TAJANSTVENI KONTINENTI Izdavač: Vuk Karadžić i Jugoslavijapublik, Beograd 1979. Tvrd povez, 488 stranica, 27x20cm Dobro očuvano Sadržaj PRVI DEO U srcu Azije 1 SEVERNIM PUTEM DO PODMOSKOVLJA 2 GRANICA SIBIRA 3 PERSIJA - VRATA ISTOKA 4 TAJANSTVENI TIBET 5 CENTRALNA AZIJA: IZAZOV PUSTINJE 6 PRODOR U HIMALAJE 7 PERSIJA I `VELIKA IGRA` • SUKOBLJAVANJE U SRCU AZIJE DRUGI DEO Izazov Afrike 1 CRNI KONTINENT 2 PRVI IZVEŠTAJI 3 TRAGOM NILA 4 HOLANĐANI I BRITANCI U JUŽNOJ AFRICI 5 PRVI MISIONARI 6 LIVINGSTON NA ZAMBEZIJU 7 JUŽNO OD ASUANA 8 NIL - REKA ŽIVOTA 9 ALBERTOVO JEZERO 10 BELI NIL I KONGO 11 REŠENA SU TRI VELIKA PROBLEMA 12 REKA GAZALA 13 KRAJ ZAGONETKE 14 PROŠLOST, SADAŠNJOST I BUDUĆNOST TREĆI DEO Peščana Mora 1 ARABIJA 2 ISLAMSKI HODOČASNICI 3 U POHODE MEKI 4 ARABIA FELIX 5 U SRCU ARABIJE 6 PRAZAN PROSTOR 7 OGROMNO PROSTRANSTVO SAHARE 8 UDRUŽENJE ZA ISTRAŽIVANJE AFRIKE 9 TAJNA NIGERA 10 LEGENDARNI GRAD TIMBUKTU 11 OSVAJANJE SAHARE 12 UKROĆENA PUSTINJA Narodi Evrope su od davnina znali ponešto o Aziji i Africi. U staro doba, putnici su se vraćali s oba tajanstvena kontinenta pričajući o narodima i mestima čiju egzotičnu raskoš, i pored preterivanja, nisu uspevali verno da opišu. Istiniti izveštaji ljudi, koji su pokušavali da objasne neobične običaje nekog nepoznatog društva, bili su ispreplitani maštom i nagađanjima. Svi su znali da Azija i Afrika postoje ali kako stvarno izgledaju i kakav život skrivaju to je ostala tajna. Ova knjiga posvećena je otkrivanju i objašnjavanju te tajne. Istraživači ova dva kontinenta savlađivali su beskrajne teškoće polažući ispite izdržljivosti i srčanosti. Pre odlaska u te čudne zemlje, oni uglavnom nisu ni znali sa kakvim će se nedaćama suočivati. Klima, životni uslovi, struktura i običaji stanovnika Azije i Afrike sve to je predstavljalo veliku zagonetku. Prvi deo knjige odnosi se na istraživanja centralnog dela Azije, čiji su stanovnici često bili plahoviti i neshvatljivi kao i priroda predela u kojima su živeli. Evropljani su, u velikom istraživačkom pohodu XVI veka, počeli da prodiru u samo srce Azije, dolazeći sa severa, juga i zapada. Mnogi od njih nisu bili pravi istraživači nego trgovci, misionari ili pustolovi. Tek u XIX veku unutrašnjost azijskog kontinenta u potpunosti je kartografisana, tako da su ove zemlje izuzetne lepote prestale da budu za Evropljane tajna i zagonetka. g44

PLavi jahač, 2002. Prva dva-tri lista odvojena od korica, usled lošeg kvaliteta štampe. Bog malih stvari je prvi roman indijske autorke Arundati Roj. Pisala ja je pune četiri godine. Posle toga nije objavila nijedno delo Tek dvadeset godina kasnije je objavila drugo delo Ministarstvo neizmerne sreće.[1] Priča se odvija u dva vremenska intervala, 1969. i 1993. Pripovedanje nije linearno i često može da zbuni čitaoca.[2] Glavni akteri su dvojajčani blizanci, devojčica Rahel i dečak Esta koji imaju po sedam godina kada započinje priča. Priča deluje kao da je to istraga ubistva devojčice Sofi Mol u Ajemenemu.[3] Kada je Sofi Mol umrla, jedini svedoci tog događaja su bili blizanci, sedmogodišnji brat i sestra. Ova tragedija je imala dalekosežne posledice. Majka Amu sa ćerkom Rahel je morala da ode iz porodične kuće, sin Esta je vraćen kod oca, Veluta je pretučen do smrti i potpuno nepravedno osuđen.[4] Posle dvadeset tri godine su se blizanci ponovo sreli, ali ništa nije bilo kao pre smrti njihove male rođake koja je došla iz Londona da provede raspust sa njima.[1][3][5] Jezik i stil pisanja Jezik i stil u romanu su jedinstveni. Autorka na mističan i senzualan način dočarava atmosferu događanja. Ona oslikava rečima koje su natopljene bojama, mirisima, svetlošću, ljubavlju.[3] Neke delove teksta pretvara u šaljive priloge iako su tužni. Najsitniji detalji se prikazuju što stvara posebnu atmosferu u priči. Male stvari su od izuzetnog značaja. Negde su opisi u dugačkim rečenicama, a negde u kratkim.[1] Književni stil Arundati Roj porede sa Foknerom i Dikensom.[6] Likovi Estapen, Esta, Elvis sa loknom, blizanac, Rahelin brat.[2] Rahel, Estina sestra bliznakinja.[2] Kočama Margaret, majka Sofi Mol i bivša supruga Čaka Čako, brat Amu, otac Sofi Mol, bivši muž Kočame Margaret koja mu je bila jedina velika ljubav i koju nikad nije prestao da voli. Sofi Mol, devojčica u majci na kojoj je pisao raspust, koja je živela sa majkom u Londonu.[7] Amu, majka blizanaca koja gaji neizmernu ljubav prema svojim blizancima, ali je ipak strogi roditelj. Razvedena sa dvoje dece je bila primorana da se vrati u Indiju, u Ajemenem. Posle smrti Sofi Mol je oterana iz porodične kuće. Ostala je sa ćerkom Rahelom, ali je Estu, sina, poslala ocu. Veluta, paravan, koji pripada drugoj kasti u Indiji. Mladić koji je umeo sve da popravi, napravi od drveta i pružao je napravljene stvarčice na otvorenom dlanu da ga niko ne bi dodirivao. On se zaljubljuje u Amu, ali to je nedozvoljena ljubav koja će imati dalekosežne posledice po život svakog od junaka romana. Kočama Beba, Amina i Čakina tetka, baba tetka blizanaca Este i Rahele. Ona je mlađa sestra dede blizanaca. Mamači, baka blizanaca, majka Amu i Čaka. Brinula se o fabrici Rajska turšija i slatko. Papači, deda blizanaca, muž Mamači koji ju je stalno tukao, pa je imala duboke ožiljke po glavi. Tukao je i kćer Amu koja se sa majkom sakrivala dok ga ne prođe bes. Godine 1998. je roman dobio Bukerovu nagradu. Suzana Arundati Roj (engl. Suzanna Arundhati Roy; Šilong (Indija), 24. novembar 1961) je indijska književnica i borac za ljudska prava. Njen najpoznatiji roman je Bog malih stvari napisan 1996. godine koji joj je i doneo svetsku slavu.[1] Biografija Arundati Roj je indijska književnica rođena u Šilongu 24. novembra 1961. godine. Studirala je arhitekturu Nju Delhiju. Počela je da se bavi pisanjem 1992. godine. Posle četiri godine je publikovala prvi roman Bog malih stvari koji je odmah privukao pažnju javnosti i ovenčan je Bukerom nagradom. Posle toga je publikovala nekoliko publicističkih dela i televizijskih i filmskih scenarija. Potpuno se posvetila aktivizmu borbe za ljudska prava.[2] Tek 2017. je objavila roman Ministarstvo neizmerne sreće. Stil pisanja Arundati Roj predstavlja raznovrsne likove i situacije koje su isprepletane u prostoru i vremenu. Prikazuje neobične i zanimljive svetove, realne i imaginarne. Kroz redove koje je napisala uočavaju se tuga i ozbiljnost, ali i humor koji je prefinjen, ironičan i ponekad sarkastičan.[3][4] Bibliografija Romani Bog malih stvari - 1996. Ministarstvo neizmerne sreće - 2017. Publicistika Algebra beskrajne pravde Osluškujući skakavce Slomljena republika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Henderson je došao u Afriku na duhovni safari, u potrazi za istinom. Njegovi podvizi snage, njegova strast za životom i, što je najvažnije, njegov nenamerni uspeh u donošenju kiše učinili su ga bogolikim likom među plemenima. Sol Belou (engl. Saul Bellow; Montreal, 10. jun 1915 — Bruklin, 5. april 2005) bio je američki književnik, četvrto dete imigranata jevrejskog porekla, rođen blizu Montreala u Kvebeku i odrastao u Čikagu. Njegovi roditelji su se 1913. doselili iz Petrograda Rusija u Kanadu. Do svoje devete godine živeo je u siromašnom delu Montreala nastanjenom Rusima, Poljacima, Ukrajincima, Grcima i Italijanima. Još od detinjstva bio je pod uticajem jidiša i hebrejskog jezika, kasnije je bio i poznavalac francuskog. Njegova porodica preselila se u Čikago 1924. kada je imao devet godina; tamo je odrastao i završio koledž a zatim je nekoliko godina proveo u Njujorku da bi se ponovo vratio u Čikago kao profesor. Studirao je antropologiju i sociologiju na univerzitetima američkog srednjeg Zapada, a kasnije je i predavao na Prinstonu, Univerzitetu Čikago i Univerzitetu Njujork. Pored romana, pisao je i drame, kritičke članke i kraća prozna dela. Na početku karijere bio je pod uticajem Lava Trockog. Kasnije se bavio i proučavanjem kulture i tradicije rusko-jevrejskog nasleđa. Njegova dela su ga predstavila kao jevrejsko-američkog pisca, postala su veoma značajna u američkoj književnosti posle Drugog svetskog rata. Belou se bavi tematikom modernog urbanog čoveka, koga je društvo oštetilo, ali čija je duša ostala nedirnuta; njegova originalnost je delom u kulturnoj sofisticiranosti, a delom u uličnoj mudrosti. U književnom smislu, poštovao je Drajzera, Foknera i Hemingveja ali i Servantesa, Balzaka i Tolstoja. Kritičari su ga svrstavali među velike realističke pisce, sledbenike Drajzera i američke urbane naturalističke tradicije. Pažnju kritike skrenu je već prvim romanima „Čovek u očekivanju“ i „Žrtva“ a treći roman „Avanture Ogija Marča“ ga je već uvrstio među značajne pisce njegovog vremena. Šezdesete godine su bile era velikih političkih i društvenih promena u Americi koje su znatno uticale i na umetnost. To je decenija u kojoj se američki roman okreće fantastičkim činjenicama. Najznačajniji romani su mu: „Čovek u očekivanju“ (Dangling Man) (1944), „Žrtva“ (Victim) (1947), „Avanture Ogija Marča“ (The Adventures Augie March)(1953), za koji je dobio Nacionalnu nagradu za najbolji roman. „Ne propusti dan“ (Seize the Day)(1956), „Henderson, kralj kiše“ (Henderson the Rain King)(1959), „Hercog“ (Herzog)(1964), „Planeta gospodina Samlera“ (Mr. Sammler`s Planet)(1970), Nacionalna nagrada za najbolji roman. „Humboltov dar“ (Humboldt` Gift)(1975), za koji je dobio Pulicerovu nagradu. „Dinov decembar“ (The Dean`s December)(1982), „Više ih umire od tuge“ (More Die oh Heartbreak)(1987), „Krađa“ (A Theft)(1988) „Veza Belarosa“ (The Bellarosa Connection) (2002) „Revelštajn“ (2002) Godine 1975. dobio je Pulicerovu nagradu za roman „Humboltov dar“. „Za razumevanje ljudske prirode i za suptilne analize savremene kulture koje prožimaju njegovo celokupno delo“ Sol Belou je 1976. dobio Nobelovu nagradu za književnost.[1] Uz Vilijema Foknera smatra se najznačajnijim i „najtemeljnijim` romansijerom moderne američke književnosti 20. veka {{|činjenica}}. Tema gotovo svakog njegovog dela je „smrt kao izazov“ koju je još kao mlad „dva puta slučajno izbegao“. Njegovi opisi u delima često prolaze granice stvarnog, pa se sukobi pojedinaca ili grupa pretvaraju tada u simbole otuđenosti, sa teskobama u dušama i podsvesnim krivicama koje rasna mržnja često izaziva[traži se izvor]. U govoru nakon dobijanja Nobelove nagrade 12. decembra 1976.[2], rekao je: „Nobelova nagrada nije učinila srećnim ni jednog američkog dobitnika, naročito ne književnika. Sinkler Luis i Džon Stajnbek odmah su postali neverovatno sumorni, a što se tiče Ernesta Hemingveja, on je tada i prestao da piše“! Pored toga Belou je tada citirao Alena Rob-Grijea koji je rekao da roman likova u celini pripada prošlosti i postavio je pitanje mora li pisac nužno da prekine s ispitivanjem likova. Umetnost se, po Belou, nužno bavi središnjim čovekovim energijama a iz te borbe u središtu proizlazi velika, bolna želja za širim, fleksibilnijim, potpunijim, smislenijim, sveobuhvatnijim prikazom šta smo mi kao ljudska bića, ko smo i čemu služi ovaj život. U tom smislu, lik je fundamentalna komponenta koja omogućava piscu da se bavi onim što je u središtu opšteg zanimanja, a to je čovečanstvo koje pokušava da u neredu i tami ustanovi da li će da opstane ili propadne. Zbor tog razloga romanopisac se ne može da odrekne svih onih stvari koje čine čoveka - njegov karakter, čovečnost, istoričnost, potrebu za kulturom, shvatanje sveta, njegove činjeničnosti (materijalnosti) itd. Umro je 5. aprila 2005. u Bruklinu (Masačusets, SAD). Izabrana dela Sola Belou objavljena su u Sarajevu u 7 knjiga 1990. Izdavači su bili Veselin Masleša i Svjetlost...

