fizički opis 160 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ivačić, Ante ISBN (Broš.) Naslov izvornika: Milienco e Dobrila / di Marco de Casotti. Marko, 1804-1842 = Kažotić, Marko, 1804-1842 KAŽOTIĆ, Marko (Kažoti, Kazoti, Casotti; Marco), pisac (Trogir, 22. VII. 1804 — Zadar, 9. V. 1842). Gramatičke razrede završio 1817. u Splitu, a »classes humanitatis« (sa završnim 6. razredom gimnazije) 1819. u Zadru. God. 1820–21. polazio je »studia superiora« u bečkom Theresianumu te, prekinuvši školovanje, proveo neko vrijeme u Veneciji. Prateći bečka i venecijanska društvena, likovna i kazališna zbivanja i novinstvo (družio se s T. Locatellijem, izdavačem lista Gazzetta privilegiata di Venezia), upoznao se s djelima europskih klasicista, predromantičara, sentimentalista i romantičara, a kako je stvarao gotovo istodobno s A. Manzonijem, W. Scottom, V. d’Arlincourtom, F. D. Guerazzijem, na njih se umnogome uglédao. Njegovoj izobrazbi pridonijelo je i višegodišnje druženje s učenim rođakom Antunom Cipikom u Trogiru, gdje se bavio proučavanjem domaće povijesti, narodnih običaja i književnim radom na talijanskom jeziku. Prešavši nakon 1835. u Zadar, uključio se u zadarski književni krug te do kraja života bio suradnik i od 1837. urednik lista Gazzetta di Zara. U njem je 1835–42. objavljivao putopisnu prozu – u lirskim pismima zamišljenoj prijateljici Evelini (Lettere sulla Dalmazia. A Evelina) i opisima Šibenika, Trogira, Trajanova vodovoda i narodnih običaja – te povijesno-zemljopisne, arheološke i beletrističke priloge, oglede o F. Salghettiju i V. Hugou, životopise i nekrologe znamenitih Dalmatinaca (I. Lučića, Cipika, I. B. Marinija, L. Burića), kazališne prikaze i kraća humoristična kazivanja (bizzarie), a kao urednik prenosio je vijesti o Novinama horvatskim i njihovu prilogu Danici, »slavenskom« jeziku i književnosti te odrazima ilirizma u Dalmaciji. Prigodom posjeta cara Franje I. Zadru ispjevao je elegiju od šest dvostiha Epigramma, otisnutu u školskom zborniku Alla maestà di Francesco Primo, imperatore e re, il Provvisorio Istituto di pubblica istruzione in Zara (Zadar 1818), te šezdesetak stihova u čast carskoga rođendana Per il natalizio di S. M. I. R. Francesco I. Inno (Zadar 1832). Nadahnut legendom na »iliričkom« jeziku iz 1679. o kobnoj sudbini mladih kaštelanskih zaljubljenika Miljenka i Dobrile, objavio je 1833. djelo Milienco e Dobrilla, prvi povijesni roman u Dalmaciji. U njem je progovorio i o otvorenosti domaćega puka te s romantičarskim zanosom i lirizmom opisao zavičajne krajolike. Roman su zapazili češki i njemački slavisti, a rano je prihvaćen i u književnosti na hrvatskom Sjeveru. Više je puta preveden na hrvatski (A. i I. Mažuranić potkraj 1830-ih; njihov nedovršeni i neobjavljeni prijevod čuva se u Zbirci rukopisa NSK, R 5864; B. Matijaca, Dom i sviet, 1889. i samostalno 1890–1908; A. Ivačić 1929; N. Bućan 1985; M. Zorić 2004) te dramatiziran (M. Ban 1889, A. Gavrilović 1933, D. Morović 1952, M. Slade Šilović 1955; na talijanskom jeziku V. Donzelli 1886, A. Porlitz 1889, G. Zarbarini 1910). Prema romanu napisana su i libreta (A. Ghislanzoni za talijansku operu S. Strina 1894, M. Koludrović za svoju operu skladanu 1942), nadahnuo je slikara P. Vučetića te bio najprodavanija hrvatska knjiga uoči I. svjetskoga rata. Znatno manji bio je odjek romana s povijesnim okvirom bune hrvatskih velikaša na čelu s Ivanišem Horvatom, jednim od vođa u borbama oko prijestolja nakon smrti Ludovika I. Anžuvinca, Il bano Horvath (1838), u kojem prevladava mračno ozračje. Posmrtno tiskano djelo Il berretto rosso (1843) ocijenjeno je njegovim najboljim ostvarajem (I. Franceschi, N. Tommaseo); Ida von Düringsfeld objavila je 1857. njemački prijevod, a 1889. dramatizirao ga je Donzelli. Taj »pučki«, folklorno-egzotični roman iz života biokovskoga sela, koji je K. pisao na temelju osobnih dodira sa svijetom Dalmatinske zagore, ali i literature, uz opise običaja i života sadržava i talijanske prijevode devet hrvatskih narodnih pjesama. Žaljenje zbog toga što njegovi školovani sunarodnjaci slabo poznaju hrvatsku narodnu pjesmu izrazio je 1840. u najopsežnijem djelu Le coste e isole della Istria e della Dalmazia, u kojem opisuje hrvatsku obalu na putovanju parobrodom od Trsta do Budve. U toj romantičnoj pripovjedno-putopisnoj prozi, obogaćenoj književnim, folklornim i kulturno-povijesnim prisjećajima, u jednom se ulomku govori i o guslanju, Hasanaginici te Guzli P. Mériméea. Te je godine s V. Poiretom objavio prvi svezak djela Album pittoresco della Dalmazia, napisavši povijesne i zemljopisne osvrte uz slikarove kamenotiske dalmatinskih krajolika i gradskih veduta; pisao je Tommaseu o namjeri da napiše povijest i statistiku svih dalmatinskih gradova, u kojoj bi bilo spomena o umjetničkim znamenitostima i uglednim osobama, ali taj naum nije ostvario. U pripremi za pisanje romana i putopisne proze služio se djelima D. Farlatija, A. Fortisa, I. Lovrića, J. Thuróczyja i dr., no izvornim ga piscem čini izbor građe, zaokupljenost domaćom poviješću, životom i običajima. Noviji povjesničari hrvatske književnosti uglavnom ga drže regionalnim piscem talijanskoga izričaja (V. Lozovina, M. Kombol, K. Šegvić, Zorić), Dalmatinom (S. P. Novak) i hrvatskim pučkim piscem (Zorić). DJELA: Milienco e Dobrilla. Zara 1833 (hrv. prijevodi: Dom i sviet, 2(1889) br. 1–15; Zagreb 1890, 4 izd. do 1908; Split 1929; Kaštel-Lukšić 1985; Split 2004). — Il bano Horvath. Venezia 1838. — Album pittoresco della Dalmazia (suautor V. Poiret). Zara 1840. — Le coste e isole della Istria e della Dalmazia. Zara 1840. — Il berretto rosso ossia Scene della vita morlacca. Venezia 1843.

Odlično stanje Pavle Popović Pavle Popović: JUGOSLOVENSKA KNJIŽEVNOST, tvrd povez, 159 strana, Cambridge : Printed at the University Press 1918 Istorija jugoslovenske književnosti Pavle Popović (Beograd, 16. april 1868 — Beograd, 4. jun 1939)[1] bio je srpski istoričar književnosti, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, akademik. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Beogradu 16. aprila (4. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. Profesor Pavle Popović je predavao na Filozofskom fakultetu u Beogradu više od trideset godina (1904—1938).[2] U srpskoj naučnoj i kulturnoj sredini bio je jedan od najuticajnijih profesora beogradskog filološkog kruga. Bio je urednik Srpskog književnog glasnika (1905—1906), osnivač Društva za srpski jezik i književnost (1910), osnivač časopisa Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor (1921), predsednik Srpske književne zadruge (1928—1937), rektor Beogradskog univerziteta (1924—1928). Za vreme Prvog svetskog rata Pavle Popović se angažovao i politički. U Londonu je uređivao bilten Press Ecstracts (1916—1917) i bio je član Jugoslovenskog odbora. U Engleskoj je napisao i knjigu Jugoslovenska književnost čije se prvo izdanje pojavilo u Kembridžu 1918.[2] Kao jedan od tvoraca nove države, tom knjigom je očigledno želeo da pokaže, između ostalog, da njen troimeni narod (Srbi, Hrvati, Slovenci) ima i jednu zajedničku književnost. Stav koji je on, pritom, izražavao nije bio njegov lični. To je bio stav snaga koje su stvarale novu državu, a pre svega stav Jugoslovenskog odbora. Pre toga čina, Pavle Popović je već bio priznati stvaralac. Njegov izbor za profesora srpske književnosti na Velikoj školi (1904) odnosno na Beogradskom univerzitetu (od 1905) značajan je datum u istoriji srpske književnosti. Popoviću se sledeće godine (1905) na istoj katedri i na istom predmetu pridružio još jedan profesor, Jovan Skerlić. Njih dvojica će zajedno, sve do Skerlićeve smrti (1914) predavati istoriju srpske književnosti. Popović i Skerlić su svoj nastavni predmet delili tako što je Pavle Popović predavao narodnu, staru (odnosno srednjovekovnu) i srednju (dubrovačku) književnost, a Skerlić samo novu srpsku književnost. Iz tih njihovih predavanja nastale su dve knjige: Popovićev Pregled srpske književnosti (1909) i Skerlićeva Istorija nove srpske književnosti (1914). Te dve knjige zajedno i komplementarno predstavljale su srpsku književnost kao celinu. Korpus srpske književnosti, po njima, obuhvatao je četiri dela ili „oblasti“ (Popovićev izraz): narodnu, staru, srednju (tj. dubrovačku) i novu književnost. Takvo sagledavanje korpusa srpske književnosti nije bilo lično mišljenje dvojice mladih beogradskih profesora. Ono je proisticalo iz već stogodišnjeg bavljenja jugoslovenskom i srpskom književnošću kojem su značajne priloge dali: Kopitar, Šafarik, Pipin, Aleksandar Sandić, Vatroslav Jagić, Stojan Novaković i drugi. Slična podela važila je i za hrvatsku književnost koja je često obrađivana zajedno ili komplementarno sa srpskom. Pavle Popović je između dva svetska rata imao ogroman autoritet. Njegov Pregled je obilato preštampavan (ima desetak izdanja). U to vreme vršio je uticaj sličan Skerlićevoj Istoriji. Obe knjige su, na komplementaran način, predstavljale srpsku književnost kao celinu. Između dva svetska rata, međutim, u duhu nove državne ideje, više se insistiralo na jugoslovenskoj književnosti nego na posebnim nacionalnim književnostima. U duhu te ideje nastala je, za školske potrebe, i Jugoslovenska književnost Miloša Savkovića sa pratećim hrestomatijama