Mari Luiz Fišer Važnije od ljubavi 1 2 Tvrdi povez sa zaštitnim omotomNemačka savremena književnica Mari Luiz Fišer postigla je svojim romanima iz porodičnog i svakodnevnog života veliki uspeh. Njena dela doživela su preko deset izdanja u velikim tiražim. Svoj uspeh ne duguje nikakvoj tajnoj formuli. Ona jednostavno prenosi u književnu formu istinite životne sudbine. Te sudbine prikazuje u prelomnim trenucima, kad neka izuzetna situacija, rat, bolest, ili sukob sa zakonom, izoštrava uvid u celokupni smisao svih nadanja, verovanja i njenih junaka.4/23

OMOT JE MALO ISCEPAN,NA IVICAMA.UNUTRAŠNJOST JE U ODLIČNOM STANJU UNUTRAŠNJOST ODLIČNOM STANJU Izdavač: Novosti, Beograd 2005; Biblioteka Milenijum: knj. 1, 2 Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 354+316, 20cm, Roman Ana Karenjina, Tolstojevo najpoznatije i najčitanije delo, nezaobilazni je klasik svetske književnosti. Ana je izuzetno lepa žena, udata za uticajnog ministra Karenjina, rodila je sina-reklo bi se da je u potpunosti ostvarena kao žena i majka. Međutim , ona u takvom životu još uvek ne nalazi svoju istinu i smisao. Tražeći ono što joj nedostaje, zaljubljuje se u mladog grofa Vronskog, i tada se njen život preokreće. Dok Ana svoju sreću traži u novoj ljubavnoj vezi, bogati zemljoposednik Kontantin Ljevin svoje duhovno ispunjenje traži u braku, porodici i teškom radu na imanju.

Ana Karenjina, dve knjige, prvi i drugi deo, u odličnom stanju. Biblioteka izabranih djela Svjetlost, Sarajevo, 1989. Tvrd povez, 20 cm

PROSVETA - 1961 - 784 + 825 STRANA, TVRD POVEZ. PLATNO NA PREDNJOJ KORICI PRVE KNJIGE JE MALO POČELO DA SE ODŠIVA U DONJEM DELU.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.

62142) SVE LJUBAVI LAZARA KOSTIĆA 1 i 2 , Ljiljana Pakić , Beoletra /Kreativna knjiga Beograd 2018 , `Knjiga o Lazinim ljubavima je priča o velikom srpskom pesniku i intelektualcu, njegovim životnim lomovima, društvenim i pesničkim borbama, ali nadasve pripovest o dve žene koje su obeležile njegov život - priča o Julijani, Julki, jedinici somborskog bogataša Dimitrija Palanačkog i Jeleni, zvanoj Lenka, kćeri najbogatijeg srbina, velikoposednika i poslanika vladajuće stranke, Lazara Dunđerskog. Knjiga `Sve ljubavi Lazara Kostića` je vredno, uspelo i zanimljivo književno delo. Prateći pesnikov život, njegove uspone i padove, uzlete i postraje, delo prati i nastanak najlepše ljubavne pesme sprskog jezika. Knjiga je pripovest o čoveku, pesniku, političaru i polemičaru - knjiga o jednom periodu srpske istorije.` izvod iz recenzije 2 knjige , mek povez, format14 x 20,5 cm , ćirilica, 355 + 286 strana

David Copperfield 1 - 2 - Čarls Dikens Izdavač - Naprijed, Zagreb, 1960.god. Tvrd povez, latinica, 502 + 510. strana. Dobro očuvane knjige. Dejvid Koperfild, jedan od najpoznatijih romana Čarlsa Dikensa, čitaocima donosi priču o teškom odrastanju junaka. Sećajući se svog detinjstva I mladosti, sada kao odrastao čovek, Dejvid pripoveda svoju sudbinu i dogodovštine. Školovanje, očekivana i neočekivana prijateljstva, prve ljubavi, pritajeni neprijatelji i borba protiv nepravde i surovosti samo su od nekih epizoda sa kojima će publika imati prilike da se upozna u ovom delu. Dikensovo naoštreno pero opisuje i verno postavlja pitanje predstavlja sliku devetnaestovekovnog engleskog društva, ali takođe, postavlja pitanja koliko se društvo do sada promenilo , i ima li Dejvida Koperfilda među nama. Zasigurno, Dejvid Koperfild je roman u kojem će mladi uživati, dok će se odrasli vratiti u detinjstvo.

U dobrom stanju Zlatno runo : roman / Robert Grevs ; [preveli Borivoje Nedić i Živojin Simić] Jedinstveni naslov The golden fleece. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1957 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXXIV, 584 str., [1] list sa autorovom slikom : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Badovinac, Nikola, 1864-1935 = Badovinac, Nikola, 1864-1935 Simić, Živojin Zbirka Biblioteka velikih romana ; kolo 2, knj. 9 Napomene Prevod dela: The golden fleece / Robert Graves Beleška o piscu: str. [586]. Grejvs, Robert, 1895-1985 = Graves, Robert, 1895-1985

29437) DOGFUCKER 1 -2 - 3 , Ivan Glišić , Autorsko izdanje Šabac 2008 , U povodu prvog dela Dogfuckera, Branimir Lokner, rok kritičar, napisao je u Pop rocku, no 159/1990, osvrt U raljama hard cora: Nepokolebani entuzijasta i večni mladić, Ivan Glišić, sa svojim književnim radovima, ali i mnogo više stavom i načinom na koji reflektuje životna iskustva, stavljajući ih u ulogu katalizatora generacijskog(skih) bunta... I u toku ovog, novog milenijuma, Glišić aktivan je kao i uvek, objavljujući integralnu, trotomnu, verziju Sekstuc priča - DOGFUCKER, čiji se prvi deo, rekosmo, pojavio 1990., u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića. Glišićev istorijat je zaista `vremešan`, iako se on sam oseća kao `klinac`. Voli da kaže: na sceni je od 1959., a neku vrstu retrospektive prikazao kroz dva `dokumentarca` o sebi, za potrebe Drugog i Trećeg programa RTS, krajem osamdesetih u ex Yu. U periodu 1968 -76., živeo je u Zagrebu, pisao je tekstove za Josipu Lisac/grupa Tajm i Darka Domijana. Na njegove stihove muziku je komponovao Rajmond Ruić. U Beogradu je, s Pecom Popovićem, radio u Mini Džuboksu i Džuboksu kao urednik rok poezije, a prevodio je jedno vreme sa engleskog i za časopise Rock, Zdravo, Intervju. Napisao je himnu emisije Veče uz radio, i s Mišom Aleksićem, basistom Riblje čorbe, imao bend S.O.S. Za svoje knjiške radove, dobijao je i nagrade: Jer znala je mama, mene će skrckati Levi elementi - nagrada Džuboksa. Ova knjiga imala je čudnu sudbinu, napisana 1968., štampana 1976., pa stopirana, da bi na kraju doživela reizdanje 1988., u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića. Tu i Zdravo Kolumbo, ovde Amerika - nagrada Omladinskih novina 1976., ali štampana, kao `nepodobna`, jedanaest godina kasnije, takođe kod Mašića. Glišić je nosilac i nekoliko Diploma Politikinog zabavnika, za stvaralaštvo o mladima (Plastično lice, Crvena zevalica, Ura! Ura! Matura!). Dolaskom novih životnih i stilskih promena `ufurao se` 1976. u punk, a bez kolebanja prihvatio je i hard core. Družio se sa muzičarima i bendovima iz ovdašnjeg andergraunda, saživljavajući se sa njihovim problemima koji nailaze na otpor i neshvatanje sredine, kao što je i danas slučaj. Glišić je imao i svoj hard core bend Bogalji, i fanzine: Luvattua Maa (Obećana zemlja) i Mozak u tegli. Upravo DOGFUCKER ili Cock-and - Bull stories, pojašnjava Lokner, na jedan ogoljen način, bez uvijanja, direktno, otvoreno postize svoj cilj ne ostavljajući dužnim nikoga. Zadirući u najintimniji deo čovekovog bića - seksualnost, preko kojeg je prikazana i glupost moralnih, gradanskih, konzervativnih, vaspitnih dogmi kojima ljudski um robuje, Glišić dodiruje i dno i hijerarhijski vrh staleža, koristeći istorijsko - autobiografske modifikovane elemente, da bi postigao ubedljivost, ne ulepšavajući realnost i svakodnevnicu. DOGFUCKER udara pravo u centar, a u ovom delu se pojavljuju I Glišićevi prijatelji iz ovdašnjih undergraund i hard core sastava i literarnih i slikarskih krugova, čije citate autor na više mesta koristi. Knjiga kakvu smo do sada retko imali priliku da srećemo u ovdašnjem izdavaštvu... Ivan Velisavljević, književni kritičar , mek povez, format 14 x 19,5 cm , latinica, 255 strana, posveta na naslovnoj strani

Julije Cezar 1: Rim, grad na prodaju Julije Cezar 2: Galska simfonija Beograd 2005. Tvrd povez, 391 + 420 strana. Knjige su odlično očuvane. U svom čuvenom delu o Juliju Cezaru, Rože Karatini, filozof i enciklopedista, nas vodi kroz neverovatnu kulturu starih Rimljana, otkriva sam Rim, njegov šarm, intrige i životni stil, do toga da nam ruši mitove o Juliju Cezaru i predstavlja ga kao jednostavnog, iznenađujućeg i dalekog od stereotipa. Prva knjiga iz ove trilogije omogućava nam da otkrijemo avanturu, slobodu ali i političko vizionarstvo. Dok čuveni imperator s velikim ambicijama pokušava da ustoliči svoj položaj i pojača svoj autoritet, s druge strane vidimo svet senatora čija se zavera krije ispod orgija i čuvenih rimskih skandala... Druga knjiga trilogije Julije Cezar govori o radikalnoj transformaciji — raskalašnik postaje čovek od akcije. Cezar, stupa na funkciju konzula, proglašava svoje agrarne zakone, narušava moć Senata i učvršćuje svoj autoritet. Borbe, pregovori, slavne legije, praznik imele i druge druidske ceremonije, sa velikim Cezarom u glavnoj ulozi. Cezarom koga autor nije predstavio kao nemilosrdnog vojskovođu, već kao ujedinitelja, koji će preko čudesne galsko - romanske civilizacije pokrenuti začetak raznovrsne francuske kulture.

