Ovo je prvi put da je ovo delo dostupno na srpskom jeziku, pružajući čitaocima dubok uvid u koncept ironije kroz istoriju filozofije, s posebnim osvrtom na Sokrata. Kroz analizu Aristofanovog, Ksenofanovog i Platonovog “izveštaja”, Kjerkegor istražuje autentičnog Sokrata i uzima ga za primer filozofske ironije. Ova knjiga nije samo akademski rad, već je ispunjena strašću i literarnim sredstvima koja čine čitanje zavodljivim i angažujućim. Kroz Sokratovu filozofsku poziciju, Kjerkegor zapravo pruža izraz svog vlastitog odnosa prema životu, stvarajući paradoksalne situacije i sve snažniju identifikaciju sa velikim grčkim filozofom. “O pojmu ironije: sa stalnim osvrtom na Sokrata” je ne samo analiza filozofskog pojma, već i intimno putovanje kroz život i misli jednog od najznačajnijih filozofa 19. veka. Ova knjiga će biti inspiracija za sve one koji se bave filozofijom, književnošću i duhovnošću, pružajući dubok uvid u složenost ljudskog uma i njegove paradokse.

„Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića.

Majmonides - Sećanje na njega trajaće zauvek „Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića. Prikaži više

Autor: Branko Bošnjak Izdavač: `Naprijed`, Zagreb Broj strana: 252 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Branko Bošnjak (Stojčinovac kod Osijeka, Kraljevina SHS, 14. januar 1923 - Zagreb Hrvatska 18. jun 1996.), Jugoslovenski (hrvatski) filozof, univerzitetski profesor i akademik, pripadnik praxisove škole mišljenja i jedan od osnivača časopisa Praxis. Branko Bošnjak studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, jugoslavistiku i grčki. Na istom fakultetu je doktorirao 1956 sa temom Povijest filozofije kao nauke. Habilitirao je na istom fakultetu 1960 sa radom Logos i dijalektika. (Studija o Heraklitu). Od 1963 je docent, te kasnije i redovni profesor. Bošnjakov glavni filozofski interes bila je antička grčka filozofija i odnos marksizma i religije. Jedan od prvih njegovih filozofskih eseja nosi naslov »Socijalizam i religija«, objavljen je u Praxisu broj 2 (1964). Taj tekst bio je pisan u maniru borbenog ateizma, u njemu je Marxovu kritiku religije Bošnjak pokušao interpretirati u skladu s lenjinističkim antiteizmom. No na kraju eseja – nasuprot ranije iznijetoj tezi o nužnosti ukidanja religije – Bošnjak je toleratno zaključio »ne treba religiju silom sprečavati«, već da »mora postojati stalan dijalog s takvim shvaćanjem«. Upravo taj rad najbolje ocrtava Bošnjaka, - on je iznad svega bio humanist, uvek spreman na dijalog i kritičko razmišljanje. Branko Bošnjak bio je dugogodišnji šef Katedre za istoriju filozofije, pročelnik Odseka za filozofiju, predsednik Saveta i dekan Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, te u dva navrata predsednik Filozofskog društva Hrvatske (1964.-1965. i 1978.-1979.) i član Jugoslovenske Akademije znanosti i umetnosti. Predavao je na brojnim svetskim Univerzitetima i međunarodnim filozofskim skupovima. Uredio je brojne filozofske biblioteke i časopise, i napisao desetak filozofskih dela. Korice knjige su ponegde oguljene po ivicama, ima blagi nabor u gornjem desnom uglu. Unutrašnjost u odličnom stanju. Na drugoj slici priložen sadržaj.

Autor - osoba Gorder, Justejn Naslov Misterija pasijansa / Justejn Gorder ; preveo s norveškog Ljubiša Rajić Jedinstveni naslov Kabalmysteriet. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2002 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika, 2002 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 275 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rajić, Ljubiša Zbirka ǂEdicija ǂSvet proze / [Geopoetika] (broš.) Napomene Prevod dela: Kabalmysteriet / Jostein Gaarder Tiraž 1.000 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autoru. Dečak i njegov otac putuju iz Norveške u Grčku, u potrazi za dečakovom majkom; patuljak koji dečaku daje uveličavajuće staklo, i pekar koji mu daje kolačić; minijaturna knjiga koja pripoveda o mornaru nasukanom na pustom ostrvu godine 1790; špil karata, koji živi vlastitim životom; Džoker, koji vidi preduboko i previše. To su sastojci fascinantne priče u priči, u kojoj se briljantno mešaju fantazija i stvarnost, prošlost i sadašnjost. Justejn Gorder je rođen 1952. godine u Norveškoj. Njegovo najpoznatije delo, roman o istoriji filozofije Sofijin svet, prevedeno je na preko četrdeset jezika, a štampano je preko 30 miliona primeraka širom sveta. Sa suprugom Siri Danevig ustanovio je Nagradu Sofija, koja se od 1997. godinama dodeljivala insitucijama ili pojedincima koji daju značajan doprinos očuvanju životne sredine i održivog razvoja i ulažu napore u podizanje svesti i ostvarivanje alternativa savremenom razvoju ljudskog društva. Živi u Oslu. Do sada je objavio: Dijagnoza i druge novele (1986), Deca iz Sukharatija (1987), Žablji zamak (1988), Misterija pasijansa (1990), Sofijin svet, Roman o istoriji filozofije (1991), Božićna misterija (1992), U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1993), Magična biblioteka Bibi Boken (Zajedno sa Klausom Hagerupom, 1993), Halo?-Ima li koga ovde? (1996), Vita brevis (1996), Maja (1999), Kći direktora cirkusa (2002), Devojka sa pomorandžama (2004), Šah-mat (2006), Žuti patuljci (2006), Zamak u Pirinejima (2008), Lutkar (2016), Baš kako treba (2018). MG65 (L)

Izbor Miloša N. Đurića iz "uporednih životopisa" jednog od najvećih istoričara starog sveta Plutarha. Odabarani su oni najvažniji; Solon, Alkibijad, Katon, Marko Tulije Ciceron, Temistokle, Perikle, Aleksandar Makedonski, Gaj Julije Cezar. Otprilike 46-120, iz Heroneje u Beotiji, biograf i akademski filozof, poslednji značajni grčki pisac. Posle studija u Atini i velikih putovanja (bio je u Rimu, gde je naišao na naklonost careva Trajana i Hadrijana), živeo je u svom zavičaju, u krugu porodice i prijatelja, i radio u komunalnoj sluđbi. Od njegovog obimnog literarnog dela sačuvana je otprilike jedna trećina; 1- Biografije vojskovođa i državnika, poređanih u parove, po jedan grk i po jedan rimljanin, sa paralelnim i uporenim razmatranjem na kraju, uz to još 24 pojedinačne biografije; biografije su sastavljene prema peripatetičnoj shemi i upravljene prema moralnom principu, a korišćeni su isključivo samo grčki izvori. Njegova velika slava kod potomaka zasniva se uglavnom na ovom spisu. 2- Mešovi ti spisi, (pod nazivom Moralia), u kojima raspravlja, delimično u obliku dijaloga, o različitim temama iz oblasti etike, religije, fizike, politike, književnosti, pedagogije; u tim spisima je sačuvano mnoštvo dragocenih materijala, naročito za istoriju filozofije. Plutarh jedva da iznosi osnovne sopstvene misli. Njegov stil je dopadljiv i pokazuje sklonost za glomazan rečenički sklop. Jezik je umereno uzdržljiv u poređenju sa arhaizujućim aticizmom, s jedne strane i helenističkih zahjedničkim jezikom sa druge strane.