Knjiga je dosta dobro ocuvana.. Čuveni engleski pisac Oldos Haksli produkt je visoke obrazovanosti, pa je, sem drugog, i muzički obrazovan. U kontrapunktskom spletu video je shemu i simbol i za život i za roman. Kad Haksli počne da radi, da se pita, da se seća, da misli, da sažima, da modeluje, da progovara kroz mnoge glave i usta, to su orgulje, to je kontrapunkt. Tehnika romana Kontrapunkt je čudesna. Živi život i ideologije jakih intelekata muzički su sliveni u jedan moćan broj dokaza da je tačno Hakslijevo učenje o nerazdvojnosti anđela i životinje u svakom času, u svakom pokretu misli i volje. Ovim svojim romanom Haksli je, kao nikada pre ni posle, izveo muziciranje lepe književnosti. Pred teškim zadatkom da dâ roman ideja, ali da pored toga dâ i roman života, i to punog života, života sa atavističkim i životinjskim primesama – Haksli se rešio da pokuša orguljsku tehniku. I uspeo je ovoga puta u potpunosti. Genijalnom jednom tehnikom, i ideje i život su se rastvorili u nečem trećem, što je čista, fluidna, lako čitana umetnost, čisto umetničko uživanje. Oldus Haksli (engl. Aldous Huxley; Godalming, 26. jul 1894 — Los Anđeles, 22. novembar 1963) je bio engleski pisac i jedan od najistaknutijih evropskih esejista 20. veka.[1][2][3] Njegovi „romani ideja“ zasnovani na esejističkim modelima rasprava i sukoba načela. Napisao je čuveno delo Vrli novi svet. U tome delu opisuje društvo, koje funkcioniše po principima masovne proizvodnje i pomoću Pavlovljevih refleksa. Ljudi se stvaraju u epruvetama i unapred se određuje ko će pripadati kojoj klasi ljudi po inteligenciji. Sadržaj 1 Medicinska istraživanja 2 Dela 2.1 Romani 2.2 Kratke priče 2.3 Poezija 2.4 Putopisi 2.5 Zbirke eseja 3 Zanimljivosti 4 Reference 5 Literatura 6 Spoljašnje veze Medicinska istraživanja[uredi | uredi izvor] Poznat je i kao zagovornik korišćenja psihoaktivnih supstanci, o čemu je iscrpno pisao u svojoj knjizi Vrata percepcije (The Doors of Perception) po kojoj je sastav Dorsi (The Doors) dobio ime.[4] Hakslijevu pažnju su posebno privukla medicinska istraživanja engleskog psihijatra Hemfrija Ozmonda, koji je nastojao novootkrivenu supstancu LSD da upotrebi u lečenju određenih mentalnih poremećaja.[5] Godine 1953, Hemfri Osmond je snabdeo Hakslija sa dozom meskalina.[6] Haksli je dobrovoljno eksperimentisao s psihodeličnim drogama pod nadzorom dr Ozmonda, zaključivši da je LSD droga koja proširuje svest i omogućuje iskorak u alternativnu stvarnost.[5] U knjizi „Vrata percepcije“ isticao je da ljudski um u svakodnevnom opažanju deluje kao filtar koji selektivno propušta samo nužne informacije, dok LSD uklanja ovaj filtar i tako čini ključ za vrata spoznaje. Kad se ta vrata jednom otvore, onda navali bujica utisaka, boja, zvukova i slika, svakodnevne stvari vide se drukčijima, javljaju se čudne vizije, a misli koje se obično smatraju banalnim sada se pokazuju kao stvari od velikoga značenja. To, po Haksliju, nije ništa drugo do mistična ekstaza, direktan ulaz u transcendentno.[5] Na temelju toga predviđao je senzacionalan preporod religije čim LSD dođe do širih narodnih masa. Smatrao je da ako ova droga može proizvesti religijske učinke, onda je ona puno više od pukog sredstva za promenu raspoloženja.[5] Dela[uredi | uredi izvor] U romanima, novelama i esejima Haksli je kritičar građanske inteligencije između dva rata. Kasnije, posle Drugog svetskog rata, on je pesimista i savremenu civilizaciju pokušava da nađe u mističnim spekulacijama.[7] Romani[uredi | uredi izvor] Setni krom (1921) Antic Hay (1923) Jalovo lišće (1925) Kontrapunkt (1928) Vrli novi svet (1932) Bezooki u Gazi (1936) Nakon mnogo leta umire labud (1939) Vreme mora biti zaustavljivo (1944) Majmun i bit (1948) Genije i boginja (1955) Ostrvo (1962) Kratke priče[uredi | uredi izvor] Limbo (1920) Mortal Coils (1922) Mali Meksikanac (SAD - mladi Arhimedes) (1924) Dve od tri Gracije (1926) Kratke sveće (1930) Jakobove ruke; Bajka (krajem 1930-ih) Sabrane kratke priče (1957) Poezija[uredi | uredi izvor] Plameni točak (1916) Jona (1917) Poraz mladosti (1918) Leda (1920) Arabia Infelix (1929) The Cicadas (1931) Prva filozofova pesma Putopisi[uredi | uredi izvor] Idući putem (1925) Zajedljivi pilat: dnevnik jednog putovanja (1926) Preko Meksičkog zaliva (1934) Zbirke eseja[uredi | uredi izvor] Na margini (1923) Idući putem (1925) Novi i stari eseji (1926) Prave studije (1927) Radi šta hoćeš (1929) Vulgarnost u književnosti (1930) Muzika noću (1931) Tekstovi i uvodi (1932) Drvo masline (1936) Reči i njihovo značenje (1940) Umetnost viđenja (1942) The Perennial Philosophy (1945) Nauka, sloboda i mir (1946) Teme i varijacije (1950) Sutra, sutra i sutra (1952) Vrata percepcije (1954) Raj i pakao (1956) Adonis i alfabet (1956) Sakupljeni eseji (1958) Vrli novi svet Reviziran (1958) Književnost i nauka (1963) Scenariji Hrabri Novi svet Čovekoliki majmun i esencija 1940 Ponos i predrasuda (kolaboracija) 1943 Madame Curie|Gospođa Kiri (kolaboracija) 1944 Džejn Ejr (kolaboracija sa Džonom Hausmanom) 1947 Ženska osveta 1950 Preludijum slave 1951 Originalni scenario (odbijen) za Diznijev animirani film Alisa u Zemlji čuda [8] 1971 Bezoki u Gazi (BBC mini serija u kolaboraciji sa Robin Čapman)[9] Audio snimci 1955 Znanje i razumevanje [10][11] 1955 Ko smo mi? [11][12] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Predavao je jedan semestar francuski jezik mladom Džordžu Orvelu na Itonu. Pojavljuje se u gornjem desnom uglu na ilustraciji jednog od najpopularnijih albuma svih vremena “Klub slomljenih srca narednika Pepera” Bitlsa. LSD je prvi put uzeo 24. decembra 1955, a poslednji put na samrti, 23. novembra 1963. Poslednje reči su mu bile: „LSD 100 miligrama IM“ (u mišić).

U dobrom stanju Ispovijest djeteta svojega vijeka / Alfred de Musset preveo Ivo Šubarić Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1954 Fizički opis 234 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šubarić, Ivo Hergešić, Ivo, 1904-1977 = Hergešić, Ivo, 1904-1977 Zbirka Svjetski klasici Prevod dela: La confession d`un enfant du siècle / Alfred de Musset. Str. 221-234 : Alfred de Musset ili dijete stoljeća / Ivo Hergešić. Autor - osoba Mise, Alfred de Naslov Jedan mladić, kao i mnogi njegovog doba, gubi sve iluzije pre svega poverenje da bi ga posle silnih iskušenja možda i povratio... Protagonista knjige je nominalno Mize, a zapravo je pravi protagonista sama atmosfera vremena nakon Napoleonovih poraza. Čitav jedan svet se srušio, sunovrat je svih etičkih vrednosti a u takvoj pustinji moće rasti samo korov i romantičarski fatalizam. U takvom okruženju, mladi Mize nema nista osim 1 ljubavne veze, koja ubrzo dozivljava slom. Njegov prijatelj (koji se ne bez razloga moze doziveti kao Mizeov Mefisto) ga savetuje da se posveti razvratu, sto razočarani Mize odbija i bezi na selo. U pastoralnoj sredini, ponovo nalazi ljubav ali priča ipak nema ocekivani zavrsetak. Klasična ljubavna priča ispričana čudesno bogatim jezikom, ponovo otkriveni autor jednog davnog sveta. Alfred Luj Šarl de Mize Pataj (11. decembra 1810 — 2. maja 1857) bio je francuski dramski pisac, pesnik i romanopisac. Zajedno sa svojom poezijom, poznat je po pisanju autobiografskog romana La Confession d`un enfant du siècle (Ispovest deteta veka).

U dobrom stanju Sergej Jesenjin - Pesme 1-4 (prepevao Slobodan Marković) Knjiga 1. Sve što živi neki ožiljak ima Knjiga 2. Grlio sam brezu kao tuđu ženu Knjiga 3. Nevinih ruku med Knjiga 4. Ana Snjegina Izdavač: Književne Novine Beograd 1987, broširan povez, oko 500 str. 1 Sve što živi neki ožiljak ima / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 191 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 1 Autorove slike Tiraž 5.000 Predgovor: str 9-35. 2 Grlio sam brezu kao tuđu ženu / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 139 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 2 Autorove slike Tiraž 5.000 Umesto predgovora: str. 9-25. 3 Nevinih ruku med / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 114 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 3 Autorove slike Tiraž 5.000 Umesto predgovora: str. 9-27. 4 Ana Snjegina / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 54 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Chagall, Marc, 1887-1985 = Šagal, Mark, 1887-1985 Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 4 Autorove slike Tiraž 5.000 Predgovor: str. 9-13 O poemi: str. 53-54. Predmetne odrednice Jesenjin, Sergej Aleksandrovič, 1895-1925 Slobodan Marković, Libero Markoni, ruska poezija, imažinizam Esenin, Sergej Aleksandrovič, 1895-1925 = Есенин, Сергей Александрович,, 1895-1925 Sergej Jesenjin S Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma. Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže, do viđenja. Jesenjin važi za jednog od najbolјih i ujedno najomilјenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učitelјskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovolјni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavlјene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Klјujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvalјujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Nјenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Zajedno s Nikolajem Klјujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[1] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavlјenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Blјumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmlјenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlјi. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavlјuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se brinula za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošalјite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvolјavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih lјudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Klјujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957), unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakuplјanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu. Smrt Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. Do svidanья, drug moй, do svidanья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlјu. Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelјa pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblјu. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživlјavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi «Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova lјubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavlјuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Pooetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavlјena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Klјučevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostolјudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlјi koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom lјubavlјu, lјubavlјu prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišlјena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