57404) DECA PONOĆI 1 i 2 , Salman Rušdi , BIGZ 1989, Deca ponoći je alegorijski roman koji govori o događajima koji su prethodili nezavisnosti Indije i, većim delom, događajima neposredno posle. Glavni junak romana, po imenu Salem Sinaj, je telepata neobičnog nosa, rođen tačno u trenutku kada Indija stiče nezavisnost, u ponoć 15. avgusta 1947. godine. Roman je podeljen u tri knjige, od kojih prva govori o Salemovoj porodici pre njegovog rođenja, druga prati Salemovo detinjstvo, a treća prati Salema kao odraslog čoveka, sve do smrti. Salem otkriva da su sva deca rođena u Indiji između ponoći i 1 ujutro 15. avgusta 1947. godine rođena sa natprirodnim moćima. On koristi svoj telepatski dar da okupi svu Decu ponoći na konvenciju u svojoj glavi. Društvo Dece Ponoći, kako on naziva ovu konvenciju, na više načina odslikava kulturološke, lingvističke, socijalne, religijske i političke različitosti u mnogoljudnoj Indiji u trenutku osamostaljivanja. Salem pokušava da okupi svu geografski udaljenu decu na jedno mesto i u isto vreme da otkrije značenje njihovih moći. Dvoje dece koje osim Salema imaju najznačajnije uloge u romanu su Šiva, Salemov nemezis (biološko dete Salemovih roditelja zamenjeno sa Salemom u porodilištu), i Parvati-Veštica. Društvo Dece Ponoći se raspada kada Salem ostane bez svog dara telepatije, međutim tada on otkriva preosetljivost svog čula mirisa, kojim je u stanju da nanjuši čak i emocije. Većina njegove porodice gine u raznim ratovima koji se odvijaju na indijskom potkontinentu sredinom 20. veka. Nesrećnim slučajem Salem gubi pamćenje, da bi mu se ono vratilo nakon kvazi-mitološkog putovanja u prašumu Sundarbani, nakon čega se sreće sa svojim drugovima iz detinjstva. Salem kasnije postaje umešan u političke igre oko Indire Gandi i politike kontrole širenja populacije u Indiji sterilizacijom najnižih slojeva stanovništva. Salema drže kao političkog zatvorenika; u ovom delu romana Rušdi otvoreno kritikuje politiku Indire Gandi, čiji apsolutizam smatra ličnom željom za moći koja se graniči sa uzdizanjem na nivo božanstva. Sterilizacija označava i kraj Dece ponoći, i Salemu ne preostaje ništa drugo osim da sakupi ostatke svojih sećanja u memoare koje piše za svog sina, koji je takođe na natprirodan način povezan sa istorijom svoje države. 2 knjige , mek povez, format 10,5 x 17,5 cm , latinica, 376 + 363 strane ,