tekstova. I njena težnja je bila da se jugoslovenska književnost predstavi kao celina, sa jasnom namerom, kao i u knjizi Pavla Popovića pod istim nazivom, da se na nacionalnim odrednicama ne insistira ili da se one brišu u ime zajedništva. Iz istog nastojanja se i Katedra za srpsku književnost pretvorila u Katedru za jugoslovensku književnost. Katedre pod tim imenom trajale su u više univerzitetskih centara do pred kraj šezdesetih godina ovog veka; posle toga su se transformisale u katedre za jugoslovenske književnosti (množina). Pre nego što se počela raspadati jugoslovenska država počela se raspadati jugoslovenska književnost. Knjiga Jugoslovenska književnost, koju je, po nalogu jugoslovenskog Komiteta za saradnju sa inostranstvom pisao Antun Barac (1954) već je bila nagoveštaj takvog raspada. Ta knjiga ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića. Ali se u njoj od početaka, paralelno ali odvojeno, prati poseban razvoj triju jugoslovenskih literatura: srpske, hrvatske i slovenačke. To više, stvarno, nije istorija jedne već tri bliske literature. U knjizi Antuna Barca, koja ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića došlo je do još jednog značajnog pomeranja: dubrovačka književnost je kod Barca uključena u hrvatsku. To nije nova činjenica u odnosu na prethodne istorije hrvatske književnosti: hrvatski istoričari su od 19. veka dubrovačku književnost smatrali sastavnim delom hrvatske književnosti, kao što se ona u istorijama srpske književnosti smatrala sastavnim delom srpske, ili bar zajedničkom srpskohrvatskom književnošću. Nova je činjenica da je posle Barca dubrovačka književnost izostavljena iz korpusa srpske književnosti. Tako će biti učinjeno u ediciji Srpska književnost u sto knjiga koja se pojavila u izdanju Matice srpske i Srpske književne zadruge (1958—1966), zatim u Nolitovoj ediciji Srpska književnost u književnoj kritici u osam knjiga (1965), u Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića (1983) i drugde. Eto jednog od glavnih političkih razloga što Pregled srpske književnosti Pavla Popovića nije bio posle Drugog svetskog rata preštampavan kao što je to činjeno sa Skerlićevom Istorijom. O Popoviću, sem toga, gotovo da i nije pisano posle Drugog svetskog rata. Svako ozbiljnije pisanje o njemu ne bi moglo da zaobiđe glavno njegovo delo i određenje prema problemima koje ono pokreće. A pošto se Popović oslanjao na veliku literaturu o srpskoj književnosti, praktično je morala da bude zapostavljena i ta literatura koja je sa njegovom vizijom bila saglasna. Imati u vidu samo Skerlićevu istoriju, a ne i Popovićevu, značilo je imati u vidu samo jedan deo srpske literature. Pošto je Skerlić, u svojoj Istoriji, uzgred negirao umetničke vrednosti i stare, odnosno srpske srednjovekovne književnosti i dubrovačke književnosti, lako se mogao steći utisak da on u svojoj Istoriji govori o srpskoj književnosti u celini. Poluvekovno potiskivanje Pavla Popovića, kao i literature, naše i strane, na kojoj je njegovo delo izraslo, pokazuje se u svoj svojoj tragičnoj besmislenosti u dane kada se jugoslovenska država raspala i kad su Srbi stavljeni u situaciju da traže nova rešenja u svim oblastima pa i u nacionalnoj filologiji. Razotkriva se da iz korpusa srpske literature nije izostavljan samo jedan njen deo, srednja (dubrovačka) književnost, već da su ugrožena i druga dva dela te literature iz Popovićevog Pregleda: stara, odnosno srpska srednjovekovna književnost i srpska narodna književnost. Pedesetogodišnje odstranjivanje Pavla Popovića iz naučne javnosti i nastavne prakse očigledno je ostavilo krupne tragove na svesti profesora koji su posle rata formirani a koji danas predaju srpsku književnost. Od četiri oblasti srpske književnosti koje je Popović uneo u svoju Jugoslovensku književnost sada Srbi iz te zajedničke jugoslovenske književnosti izlaze samo sa jednom od tih oblasti - onom koju je predavao Skerlić. Srpska književnost se tako skraćuje za više od pet vekova i sužava na veštački omeđeno duhovno područje. Kako se prema istom problemu odnose Hrvati? I hrvatski istoričari su svoju književnost (Šurmin i drugi) delili na one iste četiri oblasti: na narodnu, staru, srednju i novu književnost. U reprezentativnoj ediciju Povijest hrvatske književnosti, koja je izašla pre petnaestak godina u sedam knjiga, postoje veoma obimne knjige posvećene i narodnoj, i staroj, i srednjoj hrvatskoj književnosti, i četiri knjige posvećene novoj. Kad se ima u vidu i situacija kod drugih slovenskih i neslovenskih naroda, ispašće da samo Srbima književnost počinje od 18. veka i da samo narod Svetog Save i Vuka Karadžića nema i svoju srpsku srednjovekovnu i narodnu književnost. Suočeni smo poslednjih godina sa jasnim strategijama da se srpski narod fizički skrati i da mu se životni prostor suzi. Da li se ta strategija ne odnosi i na srpsku literaturu? Pre petnaest godina na Katedri za jugoslovenske književnosti u Novom Sadu prof. dr Jože Pogačnik, nastavnik slovenačke književnosti, nastojao je da se uvedu dva nova predmeta: crnogorska i bosanskohercegovačka književnost. U tome nastojanju je imao jaku političku i stručnu podršku. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ta strategija nije prošla, ali je prošla u drugim sredinama, npr. u Sarajevu. Kuda je ta strategija vodila i ko je stajao iza nje danas je jasno. Vraćanje Pavlu Popoviću i literaturi na kojoj je on izrastao potrebno je da bi se sagledalo stanje naše filologije, da bi se ona odredila prema daljoj prošlosti, kao i prema onoj najbližoj i da bismo se uopšte mogli snaći u vremenu koje dolazi. (Petar Milosavljević) Dela[uredi | uredi izvor] Pregled srpske književnosti (1909[3] Jugoslovenska književnost (1918) Nova srpska književnost 1 (posthumno, 1999) Nova srpska književnost 2 (posthumno, 2000) Narodna književnost (posthumno, 2000) Dubrovačke studije (posthumno, 2000) Milovan Vidaković (posthumno, 2000) O Njegošu (posthumno, 2000) Stara srpska književnost (posthumno, 2000) Dnevnik (posthumno, 2000) Književna kritika - književna istoriografija (posthumno, 2002) Ćirilo i Metodije (posthumno, 2004) Sveti Sava (posthumno, 2004)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, ali sve na broju i uredno! Retko !!! Karlo May Nastavak pripovijesti `Otimac Djevojaka` Karl Fridrih Maj (nem. Karl May; Hoenštajn-Ernstal, 25. februara 1842 — Radebojl, 30. marta 1912) je bio nemački književnik.[1] Njegove knjige su prevođene na tridesetak jezika i objavljivane u rekordnim tiražima, najpoznatije su „Na dalekom zapadu”, „Lovci na medvede”, „Kroz pustinju”, „Vinetu”, „U carstvu srebrnoga lava”, „Blago u srebrnom jezeru” i „U Balkanskim gudurama”.[2] Prema njegovim delima snimljeni su mnogi filmovi i televizijske serije, kao i napisani mnogi stripovi. Maj je napisao sedamdeset i tri romana ukupne debljine dva i po metra. Ukupni tiraž njegovih knjiga prelazi sto miliona primeraka.[3] Biografija Rođen je 1842. u Hoenštajn-Ernstalu kao peto od četrnaestoro dece.[4] Otac je često ostajao bez posla, u porodici je vladala beda. Maj je bio dobar đak, u četrnaestoj godini mu je jedan princ dao stipendiju da se školuje u učiteljskoj školi u Valdenburgu. Nakon dve godine je bio izbačen iz škole zbog krađe šest sveća. Mogao je nastaviti školovanje u Plauenu, ali i tamo ga je čovek kod kojeg je stanovao tužio upravi škole da nagovara njegovu suprugu na nemoral nakon čega više nije mogao nastaviti školovanje. Osuđen je na šest godina zatvora kada je ukrao sat jednom učeniku. Nije mogao naći posao nakon izlaska iz zatvora, pa je pokušao živeti od manjih krađa i prevara, prvu knjigu je napisao u zatvoru. U Ameriku, o kojoj je toliko pisao, je otišao tek pred kraj života. Preminuo je 30. marta 1912. u Radebojlu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovijest sa sundajskih ostrva Karl Fridrih Maj (nem. Karl May; Hoenštajn-Ernstal, 25. februara 1842 — Radebojl, 30. marta 1912) je bio nemački književnik.[1] Njegove knjige su prevođene na tridesetak jezika i objavljivane u rekordnim tiražima, najpoznatije su „Na dalekom zapadu”, „Lovci na medvede”, „Kroz pustinju”, „Vinetu”, „U carstvu srebrnoga lava”, „Blago u srebrnom jezeru” i „U Balkanskim gudurama”.[2] Prema njegovim delima snimljeni su mnogi filmovi i televizijske serije, kao i napisani mnogi stripovi. Maj je napisao sedamdeset i tri romana ukupne debljine dva i po metra. Ukupni tiraž njegovih knjiga prelazi sto miliona primeraka.[3] Biografija Rođen je 1842. u Hoenštajn-Ernstalu kao peto od četrnaestoro dece.[4] Otac je često ostajao bez posla, u porodici je vladala beda. Maj je bio dobar đak, u četrnaestoj godini mu je jedan princ dao stipendiju da se školuje u učiteljskoj školi u Valdenburgu. Nakon dve godine je bio izbačen iz škole zbog krađe šest sveća. Mogao je nastaviti školovanje u Plauenu, ali i tamo ga je čovek kod kojeg je stanovao tužio upravi škole da nagovara njegovu suprugu na nemoral nakon čega više nije mogao nastaviti školovanje. Osuđen je na šest godina zatvora kada je ukrao sat jednom učeniku. Nije mogao naći posao nakon izlaska iz zatvora, pa je pokušao živeti od manjih krađa i prevara, prvu knjigu je napisao u zatvoru. U Ameriku, o kojoj je toliko pisao, je otišao tek pred kraj života. Preminuo je 30. marta 1912. u Radebojlu.