ilustrovano knjiga o Dositeju veoma dobro stanje Autor: Đuro Gavela Izdavač: Novo pokolenje - Beograd, 1950. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u danas rumunskom delu Banata tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo, te ga odvede nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej[uredi | uredi izvor] Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[7] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici su počeli dolaziti da im on čita molitve. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on je napustio manastir. Ovo bekstvo mladog đakona bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije došao je u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju. Spomen-tabla na kući u kojoj je Dositej Obradović opismenjavao narod Dalmacije, selo Golubić kod Knina Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisnuo u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[8] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [9] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović. U Dalmaciji je ukupno proveo jednu deceniju (1761—1771).[10] U istoriografiji se značaj rada i života Obradovića u Dalmaciji ili minimizirao ili prenaglašavao. ON je sam navodio da je tokom tog perioda života stekao najlepše životne lekcije i postavio temelje za naredne perioda života i rada.[11] Put po Evropi[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović, ulje na platnu Arse Todorovića. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim države Italije, države Nemačke, Kraljevinu Francusku, Kraljevinu Britaniju, Habzburšku monarhiju i Rusko carstvo. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Portretisao ga je u Beču 1794. godine srpski slikar ikonopisac Arsa Teodorović.[12] Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Kneževinu Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju.[13][14] Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole. Prvi srpski ustanak[uredi | uredi izvor] Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Karađorđevu Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. U Beogradu na `Velikoj pijaci` bila je kuća u kojoj `živeo, učio i umro` Dositej Obradović.[15] U toj kući je bio jedno vreme i Sovjet srpski smešten. Beogradski fotograf Gantenbajn je za potrebe Srbskog učenog društva 1865. godine napravio šest snimaka te kuće. Umro je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti.[16] Književni rad i kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Život i priključenija, jedno od najznačajnijih Dositejevih dela, 1783. Soveti zdravago razuma, 1806. `Mezimac` (1818), drugi deo Sobranija Prvi njegovi rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih praktično-moralnih spisa novogrčkih i italijanskih. Tako, „Bukvica“ je jedan mali prevod iz Jovana Zlatousta namenjen pop-Avramovoj kćeri Jeleni iz Kosova polja niže Knina.[17] Dositej je tada (1765. godine) napisao prvu knjigu „na prost srpski jezik`, i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija“, kao moralne komentare pojedinih basni.[18] Svoja glavna i najbolja dela počinje objavljivati od godine 1783. Dositejevo prosvetiteljstvo[uredi | uredi izvor] Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene. To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o ljubavi k naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti itd. Tu ima nekoliko moralnih priča, kao ona Marmontelova „Lauzus i Lidija“, ili Labrijerova „Irena`; tu je i više istočnjačkih priča moralne ili filozofske tendencije; tu je i Lesingova komedija „Damon“.[19] — Dositej je i prevodio sa raznih jezika: „Etiku“ od italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno“ od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera. Dositejev nacionalni program[uredi | uredi izvor] Prvi Dositejev štampani rad je „Pismo Haralampiju“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma“. To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je napisao da od Jadranskog mora do reke Dunav živi jedan narod koji jednim jezikom govori:[20] Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski osim Vla(h)a, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro`zišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prevoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju. Verska trpeljivost[uredi | uredi izvor] Dositejeva ulica u Beogradu Misao o verskoj trpeljivosti i ravnopravnosti, koju je primio od filozofa XVIII veka, pomogla mu je da se uzdigne nad starinskim shvatanjem nacionalizma po veri. Proklamujući narodno jedinstvo odlučno i potpuno, on ipak ne propoveda šovinizam i isključivost, već neprekidno poziva i upućuje narod da primi od drugih kulturnih naroda ono što je kod njih bolje i naprednije. Cela se njegova delatnost upravo na to i svodi. On je jedno vreme verovao da će Josif II osloboditi Srbe od turskog ropstva, ali čim je video da je tu istorijsku ulogu preuzela Srbija sa Karađorđem na čelu, on dolazi u nju i na delu počinje sprovoditi ono što je ranije pisao i mislio.[21] Rad na popularizaciji nauke[uredi | uredi izvor] Mesto plemenskog i veroispovednog shvatanja nacije on je postavio novo i savremeno. Ali i u književnosti i našoj kulturi uopšte on stvara novo i ruši staro. Do njega, književnost je bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti. Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Do njega, na književnosti su poglavito radili crkveni ljudi za crkvene potrebe; on kida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada, ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Njegovo znanje je bilo obimno i raznoliko: prošao je kroz duhovni uticaj verske mistike, ruske dogmatičke književnosti, grčkih crkvenih reformatora, nemačkog protestantizma i francuskog i engleskog racionalizma. On kupi i prerađuje velike istine, poučne i lepe misli iz svih vremena i od svih naroda, od Platona i Aristotela do Labrijera, Molijera, Lesinga i Voltera. Kao ubeđeni pristalica racionalističke filozofije, Dositej veruje u svemoć razuma i nauku ističe iznad svega. Učiniti nauku i filozofiju dostupnim svima ljudima, i onim u najzabačenijim selima, — to je on postavio kao najviše načelo. Svi njegovi radovi su uglavnom zbirke prevedenih i prerađenih „raznih poučnih stvari“, od „svega pomalo ali lepo“, kako sam kaže. Spomenik Dositeju Obradoviću u studentskom parku u Beogradu, rad vajara Rudolfa Valdeca Pedagogija i vaspitanje[uredi | uredi izvor] Kao praktičan mislilac i narodni učitelj, on nauku i književnost smatra samo kao sredstvo da se kod čoveka razvije „čovekoljublje i dobra narav“, sve svodi na vaspitanje mladeži i smatra „tu stvar najnužniju i najpolezniju človeku na svetu“. Kad govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece već i ženske. Mesto istočnjačkog i patrijarhalnog shvatanja ženine uloge u društvu on postavlja novo shvatanje u duhu racionalističke filozofije zapada: traži da i ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje već sva znanja dostupna muškarcima, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima kao kćeri, supruge i majke i kako bi što više pomogla opštem prosvetnom i moralnom napretku. Tumač težnji budućeg građanskog staleža srpskog[uredi | uredi izvor] Raskaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej, oduševljeno je branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice i preduzeo čitav niz zakonskih mera protiv praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protiv verskog fanatizma i isključivosti, protiv crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protiv svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravim hrišćanstvom. Dositej se zalagao za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protiv svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u toku svog života bio najpopularniji kao kritičar crkve.[22] Narodni jezik u Dositejevim delima[uredi | uredi izvor] Grafit — misao Dositeja Obradovića U pogledu jezika Dositej je preteča Vuka Karadžića, iako srpski narodni jezik on nije uzeo iz razloga knjiških i programskih, već prosto kao sredstvo da ga prosti „seljani i čobani“ mogu razumeti i da se prosveta lakše i brže širi. Istina, kod njega ima dosta gramatičkih grešaka, pozajmljenih reči i sintaktičkih oblika iz tuđih jezika, no to je sasvim razumljivo kod jednog pisca koji je rođen daleko od narodnog centra, koji je veći deo života proveo na strani i koji je prinuđen da stvara književni jezik od prostog narodnog jezika, još nerazvijenog i siromašnog. Pa ipak, njegov stil se odlikuje neobičnom jednostavnošću i toplinom, koja je bila prava retkost i kod savremenijih pisaca. Racionalista i reformator evropski[uredi | uredi izvor] Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal, prava suprotnost Vuku Karadžiću, koji je romantičarskim generacijama otkrio kult narodne pesme i običaja. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Kuća u kojoj je rođen Dositej u Čakovu, u Rumuniji, i danas postoji. To je renovirana prizemna „preka” kuća u današnjoj ulici Dositeja Obradovića br. 11, nadomak srpskog pravoslavnog hrama. Na toj kući je prvi put postavljena spomen-ploča 1861. godine tokom svečanosti obeležavanja pola veka od njegove smrti. Drugim povodom 1911. godine, kada se obeležavao vek od njegovog upokojenja, postavljena je na toj kući druga spomen-ploča, na kojoj piše da je Dositej tu rođen 1739. godine.[23] Međutim, pošto se značajno promenio nacionalni sastav sela, i ta kuća je do početka 21. veka bila vlasništvo jedne rumunske porodice. Tokom 2004. godine, kuća je otkupljena i pod nadzorom Matice srpske i Instituta za književnost i umetnost renovirana. Iste godine je, 17. septembra, u Vršcu osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića“ čije je vlasništvo Dositejeva kuća u Čakovu. Zadužbina se bavi proučavanjem stvaralaštva Dositeja Obradovića i njegovog uticaja u prosveti i nauci, kao i organizovanjem susreta mladih pisaca i darovitih učenika iz zemlje i inostranstva. Zadužbina izdaje godišnju publikaciju „Dositej“ u Dositejevim danima i dodeljuje dve nagrade — „Dositejev štap“ i nagradu „Dositej Obradović“ stranom izdavaču za poseban doprinos prevođenju književnog stvaralaštva i predstavljanju kulture Srbije u inostranstvu. Jedna od knjiga koju je zadužbina objavila je „Dositejev hod“, zbirka od 67 pesama Mirka Magaraševića.[24] Pored toga, zadužbina izdaje i časopis Dositejev vrt.[25][26][27] Po njemu je nazvana Ulica Dositejeva (Sombor). Dositej Obradović na novčanici od 500.000 jugoslovenskih dinara iz 1993. godine Spomen ploča Dositeju Obradoviću na Sabornoj crkvi u Beogradu, iznad njegovog groba Nagrade imena Dositeja[uredi | uredi izvor] „Dositejeva nagrada“ „Dositejevo pero` „Dositejev štap` „Dositeja` — nagradu talentovanim i uspešnim učenicima i studentima koji dodeljuje istoimeni fond 1 Nagrada Dositej Obradović za životno delo Nagrada Dositej Obradović stranom izdavaču U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Jastuk groba mog, televizijska miniserija zasnovana na biografiji Dositeja Obradovića u režiji Save Mrmka je snimljena 1990. godine u produkciji RTB-a.[28][29][30] Spisak kulturnih ustanova koje nose Dositejevo ime[uredi | uredi izvor] OŠ „Dositej Obradović” u Beogradu OŠ „Dositej Obradović” Čukarica OŠ „Dositej Obradović” u Novom Sadu[31] OŠ „Dositej Obradović” u Vranju OŠ „Dositej Obradović” u Somboru[32] OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu[33] OŠ „Dositej Obradović” u Vrbi[34] OŠ „Dositej Obradović” u Kruševcu[35] OŠ „Dositej Obradović” u Koraju[36] OŠ „Dositej Obradović” u Nišu[37] OŠ „Dositej Obradović” u Irigu[38] OŠ „Dositej Obradović” u Ćićevcu[39] OŠ „Dositej Obradović” Volujac OŠ `Dositej Obradović` u Zrenjaninu OŠ „Dositej Obradović” u Klupcima (opština Loznica)[40] OŠ „Dositej Obradović” u Putincima OŠ „Dositej Obradović” u Smederevu OŠ „Dositej Obradović” u Doboju OŠ „Dositej Obradović” u Omoljici (opština Pančevo) OŠ „Dositej Obradović” u Banjoj Luci OŠ „Dositej Obradović” u Prijedoru OŠ „Dositej Obradović” u Partešu (opština Gnjilane) OŠ „Dositej Obradović” u Tesliću (Blatnica) OŠ „Dositej Obradović” Svođe (Vlasotince) OŠ „Dositej Obradović” u Beloj Crkvi OŠ „Dositej Obradović” u Bočaru OŠ „Dositej Obradović” Vranovo OŠ „Dositej Obradović” Erdeč Školski centar „Dositej Obradović” Subotica Ekonomsko-trgovinska škola „Dositej Obradović” u Alibunaru Srednja škola „Dositej Obradović” u Kragujevcu Dom kulture „Dositej Obradović” u Stanišiću Biblioteka „Dositej Obradović” u Staroj Pazovi[41] Grob Dositeja Obradovića u porti Saborne crkve u Beogradu Dela[uredi | uredi izvor] Slovo poučiteljno Gosp. Georg. Joakima Colikofera, Lajpcig, 1774, 31 str. Pismo Haralampiju, 1783. Život i priključenija D.O., Lajpcig, 1783. Sovjeti zdravago razuma, Lajpcig, 1784, 119 str. Ezopove i pročih raznih basnotvorcev basne, Lajpcig, 1788, 451 str. Pesme o izbavleniju Serbije, Beč, 1789, 4 str. Sobranije raznih naravoučitelnih veščej, Pešta, 1793, 2 + str str. Etika ili filozofija naravnoučitelna, Venecija, 1803, 160 str. Vostani Serbije, 1804. Mezimac, Budim 1818, 230 + 11 str. Hristoitia sireč blagi običai i Venac ot alfavita, Pešta, 1826.[42] Ižica, 1830 Pisma, Budim, 1829, 126 str. Prvenac, Karlštat 1930, 17 + 168 str. Jastuk roda moga (izgubljeno delo), 1813. Prevodi Slovo poučitelno, 1784. Istina i prelest, (kratka priča), 1788. Put u jedan dan, (kratka priča), 1788. Ezopove basne Hristoitija Bukvica Etika Venac Damon Ingleska izrečenija

Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što su rodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja. Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija. Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd, nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima.