Spolja kao na slikama, unutra odlično očuvan! Autor - osoba Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 = Cervantes Saavedra, Miguel de, 1547-1616 Naslov Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1-2 / Migel De Servantes Saavedre ; preveo Đorđe Popović ; predgovor Sreten Marić Jedinstveni naslov ǂEl ǂIngenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha. srpski jezik Ostali naslovi Don Kihot Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1975 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 412 str. ; 459 str ; 19 cm Drugi autori - osoba Popović, Đorđe, prevodilac = Popović, Đorđe, prevodilac Marić, Sreten, 1903-1992 = Marić, Sreten, 1903-1992 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta / [Prosveta, Beograd] ; 108 (Broš.) Napomene Prevod dela: El Ingenioso hidalgo Don Quixote De La Mancha / Miguel de Cervantes Saavedra. Kor. stv. nasl.: Don Kihot od Manče Hrpt. stv. nasl.: Don Kihot Knj. 1: Tragična luda: str. 5-27. Knj. 2: Predgovor čitaocima: str. 4-10 Str. 431-448: Život i dela Servantesa / Đorđe Popović Migel de la Servantes: str. 451-453 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 -- `Don Kihot` Don Kihot ili Don Kihote (šp. Don Quijote) je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, autora Migela de Servantesa. Jedna je od najviše objavljivanih i najprevođenijih knjiga na svetu. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih objavljenih dela fikcije svih vremena, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro). Izdanja Prvi deo je objavljen 1605. godine pod punim nazivom Veleumni plemić Don Kihot od Manče (šp. El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha). Drugi deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp. Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), objavljen je 1615. godine. Prvi deo je objavljen u Madridu o trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604. godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine i bio je pun štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta 1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu, a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu. Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno izdanje je štampano u Briselu. Prvo izdanje drugog dela je izašlo iz iste štamparije kao i prvi deo, krajem 1615. godine. Vrlo brzo je isto izdanje štampano u Briselu i Valensiji (1616) i Lisabonu (1617). Zajedničko izdanje prvog i drugog dela pojavilo se prvi put u Barseloni 1617. Inspiracija Pretpostavlja se da ideja o sredovečnom plemiću koga su zaludeli viteški romani u stvari i nije nova i da se verovatno prvi put pojavila u obliku jedne od Servantesovih Uzornih noveli (šp. Novelas exemplares) koja je kružila u rukopisu pod naslovom Veleumni plemić od Manče (šp. El ingenioso caballero de la Mancha) i da je roman u stvari proširenje ove novele koja je, po rečima samog Servantesa u prologu prvog dela, nastala prilikom jednog od njegovih boravaka u zatvoru. Na ovu pretpostavku nas navode aluzije na veliku popularnost ovog dela koje nalazimo kod Servantesovih savremenika kao što su Fransisko Lopez de Ubeda (šp. Francisco López de Úbeda) i Lope de Vega (šp. Lope de Vega). Godine 1920. Ramon Menendes i Pidal (šp. Ramón Menéndez y Pidal), poznati španski filolog, istoričar i folklorist, iznosi svoju teoriju o tome kako je inspiraciju za ovo delo Servantes našao u Međuigri romansi (šp. Entremés de los romances) nepoznatog autora u kojoj se govori o jednom seljaku koji se zaludeo čitanjem viteških knjiga i odlučio da napusti ženu i da, isto kao i Don Kihot, krene u avanturu kao lutajući vitez i da ispravlja krivde, brani nezaštićene i spasava device. Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547 – Madrid, 23. april 1616) bio je španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta. Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna, kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoge pogrešne namerne ili nenamerne zamene mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka. Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću. Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla (Migel – Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i o tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar Detinjstvo Servantes se rodio u Alkali de Enares kao treće od petoro dece (Andrea i Luisa su bile starije, a Rodrigo i Magdalena mlađi od Migela) Leonor de Kortinas (šp. Leonor de Cortinas) i Rodriga Servantesa (šp. Rodrigo de Cervantes) porodičnog lekara i hirurga za koga se smatra da je verovatno bio jevrejskog porekla (novi hrišćanin). Bio je kršten u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor). Otkriće njegove krštenice iz te crkve u 18. veku, konačno je razrešilo misteriju mesta njegovog rođenja. Porodica se stalno selila tako da se ne zna mnogo o Servantesovom detinjstvu. Godine 1551. porodica Servantes se definitivno preselila u Valjadolid u potrazi za boljim životom. Nakon entuzijazma novog početka, Rodrigo Servantes je zapao u dugove zbog kojih je više puta dospevao i u zatvor, a cela imovina mu je bila konfiskovana. Nakon nekoliko veoma teških godina, godine 1553. Rodrigo Servantes se vratio s porodicom u Alkalu na kratko, da bi potom otišao sam u Kordobu, u pratnji samo svoje majke. Tamo je, zahvaljujući svom ocu (s kim isprva nije bio u dobrim odnosima), dobio posao lekara i hirurga u zatvoru Inkvizicije. Ubrzo zatim je doveo i svoju porodicu iz Alkale da mu se pridruže u Kordobi. U Kordobi je Migel krenuo da se školuje na akademiji Alonsa de Vijerasa (šp. Alonso de Vieras). Ubrzo će pokazati veoma veliko interesovanje za književnost. Nešto kasnije nastavio je školovanje kod kordopskih jezuita. U to doba će videti prve predstave Lopea de Ruede (šp. Lope de Rueda) koje će, kao i kordopska pikareska, ostaviti dubok trag na mladog Servantesa. Nakon smrti Migelovih dede i babe, Servantesov otac je odlučio da krene opet na put – prvo u Granadu a zatim u Sevilju, grad koji je u ono doba bio u punom razvoju i smatrao se najvažnijim gradom u Španiji. U Sevilji Migel je nastavio svoje školovanje kod seviljskih jezuita. Njegov profesor je bio otac Asevedo (šp. Padre Acevedo) u čijim su komedijama igrali njegovi studenti. Otac Asevedo će takođe veoma mnogo uticati na formiranje budućeg dramaturga Servantesa. U to doba će Servantes početi da piše i svoje prve pozorišne komade realističnog karaktera. Početkom 1566. godine porodica se preselila u Madrid, grad koji je bio u usponu i doživljavao je demagrafsku eksploziju zahvaljujući tome što se u to doba tamo preselio dvor Filipa II. U to doba Serantes je napisao svoje prve stihove – sonet u čast rođenja druge kćerke Filipa II i njegove druge žene, Izabel de Valoa. Huan Lopez de Ojos (šp. Juan López de Hoyos), profesor u školi „Estudio de la Vilja“ (šp. Estudio de la Villa), koju je Servantes pohađao, objavio je čak neke Servantesove stihove (nuestro caro y amado discípulo – „našeg nam dragog i voljenog učenika“) u svojoj knjizi o bolesti i smrti Izabele de Valoa. Prema dokumentima nađenim u Arhivu Simankas (šp. Archivo de Simancas), zbog navodnog učešća u dvoboju u kom je bio ranjen izvesni Antonio de Segura (šp. Antonio de Sigura), 15. septembra 1569. godine Migel Servantes je osuđen na proterivanje na 10 godina i na odsecanje desne šake, zbog čega će Servantes pobeći prvo u Sevilju, a odatle u Italiju. Mladost – Italija, Bitka kod Lepanta i alžirsko zarobljeništvo U Italiji je stupio u službu kardinala Akvavive (šp. Acquaviva). Prošao je Italiju uzduž i popreko, i video nekoliko italijanskih pozorišnih remek-dela. Godine 1570. ipak je odlučio da napusti palatu svog gospodara i da se prijavi kao vojnik u Špansku armadu. Otišao je u Napulj gde se pridružio četi koju je predvodio Alvaro de Sande (šp. Álvaro de Sande). U maju 1571. godine osnovana je Sveta liga, kao i vojska don Huana od Austrije, kraljevog polubrata, a španske snage se užurbano spremaju za odlučujući sukob sa Turcima. U leto 1571. u Italiju je pristigla i četa Dijega de Urbine (šp. Diego de Urbina) u kojoj je služio Migelov mlađi brat, Rodrigo i kojoj se Migel pridružio, ne toliko iz ubeđenja koliko iz privatnih razloga. Učestvovao je u čuvenoj bici kod Lepanta, 7. oktobra 1571. godine protiv Turaka i njihovog sultana Selima II, u kojoj je izgubio levu ruku i zbog čega su ga zvali Jednoruki sa Lepanta (šp. Manco de Lepanto). Servantes je bio izuzetno ponosan na svoje učešće u ovom zajedničkom vojnom poduhvatu mletačkih, papskih i španskih snaga pod vrhovnim vođstvom Huana od Austrije u kom je učestvovalo više od 200 galija, 50 fregata i 80.000 ljudi, što će više puta naglasiti u svojim delima. Nakon pobede koja je označila kraj osmanskog preimućstva na moru, Migel, teško ranjen, prebačen je u Mesinu u bolnicu na lečenje i oporavak, gde je proveo nekoliko meseci da bi u aprilu 1572. godine ponovo stupio u službu, kada je bio unapređen u „elitnog vojnika“ (šp. soldado aventajado) zbog zasluga u bici kod Lepanta. Potom će učestvovati u vojnim ekspedicijama protiv Turaka na Krfu i u Tunisu, da bi 1574. godine definitivno napustio vojnu službu. ...Ali nisam mogao da ne osetim što me je nazvao matorim i jednorukim, kao da je do mene stojalo da zadržim vreme, te da za me ne protiče, kao da sam moju ruku izgubio u kakvoj krčmi, a ne u najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti. Ako moje rane ne blistaju u očima onoga koji ih gleda, bar ih poštuju oni koji znaju gde sam ih zadobio; a vojniku bolje dolikuje da je mrtav u boju negoli slobodan u bekstvu; pa o tome ja mislim, kad bi mi sad predložili i ostvarili nešto nemoguće, ja bih više voleo što sam se našao u onom divnom boju negoli da sam sad izlečen od mojih rana, a da nisam bio u njemu... Tada će nastati i neka od njegovih značajnih dela – Put na Parnas (šp. Viaje del Parnaso), Galateja (šp. La Galatea), Uzorne novele (šp. Novelas Ejemplares), Pustolovine Persilesa i Sihismunde (šp. Los trabajos de Persiles y Segismunda). U tom periodu, glavni uticaji koje je Servantes primio na polju književnosti bili su Petrarka, Bokačo, Ariosto i Bojardo, iako se njegova kasnija dela ne ograničavaju samo na imitaciju ovih velikana italijanske renesansne književnosti. Godine 1575. Servantes se ukrcao na brod u Napulju i krenuo ka Barseloni, kući. Sa sobom je nosio preporuke Huana od Austrije i vojvode od Sese. Međutim, brod je pao u ruke berberskih gusara, koji su njega i njegovog brata (koji je s njim putovao) odveli u Alžir, gde je u zarobljeništvu proveo pet godina (1575–1580). Smatra se da je Servantes toliko godina proveo u zarobljeništvu upravo zbog preporuka tako visokih ličnosti koje je nosio sa sobom – naime, gusari, videvši te preporuke, bili su ubeđeni da im je neka veoma uvažena ličnost dopala šaka, te su uporno tražili preveliki otkup za njega i njegovog brata, a koji njegova porodica nije mogla da plati. Iskustvo iz ovog perioda Servantesovog života će se reflektovati u njegovim delima Alžirske dogodovštine (šp. El trato de Argel) i Alžirske tamnice (šp. Los baños de Argel). U toku tih pet godina, Servantes je bezuspešno pokušao četiri puta da pobegne iz zatočeništva. U aprilu 1576. godine Servantesov otac je saznao da mu je sin zatočen u Alžiru, te je pokušao da skupi novac za otkup, ali bez uspeha. Tražio je pomoć od Kraljevskog saveta (šp. Consejo Real) i Saveta Kastilje (šp. Consejo de Castilla), ali je bio odbijen. Onda je Servantesova majka Leonor izašla pred Krstaški savet (šp. Consejo de la Cruzada) i pod lažnim izgovorom da je udovica, uspela da dobije pomoć u vidu pozajmice. Međutim, suma nije bila dovoljna, a Migel, siguran u beg koji je bio planirao, odrekao se prava prvorođenog sina u korist svog brata, te je tako Rodrigo, a ne Migel bio oslobođen na osnovu poslatog otkupa. Beg, međutim, nije uspeo, a Servantes, pošto je priznao da je bio vođa, morao je da provede pet meseci u kraljevskim tamnicama. Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je Servantes pokušao da pobegne. Samo ga je status privilegovanog zatočenika koji je imao zahvaljujući pismu Huana od Austrije koje je nosio sa sobom u trenutku zarobljavanja spasao od sigurne smrti. U maju 1580. godine u Alžir je stigao fra Huan Hil (šp. Fray Juan Gil), glavni prokurator religioznog reda Sv. Trojice. Sa sobom je nosio otkup koji se jednim delom sastojao od sume koju je priložila Servantesova majka (280 eskuda) i delom od novca koji je dat kao pomoć ekspediciji (220 eskuda). Servantes je u septembru bio oslobođen, ali pre nego što je pošao za Španiju, morao je da se odbrani od optužbi da je sarađivao sa muslimanskim gusarima. Dana 27. oktobra 1580. Servantes se iskrcao u Deniji, na severu Alikantea. Prošavši prvo kroz Valensiju, stigao je konačno u Madrid mesec dana kasnije. Zrelost – Povratak u Španiju i zatvor Litografija Servantesovog portreta. Ne postoje portreti napravljeni za Servantesovog života. Postoje samo portreti načinjeni nakon njegove smrti na osnovu šturih opisa sebe koje je sam autor davao u svojim delima Nakon dolaska u Španiju, Servantes je prvo pokušao da sredi pozajmicu sa Savetom Kastilje koju je njegova porodica dobila za njegov otkup. Takođe želeo je da bude siguran da je pomilovan za dvoboj sa Segurom zbog koga je pre deset godina bio osuđen. U Valensiji će posetiti Timonedu, izdavača dela Lopea de Ruede, a takođe će se družiti sa tamošnjim pesnicima i piscima. Po dolasku u Madrid, svoju porodicu je našao u veoma teškoj situaciji. Otac je bio do guše u dugovima i gluv, a majku je grizla savest zbog toga što je morala da laže zarad svojih sinova. Njegov brat Rodrigo je zbog takve materijalne situacije opet bio u službi vojvode od Albe. U tom periodu je odlučio da ode na dvor i zato će putovati prvo u Oran, zatim Kartahenu i na kraju u Lisabon, ali ne uspeva. Na kraju se vratio u Madrid gde je takođe pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali takođe bez uspeha. U Madridu je po svoj prilici bio u vezi sa izvesnom Anom de Viljafranka (šp. Ana de Villafranca) koja mu je rodila jednu vanbračnu kćerku, a 1585. godine se oženio Katalinom de Salazar i Palasios (šp. Catalina de Salazar y Palacios) koja je bila 22 godine mlađa od njega. Bila je kćerka idalga iz Eskivijasa (šp. Esquivias) gde se Servantes nakon ženidbe trajno nastanio. Iako van Madrida, nije prekinuo veze sa književnim svetom. Obnovio je prijateljstvo sa svojim starim profesorom, Lopezom de Ojosom, koji će biti blisko upoznat sa delom koje je tada počeo da piše, pastoralnim romanom „Galateja“. Takođe se ponovo našao sa svojim starim prijateljima piscima, Pedrom Lajnezom i Fransiskom Figeroom, a sklopio je i nova prijateljstva sa pesnicima Pedrom Padiljom, Huanom Rufom i Galvezom de Montalvom. U delima ovih pesnika se pojavljuju Servantesovi soneti, a i Servantes takođe uključuje u svoj pastoralni roman „Galateja“ neke od soneta ovih pesnika. U ovakvom pozitivnom okruženju, Servantes je 1585. u Alkali objavio pastoralni roman, „Galateja“ koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pod Montalvovim uticajem, koristiće pseudonime i igraće se sa izmišljenim likovima, a kao referencu će više puta pomenuti Montemajorovu Dijanu, delo koje je u to doba bilo popularno. Kasnije će u svom „Don Kihotu“ kritikovati ovu proznu vrstu, smatrajući je lažnom i neodgovarajućom realnosti. „Galateja“ je, međutim, imala uspeha. U madridskim literarnim krugovima mnogi su je hvalili, uključujući i samog Lopea de Vegu. Pet godina kasnije, pojaviće se drugo izdanje. Takođe je i u Francuskoj imala dosta uspeha, mada će tamo biti prvi put objavljena 1611. Međutim, iako je u više navrata obećavao, nikad nije napisao drugi deo. Tih godina se stvaraju mnoge glumačke družine koje prikazuju kako svetovne tako i crkvene pozorišne prikaze po gradovima, nastaju prva improvizovana ali stalna pozorišta koja su se nazivala korali za komedije (šp. corrales de comedias), a uporedo nastaje i nova dramska vrsta, nova komedija, koja je po temama i stilu bliža običnom