``Pedro Páramo es la primera novela del escritor mexicano Juan Rulfo, publicada por primera vez en 1955 por el Fondo de Cultura Económica.1​ El autor comenzó la obra a finales de los años 1940 y, tras recibir una beca del Centro Mexicano de Escritores, logró finalizarla y, más tarde, publicar adelantos de la misma de 1953 a 1954 en diversas revistas mexicanas bajo los títulos preliminares de Una estrella junto a la luna, Los murmullos y Comala.2​ Es la primera novela de Rulfo, así como su segunda obra después de El Llano en llamas; una recopilación de cuentos de la que tocó los temas de la muerte, la ruralidad y la pérdida de esperanzas tras la Revolución Mexicana.3​ Asimismo, anticipó su segunda novela, El gallo de oro, escrita entre 1956 y 1958 pero publicada recién en 1980.2​ El argumento se sitúa en la época de la Guerra Cristera y narra dos historias: la de un hombre llamado Juan Preciado, que llega al pueblo de Comala en busca de su padre, Pedro Páramo, y la historia de éste, un cacique que se corrompió por el poder que le generó la Revolución.4​ Pedro Páramo se encuadra dentro del género de la novela revolucionaria y, debido a su uso del realismo mágico, es catalogada como una de las obras precursoras del boom latinoamericano, así como uno de los libros cumbre de la literatura en lengua castellana.5​ En un principio la novela fue acreedora de críticas negativas, pero con el tiempo se destacó tanto su novedosa estructura como su narrativa inusual para la época.1​ Gabriel García Márquez señaló que ninguna lectura le había producido tanta conmoción desde que leyó La metamorfosis, de Franz Kafka.6​ Jorge Luis Borges, por su parte, la describió en su momento como «una de las mejores novelas de las literaturas de lengua hispánica, y aun de la literatura».7​ Además, le valió a Rulfo, el mismo año de su publicación, el Premio Xavier Villaurrutia.8​ En España, la dictadura franquista prohibió la obra por contener, a juicio del censor, «descripciones crudas de hechos y situaciones inmorales» en diversos pasajes. La censura del régimen no autorizó la distribución de la novela hasta catorce años más tarde, en 1969.9​ Actualmente la obra forma parte de la lista de las 100 mejores novelas en español del siglo XX del periódico español El Mundo.10​ Además, se han realizado traducciones a más de treinta idiomas,11​ varias adaptaciones cinematográficas y una teatral.`` La novela da inicio con el relato del personaje principal, Juan Preciado, quien le prometió a su madre en su lecho de muerte que regresaría a Comala para reclamar a su padre, Pedro Páramo, lo que en su momento no les dio. Preciado, cuyo nombre no conocemos hasta avanzada la novela, sugiere que no tenía intenciones de cumplir esta promesa hasta que comienza a tener sueños e ilusiones que finalmente lo inducen a viajar. Su narración está fragmentada y se ve mezclada con diálogos de su recientemente difunta madre, Dolores Preciado. También se ve interrumpida y reemplazada por una línea narrativa en primera persona que aparentemente es de Pedro Páramo. Preciado se encuentra con varias personas en Comala, a quienes, en determinado momento, comienza a percibir como muertas. Al acabar el primer tercio de la novela, la narración de Preciado se detiene y empieza el monólogo interior de Pedro Páramo como narrador omnisciente. La mayoría de los personajes en la narración de Juan Preciado (Dolores Preciado, Eduviges Dyada, Abundio Martínez, Susana San Juan y Damiana Cisneros) están presentes en esa narración omnisciente, pero con perfil mucho menos subjetivo. Las dos narrativas mayores que compiten, dan versiones descriptivas diferentes de Comala. Sin embargo, es la narración omnisciente la que describe a Pedro Páramo y da detalles de su vida, desde la idealización juvenil hacia Susana San Juan, su encumbramiento, sus abusos tiránicos, su condición de mujeriego, hasta su muerte. Aunque la condición destacable de su personalidad es la crueldad, Pedro Páramo es también mostrado como un padre que adoraba a su hijo, nacido fuera del matrimonio, Miguel Páramo, pero igual criado por él en su hogar. También como un astuto jefe que sabe cómo manejar a sus mercenarios, que de otro modo hubiesen arrasado a Comala. Mientras que la brocha descriptiva de Juan Preciado se presenta en forma más o menos lineal, la de Pedro Páramo aparece en desorden e insertada por fragmentos en la de aquel. La novela es posible de ser interpretada como una expresión literaria de las sociedades latinoamericanas abigarradas, siguiendo el concepto propuesto por René Zavaleta Mercado 15​ En contra de la opinión generalizada de situar a Pedro Páramo dentro del grupo de novelas que abordan la Revolución mexicana, el mismo Rulfo, en entrevista con Máximo Simpson, la ubicó dentro de los libros con temática humana: «El amor hacia Susana San Juan era lo único limpio en aquella existencia tan trafagueada. Susana pesaba más en su conciencia que sus crímenes, los cuales sólo habían sido un instrumento para alcanzar el poder. Susana San Juan era el único símbolo de redención que le quedaba, la única forma tangible y hermosa por la cual hizo tantas atrocidades. Ella significaba su perdón, así que al perderla se sintió el más desventurado de los seres humanos. ¿O no cree usted que para algunas personas ciertas mujeres son como un trasunto del cielo, y quizá hasta el cielo mismo?».``

VESELIN MASLEŠA 1984 Tvrdi povez 198 str oldično očuvana žStudirao je u Beču tehniku, ali je nije završio i potpuno se posvetio književnosti. U slovenačkoj književnosti javio se pesmama i zbirkom `Erotika`, koja je ozlojedila konzervativne krugove te je ljubljanski biskup Jeglič otkupio celu zbirku i zapalio je. Jedan je od tvoraca slovenačke moderne književnosti, u savremenom političkom životu bio je angažovan kao socijaldemokrata, a njegove političke ideje našle su odraza u svim njegovim delima.[1] Tematski je obuhvatio sve slojeve slovenačkog društva: od seljaka do inteligencije, a stilom varira od neoromantičkog do naturalističkog. Glavne su karakteristike njegovih proza i drama oštra psihološka i sociološka analiza. Njegova dela su delimično prevedena na mnoge jezike, čak i na kineski i indijski. Cankar se 1913. u predavanju Slovenci i Jugosloveni nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo. Zbog toga je u jesen 1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu. Poezija Erotika (1899, 2. izdanje 1902) Proza Vinjete (1899) Knjiga za lakomislene ljude (1901) Stranci (1901) Na klancu (roman) (1902) Ob zori (1903) Život i smrt Petra Novljana (1903) Gospođa Judit (1904) Kuća Marije Pomoćnice (1904) Krst na gori (1904) Potepuh Marko in kralj Matjaž (1905) V mesečini (1905) Martin Kačur (roman) (1906) Nina (roman) (1906) Smrt n pogreb Jakoba Nesreče (1906) Aleš iz Razora (1907) Sluga Jernej i njegovo pravo (1907) Novi život (roman) (1908) Zgodbe iz doline šentflorjenske (1908) Kurent (1909) Komšija Luka (1909) Za križem(1909) Tri drame (1911) Volja i moč (1911) Milan i Milena (roman) (1913) Podobe iz sanj (1920) Mimo življenja (1920) Moj život (1920) Grešnik Lenart (1921) Drame Jakob Ruda (1901) Za dobro naroda (1901) Kralj Betajnove (1902) Pohujšanje v dolini šentflorjenski (1908) Sluge (1910) Lepa Vida (1912) Romantične duše (1922) Eseji Krpanova kobila (1907) Bela hrizantema (1910)

Miroslav Egerić Antologija novije Srpske satireTvrdi povezO autoruМирослав Егерић (Риђевштица, код Крушевца, Краљевина Југославија, 1934 – Нови Сад, Србија, 30. октобар 2016) био је српски књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду.Биографија[1]Учио је гимназију у Врњачкој Бањи и Стопањи, те учитељску школу у Крушевцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду 1960. По дипломирању, Егерић 1961. долази у Нови Сад, где ради у издавачком предузећу „Прогрес“. 1962. примљен је за асистента на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 1970. докторирао са тезом „Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића” (објављено као књига под насловом Реч у времену, Врњачка Бања, 1976). За редовног професора изабран је 1981. и годинама је предавао српску књижевност 20. века и југословенске књижевности.По доласку у Нови Сад приближио се Матици српској и постао је њен члан 1966, члан Управног одбора у два мандата (1969–1973. и 1991–2016), и члан Одбора Одељења за књижевност и језик (1989–2016). У Друштво књижевника Војводине примљен 1965. а био је и члан Управног одбора и председник (1991–1994), као и члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН центра. Учествовао је у раду бројних жирија за књижевне награде.Професор Егерић бавио се српском књижевношћу 20. века. Нарочито су запамћена његова предавања о Андрићу и Црњанском, а генерације студената је обучио критичкој мисли. „[Н]аставу је тако организовао што је држао не целовите књижевнотеоријске прегледе него специјалне курсеве о појединим темама и проблемима (на пример: Српска књижевна критика 20. века, Српски роман о рату и револуцији и сл.) или о појединим великим писцима (Иво Андрић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић и др.)”[2] Тумачећи и вреднујући дела српске књижевости више од пола века иза себе је оставио значајно књижевно дело у бројним есејистичким књигама и антологијама.Сахрањен је у родном месту Риђевштица, код Крушевца. Комеморација, у заједничкој организацији Матице српске, Филозозфског факултета у Новом Саду и Градске библиотеке у Новом Саду одржана је у Матици српској.[3]9/5

Miodrag Pavlović Velika Skitija i druge pesmeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Troje je roman o preljubi u kojem najpre upoznajemo naizgled običnog i ne preterano zanimljivog Stjuarta, zatim i Olivera, njegovog duhovitog i napadnog najboljeg prijatelja. Između njih je Džilijen koja se udaje za Stjuarta, a zatim zapanjuje sve zaljubivši se u Olivera. Barns je, kao majstor humora i raskošne tehnike, napisao duhovit, zabavan, poučan i blago crnohumorni roman koji zaokuplja i fascinira čitaoca. Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver. Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna Poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine. Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1989), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika 2022). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. Živi u Londonu.

IVO ANDRIĆ TRAVNIČKA HRONIKA Tvrdi povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

IVO ANDRIĆ NA DRINI ĆUPRIJA Tvrdi povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