Momčilo Nastasijević - HRONIKA MOJE VAROŠI Момчило Настасијевић (Горњи Милановац, 6. октобар 1894 — Београд, 13. фебруар 1938) био је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата. Момчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.[1]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.[2] Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.[2] Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас (2010. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај. Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.[2] У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова концизност, као особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.[2] У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. `У звуку једносложне речи, без обзира на природу самогласника, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. Топ, смех, хук, лав, хир, врт.` Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења звука и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само парадокс значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и Богу. `Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем.`[5] Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. `Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. Циклуси Уреди Настасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци. Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин; нежна. Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт. У Бдењима, преокупација декором и сентиментом из претходних циклуса уступа место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније али и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције. Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли. Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град; апокалиптичне дрхтаје; сагледавање несавладивих личних раздирања; и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека. Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.[2] Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција. Поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера. Izdanje prijatelja, Beograd, 1938, meki povez, 157 str. nečitana / stranice nisu rasečene APR.21/1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman iz vremena Turske revolucije „Jutros je došao doktor. Dugo je sedeo pored mene i pričao. Krajem ove nedelje operacija je izvesna. Imam pobačaj ovih dana. Mislim da je to što me zovem samo nekoliko lica. u mojoj glavi i njihovim sećanjima. Dok pričam o ovim, postajem prazan i polako završavam. Još jednu poslednju Sakariju koju ću izliti u sebe. „Ostaje prava tragedija i završni čin. Prelepi i važni romani o ratu za nezavisnost nastali su kasnije. Danas mnoge od njih možemo čitati sa strašću. Ali malo njih je tako „srdačnih“ svedoka kao Vatrena košulja Halide Ediba. Romanopisac, koji je ljubav i žensku slobodu izrazio delirijumom u Handanu, priča o borbi društva i nacije za ponovnu egzistenciju istim nasiljem, sa istom depresijom, gotovo u napadima u košulji Atesten... Halide Edip Adivar(tur. Halide Edib Adıvar; 11.jun 1883 - 9. januar 1964. ) turska književnica i spisateljica, uz to bila je i feministikinja, nacionalista i lider borbe za prava žena. Biografija Halide Edip Adivar Rođena je u Istanbulu, 11.juna 1883. u Osmanskom carstvu, a umrla je 9. januara 1964. godine. Odrasla je u imućnoj porodici čiji je dom bio stecište kulturne i intektualne elite toga doba. Pošto je njen otac bio sekretar na dvoru sultana Abdulhamida, Halide je svoje obrazovanje stekla zahvaljujući privatnim profesorima koji su je upoznali sa evropskom i osmanskom literaturom, te religijom i filozofijom. Osim časova klavira uzimala je i časove engleskog, francuskog i arapskog jezika, dok je grčki jezik naučila od svojih komšija od Grka, ali i u grčkoj školi koju je kratko pohađala.[1] Pored toga pohađala je i Američki koledž za devojke na kome je diplomirala 1901. godine. Nakon završenog koledža, Halide se udala za profesora matematike, Salih Zeki-bega, sa kojim je imala dva sina. Ubrzo je nakon toga i sama počela da radi u oblasti obrazovanja. Bila je angažovana na reformi ženskih škola u Carigradu. Radila je kao i profesor književnosti na Univerzitetu u Istanbulu. Nakon udaje za dr Adnana Adivara, Halide se okreće turskom nacionalističkom pokretu u kome je bila vrlo aktivan učesnik. Bila je jedan od osnivača novinske agencije Anadolijam zajedno sa novinarom Junusom Nadijom. Stvaralaštvo Na početku svoje književne karijere Halide piše pripovetke, da bi se kasnije posvetila najsloženijoj pripovednoj vrsti, romanu. Halide je objavila desetak romana od kojih većina govori o borbi žena za bolji položaj u društvu. U svojim prvim romanima ona zalazi u dubinu ženske prirode i prikazuje veliki optimizam i borbu za promenu kojoj je tadašnje društvo trebalo da teži. Ona je u svojim romanima detaljno obrađivla teme u kojoj su glavni protagonisti žene lošeg socijalnog statusa i prikazuje njihovu borbu za bolje dane. Halide je bila pristalica turanizma, kulturnog i političkog pokreta, koji bi svim narodima na tlu Turske dao podjednaka prava. Halide je učestvovala u raznim pokretima oslobođenja, osnivala je razne škole i skupljala je novac za sirijske bolnice,a za svoj boravak na frontu bila je odlikovana činom desetara. Međutim, nakon neostavarenih snova u Turskoj, ona odlazi prvo u Evropu, a zatim u Indiju i Ameriku. Pored dela koja je pisala na turskom, kasnije je oblavljivala i na engleskom jeziku, koje su, takođe, stekle veliku populartnost. Svojim životnim radom predstavljala je prototip renesansnog čoveka, i kasnije se bavila i komparativnom književnošću, poredeći tursku i evropsku književnost. Među najuspelijim romanima, ubraja se svakako Rabija(u originalu Sinekli bakkal). U ovom romanu Halide, prikazuje život turskog društva, iz ugla jedne Rabije, dočaravajući kontrast između njegovih mana i vrlina na samom početku XX veka.[2] Književna dela Seviye Talip (1910). Handan (1912). Mevut Hükümler (1918). Yeni Turan (1912). Son Eseri (1919). Ateşten Gömlek (1922). Çıkan Kuri (1922). Kalb Ağrısı (1924).

57879) ŽENA DVADESETOGA VEKA , Žil Simon akademik, Gustav Simon doktor medicine , Državna štamparija Kraljevine Srbije 1894 , Sedi Francuski akademik, glasoviti naučnik i književnik, G. Žil Simon, i sin Njegov, Doktor medicine, G. Gustav Simon, štampali su 1892 godine u Parizu knjigu: ŽENA DVADESETOG VEКA Kritika se o toj knjizi odazvala osobitom hvalom. Predmeti o kojima se u toj knjizi govori; misli koje ona širi, i duh koji kroza celo delo provejava, pokazuju da ona slika stanje koje čeka žensku stranu u dvadesetom veku. Istina poštovani pisci imaju na umu ženu Francuskinju, i prilike u kojima će ce ona naći; ali tim ne manje u njihovoj se knjizi ogleda celokupno stanje jevropskoga društva u veku koji tako skoro hoće da nastupi.... M. Đ. Milićević Sadržaj : 1 Istinska reforma. 2 Salon 3 Roman i pozorište 4 Izbačene 5 Ženska dobročinstva 6 Supruga 7 Žena advokat 8 Žena doktor i žena apotekar 9 Nadničarka 10 Brak 11 Brak i brak 12 Brak pred opštinskim sudom 13 Brak u crkvi 14 Pustinja usred Pariza 15 Majka 16 Majka i majka 17 Kako mati vaspitava 18 Programi 19 Moral 20 Internati 21 Izbor kakvoga stanja 22 Karijera 23 Pređašnja higijena 24 Majka i dojkinja 25 Kolevka i hrana 26 Prvi zub 27 Odbijanje od sise 28 Vaspitavanje želuca i postupaonica 29 Kućevni lekar 30 Devojka - Odelo 31 Telesna vežbanja - Rastenje 32 Obroci 33 Prva zabava 34 Izbor mladoženje . 35 Putovanje posle svadbe 36 Kuća Izdanje Čupićeve zadužbine broj 34 , preveo M. Đ. Milićević ; tvrd povez, format 13,5 x 17,5 cm , delovi platna sa kartonskog poveza oštećeni, sam povez čvrst i kompaktan sa knjižnim blokom, tekst i unutrašnjost očucani, ćirilica, 423 strane ,

SOCIOLOGIJA: Savremeni pravci i teorije Izdavač: Izdavačka knjižarnica Gece Kona Biblioteka Javnog prava, knjige VII i VIII Godina izdanja: 1932/33 Prevod: Dragomir Ikonić Povez: tvrd Broj strana: 677 + 530 Jedan podvučeni redak, veoma dobro očuvane. S A D R Ž A J: Povodom izdanja ovog dela Uvod GLAVA I. — MEHANISTIČKA ŠKOLA Prethodnici. Savremena socialna fizika Savremena socialna mehanika Savremeni socialni energetici Kritičke primedbe Vilfredo Pareto i drugi Šta Pareto razume pod naučnom sociologijom Kvantitativan opis funkcionalne uzajamne zavisnosti socialnih pojava umesto jednostrane uzročnosti Paretovo shvatanje društva Paretova teorija o činiocima Elementi ili činioci koje je Pareto proučavao Paretovi zaključci reziduima i derivacijama Paretovi zaključci odnosno drugih činilaca u sklopu jednog socialnog sistema Paretova shvatanja o socialnim promenama Kritičke primedbe GLAVA II. — ŠKOLA FREDERIKA LE PLEA Biografski podaci i istorija škole Metode Le Pleove škole Sociološki sistem i glavni prilozi Le Pleove škole Prilozi koje je ova škola dala sociologiji Kritičke primedbe GLAVA III. — GEOGRAFSKA ŠKOLA Prethodnici. Definicija geografskih činilaca Glavne postavke o uticaju geografskih činilaca na socialne pojave Geografski uslovi i razmeštaj ljudstva na zemlji Geografski odnosi i karakter ljudskih stanova, puteva i saobraćajnih sredstava Geografski uslovi i odelo Geografski uslovi hrana i piće Geografski uslovi ekonomski život i organizacije Geografska sredina i rasa Geografski uslovi i zdravlje Klima, ljudska energija i radna sposobnost. Klima i psihička radljivost Klima i samoubistvo Klima i ludilo Klima i kriminal Klima i procent rađanja, smrtnosti i sklopljenih brakova Geografski uslovi, religija, umetnost i literatura Geografski uslovi, socialna i politička organizacija društva Klima, genije i razvitak civilizacije GLAVA IV. — BIOLOŠKO TUMAČENJE SOCIALNIH POJAVA Glavne vrste bioloških teorija u sociologiji. Bio-organska škola i njen odnos prema drugim organskim teorijama Prethodnici Savremene bio-organske teorije u sociologija Prigovori Biološka i socialna diferenciacija Kritičke primedbe GLAVA V. — ŠKOLA KOJA TUMAČI DRUŠTVO ČINIOCIMA RASE, ODABIRANJA I NASLEĐA Prethodnici Istorijsko-filozofska grana škole Rasno-antropometrijska grana škole Biometrijska grana škole Druga antropo-rasna tumačenja socialnih problema primena principa nasleđa i odabiranja u oblasti sociologije Kritika škole Osnovani principi ove škole Opšti zaključci GLAVA VI. — SOCIOLOŠKA TUMAČENJA „BORBE ZA OPSTANAK“ I SOCIOLOGIJA RATA Opšte odlike ovog učenja Oblici borbe za opstanak i njihova mena u toku ljudske istorije Kritičke primedbe Socialne funkcije i dejstva rata Dejstvo rata na zdravlje stanovnika Uticaj rata na rađanje Uticaj rata na ekonomske pojave Rat kao sredstvo za širenje solidarnosti i mira Moralna dejstva rata Uticaj rata na političku organizaciju Rat, revolucije i