narodu, a po formi totalno razbija klasičnu koncepciju dramske vrste. U tim počecima nastanka „narodnog“ pozorišta, određeni autori, među kojima je bio i Servantes, pokušavaju da spasu klasični teatar. S tim u vezi, Servantes će napisati nekoliko klasičnih tragedija, od kojih su dve preživele do danas: „Alžirske dogodovštine“ i „Opsada Numansije“. Ne zna se, međutim, ništa o drugih dvadeset ili trideset komedija za koje on sam tvrdi da je napisao u tom periodu. Godine 1587. Servantes se oprostio od svoje žene iz nepoznatih razloga i otišao u Sevilju. Tamo je stupio u službu španske Armade kao intendant. Putovao je Andaluzijom i nabavljao žito za vojsku. Godine 1590. opet je pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali opet bez uspeha. Godine 1592. Servantes je dopao zatvora zbog lažnih optužbi da je ilegalno prodavao žito, gde će ostati dve godine, do 1594. Servantes će u ovom periodu napisati mnoge od svojih Uzornih novela (Ljubomorni Ekstremadurac, Rinkonete i Kortadiljo, Razgovor pasa), kao i druge novele koje su uključene u „Don Kihota“ (Rob). Takođe je napisao i nešto poezije, a postoje dokazi o postojanju ugovora koji je potpisao 1592. godine sa izvesnim Rodrigom Osorijem (šp. Rodrigo Osorio) prema kome se obavezao da će napisati šest komedija „kad bude stigao“, obaveza koju očigledno nije ispunio. Godine 1594. Servantes je dobio posao sakupljača poreza. Posao je obavljao u provinciji Granada i kad ga je konačno završio i vratio se u Sevilju, trgovac Simon Frejre (šp. Simón Freire) kod koga je deponovao sakupljeni porez je bankrotirao, a sam Servantes bio optužen i osuđen da je prisvojio novac koji je sakupio. U tom zatvoru u Sevilji Servantes je imao prilike da dođe u bliski kontakt sa najnižim slojevima društva i njihovim žargonom, pravilima, hijerarhijom, što će kasnije iskoristiti u svojim delima. U tom istom zatvoru će nastati i prvo poglavlje „Don Kihota“, kako sam tvrdi u Prologu prvog dela. Ne zna se sa sigurnošću kada se Servantes ponovo našao na slobodi, ali se zna da je 1600. godine definitivno napustio Sevilju, i da je iste godine zabeleženo njegovo prisustvo u Toledu, a potom 1602. godine u Eskivijasu. Poslednje godine – godine književnog stvaralaštva Godine 1604. Servantes se nastanio sa svojom ženom u Valjadolidu, gde se iste godine preselio i dvor Filipa III. Tu je našao i izdavača Fransiska de Roblesa, sina Blaska de Roblesa koji mu je pre mnogo godina izdao „Galateju“. Krajem decembra 1604. godine izašao je iz štampe prvi deo „Don Kihota“ koji su prethodno najavili Lope de Vega i Lopez de Ubeda. Već u prvim mesecima sledeće godine primećivao se uspeh dela: U martu Servantes je dobio proširenje dozvole štampanja na Portugal i Aragon (prethodno je dobio samo za Kastilju). Pojavila su se i dva piratska izdanja u Portugaliji i drugo izdanje u Kastilji. Pojavljuju se prve narudžbine iz Amerike, a na maskenbalima ljudi su počeli da se prerušavaju u Don Kihota i Sanča Pansu kao popularne literarne ličnosti. Posle izlaska Don Kihota iz štampe, Servantes je postao poznat i van granica Španije. Izlaze nova izdanja „Kihota“: u Briselu (1607) i Madridu (1608). Tomas Šelton prevodi „Don Kihota“ na engleski jezik koji će se pojaviti 1612. Sezar Uden 1611. počinje francuski prevod koji će završiti četiri kodine kasnije. Servantes se definitivno vratio u Madrid februara 1608. Prvo je živeo u ulici Magdalena, a zatim se preselio u ulicu Leon, u, kako se tada zvao, „kvart muza“, gde su živeli i Lope de Vega i Fransisko de Kevedo i Velez de Gevara. Godine 1612. preselio se u ulicu Uertas, da bi konačno 1615. prešao u kuću na uglu ulica Leon i Frankos. Svoje poslednje godine života Servantes uglavnom je provodio u Madridu, iz kog je odlazio samo na kratka putovanja u Alkalu ili Eskivijas. U proleće 1610. grof od Lemosa bio je imenovan vicekraljem Napulja i Servantes (kao i Gongora) se nadao da će biti pozvan da mu se pridruži kao dvorski pesnik, ali od toga na kraju ništa nije bilo. U ovim poslednjim godinama života Servantesa su ophrvali porodični problemi i tri smrti: njegove sestre Andreje u oktobru 1609, njegove unuke, Izabele Sans šest meseci kasnije i njegove druge sestre, Magdalene, januara 1610. Pozne godine su Servantesu takođe donele osećaj bliskosti s Bogom: aprila 1609. godine postao je član „Kongregacije slugu svetog sakramenta“ (šp. Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento), iako se ništa ne zna o tome da li se striktno pridržavao njihovih pravila (postovi i apstinencija određenih dana, svakodnevno prisustvovanje misama, spiritualne vežbe i posete bolnicama). U julu 1613. postao je iskušenik, a zaredio se 2. aprila 1616, nekoliko meseci pre smrti. U međuvremenu, Servantes je završio i svoje „Uzorne novele“. Neke su najverovatnije nastale u doba njegovih putešestvija po Andaluziji, kao Rinkonete i Kortadiljo ili Ljubomorni Ekstremadurac, druge su pak nastale u periodu njegovog boravka u Valjadolidu, a druge su, opet, nešto kasnije napisane, kao Razgovor pasa, ili Cigančica i u kojima se jasno vide aluzije na rastuću netrpeljivost prema moriskosima koji su 1609. bili proterani kraljevskim dekretom. Delo izlazi iz štampe u izdanju Huana de la Kueste 1612. godine, sa posvetom grofu od Lemosa sa kojim je Servantes mislio da će ići u Italiju. Odmah su doživele uspeh: za deset meseci u Španiji su štampana četiri izdanja, posle kojih će doći još 23 izdanja do kraja veka, a Rose d`Odigije (franc. Rosset y D`Audiguier) ih prevodi na francuski 1615. godine. Francuski prevod je doživeo osam izdanja tokom 17. veka. Godine 1613. počeo je da piše i „Put na Parnas“ po ugledu na istoimeno delo Čezarea Kaporalija (ital. Cesare Caporali). Delo će izaći iz štampe 1614. godine. Nakon kratke pauze kada su se sva pozorišta zatvorila zbog smrti Filipa II, španski teatar doživljava pravi procvat. Stvorila se atmosfera koje je bila inspiracija za mnoge pesnike i dramaturge, a plodni i maštoviti „monstrum prirode“, Lope de Vega, okružen grupom pristalica i učenika, pretvorio se u idola običnog priprostog naroda. Godine 1609. Lope objavljuje svoju čuvenu „Novu umetnost pravljenja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias) u kojoj izlaže svoju poetiku, podvlačeći njegova formula o ugađanju prostom narodu daje više nego dobre rezultate. Kroz usta lika sveštenika u „Don Kihotu“, Servantes nevoljko priznaje genijalnost Lopeu, ali izražava i svoje negodovanje zbog ugađanja ukusima prostog naroda. Verovatno da je to bio i razlog bojkota koji je doživeo kad se vratio u Madrid – naime, nije mogao da nađe ni jednog vlasnika pozorišta (koji su u velikoj većini ujedno bili i pisci novih komedija) koji bi uvrstio na repertoar njegova dela. Svoje razočarenje izrazio je u prologu „Osam komedija i osam entremesa“: ...misleći da još uvek traje ono vreme kad su me hvalili, opet sastavih neke komedije, ali ne nađoh ptiće u gnezdima ranijih vremena; hoću da kažem, ne nađoh nikog ko bi mi ih tražio, jer su znali da ih imam, tako da ih pohranih u kovčeg, posvetih ih i osudih na večitu tišinu... U „Dodatku na Parnas“, Servantes objašnjava kako je odlučio da svoje komedije „publici predstavi u knjizi, kad već ne može u pozorištima“ i tako se septembra 1615. godine pojavila zbirka „Osam komedija i osam novih međuigri“ u izdanju Huana de Viljaroela (šp. Juan de Villarroel). Ove komedije su sastavljene u različito doba i ne može se utvrditi njihov hronološki sled, ali jedno je sigurno – njihovo objavljivanje ih je spaslo od zaborava. Iako je još u prvom delu „Don Kihota“ obećavao nastavak dogodovština veleumnog plemića i njegovog konjušara, Sanča, Servantes je ispunio obećanje tek nakon 10 godina i to tek nakon izlaska apokrifnog drugog dela čiji je autor bio izvesni Alonso Fernandez de Aveljaneda (šp. Alonso Fernández de Avellaneda), rodom iz Tordesiljasa. Apokrifni drugi deo „Don Kihota“ izašao je u Taragoni, u izdanju izvesnog Felipea Roberta (šp. Felipe Roberto). Ovo delo je bilo totalni falsifikat, počev od odobrenja knjige, preko dozvole za štampanje do imena štampača i mesta izdanja. Čak je i ime samog autora bilo lažno. Martin Riker (šp. Martín de Riquer) je relativno skoro uspeo da na osnovu analize teksta iznese pretpostavke da se radi o izvesnom Heronimu de Pasamonteu (šp. Jerónimo de Pasamonte), vojniku i piscu koji je mogao biti inspiracija za lik galijaša Hinesa de Pasamontea koji se pojavljuje u 32. poglavlju prvog „Don Kihota“. Prolog apokrifnog „Don Kihota“, koji se pripisuje Lopeu de Vegi, veoma je povredio Servantesa, u kome mu se preporučuje da „spusti nos i da bude skromniji“, i gde se ismevaju njegove godine uz optužbe da ima „više jezika nego ruku“, aludirajući na Servantesovu sakatost. Servantes mu je odgovorio s merom u Prologu drugog dela „Don Kihota“, rekavši kako je svoje rane zaradio u „najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti“. Zatim je na elegantan način dao i svoju ocenu o samom apokrifnom delu – u samoj knjizi dok Don Kihot prelistava Aveljanedinu knjigu, tu se zadese dva čitaoca koji razočarano komentarišu „budalaštine koje su upravo pročitali“, a potom Servantes ubacuje u radnju i jedan lik iz apokrifnog dela i daje mu priliku da upozna pravog „Don Kihota“ i da uvidi da je Aveljanedin lik jedan običan prevarant. U novembru 1615. godine, posvećen grofu od Lemosa, izašao je drugi deo „Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče“, u kome Servantes opisuje nastavak dogodovština plemenitog idalga i njegovog konjušara, ali ovaj put ga vodi do kraja, do same samrtničke postelje i time uklanja svaku dalju mogućnost pojave novih apokrifnih nastavaka. Nekoliko meseci pred smrt, Servantes poslednjim snagama uspeva da završi svoje poslednje delo, „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“, koje je verovatno počeo još 1609. i najavljivao ga je više puta u svojim ranijim delima. Po tematici, „Persiles“ pripada podvrsti pustolovnog romana koji ima elemente viteškog i ljubavnog romana, veoma popularnog u 16. i 17. veku. Servantes je bio sahranjen 23. aprila 1616. godine. Parohija San Sebastijan je zabeležila samo datum sahrane, prema tadašnjim običajima, i taj datum je do danas ostao zabeležen kao dan smrti Servantesa, na koji se u Španiji i celom svetu slavi Dan knjige. Dela Servantes pripada, kako svojim životom, tako i svojim delom, koliko renesansi, toliko i baroku. Živeo je u jednom prelomnom vremenu, kako političkom, tako i na polju književnosti, koje je nastojao da razume i objasni. Renesansni ideali i način razmišljanja, kao i književne forme polako ali sigurno se menjaju ili nestaju. Na temeljima evropske renesanse formira se tipično španski barok, sa samo sebi svojstvenim i nigde u svetu ponovljivim karakteristikama. Servantes je stvarao u svim književnim rodovima – bio je pesnik, dramaturg i iznad svega, prozni pisac. MG137 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Aleksandar Hecl Mladi Jody Tiflin živi na očevom ranču u Kaliforniji. Oduševi se kada mu otac pokloni crvenog ponija, a kasnije mu obeća i ždrijebe utočne kobile. Oba ova dara donose radost u Jodyn život - ali ubrzo slijedi tragedija. Dok Jody počinje učiti teške lekcije života i smrti, počinje shvaćati što zapravo znači odrastati i postati odrasla osoba. Džon Ernst Stajnbek Mlađi (engl. John Ernst Steinbeck Jr.; Salinas, 27. februar 1902 — Njujork, 20. decembar 1968), bio je američki književnik i nobelovac. Književni uspeh postigao je romanom Kvart Tortilja iz 1935. godine, a njegova najčuvenija dela su O miševima i ljudima, Plodovi gneva, Istočno od raja i Zima našeg nezadovoljstva, za koju je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Džon Stajnbek je rođen 27. februara 1902. godine u kalifornijskom gradu Salinasu u SAD.[3] Njegov otac, istoimeni Džon Ernst Stajnbek, obavljao je više poslova tokom života, a jedno vreme je radio kao blagajnik okruga Monterej. Majka, Olivija Hemilton bila je učiteljica po profesiji. [4][5] Džon Stajnbek je odrastao je u maloj i plodnoj dolini nedaleko od pacifičke obale. Kao dečak i mladić radio je preko leta na farmama sa sezonskim radnicima.[6] Posle završetka srednje škole u Salinasu, neredovno je pohađao Englesku književnost na Univerzitetu Stanford od 1919. do 1925. godine. U narednom periodu je pokušavao da se probije kao pisac. Zarađivao je za život kao radnik i novinar u Njujorku, a potom kao turistički vodič, čuvar imanja i u ribolovištu na jezeru Taho, sve vreme pišući svoj prvi roman Zlatni pehar (eng. Cup of Gold, 1929). U Tahou je upoznao svoju prvu suprugu Karol Hening. Brak je sklopljen 1930. godine u Los Anđelesu, gde je par živeo oko pola godine. Supružnici su se zatim nastanili u Pacifik Grouvu, u kući Džonovog oca, nedaleko od grada Monterej. Džon se posvetio pisanju i uskoro je objavio dva romana: Rajske pašnjake (Pastures of Heaven, 1932) i Zemlji i Nebu (To a God Unknown, 1933). [7][6] Prekretnica za Džona Stajnbeka bilo je objavljivanje zbirke priča Kvart Tortilja (Tortilla Flat, 1935) o monterejskim paisanosima. Ona je dobila pozitivne kritike i donela Stajnbeku popularnost i finansijsku stabilnost. Usledilo je objavljivanje Neizvesne bitke (In Dubious Battle, 1936), O miševima i ljudima (Of Mice and Men, 1937) i po, mišljenju mnogih, njegovog najboljeg dela Plodova gneva (The Grapes of Wrath, 1939).[7] Plodovi gneva doneli su mu 1940. godine Pulicerovu nagradu za književnost.[1] Džon Stajnbek 1939. godine Džon Stajnbek je pisao na osnovu iskustva, opsežnih istraživanja i posmatranja ljudskih stanja, eksperimentišući i praveći zaokrete.[8][7] Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik za jedne njujorške novine, prikupljajući građu i za svoja dela. Za taj period vezane su: Bombe su bačene (Bombs Away, 1942), kontroverzna novela-drama Mesec je zašao (The Moon is Down, 1942), Ruski dnevnik (A Russian Journal, 1948), i kolekcija depeša iz rata, Jednom je bio rat (Once There Was a War) 1958).[4][8] Džon Stajnbek 1962. godine, fotografija za Nobelovu fondaciju Pisac se nakon rata vraćao i socijalnoj kritici, i to u delima Gužva u fabrici (Cannery Row, 1945), Zalutali autobus (The Wayward Bus, 1947) i Biser (The Pearl, 1947), koja su prožeta opuštenijim i sentimentalnijim tonom u odnosu na svoja ranija dela.[1] U svojim poznim Godinima pisao je intenzivno i bavio se raznim temama. Delima Vatrena svetlost (Burning Bright, 1950), Istočno od raja (1952) i Zima našeg nezadovoljstva (The Winter of Our Discontent, 1961) nastojao da potvrdi status vodećeg romanopisca.[1] Vatrena svetlost je dramski komad upakovan u roman, drama o moralu koja se okreće oko supružnika Džoa i Mordin Saul.[9] Istočno od raja je monumentalna saga o dolini Salinas, hronika piščeve porodice i alegorijski roman o identitetu, tuzi i čovečnosti koji je namenio svojim sinovima.[10] Roman Zima našeg nezadovoljstva je priča o samospoznaji i žudnji koja istovremeno daje moralni potret Amerike šezdesetih godina 20. veka.[11] Iako su kritičari bili mišljenja da se ova dela nisu mogla meriti sa njegovim ranijim postignućima, Džon Stajnbek je za roman Zima našeg nezadovoljstva dobio Nobelovu nagradu za književnost 1962. godine. [1][3][2][12] Književna dela Džona Stajnbeka dobila su niz filmskih ekranizacija. Sam Stajnbek je napisao nekoliko scenarija, za dokumentarni film Zaboravljeno selo (1941), u koautorstvu za igrani film Biser (1947), za Crvenog ponija (1949) i biografski film Viva Zapata (1949).[1] Pisac je poslednje decenije svog života proveo u Njujorku i Sag Harboru.[7] Ženio se tri puta i imao je dvoje dece. Sa svojom prvom ženom, Karol Hening, razveo se 1942. godine. Od 1943. do 1948. bio je oženjen sa Gvindolin Konger i iz tog braka je dobio sinove Tomasa i Džona. Sa trećom ženom Elejn Anderson Skot bio je u braku od 1950. do svoje smrti 1968. godine. Napisao je preko dvadeset knjiga: romana, novela, zbirki priča.[4][13][14] Važnija dela Kvart Tortilja (1935) O miševima i ljudima (1939) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952) Zima našeg nezadovoljstva (1961) Putovanja sa Čarlijem (1962)