IVO ANDRIĆ ZNAKOVI Tvrdi povez 3/5 Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Krešimir Mlač (Zagreb, 14. lipnja 1913. – Zagreb, 27. ožujka 1988.) bio je hrvatski[2] prevoditelj, poliglot, pravnik, pjesnik, esejist, fotograf, dramatičar, filmski i kazališni kritičar, etnolog, jezikoslovac, crkveni i svjetovni povjesničar, istaknuti katolički laik i oblikovatelj hrvatske poratne kulture.[1] Životopis Krešimir Mlač rodio se 14. lipnja 1913. u Zagrebu, gdje je završio zagrebačku Klasičnu gimnaziju, a 1939. godine doktorirao na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. U poratnim godinama je službovao u Istri i Rijeci, nakon čega je do mirovine više od 20 godine radio u rodnom Zagrebu.[1] Pisati je počeo u gimnazijskim danima. Svoju prvu pjesmu Pod oblokom objavio je u časopisu `Omladina` 1930., a zatim kao i mnogi hrvatski katolički studenti u časopisu `Luči`, kojoj će tijekom 1933. godine biti i glavni urednik. Za časopis je fotografirao, crtao ilustracije i pisao pjesme.[1] Osim pjesama pisao je i dramske i filmske kritike i prikaze te političke osvrte u `Krijesu`, tjedniku `Obitelj` (bio je član uredništva), `Hrvatskoj prosvjeti`, književnom i kulturnom listu `Danici` i `Zagorskom listu`.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata pisao je i društvene i političke članke u `Gospodarstvu`, `Spremnosti`, a nakon rata i u `Mariji`, `Maruliću`, `Obnovljenom životu` te u `Zborniku za narodni život i običaje`, gdje je 1980. godine objavio značajan i opažen rad Postanak i razvoj tradicionalnog, a osobito epskog pjesništva.[1][3] O narodnom lirsko-epskom pjesništvu objavio je tri knjige:[1] Ljubavne narodna pjesme (Mladost, 1953.)[4] Putnik marijanski: zbirka hrvatskih narodnih pjesama bistričkih romara (HKD sv. Ćirila i Metoda, 1971.; u povodu Marijinog kongresa)[5] Zlatna Knjiga Hrvatske narodne lirike (Matica Hrvatska, 1972.)[6][7][8] U `Napomeni` knjige Zlatna knjiga Hrvatske narodne lirike navodi da ona sadrži 15.000 lirskih narodnih pjesama `zapisanih na povijesnom hrvatskom području i u krajevima koje nastanjuju Hrvati`, što je bilo vrlo hrabro u vrijeme jugokomunističkog protuhrvatskog i protuvjerskog režima.[1] Pod pseudonimima Petar Mlađ, Petar Krešić i Petar Kreml objavio je kraći roman Mirjana i njen tetak. Tečno je govorio slovenski, njemački i engleski jezik, na koje je prevodio svoja djela i s njih prevodio djela stranih književnika.[1] Tako je 1970. izdao prijevod zbirke poezije i prepjeva duhove lirike U tlocrt urisan na strojopisu uz potpis SKS-a.[9] Nije uspio dovršiti Rilkeov `Život Marijin` koji je ostao u rukopisu.[1] Posebice se bavio jezikoslovnim i povijesnim pitanjima. Rasprave o tome ostale su mu u rukopisu, među njima i najpoznatija Pregled razvitka našeg etnonima, u kojoj iznosi teoriju o postanku i razvoju imena Hrvata od akadskog, preko staroperzijskog i sanskrta do slavenskih inačica iz srednjeg vijeka `dokazuje da je glagoljica nastala izi klinastog pisma`.[1] U članku Mimoiđeni izvori najstarije hrvatske povijesti iz 1977. postavlja pitanje zašto hrvatska arheologija ne otkopava hrvatske starine, `dok su britanski i francuski muzeji puni imperijalističkih i egzotičnih iskopina raznih civilizacija`.[1] Bio je jedan od rijetkih književnih sakuppljača koji su u svojoj zbirci imali djelo Konstantina VII. Porfirogeneta O upravljanju carstvom, prema kojemu je tvrdio da car nije pisao o Tugi i Bugi i petero braće, već o tome da su Hrvati priješli rijeku Bugu. Bavio se crkvenom poviješću na hrvatskihm prostorima i istraživao povijest Zagrebačke nadbiskupije.[1] Za vrijeme Drugog svjetskog rata bio tiskao je dvije stručne knjige: Javno dobrotvorstvo Oblast `Pomoć` : prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim i inim propisima (1944.)[10] i Ustrojstvo državotvorne uprave u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim propisima i inim propsima (također 1944.)[1] Obje knjige izdalo je tadašnje Ministarstvo urudžbe. Kao zauzeti hrvatski katolički laik bio je članom HKAD-a `Domagoj`, a nakon rata Hrvatskog književnog društva Sv. Jeronim.[1] Iako je u zrelijoj dobi napisao mnoštvo pjesama, veći dio njih nije objavio osjećajući da u njima nema veće umjetničkie vrijednosti. Za života je objavio još samo tri zbirke pjesama (iako je imao građe za više njih):[1] Licitarsko srce (zbirka kajkavske lirike, 1934.)[11] Beethovenove simfonije: Pjesme (strojopis, 1970.) Pjesme o meni i za me (strojopis, autobiografska zbirka, 1979.) Nikad nije nametao, ali je uvijek, unatoč komunističkom režimu, isticao svoju pripadnost hrvatskom narodu i katoličkoj vjeroispovijesti o čemu svjedoče stihovi iz njegove pjesme `II. simfonija`: Ja vjerujem, vjerujem u Boga i iz pjesme `Vapaj`: Čuj Bože, čuj brate, čuj neznani svate: / Ta ja se brojim među Hrvate!.[2] Umro je u Zagrebu 27. ožujka 1988., te je tri dana kasnije pokopan za zagrebačkom groblju Mirogoju....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartareskuova trilogija Zaslepljenost, visceralni memoar o snovima i fiktivno putovanje kroz halucinantni Bukurešt, jedno je od najreprezentativnijih dela savremene rumunske književnosti. Neprepričljivo čudna, izdašna priča Zaslepljenosti nesvodiva je na putovanje u detinjstvo glavnog junaka, njegova sećanja na hospitalizaciju, daleku istoriju njegove porodice, putujući cirkus, Sekuritateu, zombi vojsku, andergraund džez scenu Nju Orleansa i uspostavljanje režima Čaušeskuovih: ovaj kaleidoskopski svet je istovremeno nelagodno poznat i duboko nov. Čitaoci iz iskustva Zaslepljenosti izlaze uznemireni i preobraženi. „Ništa vas ne može pripremiti za opseg i ambicije prvog toma hvaljene trilogije Zaslepljenost. Ovaj roman je fantazmagorični spoj fantastike, memoara, nadrealizma, entomologije, rata, seksa, smrti i razaranja i, rečima pripovedača – „beskrajni niz stvarnost–halucinacija–san”.” – BOOKFORUM „Kartareskuov fantazmagorični svet nalikuje Dalijevim predelima.” – KIRKUS REVIEWS „Kao što je Borhes rekao za Džojsovog Uliksa, ovaj tekst ne teži da bude roman, već katedrala… Zaslepljenost je užitak i iznenađenje, veliko otkriće, roman snažnog, originalnog glasa, jedinstvene arome i dobro oblikovanog pesničkog jezika.” – LOS ANGELES REVIEW OF BOOKS Mirča Kartaresku (rum. Mircea Cărtărescu) (1. juni 1956, Bukurešt) je rumunski pripovedač, pesnik, književni kritičar i esejista. Biografija Jedan od trenutno vodećih rumunskih pisaca. Pohađao školu Kantemir Voda. Za vreme školskih dana pripadao grupi Nikolajea Manuleskua. Književnu karijeru počeo kao pesnik, godine 1978. Kasnije, studirao na bukureštanskom univerzitetu, na departmanu rumunskog jezika i književnosti, na kojem je diplomirao 1980. godine sa tezom o poeziji Mihaila Emineskua, koja će se kasnije pojaviti u njegovoj poetskoj knjizi Himerički san. Iste godine, neke od njegovih radova objavila je poznata rumunska izdavačka kuća Karta Romaneska. Između 1980. i 1989. godine radio je kao nastavnik rumunskog jezika, potom je radio u Udruženju pisaca Rumunije kao urednik, i u Kajeteu, magazinu za književnu kritiku. Godine 1991. postao je predavač na Katedri za rumunsku književnu istoriju, odseku bukureštanskog univerziteta, departmana za rumunsku književnost. Doktorirao sa tezom o rumunskom postmodernizmu 1999. godine. Od 2010. godine, na toj katedri je postavljen kao vanredni profesor. Između 1994. i 1995. godine postao je gostujući profesor na Univerzitetu u Amsterdamu, gde je bio na istoj poziciji kao i na štutgartskom univerzitetu. Za novelu Telo, dobio je Međunarodnu književnu nagradu. Oženio je pesnikinju Joanu Nikolaje. Njegova dela su prevedena na 22 svetska jezika, uključujući i srpski.[1] Godine 2013. bio je laureat Međunarodnog novosadskog književnog festivala.[2] O književnom delu Njegovo književno i intelektualno sazrevanje je bilo pod senkom Čaušeskuovog režima, ali sa razumevanjem da mora izgraditi svoj svet u skladu sa dubinskim vezama sa najvišim zahtevima rumunske kulture i njene evropske određenosti. Kao i većina intelektualaca tog doba njegova lektira su savremeni postmodernistički mislioci i pisci: Ihab Hasan, Žan Fransoa Liotar, Mišel Fuko, Žak Derida, Rolan Bart, Suzan Zontag, Vladimir Nabokov, Umberto Eko, Borhes, Milan Kundera, David Lodž, Mišel Turnije, Žoze Saramago, Hulio Kortasar. Tako je izgradio intelektualnu optiku, zahvaljujući čitanju i boravcima u Evropi, definišući se kao pisac otpora i kritički intelektualac, ne samo u sferi doktrinarnih polemika između modernizma i postmodernizma, nego i političkih stavova o odnosu totalitarizma i demokratije, utopije i liberalne skepse. Svoja stanovišta o novoj književnosti izložio je polemički u esejističkoj knjizi Rumunski postmodernizam, 1999. godine. Mirče Kartaresku je predstavnik bogate kulture koja je u njemu našla snažnog i inventivnog tumača i stvaraoca. Njegovo pesničko i prozno delo je i posledica i polemički odgovor i slika vremena i sveta. On je lavirintski ispitivač savremenog života, društva i pojedinca i njegovih emocija. Njegov roman Nostalgija je izazvao najveće poštovanje, jer je i jednostavan, emotivan i potresan baveći se politikom i sudbinom grada i traganjem pojedinca za svojim mestom između uzvišenih smislova i trivijalnih slika svakodnevlja. Njegovi romani su istovremeno globalne metafore, gde vidimo transfiguracije velikih priča, od Homera do Džojsa i koračanja po tlu svakidašnjice gde se njegovi junaci otkrivaju kao akteri sveta preživljavanja i nemogućih fantazija. Ono čime Kartaresku osvaja kao pisac nisu samo eruditne i duboko ukorenje slike kulture, koje srećemo u romanima, kao i u epskoj poemi Levant, nego i emocije u kojim pokazuje posebno znanje, emocije koje izaziva žena, emocije sreće i tuge zbog neuzvraćene ili izgubljene ljubavi, emocija izazvane životom, koji je `prožet nestvarnim bljeskovima velike i istinske sreće`. Njegova knjiga veličanstvenih i jednostavnih priča Zašto volimo žene, kao i njegove pesme ljubavi potvrđuju osobenu kulturu razumevanja čoveka i njegovog sveta. Lakoća i suštastvenost njegovih uvida u ovakvim doprinosima približavaju ga ostvarenjima Čehova i Rejmonda Karvera...

Tardis, 2007. Odlično očuvana. Bakić nije na tragu naučne fantastike. On trasira put koji su pre njega trasirali Svift, Kafka, Domanović, Čapek... Žanrovsko određenje ne znači ništa. Elementi sadržaja samo su dekor, u Bakićevom opusu svrha je samo jedno ? istina. Poetska svrha. Njoj suprotstavljena, kontrapunkt koji proizvodi naboj književne radnje jeste društvena (evolucijska?) neistina. Živi dekor i živi model je ono što ostaje u čitaocu nakon ovakvog iskustva. Ono što je futuristički ideal reklamokrata, da se reklama projektuje na retinu ili u sam mozak potrošača, Bakić je ostvario na veoma efikasan način. To je ono što najviše pleni kod ovog obdarenog autora: njegovo precizno dodavanje nedevalvirane duhovne valute u lični trezor čitaoca. Ilija Bakić (Vršac, 1960) srpski je pesnik, pripovedač, romansijer, književni i stripski kritičar, urednik. Veliki deo književnog opusa mu je vezan za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam.[1] Biografija Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član je Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, Srpskog književnog društva, Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine.[2] Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji.[1][3] Poznat je kao pripovedač, pesnik, romansijer, književni kritičar. Njegove književne aktivnosti i stvaralaštvo vezani su za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela su objavljena ili samostalno ili su zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike. Potpisuje veliki broj kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike. Na taj način je značajno doprineo popularizaciji tog žanra i juna 2017. godine dobio je za to i nagradu u okviru Festivala fantastične književnosti Art-Anima.[4] Bibliografija Objavljene knjige Resurekciona seča početnog položaja (poezija), Nezavisna biblioteka „Ugao“, Vršac, 1993. Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora - Artefakt 1 (poezija), samizdat, Vršac, 1995. Prenatalni život (roman), edicija Znak Sagite, Beograd, 1997. 2. izdanje: Narodna knjiga - Alfa, 2005. Elektronsko izdanje: „Projekat Rastko“ u Biblioteci srpske fantastike, Beograd, 1999. Želite li besplatno da letite (poezija), koautorski sa Zvonkom Sarićem, samizdat, Subotica-Vršac, 1997. Novi Vavilon (proza brutalis), samizdat, Vršac, 1998. Koren ključa, naličje ravnodnevnice (poezija), Umetnička radionica „Kanjiški krug“, Kanjiža, 1999. Dole, u Zoni (izabrane priče, priredio Zoran Stefanović), elektronsko izdanje: „Projekat Rastko“ u Biblioteci srpske fantastike, Beograd, 2000. Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (poezija), 2000. 2002 (vizuelna poezija) 2002. Protoplazma (poezija) 2003. Jesen Skupljača (izabrane priče), Tardis, Beograd 2007. Filmovi, poezija, Tardis, 2008. Bagra diše, zbirka priča, Everest Media, Beograd, 2009. Nastaviće se... (stripopriče br.1), zbirka priča, Tardis, 2009. U odvajanju, zbirka priča, Agora, Zrenjanin, 2009. Led, novele, Tardis, 2010. Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina, roman/grafički roman, Tardis, 2012. Futurista u odstupanju ili Unezverijada, roman, Tardis. 2012. ISBN 978-86-6099-037-4. 101 lice fantastike: leksikon žanrovskih pisaca, Agora, Novi Sad, Zrenjanin, 2015. Čitanje signala, književni prikaz, Everest Media, Beograd, 2017.COBISS.SR 230034444 Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, Agora, Zrenjanin i Novi Sad, 2019.[5] Važnije antologije i književni izbori Tamni vilajet 2, uredio Boban Knežević, Znak Sagite, Beograd, 1992. Tamni vilajet 3, Znak Sagite, Beograd, 1993. Tamni vilajet 4, Znak Sagite, Beograd, 1996. Drugo izdanje 2012. Nova srpska fantastika, uredili Boban Knežević i Sava Damjanov, SIC, Beograd, 1994. Fantastična reč, Književna reč, br. 492/493, Beograd, 1997. Ugriz strasti (priče erotske fantastike), uredio Pavle Zelić, Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, 2007. Nova srpska pripovetka (priredio Goran Skrobonja), Paladin, Beograd,2013. Stoleće signalizma, Everest media : Međunarodna kulturna mreža `Projekat Rastko`, Beograd, 2014. HAARP i druge priče o teorijama zavere (priredio Goran Skrobonja), Paladin, Beograd, 2014. Književna fantastika : Almanah, Čarobna knjiga, Beograd, 2015. Vadisrce : po motivima istoimenog romana Borisa Vijana / Đorđe Milović, (predgovor Ilija Bakić), Modesti stripovi, Beograd, 2015. Haksli i novi, jadni svet, Dnevnik, God. 73, br. 24419 (10. feb. 2015). str. 10. Recepcija opusa Bakićevim opusom se bavi i savremena srpska nauka o književnosti kroz članke dr Bojana Jovića, a dela su mu visoko ocenjena i od strane kritike i kolega. Zoran Živković, naučnik i pisac: „Ilija Bakić najbolje je čime već dugo raspolaže srpska naučna fantastika.“ Dejan Ajdačić, filolog i slavista: „Bakić je pisac koji zamišlja i uverljivo predstavlja našu moguću budućnost.“ Goran Skrobonja, pisac i prevodilac: „Briljantni pripovedač izbrušenog stila, hroničar stvarnih i mogućih događaja na granici između svetla i tame, Ilija Bakić donosi čitaocu osobenu poetiku koja nadrasta stroge odrednice žanra i otvara nove puteve za savremenu srpsku književnost. Najbolji fantast među pesnicima i najbolji pesnik među fantastima, Bakić svojom zbirkom priča Jesen skupljača čitaocu uistinu daje ono najbolje od oba sveta.“ Zoran Stefanović, pisac-dramaturg i izdavač: „Ilija Bakić, kao dobro čuvana književna tajna, nesumnjivo je jedan od retkih pisaca evropskog ranga koje neosvešćeni eks-jugoslovenski prostor ima.“ Nagrade Dobitnik je više nagrada.[1] 1998 — Nagrada Srpskog društva za naučnu fantastiku iz Beograda za najbolju srpsku dugu priču: Više od 90 fragmenata povratka (Književna reč, br. 492/493, Beograd, 1997). 1999 — Nagrada društva za naučnu fantastiku iz Beograda Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču: Istinite laži o ratu svetova (časopis Znak Sagite, br. 5, Beograd, 1998). 2010 — Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu U odvajanju. 2017 — Nagrada „Stanislav Lem”, za fantastiku u književnosti.[6][7] 2017 — Nagrada Festivala fantastične književnosti Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike[4] 2021 — Nagrada „Bogdan Čiplić”, za najbolji prozni rukopis, za rukopis romana Dvostav.[8]