reformistički pokreti Rat i socialna pokretljivost Rat i promene mišljenja, držanja i raspoloženja Uticaj rata na nauku i umetnosti Opšti zaključak odejstvima rata Činioci rata Opšti zaključak o biološkoj sociologiji GLAVA VII. — BIOSOCIALNA GRANA: DEMOGRAFSKA ŠKOLA Prethodnici Adolf Kost Broj i gustina stanovništva u odnosu prema rađanju i smrti Broj i gustina stanovništva u odnosu prema iseljavanju Demografski uslovi i rat Demografski činioci i revolucija Demografski činioci i ekonomske pojave Broj i gustina stanovništva u vezi s oblicima socialne organizacije Demografski činioci u vezi s oblicima političkih i socialnih ustanova Broj i gustina stanovništva u odnosu prema pronalascima i genialnim ljudima Demografski činioci u vezi s običajima i navikama Demografski činioca u vezi s drugim ideološkim pojavama Demografski činioci u vezi s napredovanjem i propadanjem društva Opšti zaključci GLAVA VIII. — SOCIOLOGISTIČKA ŠKOLA 1. Opšte odlike škole 2. Prethodnici 3. Sociologistička tumačenja E. Robertia, A. Espinasa, Izulea, Dragičeska, Čarlsa Kulea, i drugih 4. E. Dirkem i njegova škola GLAVA IX. - SOCIOLOGISTIČKA ŠKOLA (NASTAVAK). FORMALNA ŠKOLA I SISTEMATIKA SOCIALNIH ODNOSA 1. Odlika škole i njeni glavni pretstavnici 2. Kritičke primedbe 3. Formalna sistematika socialnih procesa i ljudskih odnosa u savremenoj sociologija GLAVA X. - SOCIOLOGISTIČKA ŠKOLA (NASTAVAK). EKONOMSKA ŠKOLA 1. Prethodnici 2. Teorije Karla Marksa (1818—1833) i F. Engelsa (1820—1895) 3. Savremena proučavanja odnosa između raznih ekonomskih uslova i drugih socialnih pojava 4. Ekonomski uslovi, telesne i psihičke odlike stanovništva 5. Ekonomski uslovi i procesi rađanja 6. Ekonomski uslovi, samoubistvo, pauperizam i zločin 7. Ekonomski uslovi i naseljavanje 8. Ekonomski uslovi, socialna organizacija i ustanove 9. Ekonomski uslovi, računajući tu tehnologiju proizvodnje, oblici socialne organizacije i politične ustanove 10. Ekonomski odnosi, štrajkovi, nemiri i revolucije 11. Ekonomski uslovi, razne političke pojave i položaji 12. Ekonomski uslovi i ideologije, religije i umetnosti 13. Ekonomski uslovi, propast ili napredak društva 14. Opšti zaključci o ekonomskoj školi u sociologiji GLAVA XI. — PSIHOLOŠKA ŠKOLA 1. Prethodnici i glavne grane ove škole 2. Instinktivistička tumačenja 3. Biheviristička tumačenja 4. Tumačenja posredstvom želja, čežnje, muke i zadovoljstva, interesa, ponuda, prohteva, volje i držanja GLAVA XII. — PSIHO-SOCIOLOGISTIČKE TEORIJE RELIGIJE, OBIČAJA, PRAVA, JAVNOG MIŠLJENJA, UMETNOSTI I DRUGIH KULTURNIH POJAVA KAO ČINILACA 1. Verovanja, mađije, miti, predrasude, ideologije i religija kao činioci 2. Socialna uloga načina života, običaja i navika 3. Socialne funkcije zakona 4. Javno mišljenje i propaganda kao činioci 5. Drugi kulturni činioci 6. Opšti zaključak, GLAVA XIII. - DRUGE PSIHO-SOCIOLOGISTIČKE STUDIJE O ODNOSIMA IZMEĐU RAZNIH PSIHO-SOCIALNIH POJAVA I NJIHOVE DINAMIKE 1. Proučavanja odnosa između porodice ili ognjišta i drugih socialnih pojava 2. Proučavanja odnosa između karaktera susedstva i drugih socialnih pojava 3. Proučavanja uticaja zanimanja i njegovih odnosa 4. Proučavanja dejstva varoške i seoske sredine 5. Proučavanja psiho-socialnih tipova pojedinaca i grupa; odnosi između psiholoških osobina i primanja pojedinaca u društva 6. Proučavanja odnosa između vođstva i inteligencije u izvesnom broju socialnih grupa koje učestvuju u socialnom pomeranju 7. Proučavanja uslova koji omogućavaju simpatije i antipatije između pojedinaca i grupa 8. Proučavanja kolebanja, ritmova i krugova socialnih procesa 9. Proučavanja brzine, kojom se vrše promene u raznim oblastima kulture, kao i jačine odnosa među njima 10. Proučavanja u pogledu iseljenja, širenja i mobilnosti kulturnih objekata, odlika, vrednosti i pojedinaca 11. Proučavanja iznenadnih, katastrofalnih, revolucionarnih promena 12. Početak faze eksperimentalne sociologije 13. Zaključak o specialnim studijama 14. Opšti zaključak o sociologističkoj i psihološkoj školi GLAVA XIV. - ZAKLJUČAK Pogled u prošlost i izgled na budućnost (K-82)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povijesne price iz bosanske hrvatske 1941 g. Štefa Jurkić (Cazin, 26. prosinca 1896. – Livno, 28. studenog 1971.) bila je hrvatska i bosanskohercegovačka spisateljica. Rođena je u Cazinu od oca Emanuela, suca i Čeha porijeklom, i majke Olge. Osnovnu školu završila je u Bijeljini, a Višu djevojačku u Sarajevu. Godine 1914. postala je učiteljicom francuskog jezika, a uz francuski studirala je i njemački u Grazu. Godine 1913. upoznala je Gabrijela Jurkića, a 1917. za njega se i udala. Štefa je bila posve prožeta vjerskim i to katoličkim duhom, a posebno je bila očarana duhom dominikanskog reda. Stoga ne treba čuditi što je u 40. godini života (1935.), u dogovoru sa suprugom, pokušala postati redovnicom dominikanskog samostana u njemačkom mjestašcu Crausen kod Triera. Ipak, redovnički način života je za nju bio pretežak i vratila se u Sarajevo, gdje je s mužem živjela sve do prelaska u Livno. Godine 1956. Gabrijel i Štefa, u dogovoru s goričkim gvardijanom, dolaze živjeti u južno krilo franjevačkog samostana na Gorici kod Livna i tu provode dane u tišini i miru, daleko od javnosti. Štefa Jurkić je preminula 28. studenog 1971. i pokopana je na groblju Svetog Mihovila u Gorici. Književni rad Ozbiljni književni privijenac Štefe Jurkić jest legenda Jairova kći objavljena u Hrvatskoj prosvjeti 1923. godine. U periodu od 1923. do 1940. godine gospođa Jurkić je, možemo reći, jedna od najplodnijih i najvrijednijih hrvatskih katoličkih spisateljica uopće. Surađivala je barem u 32 glasila, u književnim revijama, dječjim časopisima, te u popularnim obiteljskim listovima i kalendarima koji su izlazili diljem Hrvatske i Bosne. Kako je širok raspon glasila u kojima se Jurkićeva javljala, tako je širok i krug tema i žanra njezina pisanja. Teme su pretežno književnost, vjerski život, posebno život svetaca i svetica, problem obraćenja, čudo, razmatranje vjerskih tajni i slične. Radovi za djecu i vjerski sadržaji Autorica je najpoznatija kao spisateljica proznih književnih djela prožetih toplinom ženskog srca ali i aristokracijom duha: to su romani, priče, posebno legende i životopisi svetaca. Sadržaje za njih najčešće je uzimala iz srednjovjekovne povijesti s priklonom na bosansku u kasnijem periodu svoga pisanja, a za legende je koristila biblijske, marijanske i franjevačke likove. Štefa je ušla u hrvatsku katoličku književnost po legendama. Navest ćemo samo neke od njih, koje nisu tiskane u posebnoj knjizi Legenda u bojama, a to su Alej, Kleon i Parmenide, Amadea, Šimunova košnica, Kad je Gospa bila mala, Kako je Miriam prespavala svetu Noć, Kako se brat Pankracije svoje dobrote stidio i druge. Naša spisateljica je s posebnom ljubavi i pozornošću pisala za djecu. Za njih je napisala romane Dobri duh trokatnice, Župnikov Ilija i njegova Šeherzada, te manje radove: Anđeli, Ave Maria, Bio je to anđeo. Također piše i romansirane životopise - Blažena Imelda Lambertini, namijenjen prvopričesnicima, i Nevidljiva kraljica, namijenjen mladeži od 15 do 16 godina. Drama, prikazi, hagiografije Za određene prigode spisateljica je napisala i neke dramske tekstove: Blaženi Nikola Tavelić (drama u tri čina), Imelda (igrokaz u četiri čina), Jukićev rastanak s Bosnom (dramska slika). Nešto češće, a ipak ne baš često, bavila se i prikazivanjem pojedinih književnih djela i likova spisatelja. Prikazala je djela: Alekse Kokića, Klasovi pjevaju; Ive Lendića, Angelusi. Pisala je također i radove o piscima Pjesnik poniznosti (fra Gašpar Bujas), Sida Košutić i njezino djelo, Svećenik uvijeke (nadbiskupu Šariću prilikom 50 – godišnjice), Hans Christian Andersen. Štefa se okušala i u hagiografiji, pisanju života svetaca. Uz dvije posebne knjige, Blažena Imelda Lambertini i Sveta Katarina Sijenska napisala je i brojne kraće životopise svetaca: Ozane Kotorske, svetog Ivana od Križa, oca Karl-Maria Schillinga, svete Margarete Kotorske, Terezije Avilske, svetog Pavla, svetog Petra, svetog Jeronima i dr. Navođenjem ovih radova ušli smo već u područje autoričinog duhovnog književnog stvaranja. Surađujući u Duhovnom životu gđa. Jurkić je pisala i razmatranja o nekim vjerskim temama kao: I riječ je tijelom postala, Ja Katarina, službenica i ropkinja slugu Kristovih, Korizmena vizija, U hostiji kao i u nebu i druge. Romani Štefa je također napisala i roman Dvije krune iz doba Nikole Tavelića, a ulomak iz njega Popuhnul je tihi vjetar, objavljen je u Kalendaru svetog Ante 1941. godine. Prvu samostalnu knjigu Štefe Jurkić izdalo je godine 1927. Kolo hrvatskih književnika Legenda u bojama i druge priče i pripovijetke, a prvi njen roman Čipke Društvo svetog Jeronima u Zagrebu 1929. godine. Katolička kritika manje je pozornosti posvetila romanu Petnaest tornjeva (Zagreb 1934., izdalo Društvo svetog Jeronima). Ovaj je roman preveden i na češki jezik. Treći roman Štefe Jurkić zove se Plašt malog križara. I ovaj roman je izašao u češkom prijevodu. Zadnja objavljena knjiga Štefe Jurkić je Nevidljiva kraljica (povijesne priče iz bosanske Hrvatske) Djela Nepotpun popis: Legende u bojama i druge priče i pripovijetke (1927.) [1] Čipke (roman, 1929.) [2] Blažena Imelda Lambertini (hagiografijska proza, 1929., 2021.) [3] Petnaest tornjeva (roman, 1933., 1998.) [4] Sveta Katarina Sijenska (hagiografijska proza, 1934., 2021.) [5] Plašt malog križara (roman, 1939.) [6] Nevidljiva kraljica (pripovijetke, 1941., 1995.) [7]

Hasanaginica : dramaticky obraz so spevom / Aleksa Šantić ; preložil Ján Čajak Језик чешки Година 1942 Издавање и производња Budapešt : Čajak János : Globus, 1942 ([s. l. : s. n.]) Остали аутори Čajak, Ján Физички опис 47 str. ; 18 cm Напомене Izv. stv. nasl.: Hasanaginica : dramska slika sa pevanjem Pomocný slovniček: str. 48 Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.[1] Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“ Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara.[2] U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošloću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri i Stepanovićevu. Dela[uredi] Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901 Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907 Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911 Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911 Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjistima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjistima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjistima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924 Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924.