Hrabri vojnik iz Stare Grčke obučavan je od svoje sedme godine u najboljoj vojsci tog vremena. Povlačiti se u borbi bilo je nezamislivo. Koplje je podigao visoko i zabacio... Broj ocena: 155 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Akcione Figure i Rekviziti Šifra Proizvoda: 27182 Poslednja cena bila je: 1029 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Schleich Svet Istorije - Nesalomivi Spartanac 70065 Schleich Svet Istorije - Nesalomivi Spartanac 70065 Figura u stojećem položaju Igračka i kolekcionarska figura Linija proizvođača: World of History - New Heroes Dimenzije: ~ 6 x 17 x 18 cm Materijal: Visokokvalitetni, puni vinil Ručno bojeno netoksičnim bojama (CE tested and approved) Visokokvalitetna završna obrada daje relističan utisak Edukativna igračka, primerena dečijim malim rukama Uzrast: 3g+ (3 godine i više) Upozorenje: Igračka nije namenjena deci mlađoj od 3 godine! Opis proizvoda: Schleich Svet Istorije - Nesalomivi Spartanac 70065 Novi Schleich-ovi heroji su neverovatni borci iz različitih kultura. Sakupili su se da oforme red Odabranih i bore se rame uz rame za Dobro. Hrabri vojnik iz Stare Grčke obučavan je od svoje sedme godine u najboljoj vojsci tog vremena. Povlačiti se u borbi bilo je nezamislivo. Koplje je podigao visoko i zabacio... Neke od nagrada koje su osvojile Schleich figure: Great Britain and Nothern Ireland Practical Pre-School Awards 2009 (Gold Award) Great Britain and Nothern Ireland Creative Play Awards 2009 (Highly Commended) Germany Top Ten Toys 2009 Germany Top Ten Toys 2010 North America Parent Choice Awards 2010 North America Creative Child Awards Program Toy of the Year 2010. O Schleich figurama (izvor www.schleich-s.com): Kompanija Schleich je osnovana u Nemačkoj 1935. godine, a sada već čuvene figurice su prvi put ugledale svet 1950. U to vreme stručnjaci i zaposleni u Schleich-u su počeli intenzivan rad na razvoju, proizvodnji i marketingu figurica iz stripa i crtanih filmova. Te prve figure su i dandanas popularne i dobro poznate: Štrumfovi, Snoopy, likovi iz Muppet Show-a i još mnogo, mnogo njih. Od ranih 1980-ih asortiman širimo i na figure životinja. Serije figura životinja su pravi odraz prirode, samo u manjem obimu, u rasponu od izgubljenog sveta dinosaurusa do domaćih i divljih životinja današnjice. Od 2003. godine svetu Schleich figura dodate su serije Vitezovi, Divlji zapad i Vilenjaci. Filozofija Schleich-a Samo najbolje je dovoljno dobro za razvoj naše dece. Naše Schleich figure pomažu da se unapredi razvoj deteta i da im pomogne da, kroz kreativnu i maštovitu igru, nauče trajne vrednosti koje će ih pripremiti za radostan i pozitivan život. Ovaj cilj je prioritet Schleich-a i čvrsto je usađen u sve što radimo. Deca su najvredniji poklon na svetu! Ona su budućnost našeg duštva. Iz tog razloga roditelji i nastavnici žele samo najkvalitetnije igračke. Mi smo obezbedili da Schleich igračka vašeg deteta bude vrhunskog kvaliteta i potpuno bezbedna! Da bi se to postiglo postoji širok spektar zakona i propisa o proizvodnji igračaka. Mi činimo sve da ispunimo ove zahteve i čak smo otišli malo dalje: sami smo sebi postavili strožije propise od zakonom predviđenih. Kao proizvođač igračaka nosimo posebnu odgovornost prema roditeljima i deci. Cilj nam je da budemo poznati kao proizvođač igračaka vrhunskog kvaliteta koje imaju obrazovni aspekt. Naši proizvodi su razvijani uz pomoć roditelja, nastavnika i dece i zato su posebno dizajnirani za dečje ruke. Dizajn naših proizvoda je realističan i što je moguće više naturalistički. To omogućava deci da, kroz igru sa figurama, iskuse veliku raznovrsnost prirode - od domaćih životinja na farmi do divljih životinja u džungli. Prilikom odlučivanja o proizvodnji licenciranih figura, kao što su strip junaci ili likovi iz crtanih filmova, dobro smo pazili na njihov karakter i poruku koju nose. Obrazovni aspekti su nam uvek ispred potencijala prodaje. Svi proizvodi iz: Akcione Figure i Rekviziti Sve iz: Dečije igračke, lutke i igračke za bebe * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Sadržaj: VLADALAC – Nikolo Makijaveli Napisan u jednom dahu, VLADALAC – Nikolo Makijaveli je postao delo za sva vremena koje upečatljivo pokazuju u šta se sve, pod raznim izgovorima, pretvara politička moć. Tu je opisan smisao politike i tehnike koji dočarava renesansu, ali sve što je rečeno tada važi i danas. Makijaveli je oblikovao opšta načela političke manipulacije i zloupotrebe, dao studije karaktera i principa vlasti. Njegovo delo jedno je od najpoznatijih u istoriji čovečanstva i čita se već toliko vekova kao uzbudljivo štivo. Nikolo Makijaveli, italijanski politički filozof tokom renesanse, rođen je 3. maja. Njegovo najpoznatije delo, Vladalac je knjiga namijenjena da bude priručnik za vladare. Izdata nakon njegove smrti, knjiga je zagovarala teoriju da „cilj opravdava sredstvo“, što se smatra ranim primerom realpolitike. Izraz makijavelistički danas opisuje usko, samo-interesno ponašanje, i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije. On je smatrao da svako, pa tako i vladar ima jednu količinu moći, a cilj jeste da se ta moć što je moguće više uveća. Pri tome vladar mora biti izvan običajnih moralnih kočnica, što znači da hrišćanski moral i politika nemaju i ne mogu imati nikakvih dodirnih tačaka. Filozofija se može definisati kao pokušaj razumevanja misterija egzistencije i stvarnosti. Takođe, filozofija pokušava razumeti prirodu istine i znanja ali i pronaći osnovne ljudske vrednosti u životu. Odnos između ljudskog društva i prirode je isto bitan deo filozofije koja pokušava iskoristiti ljudsku sklonost ka čuđenju, zanimanju i želji za razumevanjem, kako bi se došlo do bitnog, kako bi se došlo do istine. Dakle, filozofija je proces analiziranja, kritiziranja, interpretacije i špekuliranja. Filozofija počinje od reči fila i sofija, što bukvalno znači ljubav prema znanju ili mudrosti. Ona pokušava spoznati istinu i svet. Javlja se u VI veku p.n.e. u staroj Grčkoj. To što se javlja imalo je svoje razloge jer je vladalo robovlasničko društvo i demokratija koji su omogućavali dokolicu. Pored toga Grčka je imala povoljan geografski položaj i eknomski razvoj. Robovi su omogučavali robovlasnicima da se bave umovanjem jer su robovi obavljali sve fizičke poslove. VLADALAC – Nikolo Makijaveli Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Prelistajte knjigu Zavirimo li u istoriju starog veka primetićemo da su u sta­roj Asiriji, Vavilonu, Egiptu, staroj Grčkoj i Rimu svi ko­ristili beli luk. I pesnici su o njemu pisali pesme, a naučnici traktate... Ništa bez belog luka. Da li je to alhemija ili magija... Me­di­cina, kako zvanična tako i tradicionalna, savetuju da se be­li luk upotrebljava kao sredstvo protiv bezmalo svih zdrav­stvenih problema. Čak je i filozofija poklonila pažnju belom luku. Hiljade, ako ne i milioni ljudi koji su živeli do epohe tableta, preživeli su upravo zahvaljujući belom luku. U naše vreme - biti zdrav - veoma je prestižno. Na neki način, beli luk je zalog uspeha. Beli luk je minijaturna Mendeljejeva tablica jer, praktično, sve retke materije kojima su siromašne druge biljke, sadrže se u belom luku.

Delo Grci i stranci prati istoriju stavova Grka prema stranim kulturama i narodima, od homerskog doba do vremena poodmakle hristijanizacije Rimskog carstva. U vreme Homera svi poznati narodi su slično opisivani. Jezičke i kulturne razlike se nisu pominjale. Jedino su narodi izvan poznatog sveta bajkoviti i delimično izazivaju strah. Čak i u vreme sukoba sa Persijancima u potonjem vremenu, pobeđeni se nisu karakterisali kao manje vredni ljudi, nego se grčka pobeda dovodila u vezu sa željom bogova za uspostavljanjem ravnoteže moći. Tek u helenističko doba, u vreme gubljenja nezavisnosti i političke moći grčkih polisa, dolazi do isticanja nacionalne posebnosti, ali se pripadnost helenstvu nije prosto određivala kao pripadnost grčkoj naciji, nego se ona zasnivala na pripadnosti određenoj obrazovnoj tradiciji. Grk je onaj ko je stekao obrazovanje, onakvo kakvo se razvijalo i definisalo u klasično doba. U to poklasično vreme, ističe autor, kod Grka se rađa „arogancija obrazovanja“, koja je uočljiva sve do kraja srednjeg veka. Međutim, mogućnost sticanja grčke „paideje“, olakšalo je integraciju naroda iz drugih kultura, doduše po cenu asimilacije, koja se pak nije odnosila na religiju, jer je grčka filozofija dopuštala različite verske puteve do spoznaje istine. Čak su se strani kultovi, koji su se poimali kao iskonski, činili Grcima korak bliže „prirodnom“ čoveku, neiskvarenom civilizacijom. Zahvaljujući takozvanoj interpretatio Graeca, helenistička kraljevstva, a kasnije i Rimsko carstvo, umela su da integrišu razne verske tradicije i osujete verske ratove i netrpeljivosti, čemu su se jedino opirale monoteističke religije. Albrecht Dihle, prateći genezu stavova Grka prema brojnim azijskim, severnoafričkim i evropskim narodima starog veka, uključuje u svoja razmatranja dragocene izvore i ukazuje na izuzetne domete grčke geografije i etnografije, bez kojih jedva da bismo raspolagali bilo kakvim znanjima o kulturama starih naroda. Starogrčka radoznalost se nije odnosila samo na medicinu, matematiku, geometriju, filozofiju itd, nego sa Grcima imamo i početke savremene antropologije i etnologije. Takođe, današnje postkolonijalne studije bi svakako morale da uzmu u obzir i iskustvo susreta Grka, koji su vekovima bila vodeća kulturna sila, sa drugim narodima, bilo zbog toga što njihova ‘konstrukcija drugog’ katkad podseća na novovekovna iskustva, bilo što njihove percepcije drugih naroda mogu da budu inspirativne za savremeni međukulturni dijalog.