MILORAD PAVIĆ PREDEO SLIKAN ČAJEM Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Edicija Novosti XX vek Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 — Београд, 30. новембар 2009) био је српски књижевник, преводилац, историчар књижевности, универзитетски професор и академик. Павић је био прозни писац, песник, драмски писац, историчар српске књижевности 17−19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета и академик САНУ. Његова дела преведена су на већину светских језика. Живот и дело До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Био је ожењен Бранком Павић Баста, историчарком уметности, од 1957. до 1992, са којом је добио сина Ивана и ћерку Јелену. Од ћерке Јелене има унуку Теодору. Од 1992. је био у браку са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. У периоду од 1974. до 1990. био је професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, редовни професор овог факултета постао је 1977. године, а у периоду 1977-79 био је декан. Споменик Милораду Павићу у ташмајданском парку, Београд На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је објавио књигу песама „Палимпсести“ 1967. године, па „Историју српске књижевности барокног доба“ 1970, затим „Војислав Илић и европско песништво“ 1971. године. Другу књигу песама „Месечев камен“ објављује 1971, а прву збирку прича „Гвоздена завеса“ 1973. Следе књиге прича: „Коњи светога Марка“ (1976), „Руски хрт“ (1979), „Нове београдске приче“ (1981), „Душе се купају последњи пут“ (1982). Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник“ који је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога века. Многи критичари забележили су да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У другом роману „Предео сликан чајем“ (1988) аутор нуди узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман „Унутрашња страна ветра“, па „Последњу љубав у Цариграду“ (приручник за гатање) 1994. Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог стваралаштва, појављује се „Шешир од рибље коже“ (љубавна прича) 1996, „Стаклени пуж“ (приче са Интернета) 1998, „Кутија за писање“ 1999, и романи „Звездани плашт“ (астролошки водич за неупућене) 2000 и „Уникат“ 2004. године. Године 2005. објавио је комедију Свадба у купатилу. Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је у четвртак 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Опело су служили епископи шабачки Лаврентије и хвостански Атанасије. У име Српске академије наука и уметности од њега се поздравним говором опростио потпредседник Никола Тасић, а у име Крунског савета и Одељења за језик и књижевност САНУ Светлана Велмар-Јанковић.[1] Према речима аутора Часлава Ђорђевића, Павић је европски Борхес јер у својим делима – уносећи у њих научно и фантастично – обликује прозне форме и уметничке светове који не престају да збуњују и плене читаоце свуда у свету.[2] Милорад Павић је Београду 1992. завештао све своје рукописе, књиге, библиотеку, и то постоји као легат у стану у ком је живео у Београду.[3] У Народној библиотеци Србије је његов легат први пут представљен јавности августа 2013. године.[4] Спомен плоча са његовим ликом откривена је 21. фебруара 2011. на Филозофском факултету у Новом Саду.[5] Награде и признања Академик Милорад Павић био је добитник више књижевних награда: Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу Историја књижевности барокног доба, 1971. НИН-ова награда, за роман Хазарски речник, 1985. Награда „Меша Селимовић”, за роман Предео сликан чајем, 1988. Награда АВНОЈ-а, 1989. Седмојулска награда, 1989. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Предео сликан чајем, 1990. Октобарска награда Града Београда, за целокупан књижени опус, 1992. Награда „Борисав Станковић”, за роман Унутрашња страна ветра, 1992. Награда „Златни беочуг”, за животно дело, 1992. Награда „Стефан Митров Љубиша”, 1994. Кочићева награда, 1994. Просветина награда, за роман Последња љубав у Цариграду, 1994. Награда „Лаза Костић”, за роман Последња љубав у Цариграду, 1995. Награда „Феликс Ромулијана”, 1995. Изузетна Вукова награда, 1996. Награда Задужбине Јакова Игњатовића, за животно дело, 1997. Награда „Рачанска повеља”, за укупно стваралаштво, 1997. Награда „Деретина књига године”, за роман Звездани плашт, 1998. Награда „Нушићев штап”, за целокупно стваралаштво, 1999. Награда „Душан Васиљев”, за приповедачки опус, 2000. Андрићева награда, за циклус приповедака Приче са савске падине, 2001. Награда „Беловодска розета”, 2004. Високо признање „Достојевски”, 2004. Награда „Кочићева књига” Задужбине „Петар Кочић”, 2007. Почасни доктор Софијског универзитета Председник Српско–украјинског друштва Члан Европског удружења за културу, члан Српског ПЕН центра, члан Крунског савета.[6] Посвета (и потпис) Павића песнику Миодрагу Павловићу, део колекције Адлигата Дела Палимпсести, песме, Београд 1967, 63 стр. Историја српске књижевности барокног доба, научна студија, Београд 1970, 527 стр. Месечев камен, песме, Београд 1971, 118 стр. Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971, 367 стр. Гаврил Стефановић Венцловић, научна студија, Београд 1972, 326 стр. Војислав Илић, његово време и дело, научна студија, Београд 1972, 346 стр. Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973, 222 стр. Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад 1976, 429 стр. Коњи светога Марка, приче, Београд 1976, 159 стр. Историја српске књижевности класицизма и предромантизма``, научна студија, Београд 1979, 572 стр. Руски хрт, приче, Београд 1979, 215 стр. Нове београдске приче, Београд 1981, 360 стр. Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982, 145 стр. Рађање нове српске књижевности, научна студија, Београд 1983, 631 стр. Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд 1984, 242 стр. Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад 1985, 281 стр. Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, Београд, 1988, 375 (525) стр. Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989, 180 стр. Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade, Београд 1990, 68 стр. Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991, 115+98 стр. Историја српске књижевности 2, 3, 4. (Барок, Класицизам, Предромантизам), научна студија, Београд, 1991, 225 + 181 + 181 стр. Заувек и дан више, позоришни јеловник, драма, Београд 1993, 134 стр. Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994, 195 стр. Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996, 80 стр. Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998, 154 + 12 стр. Милорад Павић, Јасмина Михајловић. Две которске приче, Београд, „Дерета“, 1998, 52 + 71 стр. Глинена армија, Београд, „Интерпрес“, 1999. (Библиографско издање) Кутија за писање, Београд, „Дерета“, 1999, 171 стр. Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене, Београд, „Дерета“, 2000, 186 стр. Страшне љубавне приче, изабране и нове. „Плато“, Београд, 2001, 215 стр. Врата сна и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 196 стр. Прича о трави и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 187 стр. Девет киша и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 202 стр. Царски рез и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 266 стр. Седам смртних грехова. „Плато“, Београд, 2002, 173 стр. Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2002, 150 стр. Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче. „Дерета“, Београд, 2003, 167 стр. Невидљиво огледало – Шарени хлеб (роман за децу и остале). „Дерета“, Београд, 2003, 84 + 70 стр. Уникат. „Дерета“, Београд, 2004, 170 стр. Плава свеска. „Дерета“, Београд, 2004, 118 стр. Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2004, 274 стр. Јасмина Михајловић, Милорад Павић – Љубавни роман у две приче. „Чигоја“, Београд, 2004, 63 стр. Прича која је убила Емилију Кнор. (на српском и енглеском) „Дерета“, Београд, 2005, 44 + 50 стр. Роман као држава и други огледи. „Плато“, Београд, 2005, 176 стр. Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика. „Дерета“, Београд, 2005, 104 стр. Друго тело. „Дерета“, Београд, 2006, 310 стр. Позориште од хартије, приче. Завод за уџбенике, Београд, 2007, 240 стр. Друго тело (ново допуњено издање романа). „Euro Giunti“, Београд, 2008, 292 стр. Све приче. Завод за уџбенике, Београд, 2008, 450 стр. Вештачки младеж. Три кратка нелинеарна романа о љубави. Матица српска, Нови Сад, 2009, 157 стр. Преводи Александар Пушкин Полтава (препев спева Милорад Павић – „Младост“, Београд 1949) Александар Пушкин Полтава (препевао Милорад Павић – Београд, „Ново Покољење“,1952) У. Сананг: „Чичкови пупољци“ (НИН, 9. 1. 1995) Зеги: „Песме Делте“ (НИН, 9. 1. 1995) Мун Бим: „Месечина на Менделејском дворцу“ (НИН, 12. 6. 1995) Леон Дамас: „Ивице, Сећања“ (НИН, 2. 10. 1995) Бријер Жан: „Када смо се растали“ (НИН, 30. 10. 1995) Паул Нигер: „Месец“ (НИН, 30. 10. 1955, V, бр. 252.) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин (препев и предговор) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин Александар Пушкин Село и друге песме Александар Пушкин Драме, поеме, песме Џорџ Гордон Бајрон: Изабрана дела: - Драмске поеме, спевови и песме Александар Пушкин Борис Годунов, мале трагедије, бајке – коаутор Чарлс Симић: „Пиле без главе“ Александар Пушкин „Песма о Црном Ђорђу“ (одломак) Џорџ Гордон Бајрон: „Манфред“ (одломак) Адаптације Павићевих дела Филм и телевизија Црвена краљица (играни ТВ филм), режија Мирослав Међимурец, Србија, 1981. Византијско плаво (играни филм), режија Драган Маринковић, Србија, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (кратки, анимација), Марибел Мартинез Галиндо (Maribel Martinez Galindo), Мексико, 2008. Стеклянная лампа (играни филм), режија Николај Чепуришкин (Николай Чепурышкин), Русија, 2009. Стрип Трећи аргумент, сценариста Зоран Стефановић, цртач Зоран Туцић, „Бата“ — „Орбис“, Београд-Лимасол, 1995; серијализован и у Heavy Metal Magazine, Њујорк, 1998-2000. Музика „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, камерно дело данског композитора Могенса Кристенсена (Mogens Christensen), 1991, 8′, по Хазарском речнику „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, камерно дело М. Кристенсена, 1992, 11′, исто „De khazariske spejle“, соло композиција М. Кристенсена 1991-1993, 14′, исто „Ай, волна“ - песма руске групе „Мељница“ („Мельница“) је адаптација Павићеве приче „Дуга ноћна пловидба“. Музика О. Лишина и Наталија О`Шеј (Хелависа), речи Н. О`Шеј. Албум Зов крови, 2006. „Молитва Рачана“, духовни концерт за мешовити хор и гудаче Светислава Божића, на стихове Гаврила Стефановића Венцловића и Милорада Павића. Премијерно извођено 2006. године у Санкт Петербургу, Русија, са оркестром и хором Капеле „Глинка“ и диригентом Владиславом Чернушенком. Књиге о Павићу Михајловић, Јасмина. Прилог за библиографију Милорада Павића, Београд, Просвета, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Кратка историја једне књиге; избор написа о роману лексикону у 100.000 реци „Хазарски речник“ од Милорада Павића Делић, Јован. Хазарска призма. Тумачење прозе Милорада Павића, Београд – Просвета, Досије; Титоград – Октоих Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Михајловић, Јасмина. Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд, Просвета, 1992, 191 стр. Михајловић, Јасмина. Биографија и библиографија Милорада Павића, Београд, Г Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Савремена српска проза 5: Павић и постмодерна, Трстеник, 1993 (1994″). (Миодраг Радовић, Зоран Глушчевић...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Михајловић, Јасмина. Био-библиографија Милорада Павића, (засебно и као део књиге Анахорет у Њујорку у оквиру Сабраних дела) Пијановић, Петар, Павић, Београд, „Филип Вишњић“, 1998, 407 стр. Васић, Смиљка, Полазне основе новије српске прозе. Књ. 2. Хазарски речник Милорада Павића – фреквенцијски речник Бабић, Сава, Милорад Павић мора причати приче, Београд, „Stylos“, 2000, 191 стр. Поповић, Радован, Први писац трећег миленија: Животопис Милорада Павића, Београд, Дерета, 2002, 233 стр. Књиге разговора Милош Јевтић. Разговори са Павићем, Београд, „Научна књига“, 1990, 128 стр. Ана Шомло. Хазари, или обнова византијског романа: Разговори са Милорадом Павићем, Београд, БИГЗ, „Народна књига“, 1990, 189 стр. Лалас Танасис. Милорад Павић, Солун, 1997, 1-30 стр. Референце D. Bt. - B. Đ (19. 10. 2011). „Милорад Павић сахрањен у Алеји великана („Вечерње новости“, 3. децембар 2009.)”. Novosti.rs. Приступљено 26. 12. 2011.[мртва веза] Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год. Легат Милорада Павића још у илегали („Вечерње новости“, 18. новембар 2013) Павићеви рукописи у Народној библиотеци Србије („Вечерње новости“, 29. август 2013) Бета (21. 2. 2011). „Павићу откривена спомен-плоча на Филозофском факултету („Политика“, 21. фебруар 2011)”. Politika.rs. Приступљено 26. 12. 2011. „Краљевска породица Србије”. www.royalfamily.org. Приступљено 1. 7. 2018. Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P literature.svg Портал Књижевност P sci-fi.png Портал Фантастика Милорад Павић на Викимедијиној остави. Званична страна Милорад Павић на сајту IMDb (језик: енглески) Павићева библиотека на пројекту Растко Биографија на сајту САНУ Споменик Павићу у Москви An interview with Milorad Pavić (en) Преминуо академик Милорад Павић („Политика“, 30. новембар 2009) Први писац новог миленијума („Вечерње новости“, 30. новембар 2009) Милорад Павић писац империјалне маште („Политика“, 3. децембар 2009) Опроштај песмама („Вечерње новости“, 7. децембар 2009)[мртва веза] Споменик Милораду Павићу („Вечерње новости“, 22. мај 2011) Милорад Павић - цитати Милорад Павић - тема броја, приступљено 15. октобра 2016.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Orlando Virdžinije Vulf `Najduže i najšarmantnije ljubavno pismo u književnosti`, razigrano konstruiše figuru Orlanda kao izmišljenog otelotvorenja Vulfovog bliskog prijatelja i ljubavnika, Vite Sakvil-Vest. U rasponu od tri veka, roman počinje tako što Orlando, mladi plemić u Elizabetinoj Engleskoj, čeka posetu kraljice i prati svoje iskustvo prve ljubavi dok Engleska pod Džejmsom I leži zaključana u zagrljaju Velikog mraza. Na sredini romana, Orlando, sada ambasador u Konstantinopolju, budi se i otkriva da je sada žena, a roman se prepušta farsi i ironiji da bi razmotrio uloge žena u 18. i 19. veku. Kako se roman završava 1928. godine, saglasne sa punim pravom glasa za žene. Orlando, sada supruga i majka, stoji na ivici budućnosti koja ženama nosi novu nadu i obećanja. Virdžinija Vulf (engl. Virginia Woolf; London, 25. januar 1882 – reka Uz kod Rodmela, 28. mart 1941) bila je engleska književnica, jedan od ključnih autora narativnog modernizma i osnivač feminističke književne kritike.[1] Virdžinija Vulf Woolf by Beresford 2.jpg Virdžinija Vulf, engleska književnica Lični podaci Datum rođenja 25. januar 1882. Mesto rođenja London, Ujedinjeno Kraljevstvo Datum smrti 28. mart 1941. (59 god.) Mesto smrti reka Uz kod Rodmela, Ujedinjeno Kraljevstvo Obrazovanje Srednja škola Kings koledž Književni rad Najvažnija dela Gospođa Dalovej Potpis Sadržaj Biografija Uredi Rođenu u uglednoj viktorijanskoj intelektualistički nastrojenoj porodici Stephen, Adelaidu Virdžiniju Stiven odgajali su uglavnom privatni učitelji. Nakon smrti oca Leslija Stivena, poznatog književnog kritičara i izdavača, odselila se sa sestrom Vanesom u Blumzburi, područje srednjeg Londona, koje je tokom vremena (a najviše u međuratnom periodu) postalo okupljalište jednog sloja britanske inteligencije. Godine 1912. Virdžinija se udala za izdavača, pisca i društvenog aktivistu Leonarda Vulfa.[2] Uskoro je objavila svoj prvi roman, „The Voyage Out“, 1915, koji nije doneo veći kreativni proboj, ali je postavio neke od njenih dominantnih tema i vidova izraza: lirski pristup zbilji i introspekciju u analizi fluktuirajućih stanja ljudske (posebno ženske) psihe. Otprilike iz toga doba datiraju prvi snažniji živčani slomovi i napadi dubokog psihičkog raskola koji su je pratili do kraja života i koji su bili i uzrok njenog samoubistva. Kao vid radne terapije Virdžinija Vulf i njen suprug osnivaju „Hogart pres“, nezavisno izdavačko udruženje koja je trebalo da služi afirmaciji avangardnih i marginalizovanih pisaca. Posle još dva romana („Noć i dan“, 1919. i „Jakovljeva soba“, 1922), usledila su velika ostvarenja književnog modernizma: romani „Gospođa Dalovej“ (1925), „Ka svetioniku“ (1927) i „Talasi“ (1931), te zbirke eseja i književnih kritika, „Sopstvena soba“ (1929) i „Tri gvineje“ (1938). Njeni romani su visoko eksperimentalni: na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti (ženskih) protagonista; snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja. Po opredeljenju mešavina epikurejskog materijaliste i bergsonovskog idealiste, kao i esteta na tragu Voltera Patera - Virdžinija Vulf u svojim romanima je kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitatelja. Sama radnja je često banalna: gospođa Delovej sprema zabavu i sedeljku, a čitava radnja se vrti oko tog događaja; u romanu „Ka svetioniku“ je opisan izlet gđe Remzi s brojnom porodicom, kao i kreativni napor slikarke Lili Brisko; „Talasi“ su zbirka lirskih solilokvijuma šestoro prijatelja. Pesnički recitali pretvaraju taj roman u nešto nalik na poemu u prozi. Zbirke kritika i eseja Vulfove su još uticajnije, bar od 1970-ih godina. U njima je zasnovala feminističku književnu kritiku, a ton u njima varira: s jedne strane se pojavljuju, faktografski zasnovana, isticanja zapostavljenosti žena i njihove onemogućenosti u umetničko-kreativnim procesima; s druge strane Vulfova je insistirala da je „ženska“, kao i „muška“ umetnost zapravo androgina, pa je sloboda izražaja ženskog iskustva i percepcije sveta marginalna: pravi umetnik nadrasta pol. Ovde je Virdžinija Vulf pokazala mešavinu zrele kritičnosti i naivnosti: izrazito maskulini autori kao Melvile ili Fokner teško da se mogu utrpati u koš dvopolnog pogleda. S druge strane, Virdžinija Vulf je sjajno raščlanila i ilustrovala istorijsku datost „ženske sudbine“ koja je mnoge potencijalne kreativne ličnosti osudila na skučenu i samo delimično ostvarenu egzistenciju. Njen pozniji rad uključuje konvencionalniji roman „Godine“, 1937. (ne baš uspelo delo), te poslednje veliko ostvarenje, roman „Između činova“, 1941. godine. Opet snažno eksperimentalnu prozu u kojoj su sažete opsesivne teme: rekreacija sveta kroz visoko metaforizovan jezik; seksualna ambivalencija i, najvažnije - meditacija o protoku vremena i života, otelovljena u fikcionalizovanom i estetizovanom prikazu skoro cele engleske istorije. Mučena napadima duševne bolesti (slušne i vizuelne halucinacije, duboka depresija), koji su još pojačani izbijanjem Drugog svetskog rata, Virdžinija Vulf izvršila je samoubistvo utapanjem u reci Uz, kraj imanja u Rodmelu u Saseksu. Ocena dela Virdžinije Vulf nije laka zbog više činilaca, a najvažniji su politički i društveni: njeni su romani i kritički tekstovi doživeli snažno osporavanje posle rata, pa je bila žestoko kritikovana kao snobovska plava čarapa, a njen fikcionalni svet kao sredstvo zadovoljavanja sopstvene egocentrične senzibilnosti bez većeg opšteljudskog značaja. Klatno se zanjihalo u suprotnom smeru u 70-ima, kada je na talasu feminizma ponovo potvrđena kao velika književnica, no uglavnom kao preteča feminističke ideologije. Posle svih poricanja i uzdizanja, izgleda da je postignut kakav-takav konsenzus: Virdžinija Vulf nije među najvećima, ali je svakako jedan od velikih inovativnih pisaca 20. veka, dosega ostvarenja većeg od, recimo, Hemingveja ili Pasternaka (uz napomenu da su svaka ovakva upoređenja nužno sporna). Kao „najengleskiji“ engleski moderni pisac, ostavila je nesporna remek-dela u nekoliko romana, dve ili tri knjige kritika i eseja, te u velikom dnevniku („Dnevnici“, izdato 1977 — 1984. u 5 svezaka). Feminističko čitanje Uredi Novija čitanja dela Virdžinije Vulf fokusiraju se na feminističke i lezbejske teme u njenim delima, kao što je zbornik eseja iz 1997. godine Virdžinija Vulf: lezbejsko čitanje. Zanimljivost Uredi Virdžinija Vulf je sve svoje knjige napisala stojeći. feminizam feministicka knjizevnost