napisao Djordje Dera 1911 Publije ili Gaj Kornelije Tacit (lat. Publius ili Gaius Cornelius Tacitus) (rođen oko 55. - umro oko 115. godine), bio je rimski govornik, pravnik i senator i jedan od najvećih antičkih istoričara. Njegovi glavni radovi Anali i Istorije su za predmet imali istoriju Rimskog carstva prvog veka od smrti cara Avgusta 14 godine do smrti Domicijana 96. godine. Tacitovi radovi sadrže vredne informacije o njegovom svetu, premda nedostaju detalji iz njegovog života. Čak i njegovo ime nije pouzdano utvrđeno. Ono malo što znamo dolazi iz rasutih detalja iz njegovog rada, pisama njegovog prijatelja i obožavaoca Plinija Mlađeg, natpisa nađenih u Milasi i Kariji i naučničkih nagađanja. Tacit je rođen oko 55. godine u viteškoj porodici kao i mnogi drugi latinski autori Zlatnog i Srebrnog doba. Kao najverovatnije mesto rođenja uzima se područje severne Italije (u antičkom smislu). Tačan datum i mesto rođenja nigde nisu izričito navedeni. Isto je i sa njegovim imenom. U nekim pismima Sidonija Apolinara i u nekim starim i nevažnim natpisima njegovo ime je Gaj ali u velikom preživelom rukopisu njegovog rada njegovo ime je Publije. Nasleđe i mesto rođenja[uredi] Njegovo nipodaštavanje zbog socijalnog penjanja je dovelo do hipoteze da je njegova familija vodila poreklo od nepoznate grane patricijskog roda Kornelijevaca, ali nijedan Kornelijevac nikada nije imao deo imena Tacit. Starije aristokratske familije su u velikoj meri bile uništene u haosu koji je pratio kraj republike i Tacit je lično smatrao da za svoj rang duguje carevima iz dinastije Flavijevaca. Hipoteza da je vodio poreklo od oslobođenog roba nije potvrđena u bilo kojoj njegovoj izjavi, govorima koje bi senatori i vitezovi izgovarali kada govore o oslobođenicima i stoga je lako odbačena. Njegov otac je verovatno bio Kornelije Tacit. On je bio prokurator Belgike i Germanije. Sin ovog Kornelija Tacita je pominjan od strane Plinija Mlađeg kao primer neverovatnog rasta i starenja uključujući i brzu smrt. Ovo znači da ovaj sin nije istoričar ali senior Kornelije Tacit bi mogao da bude njegov ujak. Iz ove veze i prijateljstva između Plinija Mlađeg i mladog Tacita izvlači se zaključak da su dve familije iz iste klase, načina života, da su bili ekviti iz provincijskih familija sa značajnim bogatstvom. Tačna provincija iz koje je poticao je nepoznata. Njegova ženidba sa ćerkom senatora Narbonensisa Gneja Julija Agrikole može da se tumači kao da je i on iz Narbonske Galije. Možda je španskog porekla od Fabija Justa kojem je Tacit posvetio Dijalog što po nekima sugeriše porodičnu vezu sa Hispanijom. Njegovo prijateljstvo sa Plinijem ukazuje na severnu Italiju kao na njegov dom. Nijedan dokaz nije konačan. Gnej Julije Agrikola je mogao znati Tacita sa druge strane. Marcijal posvećuje poemu Pliniju, a ne izvrsnom Tacitu što ne bi bio slučaj da je Tacit bio iz Hispanije. Marcijalov često podrugljiv stil nije odgovarao Tacitovom dostojanstvenom i ozbiljnom maniru. Ne postoje dokazi da su Plinijevi prijatelji iz severne Italije poznavali Tacita niti Plinijeva pisma koja nagoveštavaju da su dva prijatelja delila istu provinciju. Njegovo poreklo umeće i govorništvo i njegove povremene simpatije za varvare koji su se odupirali rimskoj vlasti je navelo neke da pomisle da je keltskog porekla. Kelti koji su zauzeli Galiju pre Rimljana bili su poznati po svom umeću u govorništvu ali su u to vreme bili podjarmljeni od Rimljana. Javni život, brak i književna karijera[uredi] Kao mladić je studirao retoriku u Rimu, kao pripremu za karijeru u zakonodavstvu i politici a, možda je studirao kao Plinije kod Kvintilijana. 77. ili 78. se oženio Julijom Agrikolom ćerkom čuvenog generala Agrikole. Ne znamo ništa o njihovom braku ili kućnom životu osim da je Tacit voleo lov i čist vazduh. Početak svoje karijere duguje Vespazijanu kao što nam i sam kaže u Istoriji, ali je pod Titusom ušao u politički život kao kvestor 81. ili 82. Napredovao je u počasnim službama da bi postao pretor u 88. godini i držao je poziciju u religioznom veću petnaestorice, sveštenika koji su se starali o Sibilinim knjigama i Sekularnim Igrama. Bio je izvikan kao pravnik i govornik, njegovo umeće u javnom nastupu tumačeno je ironično u svetlu njegovog imena jer Tacit na latinskom znači tih. Jedna od njegovih mudrih rečenica je: `što je više zakona to je manje pravde`.[1] Služio je u provinciji od 89. do 93, možda kao komandant legije možda kao civil. Njegova ličnost i imovina su preživele Domicijanovu vlast i teror (93-96) ali iskustvo ga je učinilo iznurenim i ljutim. Možda se stideo zbog sopstvenog saučesništva. U svakom slučaju posle toga je u njegovim radovima evidentna mržnja prema tiraniji. Prvi od svoje familije je postao konzul 97. za vreme vladavine Nerve. Za to vreme je dostigao vrhunac svoje slave kao govornik kada je održao posmtrni govor slavnom starom vojniku Verginiju Rufusu. U sledećoj godini napisao je i objavio dela Agrikola i Germanija i time nagovestio svoja literarna nastojanja koje će ga pratiti do smrti. Posle nestaje sa javne scene na koju se vratio za vreme vladavine Trajana. 100. zajedno sa svojim prijateljem Plinijem Mlađim optužuje Marija Priska prokonzula Afrike zbog korupcije. Prisk je osuđen i poslat u egzil i Plinije je napisao nekoliko dana kasnije da je Tacit govorio „sa uzvišenošću koja je bila karakteristika njegovog stila govorništva“. Sledio je dug period odsustvovanja sa političkog i javnog života za vreme kojeg je napisao nekoliko svojih velikih radova. Prvo je napisao Istorije pa zatim Anale. Državo je najvipu civilnu vlast u rimskoj provinciji Aziji u današnjoj zapadnoj Anatoliji 112. ili 113. kako je zabelženo u natpisu nađenom u Malasi. Događaj u Analima fiksira 116. kao godinu pre koje nije nastupila njegova smrt a mogla se dogoditi sve do 125. Nepoznato je da li je imao dece iako je u Avgustijnovoj Istoriji pomenuto da je car Marko Klaudije Tacit izjavljivao da je naslednik i obezbedio čuvanje njegovih radova, ali kao i sve drugo u pomenutoj Istoriji i ovo je verovatno pogrešno. Dela[uredi] Pet dela koje se pripisuju Tacitu su sačuvana (ili bar veliki delovi ovih dela). Godine su približne a poslednje dve (njegovi glavni radovi) su verovatno zahtevale nekoliko godina da bi se napisle. Dijalog o besednicima (lat. Dialogus de oratoribus) (oko 80. godine) O životu i karakteru Agrikole[2] (lat. De vita et mortibus Agricolae) (98. godine) Germanija (lat. De origine et situ Germanorum) (98. godine) Istorije (lat. Historiae) (oko 105. godine) Anali (lat. Annales) (oko 117. godine) Veliki radovi[uredi] Dva velika rada koja su originalno objavljena odvojeno zamišljena su tako da sačinjavaju jednu ediciju od trideset knjiga sa Analima vremenski ispred Istorije. Iako nisu pisana tim redosledom dela redom izlažu period od smrti Avgusta (14) do smrti Domicijana (96). Istorije[uredi] U jednom od prvih poglavlja Agrikole Tacit je rekao da je želeo da priča o godinama vladavine Domicijana, Nerve i Trajana. U Istoriji je projekat modifikovan: U uvodu Tacit kaže da će se vladavinom Nerve i Trajana baviti kasnije. Umesto toga on će pokriti period koji je počeo sa građanskim ratovima godinom četvorice careva koja se završava despotizmom Flavija. Samo prve četiri knjige i 26 poglavlja pete knjige su sačuvane i pokrivaju 69. godinu i početak 70. Veruje se da je rad nastavljen do smrti Domicijana 18. septembra 96. Peta knjiga sadrži kao uvod u Titovo suzbijanje velike jevrejske pobune kratak etnografski izveštaj o antičkim Jevrejima i neprocenjiv zapis o gledištu učenih Rimljana na ove ljude. Anali[uredi] Anali su Tacitov poslednji rad koji pokrivaju period od smrti Avgusta Cezara 14. godine. Napisao je bar 16 knjiga ali one od 7. do 10. i delovi 5, 6, 11. i 16. nedostaju. Knjiga 6 se završava smrđu Tiberija i knjige 7-12 sadrže vladavine Kaligule i Klaudija. Ostatle knjige sadrže vladavinu Nerona možda do njegove smrti u junu 68. ili do kraja te godine da bi se povezale sa Istorijom. Druga polovina knjige 16 nedostaje (završava se sa događajima iz godine 66). Ne znamo da li je Tacit kompletirao rad kao ni da li je završio druge radove koje je planirao da uradi. Umro je pre nego što je mogao da završi planirane istorije Nerve i Trajana i nije sačuvan nijedan zapis o radu na Avgustu Cezaru i početku Carstva sa kojim je nameravao da završi svoj prvi rad kao istoričar. On u svojim analima, pored ostalog, pominje jedno pleme, koje neki zbog sličnosti naziva dovode u direktnu vezu sa današnjim Srbima, na čijem se čelu nalazi izvesni Zorsines. Manji radovi[uredi] Tacit je napisao i tri manja rada sa različitim temama:Agrikola biografija Gneja Julija Agrikole, Germanija monografija o zemljama i plemenima varvarskih Germana i dijalozi o umetnosti retorike. Germanija[uredi] Germanija (lat. De Originae et situ Germanorum) je etnografski rad o različitim germanskim plemenima izvan Rimskog carstva. Germanija se izdvaja u tradiciji koju su postgavili autori od Herodota do Julija Cezara. Knjiga počinje opisom zemlje, zakona i običaja kod Germana (poglavlja 1-27), zatim opisuje pojedinačna plemena počevši od onih koja su živela bliže rimskim zemljama i završava se sa onim plemenima koja su živela na krajnjim obalama Baltičkog mora sa opisom primitivnih i divljih Fena i nepoznatim plemenima iza njih. To je najoriginalniji i najvažniji spomenik germanskih tradicija.