ELIOT - IZABRANI TEKSTOVI T.S.ELIOT IZABRANI TEKSTOVI PROSVETA B e o g r a d 1 9 6 3 godina vrlo dobro ocuvana ,ima samo lepa posveta na najavnoj stranici KNJIŽEVNI POGLEDI R e f e r e n c e Tradicija i individualni talenat Funkcija kritike Svrha kritike Granica kritike Svrha poezije Muzika poezije Poezija i drama Hamlet Četiri dramatičara Jelisavetinog doba Metafizički pesnici Dante Ben Džonson Mesindžer Blejk Marvel Milton I Milton II Gete Predgovor: JOVAN HRISTIĆ LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 371 STRANICA Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema... (mala donja ladnica u hodniku)

Beli luk - izvor zdravlja Zavirimo li u istoriju starog veka primetićemo da su u sta­roj Asiriji, Vavilonu, Egiptu, staroj Grčkoj i Rimu svi ko­ristili beli luk. I pesnici su o njemu pisali pesme, a naučnici traktate... Ništa bez belog luka. Da li je to alhemija ili magija... Me­di­cina, kako zvanična tako i tradicionalna, savetuju da se be­li luk upotrebljava kao sredstvo protiv bezmalo svih zdrav­stvenih problema. Čak je i filozofija poklonila pažnju belom luku. Hiljade, ako ne i milioni ljudi koji su živeli do epohe tableta, preživeli su upravo zahvaljujući belom luku. U naše vreme - biti zdrav - veoma je prestižno. Na neki način, beli luk je zalog uspeha. Beli luk je minijaturna Mendeljejeva tablica jer, praktično, sve retke materije kojima su siromašne druge biljke, sadrže se u belom luku.

Emanuel Roidis (E28.6.1836–1.7.1904) je bio grčki pisac i novinar. Smatra se jednim od najslavnijih i najživotvornijih duhova grčkog pisma svog vremena. Godine 1866. Roides je objavio svoj ozloglašeni roman Papa Jovana, istraživanje legende o papi Jovanki, navodnoj ženskoj papi koja je vladala neko vreme u srednjem veku. Iako romantični roman, Roidis je tvrdio da sadrži ubedljive dokaze da je papa Jovanka zaista postojala i da je katolička crkva pokušavala da prikrije tu činjenicu vekovima. Knjiga je bila kontroverzna i dovela je do njegove ekskomunikacije iz Grčke pravoslavne crkve. Godine 1954. knjigu je na engleski preveo Lorens Darel. Rođen u Hermupolisu, glavnom gradu ostrva Siros, u porodici bogatih aristokrata sa Hiosa — koji su pobegli sa ostrva nakon masakra stanovništva od strane Osmanlija 1822 — proveo je veći deo svoje mladosti u inostranstvu. U mladosti je savladao ne samo jezike kontinentalne Evrope, već i starogrčki i latinski. Mladost provodi u Đenovi, Italiji, u doba revolucija, koja je bila dalekosežna posledica Francuske revolucije. Studirao je istoriju, književnost i filozofiju u Berlinu, a kasnije u Jasiju, u Rumuniji, gde je njegov otac trgovac preneo centar svojih poslovnih aktivnosti. Povinujući se roditeljskoj želji, preselio se u Atinu, gde je štampao prevod Šatobrjanovih Itinera. Godine 1860, posle kratkog boravka u Egiptu, odlučio je da živi i trajno ostane u Atini. Kasnije u svom životu, postao je veoma siromašan, posebno bankrotom porodičnog preduzeća i samoubistvom njegovog voljenog brata Nikolasa. Poslednje godine života proveo je radeći kao kustos u Nacionalnoj biblioteci Grčke. Ali, i sa ove funkcije je smenjen 1902. godine, kada je ušao u politički spor sa vladom. Tokom života patio je od ozbiljnog problema sa sluhom, koji ga je na kraju učinio gotovo potpuno gluvim. Roidis je često zauzimao jasan kritički stav protiv romantizma u književnosti i poeziji i često je bio potresan i sarkastičan prema romantičarskim piscima i pesnicima svog vremena. Roidis je, među svojim brojnim prevodima, postao prvi koji je preveo dela Edgara Alana Poa na grčki. 398 str, mek povez

Feministička teorija je, nema sumnje, jedno od savremenih kritičkih polazišta koje ostavlja ponajviše prostora za plodonosnu kritiku savremene kulture. Kritički i transformativni potencijal feminističke teorije, koja je među prvima uspostavila radikalno nov način sagledavanja razlike, stran patrijarhalnoj perspektivi zasnovanoj na hijerarhijskom binarizmu, patrijarhalna kultura nastoji da neutralizuje i ujedno institucionalnim integracijama i asimilacijama preinači u podršku vlastitoj neoliberalnoj agendi. Cilj ove studije je otuda da prevashodno sagleda i objasni često vrlo složene, konfliktne ili paradoksalne odnose feminističke teorije, i same vrlo heterogene, sa ostalim teorijama kulture, a potom utvrdi stvarne mogućnosti kritičkog intervenisanja kojim feminizam danas raspolaže. Određujući najpre pojam feminizma, Petra Mitić se osvrće na istorijat feminističke ideje, naglašavajući smisaonu razliku između ova dva termina. Feministička misao, naime, daleko prethodi feminizmu kao pokretu ili kao teoriji, i seže do samih početaka (poznate) patrijarhalne istorije i njenih prvih kritičara, koji nisu bili ni žene ni teoretičari, već grčki tragičari: umetnici poput Eshila, nadahnuti sećanjem na drugačiju i plodniju filozofiju života i obdareni vizionarskom snagom predviđanja, prvi su razotkrivali principe dominacije i praksu tlačenja kojima služe patrijarhalni zakon i pravda. Feminizam kao teorija, odnosno kao organizovan pokret, pripada istoriji novijeg datuma, a njene ključne momente, počev od “Odbrane prava žene” (1792) Meri Vulstonkraft, autorka u ovoj knjizi pomno prati i otuda nam daje iscrpan pregled feminističkih ideja i pravaca sve do današnjih dana, kakav do sada nije bilo prilike da čitamo na srpskom jeziku.