Prosveta, 1991. Zato što smo i mi ličnosti iz pripovesti Dostojevskog, koje ne znaju šta bi sa svojim životima, osobito ako ti životi pođu nabolje. U nesreći živeti se još i može, jer nekakav bečki projekt ostvarićemo ili ne, ali kada ovo obavljeno je, kada već imadosmo ta svoja prolazna, stanična, zapadnokolodvorska četiri dana, sada je na redu nesreća, usud koji sami biramo po crti sopstvenih minusa i okolnosti koje nam vidno idu na štetu i u očaj nas, ličnom željom, teraju neminovno. Ponekad pomislim: ako može čovek od sreće da umre, onda će se to meni desiti! Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jevgenij Ivanovič Zamjatin (rus. Евге́ний Ива́нович Замя́тин; Lebedjanj, 1. februar 1884 - Pariz, 10. mart 1937) bio je ruski književnik i prevodilac. Svestran i politički angažovan, Zamjatin je ostavio srazmerno mali broj dela, koja su po formalnim i po svojim unutrašnjim kvalitetima obogatila rusku i svetsku književnost. Njegov život i stvaralaštvo obojeni su liberalnim idejama o apsolutnoj slobodi i pravu pojedinca da stvara, zamišlja, pravi greške i menja svet po svojoj volji. Takve ideje učinile su ga nepoželjnim elementom u obe Rusije; onoj carskoj pre Oktobarske revolucije i onoj sovjetskoj nakon 1917. Karijeru je započeo pišući pripovetke bliske književnom naturalizmu, da bi se vremenom tematsko-motivski registar njegove proze proširio, sa posebnim osvrtom na uticaj Oktobarske revolucije na život običnog čoveka. Danas je najpoznatiji po svom romanu Mi, jednim od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti. Knjiga, čija se radnja odigrava u budućem veku Iks u zemlji pod nazivom Jedinstvena Država, prikazuje sumornu sliku budućeg sveta u kojoj ljudi žive u totalitarnom društvu bez ljubavi i kreativnosti. Idejno i formalno Mi je snažno uticao na buduće književne distopije, uključujući i romane Vrli novi svet Oldusa Hakslija i 1984. Džordža Orvela.[1][2] Zamjatin je zbog ove knjige morao da zauvek napusti rodnu zemlju. U postrevolucionarnoj Rusiji nije bio poznat samo kao književnik, već i kao profesor brodogradnje na Politehničkom institutu u Petrogradu, zatim kao predavač najnovije ruske književnosti na Hercenovom pedagoškom univerzitetu, predavač stilistike i tehnike umetničke proze u studiju organizacije Kuća umetnosti, kao i član redakcije nekoliko časopisa i urednik nekoliko izdavačkih kuća.[3] Prevodio je sa engleskog na ruski dela Džeka Londona i H. Dž. Velsa Gotovo sva prozna ostvarenja Jevgenija Zamjatina prevedena su na srpski jezik. Detinjstvo i školovanje Zamjatin se rodio u Lebedjanju, gradiću u Harkovskoj guberniji oko 300 km južno od Moskve. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik i direktor lokalne škole, a majka učiteljica. On sam kaže da je rastao ispod klavira jer mu je majka bila dobra pijanistkinja. Od četvrte godine je već čitao. Detinjstvo je proveo gotovo bez drugova ali sa knjigama. Gimnaziju je završio u Voronježu 1902. godine. Posle gimnazije pohađao je brodogradnju na Politehničkom fakultetu u Petrogradu 1908.[4] Tokom studija se priključio boljševicima i učestvovao u revoluciji 1905. Govoreći o sebi i revoluciji Zamjtin je ovako opisao taj trenutak: Bilo je to 1906. godine. Revolucija još nije postala zakonita supruga, koja ljubomorno čuva svoj zakoniti monopol na ljubav. Revolucija je bila mlada ljubavnica vatrenih očiju - i ja sam bio zaljubljen u revoluciju.[5] Uskoro je bio uhapšen, osuđen i proteran iz Petrograda, ali je nastavio da živi u njemu ilegalno do 1911. Amnestiran je 1913.[6] Karijera U ovom periodu započinje svoju književnu karijeru. Objavljuje pripovetke Palanka (1911), Bogu iza leđa (1914), Utroba (1915) i Znamenje (1915). U njima opisuje sumoran život u dalekoj provinciji i njene žitelje sa polukultivisanim instinktima. Zamjatin na portretu Borisa Kustodjeva) Nakon amnestije putovao je po Rusiji, a zatim i po Mediteranu, posetivši Aleksandriju, Jerusalim i Istanbul. Godine 1916. upućen je u Englesku, kako bi nadgledao izgradnju ledolomaca naručenih od Rusije u tamošnjim brodogradilištima. Boravak u Engleskoj uticao je i na njegovo stvaralaštvo. Taj uticaj se ogleda u pripovetkama Ostrvljani i Lovac na ljude. U septembru 1917, kada je čuo za revolucionarna previranja, vraća se u rodnu Rusiju. Iako vatreni pristalica Oktobarske revolucije, vrlo brzo se u nju razočarao. Ovo razočarenje polako je prodiralo u njegovo stvaralaštvo. Najznačajnije pripovetke iz tog perioda su mu: Zaštitnica grešnih (1918), Pećina (1920), Mamaj (1920) Rusija (1923), Priča o najglavnijem (1923) Iks (1924) Ima reč drug Čurugin (1924) i druge. Zbirka fantastičnih satira Bajke za veliku decu izašle su 1922. Ove satire su velikim delom oslonjene na gogoljevsku tradiciju. Zamjatin se ogledao i u drami: napisavši Vatre sv. Dominika (1923), zatim pozorišnu adaptaciju Ljeskove priče Levak naslovljenu Buha (1924) i Atilu (1925). Takođe je bio profesor brodogradnje na politehničkom fakultetu u Petrogradu i predavač najnovije ruske književnosti na Hercenovom pedagoškom univerzitetu.[7] Prelomni trenutak u njegovom životu vezan je za objavljivanje romana Mi. Zamjatin ga je završio još 1920, ali nije mogao da nađe izdavača voljnog da ga objavi. Prvi put je izašao u prevodu na engleski jezik u Americi 1920. Ubrzo je preveden na češki i francuski. Skraćena verzija na ruskom izdana je u Pragu 1927, odakle su se primerci romana krišom širili i po Sovjetskom Savezu. Kao jedan od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti, zbog jasne kritike totalitarizma, izazvao je bes među sovjetskim vlastima, koje su u znak odmazde zabranila sva Zamjatinova dela i skinula sve njegove predstave sa pozorišnih repertoara. Godine 1931. Maksim Gorki je od Staljina uspeo izmoliti dozvolu Zamjatinu da napusti SSSR. Zamjatin se skrasio u Parizu, gde je živio u siromaštvu sve do smrti šest godina kasnije. U izbeglištvu nije uspeo da napiše nijedno književno delo veće vrednosti. Stil pisanja Grob Jevgenija Zamjatina i njegove supruge Ljudmile u Parizu Tokom svog književnog rada menjao je teme, usavršavao stvaralaštvo. Iako se kao pisac menjao tokom vremena, uvek je bio prisutan duh čas lagane komike, čas groteske, iskazane izbrušenim i negovanim stilom.[8] Zamjatin je umeo da spoji realnost sa fantazijom, da bude na zemlji, a i da dočara složenost odnosa. Zamjatin podseća na Gogolja sa početka njegovog stvaralaštva. Kasnije uči od Dostojevskog, a posebno mu je Ljeskov bio blizak.[9] Smrt „ Smrću Evgenija Zamjatina savremena ruska književnost izgubila je jednog od najsjajnijih svojih predstavnika, `Ruski arhiv` jednog od najboljih svojih saradnika. Njegovo mesto u ruskoj književnosti bilo je čvrsto i prvorazredno još pre revolucije, i pojava njegovih docnijih dela označavala je uvek datum u ruskoj književnosti. Pisac od rase, savršen tehničar književnog zanata, Evgenij Zamjatin produžuje liniju Gogolja- Ljeskova-Remizova, unevši svoje originalno shvatanje i u posmatranje života i u književnu tehniku... Veran zavetu ruske književnosti koja je, po rečima Remizova, uvek bila i ostala projekcija u budućnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Alisa u zemlji cuda Ilustracije: Tomo Gusic Alisa u zemlji čuda (engl. Alice`s Adventures in Wonderland, često skraćeno kao Alice in Wonderland) je roman iz 1865. koji je napisao engleski pisac Čarls Latvidž Dodžson (Charles Lutwidge Dodgson) pod pseudonimom Luis Kerol (Lewis Carroll).[1] Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa (Alice) koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja. Priča se poigrava s logikom na način koji joj je obezbedio dugotrajnu popularnost kako kod dece, tako i kod odraslih.[2] Knjiga se smatra jednim od najkarakterističnijih predstavnika takozvanog žanra literarnog apsurda,[2][3] a njena naracija i struktura imale su ogromni uticaj,[3] prvenstveno u žanru fantastike. Priča knjige je podeljena u 12 poglavlja. U narednim godinama do danas usled velike popularnosti knjige izašao je veliki broj filmova, serija i stripova sa ovom tematikom, kao i pozorišnih predstava. Luis Kerol (engl. Lewis Carroll), pravo ime Čarls Latvidž Dodžson (engl. Charles Lutwidge Dodgson; Derzberi, 27. januar 1832 — Gilford, 14. januar 1898) bio je jedan od najčitanijih engleskih pisaca, a takođe i matematičar, logičar, anglikanski sveštenik i amaterski fotograf. Njegova najpoznatija i najpopularnija dela su romani „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak „Alisa s one strane ogledala“. Još od malih nogu, Dodžson je pisao poeziju i kratke priče i uglavnom ih objavljivao u porodičnom magazinu Mischmasch, a kasnije ih slao i raznim časopisima i tako uživao u umerenoj slavi. Između 1854. i 1856, njegov rad se pojavio u nacionalnim publikacijama, The Comic Times and The Train, kao i u manjim magazinima poput Whitby Gazette i Oxford Critic. Većina njegovih dela bila je duhovita, ponekad satirična, ali njegovi standardi i ambicije bili su zahtevni. “Ja ipak ne mislim da sam napisao nešto dostojno prave publikacije (u koju ne uključujem Whitby Gazette i Oxonian Advertiser), ali ne očajavam da će toga biti jednog dana”, napisao je jula 1855.[1] Ponekad, posle 1850, pisao je predstave za marionete za svoju braću i sestre. Jedna od njih je preživela: La Guida di Bragia.[2] Jedna od Kerolovih ilustracija Godine 1856. je objavio delo pod nazivom koji mu je doneo slavu. Romantična poema pod nazivom Samoća pojavila se u časopisu The Train, a autor se potpisao kao Luis Kerol. Ovaj pseudonim bio je igra njegovog imena: Luis je bio anglicizam za ime Ludoviko, što je latinski naziv za ime Latvidž, a Kerol je irsko prezime slično latinskom obliku Karolus, od koga dolazi ime Čarls.