[3] Agrikola[uredi] Agrikola (lat. De vita et moribus Iulii Agricolae je napisan 98. i govori nam o životu Gneja Julija Agrikole, čuvenog rimskog generala i Tacitovog rođaka. On takođe pokriva sažeto geografiju i etnografiju antičke Britanije. Kao u Germaniji Tacit suprotstavlja slobodu domorodaca Brita tiraniji i korupciji Carstva. Knjiga takođe sadrži rečitu i oštru polemiku protiv gramežljivosti i pohlepe Rima. Dijalog[uredi] Nije pouzdano utvrđeno kada je Dilajog (lat. Dialogus de oratoribus nastao ali je verovatno napisan posle Agrikole i Germanije. Mnoge karakteristike su uzete iz drugih Tacitovih dela i to ide toliko daleko da se čak osporava da je Tacit to napisao iako je uvek u rukopisnoj tradiciji grupisano sa Agrikolom i Germanijom. Način pisanja u Dijalozima više je blizak Ciceronovim naučnim radovima - otmen ali ne i dosadan stil što je inspirisano učenjem Kvintilijana. Nedostaje neslaganje koje je tipično za Tacitove velike istorijske radove. Možda je napisan kada je Tacit bio mlad. Posveta Fabiju Justu daje datum objavljivanja ali ne i datum pisanja. Neobičan klasičan stil može verovatnije da se objasni time da su Dijalozi rad koji se bavi retorikom. Za radove u retoričkom žanru struktura jezik i stil Cicerona su bili uobičajeni modeli. Izvori Tacita[uredi] Tacit je bio u položaju da koristi zvanične izvore Rimske države kao što su: senatska akta i kolekcija odluka vlade i novosti u sudstvu i glavnom gradu. Mogao je da čita i govore nekih careva kao što su Tiberije i Klaudije. Tacit je bio podozriv istoričar koji je obraćao mnogo pažnje svojim istorijskim radovima. Mali nedostaci koji se pojavljuju u Analima bi mogli da budu zbog činjenice da je Tacit umro pre nego što ih je dovršio i stoga nije mogao da ih pročita po završetku. Pored ovih koristio je i druge istorijske i literarne izvore. Koristio ih je slobodno i nije bio jednostran već je birao između različitih izvora sa različitim tendencijama. Tacit neke od njih i direktno citira kao na primer Plinija Starijeg koji je napisao delo Germanski rat (lat. Bella Germaniae i istorijski rad koji je bio nastavak Aufidija Basusa. Tacit je mogao koristiti i neke kolekcije pisama i razne beleške. Uzeo je neke informacije iz drugih radova istorijskog žanra kao na primer Exitus illustrium virorum. Ovo je bila kolekcija knjiga onih koji su bili protivnici careva. Književni stil[uredi] Tacitova dela su poznata po svojoj na mah oštroj i zbijenoj prozi, retkoj blistavosti kao suprotnosti popustljivom stilu nekih njegovih savremenika kao što je Plutarh. Poraz rimske armije 63 koji je opisao u prvom delu Anala je jedna od retkih prilika kada se latio neke vrste blistavosti, ali i onda je radije pisao o kraju neprijateljstava sa mirnoćom nego da se služi doteranim frazama. U najvećem delu svojih spisa služi se striktnim hronološkim redom u svojoj naraciji, teško je uopštavao već je ostavljao čitaocu da on sam napravi „veću sliku“ za sebe. Bez obzira na to kada je skicirao veću sliku kao na primer u uvodnim delovima Anala kada je sumirao situaciju pri kraju vladavine Avgusta nije mu trebalo više od nekoliko fraza da uvede čitaoca u srce priče. Pristup istoriji[uredi] Tacitov istorijski stil kombinuje različite pristupe istoriji u njegov saopstveni metod. Postoje neke sličnosti sa Salustijem Krispom kao što su hronološki ispisane činjenice, moralne lekcije i doterano dovođenje u centar dramatičnih zbivanja. Njegov istorijski rad karakteriše pesimizam. Tacit sam kaže da je njegov cilj da izlaže činjenice bez emocija kao što su gorčina ili ljubav koje je u potpunosti izbacio iz svog dela. Iako je ovo najbliže što se moglo doći u pogledu neutralne tačke gledišta u antici postojale su izvesne rasprave o Tacitovoj neutralnosti odnosno ljubavi ka drugima. U svojim radovima Tacit se prvenstveno bavio odnosom snaga Rimskog Senata i Rimskih Careva. Njegovi radovi su puni priča o korupciji i tiraniji u vladajućoj klasi. Oni su potrošili njihovu dugo čuvanu kulturnu tradiciju slobode govora i samopoštovanja jer su morali da se ulizuju carevima od kojih su retki bili dobroćudni. Još jedna važna tema je uloga vojske u dolasku na vlast i ostanku na vlasti pojedinih careva. Tacit opisuje vodeću ulogu legija koje su čuvale Rimske granice kao i vojske u samom Rimu Pretorijanske garde u izboru careva. Tacitova politička karijera se odigrala uglavnom za vreme cara Domicijana tako da je iskusio tiraniju, korupciju i dekadenciju tog doba što može da objasni njegov ljute i ironične analize. On upozorava na opasnosti neograničene moći neutemeljene na principima, korupcije koja je nagrizala blagostanje carstva. Možda je ta tiranija koju je isuksio bila uzrok njegovom negativnom stavu prema carevima iz Julijevsko-Klaudijevske dinastije. Bez obzira na to slika koju je izgradio o Tiberiju u prvih šest knjiga Anala nije ni samo sumorna ni samo odobravajuća. Veliki broj naučnika smatra da je slika Tiberija u prvoj knjizi dobra da bi postala negativna u sledećim knjigama što je povezano sa intrigama Sejana. Tacit se nije ustučavao da uputi reči hvale ali i reči osude za istu osobu često objašnjavajući otvoreno njene pozitivne osobine kao i one koje zaslužuju prezrenje. Dok je opisivao život svog tasta Agrikole, izneo je stav da istoričari treba da budu umereni u oceni ljudi.[4] Zbog te njegove neutralnosti mnogi kasniji mislioci su smatrali njegove radove za odbranu carskog sistema dok su ih drugi videli kao odbacivanje istog što je dokaz da je uspeo u svom naumu da bude objektivan. Stil proze[uredi] Tacitovo umeće u pisanju je veliko. Nijedan drugi autor se ne smatra jednakim njemu izuzev možda Cicerona. Njegov stil se razlikuje kako od onog iz Srebrnog Doba tako i od onog iz Zlatnog Doba. Doduše imao je proračunatu veličanstvenost i rečitost što je umnogome mogao da zahvali činjenici da je bio obrazovan u govorništvu. Njegov stil je krajnje sažet čak epigramski. Rečenice su retko tečne ili lepe ali njihova poenta je uvek jasna. Isti stil je bio u isto vreme ismejan kao „grub, neprijatan i težak“ i nagrađivan kao „dostojanstven, kratak i jezgrovito rečit“. Njegovi istorijski radovi su kao centar interesovanja imali psihu i unutrašnje motive ličnosti, često sa ulaženjem u unutrašnjost pojedinca mada je pod znakom pitanja koliko su ta ulaženja u unutrašnjost ličnosti ispravna i ubedljiva. On je najbolji kada izražava dvoličnost, licemerstvo i udvorištvo. Na primer, on pominje Tiberijevo odbijanje titule Otac otadžbine (lat. Pater Patriae) tako što je opozivao instituciju zakona koja zabranjuje izdajničke govore ili pisanja i neosnovane optužbe koje rezultuju sudskim procesima (Anali,1.72). Na drugom mestu (Anali 4,64-66) on poredi Tiberijevu javnu deobu novčane pomoći sa njegovim neuspehom da zaustavi zloupotrebu pravde. Međutim, ova vrsta pronicanja u nešto mu je donela nagrađivanje, bio je takođe kritikovan zbog ne davanja veće slike događaja koje je opisivao. Tacit za svoj jezik i metod najviše duguje Salustiju Krispu. Amijan Marcelin je kasniji istoričar čiji rad mu se najviše probližava po stilu. Studije i shvatanje istorije[uredi] Plinije Mlađi u svom sedmom pismu Tacitu kaže: „Predviđam a moja predviđanja su obično dobra da će tvoje istorije biti besmrtne“. Tacit je zapamćen kao najveći i najslavniji rimski istoričar jednak ako ne i bolji od Tukidida najvećeg starogrčkog istoričara. Enciklopedija Britanika smatra da je Tacit zaslužio jedno od najviših mesta među ljudima od pera svih vremena. Njegov uticaj daleko prevazilazi samo istoriju. Njegovo delo se čita i zbog njegovih saveta iz morala zbog njegovog dramatičnog pripovedanja, zbog njegovog neuporedivog stila proze. Kao politički teoretičar je veoma uticajan i van polja istorije. Političke lekcije iz njegovog rada idu u dva smera. Prvi je crvenoi Tacit koji podržava republikanske ideale a drugi je crni Tacit kojeg neki vide kao lekciju iz Makjavelijeve realnepolitike. Iako je njegov rad najvredniji izvor za istoriju njegovog vremena njegova preciznost je ponekad pod znakom pitanja. Anali su bazirani na izvorima iz druge ruke čija pouzdanost je nepoznata i postoje neke očigledne manje greške kao na primer mešanje dve ćerke Marka Antonija i Oktavije Minor obe sa imenom Antonija. Istorije su pisane na osnovu dokumenata iz prve ruke i mnogo je preciznija kada je u pitanju period Flavijevaca iako je Tacitova mržnja prema Dimicijanu izgleda obojila njegov ton i izlaganje. Dr Đorđe Dera (Novi Sad, 1844 — Novi Sad, 18. mart 1917) je bio srpski filolog i profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. iografija[uredi] Potiče iz poznate novosadske porodice cincarskog porekla. Gimnaziju pohađao u Vinkovcima, Novom Sadu i Pešti. Studije prava započeo u Gracu, a završio u Pešti, gde je stekao zvanje doktora pravnih nauka 1867. godine. Zatim upisuje Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, uveren da Srbi u Ugarskoj jedino preko crkvene jerarhije mogu napredovati.[1] Ubrzo napušta ovu ideju i počinje da radi u prosveti. Izučavao je klasičnu filologiju i bio profesor novosadske Srpske gimnazije od 1867. do 1905. godine. Predavao je starogrčki, latinski, nemački, mađarski jezik i istoriju sveta. Sa francuskog je prevodio književna dela. Na osnovu svojih iskustava sa putovanja po Evropi napisao putopise iz Italije i Rusije. Sa profesorom Blagojem Brančićem priredio je mađarsko-srpski i srpsko-mađarski rečnik (1889, 1894).[1] I nakon odlaska u penziju bio je honorarno angažovan u Gimnaziji.[2] U periodu od 1902. do 1906. godine bio je član Pozorišnog odseka Društva za Srpsko narodno pozorište.[3] Sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu.[4][5] Ulica u Novom Sadu nosi njegovo ime. Izbor iz bibliografije[uredi] Iskrice iz Svetog pisma I-II (1887, 1888) Prošlost i sadašnjost (1890) Uspomene iz Italije I-II (1892, 1893) Agrarni pokreti u starom Rimu s osobitim obzirom na današnje naše poljoprivredne prilike (1901) Kornelije Tacit, rimski velikan filozof-istorik i njegovi pogledi na svet (1911)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice labavije, drze se na mrezicama. Dozivljaji dvojice prijatelja Piotr Choynowski (Varšava, 27. kolovoza 1885. - 25. studenog 1935., Otwock) bio je poljski književnik, romanopisac i prevoditelj; izabran za člana prestižne Poljske akademije književnosti od 1933. godine.[1] Choynowski je prvotno studirao kemiju u Varšavi i Lwówu (danas Lviv), zatim od 1908. godine povijest i filozofiju u Zürichu i na Jagelonskom sveučilištu u Krakovu. Godine 1914. tijekom Prvog svjetskog rata pridružio se poljskim legijama (Legiony Polskie) u borbi za neovisnost Poljske, ali zbog lošeg zdravlja natjerao ga je da odustane. Od 1916. Choynowski je živio u Varšavi. Postao je glavni urednik časopisa Tygodnik Ilustrowany s kojim je radio do 1930. Od 1933. bio je član Akademije (Polska Akademia Literatury). Choynowski je bio vrhunski romanopisac koji je pisao u realističkom stilu utemeljenom na autentičnosti i istinitosti opažanja. U svojoj se prozi usredotočio na život poljskih viših slojeva, inspiriran spisima Henryka Sienkiewicza. Jedan od njegovih najznačajnijih romana, posvećen Varšavi 1920. godine, bio je Dom w śródmieściu (Kuća u središtu grada, 1924.).[2] Također je na poljski preveo Tuge mladog Werthera Johanna Wolfganga Goethea među ostalim djelima. Choynowski je bio gotovo zaboravljen u komunističkoj Poljskoj pod sovjetskom dominacijom. Godine 1953., za vrijeme poljskog staljinizma, oživljena je jedna od njegovih pozorišnih predstava privremeno nazvana Ruchome piaski (Promjenjivi pijesak, iz 1913.). Godine 1988. ponovno je tiskan njegov roman W młodych oczach (U mladim očima, 1933.), a 1991. još jedan pod nazivom Młodość, miłość, awantura (Mladost, ljubav i nemir, iz 1926.).