„Volja za znanjem“ ne tematizuje seksualne prakse i njihovu istoriju, nego konstituisanje „seksualnosti“ kao formacije znanja. Fuko istražuje mehanizme koji strukturiraju seksualnu želju, dovode je do izražaja u diskursima i potčinjavaju je tehnikama moći. Seksualna „represija“ se posmatra kao momenat „dispozitiva seksualnosti“, odnosno strategijskih pretpostavki koje, putem moći, seksualnost čine korisnom. U tom smislu istražuje strategije histerizacije ženskog tela, pedagogizacije dečjeg seksa, socijalizacije reproduktivnog ponašanja i psihijatrizacije perverzne želje. „Normalizujuće društvo istorijska je posledica tehnologije moći čije je težište na životu.“ Seks se ne samo potiskuje, već se, u „diskurzivnoj eksploziji“, i navodi na govor. Hrišćanske ispovedne prakse biće prenesene u naučnu produkciju istine, kao izraz volje za znanjem. Prvi tom Fukoove „Istorije seksualnosti“ jedno je od najcitiranijih dela moderne filozofije. Ostavilo je dubok trag u savremenom poimanju seksualnosti, moći, diskursa, psihoanalize i biopolitike. Nisam, nažalost, pronašao jedan tekst o Fukou koji sam objavio pre više godina i koji je imao izvesnog odjeka u našoj javnosti, koja i pored brojnih prevoda Fukoovog dela, mislim, naravno na stručnu javnost, nije pokazala naročito zanimanje za njegovo delo koje je, bez sumnje, ostavilo značajan trag u savremenom mišljenju. Kako valja razumeti ovaj pokušaj Dejana Aničića da redakcijom starog prevoda Jelene Stakić iz 1978. godine, ovog Fukoovog dela iz srednje faze, što nije postupak ustaljen u ovoj sredini, koja je danas još manja nego što je bila da, možda, oživi ponovni interes za novo čitanje Fukoa? Jer, Fuko se jedva i pominje u našim udžbenicima filozofije. Da podsetim, recimo, da je značajan projekat ponovnog prevođenja Ničea izgleda zapao u nepremostive teškoće. O razlovima za svoj poduhvat Aničić razložno govori u „Belešci za novi prevod Volje za znanjem“: „Mišel Fuko se“, piše Aničić, „na srpski prevodi u kontinuitetu od preko 35 godina i u toj prevodilačkoj istoriji takođe se lako uočavaju svi ovi fenomeni terminološke neusaglašenosti (ona je, međutim, u izvesnom smislu upravo zbog toga zanimljiva, budući da te razlike u prevodilačkim rešenjima ponekad reflektuju kulturne osobenosti određenog trenutka). U nastavku ćemo se koncentrisati na tri konkretna teoretska pojma koja smo drugačije preveli u odnosu na prvi prevod iz 1978. godine. To su dispozitiv umesto ranijeg mehanizam, moć umesto ranijeg vlast i diskurs umesto govor.“ Moram da kažem da ova beleška deluje isuviše skromno u odnosu na značaj koji novi prevod ima u odnosu na stari pošto su ova tri termina: dispozitiv, moć i diskurs, umesto starih: mehanizam, vlast i govor, doista, osnovni u Fukoovom konceptu, njegovoj teoriji, koja nipošto nije nešto stabilno i koja se menja od projekta do projekta, kao što je to slučaj i sa ovom „Istorijom seksualnosti I” koja je, kao i drugi Fukoovi projekti, ostala nezavršena. Uostalom, Fuko i sam više nego jasno, definiše ove termine pišući da moć nije vlast a diskurs nije govor, dok je u pogledu dispozitiva očigledno da ga ne treba prevoditi budući da je u ovoj nestabilnoj trijadi dispozitiv ono što je najstarije i što joj kao dispozicija, odnosno sama mogućnost, stoji u osnovi. Poklič „Zaboraviti Fukoa!”, kao što je poznato, dolazi od Bodrijara, ali ne bi bilo Bodrijarovih simulakruma da nije bilo Fukoove arheologije znanja koja je promenila idealistički koncept o privilegovanom statusu kognitivnog subjekta i zamenila ga diskursom, ili arhivom, iz kojih dolazi ova složena igra moći, znanja i samog diskursa koji proizvodi i umnožava moderni subjekt ili subjekte. Posle Fukoovih arheoloških istraživanja postalo je očigledno da su ovi složeni, nestabilni i otvoreni odnosi moći i znanja, znanja i moći koji stvaraju ove teške i anonimne diskurse, kao i moderni diskurs o seksualnosti koji je ovde analiziran kao, u osnovi, politički dispozitiv tzv. „normalizujućeg društva“ ili „seksualnog društva“, odgovorni za arheološki status starog subjekta. Postoji još jedan razlog radi kojeg je Aničić veoma u pravu kada insistira na novom prevodu, pošto Fuko eksplicitno govori o tome da seksualnost i moć nisu nikakve ontološke, prirodne strukture, budući da seks nema svoju „prirodu“ i ne pripada „prirodi“ nego diskursu i diskursima, odnosno arhivu i arheologiji modernog znanja. „Nema sumnje da treba biti nominalist”, piše Fuko, „moć nije jedna ustanova i nije jedna struktura, ona nije izvesna snaga kojom su neki obdareni: moć je ime koje se nadeva nekoj složenoj strateškoj situaciji u datom društvu“. Kako, dakle, „zaboraviti Fukoa“ koji je na kraju sva pitanja ostavio otvorenim u ovom polemičkom i polisemičkom disputu pa i ono o „pravu smrti i moći nad životom“. Jer je tvrdnja „seks jeste vredan smrti“, samo ironija jednog dispozitiva. © 2006 Karpos Books. Na američkim univerzitetima francuski filozof Mišel Fuko smatra se „najbriljantnijim filozofom sile [power]“ i po mišljenju američnih kolega „on je ono što bi, izgleda, danas trebalo da bude bilo koji francuski naučnik: nedokučiv“. Posmatrati francuske marksiste kako se hvataju ukoštac sa radikalnim teorijama Mišela Fukoa, kaže prevodilac Alen Šeridan, isto je kao i posmatrati „policajca koji pokušava da uhapsi osobito opakog uličnog travestita“. Dubokoumni stručnjaci koji patroliraju američkim univerzitetima imaju sopstvene poteškoće sa Fukoom. Leo Bersani sa Katedre za francuski jezik na Barkliju uzdiže ga kao „našeg najbriljantnijeg filozofa sile [power]“, ali ga istoričar sa Jela Piter Gej odbacuje: „On ne istražuje, on se samo oslanja na instinkt.“ Antropolog Kliford Džitc sa Prinston instituta za visoke studije pokušava novu klasifikaciju: „On je postao neka vrsta nemogućeg predmeta“ neistorični istoričar, jedan antihumanistički humani naučnik. On je ono što bi danas bilo koji francuski naučnik izgleda trebalo da bude: nedokučiv.“ Predmet celog ovog spora jeste svečano i uredno obučen muškarac od pedeset i pet godina, koga obrijana lobanja i naočare metalnih okvira čine veoma sličnim Teli Savalesu dok igra Kodžaka. Prilikom jednog od svojih periodičnih haranja Sjedinjenim Državama, pre nedelju dana, Fuko se pojavio na Univerzitetu Južne Kalifornije, u Dejvidson konferencijskom centru od cigle i stakla, da bi učestvovao u trodnevnom simpozijumu o sebi. Kao i obično, dvorana je bila preplavljena studentima i profesorima koji pokušavaju da odgonetnu tajne „panoptičke propovedi“, „bio-sile [bio-power]“ i drugih stvari pokrenutih u Fukoovim zamršeno obrazloženim i nerazumljivo napisanim delima. „Nemojte me pitati ko sam i nemojte tražiti od mene da ostanem isti“, kaže on. „Prepustite našim birokratima i našoj policiji da se uvere da su naše isprave u redu.“ Marihuana i petulije Zvanično, Fukoove isprave pokazuju da je od 1970. godine profesor na glasovitom College de France, što mu je omogućilo da sebi stvori novo polje koje je nazvao „istorijom sistema mišljenja.“ Doduše, većina njegovih dela je nastala u jednom skupoceno strogom pariskom stanu za koji bi se moglo pomisliti da je kula od slonovače. Zidovi od redova knjiga obojeni su u belo, a osmospratni pogled koji se pruža nad krovovima Pariza, veoma je spektakularan. Jedini znak frivolnosti jeste marihuana koja pupi među petulijama na terasi. U tom je okviru Fuko stvorio te pronicljive i silno uticajne serije knjiga o najsuptilnijim problemima lične slobode i društvene prinude. Analizirajući odnos između sile [power] i istine, on postepeno redefiniše obe. Devet glavnih knjiga prevedenih na engleski jezik niže se od Ludila i civilizacije (1961) preko studija o bolnicama Rađanje klinike (1966), zatvorima (Disciplina i kažnjavanje, 1975) do prvog toma planirane petotomne Istorije seksualnosti (1976). Fuko sada završava drugi tom koji će biti objavljen početkom 1982. godine, ali, svako ko očekuje sablasna otkrića, biće razočaran. „Nisam želeo da pišem knjigu o seksualnom ponašanju“, kaže Fuko. „Ono što sam želeo da saznam jeste koja pitanja ljudi postavljaju o seksualnosti i zašto. Zašto su, na primer, u hrišćanskoj ispovednoj praksi 16. i 17. veka pitanja o seksu igrala sve veću i veću ulogu?“ Nakon ponovnog studiranja grčkih i latinskih tekstova, Fuko kaže da je u novoj knjizi pomerio „centar težišta“ da bi mogao klasičniji materijal da uvrsti u fukoovski niz pitanja: kakav su savet Grci davali novovenčanima? Kakve dijete su njihovi doktori prepisivali? Da li su oni mislili da u ljubavi više uživaju muškarci ili žene? Kao sin lekara u provincijskom Poatjeu, Fuko se okrenuo studijama psihologije i omrznuo ih, naročito svoj stručni boravak u mentalnoj bolnici sv. Ane u Parizu. „Osećao sam se vrlo bliskim i ne mnogo različitim od stanovnika bolnice“, kaže on. „Takođe sam se osećao nelagodno zbog samog bavljenja medicinom. Tamo mi se nametnulo pitanje: šta je medicinska sila? Šta je vlast koja je omogućava?“ Nakon predavanja psihopatologije u Parizu, a potom francuskog na Švedskom univerzitetu u Upsali, nemirni mladi Fuko zauzimao je zvanične položaje u Varšavi i Hamburgu. Iz njegovih lutanja, unutrašnjih i spoljnih, proizašlo je Ludilo i civilizacija koje počinje poetičnom evokacijom srednjovekovnih brodova ludaka. Tih lutajućih, starih, ogoljenih brodskih korita koja su zaista tovare ludaka odnosila daleko od njihovih zajednica. Fuko je imao da postavi neka specifična istorijska pitanja: zašto su 1656. godine raznovrsni pariski domovi i skloništa sjedinjeni u jednu opštu bolnicu? Zašto su istovetne institucije uskoro izgrađene u svim provincijskim gradovima? I zašto su one bile popunjene ne samo hronično bolesnim već kako umobolnim tako i nezaposlenim ljudima? Zato što je, Fuko iznosi, nastajuće Doba razuma isto tako bilo i doba svrstavanja, vreme novih razlikovanja normalnog i nenormalnog, te tako vreme radikalno novih oblika društvenog određivanja. Umesto da na umobolne gleda kao na one koji poseduju naročitu vrstu znanja, kao što je to Srednji vek činio, Doba razuma ih je zatvaralo i ućutkivalo. Danas bi Jovanku Orleanku lečili torazinom. Pored toga, Fuko nije insistirao samo na tome da su promenjene definicije umobolnosti arbitrarne, već i da one definišu duševno zdravlje i, svakako, sam razum. A te definicije takođe menjaju. Mnogi moderni istoričari pretpostavljaju da istorija hladno teče u određenom pravcu i da je njihova dužnost da taj tok usmere ka slobodi ili ka kapitalizmu ili ka nacionalnoj državi. Nasuprot tome, Fuko tvrdi da postoje oštri prelomi – on ih naziva „diskontinuitetima“ – koji odvajaju jedan istorijski period od drugog. Novo doba, prilikom svakog takvog preloma, stvara novi intelektualni okvir za svoje poglede na svet. Fuko taj okvir naziva epistemom, na osnovu grčke reči koja označava nauku ili znanje. Ona predstavlja radikalno različit osećaj za to da li je postavka istinita, pa čak i za to šta je sam život. Strast za razlikovanjem Jedan takav prelom je sredinom sedamnaestog veka konačno okončao srednjovekovno naglašavanje sličnosti svih Božijih tvorevina. (Šekspir: „Jedan dodir prirode čini ceo svet srodnim“) i započeo strast Doba razuma za razlikovanjem. Jedan drugi „diskontinuitet“ neposredno nakon francuske revolucije, najavio je strastveno verovanje modernog doba u evolucioni napredak, kako društveni, tako i naučni. Prema Fukou, sada može doći do trećeg preloma, ali Fuko ne pruža njegovu jasnu definiciju niti objašnjava kako i zašto do takvih preloma dolazi. „G. Fuko“, napisao je jedan gnevni kolega, „juri punom brzinom kroz tri veka, kao neki barbarski konjanik. On neoprezno pali vatru u stepi.“ Pobuna francuskih studenata 1968. godine je bila ta koja je Fukoova razmišljanja gurnula u političkom pravcu. „Pitao sam se“, rekao je on kasnije jednom novinaru, „o čemu drugom sam ja to govorio, u Ludilu i civilizaciji, ako ne o sili [power]“. Znanje je sila, Fuko je sada počeo da veruje, ili određenije, „sila i znanje direktno impliciraju jedno drugo.“ Ako je dakle, svako istorijsko doba razvilo nove oblike znanja o sebi samom, nove oblike definisanja života, tada je svako doba uistinu primenjivalo nove oblike sile [power]. Vojna i policijska sila bile su samo najočigledniji oblici. Po Fukou, svaka akumulacija društvenog znanja, svaka vrsta nadzora, kategorizacije i presuđivanja, jesu primena sile. Doktori, učitelji, sveštenici, svi oni primenjuju silu, ali, ono što je najvažnije, jeste to da se svaki moderni građanin odgaja tako da primenjuje državnu silu nad svojim sugrađanima i nad samim sobom. „Glupi despot može sputati svoje robove gvozdenim lancima“, pisao je Fuko u Disciplini i kažnjavanju, „ali pravi političar ih još čvršće vezuje lancima njihovih sopstvenih ideja… Veza je utoliko jača što ne znamo šta je sačinjava.“ A taj lanac čovekovih sopstvenih ideja, to akumuliranje ispitivanja, nadzora, definicija i propisa, taj intelektualni zatvor – jeste sam čovek, veruje Fuko. Ispod ne postoji osnovna ljudska priroda koja očekuje oslobođenje. Fuko koren svojih pustošnih pogleda („Ne mogu da doživim uživanje“, rekao je jednom novinaru) otkriva u detinjstvu pod nacističkom okupacijom. On kaže: „Imam vrlo rana sećanja na jedan apsolutno preteći svet koji je mogao da nas zgnječi. Živeti kao adolescent u situaciji koja je morala da se okonča, koja je morala da odvede do nekog drugog sveta, boljeg i lošijeg, značilo je imati utisak da celo svoje detinjstvo provodiš u noći čekajući da svane. To čekivanje nekog drugog sveta obeležilo je ljude iz moje generacije, i svi smo mi sa sobom nosili, možda neumeren, san o Apokalipsi.“ Kao i mnogi intelektualci iz njegove generacije, i Fuko se pridružio komunistima nakon drugog svetskog rata; napustio ih je u roku od dve godine, ranije nego većina. Marksizam „me je interesovao, ali me nije zadovoljio“, priseća se on; konačno, sam Marks je bio proizvod devetnaestovekovne episteme. Što se tiče „mladih ljudi iz moje generacije koji su bili privučeni marksizmom, oni su u njemu pronašli način da produže taj adolescentni san o drugom svetu“. Fuko ostaje politički nesvrstan, ali uglavnom unutar radikalne levice. On kaže: „Živeo sam u Švedskoj, zemlji slobode, potom u Poljskoj, zemlji potpuno suprotnoj, a ta iskustva su mi pokazala da ma kakav bio legalni sistem, mehanizmi sile sputavaju pojedinca i usmeravaju njegovo ponašanje nastojeći da ga normalizuju.“ Fukovi pogledi su u izvesnoj meri obojeni njegovom homoseksualnošću. Na to on takođe gleda kao na rezultat sile. On kaže: „Ja nisam nikada bio stvarno integrisan u komunističku partiju zato što sam bio homoseksualac, a to je bila institucija koja je potkrepljivala sve vrednosti najtradicionalnijeg buržoaskog života.“ U svom istorijskom istraživanju Fuko je bio impresioniran činjenicom da je, mada je čak i u osamnaestom veku nekoliko homoseksualaca spaljeno na lomači, tako drastično kažnjavanje bilo, u stvari, retko primenjivano. On kaže: „Praksa hapšenja više je služila kao mehanizam kontrole. Tako sam pokušao da preokrenem problem, govoreći sam sebi: Zašto je država bila toliko zainteresovana za seksualnost?“ Neobiči dokumenti Fukoova istorijska istraživanja iznose na videlo neobična dokumenta koja on objavljuje posebno, kao potporni dokazni materijal. Tako su njegova ispitivanja zločina dovela do otkrivanja ispovesti koju je on naveo u samom naslovu: Ja, Pjer Rivijer, zaklavši svoju majku, svoju sestru i svog brata… Fukoove studije o seksualnosti su na sličan način dovele do Erkulin Barben – nedavno otkriveni memoari devetnaestovekovnog francuskog hermafrodita, gde je on kao uvod izneo jedno od svojih retoričkih pitanja koja najviše zapanjuju: „Da li je nama zaista potreban pravi seks [sex]?“ Njegova najnovija otkrića, koja se uskoro očekuju u obliku knjige, jesu serije osamnaestovekovnih slučajeva u kojima su muškarci od pariskih vlasti tražili da zatvore njihove žene ili decu. Fuko prilično oprezno kaže: „U ovim serijama postoji jedan aspekt porodičnog konflikta koji ukazuje na odnos porodica i sile.“ Ovim istoričarima koji mu prebacuju da je suviše ličan i suviše impresionistički, Fuko pruža bodljikav odgovor: „Kada bih želeo da budem istoričar u sadašnjem smislu reči, to ne bi bilo teško“, kaže on. „Ali, bilo bi bolje upitati zašto sam učinio to što sam učinio. Da li su istoričari bili ti koji su ukazali na problem, recimo, zatvaranja mentalno bolesnih? Ne, bilo je potrebno da se pojavi neka uvrnuta osoba koja bi imala rđavu ideju da postavi pitanja koja su istovremeno i lična i politička. Ali, istoričari uvek izvlače svoje probleme iz sadašnjosti. Ako ih ne nalaze u neposrednosti svojih ličnih života ili u političkom i društvenom životu svoje zemlje, onda ih jednostavno izvlače iz svoje univerzitetske okoline.“ Uvek nova pitanja Fukoovo stalno okretanje problema, njegova uvek nova pitanja koja često ostaju bez odgovora, sve to može delovati razdražujuće. On često drsko protura dramatičnu ideju samo zato da bi vratio nazad i otpočeo ponovno definisanje termina. „Nije toliko sila ono što mene interesuje“, sanjari filozof sile [power], koliko istorija subjektivnosti. Moj problem je načiniti istoriju ovog društva normalizacije.“ Njegovi kritičari opravdano dokazuju da su njegova ispitivanja suviše usko ograničena na francusku istoriju i da su njegove teorije donekle derivat ranijih mislilaca. Čak i njegovi obožavaoci iznose neke suštinske primedbe. Profesor engleske književnosti sa Kolumbija univerziteta Edvard Sed [Said], kaže: „Fuko nije nikada bio u stanju da objasni istorijsku promenu, kako je došlo do nekih stvari. Takođe, u njegovoj šemi nikakvu ulogu ne igraju stvari kao što su pravda, sloboda, lepota, kao što su pozitivni ideali.“ Ričard Rorti, profesor filozofije sa Prinstona, dodaje: „Njegov očigledno iskreni pokušaj da filozofsko mišljenje učini koliko-toliko korisnim, neće uroditi nikakvim plodom osim ako se ne pridruži buržoaskim liberalima koje prezire i počne da špekuliše sa budućnošću.“ Fuko na takva mišljenja sleže ramenima i smatra da je to stvar različitih filozofskih sistema. On kaže: „Jedan od razloga zašto se zaista teško uspostavlja dijalog sa Amerikancima i Englezima, jeste i taj što je po njima kritično pitanje za filozofa „Da li je to istinito?“, dok se nemačko-francuska tradicija u osnovi sastoji iz postavljanja pitanja „Zašto mi mislimo kao što mislimo? Kakav efekat to ima? Ja smatram da su problemi koje postavljam – problemi modernog čoveka.“ Možda Fuko zbog toga deluje tako čudno fascinirajuće na studente, i možda je zbog toga njegov kult među njima sve veći. Ovo je vreme kada se mladi, naročito, osećaju uhvaćeni u hiljade nevidljivih žica društvene kontrole. Ako Fukoove teorije često izgledaju nedosledne ili nepotpune, to je delimično i zato što se one i dalje razvijaju u njegovoj glavi. Glavno je da on neustrašivo razmišlja o problemima o kojima je potrebno razmišljati. Preuzeto iz Naslov: Istorija seksualnosti. 1, Volja za znanjem, 2. dopunjeno i redigovano izd. Izdavač: Karpos Strana: 177 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-6435-106-5