[3] Prelazak je išao na sledeći način: “Čarls Latvidž” prevedeno na latinski kao “Karolus Ludoviko”. Onda je ovo prevedeno na engleski kao “Kerol Luis” i onda obrnuto na “Luis Kerol”.[4] Pseudonim je izabrao urednik Edmund Jejts od četiri koje je Dodžson predložio. Ostala tri bila su: Edgar Katvelis, Edgar U. C. Vesthil i Luj Kerol.[5] Njegove knjige otkrivaju svet slobodne fantazije, humora i igre rečima. U svojim knjigama Alisa u zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala dostigao je vrhunac svoga rada. Ukazujući na bogatstvo našeg unutrašnjeg sveta on, u stvari, ukazuje bez čega odrastanje nije moguće. Mašta i svet fantazije kod Luisa Kerola predstavljaju ključ našeg unutrašnjeg razvoja, bez koga nema ni koračanja kroz život. Bez toga mi ostajemo zauvek osiromašeni: ozbiljni kada to nije nužno, detinjasti kada treba iskazati zrelost. Zato „Alisa u zemlji čuda“ oslikava večnu potrebu našeg duhovnog sazrevanja. Fotografija Fotografija Alis Lidel (1858) Godine 1856. Dodžson je počeo da se bavi fotografijom, prvo pod uticajem svog ujaka, Skefingtona Latvidža, a kasnije i pod uticajem oksfodskog prijatelja Redžinalda Sautija.[6] Ubrzo je počeo da se ističe u ovoj umetnosti i postao poznat fotograf, a činilo se da je u ranoj mladosti imao ideju da je to posao od koga se može zaraditi za život.[7] Studija Rodžera Tejlora i Edvarda Vejklinga iscrpno nabraja sve preživele otiske, a Tejlor je izračunao da tek nešto više od polovine njegovih fotografija prikazuje mlade devojke, što može biti veoma iskrivljena figura s obzirom na to da 60% njegovog rada nije sačuvano.[8] Dodžson je takođe napravio i mnoge studije muškaraca, žena, dečaka i pejzaža; njegovi subjekti bili su i skeleti, lutke, psi, statue i slike, drveće.[9] Njegove slike dece slikane su u prisustvu roditelja roditelja, a mnoge od njih snimljene su u Lidel bašti, zbog toga što je prirodno svetlo neophodno za dobru sliku.[10] On je takođe smatrao da je fotografija i dobar način da se uđe u više društvene krugove.[11] Tokom najproduktivnijeg dela njegove karijere, portretisao je istaknute ličnosti poput Džona Evereta Milea, Elen Teri, Dantea Gabrijela Rosetija, Julije Margaret Kameron, Majkla Faradeja, Lorda Solsberija i Alfreda Tenisona.[7] Do vremena kada je Dodžson naglo prestao da se bavi fotografijom (1880, nakon više od 24 godine), osnovao je svoj studio na krovu Tom Kvoda, stvorio oko 3 000 fotografija, a bio amater. Kao razlog odustajanja od fotografije naveo je to da mu rad u studiju oduzima previše vremena.[12] On je za izradu slika koristio vlažni kolodioni proces; komercijalni fotografi, koji su počeli da koriste proces suve ploče 1970-ih, stvarali su slike mnogo brže.[13] Popularan ukus za fotografije koje je on slikao promenio se pojavom modernizma. Godine 2015. godine BBC program, predstavljen od strane novinarke Marte Kerni, kaže da stručnjaci veruju da je slika gole tinejdžerke koja predstavlja najstariju Lidel devojku Lorinu, fotografisana od strane Dodžsona.[14] Nikolas Barnet, ekspert za očuvanje fotografija, kaže da je slika fotografisana sličnom kamerom onoj koju je Dodžson koristio i da su procesi izrade fotografije isti kao i kod Kerola. Forenzički analitičar slika, Dejvid Enli, uporedio je poznate slike Lorine u različitim godinama sa sumnjivom fotografijom. Rekao je: „Po mom mišljenju, rekao bih da je to ona.” Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Alisa u zemlji cuda Ilustracije: Tomo Gusic Alisa u zemlji čuda (engl. Alice`s Adventures in Wonderland, često skraćeno kao Alice in Wonderland) je roman iz 1865. koji je napisao engleski pisac Čarls Latvidž Dodžson (Charles Lutwidge Dodgson) pod pseudonimom Luis Kerol (Lewis Carroll).[1] Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa (Alice) koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja. Priča se poigrava s logikom na način koji joj je obezbedio dugotrajnu popularnost kako kod dece, tako i kod odraslih.[2] Knjiga se smatra jednim od najkarakterističnijih predstavnika takozvanog žanra literarnog apsurda,[2][3] a njena naracija i struktura imale su ogromni uticaj,[3] prvenstveno u žanru fantastike. Priča knjige je podeljena u 12 poglavlja. U narednim godinama do danas usled velike popularnosti knjige izašao je veliki broj filmova, serija i stripova sa ovom tematikom, kao i pozorišnih predstava. Luis Kerol (engl. Lewis Carroll), pravo ime Čarls Latvidž Dodžson (engl. Charles Lutwidge Dodgson; Derzberi, 27. januar 1832 — Gilford, 14. januar 1898) bio je jedan od najčitanijih engleskih pisaca, a takođe i matematičar, logičar, anglikanski sveštenik i amaterski fotograf. Njegova najpoznatija i najpopularnija dela su romani „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak „Alisa s one strane ogledala“. Još od malih nogu, Dodžson je pisao poeziju i kratke priče i uglavnom ih objavljivao u porodičnom magazinu Mischmasch, a kasnije ih slao i raznim časopisima i tako uživao u umerenoj slavi. Između 1854. i 1856, njegov rad se pojavio u nacionalnim publikacijama, The Comic Times and The Train, kao i u manjim magazinima poput Whitby Gazette i Oxford Critic. Većina njegovih dela bila je duhovita, ponekad satirična, ali njegovi standardi i ambicije bili su zahtevni. “Ja ipak ne mislim da sam napisao nešto dostojno prave publikacije (u koju ne uključujem Whitby Gazette i Oxonian Advertiser), ali ne očajavam da će toga biti jednog dana”, napisao je jula 1855.[1] Ponekad, posle 1850, pisao je predstave za marionete za svoju braću i sestre. Jedna od njih je preživela: La Guida di Bragia.[2] Jedna od Kerolovih ilustracija Godine 1856. je objavio delo pod nazivom koji mu je doneo slavu. Romantična poema pod nazivom Samoća pojavila se u časopisu The Train, a autor se potpisao kao Luis Kerol. Ovaj pseudonim bio je igra njegovog imena: Luis je bio anglicizam za ime Ludoviko, što je latinski naziv za ime Latvidž, a Kerol je irsko prezime slično latinskom obliku Karolus, od koga dolazi ime Čarls.[3] Prelazak je išao na sledeći način: “Čarls Latvidž” prevedeno na latinski kao “Karolus Ludoviko”. Onda je ovo prevedeno na engleski kao “Kerol Luis” i onda obrnuto na “Luis Kerol”.[4] Pseudonim je izabrao urednik Edmund Jejts od četiri koje je Dodžson predložio. Ostala tri bila su: Edgar Katvelis, Edgar U. C. Vesthil i Luj Kerol.[5] Njegove knjige otkrivaju svet slobodne fantazije, humora i igre rečima. U svojim knjigama Alisa u zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala dostigao je vrhunac svoga rada. Ukazujući na bogatstvo našeg unutrašnjeg sveta on, u stvari, ukazuje bez čega odrastanje nije moguće. Mašta i svet fantazije kod Luisa Kerola predstavljaju ključ našeg unutrašnjeg razvoja, bez koga nema ni koračanja kroz život. Bez toga mi ostajemo zauvek osiromašeni: ozbiljni kada to nije nužno, detinjasti kada treba iskazati zrelost. Zato „Alisa u zemlji čuda“ oslikava večnu potrebu našeg duhovnog sazrevanja. Fotografija Fotografija Alis Lidel (1858) Godine 1856. Dodžson je počeo da se bavi fotografijom, prvo pod uticajem svog ujaka, Skefingtona Latvidža, a kasnije i pod uticajem oksfodskog prijatelja Redžinalda Sautija.[6] Ubrzo je počeo da se ističe u ovoj umetnosti i postao poznat fotograf, a činilo se da je u ranoj mladosti imao ideju da je to posao od koga se može zaraditi za život.[7] Studija Rodžera Tejlora i Edvarda Vejklinga iscrpno nabraja sve preživele otiske, a Tejlor je izračunao da tek nešto više od polovine njegovih fotografija prikazuje mlade devojke, što može biti veoma iskrivljena figura s obzirom na to da 60% njegovog rada nije sačuvano.[8] Dodžson je takođe napravio i mnoge studije muškaraca, žena, dečaka i pejzaža; njegovi subjekti bili su i skeleti, lutke, psi, statue i slike, drveće.[9] Njegove slike dece slikane su u prisustvu roditelja roditelja, a mnoge od njih snimljene su u Lidel bašti, zbog toga što je prirodno svetlo neophodno za dobru sliku.[10] On je takođe smatrao da je fotografija i dobar način da se uđe u više društvene krugove.[11] Tokom najproduktivnijeg dela njegove karijere, portretisao je istaknute ličnosti poput Džona Evereta Milea, Elen Teri, Dantea Gabrijela Rosetija, Julije Margaret Kameron, Majkla Faradeja, Lorda Solsberija i Alfreda Tenisona.[7] Do vremena kada je Dodžson naglo prestao da se bavi fotografijom (1880, nakon više od 24 godine), osnovao je svoj studio na krovu Tom Kvoda, stvorio oko 3 000 fotografija, a bio amater. Kao razlog odustajanja od fotografije naveo je to da mu rad u studiju oduzima previše vremena.[12] On je za izradu slika koristio vlažni kolodioni proces; komercijalni fotografi, koji su počeli da koriste proces suve ploče 1970-ih, stvarali su slike mnogo brže.[13] Popularan ukus za fotografije koje je on slikao promenio se pojavom modernizma. Godine 2015. godine BBC program, predstavljen od strane novinarke Marte Kerni, kaže da stručnjaci veruju da je slika gole tinejdžerke koja predstavlja najstariju Lidel devojku Lorinu, fotografisana od strane Dodžsona.[14] Nikolas Barnet, ekspert za očuvanje fotografija, kaže da je slika fotografisana sličnom kamerom onoj koju je Dodžson koristio i da su procesi izrade fotografije isti kao i kod Kerola. Forenzički analitičar slika, Dejvid Enli, uporedio je poznate slike Lorine u različitim godinama sa sumnjivom fotografijom. Rekao je: „Po mom mišljenju, rekao bih da je to ona.” Biblioteka Vjeverica