U dobrom stanju, deo tabaka nerasečen Mrtve duše : poema / Nikolaj V. Gogolј ; predgovor Vas. Hipiusa ; [s ruskog preveli Milovan i Stanka Đ. Glišić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1946 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Državni izdavački zavod Jugoslavije, 1946 (Beograd : Državna štamparija) Fizički opis 525 str. : autorova slika ; 21 cm Zbirka Svetski klasici ; knj. 2 Prevod dela: Похождеиња Чичикова или Мертвыја души / Н. В. ГоголЬ Tiraž 5000 N. V. Gogolј: str. 11-68. Гоголь, Николай Васильевич, 1809-1852 = Gogolʹ, Nikolaj Vasilʹevič, 1809-1852 Гиппиус, Василий Васильевич, 1890-1942 = Гиппиус, Василиј Василʹевич, 1890-1942 Glišić, Milovan, 1847-1908 = Glišić, Milovan, 1847-1908 Glišić, Stanka Đ., 1859-1942 = Glišić, Stanka Đ., 1859-1942

Autor - osoba Kundera, Milan, 1929-2023 = Kundera, Milan, 1929-2023 Naslov Knjiga smijeha i zabave / Milan Kundera ; s češkog preveo Nikola Kršić Vrsta građe test.za ispite Jezik hrvatski, srpski Godina 1985 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1985 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 242 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Pešorda, Mile Kršić, Nikola Zbirka Djela / Milan Kundera ; 5 (Karton s omotom) Napomene Prevod djela: Kniha smíchu a zapomnení 1. izd. 1984 Tiraž 5000 [i. e.. 7000.] „Knjiga smeha i zaborava“ najlirskija je Kunderina knjiga koja je naročito istakla ravnodušnost, u koju tone tužna junakinja Tamina, ravnodušnost koja prerasta u zaborav, u odlazak s one strane. Pa i ako je bez jedinstvene fabule, i ako je sačinjen od sedam relativno samostalnih delova, ovaj Kunderin roman je celovito i snažno ostvarenje. U sugestivnoj magiji Kunderinog jezika prepoznajemo jedno od remek-dela evropskog romana. Milan Kundera (češ. Milan Kundera; Brno, 1. april 1929 – Pariz, 11. jul 2023), francuski književnik češkog porekla. Najpoznatija dela su mu romani Nepodnošljiva lakoća postojanja i Šala. Kundera je završio srednju školu u Brnu, napustio je studije književnosti i estetike na Karlovom univerzitetu i prešao na čuvenu prašku Filmsku akademiju, gde je, nakon diplomiranja, ostao kao predavač svetske književnosti. Rano je pristupio Komunističkoj partiji, da bi dve godine kasnije bio izbačen zbog „protivpartijskog delovanja“. Godine 1968. učestvovao je u Praškom proleću i polemisao je sa Vaclavom Havelom. Prve romane pisao je na češkom jeziku. Godine 1975. preselio se u Francusku i retko se pojavljuje u Češkoj. Od osamdesetih nadalje piše na francuskom jeziku. Dela Iako je objavljivao i eseje, zbirke pesama i drame, Kundera je najpoznatiji po svojim romanima i sebe smatra prevashodno romanopiscem. Najpoznatija dela su mu: Šala (Žert), 1967. Smešne ljubavi (Směšné lásky), 1968. Život je drugde (Život je jinde), 1969. Oproštajni valcer (Valčík na rozloučenou), 1976. Knjiga smeha i zaborava (Kniha smíchu a zapomnění), 1979. Nepodnošljiva lakoća postojanja (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984. Besmrtnost (Nesmrtelnost), 1990. Usporavanje (La Lenteur), 1993. Identitet (L“Identité), 1998. Neznanje (L“Ignorance), 2000. Kundera je bio izuzetno čitan u bivšoj Jugoslaviji, sarajevski izdavač „Veselin Masleša“ 1984. objavio je njegova sabrana dela. MG36 (L)