Fernan Brodel nas vodi kroz jedno čudno istorijsko putovanje Sredozemljem, opčinjen ostvarenjima neolitskih seljaka, razvojem nauke i umetnosti na Bliskom istoku, neumornim feničanskim moreplovcima i trgovcima, izuzetnim podvizima kao što je pronalazak pisma, jonska filozofija ili rimsko pravo. Kao istoričar modernog doba, on je uvek tražio nove početke koje smatra revolucijama: revoluciju trgovine, na primer, koja će večno trajati; ili izum feničanske azbuke, a povezan s trgovinom koju dalje usavršava. Druga promena koju smatra revolucionarnom je funkcionisanje atinske države koja je ustanovljena posle arhajskog razdoblja. Takođe mu je značajan i nastanak rimske republike. U isto vreme, suprotno tome, on predlaže drugačije tumačenje istorije, delimično skidanje mitskog vela s dva diva, Grčke i Rima, koje vidi kao one koji vešto koriste ranija ostvarenja. Brodel kao da ima tajnu simpatiju za narode koje je pregazio rimski valjak: Etrurce i Kartaginjane. Smatra da je tu potrebno novo tumačenje u kojem će biti uzet u obzir doprinos pobeđenih, a da bi se osporila neka ostvarenja koja se u istoriji uglavnom pripisuju pobednicima. U ovoj knjizi Brodela srećemo kao pisca, izvanrednog pripovedača koji zna kako da najbolje iskoristi dokumente, da postavi umesna pitanja, da detaljima posmatranim s neobične strane prida životnost, upoređujući naizgled sasvim različite situacije, udružujući suprotne strane problema, ili buneći se protiv očiglednih anahronizama. Zato je ova knjiga podsticajna. Ona nije delo nekog slučajnog posmatrača praistorijskog ili antičkog sveta, već starog zaljubljenika u Sredozemlje koji nam otkriva osnove, ali to sve obogaćuje svojim enciklopedijskim znanjem. Na njenim stranicama, dok čitamo o megalitima, piramidama, grčkim hramovima i bazilikama koji se ocrtavaju na azurnom nebu, pred nama oživljava prošlost koja i dalje živi.