ŠKOLA ŽIVOTA - Sreten Dinić Leskovac Štamparija Ž. D. Obrenovića 185 str ponovo uvezano u tvrdi povez Sreten Dinić (Veliki Šiljegovac, 1875 — Leskovac, 1949) bio je pisac i kulturno-prosvetni radnik. Pored srpskog služio se francuskim i ruskim jezikom. Biografija Dinić je osnovnu školu učio u svom selu Velikom Šiljegovcu, u podnožju Jastrepca, od 1883. do 1887. godine. Nižu gimnaziju pohađao je u Kruševcu od 1887. do 1891. godine. Godine 1891. Dinić se upisuje u nišku Učiteljsku školu. Dinić je školovanje morao kasnije da nastavi u bogosloviji. Nakon prve godine bogoslovije, postavljen je za privremenog učitelja u Bivolju kod Kruševca, s tim da položi maturu idućeg maja u aleksinačkoj Učiteljskoj školi, koja je te godine bila premeštena iz Beograda u to mesto. Najzad, od 12. maja do 12. juna 1897. godine, u Učiteljskoj školi u Aleksincu polagao je završni učiteljski ispit i položio ga sa odličnim uspehom, samo trojica sa vrlo dobrim, a ostali sa dobrim, ukoliko nisu odbijeni. Od strane Ministarstva postavljen je za učitelja u Kladušnicu kod Kladova. Njegov rad se ogleda u organizovanju seoskih zadruga u selima u kojima je službovao,u prosvećivanju naroda,ali i kao pesnik,pripovedač i kao autor dela za scenska izvođenja. Dinić je 1913. godine postavljen za školskog nadzornika leskovačkog i vlasotinačkog sreza. U Leskovac je došao 20. novembra 1913, i otada nije menjao mesto svog službovanja i rada. Zajedno sa dvojicom naizmeničnih predsednika opštine, Mičetom Babamilkićem i Stojanom Nikolićem, aktivno je uključen u rešavanju školskih ali i komunalnih problema Leskovca. Sa početkom Prvog svetskog rata i povlačenjem, zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju. Dolaskom na Krf, učestvovao je u osnivanju državne štamparije i srpskih novina, a postao i član redakcije ovog lista i njegov prvi saradnik zajedno sa brankom Lazarevićem, Milutinom Bojićem, Dragoljubom Filipovićem i drugima. U Srpskim novinama i Ratnom dnevniku, koji je izlazio u Solunu, Dinić je objavio svoje beleške o povlačenju srpske vojske. Delo je još odmah stavljeno na raspolaganje francuskim publicistima, a prijatelj srpskog naroda Žozef Renok koristio ga je za svoja predavanja na Sorboni o tragičnoj odiseji Srba kroz Albaniju. Ovaj prvi spis o poslednjim mesecima Srbije u 1915. godini i povlačenju usred zime, posle rata, izdat je o trošku pisca pod naslovom „Srpska vojska i bežanje kroz Albaniju i na Krfu”.[1] Nakon što je oboleo od malarije, 1917. godine, upućen je u Francusku na lečenje, gde stvara prijateljstva sa francuskim intelektualcima. Na narodnom univerzitetu koji je osnovao u Frenšvilu, našim invalidima držao je čitave cikluse predavanja. U mestu Polinji, Dinić pred većim skupom govori na francuskom o stradanju Srba pri povlačenju kroz Albaniju. Rad u Leskovcu Dinićev rad u Leskovcu bio je bogat i sadržajan. Nakon rata (1923. godine) bio je jedan od pokretača inicijative za osnivanje Narodnog univerziteta, čiji je kasnije bio aktivni saradnik. Jedan je od osnivača Narodne knjižnice i čitaonice, prvog profesionalnog pozorišta (1926-1929) u kome je radio kao upravnik. Bio je i prvi upravnik „Akademskog pozorišta u Leskovcu” osnovanog 1934. godine. Uređivao je časopise Leskovački glasnik i „Narodni prosvetitelj” koga je pokrenuo u periodu 1928-1933. Dinić se zalagao za otvaranje Muzeja grada, učestvovao je u radu Građanske kasine i Pevačkog društva „Branko” gde je bio član uprave a bio je i na čelu gradske zdravstvene zadruge. Bavio se pisanjem drama a od njegovih šest tekstova najpoznatiji je „Naša rabota”, o leskovačkom životu.[2] Preminuo je u Leskovcu, avgusta 1949. godine, posle duge i teške bolesti.[3] L.. SAJ.D. O.1. . P. 7

Arhivska građa o srpskim i hrvatskim književnim radnicima lepo očuvano Arhivska građa o srpskim i hrvatskim književnim i kulurnim radnicima 1790-1897. Dr Aleksa Ivić Архивска грађа о српским и хрватским књижевним и културним радницима. Књ. 2, 1790-1897 / од Алексе Ивића Задужбине Софије и Ивана Стојшића Београд : Српска краљевска академија, 1931 (Београд : Народна штампарија) XV, 435 стр. ; 24 cm Зборник за историју, језик и књижевност српског народа / Српска краљевска академија. Друго одељење, Споменици на туђим језицима ; ǂкњ. ǂ3 Aleksa Ivić (Buđanovci, 23. decembar 1881 — Beograd, 23. novembar 1948) je bio srpski istoričar i profesor na Pravnom fakultetu u Subotici (koji je u to vreme bio ispostava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu). Istoriju i slavistiku studirao u Beču kod poznatih stručnjaka Vatroslava Jagića i Konstantina Jiričeka. Doktorirao 1905. godine. Po završetku studija ostao je u Beču pet godina. Godine 1910. izabran je za zastupnika (poslanika) u Hrvatskom saboru, te iste godine odlazi u Zagreb. Od 1912. godine radi u Zemaljskom arhivu u Zagrebu. Posle Prvog svetskog rata predaje jugoslovensku diplomatsku i političku istoriju na Pravnom fakultetu u Subotici. Iskazao se kao predan arhivski istraživač i istoričar Srba u Habzburškoj monarhiji. Izdao je dosta građe vezane za Srbe iz bečkih arhiva. Najznačajnije mu je delo Istorija Srba u Vojvodini, objavljeno 1929. godine. Njegov sin je lingvista Pavle Ivić. Izabrani radovi[uredi | uredi izvor] Naslovna strana prvog dela zbirke istorijskih izvora Spomenici Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji tokom XVI i XVII stoleća (1910) Ivić, Aleksa (1909). Seoba Srba u Hrvatsku i Slavoniju: Prilog ispitivanju srpske prošlosti tokom 16. i 17. veka. Sremski Karlovci. Ivić, Aleksa (1910). Spomenici Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji tokom XVI i XVII stoleća. Novi Sad: Matica srpska. Ivić, Aleksa (1910). Stari srpski pečati i grbovi: Prilog srpskoj sfragistici i heraldici. Novi Sad: Matica srpska. Ivić, Aleksa (1914). Istorija Srba u Ugarskoj od pada Smedereva do seobe pod Čarnojevićem (1459-1690). Zagreb. Aleksa Ivić, Iz istorije crkve hrvatsko-slavonskih Srba tokom XVII. veka, Vjesnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskoga Zemaljskog arkiva, 18 (1916), Zagreb, 88-167. Austrija prema ustanku Srba pod Milošem Obrenovićem, Zagreb 1917. O srpskom i hrvatskom imenu, Beograd 1922. Ivić, Aleksa (1923). „Migracije Srba u Hrvatsku tokom 16., 17. i 18. stoleća”. Srpski etnografski zbornik. 28: 1—158. Ivić, Aleksa (1923). „Marčanska episkopija od Simeona Vretanje do Gavrila Predojevića (1609-1642)”. Brastvo. 17: 156—165. Ivić, Aleksa (1924). „Marčanska episkopija od Gavrila Predojevića do Gavrila Mijakića (1642-1660)”. Brastvo. 18: 86—100. Ivić, Aleksa (1925). „Marčanska episkopija od 1662 do 1670”. Brastvo. 19: 196—216. Ivić, Aleksa (1926). „Marčanska episkopija: Tragedija episkopa Mijakića i njegovih kaluđera”. Brastvo. 20: 68—82. Ivić, Aleksa (1926). „Migracije Srba u Slavoniju tokom 16., 17. i 18. stoleća”. Srpski etnografski zbornik. 36: 1—228. Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra, Beograd 1926. Ivić, Aleksa (1928). Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele (3. dop. izd.). Novi Sad: Matica srpska. Ivić, Aleksa (1929). Istorija Srba u Vojvodini od najstarijih vremena do osnivanja potisko-pomoriške granice (1703). Novi Sad: Matica srpska. Књижевници – Србија – 18-19в – Архивска грађа Књижевници – Хрватска – 18-19в – Архивска грађа Култура – Србија – 18-19в – Архивска грађа Култура – Хрватска – 18-19в – Архивска грађа istorija srpske književnosti skerlić jovan deretić srpska književnost kultura istorija kulture srba hrvata hrvatske povijest ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predratne pripovijesti Josip Kosor (Tribounj,[1] kraj Drniša, danas Trbounje, 27. siječnja 1879. – Dubrovnik, 23. siječnja 1961.), hrvatski je dramatičar, novelist i romanopisac. Kao četverogodišnjak se s obitelji seli u Otok kraj Vinkovaca,[3] a kasnije radi kao pisar u Privlaci, Vukovaru, Tuzli, Đakovu i Mostaru.[4][5] S 23 godine stiže u Zagreb, radi u odvjetničkoj pisarnici, postaje članom Društva hrvatskih književnika i ubrzo se afirmira kao pisac. U prvomu razdoblju svoga stvaralaštva opisuje težak život dalmatinskih, bosanskih i slavonskih seljaka (romani Rasap, Radnici i Cupalo; zbirke pripovjedaka Optužba i Crni glasovi), zbog čega je prozvan hrvatskim Maksimom Gorkim.[6] Od 1905. putuje Europom (Beč, München, Berlin, Pariz) i sklapa prijateljstva s mnogobrojnim hrvatskim (Ivan Meštrović, Vladimir Becić, Mirko Rački) i stranim umjetnicima (Hermann Bahr, Stefan Zweig, Stanisław Przybyszewski, Maksim Gorki, Konstantin Stanislavski i dr.).[7] Upravo u Beču 1910. piše svoje ponajbolje djelo, dramu Požar strasti (objavljena 1912.),[2] koja je naišla na dobar odjek i u inozemstvu. U međuratnom razdoblju putuje Švicarskom, Skandinavijom, Rusijom, Engleskom i Francuskom, a nakon Drugoga svjetskog rata seli se u Dubrovnik. Najvažnijim proučavateljima njegova života i djela smatraju se Dubravko Jelčić, Marica Liović (Grigić) i Ivica Matičević. Zanimljivosti Zbog dobre recepcije njegovih djela u inozemstvu jedno je vrijeme slovio za kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.