- Kompaktan i prenosiv dizajn, kompatibilan sa USB 1.1 i USB 2.0, jednostavan za korišćenje i nošenje, - Omogućava 2 računara da dele jedan USB uređaj, na primer, skener štampača, kameru, tastaturu i sve druge uređaje sa USB-om, - Samo priključite svoj USB uređaj u USB port na switch-u za deljenje i povežite 2 računara sa druga 2 porta, - Opremljen dugmetom za svaki port, pogodan za povezivanje 2 uređaja sa njim, operativni sistem podržava windows 7,8 10/ME/2000/XP/Vista/Mac OS, - Tasteri za prebacivanje prikazani na prednjoj strani switch-a za svaki pristup za prebacivanje sa računara na računar.

Adam Vilijams - Palata rajskog zadovoljstva 1 i 2 Izdavac : Laguna 2009 Knjiga 1 - 396 strana Kina 1899. godine. Oslabljena dinastija bespomoćno posmatra kako joj zapadne sile nadiru u zemlju. Ali zbog suše i gladi, tajno društvo zove na pobunu. Jedna mlada Engleskinja, nesvesna onoga što se zakuvava oko nje, dolazi u grad Šišan. Za strance, život se sastoji od piknika i lova na tigrove, ali za Helen Fransis postoje i druga, opasnija uživanja. Međutim, Helen Fransis i drugi Zapadnjaci uskoro će se naći u velikoj opasnosti, jer se ustanici potajno okupljaju u šumama i brdima. A na kraju puta Palata rajskog zadovoljstva mami: mirisne sobe jednog bordela s pogledom na mesto za pogubljenja nude utočište – ali po cenu koju je malo ko spreman da plati... Knjiga 2 - 444 strane edno drugo doba. Jedan drugi svet. Opčinjavajuća epska pripovest. Grupa Zapadnjaka zatiče uzburkanu atmosferu po dolasku u grad Šišan na severoistoku Kine početkom dvadesetog veka. Među njima je i Helen Franses, mlada Engleskinja, koja se zaljubljuje u Henrija Menersa. Politička situacija u zemlji je zamršena i u Kini se pojavljuju različite političke struje. Svim strancima u gradu preti opasnost a Helen i Henri su silom prilika razdvojeni. Jedan od stranaca, doktor Erton, sprijateljuje se sa mandarinom, glavnim mirovnim sudijom u Šišanu, koji drži apsolutnu vlast. Ertonova porodica i prijatelji nalaze se u centru ustanka protiv zapadnih sila, koji prerasta u zastrašujuću stvarnost. Ertonovi, skriveni u bordelu, posmatraju mesto za pogubljenja stranaca. Bekstvo iz grada je neminovno. Helen Franses je rečeno da je Henri Meners mrtav... Ovo je prelep roman prepun istorijskih i političkih detalja čiji strastveni junaci veruju u sebe. Pred vama je štivo puno ljubavi, gubitaka, srčanosti, krvoprolića i odvažnih dela…

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima li šta intimnije na svetu od odnosa u najužem krugu porodice? Ima li složenijih odnosa od onih između roditelja i dece i između supružnika? Ako te odnose smestimo u kontekst socijalnog miljea, često na same margine društva, dobijamo snažan i jedinstven narativ koji se očitava u pričama mađarske autorke Edine Svoren. U njenoj zbirci priča Pertu, korak po korak, objektivno i bez previše psihologiziranja, ilustrovani su upravo mikrokosmosi porodičnih odnosa, onih od kojih često okrećemo glavu. Glavna odlika kratke proze ove autorke i ona koja joj daje određenije konture jeste prikazivanje a ne pripovedanje, stoga je fokalizacija njenih priča veoma neobična. Edina Svoren (mađ. Edina Szvoren; Budimpešta, 1974) je po obrazovanju muzikološkinja, a pored toga je i mađarska književnica. Pohađala je muzičku akademiju Franc List. Potom se zaposlila kao profesor solfeđa u srednjoj muzičkoj školi Bela Bartok u Budimpešti. Nakon što je osvojila nagradu Evropske unije za književnost, njena dela prevođena su na nekoliko jezika, kao što su srpski, italijanski, holandski i turski. Dela Edina Svoren svoja dela objavljuje redovno od 2005. godine. Do sada su joj objavljene zbirke: Pertu[1] (Pertu), 2010, 2017 Nincs, és ne is legyen[2] (Nema i neka ne bude), 2012, 2021 Az ország legjobb hóhéra, 2015, 2021 Verseim, 2018 Mondatok a csodálkozásról, 2021 Za zbirku pripovedaka Nema i neka ne bude, 2015. godine, osvojila je [3]Nagradu Evropske unije za književnost, nakon i zbog čega su njena dela počela da se prevode na brojne strane jezike. Na srpski jezik su do sada prevedene Pertu i Nema i neka ne bude. Nagrade Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja u Mađarskoj. Neke od najznačajnijih je dobila početkom svoje književne karijere: književnu stipendiju Žigmond Moric (2009) koja se dodeljuje kao podrška mladim autorima i nagradu Šandor Brodi (2011) koja je zapravo novčana nagrada koja se dodeljuje za prvu zbirku. Nakon ovih, usledile su i sledeće nagrade: Tibor Deri (Déry Tibor-díj), 2010 Nagrada Artisjus (Artisjus-díj), 2013 Atila Jožef (József Attila-díj), 2014 Nagrada Evropske unije za književnost (Európai Unió Irodalmi Díja), 2015 Mikloš Meselj (Mészöly Miklós-díj), 2019 Nagrada izdavačke kuće Libri (Libri irodalmi díj), 2019