Књига је некоришћена. Стање: 9/10. 50 ИДЕЈА које би стварно требало да знате: УМЕТНОСТ Susie Hodge жанрови: Уметност, Публицистика, Популарна наука, Филозофија писмо: латиница број страна: 208 повез: мек формат: 16.5x24 cm Посета уметничкој галерији може да збуни – слуђујућа парада слика, скулптура, уметника и уметничких праваца, а врло мало увида у то како се све једно с другим уклапа. Зато је ту књига 50 идеја које би стварно требало да знате: УМЕТНОСТ да вам помогне. За све оне који не знају по чему се разликују Дега и Дали, Моне и Мане, кубизам и фовизам, овај информативни и аналитични водич разлаже педесет најважнијих и најутицајнијих концепција у уметности, од старе Грчке до данас. Обухватајући пресудне уметничке тренутке у историји, међу којима су барок, ренесанса, импресионизам, баухаус, надреализам, поп-арт и све оно између, ова књига уједно испитује утицајне правце као што су романтизам, кубизам и минимализам. Језгровити текст Сузи Хоџ пропраћен је речником где се објашњавају кључни појмови, као и мини-есејима и информативним биографијама најважнијих уметника одређеног периода. Допуњена избором слика које илуструју кључне концепције и обухватним хронолошким таблицама како би сваки правац или покрет био смештен у свој контекст, ова књига даје, у најширем распону, преглед најзначајнијих новина у свету уметности и дизајна. Она ће одушевити сваког ког је бар некад збунио уметнички жаргон и жели да достигне дубље, темељније разумевање уметности.

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134

Zoran Stefanović Slovenski OrfejMeki povezO autoruZoran Stefanović (Loznica, 21. novembar 1969) je srpski pisac, izdavač i međunarodni kulturni aktivista. Debitovao u pozorištu i filmu 1987. Diplomirao je dramaturgiju i scenario 1994. na Fakultetu dramskih umetnosti (Univerzitet umetnosti u Beogradu). Živi u Beogradu.Predsednik je Međunarodne kulturne mreže "Projekat Rastko". Predsednik je Udruženja dramskih pisaca Srbije (2022).[1]Sadržaj1Umetnički rad2Kulturni rad3Nagrade i priznanja4Izabrana bibliografija5Izabrana filmografija6Videti takođe7Izvori8Spoljašnje vezeUmetnički radVeliki deo njegovog umetničkog opusa spada u fantastiku - u pozorištu („Slovenski Orfej“, „Skaska o kosmičkom jajetu“), stripovima („Treći argument“, na osnovu priča Milorada Pavića, „Pod vučjim žigom“), prozi (роман Verigaši) i na filmu i televiziji („Uske staze“).Drugi deo opusa je dokumentarne prirode, poput TV-serijala „Janusovo lice istorije“ ili filmova „Životi Koste Hakmana“ i „Muzika tišine“.Njegove pozorišne drame, proza i grafički romani su prevedeni na makedonski, rumunski, slovenački, engleski, francuski i poljski.Kulturni radBio je glavni osnivač nekoliko međunarodnih kulturnih mreža i izdavačkih projekata: Projekat Rastko (mreža digitalnih biblioteka), „Distribuirani korektori Evropa“ (međunarodna digitalizacija kulturne baštine), Projekat Gutenberg Evropa (Beta verzija, javne digitalne biblioteke), i sličnih zajednica i poduhvata u oblasti izdavaštva, digitalizacije, leksikografije i pop-kulture.Ne ograničavajući se na Internet, bio je aktivan u brojnim kulturnim, naučnim i izdavačkim projektima u Evroaziji od 1993, posebno u zemljama bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske, Grčke, Ukrajine, Rusije, Poljske, uključujući i poduhvate očuvanja manjinskih i plemenskih kultura Evroazije ili inicijativu za „Balkansku kulturnu mrežu“ (zajedno sa grčkim kulturnim aktivistom i muzičkim producentom Nikosom Valkanosom i drugim kolegama).Njegovi društveni stavovi uključuju i snažno zastupanje filozofije „otvorenih izvora“ i slobodnog znanja, kao „civilizacijskih temelja svakog ljudskog društva“. Aktivno podržava nekoliko regionalnih Vikipedija, naročito u Istočnoj Evropi, još od njihovog osnivanja.Nagrade i priznanjaKao pisac, dramaturg i scenarista, bio je nacionalno i međunarodno nagrađivan i nominovan petnaestak puta, uključujući i nominacije za nagrade “Prix Europa” u Berlinu i “Prix Italia” u Rimu.Za svoj kulturno-izdavački rad je nacionalno i međunarodno priznat dvadesetak puta, uključujući i nominaciju za „United Nations World Summit Award“, tri puta godišnju nagradu Društva za informatiku Srbije i deset YU Web Top 50 priznanja (SR Web Top 50).6/4

Zoran Stefanović Slovenski OrfejMeki povezO autoruZoran Stefanović (Loznica, 21. novembar 1969) je srpski pisac, izdavač i međunarodni kulturni aktivista. Debitovao u pozorištu i filmu 1987. Diplomirao je dramaturgiju i scenario 1994. na Fakultetu dramskih umetnosti (Univerzitet umetnosti u Beogradu). Živi u Beogradu.Predsednik je Međunarodne kulturne mreže "Projekat Rastko". Predsednik je Udruženja dramskih pisaca Srbije (2022).[1]Sadržaj1Umetnički rad2Kulturni rad3Nagrade i priznanja4Izabrana bibliografija5Izabrana filmografija6Videti takođe7Izvori8Spoljašnje vezeUmetnički radVeliki deo njegovog umetničkog opusa spada u fantastiku - u pozorištu („Slovenski Orfej“, „Skaska o kosmičkom jajetu“), stripovima („Treći argument“, na osnovu priča Milorada Pavića, „Pod vučjim žigom“), prozi (роман Verigaši) i na filmu i televiziji („Uske staze“).Drugi deo opusa je dokumentarne prirode, poput TV-serijala „Janusovo lice istorije“ ili filmova „Životi Koste Hakmana“ i „Muzika tišine“.Njegove pozorišne drame, proza i grafički romani su prevedeni na makedonski, rumunski, slovenački, engleski, francuski i poljski.Kulturni radBio je glavni osnivač nekoliko međunarodnih kulturnih mreža i izdavačkih projekata: Projekat Rastko (mreža digitalnih biblioteka), „Distribuirani korektori Evropa“ (međunarodna digitalizacija kulturne baštine), Projekat Gutenberg Evropa (Beta verzija, javne digitalne biblioteke), i sličnih zajednica i poduhvata u oblasti izdavaštva, digitalizacije, leksikografije i pop-kulture.Ne ograničavajući se na Internet, bio je aktivan u brojnim kulturnim, naučnim i izdavačkim projektima u Evroaziji od 1993, posebno u zemljama bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske, Grčke, Ukrajine, Rusije, Poljske, uključujući i poduhvate očuvanja manjinskih i plemenskih kultura Evroazije ili inicijativu za „Balkansku kulturnu mrežu“ (zajedno sa grčkim kulturnim aktivistom i muzičkim producentom Nikosom Valkanosom i drugim kolegama).Njegovi društveni stavovi uključuju i snažno zastupanje filozofije „otvorenih izvora“ i slobodnog znanja, kao „civilizacijskih temelja svakog ljudskog društva“. Aktivno podržava nekoliko regionalnih Vikipedija, naročito u Istočnoj Evropi, još od njihovog osnivanja.Nagrade i priznanjaKao pisac, dramaturg i scenarista, bio je nacionalno i međunarodno nagrađivan i nominovan petnaestak puta, uključujući i nominacije za nagrade “Prix Europa” u Berlinu i “Prix Italia” u Rimu.Za svoj kulturno-izdavački rad je nacionalno i međunarodno priznat dvadesetak puta, uključujući i nominaciju za „United Nations World Summit Award“, tri puta godišnju nagradu Društva za informatiku Srbije i deset YU Web Top 50 priznanja (SR Web Top 50).6/4

Težina i blagorodnost Simon Vejl (1909–1943), filozof, teozof, pacifista, mistik, levičar, rođena u Parizu u ateističkoj jevrejskoj porodici. Počela da piše dvadesetih godina prošlog veka: pohađala je Ekol normal superijer, kao i predavanja filozofa Alana. Održavala je veze sa radničkim i pacifističkim pokretima. Vejlova je definisala slobodu kao međuigru između misli i akcije i potpunog odsustva delovanja. Učestvovala je 1936. u Španskom građanskom ratu. Vratila se 1937. u Francusku. Predavala filozofiju i starogrčki. U Benediktinskom manastiru upoznala se sa hrišćanstvom. Od 1938. do 1940. proučava engleske metafizičke pesnike i piše eseje: Ilijada, pesma o moći i Razmišljanja o poreklu hitlerizma. Vodi dnevnik. Sa porodicom 1940. napušta Pariz i odlazi u Marsej, sarađuje sa Pokretom otpora. Čita Bhagavad gitu, gnostike i istoriju religije. Beži 1942. za Kazablanku, potom za Njujork. U Englesku stiže 1942. Odtad pa do 1943, ostvarila je neke od najznačajnijih spisa: Potreba za korenima, prevode iz Upanišada, kao i eseje o grčkim filozofima. Napori kojima je bila izložena odveli su je u smrt, preminula je u Engleskoj.