[8] Josip Kosor je u rodbinskoj svezi s bivšom predsjednicom Vlade Republike Hrvatske Jadrankom Kosor (stric njezinog oca).[9] Djela `Rasap`, 1906. `Radnici`, 1906. `Cupalo`, 1907. `Požar strasti`, 1912. `Mirne`, 1916. `People of the Universe`, 1917. `Razvrat`, 1923. `Rotonda`, 1925. `Miris zemlje i mora`, 1925. `Pomirenje`, 1926. `Atlantikom i Pacifikom`, 1927. `White flames`, 1929. U `Café du dôme`: drama u dva čina, 1926. Kosor, Josip, hrvatski književnik (Trbounje kraj Drniša, 27. I. 1879 – Dubrovnik, 23. I. 1961). Radio je kao tipograf i pisar. Puno je putovao, živio i radio u mnogim gradovima i zemljama (Zagreb, Beograd, Berlin, Pariz, London, Moskva, Južna Amerika). U književnosti se javio pripovijetkama 1903., a 1905. objavljene su mu zbirke pripovijedaka Optužba i Crni glasovi, u kojima prevladava socijalna tematika i zanimanje za malog, običnog čovjeka, zbog čega su ga i prozvali »hrvatski Gorki«. U pripovijestima se iskazao kao pripovjedač sklon ekspresionističkom izričaju i širokomu tematskom rasponu, a likove mu odlikuju jake emocije, iznimna ljubav prema prirodi, snaga i sirovost. No već se u tim pripovijestima primjećuje kako Kosor često zanemaruje stilsku dotjeranost, što vrijedi i za njegov prvi roman Rasap (1906), »socijalni roman iz savremenoga života«, kojega je fabula smještena na slavonsko selo i usredotočena na tada aktualnu temu propadanja seoskih zadruga, ali i raspadanja patrijarhalne zajednice. Roman je pobudio veliku čitateljsku pozornost, unatoč izrazitim kompozicijskim i stilskim nedostatcima. Poslije je pisao i romane koji su izlazili u nastavcima u novinama (Radnici, Obzor, 1906; Cupalo, Savremenik, 1907), te političko-satirički roman s glavnim likom književnika, Razvrat (1923). Cijeli njegov romaneskni opus odlikuje plošnost likova, narativna i stilska nedotjeranost, sirov izraz, odn. raskorak između često provokativne teme i njezine slabije realizacije. Pisao je i pjesme manje umjetničke vrijednosti (zbirka Beli plamenovi, 1919), a zanimljivo je da su mu pjesme prevođene na engleski i francuski. Najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Napisao je dvadeset i dvije drame. Najpoznatija je Požar strasti (izvorno napisana na njemačkome, objavljena 1911. u Münchenu, 1912. u Zagrebu, praizvedena 1911. u zagrebačkome HNK-u, a potkraj iste godine u Münchenu i Mannheimu), tipična ekspresionistička drama s temom odnosa seljaka prema zemlji, u kojoj borba dobra i zla završava pobjedom zla. Značajne su i drame Pomirenje (1923), o sudbini slavonske seoske obitelji, Žena (1920), Nepobjediva lađa (1921), s elementima egzotike, te drame kozmopolitske tematike, napisane za autorova boravka u Londonu i Parizu, Rotonda (1925) i U »Café du Dôme« (1922). Drama Maske na paragrafima, pronađena u piščevoj ostavštini, zbog provokativne teme o događajima nakon beogradskog atentata 1928. bila je zabranjena za tiskanje i izvođenje. Nakon uspjeha Požara strasti Kosorove su drame bile prevođene na njemački, engleski, češki, poljski i ruski, a 1917. u Londonu su mu tiskane i četiri drame. Pisao je i putopisnu (Atlantikom i Pacifikom, 1927) te autobiografsku prozu (Kratka autobiografija, 1954). Bez obzira na kvalitativnu neujednačenost svojega opusa, Kosor je značajan dramatičar hrvatske moderne te jedan od rijetkih pisaca svojega doba koji je dospio do stranih pozornica i čitatelja.

Retko Prvo izd. 1938 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Omotač kao na slikama unutra lepo očuvana za svoje godine Retko! Prvo izd. 1939 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko! Prvo Izdanje! Jovan Đorđević (1908 — 1989) , pravnik i politikolog; doktor pravnih nauka i redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, profesor na Sorboni-Pariz, član SANU i svih južnoslovenskih akademija nauka i umjetnosti.[1] [2] [3] [4] Đorđević je radio na izradi čuvenog Zakona o samoupravljanju iz 1950. godine, kojim su uvedeni društvena svojina i samoupravni socijalizam, kao alternativa sovjetskom modelu. Jovan Đorđević rođen je 10. marta 1908. u Beogradu. Potiče iz ugledne i obrazovane beogradske prodice Đorđević. Mlađi brat Božidar Đorđević (lekar) bio je takođe profesor Beogradskog univerziteta i akademik. Jovan je osnovnu školu, Četvrtu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet završio je u Beogradu. Doktorske studije u Parizu na Sorboni. 1945. postaje prvi dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Od 1946. predaje ustavno pravo, teoriju države i sociologiju. Jovan Đorđević je 1950. radio na formulisanju Zakona o samoupravljanju, čijim je uvođenjem trebalo napraviti distancu prema sovjetskom modelu. Za Đorđevića je samoupravljanje, zapravo uvođenje radničkih saveta bilo takođe sredstvo da se poveća proizvodnja putem veće zainteresovanosti radnika, jer je privredna situacija bila „tragična`.[5] 1954. učestvuje u „pravnoj izgradnji“ Ustava i zakona FNRJ kao pomoćnik ministra gdje obavlja funkciju sekretara Komiteta za zakonodavstvo i organizaciju Saveznog izvršnog veća. Sudija je Ustavnog suda Jugoslavije i predsjednik Ustavnog suda Srbije. Urednik je `Arhiva za pravne i duštvene nauke`.[1] Pridruženi je profesor Univerziteta u Parizu - Sorbona . Dr Jovan Đorđević je član SANU, odeljenja društvenih nauka: dopisni od 17.12.1959, redovni od 20.12.1961. u odborima za izvore srpskog prava i filozofiju i društvenu teoriju - Član je Predsedništva SANU od 7.4.1966 do 24.4.1969. Bio je član svih južnoslovenskih akademija nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 9. decembra 1989. g. [4] Djela fr. Les rapports entre la notion d`etat et la notionde classes sociales, these, Paris 1935; Kontrola ustavnosti zakona SAD, (1937) Javno mnjenje, (1939) Osnovna pitanja federalne države,(1940) Ustavno pravo FNRJ, (1947-1948) Narodni odbori, ( 1949) Ustavno pravo , ( 1953. I 1958) Državno uređenje FNRJ, (1954) Ogled o birokratiji, (1960) Ustavno pravo i politički sistem, (1961,1962) Socijalizam i demokratija, (1961). Novi ustavni sistem, (1963,1964)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prelepe ilustracije! Nemacki jezik! Gotika Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 — Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu.[1] Biografija Reisebilder, 1831 Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj.[2] 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljkim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha.[3] On navodi prevod Branimiža Živojiniva kao najbolji na srpskom.[3] Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.

ДИПЛОМАТИ У ПЕТРОГРАДУ У ВРЕМЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912-1913 године - Тренутни снимци - ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ Годишњица Николе Чупића Чупићева задужбина Књига XLIII Б е о г р а д 1934 ПОСЕБАН ОТИСАК 1. Сергије Димитријевић САЗОНОВ, руски министар спољних послова 2. Анатолије Анатолијевић ЊЕРАТОВ, помоћник министра спољних послова 3. Кнез Григорије Николајевић ТРУБЕЦКОЈ, начелник Одељења министарства спољних послова 4. Жорж ЛУЈ, француски амбасадор 5. Теофил ДЕЛКАСЕ, француски амбасадор 6. Џорџ БЈУКЕНЕН, енглески амбасадор 7. Гроф ПУРТАЛЕС, немачки амбасадор 8. Гроф Турн - Дуглас - ВАЛЗАСИНА, аустро-угарски амбасадор 9. Туркан-паша, турски амбасадор 10. Стеван БОПЧЕВ, бугарски амбасадор 11. Маркиз ТОРЕТА, италијански отправник послова ....................................................... .... Изванредна историјска скица карактера, особина, утицаја и способности наведених европских дипломата у време Балканских ратова 1912-1913... Изузетно ... ... Занимљиво аутор говори о Сазонову, руском минстру спољних послова који је по манирима и менталитету био руски `западњак`. Дипломат од каријере. Провео 10 година као резидент-министар у Ватикану. Заменио Извољског на месту министра спољних послова Русије. Сазонов је био поштен, отворен, прав човек. Није волео ни ласкање ни удварање. Ево примера: `... Некад је црногорски краљ Никола био /persona gratissima/ у Русији, али је доцније изгубио и поверење Русије и популарност у Русији. Кад је, већ као краљ, долазио у Петроград, он се трудио да поверење и симпатије поврати, али не делима већ спољним манифестацијама оданости. Краљ Никола је том приликом говорио; `Ја у Црној Гори заповедам, а у Русији имам да слушам!` За време једног разговора са Сазоновом краљ је више пута поновио реч `Слушајус!` - руски, оно војничко `Разумем` - и узимао став војника кад прима заповести од свога старешине. Но постигао је ефекат супротан ономе који je Тражио. Ни финија ласкања нису могла завести Сазонова, и сећам се живо да је Сазонов, после тог састанка био према краљу Николи још више нерасположен него раније...` (Михајло Грушић) ............................................................. Ћирилица 57 - 79 страница ЛЕПО ОЧУВАН ПРИМЕРАК