Čovek koji je hteo da bude kralj i druge priče Izdavač: IPS Media, Beograd Prevod: Ivana Aćimović Povez: broširan Broj strana: 120 Vrlo dobro očuvana. Radjard Kipling, dobitnik Nobelove nagrade i proslavljeni pisac Knjige o džungli, predstavlja nam se ovde kroz nekoliko nezaboravnih priča. Svaka se bavi događajima koje nije moguće lako objasniti, bez obzira da li se radi o tradicionalnoj priči o duhovima ili jezivoj realističnoj noćnoj mori. Snažne, egzotične i ekstravagantne, ove priče se smatraju najboljim koje je Kipling napisao, a Čovek koji je hteo da bude kralj je u mnogim izborima proglašena za najbolju priču koja je napisana na engleskom jeziku. Po motivima ove priče snimljen je legendarni istoimeni film u režiji Džona Hjustona, sa Majklom Kejnom i Šonom Konerijem u glavnim ulogama. Gotovo sva Kiplingova dela su više puta ekranizovana. S A D R Ž A J: 1. Fantomska rikša 2. Moja istinita priča o duhovima 3. Čudnovati doživljaj Morobi Džuksa 4. Čovek koji je hteo da bude kralj 5. „Najbolja priča na svetu“ (K-86)

U dobrom stanju KNJIGA 1 Kristina Lavransova. 1 / Sigrid Undset ; [sa norveškog prevela Jelisaveta Marković] Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Vojnoštamparsko preduzeće) Fizički opis 691 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marković, Jelisaveta, 1876-1966 = Marković, Jelisaveta, 1876-1966 Langset, Ule = Langset, Ule Moskovlјević, Olga, 1921-2008 = Moskovljević, Olga, 1921-2008 Zbirka Biblioteka velikih romana. kolo 4 ; knj. 23 Napomene Prevod dela: Kristin Lavransdatter Str. 7-14: Predgovor / Ule Langset; sa norveškog prevela Olga Moskovlјević. KNJIGA 2 Kristina Lavransova. 2 / Sigrid Undset ; [sa norveškog prevela Jelisaveta Marković] Jedinstveni naslov Kristin Lavransdatter. srp Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Vojnoštamparsko preduzeće) Fizički opis 674 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marković, Jelisaveta, 1876-1966 = Marković, Jelisaveta, 1876-1966 Zbirka Biblioteka velikih romana. ǂkolo ǂ4 ; ǂknj. ǂ24 Prevod dela: Kristin Lavransdatter Unset, Sigrid, 1882-1949 = Undset, Sigrid, 1882-1949 SIGRID UNDSET KRISTINA LAVRANSOVA Sigrid Undset (1882—1951) je najpoznatiji norveški književnik; svojim romanima stekla je svetsku slavu, a 1928. godine dobila je i najviše priznanje — Nobelovu nagradu za književnost. Prvo njeno značajno delo bio je roman Gospođa Marta, zatim dela u kojima tretira sudbine, često promašene, modernih žena — Srećne godine, Proleće, Mudre device, Ida Elizabet, Gimnadenija. Pored beletrističkih dela pisala je i eseje; poznata je i, za njeno književno opredeljenje, kao i idejne osnove na kojima je stojala, karakteristična njena zbirka eseja Etape. Veliki roman Kristina Lavransova sadrži sve značajne karakteristike stvaralaštva ove poznate romansijerke: smisao za duboku opservaciju, ljubav prema životnim detaljima, veštinu komponovanja, ljubav i toplinu za ljude, njihove životne sudbine i stradanja. On je, besumnje, jedno od umetnički najvrednijih dela ove nordijske spisateljke. KRISTINA LAVRANSOVA Kristina Lavransova je najobimnije delo ove velike norveške spisateljice; istovremeno, ono je i u literarnom pogledu vrhunsko ostvarenje njeno. Vremenski vezano za period srednjeg veka, odnosno za četrnaesti vek, ovo delo predstavlja istoriju života posednice i gospodarke Kristine Lavransove. Kroz život Kristinin ogledaju se i istovremeno prelamaju mnogostruke osobenosti čitave jedne epohe kako u socijalnom tako i u političkom i psihološkom pogledu. U ovom velikom delu dominiraju markantno izvajani likovi glavnih junaka, u prvom redu Kristininog muža, srednjovekovnog plemića i viteza, onda glavne junakinje, autentične posednice, preokupirane brigom i poslovima oko očuvanja svog poseda, zatim sukobi i uzajamna nerazumevanja njihova, uslovljena različitim životnim idealima i pogledima na suvremeni svet, njihova deca i čitav niz sporednijih likova iz njihove bliže i dalje okoline. Kristina Lavransova otuda i I jeste roman-epopeja jednog davno minulog vremena Norveške i života ljudi njenih u tom vremenu, umetnički vrlo snažno dočaranog i realističkim književnim postupkom oživljenog.

U dobrom stanju U dobrom stanju KNJIGA 1 Kristina Lavransova. 1 / Sigrid Undset ; [sa norveškog prevela Jelisaveta Marković] Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Vojnoštamparsko preduzeće) Fizički opis 691 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marković, Jelisaveta, 1876-1966 = Marković, Jelisaveta, 1876-1966 Langset, Ule = Langset, Ule Moskovlјević, Olga, 1921-2008 = Moskovljević, Olga, 1921-2008 Zbirka Biblioteka velikih romana. kolo 4 ; knj. 23 Napomene Prevod dela: Kristin Lavransdatter Str. 7-14: Predgovor / Ule Langset; sa norveškog prevela Olga Moskovlјević. KNJIGA 2 Kristina Lavransova. 2 / Sigrid Undset ; [sa norveškog prevela Jelisaveta Marković] Jedinstveni naslov Kristin Lavransdatter. srp Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Vojnoštamparsko preduzeće) Fizički opis 674 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marković, Jelisaveta, 1876-1966 = Marković, Jelisaveta, 1876-1966 Zbirka Biblioteka velikih romana. ǂkolo ǂ4 ; ǂknj. ǂ24 Prevod dela: Kristin Lavransdatter Unset, Sigrid, 1882-1949 = Undset, Sigrid, 1882-1949 SIGRID UNDSET KRISTINA LAVRANSOVA Sigrid Undset (1882—1951) je najpoznatiji norveški književnik; svojim romanima stekla je svetsku slavu, a 1928. godine dobila je i najviše priznanje — Nobelovu nagradu za književnost. Prvo njeno značajno delo bio je roman Gospođa Marta, zatim dela u kojima tretira sudbine, često promašene, modernih žena — Srećne godine, Proleće, Mudre device, Ida Elizabet, Gimnadenija. Pored beletrističkih dela pisala je i eseje; poznata je i, za njeno književno opredeljenje, kao i idejne osnove na kojima je stojala, karakteristična njena zbirka eseja Etape. Veliki roman Kristina Lavransova sadrži sve značajne karakteristike stvaralaštva ove poznate romansijerke: smisao za duboku opservaciju, ljubav prema životnim detaljima, veštinu komponovanja, ljubav i toplinu za ljude, njihove životne sudbine i stradanja. On je, besumnje, jedno od umetnički najvrednijih dela ove nordijske spisateljke. KRISTINA LAVRANSOVA Kristina Lavransova je najobimnije delo ove velike norveške spisateljice; istovremeno, ono je i u literarnom pogledu vrhunsko ostvarenje njeno. Vremenski vezano za period srednjeg veka, odnosno za četrnaesti vek, ovo delo predstavlja istoriju života posednice i gospodarke Kristine Lavransove. Kroz život Kristinin ogledaju se i istovremeno prelamaju mnogostruke osobenosti čitave jedne epohe kako u socijalnom tako i u političkom i psihološkom pogledu. U ovom velikom delu dominiraju markantno izvajani likovi glavnih junaka, u prvom redu Kristininog muža, srednjovekovnog plemića i viteza, onda glavne junakinje, autentične posednice, preokupirane brigom i poslovima oko očuvanja svog poseda, zatim sukobi i uzajamna nerazumevanja njihova, uslovljena različitim životnim idealima i pogledima na suvremeni svet, njihova deca i čitav niz sporednijih likova iz njihove bliže i dalje okoline. Kristina Lavransova otuda i I jeste roman-epopeja jednog davno minulog vremena Norveške i života ljudi njenih u tom vremenu, umetnički vrlo snažno dočaranog i realističkim književnim postupkom oživljenog.

Autor - osoba Kundera, Milan, 1929- = Kundera, Milan, 1929- Naslov Smiješne ljubavi / Milan Kundera ; priredio Mile Pešorda ; s češkog preveo Nikola Kršić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski, srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1984 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 338 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Pešorda, Mile Kršić, Nikola, 1928-1985 = Kršić, Nikola, 1928-1985 Zbirka Djela / Milan Kundera ; 2 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Smešné lásky. „Smešne ljubavi“ je zbirka kratkih priča Milana Kundere, virtuoza očaravajuće iluzije i iznenađenja. U jednoj od pripovedaka iz ove knjige, ljubavnici se pretvaraju da su stranci koji su se slučajno sreli na ulici. U drugoj, žene po celom gradu čekaju istog ljubavnika, sredovečnog Don Žuana koji je u stvari otišao kući, svojoj ženi. Sve priče obiluju igrama, fantazijama i raznim šemama o ljubavi, dok likovi u njima reaguju na sasvim posebne i različite načine... Milan Kundera (češ. Milan Kundera; Brno, 1. april 1929 - Pariz, 11. jul 2023), francuski književnik češkog porekla. Najpoznatija dela su mu romani Nepodnošljiva lakoća postojanja i Šala. Kundera je završio srednju školu u Brnu, napustio je studije književnosti i estetike na Karlovom univerzitetu i prešao na čuvenu prašku Filmsku akademiju, gde je, nakon diplomiranja, ostao kao predavač svetske književnosti. Rano je pristupio Komunističkoj partiji, da bi dve godine kasnije bio izbačen zbog „protivpartijskog delovanja“. Godine 1968. učestvovao je u Praškom proleću i polemisao je sa Vaclavom Havelom. Prve romane pisao je na češkom jeziku. Godine 1975. preselio se u Francusku i retko se pojavljuje u Češkoj. Od osamdesetih nadalje piše na francuskom jeziku. Dela Iako je objavljivao i eseje, zbirke pesama i drame, Kundera je najpoznatiji po svojim romanima i sebe smatra prevashodno romanopiscem. Najpoznatija dela su mu: Šala (Žert), 1967. Smešne ljubavi (Směšné lásky), 1968. Život je drugde (Život je jinde), 1969. Oproštajni valcer (Valčík na rozloučenou), 1976. Knjiga smeha i zaborava (Kniha smíchu a zapomnění), 1979. Nepodnošljiva lakoća postojanja (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984. Besmrtnost (Nesmrtelnost), 1990. Usporavanje (La Lenteur), 1993. Identitet (L`Identité), 1998. Neznanje (L`Ignorance), 2000. Kundera je bio izuzetno čitan u bivšoj Jugoslaviji, sarajevski izdavač `Veselin Masleša` 1984. je objavio njegova sabrana dela. MG80 (L)