Detalji predmeta Stanje Polovno Social-democrats - those who went and those who stayed, Ken Coates (Ken Kouts), socijaldemokrate Садржај Foreword 7 The Fall of the Callaghan Administration 9 Forward to Yesterday 17 Ауторска права други делови (11) нису приказани Чести термини и фразе accept action active actually administration affiliated agreements already alternative argument balance become begin boards bodies Britain British cent central clear collective commitment Committee companies concerned Conference continued course crisis David decision delegation democracy determine direct discussion economic effective election enterprise establishment Europe European Executive experience fact followed full employment House important individual industrial democracy industry influence interests involved issue Labour Government Labour movement Labour Party leaders leave less levy Lords major March Marxism matter means meeting membership movement nationalisation objectives offered organization Owen participation planning political possible practical present problem programme proposals question reason reform relations remain Report representation representatives response result sector seek social democrats socialist structure taken things trade union vote workers Социјалдемократија С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу imperijalizam, laburisti / laboristi, laboristička / laburistička partija, laburizam / laborizam Црвена застава, симбол покрета социјалне правде и социјалдемократије Црвена ружа, један од симбола покрета социјалне правде, који представља симбол демократије и антиауторитаризма у начину деловања против друштвених неправди[1][2][3] Социјалдемократија је политичка филозофија која је настала у другој половини 19. века као једна од политичких теорија у покрету социјалне правде и левице.[4][5][6] Данас се социјалдемократија обично смешта на леви центар политичког спектра.[7][8][9][10] Изворна социјалдемократија је развијала антикапиталистички програм.[11][12][13][14] Али, временом се окренула политичком прагматизму.[15][16] Прагматична социјалдемократија се фокусира само на минимални програм, којим у оквиру институција представничке, парламентарне демократије и тржишне капиталистичке економије настоји спровести делимичну промену утемељену на економској улози јавног сектора, јавним прописима, програмима, инвестицијама и сервисима који би требало да раде на ублажавању неправди које наноси нерегулисани, либерални модел тржишне капиталистичке економије.[17][18][19][20][21][22] Практична реализација такве делимичне промене у оквиру институција парламентарне демократије и тржишне капиталистичке економије обично се назива социјално одговорном државом или државом благостања.[23][24][25][19][26] Социјалдемократија се сматра умереном струјом у савременом левичарском покрету.[27][28][29][30] Садржај 1 Карактеристике 2 Попис социјалдемократских странака 3 Попис социјалдемократа и социјалдемократкиња 4 Види још 5 Референце 6 Додатак 7 Спољашње везе Карактеристике Обележја социјалдемократије:[31][22][32] остварење, поштовање, заштита и унапређење основних људских права и слобода, без дискриминације по било ком основу, као што су: раса, боја коже, друштвено порекло, национално порекло, етничка припадност, веза са мањинским народом или мањинском заједницом, језик, вероисповест или уверење, политичко или друго мишљење, чланство у политичкој, синдикалној или другој организацији, пол, родни идентитет, сексуална оријентација, полне карактеристике, брачни или породични статус, рођење, старосна доб, друштвени статус, имовно стање, генетичке карактеристике, здравствено стање, инвалидитет или друго лично својство; остварење и развијање демократских институција, владавине права и социјалне одговорности; развијање права и слобода запостављених и обесправљених појединаца, друштвених група и слојева; развијање права људи на рад, синдикално организовање, здравствену заштиту, образовање и социјалну заштиту; одрживи привредни развој, уз унапређење равномерног развоја урбаних и руралних подручја; афирмација родне равноправности; развијање плуралистичког и солидарног друштва које унапређује квалитет живота за раднице и раднике, угрожене слојеве и целокупно друштво; убрзање друштвеног и научно-технолошког напретка; афирмација начела световности; унапређење уравнотежености локалног и регионалног развоја; заштита културног и природног наслеђа, те животне средине и животиња; промовисање мирног и дипломатског начина решавања спорова и сукоба; коришћење демократских и ненасилних парламентарних и ванпарламентарних облика деловања и противљење свим недемократским, ауторитарним и тоталитарним облицима деловања. Умерена прогресивна странка у матичном току земље која је заснована на парламентарној демократији и тржишној капиталистичкој економији, са гласачким телом како у нижој класи тако и у средњој класи, могла би бити описана као социјалдемократска политичка странка.[33][34] Док би странка са већим захтевима и циљевима, која има гласачко тело међу оним делом малобројније, али свесније средње и ниже класе, физичке и интелектуалне, те са историјом подршке и учешћа у еманципаторским и прогресивним покретима, могла бити описана као странка радикалније, нове левице.[35][36][37][38] Социјалдемократске странке, као и друге савремене левичарске странке, обично истичу следеће вредности:[39] слобода — не само људске слободе, него и слобода од дискриминације, слобода демократске партиципације и слобода од зависности, екстремног сиромаштва, страха и злоупотребе политичке, економске и друге моћи и положаја; једнакост — не само пред законом, него и једнаке шансе и могућности за све људе у разним сферама живота, без обзира на идентитетске различитости, укључујући и оне особе са потешкоћама било које врсте; солидарност — показивање разумевања и саосећања према особама које су жртве неког облика дискриминације, неправде, неравноправности или незгодног стицаја околности, те лична спремност заједничког деловања са другима на проналажењу начина за умањивање и спречавање таквих појава. Ово начело подразумева и развијање институционалних облика солидарности, те интернационалне солидарности. Клемент Атли, социјалдемократа и премијер Велике Британије (1945—1951) Вили Брант, социјалдемократа и канцелар Немачке (1969—1974) Улоф Палме, социјалдемократа и премијер Шведске (1969—1976 и 1982—1986) Хелен Кларк, социјалдемократкиња и премијерка Новог Зеланда (1999—2008) Социјалдемократија се противи сваком облику ауторитаризма и једнопартизма.[40][41][42][43][44][45][46][47] Према томе, социјалдемократија се противи концептима једнопартијског модела власти које су заступале такозване бољшевичко-комунистичке партије 20. века.[48][49][50][51][52] Попис социјалдемократских странака Лабуристичка странка (Велика Британија) Лабуристичка странка (Норвешка) Лабуристичка странка (Ирска) Аустралијска лабуристичка странка Социјалдемократска странка Немачке Социјалдемократска странка Аустрије Социјалдемократска странка Швајцарске Социјалдемократска странка Финске Социјалдемократска странка Шведске Социјалдемократе (Данска) Смер — социјалдемократија (Словачка) Чешка социјалдемократска странка Социјалдемократски савез Македоније Социјалдемократска партија Хрватске Социјалдемократе (Словенија) Социјалдемократска партија Црне Горе Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине Социјалистичка странка (Белгија) Панхеленски социјалистички покрет (Грчка) Шпанска социјалистичка радничка странка Социјалистичка странка (Француска) Демократска странка (Италија) Социјалистичка странка (Португалија) Странка европских социјалиста Лабуристичка странка (Ирска) Мађарска социјалистичка странка Бугарска социјалистичка странка Израелска лабуристичка странка Мерец (Израел) Социјалдемократска странка Литваније Радничка странка (Бразил) Лабуристичка странка Новог Зеланда Нова демократска странка (Канада) Социјалдемократска савез (Исланд) Социјалдемократска странка (Естонија) Социјалдемократска странка „Хармонија“ (Летонија) Савез демократске левице (Пољска) Републиканска народна странка (Турска) Попис социјалдемократа и социјалдемократкиња Вили Брант[53] Улоф Палме[54] Нелсон Мандела[55] Џасинда Ардерн Хелен Кларк Клемент Атли Франсоа Митеран Лионел Жоспен Франсоа Оланд Харолд Вилсон Ед Милибанд Џереми Корбин Рудолф Шарпинг Франк-Валтер Штајнмајер Мартин Шулц Зигман Габријел Андреа Налес Елио ди Рупо Стефан Левен Горан Персон Гро Харлем Брунтланд Јута Урпилаинен Анти Рине Мете Фредериксен Хеле Торнинг-Шмит Фелипе Гонзалес Хосе Луис Родригез Запатеро Педро Санчез Кристијан Керн Памела Ренди-Вагнер Вернер Фајман Алфред Гузенбауер Франц Враницки Фред Синовац Бруно Крајски Бруно Питерман Марио Суареш Антонио Гутерес Жозе Сократес Антонио Кошта Ивица Рачан Иво Јосиповић Сергеј Станишев Индира Ганди Федерика Могерини Тарја Халонен Гунар Мирдал Алва Мирдал Сандро Пертини Сана Марин Јоухана Сигурдардоутир Хозе Мухика Види још Прогресивизам Социјализам Демократски социјализам Прогресивна алијанса Социјалистичка интернационала Референце "About Our Logo". Tamiment Library and Robert F. Wagner Archives. New York University. Archived from the original on 2017-07-02. Retrieved May 25, 2016. "Metropolitan. v.38 1913". HathiTrust. pp. 63. Retrieved 2019-03-02. "Most's Meeting". Indianapolis Indiana State Sentinel. September 21, 1887. pp. 1 Column 1. Adams, Ian (1993). Political Ideology Today. Politics Today. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-3346-9. Gombert, Tobias; Bläsius, Julia; Krell, Christian; Timpe, Martin, ур. (2009). Foundations of Social Democracy. Social Democratic Reader. Patterson, James. Berlin: Friedrich-Ebert-Stiftung. ISBN 978-3-86872-215-4. Miller, David (1998). „Social Democracy” : Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. 8. Routledge. ISBN 978-0-415-18713-8. (2001). Political Ideology Today. Politics Today (2nd edition). Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6019-9. Agrawal, S. P.; Aggarwal, J. C., ур. (1989). Nehru on Social Issues. New Delhi: Concept Pub

Izbor Miloša N. Ðurića iz -uporednih životopisa- jednog od najvećih istoričara starog sveta Plutarha. Broj ocena: 105 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Biografije Šifra Proizvoda: 8363 Poslednja cena bila je: 1620 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Slavni Likovi Antike, Plutarh Naziv Knjige : Slavni Likovi Antike Autor: Plutarh Pismo: Srpski - Ćirilica Format: 18 x 25 cm Broja strana: 415 strana Povez: Tvrdi Izdavač: Dereta Izdanje : 2002. god Opis proizvoda: Slavni Likovi Antike, Plutarh *** O Knjizi *** Izbor Miloša N. Đurića iz "uporednih životopisa" jednog od najvećih istoričara starog sveta Plutarha. Odabarani su oni najvažniji; Solon, Alkibijad, Katon, Marko Tulije Ciceron, Temistokle, perikle, Aleksandar Makedonski, Gaj Julije Cezar. *** O Autoru *** Plutarh - Otprilike 46-120, iz Heroneje u Beotiji, biograf i akademski filozof, poslednji značajni grčki pisac. Posle studija u Atini i velikih putovanja (bio je u Rimu, gde je naišao na naklonost careva Trajana i Hadrijana), živeo je u svom zavičaju, u krugu porodice i prijatelja, i radio u komunalnoj sluđbi. Od njegovog obimnog literarnog dela sačuvana je otprilike jedna trećina; 1- Biografije vojskovođa i državnika, poređanih u parove, po jedan grk i po jedan rimljanin, sa paralelnim i uporenim razmatranjem na kraju, uz to još 24 pojedinačne biografije; biografije su sastavljene prema peripatetičnoj shemi i upravljene prema moralnom principu, a korišćeni su isključivo samo grčki izvori. Njegova velika slava kod potomaka zasniva se uglavnom na ovom spisu. 2- Mešovi ti spisi, (pod nazivom Moralia), u kojima raspravlja, delimično u obliku dijaloga, o različitim temama iz oblasti etike, religije, fizike, politike, književnosti, pedagogije; u tim spisima je sačuvano mnoštvo dragocenih materijala, naročito za istoriju filozofije. Plutarh jedva da iznosi osnovne sopstvene misli. Njegov stil je dopadljiv i pokazuje sklonost za glomazan rečenički sklop. Jezik je umereno uzdržljiv u poređenju sa arhaizujućim aticizmom, s jedne strane i helenističkih zahjedničkim jezikom sa druge strane. Svi proizvodi iz: Biografije Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.