Fjodor Mihailovič Dostojevski Poniženi i uvređeni Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Roman Fjodora M. Dostojevskog prvi put izdat 1861. godine. Poniženi i uvređeni nije samo naslov knjige, već centralna tema stvaralaštva Dostojevskog. Oni su njegovi junaci, njegova ljubav i njegova rana. On je njihov brailac pred porotom čitalaca i nepotkupljivi sudija njihovih tlačitelja. Najautobiografskijom od svih koje je napisao, Dostojevski je kao veliki umetnik humanista, ovom knjigom, pored Zapisa iz mrtvog doma, smelo kaže da oni što tlače, ponižavaju i vređaju, neminovno seju gnev, koji zakonito prerasta u otpor etici praštanja, u nemirenje do smrti. Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“...

Lepo očuvano АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ ТРАГОМ ПЛЕНА И КОМЕНТАРИ ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1973 Брош Ћирилица Шивен повез 119 страна Aleksandar Vukadinović - Alek (Milovanac, kod Peći, 13. septembar 1938) je srpski pesnik. Alek Vukadinović Alek Vukadinovic2.JPG Alek Vukadinović Puno ime Aleksandar Vukadinović Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Milovanac, kod Peći, Kraljevina Jugoslavija Nagrade Nagrada grada Beograda (2018) Biografija Uredi Detinjstvo je proveo u Andrijevici, jedno vreme živeo je u Peći, do preseljenja porodice u Beograd. Školovao se u Andrijevici, Peći i Beogradu, u kome živi od 1959. godine. Bio je predsednik Beogradske sekcije pisaca Udruženja književnika Srbije (1982—1984). Pored poezije, piše lirsku prozu, članke i eseje o književnosti. Jedno vreme bio je urednik časopisa Udruženja književnika Srbije `Relations`. Na Trećem programu Radio Beograda komentarisao je pojave u kulturi i umetnosti (1972—1979). Držao je kurs kreativnog pisanja u Domu kulture Studentski grad u Beogradu. Zastupljen je u brojnim antologijama srpske poezije u zemlji i svetu i u većini međunarodnih enciklopedija i leksikona. Prevođen na strane jezike. Član je Srpskog PEN kluba i Udruženja književnika Srbije. U okviru manifestacije „Dučićevi dani“, 6. i 7. aprila 2013. u Trebinju održan je dvodnevni naučni skup o pesničkom delu Aleka Vukadinovića.[1] Dela Uredi Poezija Uredi Prvi delirijum, 1965, Kuća i gost, 1969, Tragom plena i komentari, 1973, Daleki ukućani, 1979, Ukršteni znaci, 1988, Ruža jezika, 1992, Tamni tamtam i bele basme, 1995, Božji geometar, 1999, Pesnički atelje, 2005, Pesnički atelje 2, 2017, U vatri se Bog odmara, 2018 Izabrane pesme Uredi Ponoćna čarovanja, 1981, Pesme potonjeg vremena, 1990, Bajka, kućne slike, 1992, Noćna trilogija (sabrane pesme iz zbirki: Ruža jezika, Tamni tamtam i bele basme i Božji geometar), 2002, Pesme, SKZ, 2003, Pesnički atelje, 2005, Knjiga prstenova, 2007, Prevedene knjige Uredi Seleced Poems (izbor pesama na engleskom, preveo Dejvid Hil), Milano, 1989, Dream and Shadow (izbor pesama na engleskom), Toronto, 2002, Poetska proza Uredi Duša sećanja, 1989, Nagrade Uredi Nagrada Milan Rakić, 1982, Disova nagrada, 1992, Nagrada Branko Miljković, 1993, Povelja Beogradskog univerziteta, 1993, Nagrada Radoje Domanović, 1994, Nagrada Prvog sajma knjiga pravoslavnih zemalja u Peći, 1995, Nolitova nagrada, 1996, Zmajeva nagrada, 1996, Nagrada Stanislav Vinaver, 1996, Dučićeva nagrada, 1999, Žička hrisovulja (nagrada), 2000, Nagrada Laza Kostić, 2002, Nagrada Kočićeva knjiga, 2003, Nagrada Zaplanjski Orfej, 2005. Rade Drainac, 2005, Nagrada Desanka Maksimović, 2006, Jefijimin vez, 2006, Nagrada za životno delo, 2017, Nagrada grada Beograda, 2018, Nagrada Meša Selimović, 2019 Pesnik o svojoj poeziji Uredi `U celom svom bogotražiteljskom iskustvu, u šta spada najveći deo moje poezije, nastojao sam da sugeriram odsustvo i prisustvo Boga, na način koji je meni bio određen, zadat i zapisan. A šta pesniku i ostaje da čini drugo, u najoskudnijem času Oskudnog vremena?` Avangarda neoavangarda Konkretna vizuelna poezija Poetika prostora Kuća ...