57000) B. Traven pet knjiga mini komplet , Bruno Traven , Matica hrvatska Zagreb 1968 , Izabrana djela B. Travena, tvrd povez, format 12,5 x 20,5 cm , latinica, korice ponegde balgo zaprljane , sadrži sledeće naslove : 1: Mrtvački brod ; 288 strana 2: General iz džungle ; 366 str. potpis na unutrašnjoj strani leđne korice 3: Bijela ruža ; 315 str. 4: Berači pamuka ; 218 str. potpisi na unutrašnjoj strani leđne korice 5: Blago Sierra Madre , 235 str

Autor - osoba Mandeljštam, Nadežda Naslov Strah i nada / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog preveo Zlatko Crnković Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1988 Fizički opis 2 knj. (234; 221 str.) ; 20 cm Drugi autori - osoba Crnković, Zlatko Zbirka Biblioteka Maksi evergrin ; 2 Napomene Prevod dela: Vospominaniя Predmetne odrednice Mandeljštam, Osip E., 1891-1942 Nadežda Jakovljevna Mandeljštam rođena Hazin (1899–1980) bila je žena velikog ruskog pjesnika Osipa Mandeljštama koji je zaglavio u staljinističkim čistkama. Pošto je izgubila muža, ta je hrabra i umna žena jedini smisao svoga života vidjela u tome da spasi njegove neobjavljene pjesme za neka bolja vremena. U tome je potpuno uspjela, a u svojim Uspomenama, čija je prva knjiga objavljena 1970. godine u New Yorku, a nastavak 1972. u Parizu, potanko je i potresno opisala tragičnu sudbinu svoga muža i njegova književnog djela. Prvi dio tih memoara objelodanjen je kod nas 1978. godine u biblioteci HIT pod naslovom „Strah i nada“. Sada se, evo, u biblioteci „Maksi Evergreen“ pojavljuje drugo izdanje te knjige koja je kod nas svojedobno izazvala oprečna, pa i žestoka reagiranja.  SEĆANJA I RAZMIŠLJANJA zabeležena u ovoj knjizi vraćaju nas do prvog susreta mlade slikarke Nađe Hazine i već formiranog pesnika Osipa Mandeljštama godine 1919. u kijevskom „Hlamu“, noćnom klubu slikara, pisaca, glumaca i muzičara, da bi nas pretežno asocijativnom, načelno antihronološkom kompozicijom približila godini pisanja knjige (1970). Impresivno pamćenje ove kulturne i umne žene bistrog i pronicljivog pogleda, transkribovano britkim, u osnovi oporim, pokadšto podrugljivim pismom, evocira „tamni lik“ genijalnog Mandeljštama, kao i likove njegovih najbližih duhovnih srodnika iz negdašnjeg kruga „akmeista“ (Nikolaj Gumiljov, Ana Ahmatova), na pozadini njihove „svetle“ epohe. Knjiga ne obelodanjuje samo dragocenu izvornu građu o Mandeljštamu i nizu drugih, više ili manje znamenitih ličnosti i poslenika ruske kulture, nego i nadilazi intelektualne okvire običnih memoara kakvih. osobito u našem vremenu. ima napretek. i prerasta u spontani ali lucidni i dalekosežni ogled o čoveku obuzetom „željom večnih brežuljaka“ u jednom vremenu i prostoru koji su – pisanje Nadežde Mandeljštam slobodno je od spoljašnje. propagandističke tendencije – ozbiljno ugrožavali ako ne i bezmalo ništili samu mogućnost čoveka kao stvaraoca. Memorijsko-misaono obzorje ove knjige može se dakako i „kritikovati“. Ali stvarno kritičko ispitivanje biće moguće samo na temelju prethodnog valjanog razumevanja autorskog teksta. Razumevanju autorskog teksta bar delimično će, nadamo se, doprineti propratne beleške i ilustracije što smo ih za ovu priliku dodali stranicama Nadežde Mandeljštam. Sjećanja Nadežde Mandeljštam nisu ni ideologija, ni politika, ni ideološko-politička publicistika, nego književno djelo u najboljem smislu riječi. Tu nije najvažnije hoćemo li se s pojedinim stavom suglasiti ili ne. Sudovi Nadežde Mandeljštam često su opori, svojeglavi, subjektivni do krajnosti (npr. njezin odnos prema dvadesetim godinama u kojima, sigurno, nisu postojale samo one mogućnosti koje su se kasnije ostvarile), ali zar nije prirodno da nakon svega što je prošla tako sudi. U njezinim sjećanjima mnogo su bitnije druge stvari negoli sami sudovi. Nezaboravne refleksije o strahu koji je, kao osjećaj, jači i od Ijubavi i od Ijubomore“, o probdjevenim noćima koje su bile „vrijeme strahovanja“ („ta imali smo i od čega strahovati“), o našem ja koje se lako gubi i teško spašava, o spisateljskom činovništvu koje je kudikamo strašnije od onog uredskog, jer svjesno izdaje slobodu misli“, o maskama koje su Ijudi stavljali na lice i koje mnogima „još uvijek zamjenjuju lice“, o sudbini Židova koja je „neobična i po tome što ne dijele samo sudbinu svoga naroda nego i onog na čijoj su se zemlji ulogorili“ („ponekad mislim da je svaki pravi intelektualac pomalo Zidov“), o cijeni koju smo platili u našoj epohi „slušajući mudrace i genije“, o samoj epohi koja je najviše pomagala „Ijudima što nemaju svojih misli“, o smrti koju dočekuje na kraju puta, sabrano i dostojanstveno, izvršivši svoju misiju: „Sve je gotovo. Spremna sam“. Pred svim tim gube važnost svakojake moguće nedoumice ili rezerve prema slabijim stranicama ovih jedinstvenih sjećanja. Nadežda Mandeljštam je sve do smrti (1980) oživljavala prisutnost Osipa Mandeljštama, uvjeravajući nas koliko je bila dostojna njega i on nje. Malo koju knjigu zatvaramo s poštovanjem kao ovu. MG20 (K)

OĐTEĆENJA NA IVICAMA KORICA.UNUTRAŠNJI,TEKSTUALNI,DEO U DOBROM STANJU Sofijin izbor / William Styron ; prevod i pogovor Mario Suško Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1982 2 sv. (342 ; 285 str.) ; 20 cm Prevod djela: Sophie`s choice. Str. 279-285: Sofijin izbor : odnos fikcije i stvarnost / Mario Suško, sv. 2. Kada se jedan roman zadrži na američkim listama bestselera preko jedanaest mjeseci, biva proglašen romanom godine i dobiva Nagradu izdavača, prijevode na mnoge svjetske jezike, kao i uspješnu filmsku ekranizaciju 1982. u režiji Alana J. Pakule s Oscarom nagrađenom Meryl Streep u naslovnoj ulozi, onda je zacijelo riječ o djelu za koje možemo reći da je doživjelo potpun komercijalni uspjeh. Sofijin izbor je koliko roman, doista roman međaš glede specifičnog žanra koji je postao znan kao književnost holokausta, toliko ogled, iliti koliko povijesni roman, toliko filozofski ogled o jednom razdoblju u životu čovječanstva i, možebiti, najvažnijem njegovom ptianju – pitanju povijesnog opstanka. Styron je, prema općem mišljenju, napisao izvrsnu i provokativnu knjigu koja određuje svoga pisca i kao anti-kršćanina, anti-Poljaka i anti-Židova i anti-Amerikanca, ali i knjigu koja je nenadmašan “dokument” o povijesnoj i romanesknoj stvarnosti, čovjeku i vremenu, zlu i krivnji, robovanju prošlosti i ljudskom zlu. Stoga je pitanje, imajući na umu da je ipak riječ o romanu, što je u njemu zbilja a što fikcija, moguće samo u općem kontekstu ljudskog življenja, koje je za njegova autora neprestano istraživanje mogućeg odnosa “fikcije” i “stvarnosti”, povijesnih činjenica i činjenične fikcije. Ako možemo vjerovati Styronu prava Sofija i jest postojala, čak i obitavala u onom bruklinškom pansionu u kojem i mladi Styron, ali je jedna druga žrtva logora morala napraviti onaj strašni izbor između djece. Treba li tražiti neku potvrdu o tome? Ne mislimo tako. Činjenica je da je stvarni Auschwitz postojao i on je u romanu povijesna stvarnost na kojoj se gradi lik kao moguća stvarnost. Logicizirati o njezinoj činjeničnosti značilo bi, u krajnjem smislu, ući u stanoviti apsurd unutar kojeg se kreće sama Sofija. Doduše, dodat ćemo da Styronov izazov jest velik. Autor nas majstorskim načinom pripovijedanja upućuje na prihvaćanje kako nijedna stvarnost nije nedostupna umjetnosti, niti je bilo koja umjetnost izvan stvarnosti, te da je granica između stvarnosti (povijesnih vrijednosti) i fikcije (romanesknih vrijednosti) često puta, a kod Styrona opet u duboko ironičnom obliku gotovo nezamjetljiva.